Bio je vedar i hladan aprilski dan; na cyasovnicima je izbijalo trinaest. Vinston Smit, brade zabijene u nedra da izbegne ljuti vetar, hitro zamacye u staklenu kapiju stambene zgrade Pobeda, no nedovoljno hitro da bi sprecyio jednu spiralu osytre prasyine da udje zajedno s njim.

Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare otiracye. Na jednom kraju je bio prikacyen plakat u boji, preveliki za zatvoreni prostor. On je predstavljao samo jedno ogromno lice, visye od metra u syirinu: lice cyoveka od svojih cyetrdeset pet godina, sa gustim crnim brkovima i crtama lepim na neki surov nacyin. Vinston krete ka stepenicama. Pokusyati liftom nije vredelo. On je i u najboljim prilikama radio retko, a trenutno je struja bila ukinuta preko dana. To je bio deo akcije sytednje u pripremama za Nedelju mrzynje. Stan je bio na sedmom spratu, i Vinston, koji je imao trideset devet godina i prosyirenu venu iznad desnog cylanka, peo se sporo, odmorivsyi se putem u nekoliko navrata. Na svakom odmorisytu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udesyene da ocyi na njoj prate posmatracya iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis VELIKI BRAT TE POSMATRA.

U stanu je cyuo milozvucyan glas kako cyita listu cifara koje su se odnosile na proizvodnju sirovog gvozydja. Glas je dolazio iz pravougaone metalne plocye nalik na zamucjeno ogledalo koja je sacyinjavala deo povrsyine zida na desnoj strani. Vinston okrete prekidacy i glas se malo utisya, mada su se recyi mogle i dalje razabrati. Instrument (zvao se telekran) se mogao utisyati, ali nikada potpuno iskljucyiti. On pridje prozoru: omalena, slabacyka figura, cyiju je mrsyavost plavi kombinezon - partijska uniforma - samo isticao. Kosa mu je bila veoma plava, lice po prirodi crveno, a kozya ogrubela od osytrog sapuna, tupih brijacya i hladnocje zime koja se upravo bila zavrsyila.

Svet je napolju cyak i kroz zatvoren prozor izgledao hladno. Na ulici su vrtlozyicji vetra uvrtali prasyinu i pocepanu hartiju u spirale; sunce je sijalo a nebo bilo osytro plavo, no i pored toga se sve cyinilo bezbojno sem plakata koji su bili izlepljeni svuda. Sa svakog dominantnog ugla posmatralo je crnobrko lice. Jedno se nalazilo na fasadi pravo prekoputa. VELIKI BRAT TE POSMATRA, pisalo je na plakatu, dok su tamne ocyi gledale pravo u Vinstonove. Nizye, u visini ulice, drugi plakat, otkinut na jednom uglu, leprsyao je sa svakim udarom vetra i naizmenicyno pokrivao i otkrivao jednu jedinu recy: ENGLSOC . U daljini se jedan helikopter obrusyi medju krovove, zalebde za trenutak kao muva zunzara, i ponovo odlete krivuljom. To je bila policijska patrola koja je sypijunirala ljude kroz prozor. No patrole nisu bile strasyne. Strasyna je bila samo Policija misli.

Iza Vinstonovih ledja onaj glas sa telekrana je i dalje blebetao o sirovom gvozydju i premasyivanju devetog trogodisynjeg plana. Telekran je istovremeno primao i emitovao. Mogao je uhvatiti svaki zvuk - jacyi od vrlo tihog syapata - koji bi Vinston proizveo; sytavisye, Vinston se, sve dok je ostajao u vidnom polju kojim je dominirao metalni pravougaonik, mogao ne samo cyuti nego i videti. Naravno, niko nije mogao znati da li ga u ovom ili onom trenutku nadziru ili ne. Koliko se cyesto, ili po kom sistemu, Policija misli ukljucyivala na pojedinacyne kanale moglo se samo nagadjati. Cyak je bilo mogucje i to da ona neprekidno nadzire svakoga. No, u svakom slucyaju, mogla se ukljucyivati na svacyiji kanal kad god zazyeli. Moralo se zyiveti - i zyivelo se, po navici koja je prerasla u instinkt - pretpostavljajucji da se svaki zvuk cyuo i, sem u mraku, svaki pokret video.

Vinston je stajao okrenut telekranu ledjima. Tako je bilo bezbednije; iako i ledja, kao syto je dobro znao, mogu da otkriju dosta. Na kilometar odatle Ministarstvo istine, ustanova u kojoj je radio, uzdizalo se ogromno i belo nad prljavim predelom. Ovo, pomisli on sa neodredjenim gadjenjem - ovo je London, glavni grad Piste jedan, trecje po stanovnisytvu provincije Okeanije. On pokusya da iscedi kakvu uspomenu iz detinjstva koja bi mu rekla da li je London uvek bio takav. Da li su uvek postojale ove vedute trosynih kucja iz devetnaestog veka, cyije su fasade bile poduprte gredama, prozori zakrpljeni kartonom, krovovi talasastim limom, a basytenski zidovi ispucali i nagnuti na sve strane? I rusyevine od bombardovanja gde se prasyina od maltera kovitlala po vetru a vrbovica vukla preko gomila syuta; i mesta gde su bombe rasycyistile malo visye zemljisyta pa na njemu iznikle prljave i ruzyne kolonije drvenih baraka nalik na kokosyinjce? Ali nisyta nije vredelo, nije se mogao setiti; od detinjstva mu nije bilo ostalo nisyta sem niza zyivo osvetljenih slika koje su se javljale bez ikakve pozadine i najcyesycje bile nerazumljive.

Ministarstvo istine - u Novogovoru: Ministin - osytro se razlikovalo od svega ostalog na vidiku. To je bila ogromna piramidalna gradjevina od svetlucavo belog betona koja se uzdizala, terasa za terasom, tri stotine metara u nebo. Sa mesta na kome je Vinston stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Partije: RAT JE MIR SLOBODA JE ROPSTVO NEZNANJE JE MOCJ Ministarstvo istine imalo je, kako se govorilo, tri hiljade prostorija nad zemljom i odgovarajucji broj ogranaka pod zemljom. U Londonu su se nalazile josy samo tri zgrade slicynog izgleda i velicyine. One su toliko nadvisyavale okolnu arhitekturu da su se sa krova stambene zgrade Pobeda mogle u isto vreme videti sve cyetiri. To su bile zgrade cyetiri ministarstva koja su sacyinjavala celokupni aparat drzyavne vlasti. Ministarstvo istine, koje se bavilo informacijama, zabavom, prosvetom i kulturom; Ministarstvo mira, koje se bavilo ratom; Ministarstvo ljubavi, koje je odrzyavalo zakon i javni poredak; i Ministarstvo obilja, koje je bilo odgovorno za privredne poslove. Imena su im bila, u Novogovoru: Ministin, Minimir, Miniljub i Miniob.

Ministarstvo ljubavi je bilo jedino koje je zaista ulivalo strah. Na njemu uopsyte nije bilo prozora. Vinston nikad nije bio u njemu, niti mu prisyao blizye od pola kilometra. Tamo se moglo ucji samo poslom, pa i tada tek posyto se prodre kroz lavirint bodljikave zyice, cyelicynih kapija i skrivenih mitraljeskih gnezda. Cyak su i ulice kojima se isylo do njega vrvele od cyuvara lica kao u gorila, u crnim uniformama i naoruzyanih pendrecima na zglob.

Vinston se naglo okrete. Besye navukao na lice izraz smirenog optimizma koji je bilo pozyeljno imati pred telekranom. Zatim predje preko sobe i udje u majusynu kuhinju. Izisyavsyi iz Ministarstva u to doba dana, zyrtvovao je svoj rucyak u kantini, a znao je da u kuhinji nije bilo nikakve hrane sem komada crnog hleba koji je trebalo sacyuvati za sutrasynji dorucyak. On uze sa police bocu bezbojne tecynosti sa obicynom belom etiketom na kojoj je pisalo DZYIN POBEDA. Dzyin je syirio otuzyan, uljast miris, kao kineski alkohol od pirincya. Vinston nasu do vrha punu syolju za cyaj, pribra se da izdrzyi syok, i proguta ga kao lek.

Tog trenutka lice mu dobi skerletnu boju a iz ocyiju podosye suze. Picje je bilo nalik na azotnu kiselinu; osim toga, dok ga je cyovek gutao, osecjao se kao de je udaren gumenom palicom u potiljak. U iducjem trenutku, medjutim, izgoreli zyeludac se smiri i svet dobi vedriji izgled. On izvadi jednu cigaretu iz zguzyvane kutije na kojoj je pisalo CIGARETE POBEDA i nepazyljivo je okrete uspravno, pri cyemu se duvan istrese na pod. Sa sledecyom je bio bolje srecje. Zatim se vrati u dnevnu sobu i sede za mali sto smesyten levo od telekrana. Iz fioke izvadi drzyalju, bocyicu mastila i debelu praznu svesku kvarto-formata sa crvenom poledjinom i koricama cyiji dezen je podsecjao na syare u mramoru.

Telekran u dnevnoj sobi je zbog necyeg bio u neobicynom polozyaju. Umesto da bude smesyten, kako je bilo normalno, na zid u dnu, odakle je mogao dominirati celom sobom, on se nalazio na duzyem zidu, naspram prozora. S jedne strane telekrana nalazio se plitak alkov u kome je Vinston tog trenutka sedeo i koji je, kad su se stanovi zidali, verovatno bio namenjen za police s knjigama. Sedecji u alkovu, dobro uvucyen, Vinston je bio van dohvata telekrana utoliko syto se nije mogao videti. Razume se, mogao se cyuti, ali dokle god bi ostao u istom polozyaju za telekran je bio nevidljiv. Upravo ga je ova neobicyna geografija sobe delimicyno podstakla na ono syto je tog trenutka smerao.

No na to ga je bila podstakla i sveska koju je upravo izvadio iz fioke. Bila je neobicyno lepa. Njen gladak beli papir, nesyto pozyuteo od vremena, bio je od one vrste koja se nije proizvodila najmanje cyetrdeset godina. Medjutim, nije mu bilo tesyko pogoditi da je sveska josy starija. Bio ju je spazio u izlogu zapusytene male starinarnice u jednoj od siromasynih cyetvrti grada (nije se tacyno secjao kojoj) i smesta ga je zahvatila neodoljiva zyelja da je poseduje. Cylanovi partije nisu smeli da ulaze u obicyne radnje (to se zvalo pazarenje na slobodnom trzyisytu ), ali taj propis se nije sprovodio strogo, posyto se do raznih stvari kao syto su pertle ili zyileti nije nikako drukcyije moglo docji. Tada se hitro osvrnuo po ulici, uleteo u radnju i kupio svesku za dva i po dolara. U tom trenutku nije bio svestan da je zyeli za neku odredjenu svrhu. Kucji ju je odneo u tasyni, sa osecjanjem krivice. Cyak i praznu, svesku je bilo opasno imati uza se.

Sedecji za stolom, spremao se da pocyne pisati dnevnik. To nije bilo protivzakonito (nisyta nije bilo protivzakonito, jer zakona visye nije bilo), ali ako bi ga uhvatili, mogao je prilicyno sigurno da ocyekuje smrtnu kaznu, ili u najmanju ruku dvadeset pet godina u logoru za prisilni rad. Vinston uglavi pero u drzyalju i liznu ga da skine masnocju. Pero je bilo arhaicyan instrument, retko korisycjen i za potpisivanje; on ga je nabavio, krisyom i sa dosta tesykocja, samo zato syto je osecjao da lep gladak papir zasluzyuje da se po njemu pisye pravim perom, a ne grebe hemijskom olovkom. On u stvari nije bio ni navikao da pisye rukom. Obicyaj je bio da se sve, sem vrlo kratkih belezyaka, diktira u diktograf, syto je, razume se, za ovu priliku bilo iskljucyeno. On umocyi pero u mastilo i zastade samo trenutak. Utrobom mu besye prosyao drhtaj. Obelezyiti papir predstavljalo je odlucyujucji cyin. Sitnim, nezgrapnim slovima, on ispisa: 4. april 1984.

Potom se zavali u stolicu. Obuzelo ga je osecjanje potpune bespomocjnosti. Pre svega, nije ni bio siguran da je godina zaista 1984. Morala je biti tu negde, posyto je bio prilicyno siguran da ima trideset devet godina, a verovao je da se rodio 1944. ili 1945; ali precizirati datum u okviru jedne ili dveju godina bilo je nemogucje.

Za koga, odjednom mu dodje pitanje, za koga on to pisye ovaj dnevnik? Za buducjnost, za nerodjene. Misao mu se za trenutak zadrzya nad sumnjivim datumom na stranici, a zatim nalete na novogovorsku recy dvomisao. Prvi put postade svestan velicyine onog syto je preduzeo. Kako se mozye saobracjati sa buducjnosycju? To je po prirodi nemogucje. Buducjnost cje ili licyiti na sadasynjost, i u tom slucyaju ga necje ni slusyati, ili se razlikovati od nje, i tada bi njegova muka ostala neshvacjena.

Neko vreme je sedeo i tupo gledao u papir. Sa telekrana se cyula tresytava vojna muzika. Bilo je cyudno syto je ne samo izgubio mocj da se izrazi nego cyak i zaboravio syta je prvobitno zyeleo da kazye. Za ovaj dogadjaj se bio pripremao nedeljama, i ni u jednom trenutku mu nije padalo na pamet da bi mu bilo potrebno isyta sem hrabrosti. Pisati je bilo lako, kako mu se cyinilo. Trebalo je samo da prenese na papir onaj neprekidni i nesmireni monolog koji mu se doslovno godinama odvijao u glavi. Medjutim, u tom trenutku je cyak i monolog bio prestao. Sem toga, prosyirena vena ga pocye nepodnosyljivo svrbeti. Nije se usudjivao da se pocyesye, da se ne bi zapalila. Sekunde su prolazile. On nije primecjivao nisyta do belinu stranice pred sobom, svrab iznad cylanka, tresytanje muzike i blagu opijenost od dzyina.

Odjednom pocye pisati u panicynom strahu, samo delimicyno shvatajucji syta pisye. Sitan ali decyje nezgrapan rukopis mu je glavinjao po stranici, ispusytajucji prvo velika slova, a najzad cyak i tacyke.

4. april 1984. Sinocj bioskop. Sve ratni filmovi. Jedan vrlo dobar o brodu punom izbeglica bombardovanom negde u Sredozemnom moru. Publiku veoma zabavljali kadrovi u kojima neki krupni debeljko pokusyava da otpliva od broda a helikopter ga prati, prvo se video kako se valja u vodi kao morska kornjacya, onda kroz nisyan mitraljeza na helikopteru, onda sav izbusyen a more oko njega ruzyicyasto i najzad, kako tone tako naglo kao da je kroz te rupe prodrla voda. publika urlala od smeha kad je potonuo. onda se video cyamac za spasavanje pun dece i helikopter kako lebdi nad njim. u cyamcu zyena srednjih godina mozyda jevrejka sedela na pramcu sa musykarcyicjem oko tri godine u narucyju. dete vrisytalo od straha i krilo glavu medju njene dojke kao da hocje da se uvucye u nju a ona ga grlila i umirivala mada je i sama bila sva modra od straha, pokrivala ga syto je visye mogla kao da je mislila da cje joj se meci odbiti od ruku. onda helikopter izbacio bombu od 20 kila usred njih strasyan bljesak i cyamac sav u komade. onda divan kadar jedne decyje ruke kako leti uvis uvis uvis sve visye u vazduh mora da je u kljunu helikoptera bila kamera i pratila tu se cyuo jak pljesak odakle su sedeli cylanovi partije ali jedna zyena iz onog dela sale odredjenog za prole odjednom digla dreku vikala nisu trebali to da prikazuju pred decu to je pokvareno take stvari pred decu sve dok je policija nije izbacila neverujem dasu joj nesyto uradili niko se ne sekira syta proli govore tipicyna prolska reakcija oni nikad. . .

Vinston prestade da pisye, delom zato syto ga besye uhvatio grcy. Nije znao syta ga je to nagnalo da istrese ovaj niz besmislica. No cyudno je bilo to syto mu se, dok je pisao, u glavi osvetlila jedna sasvim razlicyita uspomena, i to do te mere da se osetio sposobnim da je prenese na papir. Upravo je zbog tog dogadjaja, shvati on u tom trenutku, i bio najednom resyio da ode kucji i pocyne pisati dnevnik.

To se desilo tog jutra u Ministarstvu, ako se za nesyto do te mere nebulozno mozye recji da se zaista dogodilo.

Bilo je skoro jedanaest nula-nula, i sluzybenici arhive, gde je Vinston radio, vecj su dovlacyili stolice iz svojih sobicyaka i smesytali ih u sredinu sale, naspram velikog telekrana, pripremajucji se za Dva minuta mrzynje. Vinston je upravo sedao na stolicu u jednom od srednjih redova kad jedan cyovek i jedna devojka, koje je poznavao iz vidjenja ali s kojima nije nikad razgovarao, neocyekivano udjosye u salu. Devojku je cyesto sretao po hodnicima. Nije joj znao ime, ali je znao da je radila u odeljenju proze. Verovatno - posyto ju je ponekad vidjao sa rukama prljavim od ulja i francuskim kljucyem u ruci - verovatno se bavila kakvim mehanicyarskim poslom na jednoj od masyina za pisanje romana. To je bila devojka ponositog izgleda, od oko dvadeset sedam godina, guste crne kose, pegavog lica i brzih, sportskih pokreta. Struk joj je nekoliko puta obavijala tanka skerletna esyarpa, amblem Omladinske lige protiv seksa, pritegnuta taman toliko da istakne divan oblik bokova. Vinston ju je zamrzeo od prvog vidjenja. Znao je zasyto. Mrzeo ju je zbog atmosfere terena za hokej, hladnih tusyeva i opsyte moralne cyistote koju je uspevala da syiri oko sebe. Mrzeo je skoro sve zyene, osobito mlade i lepe. Uvek su upravo zyene, i to najpre one mlade, bile najbigotnije pristalice Paitije, gutacyice parola, spijunke-amateri i razoblicyiteljke neortodoksnih shvatanja. No ova mu se devojka cyinila opasnija od vecjine drugih. Jednom mu je, kad su se mimoisyli u hodniku, dobacila kos pogled koji kao da je prodro u njega i za trenutak ga ispunio crnim uzyasom. Cyak mu je palo na pamet da je ona mozyda agent Policije misli. To je, dodusye, bilo malo verovatno. No on je i dalje uvek osecjao cyudnu nelagodnost, u kojoj je bilo i straha i neprijateljstva, kad god bi se ona nasyla u njegovoj blizini.

Cyovek se zvao O'Brajen. Bio je cylan Uzye partije i zauzimao neki polozyaj toliko vazyan i udaljen da je Vinston imao samo bledu predstavu o njegovoj prirodi. Gomila se, videvsyi kako se priblizyava crni kombinezon cylana Uzye partije, besye utisyala za trenutak. O'Brajen je bio visok i krupan, debelog vrata i grubog, raspolozyenog, brutalnog lica. I pored zastrasyujucjeg izgleda, imao je izvesnog syarma u ponasyanju. Umeo je da podizye naocyare pokretom koji je na neki cyudan nacyin obezoruzyavao - na neki cyudan nacyin, neodredjeno, odavao kulturu. To je bio pokret kojim bi, da su icyije misli isyle tim pravcem, podsecjao na plemicja iz osamnaestog veka kako nudi sagovornika svojom burmuticom. Vinston je O'Brajena video desetak puta za skoro isto toliko godina. Osecjao je da ga ovaj duboko privlacyi, i to ne samo suprotnosycju izmedju svojih kulturnih manira i bokserske gradje. Posredi je daleko visye bilo Vinstonovo potajno uverenje - ili cyak ne ni uverenje no prosto nada - da O'Brajenova politicyka ispravnost nije savrsyena. Nesyto na njegovom licu neodoljivo je navodilo na tu misao. S druge strane, mozyda mu na licu nije bila ispisana neispravnost, nego prosto inteligencija. Bilo kako bilo, odavao je cyoveka s kojim bi se moglo lepo razgovarati ako bi se nasylo nacyina da se telekranu podvali i s njim ostane nasamo. Vinston nije nikad ucyinio ni najmanji napor da proveri svoje nagadjanje; uostalom, nije imao ni nacyina da to uradi. Uto O'Brajen baci pogled na svoj rucyni sat, vide da je skoro jedanaest nula-nula, i ocyigledno resyi da za Dva minuta mrzynje ostane u arhivi. On se smesti u istom redu u kome je sedeo Vinston, dva-tri mesta udaljen od njega. Izmedju njih je sedela neka sitna zyenica pepeljaste kose koja je radila u kancelariji do Vinstonove. Crnokosa devojka je sedela odmah iza nje.

Sledecjeg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan, sykripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane masyine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostresyile se dlake na potiljku. Mrzynja besye pocyela.

Kao i obicyno, na ekranu se pojavilo lice Narodnog neprijatelja, Emanuela Goldsytajna. U publici se ovde-onde zacyusye zvizyduci. Zyenica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomesyanog sa gadjenjem. Goldsytajn je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se tacyno nije secjao kada) bio jedan od najvisyih partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom Bratu, a onda se pocyeo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osudjen na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta mrzynje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna licynost nije bio Goldsytajn. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao cyistotu Partije. Svi kasniji zlocyini protiv Partije, sve izdaje, sabotazye, jeresi, skretanja, poticali su neposredno iz njegovog ucyenja. On je josy bio zyiv, neznano gde, i josy uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zasytitom svojih stranih gospodara, a mozyda cyak - kako su se ponekad pronosile glasine - skriven i u samoj Okeaniji.

Vinstonova dijafragma se besye zgrcyila. Kad god bi video Goldsytajnovo lice skolila bi ga mesyavina bolnih osecjanja. To je bilo usko jevrejsko lice, sa ogromnim cyupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne - lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnosycju u dugom tankom nosu pri cyijem su vrhu cyucyale naocyari. Bilo je nalik na ovcyju glavu; necyeg ovcyjeg je bilo cyak i u glasu. Goldsytajn je na ekranu upravo vrsyio svoj otrovni napad na doktrinu Partije - napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da cyoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao josy i prevariti njime. On je vredjao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije, zahtevao da se sa Evroazijom smesta zakljucyi mir, zastupao slobodu govora, slobodu sytampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histericyno uzvikivao da su revoluciju izdali - i sve to u brzom govoru punom visyeslozynih recyi koji je bio svojevrsna parodija na uobicyajeni stil partijskih govornika i cyak sadrzyao novogovorske recyi - cyak i visye novogovorskih recyi no syto je bilo koji cylan Partije normalno upotrebljavao u stvarnosti. A celo vreme, da ne bi ko makar za trenutak posumnjao u stvarnost koju su Goldsytajnove fraze sakrivale, iza njegove glave se na ekranu videla beskrajna kolona evroazijske vojske u marsyu - stroj za strojem snazynih ljudi sa bezizraznim azijatskim licima koji su se priblizyavali sve do same povrsyine telekrana, a zatim nestajali da na njihovo mesto dodju drugi, potpuno slicyni njima. Tupi ritam vojnicykih cokula sacyinjavao je pozadinu za Goldsytajnov blejavi glas.

Nije prosylo ni trideset sekundi Mrzynje, a od polovine gledalaca se pocyesye otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno ovcyje lice na ekranu i strahobna snaga evroazijske vojske iza njega bili su nepodnosyljivi; sem toga, prizor Goldsytajnovog lica, pa cyak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah i bes. Kao predmet mrzynje, on je bio stalniji nego bilo Evroazija bilo Istazija, posyto je Okeanija, kad je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obicyno bila u miru sa drugom. No cyudno je bilo to syto, iako su Goldsytajna svi mrzeli i prezirali, iako su svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na telekranima, u novinama, u knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane ocyima javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile - syto uprkos svemu tome njegov uticaj kao da nije uopsyte opadao. Uvek je bilo novih syupljoglavih zyrtava koje su samo cyekale da ih on zavede na pogresyan put. Nije prolazio ni jedan dan a da Policija misli ne raskrinka nekog od sypijuna i sabotera koji su radili po njegovim uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mrezye zaverenika koji su se zarekli da obore drzyavni poredak. Ona se navodno zvala Bratstvo. Takodje su se syapatom pronosile glasine o nekoj strasynoj knjizi, zborniku svih jeresi, cyiji je autor bio Goldsytajn i koja je ilegalno kruzyila. Nije imala naslova. Kad se pricyalo - ukoliko se uopsyte i pricyalo - o njoj, govorilo se jednostavno ona knjiga. No za tako syta se saznavalo samo preko neodredjenih glasina. Ni Bratstvo ni ona knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji cylan Partije rado razgovarao.

U drugom minutu Mrzynja naraste do pomame. Svi su poskakivali na stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjacyali odvratni blejavi glas koji se cyuo sa ekrana. Ona zyenica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se otvarala i zatvarala kao u ribe na suvu. Cyak je i O'Brajenovo grubo lice bilo podliveno krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snazyne grudi nadimale i podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Crnokosa devojka iza Vinstona besye pocyela da uzvikuje na sav glas: Svinjo! Svinjo! Svinjo! ; ona najednom dohvati tezyak recynik Novogovora i baci ga na ekran. Recynik udari Goldsytajna po nosu i odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku Vinston se zatecye kako i sam vicye zajedno s ostalima i zyestoko udara petom u precyagu svoje stolice. Kod Dva minuta mrzynje stravicyno je bilo to syto cyovek nije bio primoravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemogucje ne ucyestvovati. U roku od trideset sekundi visye nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, zyelja za ubijanjem, za mucyenjem, za razbijanjem tudjih lica maljevima, pocyela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajucji cyoveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrisyti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Vinstonova mrzynja bila upravljena ne na Goldsytajna nego, naprotiv, na Velikog Brata, Partiju i Policiju misli; u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog jeretika na ekranu, jedinog zatocynika istine i logike u svetu lazyi. No ipak bi odmah sledecjeg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se cyinilo da je sve syto se kazye za Goldsytajna istina. U tim trenucima se njegova potajna mrzynja prema Velikom Bratu pretvarala u obozyavanje, i Veliki Brat se uzdizao, nepobedivi, neustrasyivi zasytitnik, koji se kao stena odupire azijskim hordama; Goldsytajn je tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomocjnosti, i sumnje koja je natkriljavala i samo njegovo postojanje, postajao mracyni bajacy, sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije.

Bilo je cyak mogucje, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mrzynju. Odjednom, sa zyestokim naporom s kojim spavacy u kosymaru otrzye glavu od jastuka, Vinston uspe da svoju mrzynju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja je sedela iza njega. Zyive, divne halucinacije prohujasye mu kroz glavu. Prebicje je nasmrt gumenim pendrekom. Privezacje je golu za stub i nacyicykati je strelama kao svetog sebastijana. Silovacje je i presecji joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je bolje nego ikad shvatao zasyto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i bespolna, jer je zyeleo da spava s njom a necje mocji nikad, jer joj je oko sladjanog gipkog struka, koji kao da je zvao cjoveka da ga obgrli, bila samo ona odvratna skerletna esyarpa, agresivni simbol kreposti.

Mrzynja poraste do vrhunca. Goldsytajnov glas se pretvorio u istinsko ovcyje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvori u ovcyju glavu. Potom se ovcyja glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se priblizyavao, ogroman i grozan, s pusykomitraljezom koji je neprekid no sytektao, sve dok se nije ucyinilo kao da silazi sa povrsyine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgosye i pribisye uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivsyi dubok uzdah olaksyanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose, crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo ceo ekran. Niko ne cyu syta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko recyi ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinacyno ne daju razabrati, ali koje vracjaju sigurnost samim tim syto su izgovorene. Zatim lice Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto dodjosye tri parole Partije ispisane masnim velikim slovima: RAT JE MIR SLOBODA JE ROPSTVO NEZNANJE JE MOCJ No lice Velikog Brata se josy nekoliko sekundi zadrzya na ekranu, kao da je dejstvo koje je proizveo na ocyne jabucyice svih prisutnih bilo previsye snazyno da bi smesta prosylo. Zyenica pepeljaste kose besye se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvucyao kao Spasiocye moj! , ona pruzyi ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u syake. Bilo je ocyigledno da je izgovarala nekakvu molitvu.

Tog trenutka cela grupa ljudi pocye skandirati, duboko, lagano i ritmicyki: V-B! ... V-B! ... V-B , bez prestanka, vrlo lagano, sa dugom pauzom izmedju V i B - tezyak, mrmorav zvuk, nekako cyudno divljacyan, za koji se cyinilo da mu pozadinu sacyinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tama. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se cyesto mogao cyuti u trenucima nesavladljive emocije. On je bio delom neka vrsta himne mudrosti i velicyanstvu Velikog Brata, ali, pre svega, cyin samohipnoze, namerno gusyenje svesti putem ritmicykih zvukova. Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mrzynje nije mogao a da ne ucyestvuje u opsytem delirijumu, ali ovo zyivotinjsko V-B! ... V-B! ga je uvek ispunjavalo uzyasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukcyije se nije moglo. Kamuflirati osecjanja, kontrolisati lice, cyiniti syto i svi ostali, bila je instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u ocyima mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono znacyajno desilo - ako se uopsyte i desilo.

Za trenutak je uhvatio O'Brajenov pogled. O'Brajen besye ustao, skinuo naocyare i ponovo ih namesytao svojim karakteristicynim pokretom. No ocyi im se u jednom delicju sekunde sretosye, i dok se to desyavalo Vinston je znao - da, znao je! - da O'Brajen misli isto syto i on. Besye prenesena poruka o cyijem sadrzyaju nije bilo sumnje. Bilo je kao da su se njihove dve svesti otvorile i misli tocyile iz jedne u drugu kroz ocyi. Ja sam uz tebe , kao da mu je rekao O'Brajen. Znam tacyno syta osecjasy. Znam sve o tvom preziru, tvojoj mrzynji, tvom gadjenju. Ali ne brini, na tvojoj sam strani! A onda bleska inteligencije nestade i O'Brajenovo lice postade zatvoreno kao i u svih ostalih.

Toje bilo sve; Vinston vecj nije bio siguran da li se to uopsyte i desilo. Takvi dogadjaji su uvek bili bez nastavka. Cyinili su mu jedino to syto su ga podrzyavali u verovanju, ili nadi, da ima i drugih koji su neprijatelji Partije. Mozyda su glasine o ogromnoj podzemnoj zaveri ipak istinite - mozyda Bratstvo zaista postoji! Nije se moglo pouzdano doznati, uprkos beskrajnim hapsyenjima, priznanjima i pogubljenjima, da Bratstvo nije prosto mit. Ponekad je verovao da ono postoji, a ponekad ne. Dokaza nije bilo; jedino stvari vidjene u magnovenju, koje su mogle znacyiti svasyta i nisyta: odlomci razgovora uhvacjenih u prolazu, bledi natpisi na zidovima klozeta - jednom, cyak, kad su se dva neznanca srela, mali pokret dlanom koji je izgledao, mozyda, kao znak raspoznavanja. Sve su to bila nagadjanja: lako je bilo mogucje da mu se sve ovo bilo samo pricyinilo. On se tada vratio u kancelariju ne pogledavsyi visye O'Brajena. Jedva da mu je i palo na pamet da nastavi njihov trenutni kontakt. Tako syta bi bilo nepojmljivo opasno cyak i da je znao kako bi. Za sekund, dva sekunda, njih dvojica behu razmenili dvosmislen pogled, i tu je pricyi bio kraj. No cyak je i to bio vredan dogadjaj, u samocji i zatvorenosti u kojoj se moralo zyiveti.

Vinston se trzye i uspravi u stolici. Zatim podrignu. Iz zyeluca mu se dizao popijeni dzyin.

Ocyi mu se ponovo usredsredisye na papir. On otkri da je, dokje sedeo zadubljen u bespomocjne misli, bio nesyto napisao, kao automat. I to ne visye onim ranijim krutim i nespretnim rukopisom. Pero mu je bilo sa uzyivanjem klizilo po glatkom papiru i ostavljalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima: DOLE VELIKI BRAT DOLE VELIKI BRAT DOLE VELIKI BRAT DOLE VELIKI BRAT DOLE VELIKI BRAT sve jedno za drugim, i tako ispunilo pola strane.

Nije mogao a da ne oseti ubod panike. To je bilo besmisleno, jer ispisati te recyi nije bilo nisyta opasnije nego to syto je pocyeo da pisye dnevnik; no za trenutak oseti iskusyenje da istrgne upropasycjene strane i napusti ceo poduhvat.

Medjutim, on to ne uradi; znao je da nije vredelo truda. Nikakve razlike nije bilo u tome je li napisao DOLE VELIKI BRAT ili se uzdrzyao od toga. Nikakve razlike nema u tome vodi li on dnevnik i dalje ili ne. Policija misli cje ga uhvatiti, bilo kako bilo. Pocyinio je pocyinio bi i da nije uopsyte stavio pero na papir - onaj susytinski zlocyin koji je u sebi sadrzyao sve ostale. To se zvalo zlomisao. Zlomisao se nije mogla sakriti zauvek. Cyovek je neko vreme, ponekad cyak i godinama, mogao uspesyno izmicati, ali pre ili posle su ga uvek hvatali.

I to uvek nocju - bez izuzetka hapsili su nocju. Iznenadni trzaj koji cyupa iz sna, gruba ruka koja cyoveka drma za rame, svetlo koje bije u ocyi, krug tvrdih lica oko kreveta. U ogromnoj vecjini slucyajeva nije bilo sudjenja, nije bilo izvesytaja o hapsyenju. Ljudi su prosto nestajali, i to uvek nocju. Ime bi se brisalo iz svake evidencije, svaki pisani trag bilo cyega syto je cyovek ucyinio bio je uklanjan, i njegovo nekadasynje postojanje poreknuto a potom zaboravljeno. Cyovek bi bio ukinut, unisyten; uobicyajena recy za to bila je isparen.

Za trenutak ga zahvati neka histerija. Pocye pisati zyurnim neurednim rukopisom: streljacjeme basyme briga streljacjeme upotiljak basyme briga doleveliki brat uvek streljaju upotiljak basyme briga doleveliki brat Zavali se u stolici, malo postidjen, i spusti pero. Trenutak zatim zyestoko se trzye. Neko je kucao na vrata.

Vecj! Sedeo je mirno kao misy, u uzaludnoj nadi da cje taj neko koji je kucao oticji posle prvog pokusyaja. Ali ne, kucanje se ponovi. Odlagati bi bilo najgore od svega. Srce mu je lupalo kao dobosy, ali mu je lice, po dugoj navici, verovatno bilo bezizrazno. On ustade i tesykim korakom podje vratima.

Stavljajucji ruku na kvaku, Vinston vide da je ostavio dnevnik otvoren na stolu. Po njemu je pisalo DOLE VELIKI BRAT, slovima koja su se skoro mogla procyitati sa drugog kraja sobe. Nezamisliva glupost! No on shvati da cyak ni u onom panicynom strahu nije hteo da umrlja lepi glatki papir zatvorivsyi svesku dok je mastilo josy bilo mokro.

Udahnu duboko i otvori vrata. Smesta ga obli topao talas olaksyanja. Pred vratima je stajala bezbojna zyena zgnjecyenog izgleda, rasycyupane kose i naborana lica. Ovaj, druzye , pocye ona bezyivotnim cviljavim glasom, cyula sam vas kako ulazite. Da l' biste posyli do nas da vidite syta nam je sa sudoperom u kuhinji. Nesyto se zapusyio, pa. . .

To je bila gospodja Parsons, zyena Vinstonovog suseda sa istog sprata. (Partija nije sasvim odobravala recy gospodja - svakoga je trebalo zvati druzye ili dru- garice - ali za neke zyene cyovek ju je upotrebljavao instinktivno.) Imala je oko trideset godina, ali je izgledala mnogo starija. Dobijao se utisak da u borama na njenom licu ima prasyine. Vinston podje za njom kroz hodnik. Te amaterske opravke bile su skoro svakodnevna glavobolja. Stambena zgrada Pobeda bila je stara, sagradjena negde oko 1930. godine, i sva se raspadala. Sa tavanica i zidova vecyito se krunio malter, cevi su pucale od svakog jacyeg mraza, krov je prokisynjavao kad god je bilo snega, centralno grejanje je radilo samo sa pola snage kad nije bilo potpuno iskljucyeno radi sytednje. Opravke, sem onoga syto je cyovek mogao da uradi sam, trebalo je da odobre neki daleki odbori koji su bili u stanju da jedno obicyno namesytanje stakla na prozor resyavaju po dve godine. Naravno, ja samo zato syto Tom nije kod kucje , nevezano recye gospodja Parsons.

Stan Parsonsovih bio je vecji od Vinstonovog i zapusyten na drugi nacyin. Sve u njemu se cyinilo stucyeno, izgazyeno, kao da je u stanu nedavno boravila kakva velika i ratoborna zyivotinja. Delovi opreme za razne igre - sytapovi za hokej, bokserske rukavice, probusyena fudbalska lopta, par znojavih sportskih gacjica izvrnutih naopako - lezyali su razbacani na podu, a na stolu su u neredu stajali prljavi sudovi i sveske za domacje zadatke sa magarecjim usyima. Na zidovima su visile skerletne zastavice Omladine i Sypijuna, i ogroman plakat sa likom Velikog Brata. Osecjao se uobicyajeni miris kuvanog kupusa zajednicyki celoj zgradi, no kroz njega se probijao osytriji zadah znoja, i to - osecjalo se iz prve, mada bi tesyko bilo objasniti kako - znoja nekog ko je trenutno odsutan. U drugoj sobi neko je pokusya vao da na cyesylju i toalet-papiru prati vojnu muziku koja je i dalje izvirala iz telekrana. Deca , recye gospodja Parsons, bacivsyi polubojazyljiv pogled na vrata. Danas su ceo dan bila unutra. I naravno...

Imala je naviku da svoje recyenice prekida na polovini. Kuhinjski sudoper je bio skoro do vrha pun prljave zelenkaste vode koja je gore nego ikad smrdela na kupus. Vinston klecye i ispita koleno odvodne cevi. Nije voleo da radi rukama; nije voleo ni da se saginje, posyto je time uvek reskirao napade kasylja. Gospodja Parsons je stajala i bespomocjno posmatrala. Naravno, da je Tom kod kucje, popravio bi ga zacyas , recye ona. On to voli. Vesyt je on u tim poslovima.

Parsons je bio Vinstonov kolega u Ministarstvu istine, debeljusyan ali energicyan cyovek, toliko glup da je to paralisalo, gomila imbecilnih odusyevljenja -jedan od onih potpuno predanih, odanih teglecjih konja na kojima je, daleko visye nego na Policiji misli, pocyivala stabilnost Partije. Cyovek od trideset pet godina, on je upravo bio napustio, preko volje, Omladinu, a pre nego syto je presyao u Omladinu, bio je uspeo da u Sypijunima ostane godinu dana preko gornje granice. U Ministarstvu je radio na nekom podredjenom polozyaju za koji se nije trazyila inteligencija, ali, s druge strane, bio je vodecja licynost u Sportskoj sekciji i svim ostalim sekcijama koje su se bavile organizovanjem kolektivnih izleta, spontanih demonstracija, kampanja sytednje, i dobrovoljnih aktivnosti uopsyte. Imao je obicyaj da s tihim ponosom objavi, izmedju dva dima na luli, da se u Domu kulture i odmora pojavljivao svako vecje za poslednje cyetiri godine. Zagusyljiv zadah znoja, svojevrsno nehoticyno svedocyanstvo o zyivotu ispunjenom fizicykim naporima, pratio ga je svuda, i zadrzyavao se cyak i posyto bi on otisyao. Imate li francuski kljucy? recye Vinston, cyacykajucji oko zavrtnja na kolenu cevi. Francuski kljucy , recye gospodja Parsons, smesta se pretvorivsyi u beskicymenjaka. Ne znam, pravo da vam kazyem. Mozyda deca. ..

Zacyu se topot dubokih cipela i josy jedan pisak na cyesylju, i u sobu rupisye deca. Gospodja Parsons donese francuski kljucy. Vinston ispusti vodu i sa gadjenjem izvucye gomilu uvaljanih dlaka iz kose koja je bila zapusyila cev. Opra prste, koliko je mogao, hladnom vodom iz slavine i vrati se u drugu sobu. Ruke uvis! uzviknu divljacyan glas.

Iza stola besye iskrsnuo lepusykast devetogodisynji decyacyicj, mrka lica i pretio mu automatskim pisytoljemigracykom, dok je njegova sestrica, oko dve godine mladja, ponavljala isti pokret drzyecji u ruci komad drveta. Oboje su imali na sebi kratke plave pantalone, sive kosyulje i crvene marame: uniformu Sypijuna. Vinston dizye ruke iznad glave, ali sa nelagodnim osecjanjem - toliko je decyakovo drzyanje bilo zlo - da u pitanju nije samo decyja igra. Ti si izdajnik! dreknu decyko. Ti si zlomislitelj! Ti si evroazijski sypijun! Ubicju te, isparicju te, bacicju te u rudnik soli!

Odjednom se oboje zaskakasye oko njega, uzvikujucji Izdajnicye! i Zlomislitelju! , pri cyemu je devojcyica podrzyavala svaki bratovljev pokret. To je pomalo i zastrasyivalo; bilo je nalik na igru tigricja koji cje uskoro porasti i postati tigrovi ljudozyderi. U decyakovim ocyima videla se neka proracyunata krvozyednost, neka sasvim ocyigledna zyelja da udari ili syutne Vinstona, i svest da je maltene dovoljno odrastao da to i uradi. Dobro je syto pisytolj nije pravi, pomisli Vinston.

Ocyi gospodje Parsons su nervozno skakale sa Vinstona na decu i natrag. U jacyoj svetlosti dnevne sobe on s radoznalosycju vide da joj u borama lica zaista ima prasyine. Toliko su nemirni , recye ona. Krivo im je syto nisu isyli da vide vesyanje, eto syta je. Ja nisam mogla da ih povedem, imala sam posla, a Tom se necje vratiti na vreme iz kancelarije. A zasyto ne mozyemo da gledamo vesyanje? gromoglasno zaurla decyak. 'Ocju da vidim vesyanje! 'Ocju da vidim vesyanje! pocye da ponavlja devojcyica, skakucjucji i dalje.

Vinston se seti da je te vecyeri u Hajd parku trebalo da bude vesyanje nekih evroazijskih zarobljenika proglasyenih krivim za ratne zlocyine. To se desyavalo otprilike jednom mesecyno, i predstavljalo omiljeni spektakl. Deca su uvek trazyila od roditelja da ih tamo vode. On se oprosti od gospodje Parsons i podje vratima. No nije presyao ni syest koraka niz hodnik kad ga sa zaslepljujucjim bolom nesyto udari u potiljak. Ucyini mu se da mu je neko zario u meso crveno usijanu zyicu. On se okrete, taman na vreme da vidi gospodju Parsons kako vucye sina u kucju, dok je decyak stavljao pracjku u dzyep. Goldsytajne! razdra se ovaj dok su se vrata zatvarala pred njim. No Vinstona najdublje pogodi izraz bespomocjnog straha na sivkastom licu decyakove majke.

Vrativsyi se u stan, on hitro prodje pored telekrana i ponovo sede za sto, i dalje trljajucji vrat. Muzika iz telekrana besye prestala. Umesto nje je odsecyan, vojnicyki glas cyitao, sa nekim brutalnim uzyivanjem, opis naoruzyanja na novoj Plovecjoj tvrdjavi koja je upravo bila usidrena izmedju Islanda i Faroskih ostrva.

S ovakvom decom, pomisli on, ta jadna zyena mora biti da zyivi u vecyitom strahu. Josy godinu-dve i oni cje je posmatrati dan i nocj ne bi li naisyli na kakav trag ideolosyke neispravnosti. Gotovo sva deca su bila isto tako nemogucja. Najgore je od svega bilo to syto su ih organizacije kao syto su Sypijuni sistematski pretvarale u nepokorne divljacyicje, a ipak nisu u njima proizvodili nikakvu sklonost da se pobune protiv partijske discipline. Naprotiv, ona su obozyavala Partiju i sve syto je bilo s njom u vezi. Pesme, procesije, zastavice, izleti, vezybe sa drvenim pusykama, izvikivanje parola, obozyavanje Velikog Brata - sve je to za njih bila velicyanstvena igra. Sva njihova mrzynja i zyestina bile su okrenute upolje, protiv neprijatelja drzyave, protiv stranaca, izdajnika, sabotera, zlomislitelja. Bilo je skoro normalno da se ljudi iznad tridesete godine plasye svoje sopstvene dece. I to s dobrim razlogom, jer retko bi prosyla nedelja dana a da Tajms ne donese noticu o tome kako je neko podlo malo njusykalo - obicyno se upotrebljavao izraz dete- - heroj - prislusykivalo i cyulo kakvu kompromitujucju primedbu i prijavilo roditelje Policiji misli.

Bol od zrna iz pracjke besye prosyao. On preko volje uze pero, pitajucji se da li mozye smisliti josy nesyto syto bi mogao uneti u dnevnik. Odjednom se ponovo seti O'Brajena.

Pre nekoliko godina - koliko? sigurno sedam - sanjao je da prolazi kroz sobu u potpunom mraku. Tada mu je neko ko je sedeo po strani rekao dok je Vinston prolazio pored njega: Sresycjemo se tamo gde nema mraka. To je bilo recyeno vrlo tiho, skoro uzgred - kao konstatacija, ne kao naredjenje. On je produzyio ne zaustavljajucji se. Cyudno je bilo to syto u tom trenutku, u snu, te recyi nisu na njega ostavile neki osobit utisak. Pocyele su da dobijaju znacyenje tek kasnije, i postepeno. Sad se nije mogao setiti da li je pre ili posle tog sna prvi put video O'Brajena; nije se mogao ni setiti kad je prvi put prepoznao glas kao O'Brajenov. No bilo kako bilo, prepoznao ga jeste. O'Brajen je bio taj koji mu se obratio iz mraka.

Vinston nikad nije mogao da sa sigurnosycju zakljucyi - biti siguran bilo je nemogucje cyak i posle jutrosynjeg miga - da li mu je O'Brajen prijatelj ili neprijatelj. Izmedju njih je postojala veza razumevanja, vazynija nego simpatija ili osecjanje pripadnosti istoj stranci. Sresycjemo se tamo gde nema mraka , besye rekao O'Brajen. Vinston nije znao syta to znacyi; znao je samo da cje se to na ovaj ili onaj nacyin ostvariti.

Glas sa telekrana zastade za trenutak. Trubni znak, lep i jasan, proplovi ustajalim vazduhom. Glas, sada hrapav, nastavi: Pazynja, pazynja! Ovog trenutka smo dobili flesy vest sa malabarskog fronta. Nasye snage u Juzynoj Indiji postigle su velicyanstvenu pobedu. Ovlasycjen sam da objavim da cje ova pobeda, o kojoj sledi izvesytaj, verovatno privesti rat kraju. Evo izvesytaja. ..

Losye vesti, pomisli Vinston. I naravno, posle brutalnog opisa pobede nad evroazijskom vojskom, sa stravicyno visokim brojem ubijenih i zarobljenih, naidje obavesytenje da cje od sledecje nedelje sledovanje cyokolade biti smanjeno sa trideset grama na dvadeset.

Vinston ponovo podrignu. Dzyin je isparavao, ostavljajucji za sobom osecjanje praznine i bezvoljnosti. Sa telekrana - mozyda da proslavi pobedu, mozyda da nadjacya pomisao na izgubljenu cyokoladu - grunu himna. Na to se moralo stati mirno. Medjutim, on je u svom trenutnom polozyaju bio nevidljiv.

Himna se povucye pred laksyom muzikom. Vinston ode do prozora, okrenut ledima telekranu. Dan je i dalje bio vedar i hladan. Negde u daljini eksplodira raketna bomba s tupim treskom koji se odbijao od zidova. U to vreme ih je na London padalo dvadeset do trideset nedeljno.

Dole, na ulici, vetar je mahao zacepljenim plakatom gore-dole, te se recy ENGLSOC na mahove pojavljivala i nestajala. Englsoc. Sveti principi Englsoca. Novogovor, dvomisao, menjanje prosylosti. On se osecjao kao da luta po syumama na morskom dnu, izgubljen u cyudovisynom svetu u kome je on sam bio cyudovisyte. Bio je sam. Prosylost je bila mrtva, buducjnost nezamisliva. S kakvom je sigurnosycju mogao recji da je i jedno trenutno zyivo ljudsko bicje na njegovoj strani? I na koji nacyin znati da vladavina Partije necje potrajati zauvek? Kao odgovor, vratisye mu se tri parole na beloj fasadi Ministarstva istine: RAT JE MIR SLOBODA JE ROPSTVO NEZNANJE JE MOCJ On izvadi iz dzyepa novcyicj od dvadeset pet centi. Tu su, takodje, sitnim slovima, bile ispisane te iste parole; s druge strane je bila glava Velikog Brata. Njegove ocyi su, cyak i sa novcyicja, pratile cyoveka. Na novcu, na markama, na koricama knjiga, na zastavicama, na plakatima i na kutijama za cigarete - svuda. Uvek te ocyi koje posmatraju i glas koji obavija. Bio cyovek budan ili spavao, radio ili jeo, u kucji ili van kucye, u kupatilu ili u krevetu - izbecji se nije moglo. Niko nije imao nisyta svoje do onih nekoliko kubnih santimetara u lobanji.

Sunce besye odmaklo svojim putem, i hiljade prozora na Ministarstvu istine, sad kad svetlost nije bila u njih, izgledale su mrko i odbojno, kao pusykarnice na tvrdjavi. Pred ogromnim piramidalnim oblikom Vinstonu zadrhta srce. Zgrada je bila previsye jaka, nije se mogla zauzeti na jurisy. Ne bi je srusyilo ni hiljadu raketnih bombi. On se ponovo upita za koga pisye dnevnik. Za buducjnost, za prosylost - za neko zamisyljeno doba. A pred njim nije stajala smrt nego unisytenje. Dnevnik cje biti pretvoren u prah i pepeo, a on sam u paru. Jedino cje Policija misli procyitati syta je napisao, pre nego syto zbrisyu dnevnik iz postojanja i iz secjanja. Kako se obratiti buducjnosti kad ni trag cyoveka, cyak ni bezimena recy nazyvrljana na komadu papira necje mocji da fizicyki prezyivi?

Sa telekrana izbi cyetrnaest. Morao je da ode u roku od deset minuta. Morao se vratiti na posao u cyetrnaest i trideset.

Izbijanje sata mu zacyudo dade snage. Visye nije bio samotna utvara syto izgovara istinu koju niko nikad necje cyuti. No dokle god ju je izgovarao, trajnost je na neki nejasan nacyin bila obezbedjena. Nasledje cyovekovo se ne prenosi saopsytavanjem svojih misli nego cyuvanjem duhovnog zdravlja. On se vrati do stola, umocyi pero u mastilo i napisa: Buducjnosti ili prosylosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi razlikuju medju sobom i ne zyive usamljeni - vremenu u kome postoji istina i u kome se ono syto je ucyinjeno ne mozye povucji.- Iz doba jednoobraznosti, iz doba samocje, iz doba Velikog Brata, iz doba dvomisli - pozdrav! ja sam vecj mrtav, pomisli on. Ucyini mu se da je tek sad, sad kad je pocyinjao bivati sposoban da uoblicyi svoje misli, tek sad preduzeo odlucyujucji korak. Posledice svakog cyina sadrzyane su u samom cyinu. On napisa: Zlomisao ne povlacyi sobom smrt: zlomisao JESTE smrt. Sad kad je shvatio sebe kao mrtvaca, postalo je vazyno odrzyati se syto duzye u zyivotu. Dva prsta desne ruke bila su mu umrljana mastilom. Upravo takve sitnice izdaju. Neko nadobudno njusykalo u Ministarstvu (verovatno kakva zyena: ona sa pepeljastom kosom ili ona crnomanjasta iz odeljenja za prozu) moglo bi se cyuditi zasyto je pisao za vreme prekida za rucyak, zasyto je upotrebljavao staromodno pero, syta je to pisao - i onda kazati recy-dve na odgovarajucjem mestu. On ode u kupatilo i pazyljivo opra mastilo osytrim mrkim sapunom koji je strugao kozyu kao symirglpapir te tako bio pogodan za tu svrhu.

Zatim stavi dnevnik u fioku. Bilo je sasvim beskorisno pomisyljati da ga sakrije, no mogao je bar da ustanovi da li je otkriven ili ne. Dlacyica zataknuta medju listovima bila bi previsye ocyigledna. Vrhom prsta, on podizye jedno prepoznatljivo belicyasto zrnce prasyine i stavi ga u kraj korica, odakle bi moralo spasti ako bi ko pokrenuo knjigu.

Vinston je sanjao majku.

Moralo mu je biti, kako je mislio, deset ili jedanaest godina kad je ona nestala. Bila je to visoka, dostojanstvena i prilicyno cjutljiva zyena sporih pokreta i velicyanstvene plave kose. Oca se secjao nejasnije kao crnomanjastog i mrsyavog, uvek odevenog u uredno tamno odelo (Vinston se osobito secjao vrlo tankih djonova na ocyevim cipelama) i sa naocyarima. Njih dvoje je ocyigledno progutala jedna od prvih cyistki.

U tom trenutku sna, majka je sedela negde daleko nizye od njega, sa njegovom mladjom sestrom u narucyju. Sestre se uopsyte nije secjao sem kao sitne, slabasyne, vecyito cjutljive bebe, krupnih, pazyljivih ocyiju. Obe su ga posmatrale odozdo. Nalazile su se na nekom podzemnom mestu - na dnu bunara, na primer, ili kakvog veoma dubokog groba - no to mesto, iako je vecj bilo duboko ispod njega, i samo je propadalo u dubinu. Bile su u salonu broda koji tone i posmatrale odozdo kroz sve tamniju vodu. U salonu je josy bilo vazduha, josy uvek su one mogle videti njega i on njih, ali sve vreme su tonule, tonule u zelenu dubinu koja cje mu ih za trenutak zauvek sakriti s ocyiju. On je bio gore, na svetlosti i vazduhu dok su one tonule u dubinu i smrt, a tonule su u dubinu zato syto je on bio gore. On je to znao, njih dve takodje; video im je to po licu. Nisu imale prekora ni u ocyima ni u srcu, jedino saznanje da one moraju umreti da bi on ostao zyiv, i da je to deo neizbezynog reda stvari u zyivotu.

Nije se secjao syta se zaista desilo, ali u snu je znao da su na neki nacyin majcyin i sestrin zyivot bili zyrtvovani za njegov. To je bio jedan od onih snova koji su, u stvari, iako zadrzyavaju karakteristicyni ambijent sna, nastavak cyovekovog intelektualnog zyivota, i u kome cyovek shvata cyinjenice i misli koje mu se cyine nove i vredne cyak i kad se probudi. Vinstona besye sada pogodilo to syto je majcyina smrt, pre skoro trideset godina, bila tragicyna i tuzyna na neki nacyin koji visye nije bio mogucj. On shvati da tragedija pripada starim vremenima, vremenima kad je josy uvek bilo privatnog zyivota, ljubavi i prijateljstva, i kad su cylanovi porodice priticali u pomocj jedno drugom ne pitajucji se zasyto. Secjanje na majku paralo mu je srce, jer ona je umrla volecji ga kad je bio previsye mali i sebicyan da tu ljubav uzvrati, i posyto se nekako - nije mogao da se seti kako - zyrtvovala pojmu odanosti koji je bio njen licyni i neizmenjiv. Tako syta se, shvati on, danas visye ne mozye desiti. Danas postoji strah, mrzynja i bol, ali ne i dostojanstvo osecjanja, ne i duboka i slozyena zyalost. Sve to mu se sad cyinilo da vidi u majcyinim i sestrinim ocyima koje su ga gledale kroz zelenu vodu, stotine metara duboko a josy uvek nepotonule.

Odjednom se vide kako stoji na mekoj utrini, u letnje vecye kad suncyevi zraci pozlacjuju zemlju. Predeo koji je posmatrao toliko mu se puta vracjao u snovima da nikad nije bio sasvim siguran da li ga je video ili ne i na javi. U mislima, kad je bio budan, nazivao ga je zlatni kraj . To je bio stari pasynjak koji su zecyevi sav obrstili; preko njega je vijugala putanja, a naokolo se ovde-onde videli krticynjaci. U nazubljenoj zyivici na suprotnoj strani poljane, brestove grane su se blago povijale na povetarcu, a lisycje je, gusto kao zyenska kosa, jedva primetno treperilo. Negde u blizini, mada se nije video, bio je bistar, tih potocyicj u cyijim su se virovima ispod vrba igrale sicjusyne ribice.

Preko poljane mu je u susret isyla ona crnokosa devojka. Pokretima slivenim u jedan, ona strzye svoju odecju i prezrivo je odbaci u stranu. Telo joj je bilo belo i glatko, ali nije mu budilo nikakvu zyelju; jedva da ga je i pogledao. Bilo ga je sveg obuzelo divljenje prema pokretu kojim je odecju odbacila u stranu. Graciozan i bezbrizyan, taj pokret kao da je srusyio celu jednu kulturu, ceo jedan sistem misyljenja, kao da se Veliki Brat, Partija i Policija misli mogu zbrisati jednim jedinim velicyanstvenim pokretom ruke. Taj pokret je takodje pripadao davnim vremenima. Vinston se probudi sa recyju Syekspir na usnama.

Sa telekrana se zacyu prod|oran pisak koji se na istoj noti odrzya punih trideset sek|undi. Bilo je nula sedam-petnaest, vreme kad sluzybenici treba da ustaju. Vinston se otrzye od kreveta - go, posyto su cylanovi Syire partije dobijali tri hiljade kupona za tekstil godisynje, a pizyama je stajala syest stotina - i dohvati sa stolice iznosyenu majicu i sportske gacjice. Kroz tri minuta pocyinjala je jutarnja fiskultura. Iducjeg trenutka, on se presamiti od zyestokog napada kasylja koji ga je skoro uvek hvatao ubrzo posle budjenja. Kasyalj mu toliko isprazni plucja da je do daha mogao docji samo legavsyi na pod i duboko i grcyevito udahnuvsyi nekoliko puta. Od napora mu se behu nadule vene, a ona prosyirena na nozi pocye da ga svrbi. Grupa od trideset do cyetrdeset godina! zasytekta prodoran zyenski glas. Grupa od trideset do cyetrdeset godina! Na svoja mesta! Trideset do cyetrdeset!

Vinston skocyi pred telekran i ukruti se u stavu mirno. Na ekranu se vecj besye pojavila zyena mladalacykog izgleda, suvonjava ali misyicjava, odevena u trenerku i patike. Odrucyi! kresnu ona. Drzyite se mog tempa. Je'n, dva, tri, cyetr! Je'n, dva, tri, cyetr! Hajde, drugovi, zyivlje malo! Je'n, dva, tri, cyetr! Je'n, dva, tri, cyetr! . . .

Bol od napada kasylja ne besye sasvim izbacio iz Vinstonove svesti secjanje na san. Ono se sad josy i malo pojacya s ritmicykim pokretima vezybe. Dok je mehanicyki savijao i ispruzyao ruke, i odrzyavao na licu izraz sumornog uzyivanja koji se smatrao pogodnim za jutarnju gimnastiku, on se borio da se u mislima vrati do maglovitog doba svog ranog detinjstva. To je bilo izvanredno tesyko. Svi dogadjaji od pre dvadeset pet godina i visye bledeli su i cyileli. Kad nije bilo nikakvih pisanih tragova na koje se cyovek mogao pozvati, rasplinjavale su se cyak i konture sopstvenog zyivota. Pamtili su se veliki dogadjaji koji se najverovatnije nisu ni odigrali, pamtili su se detalji sitnih svakodnevnih dogadjaja, ali se njihova atmosfera nije dala uhvatiti; postojali su dugi prazni periodi u koje se nije moglo smestiti nisyta. U prosylosti je sve bilo drugacyije. Cyak su i imena zemalja, i njihovi oblici na mapi, bili drugacyiji. Pista jedan, na primer, imala je drugo ime: zvala se Engleska ili Britanija, mada se, po njegovom prilicyno cyvrstom uverenju, London oduvek zvao London.

Vinston se nije sa sigurnosycju secjao nijednog razdoblja u kome njegova zemlja nije bila u ratu, no bilo je ocyigledno da je tokom njegovog detinjstva postojao poduzyi interval mira: naime, jedna od njegovih najrani jih uspomena bila je vezana za neki napad iz vazduha koji je u to vreme svakoga iznenadio. To je moglo biti u vreme kad je na Kolcyester pala atomska bomba. Samog napada se nije secjao, ali pamtio je ocyevu ruku koja ga je stezala dok su hitali nanizye, nanizye, nanizye, nekuda duboko pod zemlju, niz neke spiralne stepenice koje su mu odzvanjale pod nogama i od kojih su mu se na kraju toliko zamorile noge da je pocyeo cvileti te su morali da stanu i odmore se. Majka, onako spora i sanjiva, bila je daleko izostala. Nosila je u narucyju njegovu sestricu - ili mozyda samo cjebad; nije bio siguran da li mu se u to vreme sestra vecj bila rodila. Na kraju izbisye na neko mesto, bucyno i prepuno sveta, koje on prepoznade kao stanicu metroa.

Neki ljudi su sedeli svuda naokolo po kamenim plocyama; drugi su, tesno zbijeni, sedeli na metalnim krevetima na sprat. Vinston i njegovi roditelji nadjosye za sebe mesta na podu; pored njih, na krevetu, sedeli su jedno pored drugoga neki starac i starica. Starac je imao na sebi pristojno tamno odelo i sytofani kacyket zabacyen na potiljak, te mu se videla veoma seda kosa; lice mu je bilo skerletnocrveno, a ocyi plave i pune suza. Zaudarao je na dzyin. Cyinilo se kao da mu dzyin izbija na pore umesto znoja, a sa malo masyte moglo se zamisliti da su mu suze u ocyima cyisti dzyin. No iako je bio pri picju, videlo se da trpi neki istinski i nepodnosyljivi jad. Onako mali, Vinston shvati da se starcu upravo desilo nesyto neoprostivo i nepopravljivo. Ucyini mu se josy i da zna syta je to. Bio je poginuo neko koga je starac voleo, mozyda njegova mala unuka. Starac je svakih nekoliko minuta ponavljao: Nismo trebali da im verujemo. Rek'o sam ja da nismo trebali, je l' se secjasy? Eto sad syta se desilo. Ma govorio sam ja uvek, nismo trebali da verujemo tim dripcima.

Ali kojim to dripcima nije trebalo da veruju Vinston se visye nije secyao.

Otprilike od tog vremena, rat je doslovno trajao bez prekida, mada, strogo uzev, nije uvek bio u pitanju isti rat. Nekoliko meseci tokom njegovog detinjstva, u samom London je bilo zapletenih ulicynih borbi kojih se jasno secjao. Ali istrazyivati istoriju celog tog perioda, recji ko se borio protiv koga u ovom ili onom trenutku, bilo je potpuno nemogucje, jer nijedan zapis, i nijedna recy, nisu pominjali bilo kakvo opredeljenje sem postojecjeg. Trenutno je, 1984. godine (ako je godina zaista bila 1984), Okeanija bila u ratu sa Evroazijom a u savezu sa Istazijom. Nikad i nigde, ni privatno ni javno, nije se priznavalo da su ove tri sile ikad bile drugacyije svrstane. U stvari, kao syto je Vinston vrlo dobro znao, bilo je prosylo samo cyetiri godine otkako je Okeanija bila u ratu sa Istazijom a u savezu sa Evroazijom. No to je samo bio mali, krisyom cyuvani podatak koji je Vinston drzyao u glavi jer josy nije umeo da dobro kontrolisye svoje pamcjenje. Zvanicyno, do te promene partnera nikad nije dosylo. Okeanija je momentalno bila u ratu sa Evroazijom: dakle Okeanija je oduvek bila u ratu sa Evroazijom. Trenutni neprijatelj je uvek predstavljao apsolutno zlo, a iz toga je proizlazilo da je bilo kakva nagodba s njim, bilo u prosylosti ili u buducjnosti, nemogucja.

