TROJANSKI KONJ

I Kada su se zatvorila vrata , Aron je pomislio da će napokon zasigurno uspjeti odvratiti misli od samoga sebe . I prve noći , pa i onih koje su je slijedile , on je osjećao da će ga ovo dugo izgnanstvo , u koje je dobrovoljno došao , odvesti natrag u izvorišni zakutak iz kojega je jednom njegova dječja mašta krenula niz dugi put što se prostirao pred njim . On je skovao plan u čiji ishod nije sumnjao ; tako je , uostalom , bilo i u svakom prethodnonm trenutku očaja , kada je tako&dstroke;er kovao planove , uvjeren da će svako rješenje biti spasonosno .

Vrata su se zatvorila , i on se nehotice sjeti trojanskog konja . Nakon deset poraznih godina Ahajci u&dstroke;oše u drveno truplo i iza&dstroke;oše iz njegove utrobe kao pobjednici . Buljeći u tamu pred sobom , i on je doista vjerovao kako će eto mučeći se i očekujući , već prema tome što od toga dvoga bude potrebnije , jednom izaći iz svog dobrovoljnog izgnanstva , na svjetlo drugačije zore . U njoj će napokon zastati pred licem sunca i duboko , punim plućima udahnuti svjež jutarnji zrak koji će naići nošen laganim povjetarcem .

Treće noći po dolasku zapisao je : " Tri noći pomnožene sa tisuću puta samo neznatno uvećavaju očajanje , kojeg će posvema nestati kada se pogasi posljednja zraka trihiljaditog dana . " Rečenica bijaše nekako suhoparna , pogotovo njemu koji je navikao da svoje misli iskazuje i resi dugim nizovima riječi , koje su poput otežalih latica riječnog lopoča skrivale smisao što se zrcalio na ravnoj površini vode . Stade pred tim gotovo zaprepašten , ali istog časa čudesno ohrabren pomisli da je Velika izmjena već počela .

Kada ga zatim Glas , iz pomrčine koja je zavladala pošto je ugasio džepnu lampu , pozove da ustane i potrči u pravcu nevidljivog cilja , on smireno posluša i osjeti se lakšim od galeba dok je već pomalo oznojen trčao kroz travu . Bat koraka odjekivaše poput zvona kada je utrčao u dugi zamračeni hodnik , sve dok ih reski udar vrata ne prekinu , a posljednji korak , zaboravljen , ne dovrši topotavi takt , pa sve zamre , kao da je netko srušio crkveni toranj prije no što je do kraja oglasio svoju svakodnevnu mediteransku Ave Mariju .

Jutra u samom početku bijahu uzbudljiva . Nenavikao na brzinu bu&dstroke;enja života , koji bi za tih ljetnih zora iznenada buknuo poput krika pijetla što još u mraku predosjeća izlazak sunčane kugle , Aron bi mamuran kao izudaran boksač , sjurio niz strmo stepenište . U gomili koja se gurala začas bi osjetio bujicu života što ga je gonila da probudi u sebi strujanja usporenog krvotoka , koji bi naglo uzavreo nalik na brdsku rječicu što je iznenada jurnula , oslobodivši proljetne vode ledenog stiska .

Kada bi ulazio u stroj bio je ispočetka tih i posti&dstroke;en , a zatim nakon nekoliko dana ponosan što ga je privukao do tada još nedoživljeni oblik jednostavnosti . Povjerovao je da je njegovo lukavstvo napokon poslužilo pravoj svrsi . Varka drevnog Odiseja tada mu se činila još mnogoznačnijom i bližom . Konj je stajao uspravan i nepokretan u ravnicama pred Trojom . Aron se približavao drevnom pastuhu , polako uranjajući u mit o vlastitom biću . Pa ipak , to s punom sigurnošću možemo tvrditi , nakon dugog vremena on je prestao sanjati samoga sebe .

Iznenada osjeti dodir ruke na ramenu . Ugleda prerano oblikovan lik dječaka na čijem su preplanulom licu tanke borice već ucrtale tokove kasnijih oranica . U plavim očima skrivao je seosko nebo , a zubi mu blistali slični plodnoj mjesečini . No glas mu bijaše neprikladno sonoran i dubok .

- Pogledaj ... ptice .