Stravicyno je to, pomisli on po desetohiljaditi put dok je s mukom zabacivao ramena (drzyecji ruke na kukovima, sad su svi opisivali telom krugove, pokrecjucji se samo od pojasa navisye; ta je vezyba navodno bila dobra za misyicje ledja) - stravicyno je to syto sve to mozye i biti istina. Ako Partija mozye da gurne ruku u prosylost i kazye za ovaj ili onaj dogadjaj: to i to se uopsyte nije desilo, tako syta je svakako uzyasnije od mucyenja i smrti.

Partija je govorila da Okeanija nikad nije bila u savezu sa Evroazijom. On, Vinston Smit, zna da je Okeanija bila u savezu sa Evroazijom pre svega cyetiri godine. Ali gde to saznanje postoji? Samo u njegovoj svesti, koja cje u svakom slucyaju za kratko vreme biti unisytena. A ako svi prihvataju lazy koju Partija namecje - ako svi zapisi pricyaju istu pricyu - onda lazy prelazi u istoriju i postaje istina. Ko kontrolisye prosylost, glasila je parola Partije, kontrolisye buducjnost,- ko kontrolisye sa- dasynjost, kontrolisye prosylost. A ipak se prosylost, iako po prirodi izmenjiva, nije ni izmenila. Sve syto je istina danas, istina je od prapocyetka do vecynosti. Stvar je bila vrlo prosta. Potreban je bio samo beskrajan niz pobeda nad svojim pamcjenjem. To se zvalo kontrola nad stvarnosycju,- na Novogovoru dvomisao. Na mestu voljno! kresnu instruktorka, nesyto dobrodusynije.

Vinston opusti ruke niz slabine i polako napuni plucja vazduhom. Misao mu se izgubi u lavirintskom svetu dvomisli. Znati i ne znati, biti svestan potpune istinitosti izgovarajucji pazyljivo konstruisane lazyi, imati istovremeno dva misyljenja koja su se medjusobno iskljucyivala, znajucji da su protivrecyna a ipak verujucji u oba; sluzyiti se logikom protiv logike, odbacivati moral zahtevajucji ga, verovati da je demokratija nemogucjna a da je Partija cyuvar demokratije; zaboravljati sve syto je trebalo zaboraviti a onda to ponovo vratiti u pamcjenje u potrebnom trenutku pa ga zatim smesta ponovo zaboraviti; i, pre svega, istom postupku podvrgnuti i sam taj postupak. To je bila vrhunska finesa: svesno se dovesti u stanje nesvesnosti, a onda, postati nesvestan upravo izvrsyenog cyina samohipnoze. Cyak i sama recy dvomisao, da bi se shvatila, zahtevala je upotrebu dvomisli.

Instruktorka im besye ponovo komandovala mirno . A sad da vidimo ko mozye iz stava spetnog pretklon do poda , izbaci ona s puno entuzijazma. Pravo iz kukova, drugovi. Je'n - dva! Je'n - dva! ...

Vinstonu je bila odvratna ova vezyba, od koje su mu bolovi sevali od peta do zadnjice i vrlo cyesto na kraju ponovo dolazio napad kasylja. Iz njegovih meditacija nestade ono poluzadovoljstvo. Prosylost je, razmisyljao je on, ne samo izmenjena nego upravo unisytena. Jer kako se mozye ustanoviti ma i najocyiglednija cyinjenica ako van cyovekovog pamcjenja nije bilo nikakve evidencije? On pokusya da se seti kad je prvi put cyuo za Velikog Brata. Ucyini mu se da je to moralo biti negde syezdesetih godina, ali nije bio sasvim siguran. Po istorijskim spisima Partije Veliki Brat je, razume se, bio vodja i cyuvar Revolucije josy od najranijih njenih dana. Njegovi poduhvati postepeno su bili gurani u prosylost, tako da su se na kraju pruzyali unatrag sve do fantasticynog sveta cjetrdesetih i tridesetih godina, kad su se kapitalisti u svojim cyudnim cilindricynim syesyirima vozili londonskim ulicama u velikim blistavim automobilima ili konjskim fijakerima sa staklenim vratima. Do koje je mere ta legenda bila istinita a do koje izmisyljena, nije se moglo znati. Vinston se cyak nije secjao ni samog datuma kad je Partija postala. Koliko je znao, za recy englsoc nije cyuo pre 1960. godine, no mogucje je bilo da je ona u starogovorskom obliku - engleski socijalizam - i ranije bila u upotrebi. Sve se topilo u maglu. Ponekad se dodusye moglo tacyno utvrditi da je ovo ili ono lazy. Na primer, tvrdnja partijskih istorijskih spisa da je Partija izmislila avion bila je neistinita. On se secjao aviona josy iz najranijeg detinjstva. Ali dokazati se nije moglo nisyta. Nikad i ni za syta nije bilo dokaza. Jedan jedini put u zyivotu, Vinston je u ruci drzyao neporeciv dokumentarni dokaz da je jedna istorijska cyinjenica bila falsifikovana. A u toj prilici... Smit! izdra se goropadnicyki glas sa telekrana. 6079 Smit V.! Jeste, vi! Nizye se sagnite! Umete vi i bolje. Samo syto se ne zalazyete. Tako, druzye, tako je vecj bolje. Sad stanite svi na mestu voljno i gledajte mene.

Vinstona besye najednom oblio vreo znoj. Lice mu ostade potpuno bezizrazno. Nikad ne pokazuj strah! Nikad ne pokazuj mrzynju! Jedan treptaj oka mozye da izda. Stajao je i posmatrao instruktorku kako podizye ruke iznad glave i - ne bi se moglo recji elegantno, ali zato primetno uredno i efikasno - saginje i doticye prvim zglobovima prstiju pod izmedju stopala. Eto tako, drugovi! To hocju da vidim! Gledajte me josy jedanput. Meni je trideset devet godina; imam cyetvoro dece. Sad gledajte. Ona se ponovo sazye. Vidite da ne savijam kolena. Svi vi mozyete to isto ako hocjete , dodade ona ispravljajucji se. Svako ko je mladji od cyetrdeset pet godina mozye da u pretklonu dodirne pod. Nismo svi toliko povlasycjeni da se mozyemo boriti u prvim redovima, ali bar mozyemo da odrzyavamo dobru kondiciju. Pomislite na nasye momke na malabarskom frontu! I na mornare u plovecjim tvrdjavama! Samo pomislite kako je tek njima. A sad pokusyajte ponovo. Sad je vecj bolje, druzye, tako je mnogo bolje, dodade ona da obodri Vinstona kad ovaj, uz zyestok napor, uspe da dotakne prste na nogama ne savijajucji kolena, prvi put posle nekoliko godina.

S dubokim, nesvesnim uzdahom koji na pocyetku radnog dana ni blizina telekrana nije sprecyavala, Vinston privucye diktograf, oduva prasyinu s mikrofona i stavi naocyari. Zatim odmota i sastavi spajalicom cyetiri dokumenta savijena u trubu koja su vecj bila ispala iz pneumaticyne cevi na desnoj strani stola.

Na zidovima kancelarije bila su tri otvora. Desno od diktografa, mala pneumaticyna cev za pismene poruke; levo, nesyto syiri otvor za novine; a na zidu sa strane, sasvim nadohvat ruke, veliki cyetvrtast prorez zasyticjen poklopcem od zyice. Taj je sluzyio za bacanje upotrebljenih papira. Slicynih proreza je u zgradi bilo na hiljade, ako ne i na desetine hiljada, ne samo u svakoj kancelariji nego, u kratkim razmacima, i u svakom hodniku. Zbog necyega su se u zyargonu zvali rupe za pamcjenje. Ko god bi imao u ruci dokument koji je trebalo unisytiti, ili video makar komadicj papira na zemlji, mahinalno bi podigao poklopac najblizye rupe za pamcjenje i ubacio ga unutra, na syta bi ga zahvatila struja toplog vazduha i odnela do ogromnih pecji, skrivenih negde u zabitnim delovima zgrade.

Vinston pregleda cyetiri komada hartije koja je upravo odmotao. Svaki je sadrzyao poruku od svega jednog ili dva reda, u skracjenom zyargonu - ne sasvim novogovorskom, ali uglavnom sastavljenom od novogovor skih recyi - koji se upotrebljavao u Ministartvu ze interne svrhe. Poruke su glasile: tajms 7. 3. 84 lazyiran govor vb pogr odn afrika koriguj tajms 19. 12. 83 prognoza troletke 4. kvartal 83 gresyke kompariraj kurentni broj tajms 14. 2.84 miniob lazyiran cyokolada koriguj- tajms 3. 12.83 report dnevzap vb dvaputvisyenedobar odn. nelica rediguj celosno prearhiviraj postodobreno S blagim osecjanjem zadovoljstva, Vinston odlozyi cyetvrtu poruku u stranu. Bio je to komplikovan i odgovoran posao koji je najbolje bilo ostaviti za kraj. Ostale tri stvari bile su rutinske, mada je druga znacyila da cje verovatno biti zamornog gacanja kroz cifre.

Vinston pozva lokal stari brojevi na telekranu i zatrazyi odgovarajucje brojeve Tajmsa, koji vecj kroz nekoliko minuta izletesye iz pneumaticyne cevi. Poruke koje je bio primio ticale su se cylanaka ili vesti koje je iz ovog ili onog razloga trebalo izmeniti, ili, kako je glasio zvanicyan izraz, korigovati. Na primer, u Tajmsu od sedamnaestog marta pisalo je da je Veliki Brat u govoru odrzyanom prethodnog dana prorokovao da cje juzynoindijski front ostati miran, ali da cje u Severnoj Africi uskoro docji do evroazijske ofanzive. Medjutim, evroazijska vrhovna komanda je upravila ofanzivu na Juzynu Indiju, a ostavila Severnu Afriku na miru. Stoga je bilo potrebno preraditi odgovarajucji pasus u govoru Velikog Brata tako da sadrzyi predskazanje onoga syto se zaista i dogodilo. Ili: Tajms od devetnaestog decembra bio je doneo zvanicyna predvidjanja koja su se odnosila na proizvodnju raznih vrsta robe syiroke potrosynje tokom cyetvrtog tromesecyja 1983. godine, koje je istovremeno bilo i syesto tromesecyje devete troletke. Danasynji broj je medjutim bio doneo podatke o stvarnoj proizvodnji, iz kojih se videlo da su predvidjanja za svaki artikal bila uveliko pogresyna. Vinstonov posao je bio da popravi prvobitne cifre, tako da odgovaraju stvarnima. Syto se ticye trecye poruke, u njoj je bilo recyi o vrlo jednostavnoj gresyci koja se mogla popraviti za dvatri minuta. U februaru, dakle pre nepuna dva meseca, Ministarstvo obilja bilo je objavilo obecjanje (zvanicyna formula je bila kategoricyka obaveza) da se sledovanje cyokolade u 1984. godini necje smanjivati. Vinston je, medjutim, znao da cje se u stvari, vecj krajem tekucje nedelje, sledovanje smanjiti sa trideset grama na dvadeset. Bilo je potrebno samo zameniti prvobitno obecjanje upozorenjem da cje u aprilu verovatno biti potrebno smanjiti sledovanje.

Kako je s kojom porukom bio gotov, Vinston je spajao diktografisane ispravke sa odgovarajucjim brojem Tajmsa i ubacivao u pneumaticynu cev. Zatim je, pokretom skoro potpuno nesvesnim, guzyvao poruku i sve belesyke koje je usput napravio, i ubacivao ih u rupu za pamcjenje da ih proguta vatra.

Syta se desyavalo u nevidjenom lavirintu kuda su vodile pneumaticyne cevi, nije znao podrobno; imao je samo opsytu predstavu. Cyim bi se sve ispravke potrebne za ovaj ili onaj broj Tajmsa skupile, taj broj bi se presytampao, prvobitni primerak unisytio, a popravljeni primerak unosio na njegovo mesto u arhivu. Tom postupku stalne izmene bile su podvrgnute ne samo novine nego i knjige, cyasopisi, brosyure, plakati, leci, filmovi, magnetofonske trake, karikature, fotografije - sve vrste knjizyevnosti i dokumentacije koja bi ma na koji nacyin mogla imati politicykog ili ideolosykog znacyaja. Prosylost se azyurirala iz dana u dan, skoro iz minuta u minut. Na taj nacyin se za sva predvidjanja Partije moglo dokumentima dokazati da su bila tacyna; a nije se dopusytalo da ijedna vest, ijedna izrazyena misao u suprotnosti sa momentanim potrebama ostane na ma koji nacyin zapisana. Sveukupna istorija besye postala palimpsest sa koga se, upravo onoliko puta koliko je bilo potrebno, grebao stari tekst i upisivao novi. Ni u kom slucyaju ne bi bilo mogucje posle takvog ispravljanja dokazati da je isyta bilo falsifikovano. Najvecji odsek Odeljenja dokumentacije, daleko vecji od onoga u kome je radio Vinston, sacyinjavali su ljudi cyija je duzynost jednostavno bila da pronalaze i skupljaju sve primerke knjiga, novina i ostalih dokumenata koji su bili neispravljeni te ih je stoga trebalo unisytiti. Ovaj ili onaj broj Tajmsa koji je, zbog promena u politici ili pogresynih predvidjanja Velikog Brata, bio i po desetinu puta preradjivan, stajao je onako preradjen, ali sa originalnim datumom, u arhivi, i nije postojao nijedan drugi njegov primerak koji bi ga mogao uterati u lazy. Knjige su se isto tako povlacyile i u nekoliko navrata preradjivale, a zatim se ponovo izdavale a da se nicyim nije priznavalo da su ucyinjene ikakve izmene. Cyak se ni u pisanim uputstvima koja je Vinston primao i bez izuzetka unisytavao cyim bi bio gotov nije pominjalo niti nagovesytavalo da treba pocyiniti bilo kakav falsifikat; uvek se govorilo o gresykama, omasykama, sytamparskim gresykama ili pogresyno navedenim podacima koje je u interesu tacynosti trebalo popraviti.

U stvari, mislio je on ispravljajucji cifre Ministarstva obilja, tu i nije u pitanju falsifikat. Posredi je prosto unosyenje jedne besmislice umesto druge. Najvecji deo materijala s kojim se radilo nije imao nikakve veze sa stvarnosycju, cyak ni onakve veze kakva postoji u direktnoj lazyi. Statisticyki podaci su i u prvobitnom i u doteranom obliku bili cyista fantazija. Vrlo cyesto je trebalo izmisliti ih sam. Na primer, Ministarstvo obilja je bilo predvidelo da cje se u cyetvrtom tromesecyju 1983. proizvesti sto cyetrdeset i pet miliona pari cipela. Poslednja vest je glasila da je stvarno proizvedeno syezdeset i dva miliona. Vinston medjutim unese u redigovanu verziju cifru od pedeset i sedam miliona, da bi se kasnije mogla opravdati uobicyajena tvrdnja da je norma premasyena. No bilo kako bilo, cifra od syezdeset i dva miliona nije bila nisyta blizya istini no cifra od pedeset i sedam, ili sto cyetrdeset i pet miliona. Vrlo je verovatno bilo da nije proizveden ni jedan par. Josy verovatnije da niko nije ni znao koliko je proizvedeno, a kamoli da mu je do toga stalo. Svako je znao samo to da su astronomske kolicyine proizvedenih cipela za svako tromesecyje postojale samo na papiru, a da je dobra polovina stanovnisytva Okeanije bosa. Tako je bilo i sa svim evidentiranim cyinjenicama, bile one male ili velike. Sve je bledelo i prelazilo u svet senki u kome na kraju cyovek nije mogao biti siguran ni syto se ticye datuma u godini.

Vinston baci pogled na drugu stranu hodnika. U boksu prekoputa marljivo je poslovao neki Tilotson, cyovek malog rasta, precizno izvucyenih crta i jake brade od koje su mu obrijani obrazi izgledali crni. On je drzyao savijene novine na kolenu i nesyto govorio u diktograf, ustima sasvim uz mikrofon, kao da zyeli da mu recyi ostanu tajna izmedju njega i aparata. U jednom trenutku podizye pogled i sa naocyara mu se odbi neprijateljski sjaj u Vinstonovom pravcu.

Vinston je Tilotsona jedva i poznavao i nije imao pojma kojim se poslom ovaj bavi. Sluzybenici Odeljenja dokumentacije nisu rado govorili o svom poslu. U dugoj sali bez prozora, sa dva reda boksova i beskonacynim syusytanjem papira i zvukom glasova koji mrmolje u diktograf, bilo je tuce ljudi koje Vinston cyak ni po imenu nije znao, iako ih je svakog dana vidjao kako zyure hodnicima gore-dole ili gestikuliraju tokom Dva minuta mrzynje. Znao je da u boksu odmah do njegovog zyenica pepeljaste kose argatuje iz dana u dan trazyecji u sytampi i izbacujucji iz nje imena ljudi koji su bili ispareni i za koje se stoga smatralo da nisu uopsyte ni postojali. U tome je bilo neke logike, jer je i sam njen muzy bio isparen pre dve ili tri godine. A nekoliko boksova dalje, jedno blago, povucyeno, sanjalacyko stvorenje po imenu Emplfort, cyovek veoma dlakavih usyiju i zacyudjujucjeg talenta za zyongliranje rimama i metrom proizvodilo je izopacyene verzije - definitivne tekstove, kako se zvanicyno govorilo - pesama koje su bile postale ideolosyki opasne no koje je ko zna zasyto trebalo zadrzyati u antologijama. A ova sala sa svojih pedesetak sluzybenika bila je samo jedna od podsekcija, cjelija tako recji, u preogromnosti Odeljenja dokumentacije. Ispred, iza, iznad i ispod nje bilo je drugih rojeva sluzybenika koji su radili na nezamislivom mnosytvu raznih poslova. Tu su bile ogromne sytamparije sa redaktorima, strucynjacima za tipografiju i bogato opremljenim laboratorijama za falsifikovanje fotografija. Tu je bila televizijska sekcija sa tehnicyarima, producentima i ekipama glumaca posebno odabranim po talentu za imitiranje glasova. Tu su bile armije evidenticyara cyija je duzynost bila da sastavljaju spiskove knjiga i cyasopisa koje je trebalo povucji. Tu su bili ogromni trezori gde su se cyuvali popravljeni dokumenti i skrivene pecji gde su se spaljivali originalni primerci. A negde, neznano gde, potpuno bezimeni, tu su bili i rukovodecji mozgovi koji su koordinirali sve te poslove i stvarali politiku po kojoj je bilo potrebno da se ovaj deo prosylosti sacyuva, ovaj falsifikuje, a onaj unisyti.

Pa i samo Odeljenje dokumentacije je bilo samo jedan od ogranaka Ministarstva istine, cyiji je glavni posao bio ne da rekonstruisye prosylost, nego da gradjane Okeanije snabdeva novinama, filmovima, udzybenicima, telekranskim programima, dramama, romanima - svim mogucjim vrstama informacija, prosvete i zabave, od skulptura do parola, od lirskih pesama do biolosykih traktata, i od decyjih cyitanki do recynika Novogovora. Ministarstvo se staralo ne samo za mnogostruke potrebe Partije nego je ponavljalo celu operaciju na nizyem nivou, za potrebe proletarijata. Postojao je cyitav niz posebnih odeljaka koji se bavio stvaranjem knjizyevnosti, muzike, drame i svih vrsta zabave za proletere. Tu su se proizvodili bulevarski listovi koji su pisali gotovo iskljucyivo o sportu, zlocyinima i astrologiji, senzacionalni petparacyki romani, filmovi prepuni seksualnih izyivljavanja, i sentimentalni sylageri koje je od pocyetka do kraja komponovao jedan posebni aparat slicyan kaleidoskopu, nazvan versifikator. Postojala je cyak i cela podsekcija - u Novogovoru nazvana Pornosekcija - koja je proizvodila najnizyu vrstu pornografije i slala je u zapecyacjenim paketima; njene proizvode cylanovi Partije, sem onih koji su na njima radili, nisu smeli da vide.

Dok je Vinston radio, iz pneumaticyne cevi behu ispale josy tri poruke; u pitanju su, medutim, bili jednostavni poslovi, tako da je s njima bio gotov pre no syto je dosylo vreme za Dva minuta mrzynje. Kad se Mrzynja zavrsyila, on se vrati u svoj boks, dohvati sa police recynik Novogovora, odgurnu diktograf u stranu, obrisa naocyare i spremi se za najvazyniji posao koji je imao tog jutra.

Najvecje zadovoljstvo u zyivotu Vinston je nalazio u svom poslu. Najvecjim delom je to bila zamorna rutina, no bilo je i zadataka tako tesykih i komplikovanih da se cyovek u njima mogao izgubiti kao u dubinama kakvog matematicykog problema - delikatni falsifikati gde su jedini putokazi bili poznavanje principa englsoca i sposobnost da se oceni syta Partija zyeli da se kazye. U tome je Vinston bio dobar. Desyavalo se cyak i da mu povere ispravljanje Tajmsovih uvodnika, koji su od pocyetka do kraja bili pisani Novogovorom. On odmota poruku koju je ranije tog jutra bio odlozyio u stranu. Glasila je: tajms 3. 12. 83 dnevzap vb dvaputvisyenedobra odn nelica rediguj celosno prearhiviraj postodobreno Na Starogovoru (ili standardnom engleskom), to bi otprilike znacyilo: Izvesytaj o dnevnoj zapovesti Velikog Brata iz Tajmsa od trecjeg decembra 1983. krajnje losy. U njemu se pominju nepostojecja lica. Preraditi u celini i pre odlaganja u arhivu podneti pretpostavljenima na odo- brenje. Vinston procyita inkriminisani cylanak. Dnevna zapovest Velikog Brata sastojala se uglavnom od pohvala organizaciji zvanoj SPPT koja je posade plovecjih tvrdjava snabdevala cigaretama i ostalim sitnim potrepsytinama. Neki drug Viders, ugledni cylan Uzye partije, bio je posebno pohvaljen i odlikovan Ordenom drugog reda za izvanredne zasluge.

Tri meseca kasnije, SPPT je najednom bila raspusytena, a da se nije navelo zasyto. Moglo se lako pretpostaviti da su Viders i njegovi saradnici pali u nemilost, no o toj aferi u sytampi i na telekranu nije bilo ni recyi. Tako syta je trebalo i ocyekivati jer politicyki krivci po pravilu nisu bili izvodjeni na sud pa cyak ni javno raskrinkavani. Velike cyistke koje su zahvatale hiljade ljudi, sa javnim sudjenjima izdajnicima i zlomisliteljima koji su skrusyeno priznavali sve svoje zlocyine i posle toga bivali osudjeni na smrt predstavljale su posebne spektakularne predstave, i nisu se priredjivale cyesycje do jednom u dve-tri godine. Najcyesycje se desyavalo to da ljudi koji su na neki nacyin izazvali nezadovoljstvo Partije nestanu i da se za njih visye i ne cyuje. O tome syta im se desyavalo nije se mogla saznati ni najmanja sitnica. Poneki put cyak nisu ni bili mrtvi. Vinston je licyno poznavao tridesetak ljudi, ne racyunajucji roditelje, koji su kasnije, u ovo ili ono vreme, nestali.

Vinston se blago pocyesya po nosu spajalicom za papir. U boksu prekoputa njegovog drug Tilotson je i dalje bio zaverenicyki nagnut nad svoj diktograf. On za trenutak podizye glavu: ponovo neprijateljski blesak naocyara. Vinston se pitao da li drug Tilotson radi na istom zadatku na kome i on. Tako nesyto bilo je savrsyeno mogucje. Zadatak tako delikatne prirode nikad se ne bi poverio jednom jedinom cyoveku; s druge strane, poveriti ga grupi ljudi znacyilo bi otvoreno priznati falsifikat. Najverovatnije je celo tuce ljudi u tom trenutku obradjivalo isti cylanak, s tim syto je svako pravio svoju verziju. Kasnije cje neki od rukovodilaca iz Uzye partije odabrati ovu ili onu verziju, izredigovati je i pokrenuti komplikovani proces obavezno potrebnog ispravljanja tekstova vezanih za ovaj; kad to bude gotovo, odabrana lazy cje ucji u stalnu arhivu i postati istina.

Vinston nije znao zasyto je Viders pao u nemilost. Mozyda zbog korupcije ili nesposobnosti. Mozyda se Veliki Brat jednostavno oslobadjao previsye popularnog potcyinjenog. Mozyda je Viders ili neko blizak njemu bio osumnjicyen za jereticyke sklonosti. Ili je, najverovatnije od svega, do svega toga dosylo zato syto su cyistke i isparivanja bile nerazdvojni deo sistema. Jedini pouzdani trag se mogao nacji u recyima odn nelica, koje su znacyile da je Viders vecj mrtav. Dodusye, to nije uvek moralo biti istina. Ponekad su ih pusytali i ostavljali na slobodi po celu godinu, pa i dve, pre nego syto bi nad njima izvrsyili smrtnu kaznu. Ovde-onde bi se neko za koga se verovalo da je odavno mrtav pojavio kao utvara na nekom od javnih sudjenja gde bi okrivio stotine drugih pre nego syto bi nestao, ovaj put zauvek. Viders je, medjutim, vecj bio nelice. Ne postoji - nije uopsyte ni postojao. Vinston zakljucyi da necje biti dovoljno jednostavno preokrenuti smisao govora Velikog Brata. Bicje najbolje napisati novi govor, o necyemu potpuno nepovezanom sa prvobitnom temom.

Mogao je da sastavi jedan od uobicyajenih napada na izdajnike i zlomislitelje, no tako syta bi bilo krajnje neoriginalno; s druge strane, izmisliti kakvu pobedu na frontu ili kakav blistav uspeh u prebacivanju norme devete troletke, znacyilo bi isuvisye komplikovati posao oko sastavljanja dokumentacije. Najbolja bi bila neka cyista izmisyljotina. U glavi mu najednom iskrsnu, kao unapred pripremljena, slika izvesnog druga Ogilvija, koji je nedavno herojski poginuo u ratu. Veliki Brat je ponekad posvecjivao svoju dnevnu zapovest uspomeni na kakvog skromnog, obicynog cylana Partije, cyiji bi zyivot i smrt iznosio kao primer za ugled. Dakle, za ovu priliku cje slaviti uspomenu na druga Ogilvija. Uistinu, drug Ogilvi nije uopsyte ni postojao, no nekoliko sytampanih redova i dve-tri lazyne fotografije cje mu zacyas udahnuti zyivot.

Vinston razmisli za trenutak, zatim privucye diktograf i pocye diktirati uobicyajenim stilom Velikog Brata, vojnicykim i cepidlacykim u isto vreme, koji je zbog posebnog manira govornikovog da postavlja pitanja i smesta na njih odgovara ( Kakvu pouku, drugovi, mozyemo iz ovoga izvucji? Pouku - koja je u isto vreme i jedan od osnovnih principa englsoca - da... itd. itd.) bilo lako imitirati.

Kad mu je bilo tri godine, drug Ogilvi je odbijao sve igracyke sem dobosya, pusykomitraljeza i modela helikoptera. U syestoj godini - godinu dana pre roka, u njegovom slucyaju se izuzetno odstupilo od pravila - postao je cylan Sypijuna; u devetoj je vecj bio komandir odreda. U jedanaestoj je odao rodjenog strica Policiji misli. U sedamnaestoj je postao predsednik Okruzynog komiteta Lige protiv seksa. U devetnaestoj je pronasyao rucynu bombu novog tipa koju je kasnije prihvatilo Ministarstvo mira i koja je na prvoj probi ubila trideset jednog evroazijskog zarobljenika odjednom. U dvadeset i trecjoj je poginuo na duzynosti. Dok je leteo nad Indijskim okeanom nosecji vazyne depesye, napali su ga neprijateljski mlaznjaci; nemajucji izlaza, privezao je za sebe pusykomitraljez kao balast i iskocyio iz helikoptera zajedno sa depesyama - syto je, po recyima Velikog Brata, predstavljalo smrt na kojoj se samo mozye zavideti. Veliki Brat je josy dodao nekoliko primedbi o kreposti i doslednosti druga Ogilvija. Ogilvi je bio potpuni apstinent i nepusyacy, nije znao ni za kakvu rekreaciju sem svakodnevnih jednocyasovnih vezybi u gimnasticykoj sali, i bio se zakleo na celibat, smatrajucji da su brak i porodica nespojivi sa nacyinom zyivota aktiviste koji je dvadeset i cyetiri cyasa dnevno odan duzynosti. Nije razgovarao ni o cyemu sem o principima englsoca, niti imao drugog cilja do pobede nad evroazijskom armijom i hvatanja sypijuna, sabotera, zlomislitelja i izdajnika uopsyte.

Vinston se premisyljao da li da druga Ogilvija odlikuje Ordenom za izvanredne zasluge, drugog reda; najzad zakljucyi da ne bi trebalo, jer bi to povuklo za sobom unosyenje novih podataka u ostala dokumenta.

Zatim baci josy jedan pogled na suparnika u boksu prekoputa. Nesyto mu je govorilo da Tilotson radi na istom zadatku na kome i on. Nije se moglo znati cyiji cje tekst biti prihvacjen, ali on je bio duboko siguran da cje ovog puta to biti njegov. Ucyini mu se cyudno da cyovek mozye stvarati mrtvace, ali ne i zyive ljude. Drug Ogilvi. koji u sadasynjosti nikad nije postojao, sad je postojao u prosylosti; kad sam cyin falsifikovanja bude zaboravljen, postojacje isto onoliko autenticyno, i po istim dokazima, kao i Karlo Veliki i Julije Cezar.

U menzi, niskoj i smesytenoj duboko pod zemljom, red za rucyak se sporo pomicao napred. Prostorija je vecj bila prepuna sveta i zaglusyne buke. Sa pecji iza pulta syirila se para s mirisom cyorbe, nakiselim i ponesyto metalnim, koji ipak nije sasvim nadjacyavao isparenja dzyina Pobe- da. Na suprotnoj strani sobe nalazio se mali syank, u stvari samo rupa u zidu, gde se mogao dobiti dzyin po ceni od deset centi za veliki gutljaj. Taman onaj koga trazyim , recye neko iza Vinstonovih ledja.

On se okrete. To je bio njegov prijatelj Sajm, koji je radio u istrazyivacykom odeljenju. Prijatelj mozyda i nije bila prava recy. Nisu postojali prijatelji, postojali su drugovi; no bilo je drugova s kojima je bilo prijatnije biti u drusytvu nego s drugima. Sajm je bio filolog, specijalista za Novogovor. Bio je cylan ogromne ekipe koja je radila na sastavljanju jedanaestog izdanja recynika Novogovora. Niska rasta, nizyi od Vinstona, imao je crnu kosu i krupne izbuljene ocyi, istovremeno tuzyne i podsmesyljive, koje kao da su ispitivale sagovornikovo lice. Hteo sam da te pitam imasy li koji zyilet , recye on. Nijedan! recye Vinston uzyurbano i s nekim osecjanjem krivice. Trazyio sam ih svuda. Visye ih nema.

Svi su trazyili zyilete. On je, u stvari, imao josy dva neupotrebljena koja je pazyljivo cyuvao. Vecj mesecima je vladala glad za zyiletima. Uvek je postojao poneki potreban artikal koji se nije mogao nacji u prodavnicama za cylanove Partije. Nekad su to bila dugmad, nekad vuna za krpljenje, nekad pertle; sada su to bili zyileti. Mogli su se nabaviti, pa i to tesyko, jedino posle manje-visye konspirativne potrage na slobodnom trzyisytu. Vecj syest nedelja se brijem istim zyiletom , slaga on.

Red se pomeri za josy jedno mesto napred. Kad zastadosye, on se okrete i ponovo sucyeli sa Sajmom. Obojica uzesye po jedan masni metalni posluzyavnik sa gomile na ivici pulta. Jesi li isyao jucye da gledasy vesyanje zarobljenika? upita Sajm. Radio sam , ravnodusyno recye Vinston. Bicje u zyurnalu, verovatno. To je vrlo slaba zamena , recye Sajm.

Njegove podsmesyljive ocyi prosypartasye Vinstonovim licem. Cyinilo se da govore Znam ja tebe. Cyitam te. Vrlo dobro znam zasyto nisi isyao da gledasy kako ih vesyaju. Sajm je, na neki intelektualni nacyin, bio otrovno ispravan. Umeo je da govori sa ogavnim sladostrasnim zadovoljstvom o napadima helikoptera na neprijateljska sela, o sudjenjima i priznanjima zlomislitelja, o izvrsyenju smrtnih kazni u podrumima Ministarstva ljubavi. Razgovarati s njim uglavnom je znacyilo odvracjati ga od tih tema i navoditi, ukoliko je mogucje, na strucyni razgovor o Novogovoru, za syta je bio strucynjak i o cyemu je govorio zanimljivo. Vinston okrete glavu malo u stranu da izbegne krupne crne ocyi koje su ga ispitivale. Dobro je bilo , zamisyljeno recye Sajm. Samo mislim da gresye syto im vezuju noge. Volim da ih gledam kako se dzyilitaju. A iznad svega, na kraju, kad isplaze jezik, onako modar - sasvim svetlo modar. Taj mi je detalj posebno privlacyan. Sledecji! povika servirka u beloj kecelji sa kutlacyom u ruci.

Vinston i Sajm gurnusye svoje posluzyavnike prema pecji. Servirka im tresnu na njih propisani rucyak - metalnu syerpicu ruzyicyasto-sivkaste cyorbe, komad hleba, kocku sira, syolju kafe Pobeda bez mleka, i tabletu saharina. Eno jednog stola, tamo pod telekranom , recye Sajm. Usput mozyemo da uzmemo po jedan dzyin.

Dzyin dobisye u syoljama od fajansa bez drsyke. Probisye se kroz pretrpanu prostoriju i istovarisye jelo s posluzyavnika na sto sa metalnom plocyom, u cyijem je jednom uglu neko ostavio baricu cyorbe, prljave tecynosti sa izgledom bljuvotine. Vinston podizye svoju syolju dzyina, zastade za trenutak da napregne zyivce, i srucyi u grlo tecynost uljastog ukusa. Kad je iscedio suze iz ocyiju, najednom otkri da je gladan. Pocye gutati kasyiku za kasyikom cyorbe u kojoj je sem gustisya bilo i kockica neke ruzyicyaste sundjeraste mase - verovatno kakvog preparata mesa. Ni jedan ni drugi ne progovorisye dok nisu ispraznili svoje syerpice. Za stolom levo od Vinstona neko je govorio uzyurbano i bez prekida, osytrim brbljavim tonom nalik na pacyje gakanje koji je probijao opsytu vrevu u prostoriji. Kako napreduje recynik? upita Vinston podizyucji glas da nadjacya buku. Sporo , recye Sajm. Ja radim na pridevima. Neopisivo privlacyan posao.

Cyim se pomenuo Novogovor, lice mu je zasijalo. On odgurnu svoju syerpicu u stranu, podizye jednom tankom rukom komad hleba a drugom kocku sira i nazye se preko stola da ne bi morao vikati. Jedanaesto izdanje je definitivno , recye on. Sada dajemo jeziku konacyni oblik - oblik koji cje imati kad visye niko ne bude govorio drugacyije. Kad budemo gotovi, ljudi kao syto si ti moracje da ga ucye iz pocyetka. Verovatno mislisy da nam je najvecji posao pronalaziti nove recyi. Ali ni govora o tome! Mi unisytavamo recyi - na desetine, na stotine svakog dana. Svodimo jezik na sam kostur. U jedanaestom izdanju nema nijedne recyi koja cje zastareti pre 2050 godine.

On halapljivo zagrize svoj komad hleba, proguta nekoliko zalogaja, zatim nastavi, sa strasycju cepidlake. Mrsyavo i tamno lice mu besye ozyivelo, a ocyi izgubile svoju podsmesyljivost i dobile skoro sanjalacyki izgled. Divna stvar, to unisytavanje recyi. Razume se, najvisye se izbacuju glagoli i pridevi, ali ima na stotine imenica kojih se isto tako mozyemo osloboditi. I to ne samo sinonima, nego i antonima. Najzad, s kojim pravom da postoji recy koja nije nisyta drugo do suprotnost nekoj drugoj? Svaka recy u sebi sadrzyi i svoju suprotnost. Uzmi na primer recy ,dobar'. Ako takva recy postoji, cyemu onda recy ,losy"? ,Nedobar' bi vredela isto toliko - cyak i - visye, jer predstavlja potpunu suprotnost, za razliku od recyi ,losy". Ili, ako hocjesy jacyu verziju recyi ,dobar", cyemu ceo taj niz nepotrebnih i nepreciznih recyi kao syto su ,odlicyan' ili ,izvrstan' i sve ostale? To se sve mozye iskazati recyju, ,visyedobar'; ili ,dvaputvisyedobar', ako hocjesy nesyto josy jacye. Razume se, te recyi su vecj u upotrebi, ali u konacynoj verziji Novogovora necje se upotrebiti nijedna od onih drugih. Nakraju cje celu pojmovnu oblast dobra i zla obuhvatiti samo syest recyi - u stvari samo jedna. Zar ne vidisy koliko lepote ima u tome? Razume se, prvobitnu ideju je dao Veliki Brat , dodade on posle jednog trenutka.

Na pomen Velikog Brata, Vinstonu prelete preko lica izraz mlake revnosti. Sajm i pored toga otkri nedostatak odusyevljenja kod svog sagovornika. Ti josy uvek ne shvatasy dovoljno pravu vrednost Novogovora , recye on gotovo tuzyno. Cyak i kad pisyesy novogovorski mislisy na Starogovoru. Ja sam cyitao neke od onih cylanaka koje povremeno objavljujesy u Tajmsu. Nisu losyi; samo vidi se da su to u stvari prevodi. U dubini dusye ti se i dalje drzyisy Starogovora i sve one njegove nepreciznosti, svih onih beskorisnih nijansi u znacyenju. Ti ne shvatasy kakva lepota lezyi u unisytavanju recyi. Znasy li da je Novogovor jedini jezik na svetu cyiji se recynik svake godine smanjuje?

Vinston to, razume se, nije znao. On se osmehnu, nadajucji se da mu osmeh deluje kao saglasnost; nije se usudjivao da progovori. Sajm odgrize josy jedan komad mrkog hleba, za trenutak pozyvaka, pa nastavi: Zar ne shvatasy da je cilj Novogovora upravo u tome da smanji opseg misyljenja? Na kraju cjemo uspeti to da zlomisao postane doslovno nemogucja, jer necje biti recyi kojima bi se mogla izraziti. Svaki pojam koji i dalje bude potreban mocji cje da se izrazi samo jednom recyju cyije cje znacyenje biti osytro omedjeno a sva ostala znacyenja izbrisana i zaboravljena. Vecj sad, u jedanaestom izdanju, nismo daleko od toga. No taj cje proces trajati josy dugo posle nasye smrti. Svake godine sve manje recyi, sve manji obim svesti. Razume se, ni sad nema razloga - ni opravdanja - za zlomisao. Sve je to samo pitanje samodiscipline, kontrole nad stvarnosycju. Ali na kraju necje biti potrebe ni za tim. Kad jezik bude usavrsyen, Revolucija cje biti gotova. Novogovor je englsoc, a englsoc je Novogovor , dodade on s nekim misticynim zadovoljstvom. Je li ti kad palo na pamet da do 2050. godine, ako ne i pre, necje visye postojati niko ko bi mogao razumeti ovakav razgovor kakav mi vodimo? Sem... sumnjicyavo pocye Vinston, pa zastade.

Bilo mu je na vrh jezika da kazye Sem prola , ali se zaustavio; nije bio sasvim siguran da li bi takva primedba bila ideolosyki potpuno na mestu. Medjutim, Sajm besye pogodio syta je on hteo recji. Proli nisu ljudi , bezbrizyno recye on. Do 2050. godine - a verovatno i ranije - Starogovor cje se potpuno izgubiti. Cela knjizyevnost prosylosti bicje unisytena. Cyoser, Syekspir, Milton, Bajron - svi cje oni postojati samo u novogovorskoj verziji; ne samo izmenjeni, nego okrenuti u svoju suprotnost. Cyak cje se i knjizyevnost Partije izmeniti. Cyak i parole. Kako da se odrzyi parola kao syto je ,sloboda je ropstvo' kad necje postojati cyak ni pojam slobode? Cela klima misyljenja cje biti drugacyija. Misyljenja, u danasynjem smislu te recyi, u stvari necje ni biti. Biti ideolosyki ispravan znacyi ne misliti - nemati potrebe da se misli. Biti ideolosyki ispravan znacyi biti nesvestan.

Jednog dana, pomisli Vinston s iznenadnim dubokim ubedjenjem, jednog dana Sajm cje biti isparen. Previsye je inteligentan. Vidi suvisye jasno i govori suvisye otvoreno. Partija takve ne voli. Jednog dana cye nestati. To mu se vidi na licu.

Vinston besye dovrsyio svoj hleb i sir. Okrete se malo postrance na stolici da popije syolju kafe. Za stolom levo onaj cyovek metalnog glasa i dalje je nemilice pricyao. Slusyala ga je neka devojka, mozyda njegova sekretarica, koja je sedela ledja okrenutih Vinstonu i, po svemu sudecji, revnosno se slagala sa svim syto je govorio. Vinston bi s vremena na vreme uhvatio kakvu primedbu kao Potpuno ste u pravu, potpuno se slazyem s vama , izgovorenu mladalacykim i prilicyno cjurkastim zyenskim glasom. No onaj drugi glas nije zastajao ni za trenutak, cyak ni kad bi devojka progovorila. Vinston je njegovog vlasnika poznavao iz vidjenja, mada mu nije bilo poznato nisyta visye do to da on ima neku vazynu funkciju u Odeljenju proze. To je bio cyovek tridesetih godina, misyicjavog grla i velikih, pokretljivih usta. Glava mu je bila malo zabacyena, te mu se u naocyare, zbog ugla pod kojim je sedeo, uhvati svetlo i Vinston vide dva prazna kruga umesto ocyiju. Bilo je necyeg uzyasavajucjeg u tome syto je u bujici zvuka koja mu je isticala iz usta bilo skoro nemogucje razabrati jednu jedinu recy. Vinston samo jednom uhvati frazu - potpuna i konacyna likvidacija goldsytajnizma - izbacyenu munjevitom brzinom, i to tako da se imao utisak da je to jedna recy, kao deo sytamparskog sloga izliven ujedno. Ostalo je bilo prosto buka, gakanje. Pa ipak, mada se u stvari nije moglo cyuti syta taj cyovek govori, nije moglo biti nikakve sumnje o prirodi njegovog monologa. To je mogao biti napad na Goldsytajna, zahtev za osytrijim merama protiv zlomislitelja i sabotera, erupcija gneva povodom zlocyina evroazijske vojske, pohvala Velikom Bratu ili herojima na malabarskom frontu - svejedno, razlike nije bilo. Ma o cyemu taj cyovek govorio, bilo je jasno da je svaka recy cyista ideologija, cyist englsoc. Dok je posmatrao bezoko lice sa vilicom koja se brzo pokretala gore-dole, Vinstonu dodje cyudno osecjanje da to nije pravo ljudsko bicje nego neka lutka. Taj cyovek nije govorio iz mozga, nego iz grkljana. Ono syto mu je izlazilo iz usta sastojalo se od recyi, no to nije bio pravi govor: to su bili samo zvuci proizvedeni u nesvesnom stanju, kao pacyje gakanje.

Sajm se besye ucjutao za trenutak i drsykom kasyike izvlacyio linije po barici cyorbe. Glas sa drugog stola je uzyurbano gakao, lako cyujan uprkos sveopsyte buke. U Novogovoru postoji jedna recy, recye Sajm. Ne znam da li je znasy: patkogovoriti, gakati kao patka. To je jedna od onih interesantnih recyi koje imaju dva suprotna znacyenja. Primenjena na protivnika, ona predstavlja uvredu; primenjena na istomisyljenika, pohvalu.

Sajm cje bez daljnjega biti isparen, ponovo pomisli Vinston. Ta ga misao malo rastuzyi, iako je znao da ga Sajm nipodasytava i pomalo prezire, i da je savrsyeno sposoban da ga prokazye kao zlomislitelja ako nadje i najmanji razlog. Sa Sajmom neka nijansa, nesyto neuhvatljivo, nije bilo u redu. Nesyto mu je nedostajalo: diskretnost, povucyenost, izvesna spasonosna doza gluposti. Za njega se ne bi moglo recyi da je ideolosyki neispravan. Verovao je u principe englsoca, obozyavao Velikog Brata, uzyivao u pobedama, mrzeo jeretike, i to ne samo iskreno, nego i sa nekim nesustalim zyarom, izuzetno dobrom obavesytenosycju kojoj obicyni cylanovi Partije nisu bili ni blizu. A ipak je nad njim uvek bila neka senka zlog glasa. On je govorio stvari koje je bolje precjutati, bio previsye nacyitan, cyesto odlazio u kafanu Pod kestenom, sastajalisyte slikara i muzicyara. Nije postojao nikakav zakon, cyak ni nepisan, protiv odlazyenja u kafanu Pod kestenom, no ona je ipak nekako bila na zlu glasu. Bivsyi, sada diskreditovani partijski rukovodioci su se okupljali u toj kafani pre nego syto ih je zahvatila definitivna cyistka. Govorilo se da je tamo nekad, pre godina i decenija, bio vidjan i sam Goldsytajn. Sajmovu sudbinu nije bilo tesyko predvideti. A ipak je bila neoboriva cyinjenica da bi Sajm ako bi ma i za tri sekunde uspeo da shvati prirodu Vinstonovih tajnih misyljenja, ovoga smesta prokazao Policiji misli. To bi uostalom, uradio svako - ali Sajm pre nego ostali. Nadobudost nije bila dovoljna. Biti ideolosyki ispravan znacyi biti nesvestan.

Sajm podizye pogled. Evo Parsonsa , recye on.

Nesyto u tonu njegovog glasa kao da je izmedju ove dve recyi ubacilo one budale . Parsons, Vinstonov sused u stambenoj zgradi Pobeda, odista im se priblizyavao, probijajucji se kroz gomilu - zdepast, plavokos cyovek zyabljeg lica. U trideset petoj godini, on je vecj imao naslage sala na vratu i u pasu, ali pokreti su mu ipak bili odsecyni i decyacyki. Cela njegova pojava odavala je utisak okrupnjalog decyaka, i to u tolikoj meri da ga je, iakoje nosio propisni kombinezon, bilo skoro nemogucje ne zamisyljati odevenog u kratke plave pantalone, sivu kosyulju i crvenu maramu Sypijuna. Dozivajucji njegovu sliku u secjanje, cyovek bi neminovno video bucmaste obraze i rukave zavrnute sa punacykih dolaktica. A Parsons je odista uvek oblacyio kratke pantalone kad god bi mu kolektivni izlet ili kakva druga fizicyka aktivnost dali za to makar i malo razloga. Pozdravivsyi ih obojicu jednim raspolozyenim Zdravo, zdravo! , on sede za njihov sto, syirecji oko sebe jak miris znoja. Rumeno lice mu je bilo prekriveno kapljicama. Uopsyte, njegova sposobnost da se znoji bila je izvanredno velika. U kolektivnom centru za rekreaciju uvek se moglo pogoditi, po vlazynosti drsyke na reketu, da je on igrao ping-pong. Sajm besye izvadio iz dzyepa traku papira na kojoj je bila duga kolona recyi i zadubio se u nju drzyecji hemijsku olovku u ruci. Vidi ga kako radi i za vreme prekida , recye Parsons, podgurkujucji Vinstona. Vredan momak, a? Syta ti je to, bacjo? Sigurno nesyto tesyko za moj mozak. Smite bacjo, recji cju ti zasyto te ganjam. Zaboravio si onaj prilog. Za syta? upita Vinston, automatski se masyajucji novca. Oko cyetvrtine plate uvek je odlazilo na dobrovoljne priloge, kojih je bilo tako mnogo da se nisu mogli svi ni popamtiti. Za Nedelju mrzynje. Znasy, onaj fond iz kucjnih priloga. Ja sam blagajnik za nasy blok. Znasy kako smo svi zapeli - cyuda cjemo ucyiniti. I mogu ti recji da necje biti moja krivica ako nasya Pobeda ne istakne najvisye zastava od cele ulice. Obecjao si mi dva dolara.

Vinston pronadje i predade dve izguzyvane, prljave novcyanice, koje Parsons upisa u notes urednim rukopisom nepismenih. Josy nesyto, bacjo , recye on. Cyujem da te je jucye onaj moj mangup gadjao iz pracjke. Dobro sam mu ocyitao. Rekao sam mu da cju mu je uzeti ako mu se josy jednput desi. Verovatno mu je bilo krivo syto nije mogao da gleda vesyanje , recye Vinston. E pa, znasy kako je, vidi se dobro vaspitanje. Nemirni k'o cyigre, oboje, ali ne da su pametni! Ni na syta i ne misle sem na Sypijune; i na rat, naravno. Znasy syta je ona moja devojcyica uradila u subotu kad joj je odred bio na marsyu, dole u Berkemstedu? Uhvatila josy dve curice, pobegla s marsya i celo popodne pratila nekog nepoznatog cyoveka. Pratile su ga dva sata, kroz celu syumu, a kad su dosyle u Ejmersyem predale ga patroli. A zasyto su to uradile? upita Vinston, ne shvatajucji sasvim. Parsons pobednicyki nastavi: Moja curicaje bila sigurna da je neprijateljski agent - ubacyen padobranom, na primer. Ali gledaj, bacjo, syta je najvazynije. Syta mislisy, zasyto joj je uopsyte palo na pamet da ga prati? Videla ga je da nosi neke cyudne cipele - kazye, nikad nije videla takve. Znacyi, sigurno stranac. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Syta se desilo s onim cyovekom? upita Vinston. E to ne znam, naravno. Samo ne bi me nisyta zacyudilo da su ga... Parsons ucyini pokret kao da nisyani, i coknu jezikom podrazyavajucji pucanj. Dobro je , zamisyljeno recye Sajm, ne dizyucji glave sa svoje trake papira. Razume se, ne smemo reskirati , disciplinovano se slozyi Vinston. Znasy kako je, u ratu smo , recye Parsons.

Kao u potvrdu ovoga, sa telekrana nad njihovim stolom se razlezye trubni signal. Medjutim, ovog puta u pitanju nije bilo obavesytenje o pobedi na frontu, nego samo saopsytenje Ministarstva obilja. Drugovi! povika energicyan mladalacyki glas. Pazynja, drugovi! Imamo velicyanstvene vesti za vas. Primljeni podaci o proizvodnji svih vrsta robe syiroke potrosynje pokazuju da je zyivotni standard porastao za nisyta manje nego dvadeset odsto u odnosu na prosylu godinu. Danas je u celoj Okeaniji dosylo do neobuzdanih spontanih manifestacija; radnici su izisyli iz svojih fabrika i kancelarija i marsyirali ulicama, masyucji zastavicama i klicyucji Velikom Bratu u znak zahvalnosti za bolji, srecjniji zyivot kojim nas je obdarilo njegovo mudro rukovodstvo. Evo sada nekoliko brojcyanih podataka o porastu proizvodnje. U prehrambenoj industriji...

Fraza bolji, srecjniji zyivot ponovi se nekoliko puta. Ona je od nedavno bila postala veoma omiljena u Ministarstvu obilja. Pretvorivsyi se u uvo josy na prvi trubni znak, Parsons je sedeo i slusyao s nekom izbecyenom pobozynosycju, nekom uzvisyenom dosadom. On nije bio sposoban da prati podatke, no znao je da su oni, na ovaj ili onaj nacyin, uzrok zadovoljstva. Bio je izvadio ogromnu, prljavu lulu koja je vecj bila dopola puna nagorelog duvana. Posyto je sledovanje duvana bilo sto grama nedeljno, retko je bilo mogucje napuniti lulu do vrha. Vinston je pusyio Pobedu, koju je pazyljivo drzyao vodoravno. Novo sledovanje se izdavalo tek sutradan, a ostale su mu bile samo cyetiri cigarete. Za trenutak besye iskljucyio udaljenije zvuke i slusyao syta se tocyilo iz telekrana. Ispadalo je da su cyak bile organizovane manifestacije u znak zahvalnosti Velikom Bratu zato syto je sledovanje cyokolade povecjano na dvadeset grama nedeljno. A koliko jucye, razmisyljao je, bilo je objavljeno da cje se sledovanje cyokolade smanjiti na dvadeset grama nedeljno. Da li je mogucje da svi ovi ljudi mirno gutaju takvu lazy, posle svega dvadeset cyetiri sata? Da, gutaju je. Parsons ju je progutao bez tesykocja, sa zyivotinjskom gluposycju. Bezoki stvor sa susednog stola progutao ju je fanaticyki, strastveno, s razbuktalom zyeljom da pronadje, prokazye i ispari svakog ko bi samo nagovestio da je prosyle nedelje sledovanje iznosilo trideset grama. Cyak i Sajm - na neki komplikovaniji nacyin, uz upotrebu dvomisli, cyak ju je i Sajm progutao. Je li onda on jedini koji to pamti?

Basnoslovni statisticyki podaci i dalje su lili iz telekrana. U poredjenju sa prosylom godinom, bilo je visye hrane, visye odecje, visye kucja, visye namesytaja, visye lonaca, visye goriva, visye brodova, visye helikoptera, visye knjiga, visye dece - visye svega sem bolesti, zlocyina i ludila. Godinu za godinom, minut za minutom, sve i svasyta se pelo vrtoglavom brzinom. Kao i Sajm malopre, Vinston besye uzeo kasyiku i umakao je u anemicyni gustisy razliven po stolu, izvlacyecji syare iz duguljaste barice. Razmisyljao je sa gadjenjem o fizicykoj sadrzyini zyivota. Je li uvek bilo ovako? Je li hrana uvek imala ovakav ukus? On se osvrte po menzi. Prostorija niske tavanice, pretrpana, zidova uprljanih od dodira bezbrojnih ljudskih tela; olupani metalni stolovi i stolice, tako zbijeni da su se ljudi doticali laktovima; iskrivljene kasyike, ulubljeni posluzyavnici, grube debele syolje; sve povrsyine masne, sve pukotine pune prljavsytine; i svuda kiselkast miris losyeg dzyina, losye kafe, metalastog cyorbuljaka i prljave odecye. U zyelucu i u kozyi vecyito neki protest, neko osecjanje da je cyoveku prevarom uskracyeno nesyto na syta ima pravo. Dodusye, niko se nije ni secjao vremena u kome se zyivot osetnije razlikovao od danasynjeg. Ni u jedno doba kojeg se sa kakvom-takvom sigurnosycju secjao, nije nikad bilo dovoljno hrane, nikad cyarapa i rublja koji nisu bili puni rupa, namesytaj je uvek bio olupan i rasklimatan, sobe hladne, podzemna zyeleznica prepuna, kucye maltene raspadnute, hleb mrke boje, cyaj retkost, kafa odvratnog ukusa, cigareta malo - i nicyega dosta i jeftinog sem sinteticykog dzyina. I mada, razume se, sve ide nagore sa starenjem tela, nije li ipak znak da nije prirodan red stvari kad se cyoveku gadilo od neudobnosti, prljavsytine i nemasytine, od beskrajnih zima, cyarapa lepljivih od nepranja, liftova koji nikad ne rade, hladne vode, osytrog sapuna, cigareta koje se raspadaju, hrane cyudnog i ogavnog ukusa? Zasyto bi cyovek sve to smatrao nepodnosyljivim sem ako ga nije drzyalo neko iskonsko secjanje da je jednom bilo drugacyije?

On se ponovo osvrte po menzi. Gotovo svi u njoj bili su ruzyni, i to ne samo zato syto su nosili jednoobrazne plave kombinezone. Na suprotnoj strani menze sedeo je sam za stolom neki sitan, cyudno insektolik cyovek i pio kafu, a iz ocyiju su mu vrcali sumnjicyavi pogledi na sve strane. Kako je lako, pomisli Vinston, verovati, ako cyovek ne gleda oko sebe, da fizicyki tip koji Partija smatra idealom - visoki misyicjavi mladicji, devojke krupnih grudi, svi plavokosi, vitalni, pocrneli, bezbrizyni - zaista postoji. U stvari, koliko je on mogao da oceni, vecjina stanovnisytva Piste jedan sastojala se od ljudi niska rasta, crnomanjastih i nerazvijenih. Cyudno je bilo kako je taj insektoliki tip ljudi bio rasprostranjen po ministarstvima: mali, zdepasti ljudi koji se vrlo brzo ugoje, kratkonogi, brzih, nervoznih pokreta i ugojenih bezizraznih lica s vrlo sitnim ocyima. Takav tip je najbolje cvetao pod upravom Partije.

Saopsytenje Ministarstva obilja se zavrsyi josy jednim trubnim znakom i ustupi mesto bleh-muzici. Parsons, kome bombardovanje ciframa besye ulilo nesyto mlitavog odusyevljenja, izvadi lulu iz usta. Dakle, Ministarstvo obilja se ove godine stvarno pokazalo kako treba , recye, znalacyki klimajucji glavom. Uzgred da te pitam, bacjo, nemasy li kojim slucyajem da mi pozajmisy neki zyilet? Nijedan , recye Vinston. Vecj syest nedelja se brijem jednim istim. Pa sad, syta da se radi - hteo sam da te pitam za svaki slucyaj. Izvini , recye Vinston.

Pacyji glas sa susednog stola, privremeno ucjutkan tokom saopsytenja, besye ponovo pocyeo, bucyno kao i uvek. Vinston se zbog necyeg zatecye kako misli o gospodji Parsons onako rasycyupanoj i sa prasyinom u borama na licu. Za dve godine ona njena deca cje je vecj prokazati Policiji misli. Gospodju Parsons cje ispariti. Sajma cje ispariti. Vinstona cje ispariti. O'Brajena cje ispariti. Parsonsa, medutim, necje ispariti. Bezokog stvora s pacyjim glasom takodje necje ispariti. One male ljude nalik na bubasyvabe - ni njih necje ispariti. A onu devojku crne kose, onu iz odeljenja za prozu - ni nju necje nikad ispariti. Cyinilo mu se da instinktivno raspoznaje ko cje prezyiveti, a ko nestati; mada nije bilo lako odrediti syta je upravo to zbog cyega cje ovi prvi ostati u zyivotu.

U tom trenutku ga zyestok trzaj izvucye iz masytarija. Devojka sa susednog stola besye se upola okrenula, i posmatrala ga je. To je bila ona crnokosa. Posmatrala ga je postrance, ali sa cyudnom usredsredjenosycju. U trenutku kad im se pogledi sretosye, ona okrete glavu.

Vinstonu izbi znoj po kicymi. Zapara ga jezovita kandzya straha, i nestade skoro u istom trenutku, no za njom ostade neka uporna nelagodnost. Zasyto ga posmatra? Zasyto ga stalno prati? Na svoju zyalost, nije se mogao setiti da li je vecj bila za tim stolom kad je on dosyao ili je naisyla kasnije. No u svakom slucyaju ona je jucye, za vreme Dva minuta mrzynje, sela odmah iza njega iako za to nije bilo nikakve vidljive potrebe. Najpre cje biti da je htela da ga prislusykuje i proveri da li vicye dovoljno glasno.

Zatim mu se vrati ranija misao: da ona verovatno nije iz Policije misli; no upravo su sypijuni-amateri bili najopasniji od svih. Nije znao koliko ga je posmatrala; mozyda i celih pet minuta; mozyda mu lice i nije bilo sasvim pod kontrolom. Bilo je strasyno opasno dopustiti mislima da odlutaju kad se cyovek nalazio na bilo kom javnom mestu ili na dohvatu telekrana. Mogla je izdati najmanja sitnica. Neki tik, ili nesvestan izraz zebnje, ili mrmljanje sebi u bradu - bilo syta syto navodi na pomisao da u cyoveku ima necyeg nenormalnog, da on u sebi nesyto krije. U svakom slucyaju, imati nepodesan izraz na licu (izraz neverice, na primer, u trenutku kad se na telekranu objavljuje kakva pobeda) bilo je samo po sebi kazynjivo. Za tako nesyto je cyak postojala i recy u Novogovoru. Zloizraz.

Devojka mu besye ponovo okrenula ledja. Mozyda ga zaista i ne prati; mozyda je pukim slucyajem dva dana uzastopce sela do njega. Cigareta mu se besye ugasila; on je pazyljivo polozyi na ivicu stola. Sopusyicje je posle rada, ako uspe da sacyuva duvan u njoj. Devojka za susednim stolom je vrlo verovatno sypijun u Policiji misli, i on cje se vrlo verovatno u roku od tri dana nacji u podrumima Ministarstva ljubavi, ali polovina cigarete je polovina cigarete, i treba je sacyuvati. Sajm besye smotao svoju traku papira i gurnuo je u dzyep. Parsons se besye ponovo respricyao. Bacjo; jesam li pricyao ja tebi , recye on, smesykajucji se i grickajucji kamisy svoje lule, kako su ona moja dva derisyteta potpalila suknju onoj matoroj piljarki na pijaci kad su je videli kako uvija kobasice u plakat sa slikom V.B.? Dobila je gadne opekotine. Mangupcyicji, a? Ali ne da imaju klikere! Vidisy kako ih u Syijunima obucyavaju. Prvoklasno! Cyak bolje nego u moje vreme. Znasy syta su im sad najnovije dali? Trube za uvo, kad prislusykuju kroz kljucyaonice! Moja curica preksinocj donela jednu i isprobala na vratima dnevne sobe; kazye, cyuje dvaput bolje nego golim uvetom. Jasno, to je samo igracyka, nemoj da zaboravisy; ali upicjuje na pravi put, a?

Tog trenutka iz telekrana se cyu prodoran zvizyduk pisytaljke, signal za povratak na posao. Sva trojica skocyisye na noge da se umesyaju u guzyvu oko liftova, i iz Vinstonove cigarete ispade preostali duvan.

Vinston je upisivao u svoj dnevnik: To se desilo pre tri godine, u jednoj uzanoj sporednoj ulici blizu jedne od velikih zylelznicykih stanica. Ona je stajala pored neke kapije, ispod ulicyne sijalice koja je jedva svetlela. Imala je mladalacyko lice, veoma na- syminkano. Pricukla me je upravo ta syminka, njena belina kao u maske, sa jarko crvenim usnama. Cylanice Partije nikad se ne syminkaju. Na ulici nije bilo nikoga; nije bilo ni telekrana. Zatrazyila je dva dolara. Prosyao. . .

Za trenutak se oseti nemocjnim da nastavi. Zatvori ocyi i pritisnu kapke prstima, da iscedi iz njih viziju koja mu se uporno vracjala. Besye ga obuzela gotovo neodoljiva zyelja da na sav glas izvikuje skaredne recyi. Ili da udara glavom o zid, da preturi sto i zavitla mastionicu kroz prozor - da ucyini bilo syta zyestoko, glasno ili bolno syto bi moglo zaseniti uspomenu koja ga je kinjila.

Najgori neprijatelj cyovekov, razmisyljao je on, jeste upravo njegov nervni sistem. Svakog trenutka postoji opasnost da se unutrasynja napetost pretvori u neki vidljiv simptom. On se seti cyoveka s kojim se pre nekoliko nedelja mimoisyao na ulici: cyoveka sasvim svakodnevnog izgleda, cylana Partije, od svojih trideset pet - cyetrdeset godina, visokog i mrsyavog, sa torbom u ruci. Razdvajalo ih je svega nekoliko metara kad se levi obraz tog cyoveka iznenada iskrivio od nekog grcya. U samom trenutku kad su se mimoisyli, grcy se ponovio: trenutan trzaj, brz kao blenda na fotografskom aparatu, ali ocyigledno prirodjen. Vinston se seti da je u tom trenutku pomislio: ovaj ga je siromasyak ugasio. No najstrasynije je bilo to syto je grcy, po svemu sudecji, bio nesvestan. Najpogibeljnija opasnost je bila buncanje, ali on nije video nacyina da se cyovek od nje sacyuva.

Udahnu i nastavi da pisye: Prosyao sam s njom kroz kapiju, preko zadnjeg dvori- syta, i usyao u kuhinju u podrumu. Uza zid je stajao krevet, a na stolu lampa koja je bila u prilicynoj meri zasencyena. Ona... Zubi su mu trnuli. Dodje mu da pljune. Mislio je istovremeno o zyeni iz podruma i svojoj zyeni Ketrin. Bio je ozyenjen - ili tacynije, zyenjen; verovatno je josy uvek bio ozyenjen, posyto mu je zyena, koliko je mogao znati, bila josy zyiva. Ucyini mu se da ponovo udisye onaj topli zagusyljivi vonj kuhinje u podrumu, vonj sastavljen od bubasyvaba, prljave odecje i ogavnog jeftinog parfema, no ipak zavodljiv jer nijedna cylanica Partije nije upotrebljavala parfem, niti se mogla zamisliti da to radi. Parfem su upotrebljavale samo prolovke. U glavi mu je miris parfema bio neraskidivo povezan sa bludom.

Odlazak toj zyeni bio mu je prvi greh za oko dve godine. Razume se, odlazyenje prostitutkama je bilo zabranjeno, no to je bila jedna od onih zabrana koju je cyovek mogao ponekad, skupivsyi hrabrost, da prekrsyi. Bilo je opasno, ali ne toliko da se za to gubila glava. Biti uhvacjen sa prostitutkom moglo je znacyiti pet godina u logoru za prinudni rad; ako nije bilo nijednog drugog prekrsyaja, to je bilo sve. A docji do prostitutke bilo je lako; jedino je trebalo paziti da se ne bude uhvacjen na delu. Siromasynije cyetvrti vrvele su od zyena spremnih da se prodaju. Neke su se cyak mogle kupiti i za bocu dzyina, picja koje je za prole bilo zabranjeno. Partija je precjutno bila cyak i sklona da podsticye prostituciju, kao odusyak nagonima koji se nisu mogli sasvim ugusyiti. Sama raspusnost nije se uzimala za zlo, sve dok je bila skrivena i lisyena radosti, i sve dok su u pitanju bile samo zyene iz najnizye, prezrene klase. Neoprostivi zlocyin bio je promiskuitet izmedju samih cylanova Partije. Medjutim - iako je to bio jedan od zlocyina koje su optuzyeni u velikim cyistkama bez izuzetka priznavali da su pocyinili - zamisliti tako syta u stvarnosti bilo je tesyko.

Cilj Partije nije bio samo da sprecyi musykarce i zyene da zasnivaju veze vernosti koje ona ne bi bila u stanju da kontrolisye. Njen stvarni, neizrecyeni cilj bio je da ukloni svako zadovoljstvo iz seksualnog cyina. Neprijatelj nije bila toliko Ljubav koliko erotika, bilo u braku bilo van braka. Svaki brak izmedju dvoje cylanova Partije trebalo je da odobri poseban odbor, a to odobrenje je bilo uvek uskracjivano - mada princip nikad nije bio jasno izrecyen - ako se sticao utisak da izmedju njih postoji fizicyka privlacynost. Jedina priznata svrha braka bila je radjanje dece za sluzybu Partiji. Seksualni odnos je trebalo smatrati kakvom manjom operacijom, malcyice odvrat nom, kao syto je klistiranje. Ni ta ideja nikad nije bila jasno izrecyena, ali se posrednim putem tuvila svakom cylanu Partije josy od detinjstva. Postojale su cyak i organizacije kao Omladinska liga protiv seksa koja je zastupala potpuni celibat za oba pola, s tim syto je svu decu trebalo zacyinjati vesytacykim osemenjavanjem (syto se na Novogovoru zvalo vesytosem) i odgajati u drusytvenim institucijama. Vinstonu je bilo jasno da se to ne misli ozbiljno, ali da se ipak uklapa u opsytu ideologiju Partije. Partija je isyla na to da ugusyi seksualni nagon ili, ako to ne mozye, da ga deformisye i ukalja. Nije znao zasyto je tako, ali mu se cyinilo prirodno da tako bude. A syto se ticye zyena, napori Partije su imali velikog uspeha.

On ponovo pomisli na Ketrin. Otkako su se rastali prosylo je sigurno devet, deset - skoro jedanaest godina. Zacyudo je o njoj mislio malo. Desyavalo mu se da se po nekoliko dana uzastopce cyak i ne seti da je uopsyte bio zyenjen. Bili su zajedno svega nekih petnaest meseci. Partija nije dopusytala razvod, ali je ipak u prilicynoj meri odobravala rastavu u slucyajevima kad nije bilo dece.

Ketrin je bila visoka, plavokosa, vrlo uspravnog drzyanja i velicyanstvenih pokreta. Imala je gordo, orlovsko lice, lice koje se moglo smatrati aristokratskim sve dok cyovek ne bi shvatio da iza njega nema gotovo nikakve inteligencije. Josy prvih dana braka, Vinston je bio dosyao do zakljucyka - mada je razlog mogao biti prosto u tome syto je Ketrin poznavao blizye nego vecjinu ostalih - da je ona najgluplje, najprostije, najpraznoglavije ljudsko bicje za koje zna. Nije imala nijednu misao koja nije bila parola; nije bilo nijedne nedotupavne misli, apsolutno nijedne, koju nije mogla progutati ako je poticala od Partije. U sebi ju je zvao zyivi magnetofon . No i pored svega bi izdrzyao s njom da nije bilo jedne jedine stvari: seksa.

Cyim bi je dotakao, ona se trzala i kocyila. Zagrliti nju bilo je kao zagrliti pokretnu drvenu figuru. Najcyudnije je bilo to syto je imao utisak da ga, cyak i kad ga stezye uza se, svom snagom istovremeno i odbija od sebe, toliko su joj u tim trenucima misyicji bili kruti. Ona bi prosto lezyala i zymurila, i nije se ni opirala ni saradjivala, nego po- dnosila. To mu je bilo izvanredno neprijatno; na kraju je postalo uzyasno. No cyak i tad je bio spreman da podnese zyivot s njom da su se mogli saglasati da ne spavaju zajedno, ali Ketrin zacyudo to nije htela. Govorila je da moraju zacyeti dete ako je ikako mogucje. I tako se farsa nastavljala, redovno, jednom nedeljno, kad god nije bilo neizvodljivo. Cyak je imala obicyaj da ga ujutru odredjenog dana podsecja na to, kao na kakvu obavezu koja se dovecye mora ispuniti i koja se ne sme zaboraviti. U tim prilikama upotrebljavala je dva izraza. Jedan je bio napraviti dete , a drugi izvrsyiti nasyu duzynost prema Partiji (da, odista je upotrebljavala tu frazu). Vrlo brzo je pocyeo da se istinski uzyasava kad bi se odredjeni dan priblizyio. Srecjom nisu rodili dete; ona je najzad pristala da obustavi dalje pokusyaje, i ubrzo su se rastali.

Vinston necyujno uzdahnu. Zatim ponovo uze pero i napisa: Ona se bacila na krevet i smesta, bez ikakvog uvoda, na najgrubiji, najuzyasniji nacyin koji se mozye zamisliti , podigla suknju. Ja sam . . . Vide se ponovo kako stoji u mutnom svetlu stone lampe, sa vonjem bubasyvaba i jeftinog parfema u nosu, i osecjanjem poraza i odvratnosti u srcu, pomesyanim cyak i u tom trenutku sa secjanjem na Ketrinino belo telo, sledjeno zauvek hipnoticykom mocji Partije. Zasyto uvek mora da bude tako? Zasyto ne mozye da stekne zyenu umesto ovih prljavih petljanja u razmacima od po nekoliko godina? No imati istinsku ljubavnicu bilo je bezmalo nezamislivo. Cylanice Partije bile su sve iste. Krepost se u njihovo bicje upila isto tako duboko kao i odanost Partiji. Pazyljiva obrada u detinjstvu, sportske igre i hladni tusyevi, budalasytine utalambasane u sykoli, Sypijunima i omladinskoj organizaciji, predavanja, parade, pesme i vojna muzika - sve je to iz njih istislo prirodna osecjanja. Razum mu je govorio da mora biti izuzetaka, ali dusya nije verovala. Sve su one bile neprobojne, kao syto cylanice Partije i treba da budu. A on je hteo ne toliko da bude voljen koliko da srusyi taj zid vrline, makar samo jednom u zyivotu. Seksualni cyin, uspesyno izveden, predstavljao je pobunu. Zyelja je bila zlomisao. Da nije nisyta drugo ucyinio no probudio Ketrin - kad bi to bilo mogucje - znacyilo bi da ju je zaveo, iako mu je bila zyena.

No trebalo je staviti na papir i ostatak pricye. On napisa: Ja sam odvrnuo fitilj u lampi. Kad sam je video na svetlu... Posle one tame, svetlo parafinske lampe izgledalo je blesytavo. On ju je tek tada prvi put zaista video. Bio je zakoracyio prema njoj, a onda zastao, ispunjen pohotom i uzyasom. Bilo mu je do bolajasno syta reskira time syto je dosyao ovamo. Bilo je savrsyeno mogucje da ga patrola uhvati dok izlazi; uostalom, mogucje je da ga vecj cyekaju pred vratima. Ako ode ne uradivsyi ono radi cyega je dosyao...!

To se moralo napisati, to se moralo priznati. Tek na svetlosti je primetio, odjednom, da je ta zyena stara. Sloj syminke na licu bio joj je tako debeo da se cyinilo da cje popucati, kao maska od lepenke. U kosi je imala mnogo sedih; ali najjezovitije je bilo to syto su joj usta bila poluotvorena, a u njima nije bilo nicyeg do pecjinskog mraka. Uopsyte nije imala zuba. On zyurno napisa, rukopisom vecj obezlicyenim: Na svetlu sam video daje vrlo stara, najmanje pedeset godina. Ali ono sam ipak obavio. Ponovo pritisyte kapke prstima. Najzad je sve bilo napisano, ali olaksyanje nije dolazilo. Terapija nije uspela. Potreba da iz sveg glasa izvikuje skaredne recyi bila je isto onoliko zyestoka koliko i ranije.

Ako uopsyte ima nade, pisao je Vinston, ona je u prolima.

Ako uopsyte ima nade, ona mora biti u prolima, jer se samo u tim uzmuvanim, zanemarenim masama, koje su sacyinjavale 85 odsto stanovnisytva Okeanije, mogla proizvesti energija koja cje razoriti Partiju. Partija se nije mogla oboriti iznutra. Njeni neprijatelji, ako je imala neprijatelja, nisu imali nacyina da se skupe, pa cyak ne ni da jedan drugog prepoznaju. Cyak i kad bi ono legendarno Bratstvo postojalo, syto je bilo jedva mogucje, bilo je nezamislivo da se njegovi pripadnici mogu skupljati u grupe vecje od dvoje ili troje. Buntovnisytvo se izrazyavalo izrazom ocyiju, intonacijom glasa; u najboljem slucyaju, nekom prosyaputanom recyi. Ali proli, ako bi samo kojim slucyajem postali svesni svoje snage, ne bi imali potrebe da se kriju. Bilo bi dovoljno samo da se podignu i stresu, kao konj kad strese muve. Da hocje, mogli bi Partiju razneti u komade koliko sutra. Valjda im jednog dana mora docji na pamet da se dignu. Pa ipak...!

On se seti kako je jednom isyao nekom ulicom prepunom sveta kad je najednom iz poprecyne ulicyice malo ispred njega eksplodirao strahovit urlik stotina glasova - zyenskih. To je bio zaglusyan, gromoglasan krik besa i ocyajanja, duboko, glasno O-o-o-o-o-o-o! koje je odjekivalo kao zvuk zvona kad se odbija od zidova. Srce mu je podskocyilo. Pocyelo je! pomislio je. Ulicyni neredi! Proli su se najzad podigli! Kad je stigao do mesta odakle se cyula buka, video je samo gomilu od dve-tri stotine zyena koje su se gurale oko pijacynih tezgi, sa tako tragicynim izrazima lica kao da su na brodu koji tone. No u tom trenutku opsyti ocyaj se raspade na mnosytvo pojedinacynih svadja. Posredi je bilo to syto su se za jednom od tih tezgi prodavale plehane syerpe - bedna, krhka roba ali veoma trazyena, jer je do kuhinjskog posudja bilo tesyko docji. Sad se ispostavilo da je zalihe neocyekivano nestalo. Pobednice u guzyvi, izgurane i izgazyene, pokusyavale su da odmagle sa svojim syerpama dok su desetine ostalih zyagorile oko tezge, optuzyujucji prodavca da sprovodi protekciju i da negde u rezervi cyuva josy syerpi. U jednom trenutku se razlezye nova eksplozija uzvika. Dve podbule zyene, od kojih je jednoj kosa bila rasycyupana, bile su dohvatile jednu syerpu i otimale se za nju. Jedan trenutak su vukle svaka na svoju stranu, a zatim se drsyka odlomi. Vinston ih je posmatrao s gadjenjem. A ipak je, samo za trenutak, u tom kriku iz svega nekoliko stotina grla zazvucyala takva strasyna snaga! Kako to da nikad ne vicyu tako zbog drugih, vazynih stvari? On napisa: Dok ne postanu svesni, necje se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, necje mocji da postanu svesni. Ova recyenica, pomisli on, kao da je prepisana iz nekog partijskog udzybenika. Razume se, Partija je tvrdila da je oslobodila prole ropstva. Pre Revolucije su ih kapitalisti besramno izrabljivali, gladovali su, bili bicyevani, zyene prisiljavane da rade u rudnicima (zyene su u stvari josy uvek radile u rudnicima), syestogodisynja deca prodavana da rade u fabrikama. No u isto vreme, drzyecji se principa dvomisli, Partija je ucyila da su proli po prirodi nizya bicja koja se primenom nekoliko jednostavnih pravila moraju drzyati u pokornosti, kao zyivotinje. U stvari se o prolima znalo veoma malo. Nije bilo ni potrebno znati mnogo. Sve dok su radili i razmnozyavali se, ostale njihove aktivnosti su bile nevazyne. Ostavljeni samima sebi, kao stoka pusytena na argentinske ravnice, oni su se bili vratili nacyinu zyivota koji kao da im je bio urodjen, kao da je preostao od iskoni. Radjali su se, rasli na ulici, u dvanaestoj godini pocyinjali da rade, prolazili kroz kratak procvat lepote i seksualne zyelje, vencyavali se u dvadesetoj, postajali sredovecyni u tridesetoj, umi rali najcyesycje u syezdesetoj. Tezyak fizicyki rad, briga o kucji i deci, sitne svadje sa susedima, filmovi, fudbal, pivo i, iznad svega, kocka, ispunjavali su njihov duhovni horizont. Drzyati ih pod kontrolom nije bilo tesyko. Medju njima se uvek kretalo nekoliko agenata Policije misli, syirecji lazyne glasine i likvidirajucji ono malo pojedinaca za koje se smatralo da mogu postati opasni; ali nije bilo ni pokusyaja da se zadoje ideologijom Partije. Nije bilo pozyeljno da proli imajo cyvrste politicyke poglede. Od njih se trazyio jedino izvestan primitivni patriotizam na koji se moglo osloniti kad god bi zatrebalo privoleti ih na duzye radno vreme ili smanjena sledovanja. Cyak i kad su postajali nezadovoljni, kao syto se koji put desyavalo, njihovo nezadovoljstvo nije vodilo nikuda jer su ga, nemajucji opsytih predstava, mogli usredsrediti samo na sitne pojedinacyne trzavice. Vecja zla po pravilu nisu primecjivali. Znatna vecjina prola cyak nije ni imala telekran u kucji. Cyak se i obicyna policija retko mesyala u njihove poslove. U Londonu je bilo neverovatno mnogo kriminala; postojao je ceo jedan podzemni svet lopova, razbojnika, prostitutki, prodavaca droga i varalica svih vrsta; no sve je to bilo nevazyno jer se desyavalo samo medju prolima. U pitanjima morala bilo im je dozvoljeno da se drzye obicyaja svojih predaka. Seksualni puritanizam Partije nije im bio nametan. Promiskuitet se nije kazynjavao, razvod je bio dopusyten. Syto se toga ticye, bila bi dozvoljena i religija da su proli pokazali bilo kakav znak potrebe ili zyelje za njom. Bili su ispod svake sumnje. Kao syto je govorila partijska parola: Proli i zyivotinje su slobodni.

Vinston podje rukom nanizye i oprezno se pocyesya po otecyenoj veni. Bila ga je ponovo zasvrbela. Ono na syta se covek redovno vracjao bila je nemogucjnost da se sazna kakav je zaista bio zyivot pre Revolucije. On izvadi iz fioke udzybenik istorije za decu, koji je bio uzajmio od gospodje Parsons, i pocye odatle da prepisuje jedan pasus u svoj dnevnik: U prosylosti, pre nasye slavne Revolucije, London nije bio ovaj lepi grad koji danas poznajemo. On je tada bio mracyno, prljavo, bedno mesto gde gotovo niko nije imao dovoljno da jede i gde je stotine hiljada siroma- synih ljudi zyivelo bez obucje na nogama, pa cyak bez krova nad glavom. Deca vasyih godina morala su da rade dvanaest cyasova dnevno za svirepe gospodare koji su ih tukli bicyevima ako nisu radila dovoljno brzo i hranili ih samo mrvama ustajalog hleba i vodom. Ali usred ove strasyne bede postojalo je samo nekoliko velikih i lepih kucja gde su zyiveli bogatasyi koji su imali i po trideset slugu. Bogatasyi su se zvali kapitalisti. To su bili debeli, ruzyni ljudi zlobnih lica, kao ovaj naslikan na sledecjoj strani. Na slici se vidi da je odeven u dug crn kaput koji se zvao frak, i sjajan syesyir neobicynog izgleda, nalik na sulundar, koji se zvao cilindar. To je bila uniforma kapitalista, i niko je drugi nije smeo nositi. Kapitalisti su posedovali sve na svetu, a svi ostali su bili njihove sluge. Oni su posedovali svu zemlju, sve kucje, sve fabrike, sav novac. Ako ih neko nije slusyao, oni su ga mogli baciti u zatvor ili mu oduzeti posao te bi umro od gladi. Kad bi govorio sa kapitalistom, obicyan cyovek je morao da se ulaguje i klanja pred njim, da skida kapu i da mu se obracja sa gospodine . Poglavar svih kapitalista zvao se kralj. On... Ali Vinston je vecj znao syta dalje stoji u katalogu. Biskupi u talarima, sudije u hermelinskim ogrtacyima, sramni stub, akcije, mlin koji pokrecju robovi, macyka sa devet repova , gradonacyelnikov banket, i obicyaj da se papa celiva u prst na nozi. Zatim nesyto zvano jus primae noctis, o cyemu verovatno decyji udzyebnici ne govore. To je bio zakon po kome je svaki kapitalista imao pravo da spava sa svakom zyenom zaposlenom u ovoj ili onoj njegovoj fabrici.

Kako saznati koliko je od svega toga lazy? Mozyda i jeste istina da obicyan cyovek sada zyivi bolje nego pre Revolucije. Jedino svedocyanstvo nasuprot toj tvrdnji bio je nemi protest u kostima, instinktivno osecjanje da su uslovi pod kojima se zyivi neizdrzyljivi i da su nekad morali biti drukcyiji. U glavi mu sinu da istinska karakteristika savremenog zyivota nije svirepost i nesigurnost, no jednostavno golotinja, zaparlozyenost, ravnodusynost. Zivot, ako bi se cyovek osvrnuo oko sebe, nije imao slicynosti ne samo sa lazyima koje su kuljale s telekrana nego ni sa idealima koje je Partija tezyila da dostigne. Velike oblasti tog zyivota, cyak i za cylanove Partije, bile su neutralne i nepoliticyke: otaljavati mucyne poslove, boriti se za mesto u podzemnoj zyeleznici, krpiti cyarape, iskamcyiti tabletu saharina, sacyuvati polovinu cigarete. Ideal koji je Partija sebi postavila bio je nesyto ogromno, stravicyno i sjajno - svet betona i cyelika, cyudovisynih masyina i zastrasyujucjih oruzyja - narod ratnika i fanatika marsyira u savrsyenom jedinstvu a svi misle iste misli, izvikuju iste parole, neprekidno, rade, bore se, trijumfuju, progone - trista miliona ljudi, i svi sa istim licem. Stvarnost su bili rastocyeni, zaparlozyeni gradovi gde su se nedohranjeni ljudi vukli gore-dole u cipelama koje propusytaju, u pokrpljenim kucjama iz devetnaestog veka koje su uvek smrdele na kupus i pokvarene klozete. Prikaza mu se slika Londona, ogromnog i rusyevnog, grada miliona kanti za djubre; u nju je bila upletena i slika gospodje Parsons, zyene izborana lica i raskusytrane kose koja bespomocjno petlja oko zapusyene cevi na sudoperu.

Vinston ponovo pocyesya zglob na nozi. Danju i nocju, telekran je tukao po usyima statisticykim podacima koji su dokazivali da ljudi danas imaju visye hrane, visye odecje, bolje kucje, bolju razonodu - da zyive duzye, da imaju kracje radno vreme, da su vecji, zdraviji, jacyi, srecjniji, inteligentniji, obrazovaniji nego ljudi koji su zyiveli pre pedeset godina. Od toga se nijedna recy nije mogla ni pobiti ni dokazati. Partija je, na primer, tvrdila da je 40 odsto prola pismeno, u poredjenju sa svega 15 odsto pre Revolucije. Partija je tvrdila da je stopa smrtnosti kod dece svega sto syezdeset na hiljadu, a da je pre Revolucije iznosila tri stotine - i tako dalje, i tako dalje. To je licyilo na resyavanje problema sa dve nepoznate, pri cyemu je data samo jedna jednacyina. Bilo je lako mogucje da je doslovno svaka recy u udzybenicima istorije, cyak i ono syto se prihvatalo bez pitanja, cyista fantazija. Zakoni kao syto su jus primae noctis, bicja kao syto su kapitalisti i delovi odecje kao syto je cilindar mogli su i ne postojati; on nije imao nacyina da to utvrdi.

Sve se topilo i maglilo. Prosylost je bila izbrisana, cyin brisanja zaboravljen, i lazy je postala istina. On je samo jednom u zyivotu posedovao - i to posle dogadjaja, to je bilo vazyno - konkretan, nepobitan dokaz o jednom cyinu falsifikata. Drzyao ga je u ruci celih trideset sekundi. To se desilo negde 1973 - bilo kako bilo, negde u vreme kad su se on i Ketrin rastali. No onaj datum koji je vazyan u celoj stvari prethodio je tome kojih sedam ili osam godina.

Pocyetak pricye je u stvari padao u sredinu syezdesetih godina, u period velikih cyistki u kojima su prvobitni vodji Revolucije bili likvidirani jednom zauvek. U 1970. od svih njih ostao je jedino Veliki Brat. Svi ostali su dotle vecj bili raskrinkani kao izdajnici i kontrarevolucionari. Goldsytajn je bio u bekstvu i krio se neznano gde; syto se ticye ostalih, nekolicina je prosto nestala, dok je vecjina bila pogubljena posle spektakularnih procesa na kojima su priznali sve svoje zlocyine. Medju onima koji su najduzye ostali u zyivotu bila su trojica vodja po imenu Dzyons, Aronson i Raterford. Oni su bili uhapsyeni po svemu sudecji 1965. godine. Kao syto se cyesto desyavalo, prvo su nestali, i godinu dana ili nesyto duzye nije se znalo jesu li zyivi ili ne, a zatim najednom izvedeni pred javnost da optuzye sami sebe na uobicyajeni nacyin. Priznali su sypijuniranje u korist neprijatelja (neprijatelj je i tada bila Evroazija), proneveru drzyavnih sredstava, ubistvo raznih partijskih funkcionera, intrige protiv Velikog Brata koje su datirale iz vremena mnogo pre Revolucije i sabotazye koje su prouzrokovale smrt stotina hiljada ljudi. Posyto su to priznali, bili su pomilovani, vracjeni u Partiju i postavljeni na polozyaje koji su u stvari bili sinekure, ali su izgledali kao vazyne funkcije. Sva trojica su u Tajmsu objavila duge, pokajnicyke cylanke u kojima su analizirali razloge za svoju izdaju i obecjavali da cje se popraviti.

Neko vreme posyto su bili pusyteni na slobodu, Vinston ih je svu trojicu video u kafani Pod kestenom. Secjao se strave i opcyinjenosti koju je osecjao posmatrajucji ih krajicykom oka. Oni su bili mnogo stariji od njega, ostaci jednog davnog sveta, gotovo poslednje velike figure preostale iz herojskih ranih dana Partije. Iz njih je josy uvek, jedva primetno, izbijala cyar ilegalne borbe i gradanskog rata. Vinston je imao osecjanje, mada su cyinjenice i datumi vecj u to doba pocyeli da se zamagljuju, da je za njih cyuo godinama pre Velikog Brata. No oni su sad bili i van zakona, neprijatelji, nedodirljivi, neopozivo osudjeni na konacyan nestanak za godinu ili dve. Ko bi jednom pao syaka Policiji misli na kraju se nikad ne bi izvukao. Oni su bili lesyevi koji cyekaju da budu ponovo poslati u grob.

Svi stolovi oko njihovog bili su prazni. Nije bilo pametno cyak ni biti vidjen u blizini takvih ljudi. Oni su sedeli u tisyini nad cyasyama dzyina zacyinjenog karanfilicjem, syto je bio specijalitet kafane. Od sve trojice, Vinstona je najvisye impresionirao Raterford. On je nekad bio cyuveni karikaturista, cyije su brutalne karikature doprinosile potpaljivanju javnog mnenja pre i za vreme Revolucije. Cyak su se i sada u Tajmsu pojavljivale, u dugim razmacima, njegove karikature. One su sad bile samo imitacija njegovog ranijeg stila, cyudnovato bezyivotne i neubedljive. Uvek su u pitanju bile stare teme, podgrejane za novu priliku - siromasyne stambene cyetvrti, izgladnela deca, ulicyne borbe, kapitalisti u cilindrima - kapitalisti su se izgleda cyak i na barikadama drzyali svojih cilindara - beskrajan, beznadezyan napor za vracjanjem u prosylost. On je bio ogromnog rasta, sa grivom masne sede kose, buhavim licem i debelim, crnacykim usnama. U svoje vreme je morao biti izvanredno snazyan; sad je njegovo ogromno telo bilo opusyteno, povijeno, podbulo, rasklimano na sve strane. Cyinilo se da se na ocyigled slama, kao planina koja se raspada.

Bilo je petnaest cyasova; samotno doba dana. Vinston se visye nije secjao kako se u to doba zadesio u kafani. Ona je bilo gotovo prazna. Iz telekrana se cedila muzika metalenog zvuka. Njih trojica su sedeli u svom uglu skoro nepokretno, ne govorecji ni recyi. Nepozvan, kelner im donese novu turu dzyina. Na stolu pored njih bila je syahovska tabla; figure su bile namesytene, ali niko nije pocyinjao igru. A zatim se, za kojih pola minuta, nesyto desi sa telekranima. Melodija koju su svirali promeni se; promeni se cyak i ton: u njemu se pojavi - ali to je bilo tesyko opisati. Bila se pojavila jedna cyudna, sykripava, reska, podrugljiva, nota; Vinston ju je u sebi nazivao zyutom notom. A onda na telekranu zapeva neki glas: Pod kestenom senke duge Prodadosmo jedno drugo, Jedno drugo bez kapare Prodadosmo za dve pare. Njih trojica se i ne pomakosye. No kad je josy jednom bacio pogled na Raterfordovo ruzyno lice, Vinston vide da su mu ocyi pune suza. I prvi put primeti, s nekom unutrasynjom drhtavicom, ne znajucji cyak ni zbog cyega je uzdrhtao, da je i Aronsonu i Raterfordu nos bio slomljen.

Nesyto kasnije sva trojica su bili ponovo uhapsyeni. Ispostavilo se da su od samog trenutka kad su prvi put pusyteni pocyeli kovati nove zavere. Na drugom procesu ponovo su priznali sve stare zlocyine, i josy ceo spisak novih. Posle toga su bili pogubljeni, a njihova sudbina zabelezyena u istorijat Partije kao opomena buducjim generacijama. Nekih pet godina posle toga, 1973, Vinston je razvijao svezyanj dokumenata koji mu je upravo bio pao iz pneumaticyne cevi na sto i naisyao na komad papira koji je ocyigledno bio ubacyen medju ostale pa zaboravljen. U trenutku kad ga je poravnao, on shvati njegov znacyaj. To je bila polovina jedne strane Tajmsa starog nekih deset godina - gornja polovina strane, na kojoj se nalazio datum - na kojoj je bila fotografija grupe delegata na nekom partijskom kongresu u Njujorku. U sredini grupe stajali su Dzyons, Aronson i Raterford. Gresyke nije moglo biti; u svakom slucyaju, u legendi ispod fotografije bila su njihova imena.

Znacyaj fotografije bio je u tome syto su na oba procesa sva trojica priznala da su tog dana bili na evroazijskom tlu. Bili su odleteli, sa nekog tajnog aerodroma u Kanadi, na mesto sastanka koje je bilo negde u Sibiru i sastali se sa cylanovima generalsytaba evroazijske armije, kojima su odali vazyne vojne tajne. Vinstonu se taj datum zadrzyao u secjanju, jer je tog dana bio Ivanjdan; no cela ta pricya svakako je bila zabelezyena na bezbroj mesta. Zakljucyiti se moglo samo jedno: sva priznanja su bila lazy.

Razume se, tako nesyto nije samo za sebe predstavljalo neko otkricje. Vinston cyak ni u to vreme nije verovao da su ljudi likvidirani u cyistkama zaista pocyinili sve zlocyine za koje su bili optuzyeni. Ali fotografija je predstavljala konkretan dokaz, ona je bila deo ukinute prosylosti, kao fosil koji, pronadjen u nepredvidjenom sloju, obara geolosyku teoriju. Ona je bila dovoljna da razbije Partiju u atome, kad bi se samo nekako mogla objaviti i njeno znacyenje razglasiti.

Nastavio je rad i ne zastavsyi. Cyim je video syta je na fotografiji i kakvo joj je znacyenje, pokrio je listom papira. Ona se na srecju, kad ju je odvio, sa telekrana videla naopacyke.

Zatim je stavio blok za belesyke na koleno i gurnuo stolicu unazad, da bi se syto je mogucje visye odmakao od telekrana. Ne pokazivati nisyta na licu nije bilo tesyko; s izvesnim naporom moglo se kontrolisati cyak i disanje, ali kucanje srca se nije moglo regulisati, a telekran je bio taman dovoljno osetljiv da uhvati otkucaje. Pustio je da prodje, kako je ocenio, deset minuta, celo vreme mucyen strahom da cje ga neka slucyajnost - na primer, dasyak promaje preko stola - odati. Zatim je, fotografiju, ne otkrivajucji je, ubacio u rupu za pamcjenje, zajedno sa josy nekim nepotrebnim papirima. Ona se tamo za nepun minut pretvorila u pepeo.

To se desilo pre deset jedanaest godina. Danas bi verovatno tu fotografiju sacyuvao. Cyudio se syto mu se cyini da to syto ju je drzyao u ruci nesyto menja stvar cyak i sad kad su i fotografija i snimljeni dogadjaj bili samo secjanje. Je li mocj Partije nad prosylosycju slabija, upita se on, zato syto je jedan dokaz koji visye ne postoji nekad postojao ?

No ta fotografija, cyak i kad bi je bilo mogucje uskrsnuti iz pepela, danas visye ne bi predstavljala nikakav dokaz. U vreme kad ju je pronasyao, Okeanija visye nije bila u ratu sa Evroazijom, tako da je Istazija bila ta kojoj su ona tri mrtva cyoveka izdala svoju zemlju. Kasnije je bilo novih optuzybi - dve, tri, visye se nije secjao koliko. Lako je mogucje bilo da su priznanja bila preradjivana i preradjivana sve dok prvobitni datumi i cyinjenice nisu izgubili svaki znacyaj. Prosylost nije samo jedanput menjana nego neprestano. Najvisye ga je mucyilo, na neki kosymaran nacyin, to syto nikad nije jasno shvatio cyemu taj ogromni sistem obmane. Neposredne prednosti koje daje falsifikovanje prosylosti bile su ocyigledne, ali krajnji motiv je bio nedokucyiv. On ponovo uze pero i napisa: Jasno mi je KAKO; nije mi jasno ZASYTO. Zapita se, kao syto se mnogo puta pre toga pitao, da nije on sam lud. Mozyda biti lud znacyi samo biti u manjini koja se sastoji od samo jednog cyoveka. Nekad je znak ludila bilo verovanje da se zemlja okrecje oko sunca; danas je to verovanje da je prosylost neizmenjiva. Mozyda je on jedini koji to veruje; ako je jedini, onda je lud. No pomisao da je lud nije ga mnogo uznemiravala; uzyasno je bilo to syto je isto tako mogao i ne biti u pravu.

On uze u ruke udzybenik istorije i pogleda sliku Velikog Brata koja je zauzimala celu prvu stranu. Hipnoticyke ocyi zagledasye se u njegove. Ljudi su zyiveli ceo zyivot pod pritiskom neke ogromne sile - necyega syto prodire u unutrasynjost lobanje, tucye po mozgu, strahom isteruje verovanja, navodi cyoveka maltene da poricye svedocyanstvo svojih cyula. Na kraju cje Partija objaviti da su dva i dva pet. Bilo je neizbezyno da pre ili posle iznese tu tvrdnju: to je zahtevala logika njenog polozyaja. Njena filozofija je precjutno poricala ne samo vrednost iskustva nego i samo postojanje spoljne stvarnosti. Zdrav razum bio je jeres nad jeresima. Medjutim, nije porazyavalo to syto se za drukcyije misyljenje kazynjavalo smrcju; porazyavala je pomisao da je Partija mozyda ipak u pravu. Jer, najzad, otkud znamo da su dva i dva zaista cyetiri? Ili da Zemljina tezya zaista dejstvuje? Ili da je prosylost neizmenljiva? Ako i prosylost i spoljni svet postoje samo u svesti a svest je podlozyna kontroli - syta onda?

Ne! Hrabrost mu skocyi sama od sebe. Pred ocyi mu izidje, nedozvano nikakvom neposrednom asocijacijom, O'Brajenovo lice. Bio je sigurniji nego ikad da je O'Brajen na njegovoj strani. Dnevnik je bio za O'Brajena - upucjen O'Brajenu; kao beskrajno pismo koje niko necje procyitati, ali koje je adresirano na jednu odredjenu osobu i iz te cyinjenice dobija svoju boju.

Partija nalazye da se svedocyanstvo ocyiju i usyiju mora odbaciti. To je njena konacyna, najsusytinskija naredba. Vinstonu se srce stezye od pomisli na ogromnu silu podignutu na njega, na lakocju s kojom bi ga svaki partijski intelektualac pobedio u debati, na suptilne argumente koje on ne bi mogao da shvati, a kamoli da na njih odgovori. A ipak je u pravu! Oni gresye, a u pravu je on. Mora se braniti sve syto je ocyigledno, syto je glupo, syto je istinito. Ocyigledne istine su istinite, toga se pridrzyavaj! Stvarni svet postoji, njegovi se zakoni ne menjaju. Kamenje je tvrdo, voda je mokra, predmeti koji nisu poduprti padaju prema sredisytu zemlje. S osecjanjem da se obracja O'Brajenu, i, u isto vreme, da iznosi vazyan aksiom, on napisa: Sloboda, to je sloboda recji da su dva i dva cyetiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi.

Odnekud, sa dna nekog prolaza, na ulicu doplovi miris kafe koja se przyi - prave kafe, ne kafe Pobeda. I protiv svoje volje, Vinston zastade. Za sekund-dva ponovo se nadje u poluzaboravljenom svetu svog detinjstva. Onda se neka vrata zalupisye i ucjutkasye miris kao zvuk.

Bio je presyao nekoliko kilometara trotoarima; u prosyirenoj veni mu je pulsiralo. To je bio vecj drugi put u tri nedelje kako nije proveo vecye u Centru kulture i odmora - nepromisyljen potez, jer se svacyije prisustvo brizyljivo proveravalo. U principu, cylan Partije nikad nije imao slobodnog vremena i nije nikad bio sam osim u krevetu. Kad ne radi, jede ili spava, trebalo je da ucyestvuje u kakvoj kolektivnoj rekreaciji; cyiniti bilo syta syto je odavalo sklonost ka usamljivanju, cyak i syetati sam, uvek je bilo pomalo opasno. U Novogovoru je i za to postojala recy: svojezyivot, syto je oznacyavalo individualizam i ekscentricynost. Ali te vecyeri, kad je izisyao iz Ministarstva, blagi aprilski vazduh ga besye zaveo. Nebo je bilo toplije plavo nego ikad ranije te godine; dugo, bucyno vecye u Centru, dosadne, zamorne igre, predavanja, sykripavo drugarstvo podmazano dzyinom najednom mu se ucyinisye nepodnosyljivim. Povodecji se za impulsom, okrenuo je ledja autobuskoj stanici i odlutao u lavirint Londona, prvo na jug, zatim na istok, zatim na sever, gubecji se u nepoznatim ulicama i skoro ne hajucji u kom pravcu ide. Ako uopsyte ima nade, bio je zapisao u dnevnik, ona je u prolima. Te recyi su mu se neprestano vracjale, konstatacija misticyne istine i ocyiglednog besmisla. Nalazio se negde u kvartu najamnih stracjara, severoistocyno od mesta koje se nekad zvalo zyeleznicyka stanica Sent Pankras. Isyao je kaldrmisanom ulicom izmedju malih dvospratnica olupanih kapija koje su izlazile pravo na trotoar i na neki cyudan nacyin podsecjale na pacovske rupe. Ovde-onde medju kockama kaldrme videle su se bare prljave vode. Na kapije je ulazilo i izlazilo, nestajalo niz prolaze koji su se odvajali s obe strane, i vrvelo trotoarima zacyudjujucje mnosytvo sveta - devojke u punom cvatu, sa grubo nasyminkanim ustima, mladicji koji su ganjali devojke, debele rasklimatane zyene po kojima se videlo kako cje devojke izgledati kroz deset godina, starci koji su se vukli na iskrivljenim nogama,i dronjava bosonoga deca koja su se igrala u barama i rasturala na ljutite krike svojih majki. Skoro cyetvrtina prozora u toj ulici bilo je razbijeno i pokrpljeno kartonom ili furnirom. Na Vinstona skoro niko nije obracjao pazynju; samo nekoliko njih posmatralo ga je s nekom uzdrzyljivom radoznalosycju. Ispred jedne kapije stajale su i razgovarale dve cyudovisyno debele zyene sa rukama crvenim kao cigla prekrsytenim preko kecelja. Dok se priblizyavao, Vinston uhvati nekoliko mrvica njihovog razgovora. Jeste, reko' ja njoj, sve je to, reko', lepo i krasno. Al' da si ti na mom mestu, pitala bi' ja tebe syta bi' radila. Lako je, reko', tebi da mi solisy pamet, al' da su tebi moje brige, i ti bi tako isto. Jes', vala , recye druga, to i jeste ono.

Reski glasovi se namah prekidosye. Dok je prolazio, zyene ga odmerisye u neprijateljskom cjutanju. No posredi u stvari nije bilo neprijateljstvo: jednostavno neki oprez, neko trenutno kocyenje, kao pri prolasku kakve nepoznate zyivotinje. Plavi kombinezon cylana Partije u ovakvoj ulici nije mogao biti svakodnevni prizor. U stvari, biti vidjen na takvom mestu nije bilo preporucylji vo, sem ako cyovek nije imao odredjenog posla. Ako bi naleteo na patrolu, ona bi ga lako mogla zaustaviti. Druzye, molim vas vasya dokumenta. Syta radite u ovom kraju? U koje vreme ste izisyli s posla? Je li ovo vasy uobicyajeni put do kucje? - i tako dalje, i tako dalje. Dodusye, nijedno pravilo nije zabranjivalo povratak kucji neuobicyajenim putem; ali tako nesyto je bilo dovoljno da cyovek skrene na sebe pazynju Policije misli.

Odjednom se cela ulica uzbuni. Sa svih strana se zacyusye povici upozorenja. Ljudi su uletali u kapije kao zecyevi. Nesyto ispred Vinstona, neka mlada zyena iskocyi iz kapije, dohvati dete koje se igralo u bari, zavi ga u kecelju i ponovo uskocyi u kapiju, sve ujednom pokretu. U istom trenutku cyovek u crnom odelu naboranom kao harmonika, koji se besye pojavio iz jednog od pobocynih prolaza, potrcya prema Vinstonu, uzbudjeno pokazujucji na nebo. Ladja! povika on. Cyuvaj se, syefe! Eno je gore! Brzye lezi! Ladjom su zbog necyega proli nazivali raketne bombe. Vinston se smesta baci potrbusyke. Proli su skoro uvek bili u pravu kad su davali ova upozorenja. Cyinilo se da imaju neki instinkt koji im je nekoliko sekundi unapred govorio da raketa dolazi, iako su rakete navodno bile brzye od zvuka. Vinston sastavi ruke nad glavom. Zacyu se tresak od koga se ucyini da se plocynik podizye; po ledjima mu se prosu kisya necyega lakog. Kad je ustao, vide da je pokriven komadicjima stakla od najblizyeg prozora.

Podje dalje. Bomba besye srusyila grupu kucja na dvesta metara od njega. U vazduhu je visila crna perjanica dima, a ispod nje oblak prasyine od maltera, u kome se vecj oko rusyevina okupljala gomila. Ispred njega je na ulici lezyala gomilica maltera u cyijoj se sredini video svetlocrveni potocyicj. Kad se priblizyio, vide da tu lezyi syaka odsecyena u zglobu. Sem svetlocrvene rane, ruka je bila toliko pobelela da je licyila na gipsani odlivak.

On je syutnu u slivnik, a zatim, da bi izbegao guzyvu, skrete desno u poprecynu ulicyicu. Posle tri-cyetiri minuta nadje se van oblasti koju je zahvatila bomba; prljavi gamizavi zyivot tekao je dalje kao da se nisyta nije ni desilo. Bilo je skoro dvadeset cyasova, i prodavnice picja za prole ( krcyme , kako su ih zvali) bile su dupke pune. Kroz njihova umazana vrata koja su se neprekidno otvarala i zatvarala, prodirao je zadah mokracje, strugotine i kiselog piva. U uglu koji je cyinila izbacyena fasada jedne kucje tri cyoveka su stajala zbijeni jedan uz drugog; srednji je drzyao u ruci savijene novine, koje su ostala dvojica proucyavala preko njegovog ramena. Josy pre no syto se dovoljno priblizyio da im razazna izraz lica, Vinston je u svakoj crti njihovih tela jasno video duboku zanesenost. Ocyigledno su cyitali neku ozbiljnu vest. Kad je stigao na nekoliko koraka od njih, grupica se odjednom rasturi a dva cyoveka se pocyesye zyestoko prepirati. Za trenutak se cyak cyinilo da tek syto se nisu potukli. Ama slusyaj kad ti lepo govorim! Kad ti kazyem, ima visye od cyetrn'es' meseci kako nije izisyla sedmica! Jes', djavola nije! Nije, bre! Ja kucji cyuvam sve rezultate od poslednje dve godine, sve imam zapisano. Cyim koje vucyenje, ja zapisyem; kao sat. I, kad ti kazyem, ima visye od cyetrn'es' meseci . . . E basy je izisyla! I broj cju da ti kazyem. Cyetristo sedam, zavrsyavao se na cyetristo sedam. To ti je bilo u februaru mesecu - druga nedelja u februaru. Evo ti ga syto je bilo u februaru! Sve ja to kucji imam zapisano, crno na belo. I kad ti kazyem, ima visye od . . . Dosta, bre, ljudi, ako boga znate! viknu trecji.

Razgovarali su o lutriji. Kad je presyao trideset metara, Vinston se osvrte. Josy uvek su se raspravljali, ozyivelih, zapaljenih lica. Lutrija, koja je svake nedelje isplacjivala ogromne zgoditke, bila je jedini vid drusytvenog zyivota za koji su proli pokazivali ozbiljno interesovanje. Verovatno ih je bilo na milione kojima je lutrija predstavljala glavni, ako ne i jedini razlog da i dalje zyive. Ona je bila njihova radost, njihova ludost, njihov melem, njihov duhovni podstrek. Kad je lutrija bila u pitanju, jedva pismeni ljudi bili su sposobni za komplikovane racyunske radnje i nevidjene podvige memorije. Postojalo je celo jedno pleme ljudi koji su zaradjivali sebi za zyivot prosto prodajom sistema, prognoze i amajlija. Vinston nije imao veze sa organizacijom lutrije - to je bila nadlezynost Ministarstva obilja - ali je znao (kao, uostalom, i svaki cylan Partije) da su zgodici u vecjini slucyajeva izmisyljeni. Zaista su se isplacjivale samo manje sume, a dobitnici premija bili su nepostojecje licynosti. U odsustvu pravog saobracjaja unutar Okeanije, to nije bilo tesyko udesiti.

Ali ako je uopsyte bilo nade, ona je bila u prolima. Cyovek se toga morao drzyati. Iskazano recyima, to je delovalo razumno; a kad je cyovek posmatrao ljudska bicja koja prolaze pored njega, postajalo je cyin vere. Ulica u koju besye skrenuo vodila je nizbrdo. Zbog necyeg mu se cyinilo da je u toj ulici vecj bio, i da je nedaleko od nje jedan od vecjih bulevara. Odnekud ispred njega razlezye se vika. Ulica je zavijala pod osytrim uglom i zavrsyavala se stepenicama koje su vodile u uvucyeni prolaz gde je nekoliko piljara prodavalo sparusyeno povrcje. U tom trenutku Vinston se seti gde je. Prolaz je vodio u glavnu ulicu, a iza sledecjeg ugla, ni pet minuta odatle, nalazila se antikvarnica gde je kupio praznu svesku koja mu je sad bila dnevnik. A nedaleko od te radnje, u maloj knjizyari, bio je kupio pero i mastilo.

Na vrhu stepenica zastade za trenutak. Na suprotnoj strani prolaza nalazio se neki mali cjumez od krcyme, cyije prozore kao da je pokrilo inje; u stvari, bili su prekriveni slojem prasyine. Neki starac, pogrbljen ali zyivahan, sa belim brkovima koji su se kostresyili napred kao u raka, gurnu vrata i udje. Dok je stajao i posmatrao, Vinstonu pade na pamet da je starac, kome je bilo najmanje osamdeset godina, u vreme Revolucije vecj morao biti cyovek srednjih godina. On i josy nekolicina njegovih vrsynjaka bili su poslednja preostala veza sa nestalim svetom kapitalizma. U samoj Partiji visye nije bilo mnogo ljudi koji su u zrelo doba usyli pre Revolucije. Starija generacija je najvecjim delom bila likvidirana u velikim cyistkama syezdesetih godina, a syacyica prezyivelih bila je zastrasyena do potpune intelektualne predaje. Ako je postojao iko zyivi ko mu mozye recji istinu o prvoj polovini veka, to je morao biti neki prol. Vinstonu odjednom prodje kroz glavu onaj pasus iz udzybenika istorije koji je bio prepisao u dnevnik; na to ga obuze neki ludacyki impuls. Ucji cje u krcymu, nekako se upoznati sa starcem, i raspitati se kod njega. Recji cje mu: Pricyajte mi o zyivotu u vreme kad ste bili decyak. Kako je bilo u to vreme? Je li bilo bolje ili gore nego danas?

Na brzinu, da ne bi imao vremena da se uplasyi, on sidje stepenicama i predje uzanu ulicyicu. Razume se, ceo poduhvat je bio nerazuman. Kao i obicyno, nije postojao nikakav propis koji bi izricyito zabranjivao razgovor sa prolima ili posetu njihovim krcymama, no i jedno i drugo je bilo pojava previsye neobicyna da bi prosyla neprimecjena. Ako se pojavi patrola, mogao bi se pravdati da mu je pozlilo, no to bi mu tesyko poverovali. On gurnu vrata; u lice ga udari odvratan sirasti zadah kiselog piva. Dok je ulazio, buka u krcymi opade za plovinu. Za ledjima oseti kako svi posmatraju njegov plavi kombinezon. Ljudi koji su u dnu sale igrali strelice prekidosye igru za cyitavih trideset sekundi. Starac je stajao za syankom i oko necyega se prepirao sa kelnerom, krupnim gojaznim mladicjem kukasta nosa i ogromnih dolaktica. Grupica ostalih stajala je oko njih sa cyasyama u rukama i posmatrala prizor. Syta 'ocjesy, lepo sam te pitao , recye starac, ratoborno ispravljajucji ramena. 'Ocjesy da kazyesy da u celoj ovoj rupi ne mo'sy nadjesy kriglu od pinte? Pinta? Syta ti je sad pa to? upita kelner, naginjucji se prema starcu i oslanjajucji se vrhovima prstiju na syank. Vidi ga! Kobajagi kelner a ne zna syta je pinta. Pinta ti je pola kvarta, a cyet'ri kvarta, to je galon. 'Ocyesy josy i azbuku da te ucyim? Nikad cyuo nisam , odreza kelner. Litar i pola litra - drugo ne sluzyimo. Eno ti tamo cyasye na polici. Ja pijem na pinte , nije se predavao starac. Basy si mog'o da mi natocyisy pintu. Kad sam ja bio mlad nije bilo nisyta na taj tvoj litar. Kad si ti bio mlad ljudi su josy zyiveli na drvecju , recye kelner, namigujucji ostalim gostima.

Odjeknu smeh, i nelagodnosti od Vinstonovog ula ska kao da nestade. Starcyevo lice prekriveno belim cyekinjama besye porumenelo. On se okrete, gundjajucji nesyto za sebe, i sudari se s Vinstonom. Vinston ga blago uhvati za ruku. Jeste li za jedno picje? upita ga. Vi ste gospodin cyovek , recye starac, ponovo ispravljajucji ramena. On kao da nije primecjivao Vinstonov plavi kombinezon. Daj jednu pintu! dobaci on kelneru, agresivno. Pintu pivcyuge.

Kelner im natocyi po pola litre tamnosmedjeg piva u debele krigle koje je bio isprao u kofi ispod syanka. U prolskim krcymama moglo se dobiti jedino pivo. Oni nisu smeli da piju dzyin, ali su do njega ipak mogli docji bez mnogo muke. Igra strelica nastavi se punom parom, a ljudi za syankom pocyesye razgovarati o lutriji. Vinstonovo prisustvo za trenutak besye zaboravljeno. Pored prozora je stajao cyamov sto; tu je mogao razgovarati sa starcem ne plasyecji se da cje ga ko cyuti. Opasnost je bila velika, ali u krcymi bar nije bilo telekrana, syto je proverio josy kad je usyao. Basy je mog'o da mi natocyi pintu , zagundja starac sedajucji. Pola litra mi je malo. Od pola litra ne mogu da se zadovoljim. A ceo litar mnogo. Ako popijem litar, svaki cyas me tera u klozet. Basyka cena. Mora biti da ste videli velikih promena u zyivotu , recye Vinston za probu.

Starcyeve bledoplave ocyi skretosye sa mete za strelice na syank, a sa syanka na vrata musykog klozeta, kao da je mislio da su se promene desile u samoj krcymi. Pivo je bilo bolje , recye on najzad. I jeftinije! Kad sam ja bio mlad, pivo je kosytalo - mi smo govorili ,pivcyuga' - cyet'ri penija pinta. Josy pre rata, naravno. Koji je to rat bio? upita Vinston. Svi ratovi , rasejano odgovori starac. On podizye cyasyu; ramena mu se ponovo ispravisye. E pa, zyiveli; u vasye zdravlje!

Osytra jabucyica na mrsyavom grlu odskocyi, spusti se zaprepasycjujucjom brzinom i piva nestade. Vinston ode do syanka i vrati se sajosy dve politrice. Starac je, reklo bi se, bio zaboravio svoju predrasudu protiv celog litra. Vi ste mnogo stariji od mene , recye Vinton. Po svemu sudecji bili ste odrastao cyovek josy pre nego syto sam se ja rodio. Vi josy pamtite kako je bilo u starim vremenima, pre Revolucije. Ljudi mojih godina, u stvari, ne znaju nisyta o tom dobu. Mi o tome mozyemo samo cyitati u knijgama, a ono syto un njima pisyte mozye i ne biti istina. Zato bih voleo da cyujem syta vi mislite. U udzybenicima istorije pisye da je zyivot pre Rovolucije bio potpuno rezlicyit od danasynjeg, da je tada postojala stravicyna tiranija, nepravda, siromasyto - gore nego syto i mozyemo zamisliti. Ovde u Londonu masa sveta nije celog zyvota imala dovoljno za jelo. Polovina njih nije imala ni obucje. Radili su dvanaest sati dnevno, napusytali sykolu sa devet godina, spavali po desetoro. A u isto vreme postojala je jedna syacyica ljudi, svega nekoliko hiljada - kapitalisti, tako su se zvali - koji su bili bogati i mocjni. Oni su posedovali sve syto se moglo posedovati. Zyiveli su u velikim, raskosynim kucjama sa trideset slugu, vozili su se automobilima i kocyijama sa cyetiri konja, pili su syampanjac, nosili cilindre...

Starac najednom sinu. Cilindre! Basy cyudno syto i' pomenuste. A mislio sam koliko jucye na cilindre, ni sam ne znam zasyto. Basy sam mislio: majkumu, evo vecj ko zna kol'ko godina kako nisam vid'o cilinder. Nestali dibiduz. Poslednji put sam nosio cilinder kad ni je umrla svastika. A to vam je bilo, to vam je bilo - ne umem tacyno da vam kazyem, al' bicje dobri' pedeset godina. Naravno, da se rezumemo, nije bio moj, bio sam ga uz'o pod kiriju. Cilindri nisu toliko vazyni strpljivo cje Vinston. U pitanju je ovo: to kapitalisti - oni i josy nekoliko advokata, svesytenika i slicynih koji su zyiveli na njihov recyun - bili su gospodari svega. Sve syto je postojalo, postojalo je za njih. A vi - obicyni ljudi, radnici - vi ste bili njihovi robovi. S vama su mogli raditi syta su hteli. Mogli su vas otpremiti u Kanadu kao stoku. Mogli su spavati s vasyim cjerkama ako im se prohtelo. Mogli su narediti da budete bicyevani jednom spravom koja se zvala macyka sa devet repova. Morali ste da im skidate kapu. Svakog kapitalistu pratilaje cyitava gomila lakeja koji su. . .

Starac ponovo sinu. Lakeji! recye on. E vala tu recy nisam cyuo vecj boktepita otkad. Lakeji! Sad ste me basy podsetili na mlade dane. Ja sam nekad - u, bestraga odavno - isy'o nedeljom u Hajd park da slusyam one ljude syto su drzyali govore. Vojska spasa, katolici, Jevreji, Indusi - ko sve tu nije drzy'o govore. E, tu je bio jedan - sad vecj ne bi' umeo da vam kazyem kako se zvao, al' taj ne da je govorio! Kako je taj syibao ,Lakeji!', tako je govorio. ,Lakeji burzyoazije! Udvorice vladajucje klase!' Paraziti - i to je govorio. Isto i ,hijene' - jeste, basy tako: hijene. Naravno, da se razumemo, to je on o laburistima.

Vinston je osecjao da se ne razumeju. Evo syta sam ja, u stvari, hteo da znam , recye. Smatrate li da ste danas slobodniji nego u ono vreme? Da li se prema vama bolje postupa? U stara vremena, ti bogatasyi, ljudi na vrhu... Gornji dom , recye starac zadubljen u uspomene. Dobro, Gornji dom, ako hocjete. Samo hocju da vas pitam ovo: da li su ti ljudi mogli da se prema vama ponasyaju kao prema nizyima, samo zato syto ste vi bili siromasyni a oni bogati? Na primer, je li istina da ste im se morali obracjati sa ,gospodine' i skidati kapu kad ste prolazili mimo njih?

Starac kao da se bio duboko zamislio. Pre no syto je odgovorio, on otpi oko cyetvrtinu svog piva. Jeste , recye. Voleli su da se cyovek do'vati za kapu pred njima. Iz posytovanja. Ja licyno, ja to nisam voleo, al' eto, puno puta sam i ja skid'o kapu. Moralo se, eto. A da li je bio obicyaj -- ja vam samo navodim syta sam procyitao u udzybenicima istorije -- da li je bio obicyaj da vas ti ljudi i njihove sluge guraju sa trotoara u kanal? Jedan me je gurnuo , recye starac. Secjam se k'o da je jucye bilo. To se basy dogodilo uvecye na dan veslacyke trke -- a na taj dan su uvek zyestoko lumpovali -- i sudarim se ja s jednim mladicjem. Basy gospodin -svilena kosyulja, cilinder, crn iberciger. Ide on tako i tetura se, i ja naletim na njega, onako slucyajno. Kazye on meni ,Syto ne gledasy', kazye, ,kud idesy?' Kazyem ja njemu ,Syta 'ocjesy', kazyem, ,nije valjda trotoar tvoj?' Kazye on meni ,Nemoj da si bezobrazan, glavu cju da ti otkinem.' Kazyem ja njemu ,Ti si pijan', kazyem ,sa'cju da pozovem pandura.' A on, zamislite vi to, on mene gurne u grudi i malte nisam pao pod autobus. E sad, znate, ja sam tad bio mlad; pokaz'o bi ja njemu da nije...

Vinstona zahvati osecjanje bespomocjnosti. Starcyevo pamcjenje nije bilo nisyta drugo do gomila nevazynih detalja. Cyovek bi ga mogao ispitivati ceo dan, pa opet ne saznati nisyta znacyajno. Partijski istorijski spisi mogli su u izvesnom smislu i biti istiniti; mozyda cyak i potpuno istiniti. On ucyini poslednji pokusyaj. Mozyda se nisam jasno izrazio , recye. Hocju da kazyem ovo. Vi ste zyivi vecj veoma dugo; polovinu zyivota prozyiveli ste pre Revolucije. Vecj 1925. godine vi ste bili odrastao cyovek. Smatrate li, sudecji po onome cyega se secjate, da je zyivot tada bio bolji nego danas? ili gori? Kad biste mogli da birate, da li biste radije zyiveli u ono vreme ili danas?

Starac se zamisyljeno zagleda u metu za strelice. Zatim otpi pivo, sporije nego prvi put. Kad je progovorio, u glasu mu se oseti neka trpeljiva, filozofska nota, kao da ga je pivo bilo omeksyalo. Znam syta bi 'teli da vam kazyem , recye on. 'Teli bi da vam kazyem da bi' radije bio mlad. To bi vam skoro svako rek'o. Ko je mlad, on je i zdrav, i jak. A ko dodje u moje godine, njemu nikad nije dobro. Noge me bole da vam ne mogu recji, a besyika: ubi bozye. Dizye me nocju po pe'-syes' puta. A opet, kad pogledate, nije ni losye kad je cyovek star. Nema visye one iste brige. Nema nisyta da se majmunisye oko zyena, a to vam je velika stvar. Ja nisam bio sa zyenom evo skoro tri'es' godina, ako mi verujete, nit' mi je na pamet palo.

Vinston se navali na prozorski okvir. Nije vredelo produzyavati. Htede da uzme josy piva, kad se starac najednom dizye i zyurno odgega do smradnog pisoara na drugom kraju prostorije. Onih naknadnih pola litra vecj je delovalo. Vinston ostade da sedi josy minut ili dva, zagledan u svoju praznu kriglu, i skoro ne primeti kad ga noge ponovo iznesosye na ulicu. Najkasnije za dvadeset godina, razmisyljao je on, na ogromno i jednostavno pitanje Da li je zyivot pre Revolucije bio bolji nego danas? visye se nikako necje mocji odgovoriti. Uostalom, na njega se vecj sada nije moglo odgovoriti, posyto ono nekoliko rasytrkanih ljudi koji su prezyiveli iz tih davnih vremena visye nije bilo u stanju da jedno doba uporedi s drugim. Oni su se secjali miliona beskorisnih stvari i dogadjaja: svadje sa drugom na poslu, potrage za izgubljenom pumpom za bicikl, vrtloga prasyine u neko vetrovito jutro pre sedamnaest godina, izraza na licu odavno umrle sestre; ali stvari od znacyaja bile su van njihovog vidnog polja. Bili su nalik na mrave, koji male predmete vide, ali velike ne. A kad je pamcjenje izdalo a zapisi bili falsifikovani -- kad se to dogodilo, tvrdnja Partije da je popravila uslove ljudskog zyivota morala se prihvatiti jer nije postojalo, niti cje ikad ponovo postojati, bilo kakvo merilo pomocju koga bi se to moglo proveriti.

U tom trenutku tok njegovih misli se naglo zaustavi. On stade i podizye pogled. Nalazio se u uzanoj ulici, sa nekoliko mracynih radnji rasytrkanih medju stambenim zgradama. Odmah iznad njegove glave visile su tri bezbojne metalne kugle koje su izgledale kao da su nekad bile pozlacjene. Mesto mu se ucyini poznato. Pa da! Stajao je ispred antikvarnice gde je bio kupio dnevnik.

Prodje ga drhtaj straha. Kupovina sveske vecj je sama po sebi bila nepromisyljeno delo; bio se zakleo da se visye nikad i ne priblizyi toj radnji. Pa ipak, cyim je dopustio mislima da odlutaju, noge su ga same dovele ovamo. Dnevnik je pocyeo da pisye u nadi da cje se zasytititi od upravo takvih samoubilacykih impulsa. U isto vreme primeti da je radnja josy uvek otvorena, iako je vecj bio skoro dvadeset i jedan cyas. Mislecji da cje biti manje upadljiv unutra nego ako se vrzma po trotoaru, on predje preko praga. Ako ga ko bude ispitivao, mocji cje opravdano da kazye da je trazyio zyilete.

Vlasnik besye zapalio visecju petrolejsku lampu, od koje se syirio necyist, ali prijateljski miris. To je bio cyovek od svojih syezdeset godina, krhak i povijen, duga, dobrocjudna nosa i blagih ocyiju deformisanih kroz debela stakla naocyara. Kosa mu je bila gotovo potpuno seda, no obrve su bile cyupave i josy uvek crne. Sa svojim naocyarima, svojim blagim, nemirnim pokretima i starim sakoom od crnog somota izgledao je na neki nacyin intelektualno, kao da je kakav cyovek od pera, ili muzicyar. Glas mu je bio mek, kao izbledeo, a jezik manje iskvaren nego u vecjine prola. Prepoznao sam vas na trotoaru , recye on smesta. Vi ste gospodin koji je kupio onaj damski album. A, to vam je bio divan papir, zaista. Pergament-papir, tako se zvao. Ja mislim da ima sigurno pedeset godina otkako se visye ne pravi. On se zagleda u Vinstona preko svojih naocyara. Da li vam treba nesyto odredjeno? Ili biste samo da malo razgledate? Samo sam prolazio , neodredjeno recye Vinston, pa sam pogledao. Nisam trazyio nisyta narocyito. Basy dobro , recye antikvar. Ne verujem da bih vam mogao udovoljiti. On okrete svoj meki dlan navisye, pokajnicykim pokretom. Vidite i sami: prazna radnja. Medju nama recyeno, trgovini antikvitetima je prosylo vreme. Nema visye potrazynje, nema ni zaliha. Namesytaj, staklo, porculan -- sve se to polomilo, malo-pomalo. A vecj metalne stvari su vecjinom pretopljene. Mesingan svecjnjak nisam video vecj godinama.

Unutrasynjost radnjice bila je u stvari do neudobnosti puna, ali nije bilo nicyega od iole kakve vrednosti. Praznog prostora na podu bilo je vrlo malo, jer je svuda uza zidove bilo naslagano bezbroj ramova za slike. U izlogu je bilo nekoliko podmetacya sa zavrtnjima i navrtkama, istrosyenim dletima, perorezima slomljenih secyiva, oksidisanim dzyepnim cyasovnicima koji se nisu cyak ni pravili da su ispravni, i ostalim raznovrsnim krsyom. Jedino je na stocyicju u uglu bila jedna gomila sitnica -- lakiranih burmutica, brosyeva od ahata i slicynog -- u kojoj se, cyinilo se, mozye nacji nesyto zanimljivo. Dok se priblizyavao stocyicju, Vinston spazi neki okrugao, gladak predmet koji se meko presijavao na svetlosti lampe, i podizye ga.