Aron isturi bradu . Tamo gore , u visokom plavetnilu , stotine crnih pernatih letača kretalo se u pravilnom nizu . Kako bi se koji izdvojio i u naglom padu pokušao naći zadovoljštinu u trenutnoj i besvjesnoj želji za slobodom , lanac se prekidao da bi uskoro opet bio popunjen , kada je mali bjegunac , već zaplašen samoćom , očajnički udarajući krilima zauzimao svoje ispražnjeno mjesto . Ptica se tada oglašavala krikom veselja .

- Lete u pravcu mog sela , zablista mjesečina iz momkovih usta .

Aron ne odgovori .

- Luka , zovem se Luka , nastavi plavokosi i čas zatim izgubi se u gomili koja potisnu Arona u smjeru stazice , na koju izbiše već postrojeni momci i opet počeše da trče . Dok je osjećao kako mu se mišići koče , bivao je sve sigurniji da će uspjeti . Činilo mu se da je njegov duh , do prije kratkog vremena nalik na prosutu živu , konačno dobio oblik koji je toliko priželjkivao . - Drvo je otesano , mislio je Aron , kostur golemog konja već se nazire ; još malo i on će se uzverati uz pruženo uže i nestati u pobjedonosnoj tami utrobe . Logorska ravnica odzvanjala je od bojnih poklika . Uliks stajaše po strani uživajući u bezumlju boja .

Kada se vratiše i polegoše po orošenoj travi , on se osjeti neobično usamljen . Po zatvaranju vrata jedino što je osjećao bijaše golemo olakšanje što se uspio otarasiti samoga sebe . Kao da je zamutio blistavu površinu nad kojom se svakodnevno naginjao Narcis . Nije mogao razlučiti nestvarnost morske meduze od klobuka hobotnice u napadu . Sada , gledajući dječačka trupla orošena znojem , on u nekom kanjonu podsvijesti nasluti sumnju u ishod čitave zamisli , koju je već i nazivao imenom trojanskog konja .

Mrak pade nad mitskom ravnicom svijesti . Elektronski izobličen Glas pozivao ih je na ručak . Kolona je korak krenula u pravcu poziva . Aron je kročio na čelu . Bilo mu je dovoljno što je znao da ostali slijede njegov korak , uskla&dstroke;en s ritmom drugih kolona . Kada stade , sve utihnu . Lokomotiva je udarila u prepreku . Zatim , tiho , jedan za drugim u&dstroke;oše u negostoljubivu prostoriju .

Blagovaonica , bijesna majka , dočeka ih izobiljem hrane koja provali iz vulkanskih kazana i prosu se po zdjelicama . Crnomanjasti momčić , opekavši prste , ispusti zdjelicu i ona pade na tlo . Dječak zaplače . Aron podijeli ručak s crnokosim Vučićem . Štene navali na hranu , bez riječi . Sjajni bljesak što sinu negdje iz dubine tamnih zjenica , nalik na sjaj daleke munje u kojem se jednom skrivala tajna nastanka i porijekla , ispuni Arona zadovoljstvom što je shvatio pradavnu poruku . Ona ga vrati nekamo daleko unatrag , u samo praskozorje života , kada je bio dovoljan tek pokret ili sjaj u potpunoj pomrčini , da iskra svijesti kresne u kremenu nepojmljivog . I on sam osjeti se dijelom toga ogromnog prostranstva , osutog usijanim točkicama , me&dstroke;u kojima bijaše nemoguće razlučiti munju od sjajne zvijezde ili pak pogled zvjerčice od gromovitog naboja zahvalnosti .

Isprva Aron nikako nije mogao nazrijeti smisao obuke kojoj su se svakog dana podvrgavali . Ma koliko se trudio da iscrpljujućim naporima dade potpuno simbolična značenja , koja su se opet uklapala u sve ono što je podrazumijevao pod imenom mitskog konja , njegova svijest i znanje potpuno bi zatajivali pri svakom pokušaju otkrivanja cilja naredbodavca iza megafona . Tek tu i tamo , ponajviše ponesen oduševljenjem , on bi uspijevao uključiti onaj dio svoje svijesti što je težio nepotrebnim otkrićima . Tada bi u sustavu obučavanja i potčinjavanja komandama naslućivao daleki cilj kojem je trenutna spoznaja o besmislenosti svakodnevnih radnji bila potpuno podre&dstroke;ena .