To je bio tezyak komad stakla, s jedne strane zaobljen a s druge gladak, tako da je gotovo bio polulopta. I boja i faktura stakla imali su neku cyudnu mekotu, kao kisynica. U samom sredisytu, uvelicyan zaobljenom povrsyinom, nalazio se neki cyudan, ruzyicyast, izuvijan predmet koji je podsecjao na ruzyu ili morsku sasu. Syta je ovo? upita Vinston, zacyaran. To vam je koral , recye starac. Najverovatnije iz Indijskog okeana. U ono vreme su ga stavljali u staklo. Ovo nije napravljeno pre manje od sto godina. Po izgledu bi se reklo da ima i visye. Lepa stvar , recye Vinston. Zaista lepa , recye starac sa razumevanjem. Ali nema ih mnogo koji bi to danas rekli. On kasyljucnu. Ovaj, ako ste zainteresovani da ga kupite, kosytalo bi vas cyetiri dolara. Secjam se kad su ovakve stvari bile i po osam funti, a osam funti vam je bilo -- ne bih mogao da preracyunam u danasynje pare, ali bilo je mnogo. Ali syta cjete, kome je danas stalo do pravih starinskih predmeta -- makar i do one syacyice koja je preostala?

Vinston smesta isplati cyetiri dolara i stavi zyudjeni predmet u dzyep. Zadivila ga je bila ne toliko njegova lepota, nego to syto je na neki nacyin izgledalo kao da pripada dobu sasvim drugacyijem od sadasynjeg. Meko staklo boje kisynice nije licyilo ni na jedno staklo koje je dotad video. Predmet je bio dvostruko privlacyan zato syto se ocyigledno nije mogao upotrebiti ni za syta, mada je Vinston nagadjao da je to nekad trebalo da bude pritiskacy za papir. Bio mu je tezyak u dzyepu, no srecjom nije pravio veliku izbocyinu. Bilo je neobicyno, cyak i rizicyno, da cylan Partije poseduje tako syta. Sve syto je bilo staro, uostalom i sve syto je bilo lepo, uvek je na neki neodredjen nacyin bilo sumnjivo. Starac se besye primetno raspolozyio posyto je primio cyetiri dolara. Vinston shvati da bi on pristao i na tri, pa cyak i na svega dva. Gore na spratu ima josy jedna soba; mozyda bi vas interesovalo da pogledate , recye on. Dodusye, ni tamo nema mnogo; samo nekoliko stvari. Tu cje nam vecj trebati svetlo.

On zapali josy jednu lampu i pogrbljen, podje ispred Vinstona uza strme i istrosyene stepenice, kroz uzan kratak prolaz, i uvede ga u sobu koja nije gledala na ulicu nego na poplocyano dvorisyte i syumu dimnjaka. Vinston primeti da je namesytaj tako rasporedjen kao da je soba josy uvek namenjena za stanovanje. Na podu je lezyala staza tepiha, na zidovima su visile dve ili tri slike, a uz kamin je bila privucyena duboka, prasynjava naslonjacya. Na komodi je tiktakao starinski stakleni sat sa brojcyanikom izdeljenim na dvanaest cyasova. Ispod prozora se nalazio ogroman krevet, na kome je josy uvek stajao dusyek, i koji je zauzimao gotovo cyetvrtinu sobe. Ovde smo zyiveli dok mi zyena nije umrla , recye starac, tonom kao da se izvinjava. Malo-pomalo, eto, rasprodajem namesytaj. A evo ovaj krevet, to vam je divan komad od mahagonija -- to jest bio bi, kad bi cyovek mogao da istera buve iz njega. Samo, ipak mislim da bi vam bio previsye kabast.

Drzyao je lampu visoko podignutu, da osvetli celu sobu; u toplom prigusyenom svetlu, ona je zacyudo delovala veoma primamljivo. Vinstonu prolete kroz glavu misao da bi sobu verovatno bilo sasvim lako iznajmiti za nekoliko dolara nedeljno, kad bi se usudio da rizikuje. Zamisao je bila luda, nemogucja, od one vrste koju treba izbaciti iz glave cyim udje; no soba besye u njemu probudila neku nostalgiju, neko pradavno secjanje. Ucyini mu se da tacyno zna kako izgleda sedeti u takvoj sobi, u naslonjacyi pokraj vatre na otvorenom ognjisytu, sa nogama na resyetki i cyajnikom na polici kamina; do krajnosti sam, do krajnosti bezbedan, neposmatran ni od koga, neprogonjen nicyijim glasom, u tisyini gde se cyuje samo mrmorenje cyajnika i prijateljsko tiktakanje sata. Nema telekrana! ne uzdrzya se da promrmlja. Ah , recye starac, nisam nikad ni imao, znate. Skupo je to. A pravo da vam kazyem, nekako nisam ni osecjao potrebu. Nego pogledajte onaj sto na rasklapanje tamo u uglu. Mada, razume se, ako biste hteli da ga rasklapate, morali biste prvo da promenite syarke.

U drugom uglu stajao je orman za knjige; Vinston se vecj bio uputio prema njemu kao privucyen magnetom. No unutra je bilo samo smecja. Lov na knjige i unisytenje knjiga bili su u prolskim cyetvrtima obavljeni isto tako temeljito kao i svuda drugde. U celoj Okeaniji tesyko da je postojala ijedna knjiga sytampana pre 1960. godine. Starac je, i dalje drzyecji lampu, stajao ispred neke slike u okviru od ruzyinog drveta koja je visila s druge strane kamina, prekoputa kreveta. Ovaj, a ako vas interesuju stare gravire... diskretno pocye on.

Vinston pridje da razgleda sliku. To je bila gravira neke ovalne zgrade sa cyetvrtastim prozorima i malom kulom u prvom planu. Kulu je opasivala ograda, a na zadnjem kraju stajalo je nesyto nalik na skulpturu. Vinston se nekoliko trenutaka zagleda u graviru. Zgrada mu se cyinila neodredjeno poznata, mada se skulpture nije secjao. Ram je pricyvrsycjen za zid , recye starac, ali ako hocjete, ja cju ga odsyrafiti. Ovu zgradu poznajem , naposletku recye Vinston. Sad je porusyena. Nalazi se nasred ulice ispred Palate pravde. Tako je. Ispred Sudnice. Bombardovali su je -- o, josy odavno. Neko vreme je bila crkva. Crkva Svetog Simona, tako se zvala. On se opet osmehnu kao da se pravda, kao da je svestan da je rekao nesyto syto izaziva podsmeh, i dodade: narandzye i limun, kazye sveti Syimun. Kako? upita Vinston. Narandzya i limun, kazye sveti Syimun. To je bila kao jedna pesmica kad sam bio mali. Ne znam kako dalje ide; znam samo da se zavrsyava: Evo ide svecjar da zapali svecje, evo ide dzyelat da ti glavu secye. To je isylo uz neku igru. Deca stanu u dva reda i ispruzye ruke, a vi prolazite ispred njih; kad dodju do ,evo ide dzyelat da ti glavu secye', oni spuste ruke i uhvate vas. To je bila kao neka brojanica o tome syta kazyu zvona raznih crkava. Pominjale su se sve londonske crkve -- to jest. one najvazynije.

Vinston je povrsyno pitao iz kog veka poticye ta crkva. Odrediti starost neke zgrade u Londonu bilo je uvek tesyko. Za svaku vecju i impresivniju zgradu, ako bi se imalo moglo smatrati da je novijeg datuma, automatski se tvrdilo da je podignuta posle Revolucije, dok se sve syto je ocyigledno bilo ranijeg datuma pripisivalo nekom nejasno odredjenom periodu nazvanom srednji vek. Zvanicyno se smatralo da iz vekova kapitalizma nije proizisylo nisyta od vrednosti. Kao syto se nije mogla doznati iz knjiga, istorija se nije mogla doznati ni iz arhitekture. Kipovi, zapisi, spomen-plocye, imena ulica -- sve syto je moglo osvetliti prosylost bilo je sistematski izmenjeno. Nisam ni znao da je to bila crkva , recye on. U stvari, ostalo ih je puno , recye starac, samo sad se koriste za druge stvari. Cyekajte, kako besye isyla ona pesmica? Aha! Setio sam se! Narandzya i limun, kazye sveti Syimun. Dugujesy mi farting, kazye sveti Martin. . . eto, toliko se secjam. Farting vam je bio bakarni novcyicj, nalik na jedan cent. A gde je crkva Svetog Martina? upita Vinston. Svetog Martina? Josy postoji. Na Trgu pobede, pored galerije slika. To je ona zgrada sa trouglastim predvorjem i stubovima, znate ona sa velikim stepenisytem.

Vinston ju je dobro znao. U toj zgradi se nalazio muzej koji se koristio za razne vrste propagandnih izlozybi -- maketa raketnih bombi i plovecjih tvrdjava, vosytanih figura koje su predstavljale zverstva neprijatelja, i slicynog. Zvala se Sveti Martin u poljima, dodade starac, mada se ne secyam da sam igde blizu video neko polje.

Vinston ne kupi sliku. Posedovati je bilo bi josy vecji rizik no imati onaj stakleni pritiskacy, a odneti kucji nemogucje, sem ako bi je izvadio iz rama. On se ipak zadrzya josy nekoliko minuta u razgovoru sa starcem, cyije ime, kako je otkrio, nije bilo Viks -- kao syto se moglo zakljucyiti po natpisu iznad ulaza -- nego Cyerington. Ispostavilo se da je Cyerington udovac od syezdeset i tri godine koji je u toj radnji stanovao trideset godina. Celo to vreme nameravao je da izmeni ime na firmi, ali nikako nije stizao. Dok su razgovarali, Vinstonu se neprestano vracjala poluzaboravljena decyja pesmica. Narandzya i limun, kazye sveti Syimun, dugujesy mi farting, kazye sveti Martin! Cyudno, ali ponavljajucji to u sebi, imao je iluziju da stvarno cyuje zvona, zvona izgubljenog Londona koja su josy uvek, negde, postojala, prerusyena i zaboravljena. Cyuo ih je kako zvone sa jednog utvarnog tornja za drugim. Pa ipak, koliko se secjao, nikad u stvarnom zyivotu nije cyuo zvonjavu crkvenih zvona.

On se oprosti od Cyeringtona i sidje sam niza stepenice, da ga starac ne bi video kako izvidja ulicu pre no syto cje izicji. Bio je vecj resyio da posle odgovarajucjeg intervala -- od, recimo, mesec dana -- ponovo reskira i poseti radnju. To mozyda ne bi bilo opasnije nego jedan izostanak uvecye iz Centra. Ozbiljna ludost je bila u tome syto se uopsyte vratio ovamo, posyto je vecj kupio dnevnik, a nije znao da li se vlasniku mozye verovati. Pa ipak...!

Da, docji cje opet. Kupicje josy lepih otpadaka. Kupicje graviru crkve Svetog Syimuna, izvaditi je iz rama, i odneti kucji sakrivenu ispod bluze. Izvucji cje ostatak one decyje pesmice iz Cyeringtonovog secjanja. Cyak mu i onaj ludi plan: da sobu na spratu uzme pod kiriju, za trenutak ponovo sevnu kroz glavu. Kojih pet sekundi bio je bezbrizyan od odusyevljenja, te iskoracyi na trotoar a da prethodno cyak ni pogled nije bacio kroz izlog. Besye cyak pocyeo da pevusyi na neku improvizovanu melodiju: Narandzya i limun, kazye sveti Syimun. Dugujesy mi farting, kazye sveti Martin... Najednom mu se ucyini da mu se srce pretvorilo u led, a creva u vodu. Trotoarom se priblizyavala neka figura u plavom kombinezonu, ni deset metara od njega. To je bila ona devojka iz Odeljenja proze, ona crnomanjasta. Dnevna svetlost je gasnula, ali on je prepoznade bez tesykocja. Ona ga pogleda pravo u ocyi, zatim zyurno produzyi, kao da ga nije ni videla.

Vinston je nekoliko sekundi bio paralizovan. Zatim se okrete na desno i udalji tesykim koracima, ne primetivsyi odmah da se uputio u pogresynom pravcu. U svakom slucyaju, odgovor na jedno pitanje sad je bio poznat. Visye nije bilo sumnje da ga ta devojka uhodi. Mora biti da ga je pratila dovde, jer nije bilo verovatno da se pukim slucyajem zadesila iste vecyeri u istoj mracynoj zabacyenoj ulici, kilometrima daleko od bilo kog kvarta u kome zyive cylanovi Partije. Slucyajnost je bila prevelika. Da li je bila zaista agent Policije misli, ili prosto sypijunka-amater pokrenuta nadobudnosycju, gotovo nije ni bilo vazyno. To syto ga je drzyala na oku bilo je dovoljno. Verovatno ga je isto tako videla i kad je ulazio u krcymu.

Hodao je s naporom. Na svaki korak, po butini bi ga udario komad stakla koji je nosio u dzyepu, te mu skoro dodje da ga izvadi i baci. Najgori je bio bol u stomaku. Dva ili tri minuta mislio je da cje umreti ako ubrzo ne stigne do klozeta. Medjutim, u ovakvim kvartovima nije ih ni bilo. Zatim grcy prodje, ostavivsyi za sobom tupo tisytanje.

Ulica je bila cjorsokak. Vinston se zaustavi, postaja nekoliko sekundi nepovezano se pitajucji syta da radi, zatim se okrete i podje istim putem natrag. Kad se okrenuo, pade mu na pamet da se s devojkom mimoisyao tek pre tri minuta i da bi verovatno mogao da je stigne ako potrcyi. Onda bi mogao da je prati u stopu dok se ne nadju na nekom tihom mestu, pa da joj razbije glavu kockom iz kaldrme. Onaj komad stakla u dzyepu bio bi dovoljno tezyak. No on smesta odustade, zato syto mu je i sama pomisao na ikakav fizicyki napor bila nepodnosyljiva. Ne bi mogao da potrcyi, ne bi mogao da zada udarac. Sem toga, ona je bila mlada i jaka; branila bi se. Pomisli takodje da pozyuri u Centar i ostane tamo do zatvaranja, da bi za to vecye stvorio delimicyan alibi. No i to je bilo nemogucje. Obuze ga smrtna malaksalost. Zyeleo je jedino da syto pre stigne kucji, a onda sedne i miruje.

Kad je stigao u svoj stan, bilo je prosylo dvadeset dva cyasa. Svetlo se gasilo u dvadeset tri i trideset. On ode u kuhinju i proguta gotovo punu cyajnu syolju dzyina Pobeda. Zatim ode do stola u alkovu, sede i izvadi dnevnik iz fioke. Ali nije ga odmah otvorio. Na telekranu je metalni zyenski glas vrecyao neku patriotsku pesmu. On je sedeo zurecji u mramoraste syare na koricama sveske, trudecji se bez uspeha da iskljucyi taj glas iz svesti.

Uvek su nocju dolazili da hapse, uvek nocju. Najpametnije je bilo ubiti se pre nego syto im se padne u ruke. Neki su bez sumnje tako i radili. Mnogi od nestalih u stvari su bili izvrsyili samoubistvo. No bila je potrebna ocyajnicyka hrabrost da bi se cyovek ubio u svetu gde se do vatrenog oruzyja i bilo kakvog brzog i sigurnog otrova nije nikako moglo docji. S nekim zaprepasycjenjem on pomisli o biolosykoj beskorisnosti straha, i bola, o izdaji tela koje se uvek kocyi upravo u trenutku kad se trazyi poseban napor. Da je delovao dovoljno brzo, mogao je ucjutkati crnomanjastu devojku; ali je basy prevelika opasnost u kojoj se nalazio ucyinila da je izgubio mocj da dela. Sinu mu da se u trenucima krize niko ne bori protiv spoljnog neprijatelja, nego uvek protiv svog sopstvenog tela. Cyak i sad, uprkos dzyinu, tupi bol u stomaku onemogucjavao je povezano misyljenje. A tako je isto, shvati on, i u svim na izgled herojskim i tragicynim situacijama. Na bojnom polju, u sobi za mucyenje, na brodu koji tone, stvari za koje se cyovek bori uvek se zaboravljaju zato syto se telo syiri dok ne ispuni celu vasionu; pa cyak i u onim trenucima kad cyovek nije paralisan od straha ili ne vrisyti od bola, zyivot postaje borba, iz trenutka u trenutak, sa gladju ili hladnocjom ili neispavanosycju, sa kiselinom u stomaku ili bolesnim zubom.

On otvori dnevnik. Bilo je vazyno napisati nesyto. Zyena na telekranu je pocyela novu pesmu. Vinstonu se njen glas zabadao u mozak kao komadje razbijenog stakla. Pokusya da misli na O'Brajena, za koga je, ili kome je, pisao svoj dnevnik, no umesto njega pocye da misli o tome syta cje mu se desiti kad ga Policija misli odvede. Ne bi bilo strasyno ako bi ga ubili odmah. Cyovek i ocyekuje da bude ubijen. Ali pre smrti (o tome niko nije govorio, a ipak su svi znali) morala se procji rutina priznanja: uvijanje na podu i vrisytanje za milost, pucanje slomljenih kostiju, izbijeni zubi, usirena krv u kosi. Zasyto to mora da podnosi, kad je kraj ionako bio uvek isti? Zasyto se ne mozye iz zyivota izbaciti nekoliko dana ili nedelja? Niko nije ostao neuhvacjen; niko nije prosyao bez priznanja. Kad cyovek podlegne zlomisli, sigurno je da cje u izvesnom roku biti mrtav. Zasyto onda buducjnost mora da sadrzyi taj uzyas, koji nije menjao nisyta?

On pokusya, sa malo visye uspeha nego ranije, da dozove sliku O'Brajena. Sastacjemo se na mestu gde nema tame , bio mu je rekao ovaj. Znao je syta to znacyi, ili mu se bar cyinilo da zna. Mesto gde nema tame bila je zamisyljena buducjnost, koju cyovek nikad necje videti ali u kojoj, znajucji unapred za nju, mozye da ucyestvuje. Ali od glasa sa telekrana koji ga je grebao po usyima nije mogao da sledi dalje tok svojih misli. On stavi cigaretu u usta. Iz nje mu smesta ispade najezik polovina duvana, gorka prasyina koju je bilo tesyko ispljuvati. Pred ocyi mu izidje lik Velikog Brata, izbacujucji O'Brajenov. Basy kao i pre nekoliko dana, izvadi novcyicj iz dzyepa i pogleda ga. Ono lice je gledalo u njegovo, krupno, smireno, zasytitnicyko: ali kakav su to osmeh krili crni brkovi? Kao olovni zvon vratisye mu se recyi: RAT JE MIR SLOBODA JE ROPSTVO NEZNANJE JE MOCJ

Bila je sredina jutra; Vinston besye izisyao iz svog boksa da ode u klozet.

S drugog kraja dugog, sjajno osvetljenog hodnika priblizyavala mu se jedna usamljena figura. To je bila ona crnomanjasta devojka. Od one vecyeri kad je naisyao na nju ispred antikvarnice bilo je prosylo cyetiri dana. Kad mu se priblizyila, on vide da joj je desna ruka u zavoju, neprimetnom izdaleka posyto je bio iste boje kao i njen kombinezon. Verovatno je zgnjecyila ruku okrecjucji jedan od onih velikih kaleidoskopa na kojima su se sizyei romana uoblicyavali . Takvi nesrecjni slucyajevi bili su svakodnevna stvar u Odeljenju proze.

Razdvajalo ih je mozyda cyetiri metra kad se devojka spotacye i pade gotovo na nos. Pad je natera da osytro krikne od bola. Mora biti da je pala pravo na povredjenu ruku. Vinston se zaustavi na mestu. Devojka se besye podigla na kolena. Lice joj dobi mlecyno zyutu boju na kojoj su joj se usta isticala crvenija nego ikad. Ocyi su joj bile upravljene u njegove, sa molecjivim izrazom koji je visye odavao strah nego bol.

U Vinstonovom srcu se pokrete neko cyudno uzbudjenje. Pred njim se nalazio neprijatelj koji je imao nameru da ga ubije; pred njim se isto tako nalazilo ljudsko bicje, u bolu, mozyda i sa slomljenom kosti. On se vecj besye instinktivno pokrenuo da joj pritekne u pomocj. U trenutku kad ju je video kako pada na zavijenu ruku, bilo mu se ucyinilo da bol od toga osecja u svom sopstvenom telu. Povredili ste se? Nije nisyta. Samo ruka. Odmah cje procji.

Govorila je kao da je imala lupanje srca. U svakom slucyaju, bila je veoma pobledela. Niste nisyta slomili? Ne, u redu je. Samo me je za trenutak zabolelo, nisyta visye.

Ona ispruzyi zdravu ruku, i on joj pomozye da ustane. Bilo joj se vecj povratilo nesyto boje; izgledala je mnogo bolje. Nije nisyta , kratko ponovi ona. Samo sam se malo udarila po zglobu. Hvala, druzye!

I na to produzyi svojim putem, brzim i odsecynim koracima, kao da se zaista nisyta i nije desilo. Ceo dogadjaj nije mogao potrajati visye od pola minuta. Ne pokazivati osecjanja na licu bilo je navika koja je stekla status instinkta; a ionako su se zadesili odmah ispred telekrana kad se slucyaj dogodio. No i pored toga bilo je vrlo tesyko ne odati trenutno iznenadjenje, jer mu je devojka, u one dve-tri sekunde dok joj je pomagao da ustane, bila tutnula nesyto u ruku. Nije bilo nikakve sumnje da je to uradila namerno. To nesyto bilo je malo i pljosnato. Prolazecji kroz vrata klozeta, on ga premesti u dzyep i opipa vrhovima prstiju. To je bio komad papira presavijen u kvadraticj.

Dok je stajao u pisoaru, uspe, uz josy malo pipkanja prstima, da odmota. Ocyigledno je na njemu bila neka poruka. Za trenutak mu dodje iskusyenje da ga odnese u jednu od kabina i smesta procyita. No to bi bila krajnja ludost -- to je dobro znao. Ako se ijedno mesto neprekidno kontrolisalo preko telekrana, to su bile klozetske kabine.

On se vrati u svoj boks, sede, nehatno baci komad papira medu dokumenta na stolu, stavi naocyare i privucye diktograf. Pet minuta , recye u sebi, najnajmanje pet minuta! Srce mu je u grudima tuklo zastrasyujucje glasno. Na srecju je posao pred njim bio cyisto rutinski -- ispravljanje dugog niza cifara, syto nije zahtevalo veliku koncentraciju.

Syta god da je pisalo na papiru, moralo je imati nekog politicykog znacyenja. Koliko je mogao videti, postojale su dve mogucjnosti. Jedna, daleko verovatnija, da je devojka agent Policije misli, kao syto se i plasyio. Nije znao zasyto Policija misli nalazi za shodno da svoje poruke dostavlja na takav nacyin, ali mozyda su imali svojih razloga. Tekst na papiru mogao je biti pretnja, poziv, neka zamerka, naredjenje da izvrsyi samoubistvo. No postojala je i druga, bezumna mogucjnost koja je neprestano podizala glavu iako je uzalud pokusyavao da je potisne. Ta je mogucjnost bila da poruka i nije od Policije misli nego od kakve podzemne organizacije. Mozyda Bratstvo ipak postoji! Mozyda je ta devojka njegov pripadnik! Ta je pomisao van svake sumnje bila apsurdna, ali mu je u glavu bila uletela onog trenutka kad je u ruci osetio komadicj papira. Ono drugo, verovatnije objasynjenje palo mu je na pamet tek nekoliko minuta kasnije. Pa ipak cyak ni sad, mada mu je intelekt govorio da ta poruka verovatno znacyi smrt -- cyak ni sad u to nije verovao; nerazumna nada je bila uporna u njemu; srce mu je lupalo; sa tesykocjom je uspevao da mu glas ne zadrhti dok je mrmljao svoje cifre u diktograf.

Smota gotove papire u trubu i gurnu ih u pneumaticynu cev. Bilo je prosylo osam minuta. Popravi naocyare na nosu, uzdahnu i privucye preda se sledecju gomilu papira, sa onim komadicjem na vrhu. Ispravi ga. Na njemu je, krupnim nevesytim slovima pisalo: Ja te volim.

Nekoliko sekundi bio je toliko prenerazyen da se nije setio ni da baci papiricj, koji je kompromitovao, u rupu za pamcjenje. Pre nego syto je to ipak uradio, nije se mogao uzdrzyati, mada je vrlo dobro znao koliko je opasno pokazivati previsye interesovanja, a da josy jednom ne procyita syta pisye, samo da bi se uverio da su one recyi josy tu.

Tokom preostalog dela popodneva bilo mu je veoma tesyko da radi. Josy tezye od potrebe da se koncentrisye na niz tricyavih poslova koje je imao pred sobom padalo mu je to syto svoju uzbudjenost mora da skriva pred telekranom. Osecjao se kao da mu u stomaku gori vatra. Rucyak u pregrejanoj, pretrpanoj, bucynoj menzi bio je mucyenje. Nadao se da cje tokom prekida za rucyak mocji da malo bude sam, ali zla srecja natera imbecilnog Parsonsa da trupne na stolicu pored njega, syirecji miris znoja koji je skoro nadjacyavao metalni miris cyorbe, i razveza pricyu o pripremama za Nedelju mrzynje. Narocyito ga je odusyevljavao model glave Velikog Brata, dva metra syirok, koji je od papirne kasye pravio odred Sypijuna cyiji je cylan bila njegova cyerka. Vinstona je razdrazyivalo to syto je u opsytoj buci slabo cyuo syta Parsons govori, te je stalno morao trazyiti da mu ovaj ponovi kakvu nedotupavnu primedbu. Devojku je uspeo da spazi samo jednom, kako sa josy dve devojke sedi za stolom na suprotnom kraju prostorije. Reklo bi se da ga nije videla; visye nije ni gledao u tom pravcu.

Popodne je bilo podnosyljivije. Odmah posle rucyka stizye mu delikatan, tezyak posao na kome je trebalo raditi nekoliko sati i koji je zahtevao da se sve ostalo odlozyi. Sastojao se od toga syto je trebalo falsifikovati jedan niz izvesytaja o proizvodnji koji su datirali od pre dve godine, i to na takav nacyin da se narusyi ugled jednog od poznatijih cylanova Uzye partije koji je trenutno bio pod sumnjom. U tim poslovima Vinston je bio dobar, i podje mu za rukom da devojku potpuno iskljucyi iz svoje svesti visye od dva sata. Onda se secjanje na njeno lice vrati, a s njim i zyestoka, neizdrzyljiva zyelja da bude sam. Dok ne bude sam, necje nikako mocji da sazyvacje ovaj novi dogadjaj. Taj dan je bio jedan od onih kada je odlazio u Centar kulture i odmora. On proguta josy jedan neukusan obrok, pohita do Centra, uze ucyesycja u svecyanoj ludoriji diskusione grupe , odigra dve partije stonog tenisa, ispi nekoliko cyasa dzyina i odsede pola sata na predavanju nazvanom Englsoc u odnosu na syah. Od dosade mu se grcyila dusya, ali bar jednom nije imao impuls da izostane iz Centra u ono vecye kad mu je dolazio red. Kad je video recyi Ja te volim, u njemu je nabujala zyelja da ostane zyiv, te mu se najednom ucyinilo glupo da rizikuje u sitnicama. Tek kad je dosylo dvadeset tri cyasa, kad je bio kod kucje i u krevetu -- u mraku, gde je cyovek siguran od telekrana ako cjuti -- tek je tad bio u stanju da povezano misli.

Radilo se o fizicykom problemu koji se morao resyiti: kako docji u dodir s devojkom i zakazati sastanak. Visye nije uzimao u obzir mogucjnost da mu ona mozyda priprema zamku. Znao je da nije tako: kad mu je predala papiricj, bila je nesumnjivo uzbudjena. Ocyigledno se bila raspametila od straha, syto nije ni bilo cyudo. Josy manje mu je padalo na pamet da je odbije. Pre svega pet nocji smisyljao je da joj razbije lobanju kockom iz kaldrme, no to nije znacyilo nisyta. On pomisli na njeno nago, mlado telo, onakvo kakvo ga je video u snu. Ranije mu se cyinilo da je zaludjena kao i sve ostale, glave nabijene lazyima i mrzynjom, trbuha punog leda. Na pomisao da mozye da izgubi, da belo mlado telo mozye da mu izmakne, zahvati ga neka groznica. Od svega se najvisye bojao da cje se ona jednostavno predomisliti ako mu ne uspe da uskoro uspostavi vezu s njom. No fizicyke prepreke su bile neopisive. Bilo mu je kao cyoveku koji je matiran a hocje da povucye potez. Kuda god da se okrene, naletao je na telekran. U stvari, njemu su svi mogucji nacyini stupanja u vezu vecj bili prosyli kroz glavu pet minuta posyto je procyitao poruku; ali sad, kad je imao vremena da razmisli o svemu, on ih ispita jedan po jedan, kao da redja instrumente po stolu.

Onakav susret do koga je dosylo tog prepodneva ocyigledno se nije mogao ponoviti. Da je radila u Odeljenju dokumentacije bilo bi relativno lako, ali on je imao samo bledu predstavu o tome u kom je delu zgrade smesyteno Odeljenje proze, a nije imao ni izgovora da se tamo pojavi. Kad bi znao gde ona stanuje i u koje vreme izlazi s posla, mogao bi udesiti da je sretne na putu do kucje; ali pokusyati da je otprati kucji nije bilo sigurno: morao bi stajati pred Ministarstvom besposlen, a to bi smesta palo u ocyi. Da joj pisye preko posyte nije dolazilo u obzir. Po pravilu koje cyak nije ni bilo tajno, sva su pisma bila otvarana. U stvari je vrlo malo ljudi i pisalo pisma. Za poruke koje je katkad bilo potrebno poslati postojale su sytampane dopisnice sa dugim listama fraza; nepotrebne su se precrtavale. Bilo kako bilo, on joj nije znao ni ime, a kamoli adresu. Najzad zakljucyi da je menza najsigurnija. Ako bi je zatekao samu za stolom, negde u sredini prostorije, ne previsye blizu telekrana, i uz dovoljno glasan zyagor okolnih razgovora -- ako bi ti uslovi potrajali svojih trideset sekundi, postojala bi mogucjnost da izmene nekoliko recyi.

Celu nedelju dana posle te vecyeri zyivot je bio kao nemiran san. Prvog dana se pojavila u menzi tek kad je on izlazio, posyto se pisytaljka vecj bila oglasila. Verovatno je bila prebacyena u neku kasniju smenu. Mimoisyli su se bez ijednog pogleda. Sledecjeg dana je bila u kantini u uobicyajeno vreme, ali sa tri devojke i neposredno ispod telekrana. Zatim se tri strasyna dana uopsyte nije pojavila. Njemu su i duh i telo trpeli od nepodnosyljive osetljivosti, od neke vrste providnosti, koja je svaki pokret, svaki zvuk, svaki dodir s okolinom, svaku recy koju je morao izgovoriti ili saslusyati, pretvarala u agoniju. Cyak ni u snu nije mogao sasvim da pobegne od njene slike. Tih dana nije ni doticao dnevnik. Ako je nalazio ikakvog olaksyanja, to je bilo u radu, gde je katkad mogao da se zaboravi i po deset minuta. Apsolutno ni po cyemu nije mogao da sazna syta joj se desilo. Nije mogao da se raspita ni na koji nacyin. Mozyda je bila isparena, mozyda je izvrsyila samoubistvo, mozyda je premesytena u sasvim drugi kraj Okeanije; a najgore i najverovatnije od svega, mozyda se jednostavno predomislila i resyila da ga izbegava.

Sledecjeg dana se pojavila. Ruka joj visye nije bila u zavoju; sad je oko zgloba imala traku flastera. Njegovo olaksyanje je bilo tako veliko da se nije mogao uzdrzyati a da se za nekoliko sekundi ne zagleda pravo u nju. Dan zatim zamalo mu nije posylo za rukom da stupi u razgovor s njom. Kad je dosyao u menzu, ona je sedela za stolom prilicyno udaljenim od zida, sasvim sama. Bilo je rano; menza josy nije bila sasvim puna. Red se polako pomicao napred sve dok se Vinston ne nadje skoro pred samim pultom, zatim se zadrzyao dva minuta posyto je neko ispred njega protestovao da nije dobio svoju tabletu saharina. Kad je Vinston podigao posluzyavnik i uputio se njenom stolu, bila je josy uvek sama. On je nemarno isyao prema njoj, trazyecji ocyima mesto za nekim stolom iza nje. Delilo ih je ne visye od tri metra. Josy dve sekunde, i sve cje biti u redu. Uto neki glas iza njega pozva Smite! On se ucyini da nije cyuo. Smite! ponovi glas nesyto jacye. Nije vredelo. On se okrete. Plavokos mladicj priglupa lica, po imenu Vilsyer, koga je Vinston povrsyno poznavao, pozivao ga je s osmehom na slobodno mesto za svojim stolom. Bilo je opasno odbiti. Prepoznat, nije mogao da produzyi i sedne za sto sa devojkom koja nije u drusytvu. Previsye bi bolo ocyi. On sede s prijateljskim osmehom. Glupavo plavokoso lice zasija. Vinston za trenutak vide sebe kako usred tog lica udara pijukom. Posle nekoliko minuta, devojcyin sto se popuni.

Ali nije ga mogla ne videti kad joj se priblizyavao; verovatno je shvatila syta je posredi. Sledecjeg dana, on se postara da dodje rano. I, naravno, ona je sedela za stolom na skoro istom mestu, opet sama. Neposredno ispred njega u redu je stajao cyovecyuljak slicyan bubasyvabi, brzih pokreta, ravna lica i sitnih sumnjicyavih ocyiju. Odmicyucji se od pulta sa svojim posluzyavnikom, Vinston vide da se cyovecyuljak uputio pravo devojcyinom stolu. Nada mu ponovo splasnu. Za malo udaljenijim stolom bilo je jedno slobodno mesto, no nesyto je u cyovecyuljkovom izgledu govorilo da cje on dovoljno paziti na svoju udobnost i izabrati sto sa najvisye slobodnih mesta. S ledom u srcu, Vinston podje za njim. Morao je biti sam s njom, inacye nisyta ne vredi. U tom trenutku odjeknu jak tresak. Cyovecyuljak je lezyao koliko je dug, posluzyavnik mu besye odleteo iz ruku, a po podu su tekla dva potocyicja od supe i kafe. On se podizye na noge sa zlobnim pogledom prema Vinstonu; ocyigledno je sumnjao da ga je ovaj sapleo. Sve se ipak zavrsyi dobro. Pet sekundi kasnije, dok mu je srce gromoglasno tuklo, Vinston je sedeo za devojcyinim stolom.

Nije je gledao. Istovari svoje porcije s posluzyavnika i smesta pocye jesti. Bilo je krajnje presyno da progovori odmah, pre nego syto neko naidje, ali ga je bio uhvatio uzyasan strah. Otkako mu je ona pristupila bilo je prosylo nedelju dana. Mozyda se predomislila, sigurno se predomislila! Bilo je nemogucje da se ovo uspesyno zavrsyi; tako syta se ne dogadja u stvarnom zyivotu. Mozyda ne bi uopsyte ni progovorio da tog trenutka nije spazio Emplforta, poetu dlakavih usyiju, kako se smusyeno vrzma po menzi sa svojim posluzyavnikom, trazyecji gde cje sesti. Onako izgubljen, Emplfort je bio privrzyen Vinstonu, i svakako bi seo za njegov sto ako bi ga spazio. Da se predje u akciju preostao je josy mozyda minut. I Vinston i devojka jeli su neprekidno i ravnomerno. Splacyina koju su jeli bila je tanka cyorba, u stvari supa, od boranije. Vinston progovori tihim mrmorom. Ni jedno ni drugo nisu dizali ocyiju; ravnomerno su zahvatali kasyikom vodnjikave splacyine i prinosili ustima, a izmedju kasyika izmenjivali ono nekoliko neophodnih recyi tihim bezbojnim glasom. U koliko izlazisy s posla? Osamnaest i trideset. Gde se mozyemo nacji? Trg pobede, kod spomenika. Prepun je telekrana. Ako je guzyva, ne smeta. Treba neki znak? Ne. Nemoj mi pricji dok me ne vidisy u gomili. I nemoj me gledati. Samo budi negde pored mene. U koliko? U devetnaest. U redu.

Emplfort ne vide Vinstona i sede za drugi sto. Njih dvoje ne progovorisye visye ni recyi; koliko je to mogucje dvoma ljudima koji sede jedno nasuprot drugom za istim stolom, nisu se ni pogledali. Devojka brzo zavrsyi sa svojim rucykom i ode. Vinston ostade da popusyi cigaretu.

Vinston se nadje na Trgu pobede pre dogovorenog vremena. Vrzmao se neko vreme oko postolja ogromnog okruglog stuba na cyijem je vrhu kip Velikog Brata gledao na jug prema nebu gde je pobedio evroazijske avione (pre nekoliko godina bili su istazijski) u Bici za Pistu jedan. Na slici ispred njega nalazio se kip cyoveka na konju, navodno Olivera Kromvela. U devetnaest nula pet devojke josy nije bilo. Uzyasan strah ponovo zahvati Vinstona. Necje docji, predomislila se! On se uputi sporim koracima do severne strane trga i oseti neko bledo zadovoljstvo kad je prepoznao crkvu Svetog Martina cyija su zvona, u vreme kad je imala zvona, zvonila Dugujesy mi farting. Tada spazi devojku kako stoji pored postolja spomenika i cyita, ili se pretvara da cyita, plakat koji je bio spiralno uvijen oko stuba. Bilo je opasno pricji joj dok se ne skupi josy sveta. Svuda oko podnozyja bili su postavljeni telekrani. No uto se zacyu prolom uzvika i zvuk tesykih motora odnekud sleva. Odjednom svi potrcyasye preko trga. Devojka lakonoga optrcya oko lavova na postolju spomenika i pridruzyi se trci. Vinston podje za njom. Dok je trcyao, cyu nekoga kako vicye da to prolazi konvoj evroazijskih zarobljenika.

Juzyni kraj trga vecj je bila zaposela gusta masa sveta. Vinston, u normalnim situacijama cyovek koji se drzyi prikrajka u svakoj guzyvi, sad pocye da se gura, lakta, probija do sredisyta gomile. Uskoro se nadje nadohvat ruke devojke, ali put su mu preprecyavali jedan prol ogromnog rasta i jedna zyena, skoro isto toliko krupna, verovatno njegova supruga, koji su sacyinjavali skoro neprobojan zid mesa. Vinston se izvi postrance i, navalivsyi svom snagom, uspe da uglavi rame medju njih. Za trenutak mu se ucyini da mu se utroba melje u kasyu izmedju dva misyicjava kuka, a zatim se probi, malo oznojen. Nadje se pored same devojke. Stajali su rame uz rame i oboje gledali pravo preda se.

Ulicom je lagano prolazio dugi niz kamiona, sa strazyarima kamenih lica koji su stajali u svakom uglu s automatima u ruci. U kamionima su, tesno zbijeni, cyucyali zyuti ljudi malog rasta u iznosyenim zelenkastim uniformama. Njihova tuzyna, mongolska lica zurila su preko ograde kamiona, potpuno nezainteresovana. Ponekad bi se, kad bi koji kamion trucnuo, cyula zveka metala: svi zarobljenici imali su okove na nogama. Tuzyna lica su prolazila kamion po kamion. Vinston je znao da su tu, ali primecjivao ih je samo s prekidima. Devojcyino rame, i ruka do lakta, bilo je pritisnuto uz njegovo. Obraz joj je bio toliko blizu da mu je skoro osecjao toplotu. Ona smesta uze situaciju u svoje ruke, kao ranije u menzi. Pocye govoriti onim istim bezbojnim glasom, gotovo ne pokrecjucji usne, jedva cyujnim mrmorom koji se lako gubio u buci glasova i tutnjavi kamiona. Cyujesy li me? Da. Jesi li slobodan u nedelju popodne? Da. Onda slusyaj dobro. Moracjesy da zapamtisy. Idi na stanicu Pedington...

S nekom vojnicykom preciznosycju koja ga je zapanjivala, ona mu objasni kojim putem da ide. Pola sata vozom; od stanice levo; dva kilometra putem; kapija bez gornje precyage; staza preko livade; put zarastao u travu; puteljak izmedju zybunja; oboreno drvo obraslo mahovinom. Cyinilo se da ima mapu u glavi. Mozyesy da zapamtisy? , promrmlja ona najzad. Mogu. Okrenesy levo, pa desno, pa opet levo. A na kapiji fali gornja precyaga. Dobro. U koliko? Oko petnaest. Ako me nema, cyekaj me. Ja cju drugim putem. Jesi li sigurno zapamtio? Jesam. Onda se smesta odmakni od mene. To mu nije ni morala recji. No za trenutak se nisu mogli izvucji iz gomile. Kamioni su i dalje prolazili, rulja i dalje nezasito buljila. U pocyetku se cyulo nekoliko ua i zvizyduka, ali samo od cylanova Partije koji su bili u gomili, pa i to je ubrzo prestalo. Osecjanje koje je preovladavalo bilo je jednostavno radoznalost. Stranci su, kako iz Evroazije tako i iz Istazije, bili neka vrsta retke zveri. Nisu se mogli videti doslovno nikako sem kao zarobljenici, pa cyak i tada samo za trenutak. Niti se znalo syta se s njima desyava, sem one nekolicine koji su bili vesyani kao ratni zlocyinci; ostali su se jednostavno gubili, verovatno su ih slali u logore za prisilni rad. Okrugle mongolske fizionomije behu ustupile mesto licima evropskijeg tipa, prljavim, obradatelim i iscrpenim. Preko ispalih jabucyica gledale su ocyi u Vinstonove, pokoji put veoma prodorno, i gubile se. Vecj su prolazili poslednji kamioni konvoja. U poslednjem Vinston vide postarijeg cyoveka, sveg u sedoj kosi i bradi, kako stoji uspravno, zglobova prekrsytenih pred sobom, kao da je navikao da mu budu vezani. Vinstonu i devojci vecj se priblizyavalo vreme rastanka. No u poslednjem trenutku, dok ih je gomila josy uvek pritiskala, njena ruka potrazyi njegovu i nakratko je stezye.

Stisak potraja najvisye deset sekundi, a ipak mu se ucyini da su im ruke bile stegnute veoma dugo. Imao je vremena da sazna svaki detalj njene syake. Ispitao je duge prste, lepo uoblicyene nokte, ogrubeli dlan i red zyuljeva na njemu, meko meso ispod zgloba. Iako ju je upoznao samo dodirom, mogao bi je prepoznati ocyima. U tom istom trenutku pade mu na pamet da ne zna koje su boje devojcyine ocyi. Verovatno smedje, ali crnomanjasti ponekad imaju plave. Okrenuti glavu i pogledati je bila je nezamisliva ludost. Drzyecji se za ruke, nevidljive medju zbijenim telima, gledali su samo pravo, a umesto devojcyinih ocyiju Vinstona su zyalobno posmatrale, iz naviljaka kose i brade, ocyi postarijeg zarobljenika.

Vinston se probijao putem kroz syaru svetlosti i senki, gazecji po baricama zlacjanog svetla gde god su se grane razdvajale. Levo od njega, ispod drvecja, zemlju je pokrivalo bezbroj zvoncyicja. Vazduh kao da je ljubio po kozyi. Bio je drugi maj . Odnekud dublje iz syume dopiralo je gukanje divljih golubova.

Bio je stigao malo rano. Put mu je prosyao bez tesykocja; devojka je tako ocyigledno imala iskustva da ga je bilo manje strah nego inacye. Sva je prilika bila da se na nju moglo osloniti da cje nacji kakvo sigurno mesto. Uopsyte uzev, u okolini nije bilo mnogo sigurnije nego u samom Londonu. Razume se, telekrana nije bilo, no uvek je postojala opasnost da su naokolo sakriveni mikrofoni tako da se cyovekov glas mogao uhvatiti i prepoznati; sem toga, nije bilo lako putovati sam a da cjovek ne skrene pazynju na sebe. Za rastojanja do stotinu kilometara nije bilo potrebno overavati pasosy, ali ponekad su se po zyeleznicykim stanicama motale patrole koje su proveravale dokumenta svakog cylana Partije na koga naidju i postavljale neugodna pitanja. Medjutim, patrola ovom prilikom nije bilo, a na putu od stanice bio je proverio, oprezno bacajucji poglede unatrag, da ga niko ne prati. Voz je bio pun prola, u praznicynom raspolozyenju zbog lepog vremena. Drveni vagon u kome je putovao ispunjavala je i prepunjavala jedna jedina porodica, od bezube prababe do jednomesecyne bebe, koja je isyla da provede popodne u tazbini i, kako su otvoreno objasnili Vinstonu, da nabave malo butera ispod ruke.

Put se prosyiri; josy minut, i on stizye do puteljka koji mu je pomenula, obicyne stocyne staze kojaje ronila u zybunje. Sata nije imao, ali petnaest cyasova sigurno josy nije bilo. Zvoncyicji su bili tako gusti da ih je bilo nemogucje ne gaziti. On klecye i pocye da ih bere, delom da mu prodje vreme, ali delom i zbog nejasne zyelje da devojci da buket cvecja kad dodje. Bio je nakupio veliki buket i udisao slabi, pomalo otuzyni miris, kad ga jedan zvuk otpozadi ukocyi: nesumnjivo krckanje grancyica pod nogom. On nastavi da bere zvoncyicje. To je bilo najbolje syto je mogao da cyini. Mozyda su koraci bili devojcyini, a mozyda ga je neko ipak pratio. Okrenuti se znacyilo bi pokazati osecjanje krivice. On ubra josy jedan, i josy jedan. Neka ruka mu lako dodirnu rame.

Podizye pogled. Bila je devojka. Ona odmahnu glavom, ocyigledno upozoravajucji ga da cjuti, zatim razdvoji zybunje i hitro pode ispred njega uzanim puteljkom u syumu. Ocyigledno je tim putem vecj prolazila, jer je mocyvarna mesta obilazila kao po navici. Vinston je isyao za njom, josy uvek stezyucji buket zvoncyicja. Prvo syto je osetio bilo je olaksyanje, no dok je posmatrao cyvrsto vitko telo kako se krecje pred njim, sa skerletnom esyarpom zategnutom taman toliko da istakne oblinu bokova, pritisnu ga tesyko osecjanje nizye vrednosti. Cyak i sad mu se cyinilo da cje se devojka, kad se okrene i pogleda ga, predomisliti i oticji. Blagost vazduha i zelenilo lisycja zastrasyivali su ga. Josy na putu od stanice, pod majskim suncem osetio se prljav i ubledeo, bicje zatvorenog prostora, sa londonskom cyadji u porama. Pade mu na pamet da ga ona verovatno nikad nije ni videla u punoj dnevnoj svetlosti na otvorenom prostoru. Dodjosye do oborenog drveta koje mu je bila pomenula. Devojka preskocyi i rastavi zybunje u kome na izgled nije bilo prolaza. Posyavsyi za njom, Vinston vide da su se nasyli na prirodnoj cyistini, maloj travnatoj uzvisyici okruzyenoj visokim mladim drvecjem koje ju je potpuno skrivalo. Devojka stade i okrete se. Evo nas , recye.

Posmatrao ju je sa razdaljine od nekoliko koraka. Josy uvek se nije usudjivao da joj pridje blizye. Nisam ti smela nisyta recji na onom putu , produzyi ona, za slucyaj da ima mikrofona. Ne verujem da ima, ali ko zna. A uvek mozye da se desi da ti neko od onih svinja pozna glas. Ovde smo sigurni.

Josy uvek nije imao hrabrosti da joj se priblizyi. Ovde smo sigurni? glupo ponovi on. Jesmo. Pogledaj drvecje. To su bili tanki jasenovi, koji su nekad bili posecyeni pa ponovo izrasli u syumu mladica od kojih nijedna nije bila deblja od zgloba na ruci. Tu nigde nema mesta da se sakrije mikrofon. Sem toga, ovde sam vecj bila.

Govorili su tek da nesyto kazyu. On besye uspeo da joj pridje malo blizye. Ona je stajala pred njim vrlo uspravno, s osmehom koji je izgledao blago ironicyan, kao da se cyudila zasyto je tako spor da predje na delo. Zvoncyicji behu popadali na zemlju. Izgledalo je kao da su pali sami. On je uze za ruku. Da li mi verujesy , recje, da do ovog trenutka nisam znao kakve su ti boje ocyi? Smedje su; primeti on, prilicyno svetla nijansa smedjeg, sa crnim trepavicama. A sad kad si videla na syta stvarno licyim, mozyesy li i dalje podneti da me gledasy? Mogu vrlo lako. Imam trideset godina. Imam zyenu koje se ne mogu osloboditi. Imam otecyene vene. Imam pet lazynih zuba. To mi je savrsyeno svejedno , recye devojka.

Sledecjeg trenutka, neznano cjijim delom, ona mu se nadje u zagrljaju. U pocyetku nije osecjao nisyta do cyiste neverice. Mlado telo je bilo pripijeno uz njegovo, masa crne kose padala mu je po licu -- da! bila je zaista podigla lice i on je ljubio puna crvena usta. Bila mu je stegla ruke oko vrata, nazivala ga dragim, milim, voljenim. Bio ju je povukao na tlo, ona se ni najmanje nije opirala, mogao je s njom raditi syta hocje. No uistinu nije imao nikakvog fizicykog osecjaja, sem golog dodira. Osecjao je samo nevericu i ponos. Bilo mu je drago syto je do ovoga dosylo, ali nije osecjao nikakvu fizicyku zyelju. Sve je dosylo prebrzo, njena mladost i lepota behu ga poplasyili, bio je previsye navikao da zyivi bez zyena -- nije znao syta je bilo razlog. Devojka se podizye i izvadi zvoncyicj iz kose. Sede uz njega i zagrli ga oko struka. Ne brini, dragi. Ne moramo da zyurimo. Imamo celo popodne. Zar nije ovo divno skrovisyte? Pronasyla sam ga jedanput kad sam se izgubila na kolektivnom marsyu. Ko god da dodje, cyuo bi se na sto metara. Kako se zovesy? upita Vinston. Dzyulija. A ja znam kako se ti zovesy. Vinston -Vinston Smit. Otkud znasy? Izgleda, dragi, da ja bolje saznajem nego ti. Reci mi, syta si mislio o meni pre nego syto sam ti dala onu cedulju?

On ne oseti nikakvo iskusyenje da je slazye. Recji odmah ono najgore cyinilo se cyak kao neka ljubavna zyrtva. Nisam mogao ocyima da te vidim , recye. Hteo sam da te silujem a posle ubijem. Pre dve nedelje ozbiljno sam razmisyljao da ti razbijem glavu kamenom. Ako basy hocjesy da znasy, mislio sam da imasy veze sa Policijom misli.

Devojka se odusyevljeno nasmeja, ocyigledno shvatajucji ovo kao priznanje svojoj izvrsnoj sposobnosti pretvaranja. Zar basy sa Policijom misli? Nisi valjda ozbiljno? Pa dobro, mozyda ne basy sasvim; ali znasy -- tako si izgledala -- tako mlada, svezya, zdrava... razumesy -mislio sam da si verovatno... Mislio si da sam dobra cylanica Partije. Cyista na recyi i delu. Zastavice, parade, parole, igre, kolektivni marsyevi -- sve te budalasytine. A ti syta? mislio si: da joj se samo pruzyi prilika, izdala bi me kao zlomislitelja pa bi me ubili? Tako nesyto. Znasy, mnogo je takvih devojaka. To sve zbog ovog sranja , recye ona, strzye skerletnu esyarpu Omladinske lige protiv seksa i prebaci je preko grane. Zatim, kao da se necyega setila kad se dotakla struka, gurnu ruku u dzyep i izvadi plocyicu cyokolade. Prelomi je na dva dela i dade jedan Vinstonu. Josy pre nego syto ga je uzeo, Vinston oseti po mirisu da je to veoma neobicyna cyokolada. Bila je tamna i sjajna, i uvijena u staniol. Cyokolada je obicyno bila mrtve tamnomrke boje, lako se krunila, i imala ukus koji je, ukoliko se uopsyte dao opisati, podsecjao na dim zapaljenog djubreta. Ali cyokoladu slicynu ovoj koju je dobio od Dzyulije vecj je okusio, nekad u prosylosti. Prvi dasyak njenog mirisa besye pokrenuo neko secjanje koje nije mogao odrediti u vremenu, no koje je bilo snazyno i uznemiravalo ga. Odakle ti ovo? upita on. Crna berza , ravnodusyno recje ona. U stvari i jesam takva, na izgled. Isticyem se u igrama. U Sypijunima sam bila komandir odreda. Tri vecyeri nedeljno dobrovoljno radim za Omladinsku ligu protiv seksa. Sate i sate sam ja izgubila lepecji one njihove blesave plakate po celom Londonu. U paradama uvek drzyim jedan kraj zastave. Uvek izgledam dobro raspolozyena i nikad nisyta ne izbegavam. Syta drugi, to i ti, to je moja deviza. Jedino se tako mozye biti siguran.

Vinstonu se prvi komadicj cyokolade vecj besye istopio na jeziku. Ukus je bio predivan. Ali ono secjanje nije odlazilo; kruzyilo mu je po samoj ivici svesti, duboko i snazyno, ali neodredivo, kao kakav predmet vidjen samo krajicykom oka. On ga odbaci od sebe, svestan samo da je to secjanje na neko delo kojeg bi se rado odrekao kad bi mogao. Ti si vrlo mlada , recye on. Od mene si mladja sigurno deset-petnaest godina. Syta si to mogla nacji privlacyno na cyoveku kao syto sam ja? Nesyto na tvom licu. To me je navelo da reskiram. Umem da primetim ko nije njihov. Cyim sam te videla, znala sam da si protiv onih. Oni je znacyilo Partija, pre svega Uzya partija, o kojoj je govorila s otvorenom zajedljivom mrzynjom zbog cyega se Vinston osecjao nelagodno, iako je znao da su, ako igde mogu biti bezbedni, bezbedni basy tu. Nesyto ga je na njoj bilo zaprepastilo: njen vulgarni recynik. Cylanovi Partije nisu smeli da psuju; Vinston je i sam retko psovao, ili bar retko naglas. Dzyulija, medjutim, nije mogla da pomene Partiju, narocyito Uzyu partiju, a da se ne posluzyi recyima koje se obicyno vidjaju ispisane po zidovima klozeta. To ga nije ljutilo. Bio je prosto jedan od simptoma njenog revolta protiv Partije i svega syto je ona propisivala, nesyto syto je na izvestan nacyin bilo prirodno i zdravo, kao syto konj kija kad naidje na trulo seno. Bili su napustili cyistinu i ponovo pocyeli lutati kroz syarenilo svetlosti i senke, zagrljeni oko struka kad god je staza bila dovoljno syiroka da idu uporedo. On primeti kako joj je struk daleko meksyi sad kad na njemu nije bilo esyarpe. Govorili su syapatom. Izvan cyistine, po Dzyulijinim recyima, najbolje je bilo icji tiho. Ubrzo stigosye do ivice syumarka. Ona ga zaustavi. Ne izlazi na otvoreno. Mozyda neko posmatra. Dok smo iza granja, sigurni smo.

Stajali su u senci leskovog zybunja. Sunce koje se cedilo kroz bezbrojno lisycje bilo im je josy uvek toplo na licu. Vinston pogleda livadu na koju je syumarak izlazio i oseti cyudan, spori syok prepoznavanja. Poznavao ju je iz vida. Stara, popasena utrina po kojoj je vijugala stazica a ovde-onde videli su se krticjnjaci. U nazubljenoj zyivici na suprotnom kraju, brestove grane su se jedva primetno povijale na povetarcu, a lisycje im se blago komesyalo u gustim masama, kao zyenska kosa. Mora biti da negde blizu, ali van vidnog polja, tecye potok sa zelenim plicjacima u kojima se igraju ribice! Nije li ovde negde u blizini potok? prosyaputa. Jeste, na ivici one druge livade. Ima i riba, velikih. Mozyesy lepo da ih gledasy kako lezye u plicjacima u vrbaku i masyu repom. Pa to je skoro kao u Zlatnom kraju, promrmlja on. Syta? Nisyta. To je jedan predeo koji sam ponekad video u snu. Gledaj! prosyaputa Dzyulija.

Na jednu granu, ni pet metara od njih i skoro u visini njihovih lica, besye sleteo drozd. Mozyda ih nije ni video. On je bio na suncu, oni u hladu. Rasyiri krila, ponovo ih pazyljivo sklopi, za trenutak sazye glavu kao da odaje pocyast suncu, a onda mu se iz grla izli bujica pesme. U popodnevnoj tisyini pesma je odjekivala neobicyno glasno. Vinston i Dzyulija su stajali pribijeni jedno uz drugo, zacyarani. Muzika je tekla dalje, minut za minutom, sa zacyudjujucjim varijacijama, ne ponavljajucji se ni jedan jedini put, kao da je ptica namerno isticala svoju virtuoznost. Ponekad bi prekinula pesmu na nekoliko sekundi, rasyirila i ponovo sklopila krila; zatim bi isturila svoje syarene grudi i ponovo zapevala punim grlom. Vinstom ju je posmatrao s nekim nejasnim osecjanjem posytovanja. Za koga, za syta peva ta ptica? Ne posmatra je ni njen par, ni njen suparnik. Syta je navodi da sedi na ivici samotnog syumarka i tocyi svoju muziku u nisytavilo? On se upita da u blizini ipak nije sakriven kakav mikrofon. On i Dzyulija su govorili samo tihim syapatom; mikrofon ne bi uhvatio njih, nego drozda. Mozyda na drugom kraju zyice sedi kakav sitan cyovek nalik na bubasyvabu i pazyljivo slusya -- slusya to. Ali poplava muzike mu postepeno izbaci sve misaone kombinacije iz glave. Drozdova pesma kao da je bila tecynost koja se izlivala na njega i mesyala sa suncem koje se probijalo kroz lisycje. On prestade misliti i samo je osecjao. Devojcyin struk koji je njegova ruka obuhvatala bio je topao i mek. On je okrete sebi, tako da su stajali grudi uz grudi; njeno telo kao da se ulivalo u njegovo. Kuda god polazio rukama, bilo je podatno kao voda. Usta im se sljubisye; to je sad bilo nesyto sasvim razlicyito od malopredjasynjih osytrih poljubaca. Kad su odmakli lica jedno od drugog, oboje uzdahnusye duboko. Ptica se poplasyi i odlete lepecjucji krilima.

Vinston prisloni usne na njeno uvo. Sad , syapnu on. Nemoj ovde , odsyaputa ona. Hajdemo natrag u skrovisyte. Tamo je sigurnije.

Zyurno, lomecji ovde-onde po koju grancyicu, oni se uputisye krivudavim puteljkom do proplanka. Kad se nadjosye u krugu mladih izdanaka, ona se okrete i sucyeli se s njim. Oboje su disali burno, ali njoj se u uglovima usana ponovo besye pojavio osmeh. Jedan trenutak je stajala i posmatrala ga, a zatim se ne gledajucji masyi patent-zatvaracya na svom kombinezonu. I -- da! sve se desi skoro isto onako kao u njegovom snu. Gotovo isto onako brzo kako je zamisyljao, ona strzye svoju odecju; a kad ju je odbacila u stranu, uradila je to onim istim velicyanstvenim pokretom koji kao da brisye celu jednu civilizaciju. Telo joj je na suncu sjajilo belinom. Ali u prvom trenutku on joj nije gledao telo; pogled mu je bio prikovan za njeno pegavo lice i jedva primetni, smeli osmeh. Klecye pred nju i uze je za ruke. Jesi li ovo vecj nekad radila? Razume se. Stotine puta... pa dobro, desetine puta. Sa cylanovima Partije. Da, uvek s njima. Sa cylanovima Uzye partije? To ne, s tim svinjama ne. Ali ima ih puno koji bi hteli, samo da imaju priliku. Nisu oni toliki sveci kakvi se prave.

Srce mu poskocyi. Ona je to radila desetine puta: zyeleo je da su u pitanju stotine -- hiljade puta. Sve syto je nagovesytavalo porok uvek ga je ispunjavalo bezumnom nadom. Ko zna, mozyda je Partija ispod povrsyine odista trula, mozyda je njen kult pozyrtvovanja i odricanja samo lazy pod kojom se skriva iskvarenost. Kad bi mogao sve da ih zarazi gubom, ili sifilisom! Bilo syta da uradi syto kvari, syto slabi, syto rusyi! On je povucye nanizye; sad su klecyali lice u lice. Slusyaj. Syto si visye musykaraca imala, to te visye volim. Razumesy li to? Da, sasvim. Mrzim cyistotu, mrzim dobrotu! Zyelim da nestanu sve vrline. Zyelim da ceo svet bude porocyan do srzyi kostiju. Dragi, onda bi trebalo da ti savrsyeno odgovaram. Ja sam upravo porocyna do srzyi kostiju. Volisy li ti ovo? Mislim, ne samo sa mnom; da li uopsyte volisy da se...? Obozyavam.

To je bilo ono syto je iznad svega zyeleo da cyuje. Ne samo ljubav prema jednoj jedinki, nego zyivotinjski nagon, prosta neizdiferencirana zyelja, to je bila sila koja cje Partiju razbiti u komade. On je pritisnu na travu, medju popadale zvoncyicje. Ovog puta nije bilo tesykocja. Ubrzo im se dizanje i spusytanje grudi vrati na normalnu brzinu; s nekom prijatnom bespomocjnosycju, oni se razdvojisye. Sunce kao da je peklo jacye. Oboma se spavalo. On se masyi odbacyenog kombinezona i upola je pokri njime. Gotovo smesta zaspasye i spavali su oko pola sata.

Vinston se probudi prvi. Probudivsyi se, sede i zagleda se u pegavo lice koje je i dalje mirno spavalo na podmetnutom dlanu kao na jastuku. Ako se izuzmu usta, nije se moglo recji da je lepa. Kad bi se pogledalo izbliza, videla bi se i pokoja borica oko ocyiju. Kratka crna kosa bila je izvanredno gusta i meka. Pade mu na pamet da josy uvek ne zna ni njeno prezime ni adresu.

Mlado, zdravo telo, sada bespomocjno u snu, probudi u njemu osecjanje sazyaljenja, zyelju da je sytiti. No ona nezynost bez misli, koju je osecyao pod leskom dok je pevao drozd, ne vrati mu se do kraja. On skloni kombinezon i zagleda se u gladak beli bok. U prosylosti, pomisli on, musykarac bi posmatrao zyensko telo, nasyao da je ono pozyeljno, i tu je pricyi bio kraj. No danas nije moglo biti ni cyiste ljubavi ni cyiste zyelje. Ni jedno osecjanje nije cyisto, jer je sve pomesyano sa strahom i mrzynjom. Njihov zagrljaj bio je bitka, njihov orgazam pobeda. Ono syto su ucyinili bilo je udar na Partiju. Bilo je politicyki akt.

Ovde mozyemo josy jedanput , recye Dzyulija. Po pravilu je sigurno oticji u isto skrovisyte dvaput. Razume se, to tek za mesec-dva.

Cyim se probudila, ponasyanje joj se besye izmenilo. Postade budna i poslovna, obucye se, zaveza esyarpu oko pojasa, i pocye se baviti detaljima povratka. Cyinilo se prirodnim da taj posao prepusti njoj. Ona je ocyigledno imala prirodnog lukavstva koje je Vinstonu nedostaja lo; uz to je odlicyno poznavala okolinu Londona, stekavsyi to znanje na bezbroj kolektivnih marsyeva. Put kojim mu je rekla da se vrati bio je potpuno razlicyit od onoga kojim je dosyao; i vodio je do sasvim druge zyeleznicyke stanice. Putem kojim si dosyao nikad se ne vracjaj , recye ona, kao da iznosi kakav vazyan princip. Objasni mu da cje oticji prva, a da on potom treba da sacyeka pola sata pre nego syto i sam krene.

Besye mu rekla i gde cje se, posle cyetiri dana, sastati iducji put. To je bila ulica u jednoj od siromasynijih cyetvrti, gde se nalazila pijaca koja je obicyno bila pretrpana i bucyna. Ona cje se vrteti oko tezgi, pravecji se da trazyi pertle ili konac. Ako oceni da je situacija cyista, isymrknucje se u maramicu kad se on priblizyi; ako ne, on treba da prodje kao da je ne poznaje. S malo srecje, usred gomile sveta, mocji cje da porazgovaraju cyetvrt sata i zakazyu sledecji sastanak. A sad moram da idem , recye cyim je on zapamtio uputstva. Moram da budem natrag u devetnaest i trideset. Imam dva sata posla za Omladinsku ligu protiv seksa: da delim letke, ili tako nesyto. Sranje. Hocjesy da me ocyistisy? Da nemam neku grancyicu u kosi? Sigurno? Onda do videnja, ljubavi, do vidjenja!

Ona mu se baci u narucyje, poljubi ga gotovo grubo i sledecjeg trenutka se probi kroz mladice i nestade u syumarku, pravecji pri tom vrlo malo syumova. On josy uvek nije znao njeno prezime i adresu. To, medjutim, nije znacyilo nisyta: bilo je nezamislivo da se mogu sastati bilo gde u zatvorenom prostoru ili razmeniti ikakvu pismenu poruku.

Stvari su posyle tako da se na proplanak u syumarku visye nisu ni vratili. Tokom maja imali su josy samo jednu priliku kad su uspeli da spavaju zajedno. To se desilo u drugom od skrovisyta za koja je Dzyulija znala, zvoniku neke srusyene crkve, u gotovo pustom kraju u okolini grada, gde je pre trideset godina pala atomska bomba. Mesto je bilo izvrsno kao skrovisyte; put do njega je, medjutim, bio vrlo opasan. U ostalim prilikama mogli su se sastajati samo na ulici, svaki put drugoj, i nikad ne duzye od pola sata. Na ulici se uvek moglo razgovarati, na izvestan nacyin. Dok su plutali pretrpanim ulicama, ne sasvim jedno do drugog, i nikad se ne gledajucji, vodili su cyudan, isprekidan razgovor koji se palio i gasio kao svetionik: prekidali su ga iznenada kad bi se nasyli u blizini telekrana ili spazili uniformu nekog cylana Partije kako se priblizyava, nastavljali ga posle nekoliko minuta usred recyenice, presecali ga napola kad bi se rastali na ugovorenom mestu a potom ga nastavljali sledecjeg dana gotovo bez uvoda. Ispostavi se da je Dzyulija sasvim naviknuta na razgovor na takav nacyin, koji je nazivala razgovor u nastavcima . Isto tako je umela, zacyudo, da govori ne pokrecjucji usne. Samo jednom, za gotovo mesec dana svakovecyernjeg sastajanja, podje im za rukom da se poljube. Isyli su cjutke nekom sporednom ulicom (Dzyulija nikad nije govorila ako se nisu nalazili u nekoj od glavnih ulica) kad se zacyu zaglusyujucji prasak, zemlja se zatrese, a vazduh pomracyi; Vinston se nadje kako lezyi na boku, izubijan i preplasyen. Ocyigledno je negde sasvim blizu pala raketna bomba. On odjednom spazi Dzyulijino lice na nekoliko santimetara od svog, mrtvacyki belo, belo kao kreda. Cyak su joj i usne bile bele. Mrtva! On je stezye uza se i primeti da je lice koje ljubi zyivo i toplo. No na usne mu se hvatalo nesyto prasynjavo. Lica su im oboma bila pokrivena gustim slojem krecyne prasyine.

Bilo je vecyeri kad su stizali na mesto sastanka i morali se mimoicji bez ikakvog znaka, jer je iza ugla upravo izisyla patrola, ili iznad glave stajao helikopter. No cyak i da je bilo manje opasno, nacji vremena za sastanak bilo bi ipak tesyko. Vinstonova radna nedelja iznosila je syezdeset sati, Dzyulijina cyak i visye; slobodni dani su im zavisili od pritiska posla i nisu se cyesto poklapali. U svakom slucyaju, Dzyulija je retko imala potpuno slobodno vecye. Provodila je zacyudno mnogo vremena na predavanjima i demonstracijama, raznosecji materijale za Omladinsku ligu protiv seksa, krojecji zastave za Nedelju mrzynje, skupljajucji priloge za kampanju sytednje, i bavecji se ostalim slicynim poslovima. To se isplacjivalo, kako je govorila; predstavljalo je kamuflazyu. Cyovek koji se drzyi manjih pravila mozye krsyiti vecja. Ona je cyak navela Vinstona da stavi hipoteku na josy jedno od svojih slobodnih vecyeri i prijavi se za prekovremeni rad u fabrici municije, za syta su se zagrizyeniji cylanovi Partije javljali dobrovoljno. I tako je on pocyeo, po jedno vecye svake nedelje, provoditi cyetiri sata, navrcjucji jedan na drugi male metalne predmete, verovatno delove upaljacya za bombe, paralisan od dosade, u losye osvetljenoj fabricykoj hali punoj promaje gde se lupa cyekicja sumorno mesyala sa muzikom telekrana.

Kad su se sastali u crkvenom tornju, ispunisye rupe u svom dotadasynjem isprekidanom razgovoru. Bilo je vrelo popodne. U tesnoj cyetvrtastoj prostorijici iznad zvona vazduh je bio vruck i ustajao; osecjao se nepodnosyljiv smrad golubijeg izmeta. Razgovarali su satima, sedecji na prasynjavom podu prekrivenom grancyicama; s vremena na vreme neko bi od njih dvoje ustao da baci pogled kroz pusykarnicu i utvrdi da se niko ne priblizyava.

Dzyulija je imala dvadeset syest godina. Zyivela je u zyenskom domu sa josy trideset devojaka ( Vecyito u zyenskom smradu! Nemasy pojma koliko mrzim zyene! rekla je uzgred), a radila je, kao syto je i mislio, u Odeljenju proze. Volela je svoj posao, koji se uglavnom sastojao od toga syto je trebalo rukovati i odrzyavati jedan jak, ali kapriciozan elektricyni motor. Nije bila strasyno pametna ali je volela da radi rukama i rad sa masyinama joj je padao lako. Umela je da opisye ceo proces sastavljanja romana, od opsyte direktive Komiteta za planiranje pa sve do poslednjeg glacyanja u takozvanoj glanc-grupi . No konacyni proizvod je nije interesovao. Bila je, po svojim recyima, slaba musyterija za knjige . Knjige su za nju bile jednostavno roba koja se mora proizvoditi, kao pekmez ili pertle.

Nije se secjala nicyega pre prvih godina syeste decenije, a od svih ljudi koje je poznavala, jedan jedini je cyesto pricyao o predrevolucionarnim danima -- bio je to njen deda, koji je nestao kad joj je bilo osam godina. U sykoli je bila kapiten hokejasyke ekipe, i dobila gimnasticyki trofej dve godine uzastopce. Pre no syto se ucylanila u Omladinsku ligu protiv seksa, bila je sekretar mesnog aktiva Saveza omladine, a pre toga komandir odreda u Sypijunima. Uvek je imala odlicynu karakteristiku. Cyak je u svoje vreme bila izabrana (syto je predstavljalo nesumnjiv znak dobrog ugleda) za rad u Pornosekciji, pododseku Odeljenja proze koji je proizvodio trecjerazrednu pornografiju za prole. Pornosekciju su oni koji su radili u njoj nazivali masna kucja , primeti ona. Tu je ostala godinu dana, radecji na proizvodnji knjizyica pod naslovima Nestasyne pricye ili Jedna nocj u devojacykom pansionatu, koje su, u zapecyacjenim paketicjima, ispod ruke kupovali mladi proleteri pod utiskom da rade nesyto zabranjeno. Kakve su te knjige? radoznalo upita Vinston. Smuti pa prospi. U stvari su dosadne. Postoji samo syest zapleta, samo syto ih nesyto malo menjaju. Razume se, ja sam radila samo na kaleidoskopima. U glanc-grupi nisam bila. Nemam smisla za knjizyevnost, dragi -cyak ni koliko treba za taj posao.

Sa cyudjenjem je saznao da u Pornosekciji, sem syefova odeljka, rade samo zyene, po teoriji da bi musykarci, cyiji su seksualni nagoni manje podlozyni kontroli nego zyenski, laksye podlegli uticaju pornografije s kojom bi radili. Ne vole cyak ni da im rade udate zyene , dodade ona. Devojke su uvek olicyenje cjistote, po njima. Ali kao syto vidisy, jedna basy nije.

Prvi put je vodila ljubav u syesnaestoj godini, sa nekim syezdesetogodisynjakom, cylanom Partije, koji je kasnije izvrsyio samoubistvo da izbegne hapsyenje. Basy dobro , recye Dzyulija, inacye bi saznali za mene kad bi priznao. Zatim su dosyli drugi. U njenim ocyima zyivot je bio jednostavna stvar. Cyovek zyeli da mu bude lepo; oni , to jest Partija, sprecyavaju ga u tome; on onda krsyi pravila kako najbolje ume. Syto oni uskracjuju cyoveku zadovoljstvo cyinilo joj se isto tako prirodnim kao i to syto cyovek treba da se stara da ga ne uhvate. Partiju je mrzela, i svoju mrzynju iskazivala najgrubljim recyima, ali je nije kritikovala u opsytem smislu. Za doktrinu Partije nije imala interesovanja, sem onda kad je ova neposredno pogadjala njen sopstveni zyivot. On primeti da ona ne upotrebljava recyi iz Novogovora, osim onih koje su presyle u svakodnevnu upotrebu. Za Bratstvo nikad nije cyula, i nije htela da veruje u njegovo postojanje. Svaki oblik organizovane bune protiv Partije, koji je unapred bio osudjen na neuspeh, cyinio joj se glupim. Pametno raditi znacyilo je krsyiti pravila a ipak ostati zyiv. On se uzgred zapita koliko ih u mladjoj generaciji mozye biti nalik na Dzyuliju -- u generaciji koja je odrasla u svetu Revolucije, koja nije znala ni za syta drugo; za koju je Partija bila nesyto neizmenljivo, kao nebo; koja se nije bunila protiv njene vlasti vecj jednostavno vrdala od nje, kao syto se zec uklanja od psa.

O mogucjnosti da se uzmu nisu razgovarali. Mogucjnost je bila toliko bleda da nije vredela misli. Nikakav komitet koji se da zamisliti ne bi odobrio njihov brak, cyak i kad bi se Vinstonova zyena Ketrin i mogla nekako ukloniti s puta. To je bilo beznadezyno cyak i kao san. Kakva ti je bila zyena? upita Dzyulija. Bila je -- da li znasy onu recy iz Novogovora: dobromislen? Syto znacyi: po prirodi ispravan, nesposoban da pomisli losyu misao? Ne znam recy, ali takve ljude znam dobro.

On joj pocye pricyati o svom braku, no ona je zacyudo znala kako su susytinske stvari u osnovi izgledale. Opisala mu je, mada nikad nije videla ni osetila, kako se Ketrinino telo kocyi i kruti cyim bi je dotakao; kako se cyinilo da ga gura od sebe cyak i onda kad ga je cyvrsto grlila. Sa Dzyulijom mu nije bilo tesyko razgovarati o tim stvarima; Ketrin je, u svakom slucyaju, odavno bila prestala da bude bolna, i postala samo neprijatna, uspomena. Mogao bih izdrzyati da nije bilo jedne stvari , recye on, i ispricya joj o ledenoj predstavi na koju ga je Ketrin naterivala svake nedelje u isti dan. Bilo joj je odvratno, ali je nisyta nije moglo sprecyiti da to radi. To je nazivala -- ne, nikad necjesy pogoditi kako. Nasya obaveza prema Partiji , smesta recye Dzyulija. Otkud znasy? Dragi, pa i ja sam bila u sykoli. Predavanja o seksualnom zyivotu jedanput mesecyno za omladinu iznad syesnaest godina. I u Savezu omladine. Godinama ti to tucaju u glavu. Verovatno im i pali, u vecjini slucyajeva. Samo, razume se, nikad se ne zna; ljudi su toliko dvolicyni.

Ona nastavi u istom smislu. Kod Dzyulije je svaka tema vodila njenoj seksualnosti. Cyim bi se razgovor ma na koji nacyin dotakao te oblasti, ona je pokazivala veliku inteligenciju. Za razliku od Vinstona, shvatala je susytinu puritanizma koji je Partija propovedala. Nije u pitanju bilo samo to syto seksualni nagon stvara svoj sopstveni svet koji je Partiji van kontrole te ga zato treba unisytiti, ako je mogucje. Vazynije je bilo to syto seksualno lisyavanje stvara histeriju, koja je dobrodosyla jer se mozye preobraziti u groznicu ratobornosti i obozyavanje vodje. Ona je to iskazivala ovako: Kad spavasy sa zyenom, trosyisy energiju; a posle si sav srecjan i ne dajesy pet para ni za syta. A oni ne podnose da ti bude tako: hocje da stalno pucasy od energije. Sve to marsyiranje gore-dole, klicanje, mahanje zastavama -sve ti je to neizyivljen seks. Ako si srecjan u sebi, syta te briga za Velikog Brata, i troletke, i Dva minuta mrzynje, i sva ona njihova sranja?

Istina je, pomisli on. Izmedju askeze i politicyke ispravnosti postoji neposredna, bliska veza. Jer kako bi se onaj strah, ona mrzynja i ono ludacyko verovanje koje Partija trazyi od svojih cylanova mogli odrzyati na potrebnoj visini kao pokretacyka snaga? Seksualni impuls je Partiji bio opasan, te ga je skrenula u stranu i iskoristila za svoje potrebe. Slicyan trik su izveli i sa roditeljskim instinktom. Porodica se nije mogla ukinuti; Partija je cyak podsticala gotovo starinsku ljubav roditelja prema deci. S druge strane, decu je sistematski okretala protiv roditelja i ucyila da ih sypijuniraju i prijavljuju njihove sumnjive recyi i dela. Porodica je u stvari postala filijala Policije misli. Na taj nacyin se postizalo da svi gradjani i danju i nocju budu okruzyeni uhodama koji ih intimno poznaju.

U secjanje mu se najednom vrati Ketrin. Ketrin bi ga nesumnjivo dostavila Policiji misli da nije bila preglupa da u njegovim recyima otkrije politicyku neispravnost. No u stvari ju je tog trenutka vratila u Vinstonovo secjanje zagusyljiva popodnevna jara, od koje su mu po cyelu izbile grasyke znoja. On pocye pricyati Dzyuliji o necyemu syto se desilo, upravo syto se nije desilo, jednog drugog vrelog letnjeg popodneva, pre jedanaest godina.

Tada su imali za sobom tri ili cyetiri meseca braka. Bili su se izgubili na jednom kolektivnom marsyu, negde u Kentu. Zaostali su za drugima svega nekoliko koraka, ali potom su skrenuli u pogresynom pravcu, i ubrzo su morali naglo da se zaustave na ivici nekog napusytenog kamenoloma odakle se nekad vadio krecynjak. Ivica se obrusyavala, u pravoj liniji, kojih deset-dvadeset metara; na dnu je lezyalo krupno kamenje. Naokolo nije bilo nikoga da ga pitaju za put. Cyim je shvatila da su se izgubili, Ketrin je postala vrlo nervozna. Biti, makar za trenutak, odvojen od bucyne gomile izletnika ulivalo joj je osecjanje da cyini nesyto losye. Htela je da se vrate putem kojim su dosyli i potrazye ostale u drugom pravcu. No u tom trenutku Vinston je primetio nekoliko cjubica slaka koje su rasle u pukotinama stene ispod njih. Jedna je bila dvobojna, karmin i cigla-crvena, iako je ocyigledno rasla iz istog korena. Tako nesyto nikad ranije nije video, te pozva Ketrin da dodje i pogleda. Gledaj, Ketrin! Pogledaj ono cvecje. Onaj bokor dole pri dnu. Vidisy li da je dvobojan?

Ona se vecj bila okrenula da podje, no za trenutak se ipak vratila, prilicyno uznemirena. Cyak se i nagla preko ivice da vidi kuda on pokazuje. Stajao je nesyto iza nje; uhvatio ju je rukom za struk da je zadrzyi. U tom trenutku mu je odjednom palo na pamet koliko su potpuno sami. Nigde se nije videlo nijedno ljudsko bicje, nije kretao nijedan list; cyak ni jedna ptica nije bila budna. Na takvom mestu je opasnost od skrivenog mikrofona bila vrlo mala; a i da ga je bilo, mikrofon bi uhvatio samo zvuke. Bio je najvreliji, najsanjiviji cyas popodneva. Sunce je palilo po njima, znoj ga je golicao po licu. I najednom mu je dosyla pomisao... Zasyto je nisi gurnuo? upita Dzyulija, Ja bih. Znam, draga, ti bi je stvarno i gurnula. I ja bih, da sam tada bio ono syto sam sad. A mozyda bih -- nisam siguran. Je li ti krivo syto nisi? Jeste. Sve u svemu, krivo mi je.

Sedeli su jedno do drugog na prasynjavom podu. On je privucye uza se. Glava joj se odmarala na njegovom ramenu, a prijatan miris kose nadvladavao zadah golubijeg izmeta. Vrlo je mlada, pomisli on, josy uvek ocyekuje nesyto od zyivota, ne shvata da gurnuti neprijatnu osobu niz liticu ne resyava nisyta. U stvari ne bih izmenio nisyta , recye on. Zasyto ti je onda krivo syto je nisi gurnuo? Samo zato syto visye volim delanje od nedelanja. U ovoj igri koju igramo, ne mozyemo pobediti. Neki neuspesi su bolji od drugih, to je sve.

Oseti kako joj se ramena izvijaju ne odobravajucji. Uvek mu je protivrecyila kad je tako govorio. Nije prihvatila kao zakon prirode da pojedinac uvek gubi. Na neki nacyin je shvatala da je izgubljena, da cje je Policija misli pre ili posle uhvatiti i ubiti, no drugim delom svesti je verovala da je ipak izvodljivo sagraditi potajni svet u kome se mozye zyiveti kako se hocje. Trebalo je samo srecje, lukavstva i smelosti. Nije razumevala da srecja ne postoji, da jedina pobeda lezyi u dalekoj buducjnosti, dugo posle njene smrti, da je od onog trenutka kad se objavi rat Partiji najbolje smatrati sebe lesyom. Mi smo mrtvaci , recye on. Nismo josy mrtvi , prozaicyno recye Dzyulija. Ne fizicyki. Josy syest meseci, godinu dana -- mozyda pet godina. Ja se bojim smrti. Ti si mlada, dakle verovatno je se bojisy josy visye nego ja. Ocyigledno, trudicjemo se da je odlozyimo syto visye mozyemo. Ali tu nema velike razlike. Dokle god ljudi ostanu ljudi, zyivot i smrt su isto. Ah, kojesyta! S kim bi radije spavao, sa mnom ili s kosturom? Zar ne volisy syto si zyiv? Zar ne volisy da osetiys: evo, ovo sam ja, ovo mi je ruka, ovo mi je noga, stvarno postojim, cyvrsta sam, zyiva sam! Zar ne volisy ovo?

Ona se izvi i pribi se grudima uz njega. On oseti njene dojke, zrele i cyvrste, kroz kombinezon. Njeno telo kao da je nesyto od svoje mladosti i elana prelivalo u njegovo. Volim , recye on. Onda prestani da mi govorisy o smrti. A sad slusyaj, dragi: moramo da se dogovorimo za iducji put. Mogli bi basy i da ponovo odemo na ono mesto u syumi. Nismo odavno, sad mozye. Samo sad cjesy morati drugim putem. Sve sam isplanirala. Podjesy vozom -- ne, cyekaj; nacrtacju ti.

I, onako prakticyna, ona zgrnu cyetvorougao prasyine i grancyicom izvadjenom iz golubijeg gnezda pocye na podu crtati mapu.

Vinston se osvrnu po zapusytenoj sobici iznad Cyeringtonove radnje. Pored prozora, ogromni krevet je stajao namesyten, pokriven otrcanom cjebadi i jastukom bez navlake. Na plocyi kamina otkucavao je staromodni sat sa brojcyanikom podeljenim na dvanaest cyasova. U uglu, na stolu na sklapanje, iz polumraka je meko sjajio stakleni pritiskivacy za papir koji je bio kupio u poslednjoj poseti.

U lozyisytu kamina stajala je ulubljena limena petrolejska pecj, syerpica i dve syolje, koje mu je Cyerington dao na upotrebu. Vinston zalozyi pecj i pristavi loncyicj. Bio je doneo koverat pun kafe Pobeda i nesyto tableta saharina. Kazaljke na satu pokazivale su sedam i dvadeset: u stvari je bilo devetnaest i dvadeset. Ona je trebalo da dodje u devetnaest i trideset.

Ludost, ludost, govorilo mu je srce; svesna, neopravdana, samoubilacyka ludost. Od svih zlocyina koje je cylan Partije mogao pocyiniti, ovaj je bilo najtezye sakriti. U stvari mu je zamisao uplovila u glavu u obliku vizije: stakleni pritiskivacy koji se ogleda na povrsyini stola na sklapanje. Ko syto je i predvidjao, Cyerington mu je bez komplikacija izdao sobu. Ocyigledno mu je bilo milo syto cje docji do nekoliko dolara stanarine. Nije se ni skandalizovao ni nametljivo pokazivao da zna syta je posredi kad je postalo jasno da je Vinstonu soba potrebna da bi u nju dovodio zyenu. Umesto toga, gledao je nekud neodredjeno, ni u blizinu ni u daljinu, i govorio uopsytenim recyima, s takvim taktom da se cyinilo da je delomicyno nevidljiv. Rekao je da je mir nesyto veoma dragoceno. Svako zyeli da ima neko mesto gde cje povremeno biti sam. A kad neko zna da neko drugi ima takvo mesto, stvar je normalnog dobrog vaspitanja da to zadrzyi za sebe. Cyak je dodao, izgledajucji pri tom kao da se potpuno topi u nevidljivost, da kucja ima dva ulaza, i to jedan kroz zadnje dvorisyte, odakle se izlazilo na sporednu ulicu.

Pod prozorom se cyula necyija pesma. Vinston proviri, zasyticjen muslinskom zavesom. Junsko sunce je josy uvek bilo visoko na nebu, a u dvorisytu punom sunca, jedna cyudovisyno krupna zyena, cyvrsta kao normanski stub, misyicjavih crvenih podlaktica, s keceljom od jute privezanom oko pojasa, tabala je gore-dole izmedju korita i konopca za rublje, prikacyinjucji sytipaljkama niz cyetvrtastih belih predmeta, koje Vinston prepoznade kao pelene. Kad god joj usta nisu bila zapusyena sytipaljkama, pevala je snazynim kontraaltom: Besye to kratka ljubav bez nade Syto prodje brzo k'o aprilski dan, Al' od nezynih recyi i misli o srecji U srcu vecyno ostade san. Ta melodija je vecj nekoliko nedelja proganjala London. Bila je to jedna od bezbroj slicynih pesama koje je za prole pusytala u promet jedna podsekcija Muzicykog odeljenja u Ministarstvu istine. Tekstovi su bili sastavljani, bez ikakve ljudske intervencije, na aparatu zvanom versifikator. No zyena je pevala tako melodicyno da je od inacye odvratne besmislice postajala skoro prijatna muzika. Vinston je cyuo zyeninu pesmu, struganje njenih cipela po plocyama dvorisyta, decyje uzvike sa ulice i, odnekud veoma daleko, slabu zuku saobracjaja, a soba se ipak cyinila cyudno tiha, zato syto nije bilo telekrana.

Ludost, ludost, ludost! ponovo pomisli on. Nezamislivo je bilo da cje mocji dolaziti u ovu sobu duzye od nekoliko nedelja a da ih policija ne uhvati. No pomisao o skrovisytu koje cje biti samo njihovo, blizu, i izmedju cyetiri zida, predstavljala je preveliko iskusyenje za oboje. Neko vreme posle sastanka u zvoniku, bilo im je postalo nemogucje da se nadju. Zbog Nedelje mrzynje koja je predstojala, radno vreme je bilo drasticyno produzyeno. Do Nedelje je preostajalo visye od mesec dana, ali su obimne, komplikovane pripreme svakome zadavale naknadni posao. Najzad im je oboma posylo za rukom da izrade slobodno popodne u isti dan. Bili su se dogovorili da odu na onaj isti proplanak. Vecye pre toga videli su se za trenutak na ulici. Dok su se kao slucyajno priblizyavali jedno drugom u gomili, Vinston skoro da je i nije gledao; no jedan kratak pogled mu je bio dovoljan da primeti da je bledja nego obicyno. Propala stvar , promrmljala je ona cyim je ocenila da je sigurno govoriti. Mislim, za sutra. Syta? Sutra popodne. Ne mogu da dodjem. Zasyto? Ono redovno. Ovog meseca sam dobila nesyto ranije.

Za trenutak je bio van sebe od besa. Tokom onih mesec dana koliko ju je poznavao, priroda njegove zyelje za njom bila se izmenila. U pocyetku je tu bilo vrlo malo istinske cyulnosti. Njihovo prvo seksualno opsytenje bilo je samo cyin volje. No posle drugog stvari su se izmenile. Miris njene kose, ukus njenih usta, dodir njene kozye kao da su se uvukli u njega, ili u vazduh koji ga je okruzyavao. Ona mu besye postala fizicyka potreba, nesyto syto nije samo zyeleo nego na syta je smatrao da ima i pravo. Kad mu je rekla da ne mozye docji, u njemu se rodilo osecjanje kao da mu je podvalila. No upravo ih je u tom trenutku gomila gurnula jedno uz drugo, i ruke su im se slucyajno susrele. Ona mu nakratko stezye vrhove prstiju, pokretom koji nije budio zyelju, nego ljubav. Palo mu je na pamet da je, kad se sa zyenom zyivi zajedno, razocyaranje ovakve vrste prirodan i redovan dogadjaj; i obuze ga duboka nezynost, kakvu prema njoj dotle josy nije osetio. Pozyeleo je da su njih dvoje par koji za sobom ima deset godina braka. Pozyeleo je da mogu da hodaju ulicama, ali otvoreno i bez straha, da razgovaraju o nevazynim stvarima i kupuju sitnice za domacjinstvo. Pozyeleo je, najvisye od svega, da imaju neko mesto gde bi bili sami a da se ne osete obaveznim da spavaju zajedno svaki put kad se nadju. Ne tog trenutka, ali sutradan, pala mu je na pamet misao da iznajmi sobu kod Cyeringtona. Kad je to predjlozyio Dzyuliji, ona se slozyila neocyekivano spremno. Oboje su znali da je to ludilo, svesno priblizyavanje grobu. Dok je sedeo na ivici kreveta cyekajucji je, on ponovo pomisli o podrumima Ministarstva ljubavi. Cyudno, pomisli on, kako se predodredjeni uzyas pojavljuje i nestaje iz svesti. Tu je, smesyten negde u vremenu buducjem, i prethodi smrti isto onako sigurno kao syto devedeset devet prethodi stotini. Ne mozye se izbecji, ali se mozyda mozye odlozyiti; a ipak cyovek umesto toga, svaki cyas skracjuje razmak do njega nekim svesnim, voljnim cyinom.

U tom trenutku na stepenicama se zacyusye zyurni koraci. U sobu ulete Dzyulija. Nosila je torbu za alat od grubog mrkog platna, kakvu je ponekad vidjao da nosi gore-dole po Ministarstvu. On podje napred da je uzme u narucyje, no ona se oslobodi prilicyno zyurno, delom zato syto je josy uvek drzyala torbu za alat. Strpi se malo , recye ona. Pusti me da ti pokazyem syta sam donela. Jesi li doneo one odvratne kafe Pobeda? I znala sam da cjesy doneti. Mozyesy da je bacisy, necje nam trebati. Gledaj ovamo.

Ona klecye na kolena, otvori torbu i izbaci nekoliko francuskih kljucyeva i jednu odvrtku koji su lezyali pri vrhu. Ispod njih je bilo nekoliko uredno spakovanih paketicja od papira. Prvi koji je dodala Vinstonu cyinio se pod prstima cyudan, a ipak nekako poznat. Bio je napunjen necyim tesykim, slicynim pesku, syto se ugibalo gde god ga cyovek takne. Nije valjda syecjer? recye on. Pravi syecjer. Ne saharin, nego syecjer. A evo i vekna hleba -- pravi beli, a ne ono nasye djubre -- i teglica dzyema. Evo i konzerva mleka -- ali gledaj! Ovim se najvisye ponosim. Morala sam da ga uvijem u krpu od dzyaka, jer bi se inacye...

No nije mu bilo potrebno recji zasyto ga je uvila. Miris je vecj ispunjavao sobu, bogati, vreli miris koji mu se cyinio isparenjem iz detinjstva, no koji se josy uvek ponekad mogao uhvatiti, u kakvom hodniku pre nego syto se zalupe vrata, ili na prepunoj ulici, syiren vetrom i nanjusyen samo za trenutak pre no syto se izgubi. Kafa , promrmlja on, prava kafa. Kafa koju pije Uzya partija , recye ona. Imam celo kilo. Kako si uspela da nabavisy sve ovo? Sve je to roba za Uzyu partiju. Nisyta te svinje ne ostavljaju drugima, basy nisyta. Samo, razume se, sluge i kelneri kradu, pa -- ali gledaj, imam i paketicj cyaja.

Vinston cyucynu pored nje i otcepi jedan ugao. Pravi cyaj. A ne ono nasye lisycje borovnice. Ima ga puno u poslednje vreme. Osvojili su Indiju, ili tako nesyto , ravnodusyno recye ona. Ali slusyaj, dragi, sad se okreni da me ne gledasy jedno tri minuta. Sedi na drugi kraj kreveta. Nemoj mnogo blizu prozora. I ne okrecji se dok ti ne kazyem.

Vinston se zamisyljeno zagleda kroz muslinsku zavesu. Dole u dvorisytu, zyena crvenih ruku josy uvek je marsyirala gore-dole izmedju korita i konopca. U jednom trenutku izvadi iz usta dve sytipaljke i zapeva, duboko se unosecji: Kazyu da vreme sve rane lecyi , Kazyu da se uvek zaboravi sve, Al' mladost je prosyla i starost vecj dosyla A ja josy pamtim cyasove te. Cyinilo se da celu tu nedotupavnu pesmu zna napamet. Glas joj je plovio navisye s mekim letnjim vazduhom, vrlo melodicyan, pun neke srecjne melanholije. Dobijao se utisak da bi bila savrsyeno zadovoljna kad bi junsko vecye bilo beskrajno a zaliha rublja neiscrpna, da tu ostane josy hiljadu godina, vesyajucji pelene i pevajucji besmislicej Pade mu na pamet cyudna cyinjenica da nikad nije cyuo nijednog cylana Partije da peva spontano i sam. Tako syta bi pomalo cyak mirisalo na neispravnost, predstavljalo opasnu ekscentricynost, kao razgovaranje sa samim sobom. Mozyda se ljudima peva samo onda kad su na ivici gladovanja. Sad mozyesy da se okrenesy , recye Dzyulija.

On se okrete, i za trenutak je gotovo nije prepoznao. Ocyekivao je u stvari da cje je videti golu. Ali nije bila gola. Promena je bila daleko vecja. Bila se nasyminkala.

Po svemu sudecji, na putu do kucje je krisyom usyla u neku radnju u jednoj od proleterskih cyetvrti i kupila kompletnu garnituru kozmeticykog pribora. Usne su joj bile jako nakarminisane, obrazi narumenjeni, nos napuderisan; cyak je i ispod ocyiju imala nesyto od cyega su izgledale sjajnije. Ceo posao nije bio obavljen osobito vesyto, no Vinstonovi kriterijumi u tim stvarima nisu bili osytri. On nikad nije video, ni zamisyljao, cylanicu Partije sa nasyminkanim licem. Dzyulija se besye toliko prolepsyala da se on zapanji. Dodavsyi samo malo boje na prava mesta, postala je ne samo mnogo lepsya no i daleko zyenstvenija. Kratka kosa i decyacyki kombinezon samo su pojacyavali taj utisak. Kad ju je uzeo u zagrljaj, nozdrve mu preplavi talas sinteticykog mirisa ljubicyice. On se seti polumraka u podrumskoj kuhinji, i bezubih usta one zyene. Ona je imala isti taj parfem; no u tom trenutku mu to nije smetalo. I parfem! uzviknu on. Jeste, dragi, i parfem. A znasy syta cju josy da uradim? Gledacju da nadjem pravu zyensku haljinu, i nosicju je umesto ovih blesavih pantalona. Nosicju svilene cyarape i visoke sytikle! U ovoj sobi cju biti zyena, a ne cylanica Partije.

Strgosye odecju sa sebe i legosye u ogromni krevet od mahagonija. Vinston se tada prvi put svukao u njenom prisustvu. Dotle se previsye stideo svog bledog i mrsyavog tela, sa otecyenim venama na listovima i belom pegom iznad glezynja. Cyarsyava nije bilo, ali je cjebe na kome su lezyali bilo izlizano i glatko, a velicyina i elasticynost kreveta iznenadisye ih oboje. Sigurno je pun buva, ali basy nas briga , recye Dzyulija. Takav bracyni krevet se visye nije mogao videti nigde sem u proleterskim kucjama. Vinston je kao dete ponekad spavao u takvom krevetu; Dzyulija nikad, koliko se mogla setiti.

Ubrzo padosye u kratak san. Kad se Vinston probudio, kazaljke na starom satu vecj su bile domilele gotovo do devet. Nije se micao, jer je Dzyulija spavala s glavom na njegovoj savijenoj ruci. Skoro sva syminka bila je sisyla na njegovo lice i na jastuk, no jedan lak potez rumenila josy uvek joj je isticao lepotu jagodice. Zyuti zrak sunca na zalasku pade preko podnozyja kreveta i osvetli kamin, gde je voda u loncyicju burno kljucyala. Dole u dvorisytu zyena visye nije pevala, ali su s ulice dopirali slabi decyji uzvici. On se uzgred pitao da li je u ukinutoj prosylosti bilo obicyna stvar da lezye ovako u krevetu na svezyini letnje vecyeri musykarac i zyena, bez odecje, da spavaju jedno s drugim kad im se prohte, da pricyaju o cyemu im se prohte, nicyim primorani da ustanu; vecj jednostavno lezye i slusyaju mirne zvuke syto dolaze spolja. To sigurno nikad nije bilo svakidasynja stvar. Dzyulija se probudi, protrlja ocyi i podizye se na lakat da pogleda prema pecji. Pola vode vecj isparilo , recye. Sad cju ja da ustanem i skuvam kafu. Imamo josy sat. U koliko gase u tvojoj zgradi? U dvadeset tri i trideset. Kod mene u domu u dvadeset tri. Samo mora se biti josy i pre, jer... ej! Gubi se odatle, pogani stvore!

Ona se najednom izvi u krevetu, dohvati cipelu s poda i zavitla je u ugao decyacykim trzajem ruke, istim onim pokretom kojim je onog jutra tokom Dva minuta mrzynje hitnula recynik na Goldsytajna. Syta to bi? iznenadjeno upita on. Pacov. Videla sam ga kako je proturio njusyku. Tamo u cjosyku ima rupa. Ako nisyta drugo, bar sam ga dobro uplasyila. Pacovi! promrmlja Vinston. U ovoj sobi! Ima ih svuda , ravnodusyno odvrati Dzyulija, ponovo lezyucji. Kod mene u domu ima ih cyak i u kuhinji. U nekim delovima Londona sve vrvi od njih. Jesi li znao da napadaju decu? Da, da. U tim krajevima ima ulica gde zyena ni dva minuta ne sme da ostavi dete samo. Na decu idu oni veliki, mrki. A syto je najgore, oni uvek . . . Nemoj dalje! kriknu Vinston, cyvrsto zatvorenih ocyiju. Mili! Pa ti si sav bled. Syta ti je? Je l' ti se gadi od njih? Od svih uzyasa na svetu -- pacov!

Ona se pripi uz njega i obavi ga svojim udovima, kao da je htela da ga umiri toplinom svog tela. On ne otvori ocyi odmah. Nekoliko trenutaka drzyalo ga je osecjanje da se ponovo nalazi u kosymaru koji mu se, ovda-onda, vracjao celog zyivota. Uvek je bio manje-visye isti. U njemu je stajao pred zidom mraka, a s druge strane zida nalazilo se nesyto nepodnosyljivo, nesyto previsye uzyasno da bi mu se moglo pogledati u ocyi. U tom snu, najdublje osecjanje mu je bilo samozavaravanje, jer je u stvari znao syta se nalazi iza zida mraka. S ocyajnicykim naporom, kao da cyupa deo sopstvenog mozga, mogao bi cyak i da to nesyto izvucye na videlo. Uvek se budio ne pronasyavsyi syta je to; ali na neki nacyin je imalo veze s onim syto je Dzyulija govorila pre no syto ju je prekinuo. Izvini , recye on, nije nisyta. Ne volim pacove, to je sve. Ne brini, dragi, necje oni nama u sobu. Pre nego syto odemo, ja cju malo jute u rupu. A iducji put kad dodjemo, donecju maltera pa cju je propisno zapusyiti.

Crni trenutak panike vecj je upola bio zaboravljen. Malo postidjen, on sede i nasloni se na uzglavlje. Dzyulija sidje s kreveta, navucye kombinezon i skuva kafu. Miris koji se syirio iz loncyicja bio je tako snazyan i uzbudljiv da zatvorisye prozor da ga ne bi ko spolja osetio i postao znatizyeljan. Josy bolji od ukusa kafe bio je svilast izgled koji joj je davao syecjer; syecjer, koji je Vinston gotovo zaboravio posle godina na saharinu. S jednom rukom u dzyepu, i drzyecji u drugoj komad hleba premazan dzyemom, Dzyulija je hodala po sobi, pogledajucji ravnodusyno u orman za knjige, predlazyucji najbolji nacyin da se popravi sto na rasklapanje, spusytajucji se u izlizanu naslonjacyu da vidi je li udobna, i razgledajucji besmiselni sat sa dvanaest podeljaka s nekom podsmesyljivom trpeljivosycju. Zatim donese stakleni pritiskacy do kreveta da ga ispita na boljem svetlu. On joj ga uze iz ruke, ocyaran, kao i uvek, mekim kao kisynica izgledom stakla. Syta mislisy, syta bi to moglo biti? upita ga Dzyulija. Nisyta -- hocju da kazyem, mislim da se nije koristilo ni za syta. Zato mi se svidja. Komadicj istorije koji su propustili da izmene. Poruka od pre sto godina, kad bi znali da je procyitamo. A ona slika preko -- ona pokaza glavom graviru na suprotnom zidu -- je li i to od pre sto godina? I visye. Rekao bih da ima i svih dvesta. Ko zna. Danas se visye ne mozye saznati koliko je syta staro.

Ona ode do gravire da je pogleda. Evo odavde je ona besytija promolila njusyku , recye i udari nogom po drvenoj oplati odmah ispod slike. Koje je ovo mesto. Negde sam ga vecj videla. Crkva -- ili je bar bila crkva. Crkva Svetog Syimuna, tako se zvala. Odlomak pesmice koju besye naucyio od Cyeringtona vrati mu se u secjanje i on dodade, upola nostalgicyno: Narandzya i limun, kazye Sveti Syimun! Na njegovo iznenadjenje, ona nastavi: Dugujesy mi farting, kazye sveti Martin. Syta bi od mog duga, pita sveti Luka... Dalje se ne secjam. Jedino sam zapamtila da se zavrsyava: Evo ide svecjar da zapali svecje, evo ide dzyelat da ti glavu secye!

Kao dve polovine rabosya. Ali posle kaxye sveti Luka morao je docji josy jedan stih. Mozyda bi se mogao iskopati iz Cyeringtonovog secjanja na kakav umestan podsticaj. Od koga si to naucyila? upita on. Od dede. Govorio mi je tu pesmicu kad sam bila mala. Isparili su ga -- u svakom slucyaju, nestao je -kad mi je bilo osam godina. Da mi je znati syta je limun , nevezano dodade ona. Narandzye sam vidjala. To je vocje, okruglo pa zyuto, s debelom korom. Ja se secjam limuna , recye Vinston. Pedesetih godina bilo ih je dosta. To je isto vocje, samo kiselo; od samog mirisa su trnuli zubi. Glavu dajem da iza ove slike ima buva , recye Dzyulija. Jednog dana moram da je skinem pa da je dobro ocyistim. Sad vecj treba da krenemo. Moram josy i ovu syminku da skinem. Gnjavazya. Posle cju da ti izbrisyem karmin s lica.

Vinston josy nekoliko trenutaka ostade da lezyi. Soba se mracyila. On se okrete prema svetlu i zagleda u pritiskacy. Neiscrpno interesantna stvar na njemu nije bio komadicj korala nego unutrasynjost samog stakla. Staklo je bilo debelo, a ipak providno gotovo kao vazduh. Sticao se utisak kao da je povrsyina stakla nebeski svod koji zatvara ceo jedan svet sa svom njegovom atmosferom. Cyinilo mu se da mozye ucji u njega; u stvari je i bilo u njemu, zajedno sa stolom od mahagonija, stolom na rasklapanje, starinskim satom, gravirom i samim pritiskacyem. Pritiskacy je bio soba u kojoj se nalazio, a koral Dzyulijin i njegov zyivot, ucyvrsycjen u nekoj vrsti vecynosti u srcu kristala.

Sajm besye nestao. Jedno jutro je dosylo, a njega nije bilo na poslu; nekoliko nepromisyljenih prokomentarisalo je njegovo odsustvo. Sledecjeg dana niko ga nije pominjao. Trecjeg dana Vinston ode u vestibil Odeljenja dokumentacije da pogleda oglasnu tablu. Na jednom komadu papira bio je spisak cylanova rukovodstva syahkruzyoka; jedan od njih je bio i Sajm. Spisak je izgledao isti kao pre -- nisyta nije bilo precrtano -- ali je bio za jedno ime kracji. To je bilo dovoljno. Sajm besye prestao da postoji; nikad nije ni postojao.

Vreme je bilo nesnosno vrelo. U lavirintu Ministarstva aparati za klimatizaciju odrzyavali su u sobama bez prozora normalnu temperaturu, ali na ulici su trotoari pekli tabane, a smrad u metrou u vreme najvecje guzyve bio je uzyasan. Pripreme za Nedelju mrzynje bile su u punom jeku, i sluzybenici svih ministarstava su radili prekovremeno. Procesije, mitinge, vojnicyke parade, predavanja, izlozybe vosytanih figura, filmske predstave, telekranske programe -- sve je to trebalo organizovati; podizati tribine, praviti modele, sastavljati parole, komponovati pesme, syiriti glasine, falsifikovati fotografije. Dzyulijina radna jednica u Odeljenju proze bila je oslobodjena proizvodnje romana i dobila je zadatak da na brzinu izbacuje pamflete kojima se raspirivala mrzynja. Vinston je, pored svog svakodnevnog posla, svakoga dana provodio sate nad kompletima Tajmsa, menjajucji i ulepsyavajucji vesti koje je trebalo citirati u govorima. U nocjne sate, kad su se gomile raspojasanih prola motale ulicama, u gradu se osecjala neka cyudno groznicyava atmosfera. Raketne bombe su padale cyesycje nego ikad, a ponekad bi se izdaleka cyule strahobne eksplozije cyije poreklo niko nije umeo da objasni, i o kojima su kruzyile neverovatne glasine.

Nova pesma koja je trebalo da bude melodijska tema Nedelje mrzynje (zvala se Pesma mrzynje ) vecj je bila komponovana i nebrojeno puta pusytana preko telekra na. Imala je divljacyan, lajav ritam koji se ne bi mogao sasvim nazvati muzikom; visye je podsecjao na lupu dobosya. Kad su je urlali stoglasni horovi uz pratnju koraka u marsyu, pesma je uterivala strah u kosti. Dopala se prolima, i u ponocjnim ulicama se takmicyila sa josy uvek popularnom Besye to kratka ljubav bez nade. Parsonsova deca su je svirala i danju i nocju, nepodnosyljivo, na cyesylju i komadu toalet-papira. Vinston je uvecye imao visye posla nego ikad. Odredi dobrovoljaca koje je organizovao Parsons pripremali su ulicu za Nedelju mrzynje, syili zastave, crtali plakate, podizali koplja za zastave po krovovima i, reskirajucji da slome vrat, rastezali zyice s krova na krov da o njih okacye zastavice. Parsons se hvalio da cje sama zgrada Pobeda izvesiti cyetiri stotine metara zastave. Nalazio se u svom elementu i bio je srecjan kao malo dete. Vrucjina i fizicyki rad josy su mu davali i izgovor da uvecye oblacyi kratke pantalone i kosyulju s otvorenim okovratnikom. Bio je svuda u isto vreme, vukao, gurao, testerisao, zakucavao, improvizovao, podsticao i bodrio sve i svakog, i iz svakog pregiba na telu lucyio kiselkast znoj koji kao da je dolazio iz nepresusynog izvora.

Odjednom se u celom Londonu pojavio nov plakat. Nije imao teksta; predstavljao je samo cyudovisyno veliku figuru evroazijskog vojnika, tri ili cyetiri metra visokog, s bezizraznim mongolskim licem i ogromnim cyizmama, kako koracya drzyecji u visini kuka automat na gotovs. Gledan iz bilo kog ugla, grlicj cevi, uvelicyan skracjenom perspektivom, cyinio se uperen u posmatracya. Taj plakat je bio zalepljen na svaki zid gde je bilo slobodnog mesta, i po tirazyu cyak prevazilazio i portrete Velikog Brata. Kod prola, koji su prema ratu obicyno bili ravnodusyni, javljala se, pod razdrazyujucjim dejstvom propagande, jedna od njihovih povremenih groznica rodoljublja. Kao da su se zyelele uklopiti u opsyte raspolozyenje, raketne bombe su ubijale visye ljudi nego obicyno. Jedna je pala na prepun bioskop u Stepniju i zatrpala u rusyevinama nekoliko stotina zyrtava. Sutradan je sve stanovnisytvo te cyetvrti izisylo, u dugoj, otegnutoj koloni, na sprovod koji je potrajao satima i u stvari bio protestni miting. Druga je pala na zapusyten komad zemljisyta koji je sluzyio kao decyje igralisyte, i raznela u komade nekoliko desetina dece. Na to je dosylo do novih gnevnih demonstracija, pri cyemu je bila napravljena i spaljena Goldsytajnova figura od voska, stotine plakata s evroazijskim vojnikom zderano sa zidova i bacyeno na lomacyu, a nekoliko radnji opljacykano u opsytoj guzyvi; onda se pronese glas da sypijuni upravljaju bombama pomocju radio-talasa, i svetina potpali kucju u kojoj je zyiveo neki stari bracyni par za koji se sumnjalo da je stranog porekla te se oboje ugusyisye.

U sobici nad Cyeringtonovom radnjom, kad god su imali vremena da tamo odu, Dzyulija i Vinston su lezyali jedno uz drugo na krevetu bez cyarsyava, goli zbog vrucjine. Onaj pacov se visye nije pojavljivao, ali stenice i buve su se strahovito namnozyile po toplom vremenu. To nije smetalo. Prljava ili cyista, soba je bila raj. Cyim bi stigli, posuli bi celu sobu biberom kupljenim na crnoj berzi, zbacili odecju sa sebe, voleli se oznojenim telima, zatim zaspali i probudili se da vide kako su stenice zbile redove i spremaju protivnapad.

Cyetiri, pet, syest -- sedam puta su se sastali u junu. Vinstona besye prosyla navika da pije dzyin u svako doba. Visye nije osecjao potrebu. Dobio je u tezyini, otecyena vena mu se smirila i ostavila za sobom samo mrku mrlju iznad glezynja, jutarnji napadi kasylja su mu prestali. Visye nije bilo nesnosno zyiveti, visye ga nije progonio impuls da pravi grimase u telekran i da psuje iz sveg glasa. Sad kad su imali bezbedno skrovisyte, nije mu cyak bilo tesyko ni to syto mozye da se sastaje s Dzyulijom jedino na dva-tri sata, pa i to retko. Vazyno je bilo to syto soba nad starinarnicom mozye da postoji. Znati da ona postoji, neoskrvnjiva, bilo je gotovo isto kao i biti u njoj. Soba je bila svet za sebe, deo prostora koji je pripadao prosylosti, po kome su se mogle kretati izumrle zyivotinje. Cyerington je, mislio je Vinston, takodje jedna izumrla zyivotinja. On se obicyno zaustavljao da porazgovara nekoliko minuta s Ceringtonom pre no syto bi se popeo u sobu. Starac je vrlo retko izlazio iz kucje - ako je uopsyte izlazio -- a, s druge strane, kupaca gotovo da nije ni imao. Ziveo je kao duh izmedju male, mracyne radnjice i josy manje kuhinjice gde je spremao sebi jelo i u kojoj se izmedju ostalog nalazio ijedan neverovatno star gramofon sa ogromnom trubom. Bilo mu je milo syto ima s kim da razgovara. Dok je tapkao medju svojom bezvrednom robom, sa svojim dugim nosom, naocyarima s debelim staklom, i povijenim ramenima u somotskom kaputu, delovao je visye kao skupljacy nego kao trgovac. S nekim izbledelim odusyevljenjem doticao se ovog ili onog komada starudije -- porculanskog zapusyacya, bojenog poklopca polomljene burmutice, medaljona sa pramenom kose ko zna kog davno umrlog deteta -- nikad ne trazyecji od Vinstona da kupi, nego samo da se divi. Razgovarati s njim bilo je kao slusyati cincanje stare izandale muzicyke kutijice. Iz zakutaka secjanja izvukao je josy nekoliko odlomaka zaboravljenih decyjih pesmica. Jedna je bila o punoj korpi jaja, druga o malenoj pcyeli, trecja o djacima-djavolima. Kad god bi iskopao kakav nov odlomak, rekao bi stidljivo se smesykajucji: Ucyinilo mi se da bi vas moglo interesovati.

I Vinston i Dzyulija su znali -- u izvesnom smislu, to im je stalno bilo u pameti -- da ovo syto se desyava ne mozye dugo trajati. Bilo je trenutaka kad im je saznanje da ih neminovno cyeka smrt postajalo isto onako opipljiva stvar kao i krevet na kome su lezyali, i tada bi se pripijali jedno uz drugo s nekom ocyajnicykom cyulnosycju, kao gresynik osudjen na prokletstvo koji grabi poslednju mrvicu zadovoljstva pet minuta pre no syto cje na satu izbiti cyas osude. No bilo je i trenutaka kad su imali iluziju ne samo bezbednosti nego i trajnosti. Cyinilo im se da im se nisyta zlo ne mozye desiti sve dok su u sobi. Probiti se do nje bilo je tesyko i opasno, ali sama soba je bila svetilisyte. To je bilo slicyno iluziji koju je Vinston imao posmatrajucji stakleni pritiskacy: da se u taj stakleni svet mozye ucji i da se, kad se cyovek nadje unutra, vreme mozye zaustaviti. Cyesto su se prepusytali fantazijama o bekstvu. Srecja cje ih drzyati neogranicyeno i oni cje nastaviti svoju igru, kao i dosad, sve dok ih ne snadje prirodna smrt. Ili cje Ketrin umreti pa cje Vinston i Dzyulija, spretno manevrisyucji, uspeti da izdejstvuju dozvolu da se uzmu. Ili cje zajedno izvrsyiti samoubistvo. Ili cje nestati, izmeniti svoj izgled, naucyiti da govore kao proli, zaposliti se u fabrici i prozyiveti zyivot u nekoj sporednoj ulicyici, neotkriveni. No oboje su znali da su sve to besmislice. U stvarnosti bekstvo nije bilo mogucje. Cyak ni onaj jedini izvodjliv plan, samoubistvo, nisu imali namere da sprovedu. Zyiveti od danas do sutra, od jedne sedmice, do druge, rastezati sadasynjost koja nije imala buducjnosti, bio je nepobediv nagon, kao syto je nepobediv nagon plucja da uvlacye svaki novi dah sve dok ima vazduha.

A ponekad su govorili i o aktivnoj buni protiv Partije, ali nisu znali ni kako da ucyine prvi korak. Cyak i da je ono basnoslovno Bratstvo i postojalo, josy uvek bi put do njega ostao tezyak. On joj je ispricyao o cyudnoj bliskosti koja je postojala, ili se cyini da postoji, izmedju njega i O'Brajena, i o impulsu koji mu je ponekad dolazio: da prosto pride O'Brajenu, izjavi da je neprijatelj Partije, i zatrazyi njegovu pomocj. Njoj se zacyudo to nije ucyinilo nepromisyljenim. Bila je navikla da o ljudima sudi po licu, te joj se cyinilo prirodnim da Vinston veruje na osnovu jednog jedinog pogleda u magnovenju da se O'Brajenu mozye verovati. Osim toga, verovala je da svi, ili skoro svi, potajno mrze Partiju i da bi rado krsyili pravila kad bi znali da cje procji nekazynjeni. Ali odbijala je da poveruje da rasprostranjena, organizovana opozicija postoji i da uopsyte mozye postojati. Pricye o Goldsytajnu i njegovoj podzemnoj vojsci, kako je govorila, samo su gomila gluposti koje je Partija izmislila za svoje potrebe i u koje se cyovek morao pretvarati da veruje. Ona je bezbroj puta, na mitinzima i spontanim demonstracijama, vikala na sav glas trazyecji smrt ljudi cyija imena nikad nije ni cyula i u cyije navodne zlocyine nije ni najmanje verovala. Kad su se odrzyavala javna sudjenja, ona je bila na svom mestu u odredima omladinske organizacije koji su opkoljavali sudove i danju i nocju, skandirajucji u razmacima Smrt izdajnicima! Tokom Dva minuta mrzynje uvek je nadmasyivala sve ostale u izvikavanju pogrda Goldsytajnu. A ipak je imala vrlo bledu predstavu o tome koje Goldsytajn i kakvu doktrinu navodno zastupa. Odrasla je posle Revolucije, i bila premlada da bi se secjala ideolosykih borbi syezdesetih godina. Pojam nezavisnog politicykog pokreta bio je van njenih mocji poimanja; a u svakom slucyaju, Partija je nepobediva. Postojacje uvek, i uvek cje biti ista. Cyovek se mozye buniti jedino potajnom neposlusynosycju ili, najvisye, usamljenim cyinovima nasilja: ubistvom ili diverzijom.

U izvesnom smislu bila je mnogo inteligentnija od Vinstona, i daleko manje podlozyna partijskoj propagandi. Jednom ga je, kad je zbog necyega pomenuo rat protiv Evroazije, iznenadila rekavsyi da se po njenom misyljenju taj rat uopsyte ne vodi. Raketne bombe koje su svakodnevno padale na London ispaljivala je verovatno sama vlada Okeanije, samo da se ljudi plasye . Ta misao mu doslovno nikad nije usyla u glavu. Ona je u njemu podstakla cyak i neku zavist kad mu je rekla da joj je tokom Dva minuta mrzynje najvecji problem kako da ne prsne u smeh. No stavljalaje u sumnju ucyenje Partije samo onda kad se doticalo njenog sopstvenog zyivota. Cyesto je bila spremna da prihvati zvanicynu mitologiju samo zato syto joj razlika izmedju istine i izmisyljotine nije bila vazyna. Verovala je, na primer, posyto je to ucyila u sykoli, da je Partija izmislila avion. (Vinston se seti da je u vreme kad je on bio djak -- Partija tvrdila samo da je izmislila helikopter; dvanaestak godina kasnije, kad je Dzyulija isyla u sykolu, to isto je tvrdila i za avion; josy jedna generacija, i Partija cje pripisati sebi da je izmislila i parnu masyinu.) A kad joj je rekao da su avioni postojali mnogo pre njegovog rodjenja, i daleko pre Revolucije, to joj se nije ucyinilo ni najmanje vrednim pazynje. Najzad, kakve veze ima ko je izmislio avion? Znatno visye ga je pogodilo kad je iz neke njene slucyajne primedbe zakljucyio da se ona ne secja da je Okeanija pre cyetiri godine bila u ratu s Istazijom a u miru s Evroazijom. Bilo je istina da je ceo rat smatrala namesytenom stvari; no bilo je ocyigledno da cyak nije ni primetila da se promenilo ime neprijatelja. Mislila sam da smo oduvek u ratu s Evroazijom , ravnodusyno mu je rekla. To ga je malo poplasyilo. Avion je bio pronadjen davno pre njenog rodjenja, ali je do izmene u ratu dosylo pre svega cyetiri godine, kad je vecj uveliko bila odrasla. Oko toga se prepirao s njom skoro cyetvrt sata. Na kraju je uspeo da joj prisili secjanje da se vrati, sve dok se nije nejasno podsetila da je nekad neprijatelj bio Istazija a ne Evroazija. No cela stvar joj se i dalje cyinila nevazynom. Ko te pita? rekla mu je nestrpljivo. Uvek je jedan rat za drugim, a zna se da su sve vesti i tako gola lazy.

Ponekad joj je pricyao o Odeljenju dokumentacije i besramnim falsifikatima koje tamo cyini. To je nije uzyasavalo. Na pomisao da lazyi postaju istine njoj se nije stvarala provalija pod nogama. On joj ispricya o Dzyonsu, Aronsonu i Raterfordu i osobito znacyajnom komadu papira koji je u jednom trenutku drzyao u ruci. To na nju ne ostavi osobiti utisak. Isprva cyak nije ni shvatila u cyemu je susytina pricye. Jesu li to bili tvoji prijatelji? upita ga. Nisu, nisam ih ni poznavao. Bili su cylanovi Uzye partije. Sem toga, bili su mnogo stariji od mene. Oni su iz starih dana, pre Revolucije. Jedva sam ih poznavao i iz vidjenja. Pa syto se onda sekirasy? Partija i tako celo vreme ubija ljude.

On pokusya da je natera da shvati. Ovo je izuzetan slucyaj. Nije u pitanju samo to syto je neko ubijen. Shvatasy li da je prosylost, od jucye pa unatrag, ukinuta? Ako je josy igde ima, onda je u nekoliko predmeta uz koje nisu vezane nikakve recyi, kao syto je onaj komad stakla. Mi vecj ne znamo doslovno nisyta o Revoluciji i vremenu pre Revolucije. Svaki dokument je unisyten ili falsifikovan, svaka knjiga preradjena, svaki spomenik, svaka ulica, svaka zgrada prekrsytena, svaki datum izmenjen. A taj proces se nastavlja iz dana u dan, iz minuta u minut. Istorija se zaustavila. Ne postoji nisyta sem beskonacyne sadasynjosti u kojoj Partija uvek ima pravo. Razume se, ja znam da se prosylost falsifikuje, ali necju nikad mocji da dokazyem, cyak ni onda kad sam ja taj koji falsifikuje. Kad se falsifikat izvrsyi, ne ostaje nikakav dokaz. Jedini dokazi su u mojoj glavi, ali ja nikako ne mogu biti siguran da se iko drugi secja onoga cyega i ja. I samo sam jednom u zyivotu, u tom slucyaju o kome ti pricyam, zaista imao u ruci konkretan dokaz posle dogadjaja -- godinama posle dogadjaja. l syta ti je to vredelo? Nisyta, jer sam ga bacio posle nekoliko minuta. Ali da mi se to desi danas, sacyuvao bih ga. Ja, vala, ne bih! recye Dzyulija. Ja sam sasvim spremna da reskiram, ali samo za nesyto korisno, a ne za parcyicje starih novina. I da si ga sacyuvao, syta bi mogao da uradisy s njim? Verovatno nisyta narocyito. Ali to je bio dokaz. Mogao je posejati sumnju ovde-onde, pod uslovom da se usudim i pokazyem ga nekome. Ne verujem da cjemo isyta mocji da izmenimo za nasyeg zyivota. Ali mogucje je zamisliti male grupice otpora ovde-onde -- grupice ljudi koji se udruzyuju, grupice koje postepeno rastu i mozyda ostave nesyto pisano za sobom, da bi sledecja generacija produzyila gde smo mi stali. Dragi, meni nije stalo do sledecje generacije. Meni je stalo samo do nas . Ti si buntovnik samo od pojasa nanizye , recye joj on.

Ona nadje da je to neverovatno duhovito i odusyevljeno ga zagrli.

Za finese partijske doktrine nije imala nimalo interesovanja. Kad god bi on pocyinjao da pricya o principima englsoca, dvomisli, izmenljivosti prosylosti, i poricanju objektivne stvarnosti, i da upotrebljava recyi iz Novogovora, njoj je postajalo dosadno, zbunjivala bi se i govorila da na to nikad ne obracja pazynju. Zna se da su sve to budalasytine; zasyto se onda sekirati? Ona zna kad da klicye a kad da vicye ua ; to je sve syto cyoveku treba. Ako bi i dalje govorio o tim pitanjima, ona bi -- imala je tu nezgodnu naviku -- padala u san. Bila je jedna od onih koji mogu zaspati u svakom trenutku i svakom polozyaju. Razgovarajucji s njom, on shvati kako je lako prikazati fasadu politicyke ispravnosti a pri tom nemati pojma sta ispravnost znacyi. U izvesnom smislu, pogledi Partije najuspesynije su se nametali ljudima nesposobnim da ih shvate. Mogucje je bilo naterati ih da prihvate najocyiglednija nasilja nad stvarnosycju, posyto nikad nisu potpuno shvatali svu velicyinu onoga syto se od njih trazyi, a za javni zyivot nisu bili dovoljno zainteresovani da bi primetili syta se desyava. Zato syto nisu shvatili do kraja, ostajali su normalni. Oni su jednostavno gutali sve, a to syto bi progutali nije im sykodilo jer nije ostavljalo nisyta za sobom, basy kao syto zrno kukuruza prolazi nesvareno kroz telo kakve ptice.

Najzad se dogodilo. Ocyekivana poruka je stigla. Cyinilo mu se da je na to cyekao celog zyivota.

Isyao je dugim hodnikom u Ministarstvu, i stigao skoro do mesta gde mu je Dzyulija tutnula ceduljicu u syaku, kad je osetio da odmah za njim ide neko krupniji od njega. Taj neko, ko god bio, malo se zakasyljao, ocyigledno spremajucji se da progovori. Vinston se naglo zaustavi i okrete. Ugleda O'Brajena.

Najzad su stajali licem u lice; Vinston oseti samo jedan impuls: da pobegne. Srce mu je zyestoko tuklo. Ne bi bio sposoban da progovori. O'Brajen, medjutim, produzyi istim korakom, za trenutak prijateljski polozyi ruku na Vinstonovu misyicu, tako da obojica kretosye dalje jedan uz drugog. Zatim progovori, s onom cyudnom ozbiljnom ucytivosycju po kojoj se razlikovao od vecjine cylanova Uzye partije. Nadao sam se da cju imati prilike da porazgovaram s vama j recye on. Neki dan sam cyitao u Tajmsu jedan vasy cylanak u Novogovoru. Vas Novogovor zanima s naucyne tacyke gledisyta, zar ne?

Vinston besye povratio nesyto kontrole nad sobom. Tesyko da bi se moglo recji da je s naucyne tacyke gledisyta , recye. Ja sam samo amater. To nije moja oblast; nisam nikad imao posla sa samim stvaranjem jezika. Ali se njime izvrsno sluzyite , recye O'Brajen. To ne mislim samo ja. Nedavno sam razgovarao s jednim vasyim prijateljem koji je zaista strucynjak. Za trenutak mu se ne mogu setiti imena.