Poslijepodnevni vjetar prekri nebo maslinastim oblacima . S istoka , tamo iza bregova gdje se jednom nalazio grad , navali kiša te se uskoro sve izgubi u dugim vlasima prozirne kose . Aron pribije lice uz vlažno staklo i nepomičan promatraše širenje i pretapanje krugova koji su se stvarali pri svakom udaru brzih , ubojitih kapi u velikoj mlaki pred barakom . Uskoro doskakuće žaba i poput dječarca sune u podmuklu mutnu vodu .

- Zašto so nas doveli ovamo ? - upita netko iza njega .

- Saznat ćemo kad za to do&dstroke;e čas , smireno odvrati Aron dok su mu pred očima još uvijek igrali biseri koje je za sobom ostavila čarobna žabica skočivši u mlaku .

- Kad sam saznao za logor , pokušao sam ... Krv je potekla , prepao sam se ... Nisam imao snage zarezati dublje ... Ah , pokušaj mi objasniti ... , molio je krhki i ustrašeni Ivan koji uroni glavu u ruke .

Aron ne odgovori . Tek tada opazi da kroz čudnovato nježne ruke teku potočići suza i kapaju na drveni pod . Baš zato sjede na stolicu nasuprot Ivana koji molećivo podiže glavu u strahu da ga ne ostavi sama .

- Proći će sve to , Ivane . Treba što bolje izvršavati nare&dstroke;enja i sve će biti u redu .

- Nitko nam nije ništa rekao ... Koliko će nas ovdje držati ?

- Zar je to važno ?

Sav očajan , Ivan htjede još nešto dodati , ali tada zagrmi Glas koji ih je pozivao na kišu . Svi potrčaše , gurajući Arona i Ivana . Dok se kolona popunjavala , Aron sa zadovoljstvom zaključi da je Ivan došao k sebi .

Kada već zamakoše za veliku monolitnu zgradu bez prozora u kojoj bijaše smještena Komanda i krenuše zmijastim putićem me&dstroke;u visokom travom išaranom ljubičastim korovom , Aron osjeti mučninu iz unutrašnjosti utrobe . Muka ga nikako ne napuštaše . Dok se trudio da održi ravnotežu nije znao je li to bila tek trenutna slabost izazvana promjenonm vremena , pošto je sunce opet zasjalo kroz napukli oblak , ili je pak sve skupa bilo posljedica još uvijek nesvjesne sumnje u priliku konja što je tako spasonosno bdjela nad njim . Za njega bijaše važno samo ono što je moglo sagorjeti u vrelom kotlu zamisli u koju je polagao tolika nadanja . U tenedskom šumarku krio se pobjedonosni ahajski pastuh .

Kada za njima ostade nekoliko kilometara prašnjava putića , iz džbuna na samom vrhu male bumke iznenadno - Stoj ! ukopa ih u mjestu . Opaziše elipsastu konturu megafona koji se lagano i bešumno dizao uvis , sve dok njegovo jajasto tijelo na tren ne zakrije sunce na zalasku . Komanda slična prijetećem šumu vjetra u krošnjama prikova ih za tlo . Kada polegoše po vlažnoj zemlji , sunčana kugla na jedvite jade uspije probiti oblačni zatvor i , kao da je oslobo&dstroke;ena noćne more , hitro kliznu za obzor što je već podrhtavao poput membrane pod pritiskom potonule vatre . Potom im Glas naredi da ustanu . Ahil je bolno jurnuo u bitku . Patroklova sjena dozivaše ga neprestance . Bijes se brzo stiša . Vraćali su se šutke , u potpunoj tišini , koju ništa nije moglo narušiti . Čak ni ravnomjeran takt koraka što se gubio pod skliskom površinom .

Nadomak barake ubrzaše kao da su nakon duga puta stigli kući . Kada napokon bi zapaljena vatra u peći postavljenoj u samom kutu velike prostorije , te val topline ispuni zagušljivu unutrašnjost , omamljeni legoše na počinak . Dok je Aron uranjao u snenu slikovnicu , njegova još budna osjetila nanjušiše opojni miris što se počeo širiti iz peći , odmah pošto je zapaljena vatra . No saznanje ne uspije doprijeti do pune svijesti otrovana glodavca i on zaspi . Nešto kasnije noćno nebo propara sjajna munja i pljusak udari o metalni krov . Ništa ne bijaše strašnije u toj noći od reskog bubnjanja vodene zavjese , zaboravljenih helenskih timpana koji su muklo odjekivali me&dstroke;u usnulim stanovnicima logora .