Vinstonovo srce se opet bolno protrese. Taj o kome je bila recy nije mogao biti niko drugi do Sajm. Ali Sajm je bio ne samo mrtav nego ukinut, nelice. Pomenuti ga bilo bi smrtno opasno. O'Brajenova primedba je ocyigledno trebalo da posluzyi kao signal, kao syifra. Ucyestvujucji zajedno s njim u malom cyinu zlomisli, O'Brajen je od Vinstona nacyinio saucyesnika. Oni produzyisye korakom niz hodnik, ali O'Brajen se najednom zaustavi. Gestom koji je uvek obezoruzyavao i odavao prijateljstvo, on popravi naocyari na nosu. Zatim nastavi: U stvari, hteo sam da vam kazyem da sam u vasyem cylanku naisyao na dve recyi koje su zastarele. No u upotrebi su bile sve do nedavno. Jeste li videli deseto izdanje Recynika Novogovora? Nisam , recye Vinston. Mislio sam dajosy nije izisylo. Mi se u Dokumentaciji josy uvek sluzyimo devetim. Deseto izdanje se necje pojaviti josy nekoliko meseci; ali razdeljeno je nekoliko signalnih primeraka. Jedan imam i ja. Mozyda bi vas interesovalo da pogledate? Veoma j recye Vinston, shvativsyi smesta kuda to vodi. Neka od novih dostignucja upravo su ingeniozna. Smanjenje broja glagola -- mislim da cje vas to osobito zanimati. Kako cjemo: da li da vam posyaljem po kuriru? Bojim se da cju zaboraviti; za te stvari nemam pamcjenje. Mozyda ako biste vi dosyli do mene da vam ga dam? Cyekajte. Dacju vam adresu.

Stajali su ispred telekrana. Pomalo rasejano, O'Brajen pipnu po dzyepovima, zatim izvadi belezynik s kozynim koricama i zlatnu hemijsku olovku. Odmah ispod telekrana, u polozyaju da svako ko posmatra s druge strane instrumenta mozye procyitati syta pisye, on nazyvrlja adresu, otkide list i dade ga Vinstonu. Kod kucje sam obicyno uvecye , recye, a ako ne budem, moj sluga cje vam dati recynik.

Potom ode, ostavivsyi Vinstona da drzyi listicj papira, koji ovog puta nije trebalo kriti. On ipak pazyljivo naucyi adresu napamet, i posle nekoliko sati ubaci papir u rupu za pamcjenje zajedno sa gomilom drugih papira.

Njihov razgovor je potrajao najvisye dva-tri minuta. Cela epizoda mogla je imati samo jedno znacyenje. Bila je smisyljena da bi Vinston saznao O'Brajenovu adresu. To je bilo potrebno, jer se nicyija adresa nije mogla doznati drukcyije no direktnim pitanjem. Nisu postojali nikakvi imenici. Ono syto mu je O'Brajen u stvari rekao, znacyilo je ako budesy pozyeleo da me vidisy, evo gde me mozyesy nacji . Mozyda cje cyak u recyniku biti sakrivena kakva poruka. No u svakom slucyaju jedno je bilo sigurno. Zavera o kojoj je sanjao odista postoji, a on je upravo dosegao njenu spoljnu ivicu.

Znao je da cje se pre ili posle odazvati O'Brajenovom pozivu. Mozyda sutradan, mozyda posle dugog odlaganja -- nije bio siguran. Ono syto se desyevalo bio je samo razvoj procesa koji je pocyeo pre nekoliko godina. Prvi korak je bila potajna, nenamerna misao, a drugi otpocyinjanje dnevnika. Onda je presyao s misli na recyi, a s recyi na dela. Poslednji korak je ono syto cje se desiti u podrumima Ministarstva ljubavi. On je to prihvatio. Kraj je bio sadrzyan u pocyetku. Ali ipak je bilo strasyno; ili, tacynije, slicyno prvom dahu smrti; osecjao se kao da je u manjoj meri zyiv. Josy dok je razgovarao s O'Brajenom, u trenutku kad je shvatio smisao njegovih recyi, osetio se kao da mu je celo telo obuzela hladna drhtavica. Imao je osecjanje da zakoracyuje u hladnu vlagu groba; a od toga syto je oduvek znao da je grob tu i da ga cyeka nije mu bilo mnogo bolje.

Vinston se probudi ocyiju punih suza. Dzyulija se sanjivo okrete pored njega, promrmljavsyi nesyto syto je verovatno bilo Syta je? Sanjao sam... pocye on, pa se presecye. Bilo je previsye komplikovano da bi se moglo iskazati recyima. Pored samog sna, postojalo je i secjanje vezano za njega koje mu se vratilo u pamet u onih nekoliko sekundi posle budjenja.

On ponovo lezye, zatvorenih ocyiju, josy uvek natopljen atmosferom sna. To je bio ogroman, svetao san u kome kao da se ceo njegov zyivot pruzyao pred njim poput predela u letnje vecye posle kisye. Sve se desyavalo u unutrasynjosti staklenog pritiskacya, ali povrsyina stakla besye postala nebeski svod, a ispod svoda sve se cyinilo prepravljeno jasnom mekom svetlosycju u kojoj se moglo videti do beskrajnih daljina. Ceo san je bio obuhvacjen -- na neki nacyin cyak i sadrzyan -- u pokretu ruke koji je napravila njegova majka, a posle trideset godina ona Jevrejka koju je video u zyurnalu kako pokusyava da zasytiti decyacyicja od metaka pre nego syto ih je helikopter oboje razneo u komade. Znasy li , recje on, da sam do ovog trenutka verovao da sam ubio svoju majku? A zasyto si je ubio? upita Dzyulija, gotovo spavajucji. Nisam je ubio. Ne fizicyki.

U snu se setio trenutaka kad je poslednji put video majku, a nekoliko sekundi pre budjenja vratio mu se sav onaj venac sitnih dogadjaja koji su ga okruzyivali. Posredi je bilo secjanje koje je godinama namerno potiskivao iz glave. U pogledu datuma nije bio siguran, ali kad se to desilo, nije mogao imati visye od dvanaest, ako ne i samo deset, godina.

Otac je pre toga vecj bio nestao; nije se mogao setiti pre koliko vremena. Jasnije se secjao sulude nemirne atmosfere tog vremena: povremenih uzbuna zbog bombardovanja, sklonisyta u stanicama metroa, gomila rusyevina na sve strane, nerazumljivih objava izlepljenih po uglovima ulica, bandi mladicja u kosyuljama iste boje, ogromnih redova pred pekarama, isprekidane mitraljeske paljbe iz daljine -- i iznad svega, cyinjenice da hrane nikad nije bilo dovoljno. Secjao se dugih popodneva koja je provodio s ostalim decyacima preturajucji oko kanti za djubre i gomila otpadaka, vadecji listove kupusa, kore krompira, ponekad cyak i komadicje ustajalog hleba koje su potom pazyljivo cyistili od pepela; i cyekajucji da prodju kamioni koji su isyli izvesnom odredjenom marsyutom a za koje se znalo da prevoze stocynu hranu; kad su se truckali prelazecji preko neravnina na putu, s njih bi ponekad palo nekoliko komada uljane pogacye.

Kad je otac nestao, majka nije pokazala nikakvo iznenadjenje ni jaku patnju, ali se iznenada promenila. Cyinilo se da je izgubila i najmanju trunku volje. Bilo je ocyigledno, cyak i Vinstonu, da je cyekala nesyto syto se mora desiti. Radila je sve syto je bilo potrebno -- kuvala, prala, krpila, namesytala krevet, ribala pod, cyistila kamin -- uvek veoma sporo i s cyudjnim odsustvom suvisynih pokreta, kao vosytana lutka koja se krecje sama. Njeno krupno i lepo telo kao da je samo od sebe zapadalo u nepokretnost. Cyesto je satima sedela na krevetu, gotovo nepomicyno, i ljuljala njegovu mladju sestricu, sitno, bolesyljivo, veoma tiho dete od dve ili tri godine, s licem koje je od iznurenosti izgledalo gotovo majmunsko. Vrlo retko bi uzela Vinstona u narucyje; tada bi ga dugo drzyala privijenog uza se, ne govorecji ni recyi. Bilo mu je jasno, i pored malo godina i sebicynosti, da je to na neki nacyin povezano sa nikad nepomenutim dogadjajem koji tek syto se nije desio.

Secjao se sobe u kojoj su zyiveli, mracyne, zagusyljive prostorije s krevetom pokrivenim belom zastirkom koji kao da ju je dopola ispunjavao. Secjao se resyoa na gas koji je stajao u kaminu, i police na kojoj je bila hrana; a u hodniku ispred vrata bio je umivaonik od pecyene gline, koji su koristili stanari nekoliko soba. Secjao se majcyinog tela nalik na kip kako se saginje nad resyo da promesya nesyto u syerpi. Visye od svega secjao se stalne gladi i ogavnih zyestokih borbi u vreme jela. Stalno je mucyio majku zapitkujucji je zasyto nema josy, vikao je i izdirao se na nju (secjao se cyak i tonova svog glasa koji se prerano pocyeo menjati pa bi ponekad zagrmeo cyudnim baritonom), ili zyalostivno cmizdrio ne bi li mu dala visye nego syto mu je pripadalo. Majka je bila potpuno spremna da mu da visye nego syto mu je pripadalo. Uzimala je zdravo za gotovo da on, musyko , treba da dobije vecji deo; no ma koliko mu davala, uvek je trazyio josy. Pri svakom obroku preklinjala ga je da ne bude sebicyan, da ne zaboravi da mu je sestrica gladna i da je i njoj potrebna hrana, ali nije pomagalo. On bi drecyao od besa kad bi prestala da mu sipa jelo, pokusyavao da joj istrgne syerpu i kutlacyu, grabio zalogaje iz sestrinog tanjira. Znao je da cje majka i sestra zbog toga gladovati, ali nije mogao da se uzdrzyi; cyak je smatrao da ima i pravo na visye jela. Cyinilo mu se da ga razurlana glad u zye lucu opravdava. Izmedju obroka, ako majka ne bi strazyarila, stalno je krao iz kukavne zalihe hrane na polici.

Jednog dana su dobili sledovanje cyokolade, koje nije bilo vecj nedeljama, ako ne i mesecima. Sasvim se jasno secjao dragocenog komadicja cyokolade. Na njih troje zapalo je dve unce (u to vreme se josy uvek racyunalo na unce). Bilo je ocyigledno da je to trebalo podeliti na tri jednaka dela. Odjednom, kao da je slusyao nekog drugog, Vinston cyu sebe kako krupnim i grubim glasom zahteva da mu se da ceo komad. Majka mu recye da ne bude halapljiv. Izrodi se duga, jetka svadja, bez kraja i konca, s uzvicima, moljakanjem, suzama, grdnjama, cenkanjem. Njegova sicjusyna sestrica, grcyevito se drzyecji za majku obema rukama, sasvim slicyna majmuncyetu, sedela je i posmatrala ga preko majcyinog ramena krupnim, zyalosnim ocyima. Na kraju majka odlomi tri cyetvrtine cyokolade i dade Vinstonu; preostalu cyetvrtinu dade njegovoj sestri. Devojcyica dohvati cyokoladu i tupo se zagleda u nju, mozyda i ne znajucji syta je to. Vinston je jedan trenutak stajao i posmatrao je. Zatim, hitrim skokom, istrzye komadicj cyokolade iz sestrine rucyice i izlete na vrata. Vinstone! Vinstone! povika majka za njim. Vrati se! Vrati sestri njenu cyokoladu!

On stade, ali se ne vrati. Majcyine brizyne ocyi nisu silazile s njegovog lica. Cyak i sad kad je razmisyljao o svemu tome, nije znao syta je to syto se neposredno zatim desilo. Shvativsyi da joj je nesyto oteto, njegova sestra pocye slabasyno da cvili. Majka je obgrli rukom i stezye joj glavicu sebi na grudi. Nesyto u tom pokretu govorilo mu je da mu sestrica umire. On se okrete i pobezye niza stepenice, dok mu je cyokolada u ruci postajala lepljiva.

Majku visye nije video. Kad je pojeo cyokoladu, osetio se malo postidjen i smucao se ulicama nekoliko sati, sve dok ga glad nije oterala kucji. Kad se vratio, majke nije bilo. U to vreme tako syta je vecj postajalo normalno. Iz sobe nije nedostajalo nisyta sem majke i sestre. Nisu bile ponele nisyta od odecje, cyak ni majcyin kaput. Ni posle toliko godina nije bio siguran da li mu je majka mrtva. Bilo je savrsyeno mogucje da su je oterali u logor za prisilni rad. Syto se sestre ticye, mogli su je odvesti, kao i Vinstona, u neku od kolonija za napusytenu decu (zvale su se vaspitno-popravni centri) koje su podizane posle gradjanskog rata; ili su je mozyda poslali u logor zajedno s majkom, ili prosto ostavili negde da umre.

San mu je josy uvek bio jasan u svesti, osobito onaj zakriljujucji, zasytitnicyki pokret rukom u kome kao da je bio sadrzyan sav njegov smisao. U secjanje mu se vrati drugi san, koji je sanjao pre dva meseca. U njemu je majka, onako isto kako je sedela na otrcanom krevetu zastrtom belim pokrivacyem s detetom koje se cyvrsto drzyalo za nju, sedela u potonulom brodu, duboko ispod njega, i svakog minuta tonula sve dublje, ali josy uvek gledala navisye, u njega, kroz sve tamniju vodu.

On ispricya Dzyuliji o majcyinom nestanku. Ne otvarajucji ocyi, ona se okrete i smesti udobnije. Vidim da si u to vreme bio prava svinja , nerazgovetno recye. Sva deca su svinje. Jeste. Samo u celoj pricyi je u pitanju to...

Po njenom disanju bilo je jasno da je ponovo zapadala u san. Zyeleo je da mozye nastaviti pricyu o majci. Po onome cyega se secjao o njoj, nije mislio da je bila neobicyna zyena, josy manje da je bila inteligentna; a ipak je u njoj bilo neke plemenitosti, neke cyistote, jednostavno zato syto su nacyela koja je posytovala bila njena licyna. Njena osecjanja su bila njena sopstvena, i nisu se dala izmeniti dejstvom icyega spoljnog. Ona ne bi ni pomislila da nekoristan cyin postaje samim tim i besmislen. Kad cyovek voli nekog, onda ga voli, i kad nema da mu da nisyta drugo, daje mu bar ljubav. Kad je poslednjeg ostatka cyokolade nestalo, majka je ipak zagrlila njegovu sestricu. To nije koristilo, nije menjalo nisyta, nije proizvelo josy cyokolade, nije odagnalo detinju smrt, ni njenu sopstvenu; ali joj se cyinilo sasvim prirodnim da zagrli svoje dete. Ona zyena, izbeglica, u cyamcu takodje je pokrila decyacyicja svojom rukom koja protiv metka nije koristila nisyta visye no syto bi koristio list hartije. Ono strasyno syto je Partija uradila bilo je u tome syto je ubedila ljude da goli impulsi, gola osecjanja, ne vrede nisyta, a u isto vreme im otela svu mocj nad materijalnim svetom. U kandzyama Partije, ono syto cyovek osecja ili ne osecja, syto cyini ili ne cyini, nije predstavljalo doslovno nikakvu razliku. Bilo kako bilo, cyovek je nestajao, i visye se ni za njega ni za njegove postupke nije cyulo. Bio je potpuno izvucyen iz toka istorije. A ipak ljudima od pre svega dve generacije to se ne bi cyinilo od prvenstvene vazynosti, zato syto nisu ni pokusyavali da izmene istoriju. Njih je vodio sistem licynih odanosti koji nisu ni dovodili u pitanje. Vazyni su bili licyni odnosi; neki krajnje beznadezyan pokret, jedan zagrljaj, jedna suza, jedna recy samrtniku, mogli su imati vrednosti sami po sebi. Njemu iznenada pade na pamet da su proli josy uvek ostali takvi. Oni nisu bili odani jednoj partiji, ni jednoj zemlji, ni jednoj ideji; bili su odani jedan drugom. Prvi put u zyivotu on ne prezre prole niti pomisli o njima samo kao o nepokretnoj masi koja cje jednog dana ozyiveti i preporoditi svet. Proli su ostali ljudi. Nisu otvrdnuli u dusyi. Drzyali su se primitivnih emocija koje je on morao da ponovo ucyi sa svesnim naporom. Mislecji te misli, seti se, bez ocyigledne veze, kako je pre nekoliko nedelja video odsecyenu syaku kako lezyi na ulici i gurnuo je nogom u kanal kao da je koren kupusa. Proli su ljudska bicja , recye naglas. Mi nismo. Zasyto? upita Dzyulija, koja se besye ponovo probudila.

On malo razmisli. Da li ti je nekad palo na pamet , recye, da bi najpametnije uradili da jednostavno izidjemo odavde pre nego syto bude kasno i da se visye nikad ne vidimo? Jeste, dragi, nekoliko puta. Ali ipak necju. Dosad smo imali srecje , recye on, ali to ne mozye trajati josy dugo. Ti si mlada. Izgledasy normalna i bezgresyna. Ako se budesy cyuvala ljudi kao syto sam ja, mogla bi ostati zyiva josy pedeset godina. Ne. Sve sam ja to preturila u glavi. Syta ti radisy, to cju i ja. I ne budi tako malodusyan. Ja sam dosta vesyta da sacyuvam glavu. Mozyda cjemo biti zajedno josy syest meseci -- godinu dana -- ne mozyemo znati koliko. Na kraju cje nas svakako razdvojiti. Shvatasy li koliko cjemo potpuno biti sami? Kad nas uhvate, necjemo mocji nisyta, doslovno nisyta, da ucyinimo jedno za drugo. Ako priznam, streljacje te; ako odbijem da priznam, opet cje te streljati. Nisyta syto bih mogao recji, ili precjutati, necje mocji da odlozyi tvoju smrt ni za pet minuta. Necju znati za tebe ni da li si zyiva ili mrtva; ni ti za mene. Bicjemo potpuno nemocjni u svakom pogledu. Jedino syto cje biti vazyno to je da ne izdajemo jedno drugo, mada ni to necje znacyiti basy nisyta. Ako mislisy na priznavanje , recye ona, tu nema gresyke, priznacjemo. Svi priznaju, uvek. Tu se ne mozye nisyta. Mucye te.

Ne mislim to. Priznati ne znacyi izdati. Syta se kazye i uradi nije vazyno: vazyno je samo syta se osecja. Ako bi me naterali da prestanem da te volim -- to bi bila prava izdaja .

Ona razmisli o tome. To ne mogu , recye najzad. To jedino ne mogu. Mogu te naterati da kazyesy bilo syta - bilo syta -- ali ne mogu te naterati da u to verujesy. U dusyu ne mogu da udju. Ne , recye on s malo visye nade, ne; to je sasvim tacyno. U dusyu ne mogu da udju. Ako mozyesy i dalje da osecjasy da vredi ostati cyovek, makar to ne dalo nikakvih rezultata, onda si pobedio ti njih.

On pomisli o telekranu i njegovom nikad zaspalom uvu. Mogu te sypijunirati dan i nocj, ali ako ostanesy priseban, josy uvek mozyesy da ih nadmudrisy. Uza svu svoju vesytinu, josy uvek nisu pronasyli nacyin da cyitaju ljudske misli. Mozyda je to manje istina kad se cyovek nadje u njihovim rukama. Syta se desyavalo u unutrasynjosti Ministarstva ljubavi nije se znalo, ali se moglo pogoditi: mucyenja, droge, osetljivi instrumenti koji registruju nervne reakcije, postepeno iznurivanje besanicom, samocjom i upornim ispitivanjem. U svakom slucyaju, cyinjenice je bilo nemogucje sakriti. Do njih su mogli docji istragom ili iscediti iz samog cyoveka mucyenjem. Ali ako cilj nije ostati zyiv nego ostati cyovek, kakvu to razliku na kraju cyini? Osecjanja ti ne mogu izmeniti; najzad, ne mozyesy ih izmeniti ni sam, sve i da hocjesy. Mogu da iznesu na svetlo, do najsitnijih detalja, sve syto si uradio, rekao i pomislio; ali sama dusya, cyiji su postupci i samom tebi nejasni, ostaje neosvojiva.

Najzad; najzad; najzad su to ucyinili!

Soba u kojoj su stajali bila je izduzyena i osvetljena mekom svetlosycju. Telekran je bio utisyan do tihog mrmora; debljina tamnoplavog tepiha davala je cyoveku osecjanje da gazi po somotu. U suprotnom kraju sobe sedeo je O'Brajen, ispod lampe sa zelenim abazyurom i s gomilom papira levo i desno od sebe. Kad je sluga uveo Dzyuliju i Vinstona, on nije ni podigao glavu.

Vinstonu je srce lupalo tako jako da je sumnjao hocje li mocji progovoriti. U glavi mu je bila samo jedna misao: najzad, najzad; najzad smo to ucyinili. Bilo je nepromisyljeno uopsyte dolaziti ovamo, a cyista ludost docji zajedno; mada su stigli razlicyitim putevima i sastali se tek na O'Brajenovom pragu. No i da se samo udje u tu kucju zahtevalo je nervni napor. Obicyan cyovek je samo u vrlo retkim prilikama mogao da vidi kako kucje cylanova Uzye partije izgledaju iznutra, ili da uopsyte udje u cyetvrt gde su oni stanovali. Cela atmosfera ogromnog stambenog bloka, bogatstvo i prostranstvo svega, nepoznati mirisi dobrog jela i duvana, tihi i neverovatno brzi liftovi su klizili gore-dole, sluge u belim bluzama kako hitaju tamo-amo -- sve je to ulivalo zebnju. Iako je imao dobar razlog syto je ovamo dosyao, ipak ga je na svakom koraku proganjao strah da cje se iza ugla pojaviti strazyar u crnoj uniformi, legitimisati ga i narediti mu da se gubi. Medjutim, O'Brajenov sluga ih je oboje pustio u kucju ne trepnuvsyi okom. To je bio sitan, crnomanjast cyovek u beloj bluzi, s romboidnim, potpuno bezizraznim licem, kao u Kineza. Hodnik kroz koji ih je proveo bio je zastrt mekim tepihom a oblozyen svetlim tapetama i belom drvenom oplatom; sve je bilo izvanredno cyisto. To je takodje ulivalo zebnju. Vinston se nije secjao da je ikad video hodnik cyiji zidovi nisu bili prljavi od dodira s ljudskim telima.

O'Brajen je u ruci drzyao komad papira i pazyljivo ga proucyavao. Krupno lice, pognuto tako da se videla linija nosa, izgledalo je istovremeno surovo i inteligentno. Dvadesetak sekundi sedeo je nepomicyno. Onda privucye diktograf i odsecyeno isycyita poruku u hibridnom zyargonu Ministarstva: Tacyke jedan zarez pet zarez sedam odobrene celosno predlog u tacyki syest dvaputvisye smesyan ivicyi sa zlomisylju ponisytiti stop nepristup izgradnji pre prijema procene rezyitrosykova za masyine stop kraj poruke.

Lagano se dizye sa stolice i pridje im necjujno po mekom tepihu. Zajedno sa novogovorskim recyima kao da se bio oslobodio i jednog dela zvanicynog drzyanja, ali bio je ipak natmureniji nego obicyno, kao da mu nije drago syto ga uznemiravaju. Kroz uzyas koji je Vinston vecj osecjao najednom se probi obicyna zbunjenost. Cyinilo mu se sasvim mogucje da je napravio glupu gresyku. Jer kakvog je u stvari dokaza imao da je O'Brajen politicyki zaverenik? Nikakvog sem kratkog pogleda i jedne jedine dvosmislene primedbe; povrh toga, samo svoje potajne nade koje su se zasnivale na snu. Nije mu mogao pomocji cyak ni izgovor da je dosyao po recynik, jer bi u tom slucyaju Dzyulijino prisustvo bilo nemogucje objasniti. Prolazecji pored telekrana, O'Brajen se necjega seti. Zaustavi se, okrete i pritisnu prekidacy na zidu. Cyu se osytar metalni zvuk. Glas ucjuta.

Dzyulija se oglasi tihim zvukom, kratkim piskom iznenadjenja. Vinston, iako pritisnut panikom, besye toliko zaprepasycjen da se nije mogao uzdrzyati. Mozyete da ga iskljucyite! uzviknu. Da , recye O'Brajen, mozyemo da ga iskljucyimo. Imamo tu privilegiju.

Sad je stajao lice u lice s njima. Njegovo krupno telo nadvisyivalo ih je, a izraz lica mu se josy uvek nije dao desyifrovati. Cyekao je, pomalo strogo, da Vinston nesyto kazye, ali syta? Cyak i sad je bilo sasvim lako mogucje da je on prosto veoma zaposlen cyovek koji se nervozno pita zasyto ga uznemiravaju. Svi su cjutali. S iskljucyenim telekranom, u sobi je izgledalo smrtno tiho. Sekunde su prolazile, beskrajne. Uz veliki napor, Vinston je gledao O'Brajenu u ocyi. Onda se mrko lice najednom rasyiri u nesyto syto je moglo licyiti na pocyetak osmeha. Onim svojim karakteristicynim pokretom, O'Brajen popravi naocyare na nosu. Da li da ja kazyem, ili cjete vi? upita on. Ja cju , smesta recye Vinston. Onaj aparat je zaista iskljucyen? Da, sve je iskljucyeno. Sami smo. Dosyli smo ovamo zato syto...

On zastade, prvi put shvativsyi koliko su mu motivi nejasni. Posyto u stvari nije znao kakvu pomocj ocyekuje od O'Brajena, nije mu bilo lako da kazye zasyto je dosyao. On produzyi, znajucji da mu recyi zvucye i slabasyno i pretenciozno: Verujemo da postoji neka zavera, neka tajna organizacija koja radi protiv Partije, i da ste vi u njoj. Zyelimo da joj se prikljucyimo i radimo za nju. Mi smo neprijatelji Partije. Ne verujemo u principe englsoca. Mi smo zlomislitelji. Osim toga smo i preljubnici. Ovo vam govorim zato syto zyelimo da vam se stavimo na milost i nemilost. Ako zyelimo da nas optuzyite josy za nesyto, mi smo spremni.

On stade i osvrte se, s osecjanjem da su se vrata otvorila. Odista, sitni sluga zyutog lica besye usyao bez kucanja. Vinston vide da nosi posluzyavnik sa bokalom i cyasyama. Martin je nasy , mirno recye O'Brajen. Martine, donesi picje ovamo. Stavi ga na okrugli stocyicj. Imamo li dovoljno fotelja? Onda mozyemo sesti i razgovarati na miru. Martine, donesi i sebi fotelju. Imamo poslovan razgovor. Iducjih deset minuta nisi sluga.

Cyovecyuljak sede, ne pokazujucji ni najmanje nelagodnosti, a ipak sa malo sluzyinskim ponasyanjem, kao sobar kome se ukazuje kakva privilegija. Vinston ga je posmatrao iskosa. Sinu mu da taj cyovek celog zyivota igra odredjenu ulogu i da osecja da bi mu bilo opasno odustati od glume ma i za trenutak. O'Brajen dohvati bokal za grlicj i napuni cyasye nekom tamnocrvenom tecynosycju. Ona u Vinstonu probudi nejasno secjanje na nesyto syto je odavno video na nekom zidu ili oglasnom panou -- ogromnu bocu sastavljenu od elektricynih sijalica koja kao da se dizala i spusytala i tocyila svoju sadrzyinu u cyasyu. Gledana odozgo, tecynost se cyinila skoro crna, ali u bokalu je blistala kao rubin. Imala je kiselo-sladak miris. On vide Dzyuliju kako podizye cyasyu i mirisye s neskrivenom radoznalosycju. To se zove vino , recye O'Brajen s jedva primetnim osmehom. O njemu ste bez sumnje cyitali u knjigama. Bojim se, dodusye, da ga do Syire partije ne dolazi mnogo. Lice mu se ponovo uozbilji; on podizye cyasyu: Mislim da cje biti umesno da pocynemo zdravicom. U zdravlje nasyeg vodje: u zdravlje Emanuela Goldsytajna.

Vinston podizye cyasyu s prilicynom revnosycju. Vino je bilo nesyto o cyemu je cyitao i sanjao. Kao i pritiskacy i Cyeringtonove upola zapamcjene pesmice, pripadalo je nestaloj, romanticynoj prosylosti; starostavnim danima, kako je imao obicyaj da je naziva u svojim tajnim mislima. Zbog necyeg je uvek mislio da vino ima izrazito sladak ukus, kao pekmez od kupina, i da smesta opija. U stvari, kad je popio prvi gutljaj, oseti prilicyno razocyaranje. Uistinu, posle godina pijenja dzyina, jedva ga je i podnosio. On spusti praznu cyasyu. Dakle Goldsytajn nije izmisyljena licynost? upita. Nije, on je stvarna licynost, i zyiv je. A gde, to ne znam. A zavera -- organizacija? Da li zaista postoji? Nije izmisyljotina Policije misli? Nije, ona zaista postoji. Zovemo je Bratstvo. O Bratstvu nikad necjete saznati mnogo visye sem toga da postoji i da mu pripadate. O tome cju vam josy govoriti. On baci pogled na svoj sat. Cyak i cylanovima Uzye partije nije preporucyljivo da iskljucyuju telekran na duzye od pola sata. Nije trebalo da dodjete zajedno; moracjete oticji jedno po jedno. Vi, drugarice , on se nakloni Dzyuliji, vi cjete prvi. Imamo na raspolaganju oko dvadeset minuta. Razumecjete da prvo moram da vam postavim neka pitanja. Uopsyte uzev, syta ste spremni da radite? Sve za syta mislite da smo sposobni , odgovori Vinston.

O'Brajen se okrenuo u fotelji, tako da je sad bio licem u lice s njim. Na Dzyuliju skoro da i nije obracjao pazynju, ocyigledno smatrajucji da Vinston mozye govoriti i u njeno ime. Kapci mu se za trenutak spustisye preko ocyiju. Pocye postavljati pitanja tihim, bezizraznim glasom, kao da je u pitanju rutinska stvar, neki katihizis za koji je vecj znao vecjinu odgovora. Spremni ste da polozyite svoje zyivote? Da . Spremni ste da pocyinite ubistvo? Da. Da cyinite dela sabotazye koja mogu doneti smrt stotinama nevinih? Da. Da izdate svoju zemlju stranim silama? Da. Spremni ste da varate, da falsifikujete, da ucenjujete, da kvarite decu, da rasturate opojne droge, da podsticyete na prostituciju, da syirite venericyne bolesti -da ucyinite sve syto bi moglo dovesti do demoralizacije i oslabiti mocj Partije? Da. Ako bi, na primer, nasyim interesima odgovaralo da nekom detetu bacite u lice sumpornu kiselinu -- biste li bili spremni i na to? Da. Spremni ste da izgubite svoj identitet i da ostatak zyivota provedete kao kelner ili lucyki radnik? Da. Spremni ste da izvrsyite samoubistvo ako i kad vam to naredimo? Da. Spremni ste, oboje, da se razdvojite i da se visye nikad ne vidite? Ne , upade Dzyulija.

Vinstonu se ucyini da je prosylo mnogo vremena pre no syto je odgovorio. Za trenutak mu se cyak ucyinilo da je izgubio mocj govora. Jezik mu se micao bez glasa, uoblicyavajucji cyas jednu cyas drugu recy, nekoliko puta uzastopce. Dok je nije izgovorio, nije ni znao koju cje recy kazati. Ne , recye najzad. Dobro je syto ste mi rekli , recye O'Brajen. Treba da znamo sve.

On se okrete Dzyuliji i dodade nesyto manje bezizraznim glasom: Imate li u vidu da cje on, ako i ostane zyiv, mozyda biti drugacyija licynost? Mozye se desiti da budemo prinudjeni da mu stvorimo nov identitet. Lice, pokreti, oblik ruku, boja kose -- cyak i glas cje nju mozyda biti drugacyiji. A mozye se desiti da i vi sami postanete drugacyija osoba. Nasyi hirurzi mogu da izmene cyoveka tako da ga niko ne mozye poznati. To je ponekad potrebno. Ponekad cyak amputiramo ruku ili nogu.

Vinston se ne uzdrzya da baci josy jedan kos pogled na Martinovo mongolsko lice. Nije primecjivao nikakve ozyiljke. Dzyulija je postala bledja za jednu nijansu tako da su joj se pege isticale, no ipak je smelo gledala O'Brajenu u ocyi. Ona promrmlja nesyto syto je izgledalo kao odobravanje. Dobro. To je dakle u redu.

Na stocyicju je bila srebrna kutija s cigaretama. Pomalo rasejano, O'Brajen je gurnu prema njima, uze jednu i sam, i pocye polako koracyati gore-dole, kao da u hodu bolje misli. Cigarete su bile veoma dobre, veoma debele i cyvrsto zavijene, s neuobicyajeno svilenkastim papirom. O'Brajen ponovo pogleda na sat. Martine, ti bi mogao da se vratisy u kuhinju , recye. Ja cju za cyetvrt sata ponovo ukljucyiti telekran. Pre nego syto odesy, pogledaj dobro lice ovim drugovima, da ih zapamtisy. Ti cjesy ih josy vidjati. Ja mozyda necju.

Isto onako kao i na ulazu, cyovecyuljkove ocyice im preletesye preko lica. U njegovom ponasyanju nije bilo ni trunke prijateljstva. Gledao im je lica da bi ih zapamtio, ali nije imao nikakvo interesovanje za njih, ili se bar tako cyinilo. Vinstonu pade na pamet da sinteticyko lice mozyda i ne mozye menjati izraz. Bez recyi, i bez ikakvog pozdrava, Martin izidje, necyujno zatvorivsyi vrata za sobom. O'Brajen je hodao gore-dole, sjednom rukom u dzyepu svog crnog kombinezona i drzyecji cigaretu u drugoj. Mora vam biti jasno , recye on, da cjete se boriti u tami. Uvek cjete i biti u tami. Primacjete naredjenja i izvrsyavati ih, a da necjete ni znati zasyto. Kasnije cju vam poslati jednu knjigu iz koje cjete saznati kakva je prava priroda drusytva protiv koga se borimo i strategija pomocju koje cjemo ga oboriti. Kad procyitate knjigu, bicjete punopravni cylanovi Bratstva. Ali izmedju opsytih ciljeva za koje se borimo i neposrednih zadataka trenutka necjete znati nisyta. Ja vam kazyem da Bratstvo postoji, ali vam ne mogu recji da li njegovih pripadnika ima stotinu, ili deset miliona. Po onome syto cjete sami znati necjete mocji da kazyete da li ih ima cyak i jedno tuce. Imacjete tri ili cyetiri cyoveka za vezu; povremeno, kako oni budu nestajali, zamenjivacjemo ih drugima. Posyto je ovo vasya prva veza, zadrzyacjemo je. Kad budete primali naredjenja, ona cje dolaziti od mene. Ako nadjemo za potrebno da stupimo u vezu s vama, to cje biti preko Martina. Kad vas najzad uhvate, priznacjete. To je neizbezyno. Ali mocji cjete da priznate vrlo malo stvari sem svojih sopstvenih dela. Necjete mocji da izdate visye od syacyice nevazynih ljudi. Verovatno necjete izdati ni mene. Dotle cju vecj biti mrtav, ili postati druga licynost, sa drugim licem.

On nastavi da se krecje gore-dole po debelom mekom tepihu. Uprkos glomaznosti, pokreti su mu na neki nacyin bili laki. To se videlo cyak i u pokretu kojim je gurao ruku u dzyepj ili obrtao cigaretu. Cyak visye nego snaga, iz njega je izbijala neka sigurnost u sebe, i razumevanje stvari pomesyano s malo ironije. Ma koliko ozbiljan i predan bio, nije u sebi imao nicyega od one iskljucyivosti koja odlikuje fanatike. Kad je govorio o ubistvu, samoubistvu, venericynim bolestima, amputiranim udovima i izmenjenim licima, u tonu mu se naslucjivao blagi podsmeh. Njegov glas kao da je govorio: To je neizbezyno, to moramo da radimo, bez kolebanja. Ali to necjemo raditi kad zyivot opet dobije smisao. Vinstona zahvati talas divljenja, gotovo obozyavanja prema O'Brajenu. Za trenutak besye zaboravio maglovit Goldsytajnov lik. Gledajucji u O'Brajenova snazyna ramena i lice zatupljenih crta, tako ruzyno a ipak tako civilizovano, bilo je nemogucje verovati da on mozye biti pobedjen. Nije bilo lukavstva kome on nije dorastao, ni opasnosti koju nije mogao predvideti. Cyinilo se da je cyak i na Dzyuliju ostavio snazyan utisak. Ona besye pustila da joj se cigareta ugasi, i pazyljivo ga slusyala. O'Brajen nastavi: Svakako ste cyuli glasine o postojanju Bratstva. Nema sumnje da ste stvorili svoju predstavu o njemu. Verovatno ste zamisyljali ogroman svet zaverenika koji se potajno sastaju u podrumima, pisyu poruke po zidovima, prepoznaju jedan drugog po lozinkama ili posebnim pokretima dlana. Nisyta od toga nije istina. Pripadnici Bratstva nemaju nacyina da se prepoznaju; Goldsytajn, ako bi pao u ruke Policiji misli, ne bi mogao da im da potpun spisak cylanova, niti ma kakav podatak koji bi ih doveo do potpunog spiska. Takav spisak ne postoji. Bratstvo se ne mozye iskoreniti zato syto ono nije organizacija u obicynom smislu te recyi. Ne odrzyava ga kao celinu nisyta do ideje, koja je neunisytiva. Ni vas necje podrzyavati nisyta sem ideje. Necjete imati drugova, necje imati ko da vas hrabri. Kad vas najzad uhvate, necje vam niko pomocji. Nikad ne pomazyemo nasyim cylanovima. Najvisye syto mozyemo, i to kad je apsolutno potrebno da se neko ucjutka, to je da ponekad prokrijumcyarimo zyilet u zatvorenikovu cjeliju. Moracjete se navicji da zyivite bez rezultata i bez nade. Neko vreme cjete raditi, onda cje vas uhvatiti, onda cjete priznati, i na kraju cjete umreti. To cje biti svi rezultati koje cjete videti. Ne postoji nikakva mogucjnost da se za nasyeg zyivota oseti ma kakva promena. Mi smo mrtvaci. Nasy jedini pravi zyivot jeste u buducjnosti. U njoj cjemo ucyestvovati kao gomilice praha i komadicji kostiju. Ali koliko je ta buducjnost udaljena ne mozye se znati. Mozyda i svih hiljadu godina. Trenutno ne mozyemo nisyta sem da malo-pomalo syirimo oblast duhovne normalnosti. Ne mozyemo delati kolektivno. Mozyemo samo syiriti svoje znanje upolje, od pojedinca do pojedinca, generaciju za generacijom. Posyto smo suocyeni sa Policijom misli, drugog nacyina nema.

On stade i po trecji put pogleda na sat. Skoro vam je vreme da krenete, drugarice , recje Dzyuliji. Cyekajte. Bokal je josy uvek dopola pun.

Napuni cyasye i podizye svoju, drzyecji je za nozyicu. Za syta cjemo ovom prilikom? upita, josy uvek s onom nijansom ironije. Za zbrku u redovima Policije misli? Za smrt Velikog Brata? Za cyovecyanstvo? Za buducjnost? Za prosylost , recye Vinston. Prosylost je vazynija , ozbiljno se slozyi O'Brajen. Ispisye; trenutak zatim Dzyulija se dizye da podje. O'Brajen skide s vrha ormana neku kutijicu i dade joj pljosnatu belu tabletu da stavi na jezik. Recye joj da je vazyno ne mirisati na vino; liftbojevi su veoma vesyti da primete i najmanje sitnice. Cyim se vrata za njom zatvorisye, on kao da zaboravi da ona uopsyte postoji. Podje josy korak-dva svojom putanjom, zatim stade. Treba da sredimo josy neke detalje , recye. Pretpostavljam da imate neko skrovisyte?

Vinston mu ispricya o sobi iznad Cyeringtonove radnjice. Posluzyicje za prvo vreme. Kasnije cjemo vam udesiti neko drugo mesto. Veoma je vazyno cyesto menjati jedan primeskrovisyte. U medjuvremenu cju vam poslati jedan primerak knjige -- cyak i O'Brajen, primeti Vinston, izgovara tu recy kao da je napisana kurzivom -- Goldsytajnove knjige, razume se, syto pre budem mogao. Mozyda cje procji i nekoliko dana pre nego syto dodjem do nje. Nema mnogo primeraka, kao syto vecj mozyete i zamisliti. Policija misli ih pronalazi i unisytava gotovo isto onako brzo koliko je mi sytampamo. To ne smeta mnogo. Knjiga je neunisytiva. Ako bi unisytili i poslednji primerak, bili bismo u stanju da je reprodukujemo gotovo doslovce. Nosite li tasynu sa sobom na posao? dodade on. Da, redovno. Kakva je? Crna, veoma iznosyena. Sa dva kaisya. Crna, dva kaisya, veoma iznosyena -- dobro. Jednog dana u prilicyno bliskoj buducjnosti -- ne mogu vam recji tacyan datum -- u jednom tekstu koji cje vam se dati u rad bicje jedna pogresyno otkucana recy. Trazyicjete da vam daju cyist tekst. Sutradan cjete pocji na posao bez tasyne. Tokom tog dana, na ulici, pricji cje vam jedan cyovek, dotacji cje vas po ramenu i recji Izvinite, mislim da ste ispustili tasynu . U tasyni koju cje vam dati nalazicje se Goldsytajnova knjiga. Vraticjete je za cyetrnaest dana.

Za trenutak su obojica cjutali. Ostalo vam je josy nekoliko minuta pre nego syto treba da odete , recye O'Brajen. Sresycjemo se -- ako se uopsyte sretnemo -- .

Vinston ga pogleda. Tamo gde nema mraka? recye oklevajucji.

O'Brajen klimnu glavom bez i najmanjeg traga iznenadjenja. Tamo gde nema mraka , recye, kao da je prepoznao aluziju. A u medjuvremenu, da li biste syta zyeleli da kazyete pre nego syto odete? Neku poruku? Neko pitanje?

Vinston razmisli. Cyinilo mu se da visye nema syta da se pita; josy manje mu je bilo do bombastih fraza. Umesto bilo cyega syto bi imalo kakve veze sa O'Brajenom ili Bratstvom, u glavu mu dodje neka kombinovana slika mracyne sobe gde mu je majka provela poslednje dane, sobicyka iznad Cyeringtonove radnje, staklenog pritiskacya i gravire u okviru od ruzyinog drveta. Skoro i ne razmisyljajucji, on recye: Da li ste mozyda nekad cyuli jednu staru pesmicu koja pocyinje: Narandzya i limun, kazye sveti Syimun ?

O'Brajen ponovo klimnu glavom. Zatim, s nekom ozbiljnom ucytivosycju odrecitova celu strofu: Narandzya i limun, kazye sveti Syimun, Dugujesy mi farting, kazye sveti Martin ; Syta bi od mog duga, pita sveti Luka; Kad dobijem para, Syordicy odgovara. Znali ste poslednji stih! uzviknu Vinston. Da, znao sam poslednji stih. Bojim se da vam je sad vreme da podjete. Ali cyekajte. Dozvolite da vam dam jednu od onih tableta.

Kad je Vinston ustao, O'Brajen mu pruzyi ruku. Njegov snazyni stisak prosto zgnjecyi kosti u Vinstonovom dlanu. Kad je stigao do vrata, Vinston se okrete, ali O'Brajen je vecj izgledao kao da ga upravo zaboravlja. Cyekao je, drzyecji ruku na prekidacyu telekrana. Iza njega se video pisacji sto s lampom zasencyenom zelenim abazyurom, diktograf i zyicyane korpe prepune papira. Incident je bio okoncyan. Vinston shvati da cje kroz trideset sekundi O'Brajen nastaviti svoj prekinut i vazyan partijski posao.

Nije znao gde se nalazi. Verovatno u zgradi Ministarstva ljubavi; ali nije imao nacyina da to proveri.

Nalazio se u sobi s visokom tavanicom i bez prozora, sa zidovima od blistavog belog porculana. Skrivene lampe ispunjavale su je hladnom svetlosycju; cyulo se neko neprekidno zujanje, za koje je pretpostavljao da ima neke veze s dovodom vazduha. Oko zida, prekinuta samo vratima i, na zidu preko puta vrata, klozetskom syoljom bez drvenog sedisyta, bila je klupa, ili polica, taman toliko syiroka da se na njoj moglo sedeti. Bilo je cyetiri telekrana, po jedan na svakom zidu.

U stomaku je osecjao tup bol, koji ga nije napusytao josy otkako su ga ugurali u zatvorena kola i odvezli. No bio je i gladan; ta glad je bila nezdrava i grizla je. Otkako je poslednji put jeo moglo je procji dvadeset cyetiri sata, mozyda i svih trideset syest. Josy uvek nije znao, a verovatno necje nikad ni saznati, da li je bilo jutro ili vecye kad su ga uhapsili. Otkako su ga uhapsili nisu mu dali da jede.

Sedeo je syto je mirnije mogao na uzanoj klupi, ruku prekrsytenih na kolenu. Vecj je naucyio da mora sedeti mirno. Ako bi pravio neocyekivane pokrete, s telekrana su se izdirali na njega. Ali neodoljiva potreba za jelom zahvatala ga je sve visye. Iznad svega je zyudeo za komadom hleba. Cyinilo mu se da u dzyepu kombinezona ima nekoliko mrvica. To je cyak moglo biti -- ovo je mislio zato syto ga je nesyto povremeno golicalo po nozi -- i kakvo krupnije parcye. Na kraju iskusyenje da dozna syta je nadjacya strah; on gurnu ruku u dzyep. Smit! zaurla glas sa telekrana. 6079 Smit V.! Vadi ruku iz dzyepa!

On ponovo sede mirno, ruku prekrsytenih na kolenu. Pre nego syto su ga doveli u tu cjeliju, bili su ga bacili na neko drugo mesto koje je moralo biti obicyan zatvor ili privremena cjelija u koju su patrole zatvarale za prvo vreme. Nije znao koliko su ga tamo zadrzyali; u svakom slucyaju, nekoliko sati; bez cyasovnika i dnevnog svetla bilo je tesyko izmeriti vreme. U cjeliji je bilo bucyno i smrdljivo. Bila je slicyna onoj u kojoj se sad nalazio, ali neopisivo prljava i vecyito prenatrpana; u njoj je bilo deset do petnaest ljudi. Najvisye je bilo obicynih kriminalaca, no bilo je i politicykih krivaca. On je cjutecji sedeo uza zid, dok su ga prljava tela gurala, previsye obuzet strahom i bolovima u trbuhu da bi obracjao mnogo pazynje na svoju okolinu, ali mu je ipak pala u ocyi zaprepasycjujucja razlika izmedju cylanova Partije i ostalih. Cylanovi Partije su uvek bili cjutljivi i preplasyeni, dok obicyne nije bilo briga ni za koga i ni za syta. Psovali su strazyare, zyestoko se branili kad su im ovi oduzimali stvari, pisali skaredne recyi po podu, jeli prokrijumcyarenu hranu koju su vadili iz tajanstvenih skrovisyta u odecji, i cjak vikali u telekran kad bi pokusyao da uspostavi red. S druge strane, neki od njih kao da su dobro stajali sa strazyarima: zvali su ih po nadimcima i nagovarali ih da im kroz sypijunku na vratima doture koju cigaretu. I sami strazyari su se prema obicynim kriminalcima ponasyali nekako uzdrzyljivije, cyak i kad su morali da upotrebe silu. Govorilo se naveliko o logori ma za prinudni rad, kuda je vecjina uhapsyenih ocyekivala da bude odvedena. On saznade da u logorima mozye da se zyivi ako cyovek ima dobra poznanstva i zna sve cake . U logorima je bilo podmicjivanja, protekcije i ucene, bilo je homoseksualnosti i prostitucije, bilo je cyak i zabranjenog alkohola, destilisanog iz krompira. Kapoi su bili samo obicyni kriminalci, narocyito gangsteri i ubice, koji su sacyinjavali svojevrsnu aristokratiju. Sve prljave poslove radili su politicyki krivci.

Kroz cjeliju su neprestano prolazili hapsyenici svih vrsta: trgovci drogama, lopovi, banditi, crnoberzijanci, pijanci, prostitutke. Neki pijanci su bili tako ratoborni da su ostali zatvorenici morali da ih savladjuju zajednicykim snagama. U jednom trenutku cjetiri strazyara unesosye ogromnu rusyevinu od zyene koja se otimala i drecyala, drzyecji je svaki za po jedan kraj; imala je oko syezdeset godina, velike obesyene dojke su joj se klatile a po licu pali gusti pramenovi sede kose koja joj se u otimanju besye rasycyupala. Strgosye joj s nogu bakandzye kojima se ritala na njih i bacisye je Vinstonu na krilo, gotovo mu polomivsyi butne kosti. Zyena se uspravi i isprati strazyare krikom Da vam j..... mater! Zatim, primetivsyi da sedi na neravnom, skliznu s Vinstonovih kolena na klupu. Izvinjavaj, dusyo , recye ona. Nisam 'tela da sednem na tebe; to su me gurnuli ovi govnari. Basy ne znaju da postupaju s damom. Ona zastade, potapsya se po grudima, i podrignu. Izvini , recye. Nije mi basy najbolje.

Zatim se nazye i pocye obilno povracjati na pod. Ha, tako , recye sklopivsyi ocyi i zavalivsyi se. Ako ti je muka, odma' povracjaj; ja to uvek govorim. Dok ti je josy taze u stomaku.

Ona ozyive, okrete se da josy jednom pogleda Vinstona, koji kao da joj je smesta postao simpaticyan. Prebaci mu debelu, mesnatu ruku preko ramena i privucye sebi, duvajucji mu u lice miris piva i bljuvotine. Kako se zovesy, dusyo? upita ga ona. Smit , recye Vinston. Smit? recye zyena. To je basy cyudno. Ja se isto prezivam Smit. Ko zna, sentimentalno dodade ona, mozy' biti sam ti cyak i majka!

Vinston pomisli da bi mu ona odista i mogla biti majka. Imala je odgovarajucje godine i izgled; a mogucje je da se ljudi ipak promene posle dvadeset godina u logoru za prinudni rad.

Drugi mu se niko nije obracjao. Obicyni kriminalci su u zacyudno velikoj meri ignorisali cylanove Partije. Zvali su ih, s nekim ravnodusynim prezirom, politicyki . Cylanovi Partije su se plasyili da razgovaraju bilo s kim, a narocyito izmedju sebe. On je samo jednom, kad su dve cylanice Partije bile zbijene jedna do druge, precyuo kroz buku glasova nekoliko recyi prosyaptanih na brzinu; posebno je cyuo da pominju neku sobu sto jedan , syto nije razumeo.

U ovu drugu cjeliju su ga doveli pre kojih dva ili tri sata. Tupi bol u trbuhu nije ga nikako napusytao; ponekad bi slabio a ponekad jacyao. Njegove misli su se u istom ritmu syirile i suzyavale. Kad je jacyao, on je mislio samo o bolu i svojoj zyelji za hranom. Kad je slabio, zahvatala ga je panika. Bilo je trenutaka kad je sebi tako zyivo predstavljao syta cje mu se desiti da mu se srce davalo u galop a dah zaustavljao. Osecjao je udarce pendrekom po laktovima a potkovanim cyizmama po cevanicama; video je sebe kako se uvija na podu, vrisytecji za milost kroz razbijene zube. O Dzyuliji gotovo da i nije mislio. Nije mu uspevalo da zadrzyi misli na njoj. Voleo ju je i nije hteo da je izda; ali to je bila samo gola cyinjenca koju je znao kao syto zna aritmeticyka pravila. Nije osecjao nikakvu ljubav prema njoj; gotovo nije ni razmisyljao o tome syta se s njom desyava. Cyesycje je mislio na O'Brajena, s treperavom nadom. O'Brajen sigurno zna da je on uhapsyen. Bratstvo, besye rekao on, nikad ne pokusyava da spase svoje cylanove. No tu je bio i zyilet; mogli bi mu doturiti zyilet ako hocje. On cje imati mozyda pet sekundi pre no syto cyuvari stignu da ulete u cjeliju. Osytrica cje se urezati u njega s nekom hladnocjom koja pecye; cjak i prsti koji cje je drzyati bicje posecyeni do kosti. Sve misli su se zaustavljale na njegovom bolesnom telu, koje se drhtecji povlacyilo od najmanjeg bola. Nije bio siguran da li cje upotrebiti zyilet cyak i ako mu se zaista ukazye prilika. Bilo je prirodnije postojati iz trenutka u trenutak i prihvatiti josy deset minuta zyivota, iako je na njegovom kraju neizbezyno cyekalo mucyenje.

Ponekad je pokusyavao da izbroji porculanske cigle u zidovima cjelije. To je trebalo da bude lako, ali je on uvek na ovom ili onom mestu gubio racyun. Cyesycje se pitao gde je i koje je doba dana. U jednom trenutku bio bi siguran da je napolju puno dnevno svetlo; u sledecjem isto tako siguran da je mrkli mrak. Instinktivno je znao da se ovde svetla nikad ne gase. Tu nije bilo mraka; sad je shvatio zasyto je O'Brajen razumeo aluziju. Na zgradi Ministarstva ljubavi nije bilo prozora. Njegova cjelija se mogla nalaziti u samom srcu zgrade, a mogla je biti i na samoj ivici; mogla je biti deset spratova ispod zemlje isto tako kao i trideset spratova iznad. U duhu se pokretao s mesta na mesto i pokusyavao da po osecjaju u telu odredi da li se nalazi visoko u vazduhu ili duboko pod zemljom.

Spolja se zacyusye koraci cyizama. Cyelicyna vrata se otvorisye s treskom. Odsecynim korakom udje mlad oficir, elegantna figura uniformisana u crnu uglacyanu kozyu i cyije je bledo lice ravnih crta bilo nalik na vosytanu masku. On dade znak strazyarima ispred vrata da uvedu zatvorenika koga su vodili. U cjeliju utetura pesnik Emplfort. Vrata ponovo tresnusye i zatvorisye se.

Emplfort nacyini nekoliko nesigurnih pokreta s jedne strane na drugu, kao da misli da postoje josy neka vrata kroz koja treba procji, zatim se ustumara po cjeliji. Josy nije bio primetio Vinstona. Pacjenicyke ocyi su mu bile upravljene na zid, oko metar iznad Vinstonove glave. Nije imao cipela: kroz rupe na cyarapama virili su krupni, prljavi prsti. Videlo se i da je nekoliko dana bio neobrijan. Strnjika brade pokrivala mu je lice sve do jagodica i davala mu razbojnicyki izgled koji se nije slagao s njegovim velikim slabacykim telom i nervoznim pokretima.

Vinston se malo trzye iz svoje letargije. Mora se obratiti Emplfortu i rizikovati urlik s telekrana. Mozyda je Emplfort bio taj koji treba da mu donese zyilet. Emplfort , recye on.

S telekrana se ne zacyu urlik. Emplfort zastade, malo se trgavsyi. Ocyi mu se polako usredsredisye na Vinstona. Smit! recye. Zar i ti? Za syta su te uhapsili? Da ti pravo kazyem... On nespretno sede na klupu prekoputa Vinstona. Postoji samo jedan zlocyin, zar ne? I ti si ga ucyinio? Tako ispada.

On stavi ruku na cyelo i za trenutak pritisyte slepoocyni ce, kao da se necyega prisecja. Takve stvari se desyavaju , neodredjeno pocye. Uspeo sam da se setim jedne prilike -- ukoliko je to bila prilika. No nema sumnje da je to bila nepromisyljenost. Proizvodili smo definitivno izdanje Kiplingovih pesama. Na kraju jednog stiha ostavio sam recy ,bog'. Nisam mogao drukcyije! skoro rasrdjeno dodade. Nije bilo mogucje izmeniti stih. Rima je bila ,svog'. Da li znasy da u celom nasyem jeziku ima samo dvanaest rima na og ? Danima i danima sam lupao glavu. Ali druge rime jednostavno nije bilo .

Izraz lica mu se promeni. Srdzybe nestade; za trenutak je izgledao skoro zadovoljan. Neka intelektualna toplota, radost pedanta koji je isycyeprkao kakvu beskorisnu cyinjenicu zasja kroz prljavsytinu i cyekinje. Da li ti je kad palo na pamet , recye, da je celu istoriju engleske poezije odredilo to syto u engleskom jeziku nema dovoljno rima?

Ne, ta misao Vinstonu nikad nije pala na pamet. Niti mu se, pod datim okolnostima, cyinila vazynom ili pak zanimljivom. Znasy li koje je doba dana? upita.

Emplfort se ponovo trzye. O tome skoro nisam ni mislio. Uhapsili su me -- pre dva dana -- ili cje biti tri? Ocyi mu kliznusye oko zidova, kao da je upola ocyekivao da negde nadje prozor. Ovde se ne primecjuje razlika izmedju dana i nocji. Ne znam kako bi se moglo izracyunati vreme.

Josy nekoliko minuta su nevezano razgovarali, a zatim, bez primetnog razloga, glas iz telekrana im naredi da cjute. Vinston je sedeo cjutke, prekrsytenih ruku. Previsye syirok da bi mogao udobno sesti na uzanu klupu, Emplfort se vrpoljio, sklapajucji izduzyene prste prvo oko jednog kolena pa oko drugog. Telekran zakevta na njega da sedi mirno. Vreme je prolazilo. Dvadeset minuta, sat -- bilo je tesyko proceniti. Spolja se josy jednom cyusye cyizme. Vinstonova utroba se zgrcyi. Uskoro, vrlo uskoro, mozyda kroz pet minuta, mozyda odmah, lupa cyizama cje znacyiti da je dosyao red na njega.

Vrata se otvorisye. U cjeliju udje onaj oficir hladnog lica. Kratkim pokretom ruke pokaza na Emplforta. Soba sto jedan , recye.

Emplfort nespretno izidje izmedju dvojice strazyara, dok mu se na licu cyitala nejasna uznemirenost ali i neshvatanje.

Prodje josy vremena, po svemu sudecji mnogo. Bol u Vinstonovom stomaku besye ozyiveo. Misli su mu se spoticale u krug, uvek po istoj stazi, kao pokvarena plocya. Imao je samo syest misli. Bol u stomaku; komad hleba; krv i vrisytanje; O'Brajen; Dzyulija; zyilet. Utroba mu se josy jednom zgrcyi; tesyke cyizme su se priblizyavale. Dok su se vrata otvarala, talas vazduha unese snazyan zadah hladnog znoja. U cjeliju udje Parsons. Na sebi je imao kratke pantalone kaki boje i sportsku kosyulju.

Ovaj put se Vinston trzye i zaboravi. Ti ovde! uzviknu.

Parsons baci na Vinstona pogled u kome nije bilo ni interesovanja ni iznenadjenja, vecj samo nesrecje. On pocye nervozno da hoda gore-dole, ocyigledno ne mogavsyi da se smiri. Svaki put kad bi ispravio punacyka kolena, videlo se da se tresu. Ocyi su mu bile syirom otvorene i buljile su u prazno, kao da se ne mozye uzdrzyati da ne posmatra nesyto na srednjoj udaljenosti od sebe. Za syta su te uhapsili? upita Vinston. Za zlomisao! recye Parsons, skoro slinecji. Ton njegovog glasa odavao je u isto vreme potpuno priznavanje krivice i izvesnu uzyasnutu nevericu da se takva jedna recy mozye odnositi na njega. On zastade ispred Vinstona i pocye ga revnosno preklinjati: Syta mislisy, necje me valjda streljati, a? Sigurno ne streljaju ako nisi uradio nisyta -- ako samo imasy losye misli? Posyto misli ne mogu da se izbegnu. Znam da saslusyavaju vrlo praved no. Siguran sam da cje sa mnom pravedno. Imacje moj dosje pred sobom, je l' tako? Pa ti bar znasy kakav sam bio. Nisam bio losy. Ako nisam bio inteligentan, bar sam bio aktivan. Davao sam sve od sebe za Partiju, zar nisam? Syta mislisy, hocju li se izvucji sa pet godina? Ili mozyda deset? Ja im mogu biti od koristi u radnom logoru. Valjda necje da me streljaju syto sam samo jedanput zgresyio? Jesi li kriv? upita Vinston. Sigurno da sam kriv! uzviknu Parsons bacivsyi ponizan pogled na telekran. Ne mislisy valjda da cje Partija uhapsiti nevinog? Njegovo zyablje lice se malo smiri, cyak dobi pomalo bogougodan izraz. Zlomisao je strasyna stvar, bacjo , sentenciozno recye on. Podmukla. Zahvati cyoveka a da on to ni sam ne zna. Znasy kako je mene uhvatila? U snu! Jeste, basy tako. Eto vidisy, ja radio, trudio se da doprinesem syta sam mogao, -- a nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam pocyeo da buncam. Znasy syta su cyuli da govorim?

On snizi glas, kao neko ko je iz medicinskih razloga primoran da izgovori kakvu skarednu frazu. ,Dole Veliki Brat!' Jeste, basy sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kazyu. Medju nama recyeno, bacjo, da znasy da mi je milo syto su me uhvatili pre nego syto sam zabrazdio josy dalje. Znasy syta cju da im kazyem kad me izvedu pred sud. ,Hvala vam', eto syta cju da kazyem, ,hvala vam syto ste me spasli pre nego syto je postalo kasno'. Ko te je potkazao? upita Vinston. Moja cjercyica , odgovori Parsons s nekim zyalobitnim ponosom. Slusyala je kroz kljucyaonicu. Cyula syta sam govorio i odmah sutra otrcyala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Nije mi nisyta krivo syto me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.

On napravi josy nekoliko nervoznih koraka gore-dole, bacivsyi nekoliko puta zyeljan pogled prema klozetskoj syolji. Zatim iznenada smacye pantalone. Izvini, bacjo, recye. Ne mogu da se uzdrzyim. To je od ovog cyekanja.

Spusti svoju zamasynu zadnjicu u syolju. Vinston pokri lice rukama. Smit! dreknu glas iz telekrana. 6079 Smit V! Skini ruke s lica. Zabranjeno pokrivati lice u cjeliji.

Vinston skide ruke s lica. Parsons je upotrebljavao syolju, glasno i obilato. Onda se ispostavi da je kazancye neispravno, te je cjelija nekoliko sati odvratno smrdela.

Parsonsa odvedosye. Pocyesye da dolaze i odlaze, zagonetno, novi zatvorenici. Jedna zyena besye poslana u sobu sto jedan ; Vinston primeti da se skupila i promenila boju kad je cyula te recyi. Dodje jedan trenutak kad je, ako su ga doveli ujutru, bilo popodne; ako su ga doveli popodne, onda je bila ponocj. U cjeliji ih je bilo syestoro. Svi su sedeli vrlo mirno. Prekoputa Vinstona sedeo je cyovek bezbrada, zubata lica savrsyeno slicyna licu kakvog velikog, bezopasnog glodara. Njegovi debeli, ispeglani obrazi bili su tako naduveni pri dnu da je bilo tesyko poverovati da u njima ne drzyi zalihe hrane. Bledosive ocyi su mu stidljivo skakale s jednog lica na drugo, i odmah skretale u stranu kad bi se srele sa ocyima kog drugog.

Vrata se otvorisye i strazyari uvedosye josy jednog cyoveka od cyijeg izgleda Vinstona za trenutak prodjosye hladni trnci. To je bio cyovek svakodnevnog, prosecynog izgleda, koji je mogao biti kakav inzyenjer ili tehnicyar. No lice mu je bilo toliko izmrsyavelo da je od toga podilazila jeza. Licyilo je na lobanju. Zato syto je bilo tako mrsyavo, ocyi i usta su se cyinili nesrazmerno veliki, a ocyi su bile pune ubilacyke, neumirive mrzynje prema nekome ili necyemu.

On sede na klupu nesyto dalje od Vinstona. Vinston ga visye nije posmatrao, ali mu je izmucyeno lice slicyno lobanji bilo tako zyivo u glavi kao da se nalazilo pred samim ocyima. On odjednom shvati syta je posredi. Taj cyovek je umirao od gladi. Ova misao kao da je u isto vreme dosyla svima. Na celoj klupi dodje do jedva primetnog komesyanja. Ocyi cyoveka bez brade stalno su letele ka cyoveku s licem kao lobanja, zatim skretale s osecjanjem krivice, potom se vracjale kao da ih vucye kakva nesavladljiva sila. On se najednom pocye vrpoljiti na mestu. Najzad ustade, nespretno otetura preko cjelije, zavucye ruku u dzyep kombinezona, i, postidjena izgleda, pruzyi prljav komad hleba cyoveku s licem kao lobanja.

S telekrana se zacyu besan, zaglusyujucji urlik. Cyovek bez brade podskocyi. Cyovek s licem kao lobanja besye hitro gurnuo ruke iza ledja, kao da pred celim svetom pokazuje da odbija poklon. Bamsted! zaurla glas. 2713 Bamsted Dzy.! Baci taj hleb!

Cyovek bez brade ispusti hleb na pod. Ostani gde si, recye glas. Okreni se vratima. Ne micyi se.

Cyovek bez brade poslusya. Veliki naduveni obrazi su mu se neobuzdano tresli. Vrata se s treskom otvorisye. Kad mladi oficir udje i zakoracyi u stranu, iza njegovih ledja se pojavi nizak, zdepast strazyar ogromnih ruku i ramena. On stade ispred cyoveka bez brade, a zatim, na oficirov znak, uputi stravicyan udarac, unosecji u njega svu tezyinu tela, pravo u usta cyoveka bez brade. Snaga udarca kao da ovoga podizye s poda. On polete preko cjelije i tresnu o podnozyje klozetske syolje. Za trenutak je lezyao osyamucjen, dok mu je iz usta i nosa tekla tamna krv. Od njega su se cyuli vrlo tihi jecaji, visye nalik na cviljenje, koji su izgledali nesvesni. Zatim se okrete i nesigurno uspravi na ruke i kolena. U potoku krvi i pljuvacyke, iz usta mu ispadosye dve polovine vesytacyke vilice.

Zatvorenici su sedeli vrlo mirno, drzyecji ruke na kolenima. Cyovek bez brade s naporom sede na svoje mesto. Jedan obraz mu je dobijao tamnu boju. Usta mu se behu nadula u bezoblicynu masu boje tresynje s crnom rupom u sredini. S vremena na vreme na prsa kombinezona procurilo bi malo krvi. Sive ocyi su mu i dalje letele od lica do lica, stidljivije nego ikad, kao da je hteo da ispita koliko ga ostali preziru zbog njegovog ponizyenja.

Vrata se otvorisye. Kratkim potezom oficir pokaza na cyoveka s licem kao lobanja. Soba sto jedan , recye.

Pored Vinstona cyu se osytar uzdah i komesyanje. Cyovek s licem kao lobanja besye se uistinu bacio na kolena pred oficira, sklopljenih ruku. Druzye! Oficiru! zavapi. Nemojte me tamo! Zar vam nisam vecj rekao sve? Syta josy zyelite da znate? Sve cju vam priznati, sve! Samo mi recite syta hocjete i odmah cju vam priznati. Napisyite i potpisacju -- syto god hocjete! Samo ne sobu sto jedan! Soba sto jedan , recye oficir.

Lice onog drugog, vecj veoma bledo, dobi boju koja se Vinstonu dotle nije cyinila mogucjnom. To je bila, jasno, nedvosmisleno, nijansa zelenog. Radite sa mnom syta god hocjete! kriknu. Vecj mi nedeljama ne dajete hrane. Dokrajcyite me, pustite me da umrem. Streljajte me. Obesite me. Osudite me na dvadeset pet godina. Hocjete da vam izdam josy nekog? Samo recite koga hocjete, ucyinicju sve syto zatrazyite. Svejedno mi je ko, svejedno mi je syta cjete mu raditi. Imam zyenu i troje dece. Najstarijem nema ni syest godina. Dovedite ih sve pred mene i zakoljite: stajacju i gledacju. Samo ne u sobu sto jedan. Soba sto jedan , recye oficir.

Cyovek se izbezumljeno okrete i predje pogledom po ostalim zatvorenicima, kao da je mislio da na svoje mesto mozye staviti kakvu drugu zyrtvu. Ocyi mu se zaustavisye na razbijenom licu cyoveka bez brade. On ispruzyi mrsyavu ruku. Njega treba da vodite, a ne mene! povika. Niste cyuli syta je govorio kad su mu razbili lice. Dajte mi priliku i ponovicju vam svaku njegovu recy. On je neprijatelj Partije, a ne ja. Strazyari koraknusye napred. Cyovekov glas poraste u urlik. Niste ga cyuli! ponovi. Nesyto s telekranom nije u redu. On je taj koji vam treba. Vodite njega, ne mene!

Dva snazyna strazyara behu se zaustavila da ga uhvate za ruke. No on se upravo u tom trenutku baci preko poda i dograbi jednu od cyelicynih syipki na kojima je stajala klupa, i pocye da zavija bez recyi, kao zyivotinja. Strazyari ga dograbisye da ga otrgnu, ali on se drzyao s iznenadjujucjom snagom. Vukli su ga mozyda dvadeset sekundi. Zatvorenici su sedeli cjutecji, ruku prekrsytenih na kolenima, i gledali su pravo pred sebe. Zavijanje prestade; cyovek nije imao snaga visye ni za syta sem da se drzyi. Onda se zacyu nov krik. Udarac strazyareve cyizme besye mu slomio prste na jednoj ruci. Podigosye ga na noge. Soba sto jedan , recye oficir.

Oni izvedosye cyoveka s licem kao lobanja, koji je hodao nesigurnim koracima, oborene glave, pazyljivo drzyecji svoju zdrobljenu ruku; sva borbenost ga besye napustila.

Prodje mnogo vremena. Ako je cyovek s licem kao lobanja bio izveden u ponocj, bilo je jutro; ako je bio izveden ujutru, bilo je popodne. Vinston je vecj nekoliko sati bio sam. Bol od sedenja na klupi bio je takav da je cyesto ustajao i hodao po cjeliji, bez opomena s telekrana. Onaj komad hleba je josy uvek lezyao onde gde ga je bio ispustio cyovek bez brade. U pocyetku mu je bio potreban veliki napor da ne gleda u tom pravcu, no glad ubrzo ustupi mesto zyedji. Usta su mu bila lepljiva i puna gadnog ukusa. Zujanje i nepromenljivo belo svetlo behu mu stvorili neku nesvesticu, neku prazninu u glavi. Ustajao bi jer mu je bol u kostima postajao nepodnosyljiv, a zatim, gotovo smesta, ponovo sedao, jer mu se u glavi previsye vrtelo da bi mogao ostati na nogama. Kad god bi uspostavio imalo kontrole nad svojim fizicykim osecjajima, vratio bi mu se strah. Ponekad je, s nadom koja je bledela, mislio na O'Brajena i zyilet. Bilo je mogucje da mu zyilet stigne u hrani, ako mu opsyte budu dali da jede. Mislio je, nesyto maglovitije, i o Dzyuliji. I ona negde pati, mozyda josy visye nego on. Mozyda basy tog trenutka kricyi od bola. Mislio je: Kad bih mogao da spasem Dzyuliju udvostrucyivsyi moj bol, bih li to uradio? Bih. Ali to je bio samo intelektualni zakljucyak, koji je doneo jer je znao da tako treba. Nije ga osecjao. Ovde se mogao osecjati samo bol i prethodni ukus bola. Osim toga, mozye li cyovek koji trpi bol zbog bilo cyega zyeleti da mu se bol pojacya? No na to pitanje josy nije imao odjgovora. Cyizme su se ponovo priblizyavale. Udje O'Brajen. Vinston skocyi na noge. Od syoka ga besye napustila svaka opreznost. Prvi put posle mnogo godina zaboravi na prisustvo telekrana. I vas su uhvatili! povika. Odavno su oni mene uhvatili , recye O'Brajen s blagom, gotovo pokajnicykom ironijom. Zatim se izmacye u stranu. Iza njega se pojavi strazyar syirokih ramena s dugim crnim pendjrekom u ruci. Znao si, Vinstone , recye O'Brajen. Nemoj se zavaravati. Znao si -- oduvek si znao.

Da, shvati on, oduvek je znao. Ali nije bilo vremena da o tome misli. Video je samo pendrek u strazyarevim rukama. Mozye ga udariti bilo gde: po temenu, po vrhu uveta, po misyici, po laktu...

Po laktu! On se skljoka na kolena, skoro paralisan, drzyecji udareni lakat drugom rukom. Sve besye eksplodiralo u zyuto svetlo. Nezamislivo, nezamislivo, da jedan udarac mozye naneti toliki bol! Svetlo se razidje i on vide O'Brajena i strazyara kako ga posmatraju odozgo. Strazyar se smejao njegovom uvijanju. U svakom slucaju, na jedno pitanje je dosyao odgovor. Nikad, ni zbog cyega na svetu, ne mozye cyovek zyeleti jacyi bol. U pogledu bola mozye se zyeleti samo jedno: da prestane. Na svetu nema nicyeg goreg od fizicykog bola. Pred bolom nema heroja, nema heroja, mislio je ponovo i ponovo dok se uvijao na podu, uzaludno se drzyecji za onesposobljenu levu ruku.

Lezyao je na necyemu syto se cyinilo kao poljski krevet, samo syto je bilo na vecjoj visini odj tla i syto je on bio privezan tako da se nije mogao micati. Na lice mu je padalo svetlo koje se cyinilo neuobicyajeno jako. Uz njega je stajao O'Brajen i pazyljivo ga posmatrao. S druge strane stajao je cyovek u belom mantilu koji je drzyao sypric za potkozyne injekcije.

Cyak i posyto su mu se ocyi otvorile, bio je u stanju da samo postepeno razaznaje svoju okolinu. Imao je utisak da je u ovu sobu izronio iz nekog sasvim drugog sveta, nekog podvodnog sveta duboko ispod nje. Koliko se nalazio u tom podvodnom svetu, nije znao. Od trenutka kad su ga uhapsili nije video ni tame ni dnevne svetlosti. Osim toga, secjanje mu visye nije bilo neprekinuto. Bilo je trenutaka kad mu se svest, cyak i ona vrsta svesti koja se ima u snu, zaustavljala i nastavljala se posle intermeca praznine. No da li su se ta intermeca merila danima ili mesecima, ili samo sekundima, nije mogao da dokucyi.

Kosymar je pocyeo s onim prvim udarcima u lakat. Kasnije je shvatio da je sve syto se tada desilo samo uvod, uobicyajeno ispitivanje kome se podvrgavaju skoro svi zatvorenici. Postojao je dugi niz zlocyina -- sypijunazya, sabotazya i slicyno -- koje je po pravilu svako morao priznati. Priznanje je bilo formalnost, mada je mucyenje bilo istinsko. Koliko je puta bio tucyen, koliko su prebijanja trajala, nije se mogao setiti. Uvek je bilo pet ili syest ljudi u crnim uniformama koji su ga istovremeno tukli. Ponekad pesnicama, ponekad pendrecima, ponekad cyelicynim syipkama, ponekad cyizmama. Bilo je trenutaka kad se uvijao na podu, zyivotinjski neposramljen, bacakajucji se ovamo-onamo da izbegne udarce, cyime se samo otkrivao za nove, sve nove i nove udarce, u rebra, u trbuh, u lakat, u cevanice, u preponu, u mucyenje trajalo u beskonacynost i kad mu se cyinilo da najsvirepije, najgadnije, najneoprostivije nije to syto ga strazyari tuku i dalje nego syto se ne mozye na silu onesvestiti. Bilo je trenutaka kad su ga zyivci toliko izdavali da je pocyinjao kricyati za milost josy pre no syto bi prebijanje pocyelo, kad je bilo dovoljno da samo vidi pesnicu stegnutu za udarac pa da pocyne priznavati stvarne i izmisyljene zlocyine. Bilo je drugih trenutaka kad je polazio s odlukom da ne prizna nisyta, kad su mu svaku recy morali izvlacyiti na silu, kad bi za sekund prestao stenjati izmedju dva udarca, i bilo je trenutaka kad je slabasyno pokusyavao da ucyini ustupak, kad je govorio sebi Priznacju, ali josy ne. Moram da izdrzyim sve dok bol ne postane nepodnosyljiv. Josy tri udarca, josy dva udarca, a onda cju im recji syta hocje. Ponekad su ga prebijali tako da se jedva drzyao na nogama, a zatim bacali na kameni pod cjelije kao vrecju krompira, ostavljali nekoliko sati da dodje sebi, pa ga izvodili i ponovo prebijali. Bilo je takodje i duzyih perioda oporavljanja. Secjao ih se nejasno,jer su mu vecjinom prolazili u snu ili omami. Secjao se cjelije s krevetom od dasaka, s nekom vrstom police na zidu i limenim umivaonikom, i obroka tople supe i hleba, a pokatkad i kafe. Secjao se mrgodnog berberina koji je dolazio da mu zgrebe bradu i potkresye kosu, i poslovnih bezosecjajnih ljudi u belim mantilima koji su mu pipali puls, ispitivali reflekse, podizali ocyne kapke, prelazili po njemu grubim prstima trazyecji slomljene kosti, i zabadali mu igle u ruku da ga uspavaju.

Prebijanja se proredisye i postadosye ponajvisye pretnja, uzyas u koji su ga svakog trenutka mogli vratiti kad njegovi odgovori nisu zadovoljavali. Sad ga visye nisu ispitivali grubijani u crnoj uniformi nego partijski intelektualci, omaleni okrugli ljudi hitrih pokreta i blesytavih naocyara, koji su ga obradjivali na smenu po deset ili dvanaest cyasova uzastopce. Ti drugi islednici uvek su udesyavali da on stalno trpi neki slabiji bol, ali njegov bol im nije bio glavni oslonac. Udarali su mu syamare, vukli ga za usyi, primoravali ga da stoji na jednoj nozi, nisu mu dopusytali da mokri, upravljali mu blesytave sijalice u ocyi dok mu ne bi posyle suze; no cilj svega toga je bio da ga ponize i unisyte mu sposobnost prepiranja i rasudjivanja. Njihovo pravo oruzyje bilo je stalno saslusyavanje koje se protezalo sat za satom; saplitali su ga, pripremali mu zamke, izvrtali sve syto bi rekao, ubedjivali ga u svakom trenutku da lazye i protivrecyi samom sebi dok na kraju ne bi pocyeo da placye, od stida koliko i od nervnog umora. Ponekad bi tokom jedne seanse zaplakao po pet--syest puta. Najcyesycje su se izdirali na njega, vredjajucji ga i pretecji, kad god bi oklevao da odgovori na neko pitanje, da cje ga ponovo baciti strazyarima; no ponekad bi iznenada promenili ton, nazivali ga drugom, zaklinjali ga u ime englsoca i Velikog Brata, i pitali tuzynim glasom da li josy uvek nema u srcu dovoljno odanosti Partiji da bi pozyeleo da popravi gresyke koje je pocyinio. Posle sati saslusyavanja, kad su mu zyivci bili iscepkani, cyak je i to zaklinjanje bilo dovoljno da ga natera u razjadan placy. Na kraju su ga uporni glasovi slomili potpunije nego strazyarske pesnice i cyizme. Sveo se samo na usta koja su govorila, i ruku koja je potpisivala sve syto se od njega trazyilo. Jedina mu je briga bila da otkrije syta se od njega trazyi da prizna, a zatim da to hitro prizna, pre nego syto ga ponovo pocynu zastrasyivati. Priznao je da je ubio ugledne cylanove Partije, rasturao subverzivne pamflete, proneveravao drusytveni novac, prodavao vojne tajne, vrsyio sabotazyu svake vrste. Priznao je da je josy od 1968. godine bio istazijski sypijun. Priznao je da veruje u boga, da obozyava kapitalizam i da je seksualno nenormalan. Priznao je da je ubio svoju zyenu iako je znao, iako su i njegovi islednici morali znati, da mu je zyena zyiva. Priznao je da je godinama u licynom dodiru s Goldsytajnom i da je bio cylan ilegalne organizacije u kojoj su se nalazili skoro svi ljudi koje je poznavao. Priznati sve i okriviti svakoga bilo je laksye. Osim toga, u celoj stvari je i bilo neke istine. Bilo je istina da je on neprijatelj Partije, a u ocyima Partije nije bilo razlike izmedju misli i dela.

Bilo je i drugacyijih secjanja, koja su mu u svesti stajala nepovezana, kao slike okruzyene sa svih strana crnilom.

Nalazio se u cjeliji koja je bila ili mracyna ili osvetljena, jer nije video nisyta do necyije ocyi. Negde u blizini, sporo i ravnomerno, tiktakao je neki instrument. Ocyi su postajale sve vecje i sjajnije. On najednom uzlete s mesta gde je sedeo, zaroni u te ocyi i nestade ga.

Bio je privezan za stolicu okruzyenu brojcyanicima, pod sijalicama zaslepljujucjeg sjaja. Neki cyovek u belom mantilu posmatrao je brojcyanike. Spolja se zacyu bat tesykih cyizama. Vrata se otvorisye s treskom. Umarsyira oficir vosytana lica, za kojim su isyla dva strazyara. Soba sto jedan , recye oficir.

Cyovek u belom mantilu se ne okrete. Nije gledao ni Vinstona; posmatrao je samo brojcyanike.

Kotrljao se niz ogroman hodnik, kilometar syirok, pun velicyansvene, zlatne svetlosti, smejucji se na sav glas i izvikujucji priznanja iz punog grla. Priznavao je sve, cyak i ono syto je uspeo da zadrzyi pod mucyenjem. Pricyao je istoriju svog zyivota publici kojoj je ona vecj bila poznata. S njim su bili strazyari, oni drugi islednici, ljudi u belim mantilima, O'Brajen, Dzyulija, Cyerington; svi su se zajedjno kotrljali niz hodnik i smejali se na sav glas. Nesyto stravicyno syto je lezyalo u buducjnosti bilo je nekako preskocyeno te se nije desilo. Sve je bilo u redu, bola visye nije bilo, poslednji detalj njegovog zyivota bio je otkriven, shvacjen, oprosyten.

Bio je posyao da ustane s kreveta od dasaka, upola siguran da je cyuo O'Brajenov glas. Tokom svih saslusyanja, mada ga nikad nije video, Vinston je imao utisak da je O'Brajen pored njega, iza same ivice vidnog polja. O'Brajen je bio taj koji je svim upravljao. On je bio taj koji je pujdao strazyare na njega i koji ih je sprecyio da ga ubiju. On je bio taj koji je odlucyivao kad cje Vinston urlikati od bola, kad cje se odmoriti, kad cje mu se dati da jede, kad cje spavati, kad cje mu se u ruku pumpati droge. On je bio taj koji je postavljao pitanja i predlagao odgovore. On je bio mucyitelj, on je bio zasytitnik, on je bio inkvizitor, on je bio prijatelj. A jednom -- Vinston nije bio siguran da li je to bilo u snu pod dejstvom droge, ili u normalnom snu, ili cyak u nekom trenutku jave -- jednom mu je u uvo zasyaputao neki glas: Ne brini, Vinstone; ja bdim nad tobom. Sedam godina sam te posmatrao. Sad je dosyao trenutak preokreta. Spasycju te, ucyinicju te savrsyenim. Nije bio siguran da li je glas bio O'Brajenov; no to je bio isti onaj glas koji mu je rekao Sresycjemo se tamo gde nema mraka , u onom drugom snu, pre sedam godina.

Nije se secjao da se saslusyanje zavrsyilo. Bio je naisyao intermeco tame, a zatim se cjelija, ili soba, u kojoj je sada bio pocyela polako uoblicyavati oko njega. Lezyao je skoro sasvim ravno na ledjima; nije se mogao micati. Svi kljucyni delovi tela bili su mu vezani. Cyak je i potiljak bio na neki nacyin stegnut. O'Brajen ga je posmatrao odozgo, ozbiljno i pomalo tuzyno. Vidjeno odozdo, lice mu je izgledalo ogrubelo i istrosyeno, s kesicama pod ocyima i crtama umora od nosa do brade. Bio je stariji no syto je Vinston mislio; mogao je imati cyetrdeset petpedeset godina. Jedna ruka mu je bila iznad nekog brojcyanika iz cyijeg je gornjeg kraja virila poluzyica. Rekao sam ti , recye O'Brajen da cjemo se, ako se opet sretnemo, sresti ovde. Da , recye Vinston.

Bez ikakvog upozorenja sem malog pokreta O'Brajenove ruke, talas bola mu preplavi telo. Bol je uterivao strah u kosti jer mu se nije moglo odrediti poreklo; Vinston je imao utisak da mu je nanesena smrtonosna povreda. Nije znao da li se to stvarno desyava ili se samo takav utisak stvara elektricynim putem, ali osecjao je da mu neka sila krivi telo i polagano raskida zglobove. Iako mu je bol naterao znoj na cyelo, najgorije od svega bio strah da cje mu kicyma za koji trenutak pucji. On stezye zube i pocye tegobno disati na nos, pokusyavajucji da ostane nem syto duzye mozye. Ti se bojisy , recye O'Brajen posmatrajucji mu lice, da cje se sledecjeg trenutka nesyto prebiti. Posebno se plasyisy da cje to biti kicyma. Pred ocyima imasy jasnu sliku prsyljenova kako prskaju i kicymene mozydine kako se cedi iz njih. Je li tako, Vinstone?

Vinston ne odgovori. O'Brajen vrati poluzyicu u prvobitni polozyaj. Talas bola se povucye skoro istom onom brzinom kojom je i naisyao. Ovo je bilo na cyetrdeset , recye O'Brajen. Mozyesy videti da ovaj brojcyanik ide do sto. Molim te da imasy u vidu, tokom celog nasyeg razgovora, da je u mojoj mocji da ti nanesem bol u koje vreme hocju i do kog stepena hocju. Ako me budesy lagao, ili pokusyavao da vrdasy na bilo koji nacyin, ili cyak pao ispod svog uobicyajenog nivoa inteligencije, onog cjesy trenutka kriknuti od bola. Je li ti to jasno? Jeste , recye Vinston.

O'Brajen postade manje strog. Zamisyljeno popravi naocyare i podje korak-dva po cjeliji. Kad je progovorio, glas mu je bio blag i strpljiv. Izgledao je kao doktor, nastavnik, cyak svesytenik, kome je pre stalo da objasni nego da kazynjava. Ja se oko tebe trudim, Vinstone , recye, jer ti vredisy truda. Ti savrsyeno dobro znasy syta je s tobom. To znasy vecj godinama, iako si se borio protiv tog saznanja. Ti si duhovno rastrojen. Patisy od losyeg pamcjenja. Nisi u stanju da se setisy dogadjaja koji su se istinski odigrali, a ubedjujesy sebe da se secjasy dogadjaja koji se nisu zbili. Na srecju, ta bolest je izlecyiva. Ti se od nje nisi sam izlecyio zato syto nisi hteo. Nisi bio spreman da ucyinisy jedan mali napor volje. Ti se josy uvek -- ja to vrlo dobro znam -grcyevito drzyisy svoje bolesti mislecji da je ona vrlina. Sad cjemo uzeti jedan primer. S kojom silom je Okeanija ovog trenutka u ratu? Kad su me uhapsili, Okeanija je bila u ratu s Istazijom. S Istazijom. Dobro. I Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom, zar ne?

Vinston udahnu, otvori usta da progovori, ali ne recye nisyta. Nije skidao ocyiju s brojcyanika. Istinu, Vinstone, molim te istinu. Tvoju istinu. Reci mi cyega se po svom misyljenju secjasy. Secjam se da svega nedelju dana pre mog hapsyenja uopsyte nismo bili u ratu s Istazijom. S njom smo bili u saveznisytvu. Rat se vodio protiv Evroazije. Trajao je cyetiri godine. A pre toga...

O'Brajen ga zaustavi pokretom ruke. Josy jedan primer , recye on. Pre nekoliko godina imao si ozbiljnu halucinaciju. Verovao si da trojica ljudi, tri bivsya cylana Partije po imenu Dzyons, Aronson i Raterford -- ljudi koji su bili pogubljeni zbog izdaje i sabotazye posyto su sve svoje zlocyine priznali u potpunosti -- nisu krivi za zlocyine za koje su optuzyeni. Verovao si da si video neoboriv dokumentarni dokaz da su njihova priznanja lazyna. Postojala je izvesna fotografija u pogledu koje si imao halucinacije. Verovao si da si je odista drzyao u ruci. U pitanju je bila otprilike ovakva fotografija.

Izmedju O'Brajenovih prstiju pojavi se pravougaoni komadicj papira. On se nekih pet sekundi nadje u Vinstonovom vidnom polju. To je bila fotografija, fotografija oko koje nije moglo biti sumnje. Ona fotografija. Jedna od kopija one fotografije koja je prikazivala Dzyonsa, Aronsona i Raterforda na kongresu Partije u Njujorku, koja mu je slucyajno dosyla u ruke pre jedanaest godina i koju je smesta unisytio. Pred ocyima mu je bila samo trenutak, a zatim ponovo nestala. Ali video ju je, nema sumnje da ju je video! On ucyini ocyajnicyki, neizdrzyljivo bolan napor da oslobodi gornju polovinu tela. No nije se mogao pomeriti ni za santimetar. Za trenutak besye zaboravio na brojcyanik. Hteo je jedino da ponovo podrzyi fotografiju u ruci, ili bar da je vidi. Ona postoji! uzviknu. Ne , recye O'Brajen.

On ode do drugog kraja sobe. Na zidu s te strane nalazila se rupa za pamcjenje. O'Brajen podizye poklopac. Nevidjen, slabasyni komad papira odleteo na talasu vrelog tazduha; nestajao je u blesku plamena. O'Brajen se okrete od zida. Pepeo , recye. Pepeo koji se cyak ne mozye ni prepoznati. Prah. Ne postoji. Nije uopsyte ni postojala. Ali ona je postojala! Ona postoji! Postoji u secjanju. Ja je se secjam. Vi je se secjate. Ja je se ne secjam , recye O'Brajen.

Vinston se ohladi. To je bila dvomisao. Oseti se smrtno bespomocjan. Da je mogao biti siguran da O'Brajen lazye, stvar ne bi imala znacyaja. No bilo je savrsyeno mogucje da je O'Brajen zaista zaboravio fotografiju. Ako je tako, onda je vecj zaboravio i da je porekao da je se secja, zatim zaboravio i sam cyin zaboravljanja. Kako biti siguran da to nije jednostavno podvala? Mozyda je to ludacyko isycyasyenje svesti zaista mogucje; to je bila misao koja ga je porazyavala.

O'Brajen ga je zamisyljeno posmatrao odozgo. Visye nego ikad izgledao je kao ucyitelj koji se trudi oko deteta koje je zastranilo, ali koje ipak mnogo obecjava. Postoji jedna partijska parola koja se odnosi na prosylost , recye. Molim te ponovi je. ,Ko kontrolisye prosylost, kontrolisye buducjnost; ko kontrolisye sadasynjost, kontrolisye prosylost' , poslusyno ponovi Vinston. ,Ko kontrolisye sadasynjost, kontrolisye prosylost' , recye O'Brajen klimajucji glavom, sporo i s odobravanjem. Da li ti, Vinstone, smatrasy da prosylost realno postoji?

Vinstona opet obuze osecjanje bespomocjnosti. Ocyi mu poletesye brojcyaniku. Ne samo da nije znao da li cje ga od bola spasti da ili ne ; nije znao cyak ni za koji on sam veruje da je tacyan.

O'Brajen se blago nasmesyi. Vinstone, u metafizici nisi jak, recye. Do ovog trenutka nisi ni razmisyljao syta znacyi postojanje. Formulisacju preciznije. Da li prosylost postoji konkretno, u prostoru? Da li negde postoji neko mesto, neki svet cyvrstih predmeta, gde se prosylost josy uvek odvija? Ne . Gde onda postoji prosylost, ako uopsyte postoji? U dokumentima. Zapisana. U dokumentima. I...? U svesti. U ljudskom pamcjenju. U pamcjenju. Vrlo dobro. Mi, Partija, kontrolisyemo sva dokumenta i sve pamcjenje. Mi dakle kontrolisyemo i prosylost, zar ne? Ali kako mozyete sprecyiti ljude da pamte? uzviknu Vinston, ponovo za trenutak zaboravivsyi na brojcyanik. Pamcjenje je nevoljno. Ono je van cyoveka. Kako mozyete kontrolisati pamcjenje? Moje niste stavili pod kontrolu!

O'Brajen se ponovno namrgodi i polozyi ruku na brojcyanik. Naprotiv , recye, ti ga nisi stavio pod kontrolu. To te je i dovelo ovde. Ti si dospeo ovamo zato syto nisi uspeo u poniznosti, u samodisciplini. Nisi hteo da izvrsyisy onaj cyin pokoravanja koji je cena normalnosti. Visye si voleo da budesy lud, da budesy manjina koja se sastoji samo od jednog cyoveka. Vinstone, samo disciplinovan duh mozye opazyati stvarnost. Ti verujesy da je stvarnost nesyto objektivno, spoljno, syto postoji za sebe. Ti isto tako verujesy da je priroda stvarnosti sama po sebi ocyigledna. Kad zavaravasy sebe mislecji da nesyto vidisy, ti pretpostavljasy da svi ostali vide isto syto i ti. Ali ja ti velim, Vinstone, da stvarnost nije spoljna. Stvarnost postoji u ljudskoj svesti i nigde visye. I to ne u svesti pojedinca, koja mozye gresyiti i koja, bilo kako bilo, brzo umire; samo u partijskoj svesti, koja je kolektivna i besmrtna. Istina je ono za syta Partija kazye da je istina. Stvarnost se mozye opazyati samo kroz ocyi Partije. To je cyinjenica koju morasy ponovo naucyiti, Vinstone. Za to je potreban cyin samounisytenja, napor volje. Pre nego syto cjesy postati normalan, morasy se poniziti.

On zastade nekoliko trenutaka, kao da bi sagovorniku dao vremena da njegove recyi shvati do kraja. Da li se secjasy , nastavi on, da si zapisao u svoj dnevnik ,Sloboda, to je sloboda recji da su dva i dva cyetiri'? Da , recye Vinston.

O'Brajen podizye levu ruku, nadlanicom prema Vinstonu, sakrivsyi palac i rasyirivsyi preostala cyetiri prsta. Koliko sam prstiju podigao, Vinstone? Cyetiri. A ako Partija kazye da nije cyetiri nego pet - koliko onda? Cyetiri.

Recy mu se zavrsyi u prigusyenom jauku. Kazaljka na brojcyaniku besye uzletela na syezdeset pet. Po celom telu mu izbi znoj. Vazduh mu je prodirao u plucja i izlazio s dubokim stenjanjem koje nije mogao zaustaviti cyak ni kad je stegao zube. O'Brajen ga je posmatrao, drzyecji i dalje cyetiri prsta rasyirena. Zatim povucye poluzyicu. Ovog puta se bol samo malo ublazyi. Koliko prstiju, Vinstone? Cyetiri.

Kazaljka se pope na syezdeset. Koliko prstiju Vinstone? Cyetiri! Cyetiri! Syta drugo da kazyem? Cyetiri!

Kazaljka se mora biti popela josy visye, ali on je nije pratio. Vid su mu ispunjavali krupno, strogo lice i cyetiri prsta. Prsti su mu stajali pred ocyima kao stubovi, ogromni, zamagljenih obrisa, pomalo zatreseni; ali bilo ih je bez pogovora cyetiri. Koliko prstiju, Vinstone? Cyetiri! Prekinite, prekinite! Kako mozyete dalje? Cyetiri! Cyetiri! - Koliko prstiju, Vinstone? Pet! Pet! Pet! Ne, Vinstone, to ti necje vredeti. Lazyesy me. Ti josy uvek mislisy da ih je cyetiri. Koliko prstiju, molim? Cyetiri! Pet! Cyetiri! Koliko hocjete. Samo prekinite, prekinite ovaj bol!

Odjednom se nadje kako sedi, s O'Brajenovom rukom oko ramena. Bio je bez svesti nekoliko sekundi. Spone koje su mu stezale telo bile su olabavljene. Bilo mu je veoma hladno, zubi su mu cvokotali, niz obraze su mu tekle suze. Za trenutak se pripi uz O'Brajena kao dete, osecjajucji cyudno smirenje od njegove tesyke ruke na svojim ramenima. Imao je osecjanje da je O'Brajen njegov zasytitnik, da je bol nesyto syto dolazi spolja, i da je O'Brajen taj koji cje ga od njega spasti. Sporo ucyisy, Vinstone , blago recye O'Brajen. Pa syta mogu? zacmolji on. Kako mogu da ne vidim syta mi je pred ocyima. Dva i dva su cyetiri. Ponekad, Vinstone. Ponekad su pet. Ponekad su tri. Ponekad sve troje istovremeno. Morasy se visye truditi. Nije lako postati normalan.

On polozyi Vinstona na krevet. Veze na udovima se ponovo stegosye, ali bol besye isycyileo a drhtavica prestala; sad je samo osecjao slabost i hladnocju. O'Brajen mahnu glavom cyoveku u belom mantilu, koji je celo to vreme stajao nepomicyno. Ovaj se sazye i zagleda se izbliza u Vinstonove ocyi, opipa mu puls, polozyi uvo na grudi, kucnu ovde-onde; zatim klimnu prema O'Brajenu. Ponovo , recye O'Brajen.

Bol preplavi Vinstonovo telo. Kazaljka je morala biti na sedamdeset-sedamdeset pet. On ovog puta zatvori ocyi. Znao je da su prsti josy tu, i da ih je cyetiri. Bilo je vazyno jedino ostati u zyivotu dok ne prodje grcy. Visye nije primecjivao da li jaucye ili ne. Bol se ponovo ublazyi. On otvori ocyi. O'Brajen besye povukao poluzyicu natrag. Koliko prstiju, Vinstone? Cyetiri. Pretpostavljam da ih je cyetiri. Da mogu, video bih pet. Pokusyavam da vidim pet. Syta zyelisy: da me ubedisy kako vidisy pet, ili da ih zaista vidisy? Da ih zaista vidim. Ponovo , recje O'Brajen.

Kazaljka se pope na osamdeset - mozyda i devedeset. Vinston se samo povremeno secjao zasyto mu se zadaje bol. Iza cyvrsto stisnutih kapaka izgledalo mu je da se prsti - cyitava syuma prstiju - pokrecju kao u kakvoj igri, preplicju i rasplicju, nestaju jedni iza drugih i ponovo se pojavljuju. Pokusyavao je da ih izbroji, nije se visye secjao zasyto. Znao je samo da je nemogucje izbrojati ih, i da je to na neki nacyin posledica tajanstvene istovetnosti izmedju pet i cyetiri. Bol se ponovo utisya. Kad je otvorio ocyi, vide isti prizor. Bezbroj prstiju, nalik na drvecje u pokretu, i dalje je prolazilo u oba pravca, ukrsytajucji se i ponovo se razdvajajucji. On ponovo zazymuri. Koliko sam prstiju podigao, Vinstone? Ne znam. Ne znam. Ubicjete me ako nastavite. Cyetiri, pet, syest - najiskrenije vam kazyem da ne znam. To je vecj bolje , recye O'Brajen.

U Vinstonovu ruku zabode se igla. Gotovo u istom trenu po celom telu mu se rasyiri blazyena, lekovita toplota. Bol je vecj bio dopola zaboravljen. On otvori ocyi i zahvalno pogleda navisye, prema O'Brajenu. Na prizor krupnog, izboranog lica, tako ruzynog a tako inteligentnog, srce mu se stezye. Da se mogao pomacji, ispruzyio bi ruku i stavio je O'Brajenu na rame. Nikad ga nije voleo dublje no tog trenutka, i to ne samo zato syto mu je O'Brajen zaustavio bol. Bilo mu se vratilo staro osecjanje da u osnovi nije vazyno je li O'Brajen prijatelj ili neprijatelj. O'Brajen je bio cyovek s kojim se moglo razgovarati. Mozyda cyoveku i nije toliko potrebno da bude voljen koliko da bude shvacjen. O'Brajen ga je mucyenjem doterao do ivice ludila, a za neko vreme cje ga poslati i u smrt. To nisyta nije smetalo. U izvesnom smislu dubljem od prijateljstva, njih dvojica su bili intimni; mada to nijedan od njih nije iskazao recyima, postojalo je neko mesto gde se mogu sresti i razgovarati. O'Brajen ga je odjozgo posmatrao s izrazom lica koji je nagovesytavao da i on sam misli tu misao. Kad je progovorio, ton mu je bio lak i neusiljen. Znasy li gde se nalazisy, Vinstone? Ne znam. Nagadjam. U Ministarstvu ljubavi. Znasy li koliko si vremena ovde? Ne znam. Danima, nedeljama, mesecima - verovatno mesecima. A zasyto mislisy da mi dovodimo ljude ovamo? Da ih naterate da priznaju. Ne, nije zato. Pokusyaj ponovo. Da ih kaznite. Ne! uzviknu O'Brajen. Glas mu se besye naglo promenio, a lice odjednom postalo istovremeno strogo i uzbudjeno. Ne! Ne da samo izvucyemo priznanje, ne da samo kaznimo. Hocjesy da ti kazyem zasyto smo te doveli ovamo? Da te izlecyimo! Da te ucyinimo normalnim! Molim te da shvatisy, Vinstone, da niko koga dovedemo ovamo ne izlazi iz nasyih ruku neizlecyen! Nas ne zanimaju ti glupavi zlocyini koje si pocyinio. Partiju ne zanima otvoreni cyin: jedino do cyega je nama stalo jeste misao. Mi se ne zaustavljamo na tome da unisytavamo svoje protivnike; mi ih menjamo. Shvatasy li syta hocju time da kazyem?

Bio je nagnut nad Vinstona. Tako izbliza, lice mu je izgledalo ogromno, a vidjeno odozdo, cyinilo se strahovito ruzyno. Sem toga, bilo je ispunjeno nekim zanosom, nekom ludacykom predanosycju. Vinstonu se ponovo skupi srce. Da je bilo mogucje, uvukao bi se u krevet josy dublje. Bio je siguran da cje O'Brajen povucji poluzyicu iz cyiste obesti. Medjutim, O'Brajen se u tom trenutku okrete i podje nekoliko koraka gore-dole. Zatim nastavi, manje zyestoko: Pre svega treba da shvatisy da ovde nema mucyenika. Cyitao si o verskim progonima u prosylosti. U srednjem veku postojala je inkvizicija. Ona je propala. Cilj joj je bio da iskoreni jeres, a postigla je to da ju je ojacyala. Na svakog jeretika koga je spalila na lomacyi pojavljivalo se na hiljade novih. Zasyto? Zato syto su se pokajali; u stvari ubijala ih je zato syto se nisu pokajali. Ljudi su umirali zato syto se nisu hteli odrecji svojih pravih verovanja. Prirodno, sva slava je pripadala zyrtvi, a sva sramota inkvizitoru koji ju je spaljivao. Kasnije, u dvadesetom veku, pojavili su se totalitaristi: nemacyki nacisti i ruski komunisti. Staljinisti su proganjali jeretike svirepije nego inkvizicija. Sem toga, cyinilo im se da su iz gresyaka u prosylosti izvukli pouku; u svakom slucyaju, znali su da ne smeju stvarati mucyenike. Pre no syto su izvodili svoje zyrtve na javne procese, namerno su im unisytavali dostojanstvo. Iscrpljivali su ih mucyenjem i samocjom sve dok ti ljudi nisu postali bedne, kukavne ruine, koje su priznavale sve syto im se stavi u usta, ruzyile same sebe, optuzyivale se medjusobno i krile se jedne iza drugih, cvilecji za milost. Pa ipak se posle nekoliko godina cela stvar ponovila. Mrtvi ljudi postali su mucyenici, a njihovo ponizyenje bilo je zaboravljeno. I opet: zasyto? Pre svega zato syto su njihova priznanja bila ocyigledno iznudjena i neistinita. Mi takve gresyke ne pravimo. Sva priznanja koja se ovde izreknu istinita su. Mi ih cyinimo istinitim. A iznad svega, ne dopusytamo da se mrtvi dignu protiv nas. Ne bi smeo dalje zamisyljati da cje te potomstvo osvetiti, Vinstone. Potomstvo necje ni cyuti za tebe. Bicjesy potpuno izvucyen iz toka istorije. Pretvoricjemo te u gas i razvejati u stratosferu. Od tebe necje ostati nisyta: ni ime u spisku ni secjanje u glavi. Bicjesy unisyten u prosylosti kao i u buducjnosti. Necjesy biti postojao.

Zasyto onda gubite vreme mucyecji me? pomisli Vinston s trenutnom gorcyinom. O'Brajen se zaustavi u pola koraka kao da je Vinston to izgovorio naglas. Njegovo krupno ruzyno lice se priblizyi, malo suzyenih ocyiju. Ti sad mislisy , recye on, zasyto gubimo vreme i prethodno te saslusyavamo, kad nameravamo da te potpuno unisytimo, tako da nisyta syto kazyesy ili uradisy necje imati nikakvog znacyaja. To si mislio, zar ne? Da , recye Vinston.

O'Brajen se jedva primetno osmehnu. Ti si feler u tkanini, Vinstone. Ti si mrlja koja se mora izbrisati. Zar ti nisam malocyas rekao da se mi razlikujemo od progonitelja iz prosylosti? Mi se ne zadovoljavamo negativnom poslusynosycju, cyak ne ni najponiznijim pokoravanjem. Kad nam se najzad budesy predao, to mora biti po tvojoj slobodnoj volji. Mi ne unisytavamo jeretika zato syto nam se suprotstavlja; dokle god nam se suprotstavlja, mi ga uopsyte ne unisytavamo. Mi ga preobracjamo, zarobljavamo srzy njegove svesti, mi ga preoblicyavamo. Mi sazyizyemo sve zlo i sve iluzije u njemu; pridobijamo ga za svoju stranu, i to ne na izgled, nego istinski - on postaje srcem i dusyom nasy. Mi od njega prvo stvorimo nasyeg cyoveka pa ga tek onda ubijamo. Nepodnosyljivo nam je da igde na svetu postoji pogresyna misao, ma koliko bila tajna i nemocjna. Cyak ni u trenutku smrti ne mozyemo dopustiti nikakva skretanja. U prosylosti je jeretik, iducji na lomacyu, i dalje bio jeretik; propagirao je svoju jeres, zanosio se njome. Cyak je zyrtva staljinskih cyistki mogla nositi bunt u svojoj glavi dok je isyla hodnikom cyekajucji metak. Ali mi cyinimo mozak savrsyenim pre nego syto ga raznesemo. Zapovest starih despotskih sistema bila je ,Nemoj'. Zapovest totalitarnih sistema bila je ,Budi'. Nasya zapovest je , Jesi'. Niko koga dovedemo ovde visye ne ustaje protiv nas. Svakoga ocyistimo do kraja. Cyak i ona tri bedna izdajnika u cyiju si nevinost nekad verovao - Dzyons, Aronson i Raterford - i njih smo na kraju slomili. U njihovom saslusyavanju ucyestvovao sam i ja. Video sam ih kako se polagano iscrpljuju, cvile, puze, placyu - i to na kraju ne od straha, nego jedino od kajanja. Kad smo s njima bili gotovi, bili su samo ljusyture ljudi. U njima nije bilo visye nicyega sem zyalosti zbog onoga syto su ucyinili, i ljubavi prema Velikom Bratu. Bilo je dirljivo videti koliko su ga voleli. Molili su da ih streljamo odmah, da bi umrli dok im je mozak josy cyist.

Glas mu besye postao gotovo sanjalacyki. Na licu su mu se opet videli onaj zanos i ono ludacyko odusyevljenje. Ne pretvara se, pomisli Vinston; nije dvolicyan; on veruje u ono syto govori. Najvisye ga je mucyila sopstvena intelektualna nedoraslost. Posmatrao je tesyku a ipak elegantnu priliku kako koracya gore-dole, kako mu ulazi i izlazi iz vidnog polja. O'Brajen je u svakom pogledu bio vecji od njega. On sam nije imao, niti ikad mozye imati, nijednu misao koju O'Brajen nije josy odavno upoznao, ispitao i odbacio. U O'Brajenovom duhu bio je sadrzyan Vinstonov. No u tom slucyaju, kako je mogucje da O'Brajen bude lud? Mora biti da je lud on, Vinston. O'Brajen se zaustavi i pogleda ga odozgo. Nemoj zamisyljati da cjesy se spasti, Vinstone, ma koliko nam se potpuno predao. Mi ne sytedimo nikog ko je jednom zastranio. Cyak i ako nam se prohte da te pustimo da odzyivisy svoj zyivot do prirodne smrti, ni tad nam necjesy pobecji. Syta ti se desi ovde, ostaje zauvek. Shvati to unapred. Smozydicjemo te do stepena odakle nema povratka. Ovde cje ti se dogoditi stvari od kojih se nikad necjesy oporaviti, makar zyiveo hiljadu godina. Visye nikad necjesy mocji da imasy obicyna ljudska osecjanja. U tebi cje sve biti mrtvo. Visye nikad necjesy biti kadar da osetisy ljubav, prijateljstvo, radost zyivota, smeh, radoznalost, hrabrost, posytenje. Bicjesy syupalj. Mi cjemo te isprazniti, a potom ispuniti samima sobom.

On zastade i dade znak cyoveku u belom mantilu. Vinston oseti kako mu se neki tesyki aparat smesyta iza glave. O'Brajen sede na krevet, te mu je lice bilo skoro na istom nivou s Vinstonovim. Tri hiljade , recye, govorecji preko Vinstonove glave cyoveku u belom mantilu.

Dva meka tampona, blago ovlazyena, pritisnusye Vinstonove slepoocynice. On uzdrhta. Bicje bola, nekog novog bola. O'Brajen polozyi svoju ruku na njegovu, ohrabrujucji, gotovo nezyno. Ovog puta te necje boleti , recye on. Gledaj me pravo u ocyi.

U tom trenutku se zbi razorna eksplozija ili nesyto syto je licyilo na eksploziju, mada nije bio siguran da li je bilo i zvuka. No u svakom slucyaju video je zaslepljujucji blesak. Nije ga bolelo nisyta, jedino se osetio nemocjan. Iako je vecj lezyao na ledjima kad se to desilo, imao je cyudan utisak da je oboren na ledja nekim strasynim, bezbolnim udarcem. Sem toga, nesyto mu se i u glavi bilo promenilo. Dok mu se vid ponovo izosytravao, on se seti gde je i prepoznade lice koje je gledalo u njegovo; ali negde je postojala neka praznina, kao da mu je iz mozga izvadjen komad. Procji cje , recye O'Brajen. Pogledaj me u ocyi. S kojom je zemljom Okeanija u ratu?

Vinston razmisli. Znao je syta znacyi recy Okeanija, i da je on gradjanin Okeanije. Secjao se takodje i Evroazije i Istazije, ali ko je s kim u ratu nije znao. Nije se cyak ni secjao nikakvog rata. Ne secjam se. Okeanija je u ratu s Istazijom. Secjasy li se sad? Da. Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Od pocyetka tvog zyivota, od pocyetka Partije, od pocyetka istorije, rat traje bez prekida, uvek isti rat. Secjasy li se toga? Da. Pre jedanaest godina stvorio si legendu o trojici ljudi koji su bili osudjeni na smrt zbog izdaje. Tvrdio si da si video komad papira koji je dokazivao njihovu nevinost. Takav komad papira nikad nije postojao. Ti si ga izmislio, a kasnije si poverovao u njega. Sad se secjasy upravo onog trenutka kad si ga izmislio. Secjasy li se? Da. Malopre sam podigao prste na ruci i pokazao ti. Video si pet prstiju. Secjasy li se? Da.

O'Brajen podizye prste leve ruke, sakrivsyi palac. Ovde ima pet prstiju. Vidisy li pet prstiju? Da.

I zaista ih je video toliko, za jedan kratak trenutak, pre nego syto mu se predeo svesti izmenio. Video je pet prstiju, bez ikakve deformacije. Onda sve ponovo postade normalno, i stari strah, mrzynja i zgranutost se vratisye i skolisye ga. No postojao je trenutak - nije znao koliki, mozyda trideset sekundi - jasnocje i sigurnosti, kad je svaka nova O'Brajenova sugestija ispunjavala po jedno prazno mesto i postajala apsolutna istina, kad je dva i dva moglo isto tako lako biti tri kao i pet, da je to bilo potrebno. Taj trenutak besye izbledeo pre nego je O'Brajen spustio ruku; no, iako se nije dao povratiti, ostao je u secjanju, kao syto u secjanju ostaje kakav intenzivan dozyivljaj iz nekog udaljenog doba zyivota, doba kad je cyovek bio sasvim druga licynost nego u trenutku secjanja. Sad vidisy , recye O'Brajen da je to, bilo kako bilo, mogucje. Da , recye Vinston.

O'Brajen ustade zadovoljna lica. Levo od njega Vinston spazi cyoveka u belom mantilu kako odbija vrh ampule i puni sypric. O'Brajen se okrete Vinstonu s osmehom, i, gotovo na stari nacyin, popravi naocyare na nosu. Secjasy li se da si napisao u dnevniku , recje, da je svejedno jesam li ti prijatelj ili neprijatelj, posyto sam, u najmanju ruku, cyovek koji te razume i s kojim se mozye razgovarati? Imao si pravo. Ja volim da razgovaram s tobom. Dopada mi se ustrojstvo tvog intelekta. Podsecja me na moje, s tom razlikom syto si ti lud. Pre nego syto zavrsyimo ovu seansu, mozyesy mi postaviti nekoliko pitanja, ako hocjesy. Bilo kakvih? Kakvih hocjesy. On vide da su Vinstonove ocyi na brojcyaniku. Iskljucyen je. Koje ti je prvo pitanje? Syta ste uradili s Dzyulijom? upita Vinston.

O'Brajen se ponovo osmehnu. Izdala te je, Vinstone. Smesta, bez rezerve. Retko sam kad video da nam neko pristupa tako brzo. Da je vidisy, jedva bi je poznao. Sav bunt, sve obmane, sva ludost, sva iskvarenost duha - sve je to isterano iz nje. To je bilo savrsyeno obracjenje, sykolski primer. Mucyili ste je?

O'Brajen ostavi ovo bez odgovora. Sledecje pitanje , recye. Da li Veliki Brat postoji? Razume se da postoji. Partija postoji. Veliki Brat je otelovljenje Partije. Da li on postoji u istom smislu kao i ja? Ti ne postojisy , recye O'Brajen.

Njega ponovo napade osecjanje bespomocjnosti. Poznavao je, ili bar mogao zamisliti, argumente kojima bi se dokazalo da on ne postoji; ali oni su bili besmislice, igra recyima. Zar i sama izjava ti ne postojisy ne sadrzyi logicyki apsurd? Ali syta vredi to recji? Duh mu se skupi pri pomisli na neporecive, ludacyke argumente kojima bi ga O'Brajen srubio. Mislim da postojim , umorno recye. Svestan sam postojanja svoje licynosti. Rodjen sam, i umrecju. Imam ruke i noge. Zauzimam odredjeno mesto u prostoru. Nijedno cyvrsto telo ne mozye zauzimati to isto mesto u isto vreme. Da li Veliki Brat postoji u tom smislu? To nije vazyno. On postoji. Hocje li Veliki Brat umreti? Razume se da necje. Kako bi mogao da umre? Sledecje pitanje. Da li Bratstvo postoji? To, Vinstone, necjesy saznati nikad. Ako resyimo da te pustimo na slobodu kad budemo gotovi s tobom, ako docyekasy i devedesetu, ni tad necyesy saznati da li je na to pitanje odgovor da ili ne. Dokle god budesy zyiv, to cje u tvojoj glavi ostati neresyena zagonetka.

Vinston je lezyao cjutecji. Grudi su mu se dizale i spusytale malo ubrzanije. Josy uvek nije bio postavio ono pitanje koje mu je prvo dosylo u glavu. Znao je da ga mora postaviti, a ipak mu se cyinilo da jezik odbija da ga izgovori. Na O'Brajenovom licu moglo se procyitati da ga to zabavlja. Cyinilo se cyak da mu i naocyare imaju neki ironicyan sjaj. Zna, pomisli Vinston, zna syta cju ga pitati! Na tu pomisao, iz njega grunusye recyi: Syta je u sobi sto jedan?

O'Brajenu se izraz lica ne promeni. On odgovori suvo: Znasy ti syta je u sobi sto jedan, Vinstone. Svako zna syta je u sobi sto jedan.

On podizye prst prema cyoveku u belom mantilu. Seansa je ocyigledno bila gotova. U Vinstonovu ruku se zari igla. On gotovo istog trenutka utonu u dubok san.

Tvoje lecyenje ima tri faze , recye O'Brajen. Ucyenje, shvatanje i prihvatanje. Vreme je da udjesy u drugu fazu.

Kao i uvek, Vinston je lezyao na ledjima. No odnedavna su mu veze bile labavije. Josy uvek su ga vezivale za krevet, ali sad je mogao da malo pokrene kolena, okrene glavu s jedne strane na drugu i da podigne ruke u laktu. Brojcyanik je takodje postao manje uzyasan. Od njegovih udara spasavala ga je hitrina duha; O'Brajen je povlacyio rucyicu uglavnom samo onda kad je Vinston ispoljavao neinteligenciju. Ponekad bi prosyla cela seansa a da O'Brajen ne upotrebi brojcyanik. Vinston nije znao koliko je seansi bilo. Ceo taj proces kao da se protezao dugo, beskrajno - verovatno nedeljama - a razmaci izmedju seansi trajali su katkad nekoliko dana a katkad samo sat ili dva. Lezyecji ovde , recye O'Brajen, cyesto si se cyudio - cyak si i mene pitao - zasyto Ministarstvo ljubavi trosyi toliko vremena i truda na tebe. Dok si bio slobodan, zbunjiva lo te je, u osnovi, to isto pitanje. Bio si u stanju da shvatisy mehanizam drusytva u kome zyivisy, ali ne i njegove pokretacyke motive. Secjasy li se da si napisao u dnevniku ,Jasno mi je kako; nije mi jasno zasyto '? I upravo kad si pocyeo razmisyljati o onome ,zasyto', pocyeo si da sumnjasy u svoju normalnost. Procyitao si knjigu, Goldsytajnovu knjigu; ili bar neke delove. Da li si odatle saznao isyta syto vecj nisi znao? Vi ste je procyitali? upita Vinston. Ja sam je napisao. To jest, ucyestvovao sam u pisanju. Kao syto znasy, nijedna knjiga se ne proizvodi samostalno. Je li istina ono syto u njoj pisye? Syto se opisa ticye, jeste. Medjutim, program akcije koji ona iznosi susyta je besmislica. Potajno nagomilavanje znanja - postepeno syirenje prosvecjenosti - konacyno proleterska revolucija - zbacivanje Partije s vlasti. Ti si i sam predvideo da cje to pisati u njoj. Sve je to besmislica. Proleteri se necje nikad pobuniti, ni za hiljadu godina, ni za milion. Ne mogu. Ne moram ti recji zasyto: ti to znasy i sam. Ako si ikad gajio snove o ustanku, morasy ih napustiti. Partija se ni na koji nacyin ne mozye zbaciti s vlasti. Vladavina Partije je vecyna. To treba da ti bude polazna tacyka u daljem razmisyljanju.

On se priblizyi krevetu. Vecyna! ponovi. A sad da se vratimo na pitanja ,kako' i ,zasyto'. Tebi je prilicyno jasno kako se Partija odrzyava na vlasti. Sad mi reci zasyto se mi drzyimo vlasti. Syta nas na to pokrecje? Zasyto zyelimo mocj? Hajde, govori , dodade kad mu Vinston nije odgovorio.

Vinston ipak ne progovori josy trenutak-dva. Besye ga savladalo osecjanje zamorenosti. S O'Brajenovog lica ponovo je zracyila jedva primetna ludacyka zanesenost. Znao je unapred syta cje O'Brajen recji. Da Partija ne zyeli vlast radi sebe same nego za dobro vecjine. Da ona zyeli vlast zato syto su ljudi iz masa slabicji i kukavice koji ne mogu izdrzyati slobodu niti se suocyiti s istinom, te da im zato moraju rukovoditi i sistematski ih obmanjivati drugi, jacyi od njih. Da cyovecyanstvo mora birati izmedju slobode i srecje, i da je, za ogromnu vecjinu, srecja bolja. Da je Partija vecyiti zasytitnik slabih, sekta predana jedinstvenom idealu koja cyini zlo da bi stvorila dobro, koja zyrtvuje svoju srecju za srecju drugih. Strasyno je to, pomisli Vinston, strasyno je to syto cje O'Brajen verovati u sve ovo kad bude izrekao ove recyi. Vidi mu se po licu. O'Brajen zna sve. Zna hiljadu puta bolje no Vinston u kakvom ponizyenju zyivi ogromna masa ljudi i kojim ih lazyima i varvarskim delima Partija odrzyava u takvom stanju. On je shvatio sve, odmerio sve, i zakljucyio da nisyta od toga nije vazyno; krajnji cilj opravdava sve. Syta se mozye, pomisli Vinston, protiv ludaka koji je inteligentniji nego ti, koji pravicyno saslusya tvoje argumente a zatim jednostavno nastavlja sa svojim ludilom? Vi rukovodite nama za nasye dobro , recye slabim glasom. Vi verujete da ljudi nisu sposobni da upravljaju sami sobom i stoga...

On se trzye i skoro kriknu. Kroz telo mu besye prosyao udar bola. O'Brajen besye povukao poluzyicu do trideset pet. Glupost, Vinstone, glupost! uzviknu. Morao bi biti pametniji.

Vrati poluzyicu na mesto i nastavi: Ja cju ti sad recji odgovor na moje pitanje. Evo u cyemu je stvar. Partija zyeli mocj jedino i iskljucyivo radi same mocji. Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo mocj. Ni bogatstvo, ni raskosy, ni dug zyivot, ni srecja; samo mocj, cyista mocj. Syta znacyi cyista mocj, shvaticjesy odmah. Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz prosylosti utoliko syto znamo syta radimo. Svi ostali, cyak i oni koji su nam bili slicyni, bili su kukavice i licemeri. Nemacyki nacisti i staljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. Oni su tvrdili, mozyda cyak i verujucji u to, da su se docyepali vlasti ne zyelecji, i na ogranicyeno vreme; da odmah iza ugla lezyi raj u kome cje svi ljudi biti slobodni i jednaki. Mi nismo takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Mocj nije sredstvo, mocj je cilj. Ne usposta vlja se diktatura da bi se sacyuvala revolucija nego se podizye revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj mucyenja je mucyenje. Cilj mocji je mocj. Da li sad pocyinjesy da me shvatasy?

Vinstona iznenadi, kao syto ga je i ranije iznenadjivao, zamor na O'Brajenovom licu. Bilo je jako, mesnato i brutalno, bilo je puno inteligencije i neke uzdrzyane strasti pred kojom se osecjao bespomocjan; ali bilo je i umorno. Ispod ocyiju su bile kesice, kozya je visila s jagodica. O'Brajen se nazye nad njega, namerno mu primicyucji istrosyeno lice. Ti sad mislisy , recye on, da je moje lice staro i izmoreno. Mislisy kako govorim o mocji, a nesposoban sam da sprecyim makar raspadanje svog sopstvenog tela. Zar ne mozyesy da shvatisy, Vinstone, da jedinka nije nisyta visye do cjelija? Zamor cjelije je elan organizma. Da li se umire kad se odseku nokti?

Okrete se na drugu stranu i ponovo zakoracya po sobi, drzyecji jednu ruku u dzyepu. Mi smo svesytenici mocji , recye. Bog, to je mocj. No syto se tebe ticye, mocj je trenutno samo recy. Vreme je da steknesy predstavu o tome syta znacyi mocj. Pre svega treba da shvatisy da je mocj kolektivna stvar. Jedinka je mocjna samo kad prestane biti jedinka. Tebi je poznata parola Partije: ,Sloboda je ropstvo.' Je li ti padalo na pamet da se ona mozye cyitati i natrasyke? Ropstvo je sloboda. Usamljen - slobodan - cyovek cje uvek biti porazyen. Tako mora biti, jer je svakom ljudskom bicju sudjeno da umre, syto je najvecji od svih poraza. Ali ako je u stanju da se potpuno, do kraja potcyini, ako se mozye utopiti u Partiju tako da su on i Partija jedno, onda je svemocjan i besmrtan. Drugo syto treba da shvatisy jeste da mocj znacyi mocj nad ljudskim bicjima. Nad telom - ali pre svega nad duhom. Mocj nad materijom - spoljnom stvarnosycju, kako bi je ti nazvao - nema znacyaja. Nasya vlast nad materijom je vecj apsolutna.

Vinston za trenutak zaboravi brojcyanik. Pokusya da se podigne u sedecji stav, i uspe samo da se bolno istegne. Ali kako mozyete imati vlast nad materijom? eksplodira. Vi nemate vlast cyak ni nad klimom, cyak ni nad silom tezye. Da i ne govorimo o bolestima, fizicykom bolu, smrti . . .

O'Brajen ga ucjutka pokretom ruke. Mi imamo vlast nad materijom zato syto imamo vlast nad duhom. Stvarnost je sadrzyana u lobanji. Postepeno cjesy naucyiti, Vinstone. Nema nicyega syto mi ne mozyemo. Da budemo nevidljivi, da lebdimo u vazduhu - syta god hocjesy. Ja bih mogao uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice kad bih hteo. Ali necju, jer Partija to necje. Ti bi se morao okanuti tih shvatanja iz devetnaestog veka o prirodnim zakonima. Mi pravimo prirodne zakone. Nije istina! Vi ne vladate cyak ni ovom planetom. A Evroazija i Istazija? Njih josy niste osvojili. Nije vazyno. Pobedicjemo ih kad nam bude odgovaralo. No cyak i da ih ne pobedimo, syta bi to smetalo? Mi ih mozyemo jednostavno iskljucyiti iz svesti. Okeanija je ceo svet. Ali i sama zemlja je samo zrnce prasyine. A cyovek je sicjusyan - bespomocjan! Otkad on postoji. Zemlja je milionima godina bila nenastanjena. Kojesyta. Zemlja je stara koliko i mi, nisyta starija. Kako bi mogla biti starija? Sve syto postoji, postoji samo kroz ljudsku svest. Ali stene su pune kostiju izumrlih zyivotinja - mamuta, mastodonata i ogromnih gmizavaca koji su postojali daleko pre nego syto se uopsyte cyulo za cyoveka. Vinstone, jesi li ti video te kosti? Razume se da nisi. Njih su izmislili biolozi iz devetnaestog veka. Pre cyoveka nije postojalo nisyta. Posle cyoveka, ako on ikad nestane s lica zemlje, necje biti nicyeg. Van cyoveka ne postoji nisyta. Ali van nas je ceo kosmos. Pogledajte zvezde! Neke od njih su udaljene milionima svetlosnih godina. One su nam zauvek van dohvata. Syta su zvezde? ravnodusyno recye O'Brajen. Plamicyci udaljeni koji kilometar. Da hocjemo, mogli bismo sticji do njih. Ili ih izbrisati. Zemlja je centar vasione. Sunce i zvezde se okrecju oko nje.

Vinston ucyini josy jedan grcyevit pokret. Ovog puta nije rekao nisyta. O'Brajen nastavi kao da odgovara na izrecyenu primedbu: Razume se, za izvesne svrhe to nije istina. Kad plovimo okeanom, ili kad predvidjamo pomracyenje, cyesto nam je pogodno da pretpostavimo da se zemlja okrecje oko sunca i da su zvezde udaljene milione miliona kilometara. Ali syta s tim? Mislisy li da nismo u stanju da stvorimo dvostruki sistem astronomije? Zvezde mogu biti i blizu i daleko, vecj prema tome kako nam je potrebno. Mislisy li da nasyi matematicyari nisu tome dorasli? Jesi li zaboravio dvomisao?

Vinston ponovo potonu u krevet. Syta je god govorio, brz odgovor ga je lomio kao tojaga. A ipak je znao, znao, da je u pravu. Verovanje da van sopstvenog duha ne postoji nisyta - pa valjda postoji neki nacyin da se dokazye da je pogresyno? Zar nije josy odavno u prosylosti oboreno? Za to verovanje postojalo je cyak i ime, ali ga se nije mogao setiti. O'Brajenove usne, dok ga je posmatrao odozgo, iskrivisye se u blag osmejak. Rekoh ti, Vinstone , recye on, da si u metafizici slab. Recy koje pokusyavasy da se setisy jeste solipsizam. Ali gresyisy. To nije solipsizam. Kolektivni solipsizam, ako hocjesy - to da. Ali to je druga stvar; cyak sasvim suprotna. Ali skrenuli smo s pravca , dodade izmenjenim tonom. Prava mocj, mocj za koju se mi moramo boriti i danju i nocju, nije mocj nad stvarima nego nad ljudima. Zastade, i za trenutak ponovo postade slicyan ucyitelju koji ispituje bistrog djaka: Kazyi mi, Vinstone, kako jedan cyovek uspostavlja svoju mocj nad drugim?

Vinston razmisli. Primoravajucji ga da pati , recye. Upravo tako. Primoravajucji ga da pati. Nije dovoljna samo pokornost. Ako ne pati, kako cjesy znati da se pokorava tvojoj volji, a ne svojoj? Mocj se sastoji u nanosyenju bola i ponizyenja. Mocj se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u zyeljeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi stvaramo? Taj svet je potpuna suprotnost onim glupavim hedonisticykim utopijama koje su zamisyljali reformatori u prosylosti. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgazyen, svet koji cje s procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u nasyem svetu znacyicje napredak ka povecjanju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Nasya se zasniva na mrzynji. U nasyem svetu necje biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samounizyenja. Sve ostalo cjemo unisytiti - sve. Vecj slamamo misaone navike koje su prezyivele iz perioda pre Revolucije. Raskinuli smo vezu izmedju deteta i roditelja, izmedju cyoveka i cyoveka, i izmedu cyoveka i zyene. Visye se niko ne usudjuje da veruje supruzi, detetu, prijatelju. No u buducjnosti necje biti ni supruga ni prijatelja. Deca cje se oduzimati od majki po porodjaju, kao jaja od kokosyke. Seksualni instinkt cje biti unisyten. Produzyavanje vrste bicje formalnost koja cje se obavljati jednom godisynje, kao syto se produzyuje knjizyica za snabdevanje. Ukinucjemo orgazam. Nasyi neurolozi upravo rade na tome. Necje biti odanosti, sem odanosti Partiji. Necje biti ljubavi' sem ljubavi prema Velikom Bratu. Necje biti smeha, sem smeha pobedioca nad pobedjenim. Necje biti umetnosti, necje biti knjizyevnosti, necje biti nauke. Kad postanemo svemocjni, nauka nam visye necje biti potrebna. Necje biti razlike izmedju lepog i ruzynog. Necje biti radoznalosti, necje biti uzyivanja u zyivotu. Sva konkurentska zadovoljstva bicje unisytena. Ali uvek - to nemoj zaboraviti, Vinstone - uvek cje biti opijenosti od mocji, sve vecje i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajacje uzbudjenje pobede, drazy gazyenja po neprijatelju koji je bespomocjan. Ako hocjesy sliku o buducjnosti, zamisli cyizmu kako gazi ljudsko lice - zauvek.

On zastade, kao da je ocyekivao da cje Vinston progovoriti. Vinston besye pokusyao da se ponovo utopi u povrsyinu kreveta. Nije mogao da izusti ni recy. Cyinilo mu se da mu se srce sledilo. O'Brajen produzyi: I zapamti da je to zauvek. Uvek cje biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj drusytva, uvek cje postojati da bismo ga mogli ponovo pobedjivati i ponizyavati. Sve kroza syta si prosyao otkako si nam dopao u ruke - sve cje se to nastaviti, i to josy gore. Sypijuniranja, izdaje, hapsyenja, mucyenja, pogubljenja, nestajanja, necje nikad prestati. Taj svet cje biti svet straha isto koliko i trijumfa. Syto bude jacya, Partija cje biti bezobzirnija; syto je slabiji otpor, to je jacyi despotizam. Goldsytajn i njegove jeresi zyivecje vecyito. Svakog dana, svakog trenutka, bicje porazyavane, obezvredjivane, ismevane, popljuvane - a ipak cje uvek prezyivljavati. Ova drama koju sam s tobom igrao sedam godina odigravacje se opet i opet, generaciju za generacijom, uvek u sve suptilnijem obliku. Uvek cjemo imati jeretika pred sobom, prepusytenog nama na milost i nemilost, koji vrisyti od bola, slomljen, dostojan prezira - i koji cje se na kraju potpuno pokajati, spasen od samog sebe, koji cje od svoje volje puziti do nasyih stopa. To je svet koji pripremamo, Vinstone. Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na zyivac mocji. Vidim da pocyinjesy da shvatasy kako cje taj svet izgledati. Ali na kraju cjesy prevazicji golo shvatanje. Prihvaticjesy ga i postati deo njega.

Vinston se besye dovoljno povratio da mozye govoriti. Ne mozyete! recye slabim glasom. Syta mislisy tom primedbom, Vinstone? Ne mozyete stvoriti takav svet koji ste mi sad opisali. To je san. Takav svet je nemogucj. Zasyto? Nemogucje je zasnovati jednu civilizaciju na strahu, mrzynji i surovosti. Zasyto ne? Ne bi imala vitalnosti. Izvrsyila bi samoubistvo. Kojesyta. Ti si pod utiskom da mrzynja iscrpljuje visye nego ljubav. Zasyto bi bila takva? Pa i kad bi bila, syta onda? Recimo da mi resyimo da se istrosyavamo brzye. Recimo da ubrzamo tempo zyivota tako da ljudi postanu senilni u tridesetoj godini. Pa syta? Zar ne mozyesy shvatiti da smrt jedinke nije smrt? Partija je besmrtna.

Kao i obicyno, od njegovog glasa Vinston se oseti smlavljen i bespomocjan. Uz to se bojao da cje O'Brajen ponovo povucji poluzyicu na brojcyaniku. No ipak nije mogao da cjuti. Slabasyno, bez argumenata, bez icyega syto bi ga podrzyavalo sem neiskazivog straha od onoga syto je O'Brajen rekao, on se vrati u napad. Ne znam -- ne ticye me se. Nekako cjete vecj propasti. Nesyto cje vas vecj pobediti. Pobedicje vas zyivot. Mi vladamo zyivotom, Vinstone, na svim njegovim nivoima. Ti zamisyljasy da postoji nesyto syto se zove ljudska priroda, syto cje se razgneviti od nasyih dela i okrenuti protiv nas. Ali ljudsku prirodu stvaramo mi. Cyovek se mozye mesiti do beskonacynosti. Ili si se mozyda vratio svom starom verovanju da cje se proleteri ili robovi dicji i zbaciti nas. Izbaci to iz glave. Oni su bespomocjni, kao zyivotinje. Cyovecyanstvo -- to je Partija. Ostali su van njega; nevazyni su. Ne ticye me se. Na kraju cje vas potucji. Pre ili posle cje vas prozreti, a onda cje vas razbiti u paramparcyad. Vidisy li ti kakav dokaz da se to desyava? Ne. Ja u to verujem. Znam da cjete propasti. Postoji nesyto u vasioni -- ne znam, neki duh, neki princip -- syto nikad necjete pobediti. Verujesy li ti u boga, Vinstone? Ne. Pa syta je to onda, koji je taj princip koji cje pobediti? Ne znam. Duh cyoveka. A da li ti sebe smatrasy cyovekom? Da. Ako jesi, Vinstone, onda si poslednji. Tvoja vrsta je izumrla; naslednici smo mi. Shvatasy li da si sam? Ti si van istorije, ti ne postojisy. Ponasyanje mu se promeni; on recye nesyto grublje: I smatrasy se moralno visyim od nas, s nasyim lazyima i nasyom svireposycju? Da, smatram se visyim.

O'Brajen ne recye nisyta. Govorila su neka druga dva glasa. Posle jednog trenutka Vinston primeti da je jedan od tih glasova njegov. To syto se cyulo bio je magnetofonski snimak razgovora koji je vodio s O'Brajenom one vecyeri kad je pristupio Bratstvu. On se sad cyu kako obecjava da cje lagati, krasti, falsifikovati, ubijati, podsticati uzimanje droga i prostituciju, syiriti venericyne bolesti, bacati vitriol deci u lice. O'Brajen ucyini kratak, nestrpljiv pokret, kao da bi rekao da je stvar nevredna prikazivanja. Zatim okrete prekidacy i glasovi ucjutasye. Ustani s kreveta , recye.

Veze se behu olabavile. Vinston se spusti na pod i nesigurno uspravi. Ti si poslednji cyovek , recye O' Brajen. Ti si zatocynik ljudskog duha. Videcjesy se kakav si. Skini odecju.

Vinston odresyi komad kanapa koji mu je drzyao kombinezon. Patent-zatvaracy su mu odavno bili isycyupali. Nije se mogao setiti da li je i jedan put skinuo svu odecju sa sebe otkako su ga uhapsili. Ispod kombinezona telo su mu obavijale prljave zyucjkaste krpe, koje on jedva prepoznade kao ostatke donjeg rublja. Dok ih je skidao sa sebe, primeti trokrilno ogledalo na suprotnom kraju sobe. Priblizyi mu se, zatim se zaustavi u pola koraka. Iz grla mu se besye oteo nehoticyan krik. Hajde, hajde , recye O'Brajen. Stani izmedju krila. Videcjesy se i iz profila.

Vinston besye zastao jer ga je bilo strah. Prema njemu je isyla povijena, siva, kosturna prilika. Plasyio je visye njen izgled nego samo saznanje da je ta prilika on. On se priblizyi staklu. Lice te spodobe izgledalo je izbacyeno upolje zbog pognutog drzyanja. Izgubljeno, hapsyenicyko lice sa cyvorugavim cyelom koje je prelazilo u cjelavo teme, iskrivljen nos i jagodice stucyenog izgleda iznad kojih su ocyi bile uzyarene i budne. Obrazi su bili izborani, a usta izgledala upala. Svakako je posredi bilo njegovo lice, ali mu se cyinilo da se ono promenilo manje nego on u sebi. Ono syto bi se na njemu videlo bilo bi drukcyije od onog syto je osecjao. Bio je delimicyno ocjelavio. U prvom trenutku je pomislio da je i posiveo, ali sivo mu je bilo samo teme. Sem ruku i kruga lica, celo mu je telo bilo sivo od davnasynje prljavsytine koja se upila u kozyu. Ovde-onde pod prljavsytinom videle su se crvene brazgotine od rana, a kod cylanaka je prosyireno mesto na veni bilo zapaljena masa s koje se ljusytila kozya. No istinski ga je prestravilo to syto mu je telo bilo toliko smrsyalo. Grudni kosy mu je bio uzan kao u kostura; noge su se bile tako istanjile da su u kolenu bile syire nego u butini. Sad je video syta je O'Brajen mislio kada je promenuo profil. Krivina kicyme je zaprepasycjivala. Mrsyava ramena su bila pognuta, cyinecji od grudi ulegnucje, tanki vrat kao da se savijao nadvoje pod tezyinom lobanje. Da je trebalo pogadjati, rekao bi da je u pitanju telo syezdesetogodisynjaka koji pati od kakve opake bolesti. Ponekad si mislio , recye O'Brajen, da moje lice -lice cylana Uzye partije -- izgleda staro i strosyeno. Syta mislisy o svom?

On zgrabi Vinstona za rame i obrte ga tako da se nadjosye licem u lice. Pogledaj u kakvom si stanju! recye. Pogledaj tu prljavsytinu po celom telu. Pogledaj to blato izmedju prstiju na nogama. Pogledaj tu odvratnu ranu na nozi iz koje ti se cedi gnoj. Primecjujesy li da zaudarasy kao jarac? Verovatno visye i ne primecjujesy. Pogledaj koliko si smrsyao. Vidisy li? Mogu da sastavim palac i kazyiprst oko tvoje misyice. Mogao bih ti prelomiti vrat kao syargarepu. Znasy li da si izgubio dvadeset pet kilograma otkako si nam pao u ruke? Cyak ti i kosa opada, u celim pramenovima. Gledaj! On dohvati Vinstona za kosu i povucye; u ruci mu ostade pramen dlaka. Otvori usta. Devet, deset, jedanaest -- imasy josy jedanaest zuba. Koliko si imao kad si dosyao ovamo? I ovo malo syto ti je ostalo ispada ti iz glave. Gledaj!

On dohvati jedan od Vinstonovih preostalih prednjih zuba izmedju snazynog palca i kazyiprsta. Kroz Vinstonovu vilicu sevnu bol. O'Brajen mu besye isycyupao zub iz korena. Zatim ga baci preko cjelije. Trulisy , recye, raspadasy se. Syta si ti? Vrecja djubreta. Sad se okreni i ponovo pogledaj u ogledalo. Vidisy li tu spodobu koja te gleda? To je poslednji cyovek. Ako si ti cyovek, onda je to cyovecyanstvo. A sad se obuci.

Sporim, krutim pokretima, Vinston se pocye oblacyiti. Do tada nije primecjivao koliko je mrsyav i slab. U glavi mu se vrtela samo jedna misao: da se u zatvoru nalazi duzye nego syto mu se cyinilo. Zatim ga, dok je ponovo navlacyio svoje bedne krpe, iznenada preplavi sazyaljenje prema svom upropasycjenom telu. Pre no syto je postao svestan syta cyini, on se skljoka na stolicyicu koja je stajala pored kreveta i briznu u placy. Bio je svestan svoje ruzynocje, svoje nespretnosti -- svezyanj kostiju u odvratno prljavom rublju koji sedi i placye pod grubim belim svetlom -- ali se nije mogao zaustaviti. O'Brajen mu polozyi ruku na rame, gotovo ljubazno. Necje to vecyno trajati , recye. Mozyesy se spasti kad god zazyelisy. Sve zavisi od tebe. Vi ste to ucyinili! zajeca Vinston. Vi ste me doveli u ovo stanje. Ne, Vinstone, ti si sam sebe doveo do njega. Ti si prihvatio kad si krenuo protiv Partije. Sve je to bilo sadrzyano u tvom prvom delu. Nije se desilo nisyta syto nisi i sam predvideo.

On zastade, zatim produzyi: Potukli smo te, Vinstone. Slomili smo te. Video si kakvo ti je telo. Duh ti je u istom stanju. Ne mislim da ti je ostalo josy mnogo ponosa. Tukli su te, batinali, vredjali; vrisytao si od bola, valjao si se na podu u sopstvenoj krvi i bljuvotini. Cvilio si za milost, izdao si sve i svakoga. Mozyesy li mi navesti ijedno ponizyenje kroz koje nisi prosyao?

Vinston besye prestao da placye, mada su mu se suze i dalje cedile iz ocyiju. Podizye pogled ka O'Brajenu. Nisam izdao Dzyuliju , recye.

O'Brajen ga zamisyljeno pogleda odozgo. Ne , recye on, ne; to stoji. Nisi izdao Dzyuliju.

Ono cyudno posytovanje prema O'Brajenu, koje nisyta nije moglo unisytiti, ponovo zapljusnu Vinstonovo srce. Kako je inteligentan, pomisli on, kako je inteligentan! Nije se nikad desilo da O'Brajen ne shvati syta mu on kazye. Svako drugi bi mu smesta odvratio da je izdao Dzyuliju. Jer syta nisu iscedili iz njega pod mukama? Rekao im je sve syto je znao o njoj, o njenim navikama, njenom karakteru, prosylosti; priznao je do najbeznacyajnije sitnice sve syto se desyavalo na njihovim sastancima, sve syto je govorio njoj i ona njemu, priznao je gozbe namirnicama sa crne berze, blud, maglovite planove protiv Partije -- sve. A ipak, u onom smislu koji je davao toj recyi, ipak je nije izdao. Nije prestao da je voli; osecjanja koja je imao prema njoj ostala su ista. O'Brajen je bez objasynjenja razumeo syta je on mislio. Recite mi , upita ga Vinston, hocje li me skoro streljati? Dotle mozye potrajati josy dugo , recye O'Brajen. Ti si tezyak slucyaj. Ali ne gubi nadu. Mi izlecyimo svakog, pre ili posle. Na kraju cjemo te streljati.

Bilo mu je mnogo bolje. Popravljao se i jacyao iz dana u dan, ako se moglo govoriti o danima.

Belo svetlo i zujanje ostali su nepromenjeni, ali cjelija je bila nesyto udobnija nego ostale u kojima je bio. Na krevetu od dasaka bio je dusyek i jastuk; imao je i stolicyicu. Bili su ga okupali, a potom ga prilicyno cyesto pusytali da se pere u limenom lavoru. Cyak su mu davali i tople vode za to. Dali su mu novo rublje i cyist kombinezon, mazali su mu otecyenu venu nekom masycju koja je ublazyavala svrab. Izvadili su mu preostale zube i dali vesytacyku vilicu.

Prosylo je mnogo nedelja, ako ne i meseci. Da je bio imalo zainteresovan, mogao je da prati proticanje vremena, jer su ga hranili u razmacima koji su izgledali pravilni. Procenjivao je da mu daju tri obroka na dvadeset cyetiri cyasa; ponekad se maglovito pitao da li ga hrane nocju ili danju. Hrana je zacyudo bila dobra, s mesom za svaki trecji obrok. Jednom su mu dali cyak i kutiju cigareta. Syibica nije imao, ali mu je vecyito cjutljivi strazyar davao vatre. Prvi put kad je pokusyao da pusyi besye mu pripala muka, ali nije popustio. Kutija mu je potrajala dugo: pusyio je samo po pola cigarete posle svakog obroka.

Dali su mu tablicu za cyiji je jedan ugao bila privezana krizyulja. Iz pocyetka ih nije upotrebljavao. Cyak i budan, bio je u potpunoj apatiji. Cyesto bi izmedju dva obroka odlezyao gotovo ne pokrecjucji se, cyas spavajucji a cyas se budecji u nejasne fantazije u kojima je bilo previsye i otvoriti ocyi. Josy odavno je bio navikao da spava s jakim svetlom na licu. Nije mu smetalo; jedina je razlika bila u tome syto su mu snovi bili povezaniji. Celo to vreme sanjao je mnogo, i uvek lepe snove. Bio je u Zlatnom kraju, ili sedeo medju velicyanstvenim rusyevinama osvetljenim suncem, s majkom, sa Dzyulijom, s O'Brajenom -- nije radio nisyta, prosto je sedeo na suncu i razgovarao s njima o mirnim stvarima. Misli koje je imao na javi uglavnom su bile o tim snovima. Sad kad je podsticaj koji je davao bol bio uklonjen, cyinilo se da je izgubio mocj intelektualnog naprezanja. Nije mu bilo dosadno, nije imao zyelje za razgovorom ili razonodom. Prosto biti sam, ne biti tucyen ni saslusyavan, biti sit i sav cyist, savrsyeno ga je zadovoljavalo.

Postepeno je pocyeo da provodi sve manje vremena u snu, ali josy uvek ga nisyta nije gonilo da ustaje. Zyeleo je jedino da mirno lezyi i osecja kako mu se u telu skuplja snaga. Opipavao bi se ovde-onde, nastojecji da se uveri da to nije iluzija, da mu se misyicji zaista debljaju a kozya zatezye. Najzad se uspostavi van svake sumnje da se popravio; noge su mu u butinama bile neporecivo deblje nego u kolenima. Posle toga, iz pocyetka s oklevanjem, pocye redovno izvoditi vezybe. Uskoro je bio u stanju da predje tri kilometra, merecji ih koracima po cjeliji, i ugnuta ramena mu se pocyesye ispravljati. Onda pokusya da radi komplikovanije vezybe; tu se zaprepasti i oseti ponizyen otkrivsyi syta sve nije sposoban da uradi. Nije mogao da se krecje brzye no hodom, nije mogao da drzyi stolicyicu u ispruzyenoj ruci, nije mogao da stoji na jednoj nozi a da ne izgubi ravnotezyu. Cyucynuvsyi, otkri da se mozye uspraviti na jedvite jade, s uzyasnim bolovima u butinama i listovima. Lezye potrbusyke i pokusya da se podigne rukama. Nije vredelo: nije mogao da se pomakne ni za santimetar. No posle nekoliko dana -posle nekoliko obroka -- cyak i taj poduhvat mu podje za rukom. Dodje vreme kad je bio u stanju da se tako podigne syest puta uzastopce. Pocye cyak da se ponosi svojim telom i da gaji povremeno verovanje da mu se i lice vracja u predjasynje normalno stanje. Jedino kad bi slucyajno stavio ruku na cjelavo teme setio bi se izboranog, rusyevnog lica koje ga je onog dana pogledalo iz ogledala.

Duh mu postade aktivniji. On sede na krevet od dasaka navalivsyi se ledjima na zid, s tablicom na kolenima, i smisyljeno se dade na posao da se prevaspita.

Bilo je sasvim jasno da je kapitulirao. Sad vide da je u stvari pocyeo da kapitulira josy davno pre no syto je doneo tu odluku. Od trenutka kad se nasyao u zgradi Ministarstva ljubavi -- da, cyak i tokom onih minuta kad su on i Dzyulija stajali bespomocjni dok im je gvozdeni glas govorio syta da rade -- shvatio je svu lakoumnost, svu povrsynost svog pokusyaja da se usprotivi mocji Partije. Sad je znao da ga je svih tih sedam godina Policija misli posmatrala kao insekta pod lupom. Nije bilo nijednog fizicykog cyina, nijedne izgovorene recyi, koje nisu primetili, nijednog misaonog procesa koji nisu bili u stanju da pogode. Cyak su i ono belicyasto zrnce prasyine na koricama dnevnika uvek pazyljivo vracjali na mesto. Pusytali su mu magnetofonske snimke, pokazivali fotografije. Na nekima su bili on i Dzyulija zajedno. Da, cyak i... Visye se nije mogao boriti protiv Partije. Osim toga, Partija je bila u pravu. Tako je moralo biti: kako bi besmrtni, kolektivni mozak mogao da pogresyi? Kojim se spoljnim merilom mogu proveravati njegovi zakljucyci? Dusyevno zdravlje je stvar statistike. U pitanju je samo to da se naucyi misliti onako kako oni misle. Samo syto. . .!

Krizyulja mu se medju prstima cyinila debela i nezgrapna. On pocye da zapisuje misli koje su mu dolazile u glavu. Prvo napisa krupnim, nespretnim sytampanim slovima: SLOBODA JE ROPSTVO Zatim gotovo bez predaha ispisa ispod toga: DVA I DVA SU PET Ali tu se pojavi neka prepreka. Kao da je uzmicao pred necyim, duh mu se nije mogao usredsrediti. Znao je da zna syta je na redu, ali za trenutak nije mogao da se seti. Uspe da se seti samo svesnim naporom; misao mu nije dosyla sama od sebe. On napisa: BOG JE MOCJ Prihvatao je sve. Prosylost je izmenljiva. Prosylost se nikad nije menjala. Okeanija je u ratu s Istazijom, Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Dzyons, Aronson i Raterford su krivi za sve cyime ih je optuzyba teretila. On nikad nije video fotografiju koja je pobijala njihovu krivicu. Ona uopsyte nije ni postojala; on ju je izmislio. Setio se da se secjao protivrecynih stvari, no to su bile lazyne uspomene, proizvodi samozavaravanja. Kako je sve to bilo lako! Treba se samo predati; sve ostalo dolazi samo po sebi. To je kao kad cyovek pliva uz struju koja ga gura natrag ma koliko se naprezao, a zatim najednom resyi da se okrene i podje niza struju umesto protiv nje. Nisyta se nije menjalo sem plivacyevog polozyaja: ono predodredjeno je u svakom slucyaju cyekalo na kraju. Sve je bilo lako sem...!

Sve mozye biti istina. Takozvani prirodni zakoni su kojesytarija. Zemljina tezya je besmislica. Ja bih mogao , rekao mu je O'Brajen, uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice, kad bih hteo. Vinston to razradi. Ako on misli daje uzleteo s poda, i ako ja u isto vreme mislim da ga vidim kako uzlecje, onda se to zaista desyava. Odjednom, kao potopljena olupina koja se najednom probija na povrsyinu vode, u glavu mu se probi misao: Ne desyava se. Mi samo zamisyljamo da se desyava. To je halucinacija. On je smesta odgurnu u stranu. Gresyka je bila ocyigledna. Podrazumevalo se da postoji stvarni svet gde su se odvijala stvarna zbivanja. Ali kako takav svet mozye postojati? Syta znamo o bilo cyemu, sem onoga syto saznajemo preko svog duha? Sve syto se dogadja, dogadja se u duhu. Syta god se desyava u duhu, odista se desyava.

Nije imao tesykocja da ukloni tu gresyku; nije bio ni u opasnosti da joj podlegne. On ipak shvati da ta misao nije ni trebalo da mu dodje u pamet. Duh treba da stvori sebi neku slepu mrlju kad god se ukazye kakva opasna misao. Taj proces bi trebalo da bude automatski, instinktivan. U novogovoru se zvao zloustavljanje.

On se dade na vezybanje u zloustavljanju. Predstavi sebi tvrdnje Partija kazye da je zemlja pljosnata , Partija kazye da je led tezyi od vode -- i izvezyba se da ne primecjuje ili da ne shvata argumente koji su tome protivrecyili. Nije bilo lako. Bila je potrebna velika mocj rezonovanja i improvizacije. Na primer, aritmeticyki problemi koji su proizlazili iz tvrdnje dva i dva su pet bili su van njegovih intelektualnih mocji. Bila je takodje potrebna i izvesna duhovna gimnastika, sposobnost da se u jednom trenutku primenjuje najsuptilnija logika, a u drugom previdjaju i najgrublje logicyke gresyke. Glupost je bila isto toliko potrebna koliko i inteligencija, i isto toliko tesyko dostizyna.

Celo to vreme pitao se jednim delom svesti kad cje ga streljati. Sve zavisi od tebe besye mu rekao O'Brajen; no znao je da ne postoji nikakav svesni cyin kojim bi mogao priblizyiti trenutak streljanja. Taj trenutak mozye docji za deset minuta, ili za deset godina. Mogu ga godinama drzyati u samici, mogu ga poslati u logor za prinudni rad, mogu ga neko vreme i pustiti na slobodu kao syto katkad rade. Bilo je savrsyeno mogucje da cje se, pre nego syto bude streljan, cela drama hapsyenja i saslusyavanja ponovo odigrati. Jedno je bilo sigurno: smrt nikad ne dolazi u ocyekivanom trenutku. Po tradiciji -- neizrecyenoj tradiciji: to se nekako uduvek znalo mada se nikad nije cyulo izgovoreno -- pucali su s ledja, bez upozorenja, dok zyrtva ide hodnikom od jedne cyelije do druge.

Jednog dana -- mada jednog dana nije pravi izraz; moglo je isto tako biti i pola nocji; dakle: jednom -- on zapade u cyudno, blazyeno sanjarenje. Isyao je hodnikom ocyekujucji metak. Znao je da cje ga iducjeg trenutka metak pogoditi. Sve je bilo sredjeno, izgladjeno, pomireno. Nije visye bilo sumnji, prepirki, bola, straha. Telo mu je bilo zdravo i snazyno. Hodao je lakim koracima, s radosycju od kretanja i osecjanjem da hoda po suncu. Visye nije bio u uzanim belim hodnicima Ministarstva ljubavi nego u onom ogromnom prolazu obasjanom suncem, syirokom cyitav kilometar, kojim je prolazio u delirijumu izazvanom drogama. Bio je u Zlatnom kraju i hodao putanjom preko starog pasynjaka koji su zecyevi sav popasli. Osecjao je kratku gipku travu pod nogama i sunce na licu. Na ivici poljane blago su se njihali brestovi, a negde iza njih bio je potocyicj u cyijim su se zelenim virovima ispod vrba igrale ribice.

Odjednom se trzye, sav uzyasnut. Po kicymi mu izbi znoj. Bio je cyuo svoj glasni krik: Dzyulija! Dzyulija! Dzyulija, ljubavi moja! Dzyulija!

Za trenutak ga salete halucinacija: vide je pred sobom. Cyinilo se da nije samo s njim, nego u njemu. Bilo mu je kao da mu je usyla u samo tkivo kozye. Tog trenutka ju je voleo daleko visye nego kad su bili zajedno i slobodni. Isto tako je znao da je ona negde zyiva i da joj je potrebna njegova pomocj.

On ponovo lezye i pokusya da se pribere. Syta je to uradio? Koliko cje godina ovaj trenutak slabosti dodati njegovom zatocyenisytvu?

Josy jedan trenutak, i on cje cyuti bat cyizama u hodniku. Oni necje pustiti da ovaj izliv prodje nekazynjen. Sad znaju, ako nisu i odranije znali, da on krsyi sporazum koji je zakljucyio s njima. Pokorio se Partiji ali je josy uvek mrzi. U prosylosti je pod maskom konformiste nosio jereticyki duh. Sad se povukao korak dalje: u duhu se predao, ali se nadao da cje dusyu ocyuvati netaknutu. Zna da nije u pravu, ali visye voli da ne bude. Oni cje to razumeti -- O'Brajen cje razumeti. Sve je izisylo na videlo u tom jednom jedinom glupavom kriku.

Moracje da pocyne iz pocyetka. To mozye potrajati godinama. On predje rukom preko lica, trudecji se da upamti novi oblik. U obrazima su bile duboke bore, jagodice su pod rukom bile osytre, nos spljosyten. Osim toga, otkako se poslednji put video u ogledalu, dobio je i nove vilice. Nije lako odrzyati nedokucyiv izraz na licu kad cyovek ne zna kako mu lice izgleda. U svakom slucyaju, sama kontrola nad crtama lica nije dovoljna. On prvi put shvati da cyovek koji hocje da sacyuva tajnu mora da je sakrije i od samog sebe. Mora celo vreme znati da je ona tu, ali ne sme je, dokle god ne postane potrebna, pustiti da u bilo kom obliku kome se mozye dati ime prodre u svest. Od sada mora da ima ne samo ispravne misli nego i ispravna osecjanja, ispravne snove. A celo to vreme mora da cyuva mrzynju u sebi, kao grudvu materije koja je deo njega a ipak nepovezana s njim, kao cistu.

Jednog dana cje odlucyiti da ga streljaju. Ne mozye se znati kad, ali se nekoliko sekundi unapred mozye pogoditi. Pucaju uvek s ledja dok cyovek ide hodnikom. Deset sekundi cje biti dosta. Za to vreme se svet u njemu mozye preokrenuti. I onda, najednom, bez ijedne recyi, bez zastajanja u hodu, bez promene i u jednoj jedinoj crti lica -- najednom cje kamuflazya spasti i: bum! opalicje topovi njegove mrzynje. Mrzynja cje ga ispuniti kao ogroman prasytav plamen. I u tom istom trenutku: bum! Opalicje metak, prekasno -- ili prerano. Pre nego syto mu budu pridobili mozak, oni cje ga razneti. Jereticyka misao cje biti nekazynjena, nepokajana, van njihovog domasyaja zauvek. Oni cje probusyiti rupu u svom sopstvenom savrsyenstvu. Umreti mrzecji ih -- to je sloboda.

On zatvori ocyi. To je bilo tezye nego prihvatiti intelektualnu disciplinu. U pitanju je bilo samoponizyenje, samosakacjenje. Moracje da zaroni u najgnusniju gnusobu. Syta josy ima strasynije, syta josy ima gadnije? On pomisli na Velikog Brata. Ogromno lice (zato syto se stalno vidjalo na plakatima uvek se cyinilo da ima metar u syirinu) sa gustim crnim brkovima i ocyima koje su pratile cyoveka, izidje mu pred ocyi kao samo od sebe. Koje je njegovo pravo osecjanje prema Velikom Bratu?

U hodniku se cyu tezyak bat cyizama. Cyelicyna vrata se otvorisye s treskom. U cjeliju udje O'Brajen. Iza njega je stajao oficir vosytana lica i strazyari u crnoj uniformi. Ustani , recye O'Brajen. Hodi ovamo.

Vinston stade pred njega. O'Brajen ga dohvati snazynim rukama za ramena i unese mu se u lice. Mislio si da me prevarisy , recye on To ti je bilo glupo. Ispravi se. Pogledaj me u lice.

On zastade, zatim nastavi blazyim glasom: Popravljasy se. Intelektualno, s tobom je gotovo sve kako treba. Nisi napredovao jedino emocionalno. Reci mi, Vinstone -- i zapamti, bez lazyi; ti znasy da uvek primecjujem lazy - reci mi: koje je tvoje pravo osecjanje prema Velikom Bratu? Mrzim ga. Mrzisy ga. Dobro. Znacyi da je dosylo vreme da ucyinisy i poslednji korak. Morasy zavoleti Velikog Brata. Nije dovoljno da mu se samo pokoravasy; morasy ga voleti.

On pusti Vinstona blago ga gurnuvsyi prema strazyarima. Soba sto jedan , recye.

U svakoj fazi svog zatocyenisytva znao je, ili mu se cyinilo da zna, na kom se mestu te zgrade bez prozora nalazi. Verovatno je bilo malih razlika u vazdusynom pritisku. Cjelije gde su ga strazyari tukli bile su pod zemljom. Soba u kojoj ga je O'Brajen saslusyavao bila je visoko, blizu krova. Ova prostorija je bila mnogo metara pod zemljom, na najdubljem mestu dokle se mozye docji.

Bila je vecja od gotovo svih ostalih cjelija u kojima je bio. No on je jedva i primecjivao okolinu. Primetio je jedino da su pravo ispred njega bila dva stocyicja, oba pokrivena zelenom cyohom. Jedan je bio na svega metardva ispred njega, a drugi nesyto dalje, blizu vrata. Bio je u sedecjem stavu privezan za stolicu tako cyvrsto da nije mogao pokrenuti nisyta, cyak ni glavu. Glavu mu je otpozadi nesyto stezalo tako da je morao gledati pravo preda se.

Za trenutak je bio sam, zatim se vrata otvorisye i O'Brajen udje. Jednom si me pitao , recye O'Brajen, syta je u sobi sto jedan. Ja sam ti rekao da odgovor znasy i sam. Svi znaju. U sobi sto jedan je najgora stvar na svetu.

Vrata se ponovo otvorisye. Udje strazyar koji je nosio nesyto od zyice, neku kutiju ili korpu. On je stavi na udaljeniji sto. Od O'Brajena Vinston nije mogao da vidi syta je to. Najgora stvar na svetu , recye O'Brajen, varira zavisno od jedinke. Za nekog je to biti zyiv zakopan, za drugog biti spaljen, ili udaviti se, ili biti nabijen na kolac, ili pedeset drugih smrti. Ima slucyajeva kad je najgora stvar na svetu nesyto sasvim beznacyajno, cyak ne ni smrtonosno.

On se besye malo pomerio u stranu tako da je Vinston mogao bolje da vidi onaj predmet na stolu. To je bio cyetvrtast kavez od zyice, s rucyicom za nosyenje na gornjem kraju. Za prednji kraj bilo je pricyvrsycjeno nesyto nalik na macyevalacyku masku, s udubljenom stranom napolju. Iako je kavez lezyao tri-cyetiri metra od njega, Vinston vide da je uzduzynom pregradom podeljen na dvoje, i da se u svakom odeljku nalazi po jedan stvor. To su bili pacovi. U tvom slucyaju , recye O'Brajen, najgora stvar na svetu su pacovi.

Josy cyim je video kavez, kroz Vinstona je prosyla neka jeza predosecjanja, neki strah od neznano cyega. No tog trenutka mu najednom postade jasno syta znacyi onaj maskoliki deo. Utroba kao da mu se pretvori u vodu. Ne mozyete! kriknu visokim, napuklim glasom. Ne biste valjda! Ne biste valjda! Pa to je nemogucje. Da li se secjasy , recye O'Brajen, trenutka panike koji ti je dolazio u snovima? Ispred tebe je bio zid mraka, a u usyima ti je bucyalo. S druge strane zida nalazilo se nesyto uzyasno. Znao si da znasy syta je to, ali se nisi usudjivao da mu pogledasy u ocyi. S druge strane zida su se nalazili pacovi. O'Brajene! recye Vinston naprezyucji se da ovlada svojim glasom. Vi znate da to nije potrebno. Syta trazyite od mene?

O'Brajen mu ne dade neposredan odgovor. Najzad progovori, onako ucyiteljski kako je ponekad imao obicyaj. Gledao je zamisyljeno nekud u daljinu, kao da se obracja publici iza Vinstonovih ledja. Sam po sebi , recye on, bol nije uvek dovoljan. Ima situacija u kojima se cyovek odupire bolu, cyak i dok ne izdahne. Ali za svakog postoji nesyto neizdrzyljivo -nesyto o cyemu se ne mozye ni misliti. To nema veze sa hrabrosycju i kukavicylukom. Cyovek koji pada s neke visine nije kukavica ako se u padu uhvati za uzye. Cyovek koji izranja iz duboke vode nije kukavica ako napuni plucja vazduhom. To je jednostavno instinkt koji se ne mozye unisytiti. Isti je slucyaj s pacovima. Za tebe, oni su neizdrzyljivi. Oni predstavljaju oblik pritiska kome se ne mozyesy odupreti, cyak i kad bi hteo. Stoga cjesy ucyiniti ono syto se od tebe trazyi. Ali syta, syta? Kako cju to ucyiniti ako ne znam syta je?

O'Brajen podizye kavez i premesti ga na blizyi sto, spustivsyi ga pazyljivo na cyohu. Vinstonu zapisyta krv u usyima. Imao je osecjanje da sedi u potpunoj usamljenosti. Nalazio se usred ogromne puste ravnice, ravne pustinje natopljene suncem, preko koje su mu svi zvuci dolazili iz neizmernih daljina. No ipak je kavez s pacovima bio nepuna dva metra od njega. Pacovi su bili ogromni. Bili su u onom dobu kad im njusyka postaje tupa i krvozyedna a krzno prelazi iz sive boje u mrku. Iako je glodar , recye O'Brajen, josy uvek se obracjajucji nevidljivoj publici, pacov je mesozyder. To znasy. Cyuo si syta se desyava u siromasynim cyetvrtima ovog grada. Ima ulica gde zyene ne smeju da ostave malo dete samo u kucji, cyak ni na nekoliko minuta, jer bi ga inacye pacovi svakako napali. U vrlo kratkom roku oglodali bi ga do kostiju. Oni takodje napadaju bolesnike i samrtnike. Sa zacyudujucjom inteligencijom raspoznaju koji se ljudi ne mogu braniti.

Iz kaveza se zacyu zyestoka cika. Vinstonu se ucyini da dopire izdaleka. Pacovi su se tukli; pokusyavali su da dohvate jedan drugog kroz pregradu. On cyu i duboko ocyajnicyko stenjanje. Ucyini mu se da i ono dolazi odnekud van njega.

O'Brajen podizye kavez i u istom trenutku pritisnu nesyto na njemu. Nesyto sykljocnu. Vinston se izbezumljeno naprezye da se otrgne sa stolice. Nije vredelo: svaki deo tela, cyak i glava, bili su cyvrsto stegnuti. O'Brajen primacye kavez na nepun metar od Vinstonovog lica. Pritisnuo sam prvu polugu , recye on. Konstrukcija ovog kaveza ti je jasna. Maska cje ti nalecji na lice, ne ostavljajucji nikakav izlaz. Kad pritisnem ovu drugu polugu, vrata kaveza cje se podicji. Izgladnele zyivotinje cje izleteti kao meci. Jesi li kad video pacova u skoku? Naletecje ti na lice i odmah zagristi u njega. Neki put idu pravo na ocyi. Neki put progrizu kroz obraze i navale na jezik.

Kavez se primicao; vecj je bio sasvim blizu. Vinston cyu niz osytrih krika koji kao da su dolazili iz vazduha iznad njegove glave. Ipak se zyestoko borio protiv panike. Smisliti, smisliti nesyto makar u preostalom delicju sekunde -- jedina nada je bila u tome. Odjednom ga po nozdrvama udari odvratan ustajao zadah zyivotinja. U njemu se uskomesya mucynina; on se gotovo onesvesti. Sve se bilo pomracyilo. Za trenutak je bio izvan sebe, zyivotinja koja urla. No ipak izroni iz mraka grcyevito se drzyecji jedne misli. Mozye se spasti na jedan jedini nacyin. Mora podmetnuti neko drugo ljudsko bicje, telo nekog drugog ljudskog bicja, izmedju sebe i pacova.

Krug maske je vecj bio toliko blizu da se od njega nije videlo visye nisyta. Vratanca od zyice bila su mu na svega dva-tri pedlja od lica. Pacovi su znali syta se sprema. Jedan je poskakivao, a drugi, stari olinjali deda iz kanalizacije, stajao uspravno, stezyucji ruzyicyastim syapama syipke kaveza, i krvozyedno njusykao. Vinston vide brkove i zyute zube. Ponovo ga zahvati crna panika. Bio je slep, bespomocjan, bez misli. To je bila uobicyajena kazna u vreme kineskog carstva , recye O'Brajen, didakticyki kao i pre.

Maska mu se navlacyila na lice. Zyica mu se ocyesya o obraz. A onda -- ne, to nije bilo olaksyanje, samo nada, sicjusyan komadicj nade. Prekasno, mozyda prekasno. No samo jedno bicje na koje mozye da prenese svoju kaznu - jedno jedino telo koje mozye da gurne izmedju sebe i pacova. I pocye izbezumljeno da urla, da ponavlja iz sveg glasa: Dzyuliji! Dzyuliji! Ne meni! Dzyuliji! Svejedno mi je syta cjete joj! Iskidajte joj lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Dzyuliji! Ne meni!

Padao je unazad, u neizmerne dubine, sve dalje od pacova. Josy uvek je bio privezan za stolicu, ali besye propao kroz pod, kroz zidove zgrade, kroz zemlju, kroz okeane, kroz atmosferu, u vasionu, u medjuzvezdani prostor -- sve dalje, dalje, dalje od pacova. Bio je udaljen neznano koliko svetlosnih godina, ali O'Brajen je i dalje stajao uz njega. Josy uvek je osecjao hladnocju zyice na obrazu. Ali kroz tamu koja ga je obavijala on cyu josy jedno metalno sykljocanje. Znao je da su se vratanca zatvorila a ne otvorila.

Kafana Pod kestenom bila je gotovo prazna. Padajucji koso kroz prozor, zyut suncyev zrak je padao na prasynjave plocye stolova. Bilo je petnaest cyasova; samotno doba dana. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka.

Vinston je sedeo u svom uobicyajenom uglu, zagledan u praznu cyasyu. Katkad bi podigao pogled na ogromno lice koje ga je gledalo sa suprotnog zida. Ispod njega je pisalo VELIKI BRAT TE POSMATRA. Kelner se pojavi nepozvan i napuni mu cyasyu dzyinom Pobeda, istresavsyi u nju i nekoliko kapljica iz druge boce kroz cyiji je zapusyacy prolazila cevcyica. To je bio saharin s karanfilicjem, specijalitet kafane.

Vinston je slusyao telekran. Iz njega je trenutno izlazila samo muzika, ali svakog cyasa se ocyekivao specijalni bilten Ministarstva mira. Novosti s africykog fronta bile su krajnje uznemirujucje. Brige o tom frontu vracjale su mu se celog dana. Jedna evroazijska armija (Okeanija je u ratu s Evroazijom; Okeanija je oduvek u ratu s Evroazijom) kretala se na jug stravicynom brzinom. Podnevni bilten nije pominjao nijednu odredjenu oblast, no bilo je verovatno da se borbe vecj vode oko usycja Konga. Brazavil i Leopoldvil su bili u opasnosti. Nije se moralo gledati na mapu da bi se shvatilo syta to znacyi. Nije u pitanju bio samo gubitak centralne Afrike; prvi put u celom ratu bila je ugrozyena i sama teritorija Okeanije.

U njemu planu neko jako osecjanje, ne sasvim strah nego neko neodredjeno uzbudjenje, zatim se zagasi. On prestade da misli o ratu. Tih dana nije mogao da se koncentrisye ni na syta duzye od nekoliko trenutaka. On podizye cyasyu i ispi je u jednom gutljaju. Kao i uvek, dzyin ga protrese, gotovo natera da povrati. Picje je bilo odvratno. Karanfilicj i saharin, koji su, onako otuzyni, vecj i sami bili gadni, nisu mogli da sakriju tupi uljasti miris; a najgore je od svega bilo to syto mu je miris dzyina, koji ga je pratio dan i nocj, bio u svesti neraskidivo vezan sa zadahom onih...

Nikad ih nije imenovao, cyak ni u mislima; koliko mu je bilo mogucje, nije ih ni zamisyljao. Oni su bili nesyto cyega je samo upola bio svestan, nesyto syto mu se vrzma tik uz lice, neki miris koji mu se uporno drzyao nozdrva. Dok se dzyin u njemu dizao, on podrignu kroz ljubicyaste usne. Otkako su ga pustili bio se ugojio, pa cyak i povratio svoju staru boju -- u stvari, i visye nego povratio. Crte lica su mu zadebljale, kozya na nosu i jagodicama ogrubela i pocrvenela, cyak je i cjelavo teme bilo previsye ruzyicyasto. Kelner, i ovog puta nepozvan, donese syahovsku tablu i poslednji broj Tajmsa , savijen na strani sa syahovskim problemom. Zatim, videvsyi da je Vinstonova cyasya prazna, donese bocu s dzyinom i napuni je. Vinston nije morao da narucyuje. Znali su njegove navike. Syahovska tabla ga je uvek cyekala, sto u uglu bio uvek rezervisan; cyak i kad je kafana bila puna on je za svojim stolom sedeo sam jer niko nije hteo da bude vidjen u njegovoj blizini. Nikad se nije trudio da racyuna koliko je popio. U nepravilnim razmacima podnosili su mu komad prljave hartije za koji su govorili da je racyun, no imao je utisak da mu stalno naplacjuju manje. No bilo bi mu svejedno i da je obratno. Sad je uvek imao para. Imao je cyak i posao, sinekuru placjenu daleko bolje no njegova ranija sluzyba.

Muzika s telekrana prestade. Program nastavi spikerov glas. Vinston podizye glavu, ali posredi nije bio bilten s fronta. Samo kratko saopsytenje Ministarstva obilja da je u prethodnom tromesecyju norma desete troletke za proizvodnju pertli premasyena za dvadeset osam odsto.

On ispita syahovski problem i postavi figure. U pitanju je bila komplikovana zavrsynica, pri cyemu je trebalo upotrebiti i dva konja. Beli vucye i dobija u dva poteza. Vinston podizye pogled na portret Velikog Brata. Beli uvek matira, pomisli on s nekim maglovitim misticizmom. Uvek je tako udesyeno, bez izuzetka. Ni u jednom syahovskom problemu od pocyetka sveta nije pobedjivao crni. Ne simbolizuje li to vecyitu, nepromenljivu pobedu dobra nad zlim? Ogromno lice ga je posmatralo, puno smirene snage. Beli uvek matira.

Glas iz telekrana zastade i nastavi drukcyijim i mnogo ozbiljnijim tonom: Upozoravate se da budete spremni za vazyno saopsytenje u petnaest i trideset. Petnaest i trideset! U pitanju su vesti od najvecjeg znacyaja. Pazite da ih ne propustite. Petnaest i trideset! Zveketava muzika ponovo zasvira.

Vinstonu zalupa srce. To cje biti bilten s fronta; instinkt mu je govorio da cje vesti biti losye. Celog dana su mu se, s malim naletima uzbudenja, vracjale misli o strahobnom porazu u Africi. Cyinilo mu se da gleda evroazijsku armiju kako kulja preko nikad prekoracyene granice i prodire na vrh Afrike kao kolona mrava. Zar nije bilo mogucje nekako ih napasti s boka? U glavi mu je jasno stajao obris zapadnoafricyke obale. On podizye belog konja i pomacye ga preko table. Tu je pravo mesto. Josy dok mu je pred ocyima bila crna horda koja juri na jug, on vide drugu silu, neobjasynjivo skupljenu, kako im najednom prodire u pozadinu i preseca kopnene i pomorske komunikacije. Cyinilo mu se da svojom zyeljom ozyivljava tu drugu silu. Ali treba dejstvovati brzo. Ako ovladaju celom Afrikom, ako se docyepaju aerodroma i podmornicykih baza na Rtu dobre nade, presecji cje Okeaniju nadvoje. To bi moglo znacyiti svasyta: poraz, rasulo, ponovnu podelu sveta, propast Partije! On duboko udahnu. U dusyi mu se borila cyudna smesya osecjanja -- mada to nije bila smesya u pravom smislu -tacynije, nekoliko uzastopnih slojeva osecjanja, pri cyemu se nije moglo znati koji je sloj najnizyi.

Grcy prodje. On vrati belog konja na mesto, ali za trenutak se nije mogao usredsrediti na problem. Misli mu ponovo odlutasye. On skoro nesvesno ispisa prstom po prasyini na stolu: 2 + 2 = U dusyu ti ne mogu ucji , besye mu rekla ona. Ipak su mogli. Syta ti se ovde desi ostaje zauvek, besye rekao O'Brajen. To je bila prava recy. Od nekih stvari, svojih sopstvenih dela, cyovek se ne mozye oporaviti. U grudima mu nesyto bude ubijeno: spaljeno, sazyezyeno.

Video se s njom; cyak i razgovarao. Nije bilo opasno. Znao je, skoro instinktivno, da za njegove postupke visye gotovo i nemaju interesovanja. Da je bilo ko od njih dvoje hteo, mogao je udesiti da se nadju josy jednom. Sreli su se u stvari sasvim slucyajno, u Parku, jednog osytrog, ocyajjno hladnog martovskog dana, kad je zemlja bila nalik na gvozydje i sva trava se cyinila mrtvom, a nigde nije bilo nijednog pupoljka sem nekoliko syafrana koji su se probili iz zemlje da ih vetar rasycyerecyi. Hitao je svojim putem, smrznutih ruku i sa suzama od vetra, kad je vide na nepunih deset metara od sebe. Odjednom mu bi jasno da se promenila na neki tesyko opisiv nacyin. Oni se skoro mimoidjosye bez ikakvog znaka, a zatim se on okrete i podje za njom, ne previsye revnosno. Znao je da nema opasnosti, da se niko ne bi zainteresovao za njih. Ona je cjutala. Posyla je ukoso preko trave kao da pokusyava da ga se otrese, zatim se pomirila s njegovim prisustvom pored sebe. Ubrzo se nadjosye okruzyeni iskidanim zybunjem bez lisycja, nekorisnim bilo kao skrovisyte bilo kao zasytita od vetra. Stadosye. Bilo je zverski hladno. Vetar je zvizydao kroz grancyice i tresao retke syafrane. On je zagrli oko pojasa.

Telekrana nije bilo, ali je sakrivenih mikrofona moralo biti; sem toga, bili su na vidiku. To nije imalo znacyaja; nisyta nije imalo znacyaja. Mogli su lecji na zemlju i uraditi ono da su hteli. Na samu pomisao njemu se sledi meso na kostima. Ona nicyim ne odvrati na zagrljaj; nije se cyak ni trudila da se oslobodi. On sad vide syta se promenilo u njoj. Lice joj je bilo zyucje, a preko cyela i slepoocynice, delimicyno sakrivena kosom, prelazila je brazgotina; ali promena nije bila u tome. U pitanju je bilo to syto joj se struk prosyirio i, na neki cyudan nacyin, ukrutio. On se seti kako je jednom, posle eksplozije raketne bombe, pomagao da se iz rusyevina izvucye lesy, i kako se zacyudio ne syto je mrtvac bio neverovatno tezyak, nego syto je bio tako ukocyen i nezgodan za nosyenje: kao da je bio od kamena a ne mesa i kostiju.

Nije pokusyavao da je poljubi; nisu ni govorili. Kad su se vracjali preko trave, ona ga prvi put pogleda pravo u lice, kratkim pogledom, punim prezira i odbojnosti. On se upita da li je to samo zbog necyega iz prosylosti ili ju je odbijao i zbog svog naduvenog lica i vode koju mu je vetar stalno izvlacyio iz ocyiju. Sedosye na dve gvozdene stolice, jedno pored drugog, ali ne previsye blizu. Vide da se ona sprema da progovori. Ona pomeri svoju nezgrapnu cipelu nekoliko santimetara i namerno prebi jednu grancyicu. Primeti da su joj stopala izgledala syira. Izdala sam te , otvoreno recye ona. Izdao sam te , recye on.

Ona baci na njega josy jedan kratak i odbojan pogled. Ponekad , recye ona ponekad ti zaprete necyim -necyim cyemu se ne mozyesy odupreti' o cyemu cyak ne mozyesy ni misliti. I onda kazyesy: Nemojte meni, uradite to nekom drugom, uradite to tome i tome. Posle mozyesy i da se pretvarasy da je to bio samo trik, da si to rekao samo da bi prestali i da to u stvari ne mislisy. Ali to nije istina. U onom trenutku zaista tako mislisy. Mislisy da nema drugog nacyina da se spasesy, i potpuno si spreman da se spasesy na takav nacyin. I prosto pozyelisy da se to desi tom drugom. Nije ti stalo koliko cje on da se mucyi. Stalo ti je samo do sebe. Stalo ti je samo do sebe , ponovi on kao odjek. A posle toga ne osecjasy se onako isto prema tom drugom. Ne , recye on, ne osecjasy se onako isto.

Cyinilo se da se visye nema syta recji. Vetar im je tanke kombinezone lepio za telo. Skoro najednom postade nezgodno sedeti i cjutati; sem toga, bilo je previsye hladno da bi se moglo sedeti nepokretno. Ona recye da mora na metro i ustade da podje. Moramo se josy koji put videti , recye on. Da , recye ona, moramo se josy koji put videti.

Neko vreme ju je neodlucyno pratio, pola koraka iza nje. Visye nisu progovorili. Nije se u stvari trudila da ga se otrese, ali je isyla upravo toliko brzo da on nije mogao uporedo s njom. Resyio se da je otprati do stanice metroa, ali mu najednom to vucyenje za njom po hladnocji postade besmisleno i neizdrzyljivo. Bila ga je obuzela zyelja ne toliko da se odvoji od Dzyulije koliko da se vrati u kafanu Pod kestenom, koja mu nikad nije bila privlacynija nego u tom trenutku. Pred ocyi mu izidje syahovskom tablom i nepresusynim dzyinom. Tamo cje pre svega biti toplo. Sledecjeg trenutka, ne sasvim slucyajno, on dopusti grupici prolaznika da ga izdvoji od Dzyulije. Preko volje pokusya da je sustigne, zatim uspori korak, okrete se i podje u suprotnom pravcu. Kad je presyao pedeset metara, okrete se. Na ulici nije bilo mnogo sveta, ali Dzyuliju vecj nije mogao da raspozna. Bilo koja od desetak silueta koje su hitale niz ulicu mogla je biti njena. Mozyda se njeno raskrupnjalo, ukrucjeno telo visye nije ni moglo prepoznati s ledja. U onom trenutku , rekla mu je, zaista tako mislisy. On i jeste tako mislio. Nije samo rekao, nego je to zaista i pozyeleo. Pozyeleo je u tom trenutku da nju, a ne njega, bace onim...

U muzici koja se cedila s telekrana nesyto se izmeni. Pojavi se neka reska, podrugljiva nota, neka zyuta nota. A onda -- to se mozyda nije ni desyavalo, mozyda je to bilo samo secjanje u muzicykom ruhu -- neki glas zapeva: Pod kestenom senke duge Prodadosmo jedno drugo. . . U ocyi mu navresye suze. Kelner koji je prolazio pored stola primeti da mu je cyasya prazna i donese bocu sa dzyinom.

Podizye cyasyu i pomirisa je. Picje je sa svakim gutljajem postajalo ne manje odvratno nego josy odvratnije. Ali bilo je postalo element u kome je plivao, njegov zyivot, njegova smrt i njegovo vaskrsenje. Dzyin mu je svake nocji donosio omamu i svakog jutra podizao ga iz mrtvih. Kad se budio, retko pre jedanaest nula-nula, slepljenih kapaka, izgorelih usta, i s osecjanjem da mu je kicyma prebijena, ne bi se mogao ni dicji iz vodoravnog polozyaja da mu nisu pored kreveta stajale boca i cyajna syoljica. U podnevne sate je sedeo zacakljena lica, s bocom pod rukom, i slusyao telekran. Od petnaest nula-nula do zatvaranja postajao je deo inventara u kafani Pod kestenom. Visye se nikog nije ticalo syta radi, visye ga nije budio nikakav pisak, visye ga nijedan telekran nije korio. Povremeno, mozyda dvaput nedeljno, odlazio je u Ministarstvo istine, u prasynjavu kancelariju koja je izgledala napusytena, i tamo obavljao nesyto malo posla, upravo onoga syto se nazivalo poslom. Bio je postavljen za cylana pododbora pri nekom pododboru, izdanku jednog od bezbrojnih odbora koji su se bavili manjim tesykocjama nastalim u pripremanju jedanaestog izdanja recynika Novogovora. Sastavljali su nesyto syto se zvalo ad hok izvesytaj , ali o cyemu je taj izvesytaj trebalo da bude, nikad nije konacyno saznao. To je imalo neke veze s pitanjem da li zareze treba stavljati u zagrade ili van zagrada. U njegovom pododboru bilo ih je josy cyetvoro, svi slicyni njemu. Bilo je dana kad su se sastajali i odmah potom rasturali, iskreno priznajucji jedni drugima da zaista nema syta da se radi. No bilo je i dana kad su se skoro revnosno davali na posao, pedantno i s velikim zyarom sastavljali zapisnike, pravili nacrte drugih informacija koje nikad nisu zavrsyavali -- kad je prepirka oko toga syta je to zbog cyega se navodno prepiru postajala neverovatno komplikovana i zakukuljena, sa cepidlacyenjem oko definicija, s ogromnim skretanjima, svadjama -- cyak pretnjama da cje se stvar izneti pred visye rukovodstvo. Onda bi najednom iz njih isparila sva energija, i sedeli bi oko stola, gledajucji se ugasyenim ocyima, kao duhovi koji blede kad petao kukurikne.

Telekran za trenutak ucjuta. Vinston ponovo podizye glavu. Bilten! Ali ne, samo su menjali plocyu. Iza ocynih kapaka imao je mapu Afrike. Kretanje armija sacyinjavalo je dijagram: crna strela koja se probija horizontalno na istok, preko repa bele. Kao da trazyi potporu, on podizye pogled na neuzbudjeno lice s portreta. Da li je uopsyte mogucje da ova druga strela ne postoji?

Interesovanje mu ponovo popusti. On popi josy jedan gutljaj dzyina, podizye belog konja i povucye jedan potez za probu. Syah. No to ocyigledno nije bio pravi potez, jer...

Nepozvano, u glavu mu se vrati secjanje. On vide sobu osvetljenu svecjom, ogroman krevet s belim pokri vacyem i sebe, decyaka od devet-deset godina, kako sedi na podu, mucjka kockice i odusyevljeno se smeje. Majka je sedela prekoputa njega i takodje se smejala.

To se po svemu sudecji desilo nekih mesec dana pre nego syto je ona nestala. Taj trenutak je bio trenutak pomirenja, kad je upornu glad u trbuhu bio zaboravio, a ranija ljubav prema majci za trenutak ponovo ozyivela. Dobro se secjao dana, raskvasyenog od kisye; voda je curila po oknu a svetlo bilo previsye mutno da bi se moglo cyitati. Dosada dvoje dece u mracynoj, pretrpanoj spavacjoj sobi postala je neizdrzyljiva. Vinston je cvilio i kukumavcyio, uzaludno zahtevao hranu, motao se po sobi pomerajucji stvari i udarajucji nogama o drvenu oplatu sve dok susedi nisu pocyeli udarati po zidu, dok je mladje dete svaki cyas plakalo. Na kraju mu je majka rekla: A sad budi dobar pa cju ti doneti igracyku. Divnu igracjku -- mnogo cje ti se dopasti ; zatim je otisyla na kisyu, u malu svasytarnicu u blizini koja je josy uvek povremeno radila, i vratila se s kartonskom kutijom u kojoj je bila igra cyovecye, ne ljuti se . Josy uvek se secjao mirisa vlazynog kartona. Pribor za igru je bio bedan. Tabla je bila ispucala, a sitne drvene kockice tako losye secyene da su jedva lezyale na strani. Vinston je posmatrao igru naduren i nezainteresovan. No tada mu je majka zapalila komadicj svecje, pa su seli na pod da igraju. Ubrzo se jako uzbudio i potcikivao dok su figurice s nadom napredovale s jednog polja na drugo a onda bivale pojedene i morale se vracjati na pocyetno polje. Odigrali su osam igara i dobili svako po cyetiri. Njegova sicjusyna sestrica, premala da bi razumela igru, sedela je poduprta jastukom i smejala se posyto su se i njih dvoje smejali. Celo jedno popodne bili su srecjni zajedno, kao u njegovom ranijem detinjstvu.

On izbaci tu sliku iz svoje svesti. To je bila lazyna uspomena. Povremeno su ga uznemiravale lazyne uspomene. One nisu imale znacyaja, dokle god cyovek zna syta su u stvari. Neke stvari su se desile, neke druge nisu. On se okrete syahovskoj tabli i ponovo podizye belog konja. Figura skoro u istom trenutku pade i zveknu na tabli. Vinston se trgao kao da mu je u telo zabodena igla.

Osytar trubni znak probi vazduh. Bilten! Pobeda! Kad se pre vesti cyuje ovaj trubni znak, to uvek znacyi pobedu. Po kafani prodje neko elektricyno uzbudjenje. Cyak su se i kelneri trgli i nacyuljili usyi.

Trubni znak je oslobodio neopisivu buku. S telekrana je vecj blebetao uzbudjen glas, no josy ga u samom pocyetku gotovo zaglusy i klicanje spolja. Novost je obletela ulice kao cyarolijom. Od onog syto je izlazilo iz telekrana Vinston je cyuo taman toliko da shvati da se sve desilo onako kako je predvideo: ogromna armija prebacyena brodovima, iznenadan udar u neprijateljsku pozadinu, bela strela koja prodire preko repa crne. Kroz opsytu buku probijali su se odlomci trijumfalnih fraza: Kapitalan stratesyki manevar... savrsyena koordinacija... krajnje rasulo... pola miliona zarobljenika... potpuna demoralizacija... vlast nad celom Afrikom... kraj rata sagledljiv.. . pobeda... najvecja pobeda u ljudskoj istoriji... pobeda, pobeda, pobeda!

Vinstonove noge su ispod stola pravile grcyevite pokrete. Nije se ni pomakao sa svog mesta, ali u duhu je trcyao, brzo trcyao, bio je s gomilom na ulici, klicyucji do ogluvljenja. On ponovo podizye pogled na portret Velikog Brata. Kolos koji je pregazio svet! Stena o koju su uzaludno udarale azijske horde! On pomisli kako je pre deset minuta -- da, svega deset minuta -- u njegovom srcu josy uvek bilo nedoumice oko toga da li cje vesti s fronta znacyiti pobedu ili poraz. Ah, nestalo je nesyto visye od evroazijske vojske! Mnogo se toga promenilo u njemu od onog prvog dana u Ministarstvu ljubavi, ali konacyna, neophodna, lekovita promena se do tog trenutka josy nije odigrala.

Glas s telekrana i dalje je sipao svoju pricyu o zarobljenicima, plenu i pokolju, ali vika s ulice besye malo zamrla. Kelneri su se vracjali svome poslu. Jedan od njih pride s bocom dzyina. Sedecji u svom blazyenom snu, Vinston nije obracjao pazynju na njega dok mu je ovaj punio cyasyu. Visye nije ni trcyao ni klicao. Nalazio se ponovo u Ministarstvu ljubavi, gde mu je sve bilo oprosyteno, gde mu je dusya bila bela kao sneg. Nalazio se na optuzyenicykoj klupi, priznavao sve, prokazivao svakoga. Koracyao je hodnikom oblozyenim belim plocyicama, s osecjanjem da hoda po suncu, i s naoruzyanim strazyarom za ledjima. Dugo ocyekivani metak mu je prodirao u mozak.

On se zagleda u ogromno lice. Cyetrdeset godina mu je trebalo da sazna kakav je to osmeh sakriven ispod crnih brkova. O svirepog, nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od roditeljskih grudi! Niz nos mu pocurisye dve suze s mirisom dzyina. Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila zavrsyena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.