Drugog tjedna stiže Aronu prvo pismo . Pisala je o životu koji provedoše zajedno , o želji da ga vidi , molila je i optuživala , tako da je on i nakon trećeg uzastopnog čitanja nije mogao razumjeti . Ipak je negdje duboko u sebi osjećao zadovoljstvo što nije zaboravljen . Konačno on je i odabrao logor da bi iskupio samoga sebe . Najčudnije u svemu bijaše što se ničega više nije sjećao . Ono što se zbivalo prije negoli se za njimn zatvoriše vrata , sada je za Arona bio dalek , davno odsanjani san . Nije bio siguran da ga je ikada sanjao . Tek , riječi su stvarale obrise poznatih slika na kojima se ponekad pojavljivao , ali sjećanje koje bi sve potpunije objasnilo sasvim ga je napustilo . Osjećaj ugodne topline koji bi se javio svaki put pri čitanju pisma govorio je da svijet izvan logora možda još uvijek postoji . Tada je pokušavao uklopiti djevojku u ahajsku varku .

Spremajući pisnmo on vidje da je otvarano . Ipak to ga ostavi posve ravnodušnim . Krene prema stroju koji se već popunjavao po nare&dstroke;enju što je tek zamrlo u membrani razglasa .

Uveče opazi da je i ostalima stigla pošta . Nekoliko logoraša koji ostadoše bez pisama ugledavši Arona nagrnuše u njegovu pravcu . Ostali su se gurali oko zadubljenih u ispisane listove . Poredaše se u obliku pravilnog polukruga .

- Pročitaj nam što ti pišu , reče molećljivim glasom momak što istupi pred grupu .

- Nećete ništa razumjeti !

- Svejedno , čitaj nam .

Maske su šutljivo buljile u rastvorene listove , očekujući . Nije ni osjetio kada je počeo čitati , nije čuo vlastiti glas što je stalno , i sasvim nezavisno od Aronove volje , mijenjao boju već prema smislu rečenice . Maske se nisu pomicale . Ostadoše tako ukopane , posred veličanstvenog kruga pozornice u Epidaurusu , u obliku mladog mjeseca , čak i onda kada je Aron već strpao pismo u džep , i brzo se udaljio ispunjen nelagodom .

Napokon na osami zaželi da uništi pismo . Činilo mu se da se već zaboravljeno osjećanje , toliko različito od svega u logoru , više nikako neće vratiti . Ali već prvi pogled na papir sasvim ga razuvjeri . Ona je bila uglavljena u njegovo biće , u svaku poricu zamisli . Aron načas zaboravi da se nalazi u logoru , okružen žicom i nevidljivim sustavom Glasa kojem je prepustio odlučivanje o vlastitoj sudbini . Iz barake pri dnu brežuljka , kao iz Odisejeve kraljevske štale , istrča pastuh i obijesno jurnu u visoku travu . Za trenutak je osjetio njezine meke usne što su poput vrelih jastučića prianjale uz njegovo lice , pa potom njezin glas koji ga iz nekog svečanog i vrlo svetog zakutka neba , modrog , posutog mnogobrojnim zvijezdama , pozivaše k sebi . Zagledan u sve jasnije konture zaljubljenih sazvijež&dstroke;a , prosjedi tako pod krijesovima sve do ponoći , ne mareći za kaznu .

Iz omamljenosti ga prenu glas kao u mačke na umoru , bolno zavijanje koje je svaki čas bilo prekidano reskom naredbom : - Svi u Sektor X ... Svi u Sektor X ! Pa opet zajauče sirena .

Već je trčao posrćući u mraku , naslućujući stazicu koja je u blagom padu silazila prema baraci . Zadihan , priključi se grupi na samim vratima , uskladivši nepravilno kretanje s metronomskim trkom stroja što se kretao u ritmu teškog nakovnja . Negdje iz gomile kresnu Lukino oko , fosforno sjajno , ali zvijezda odmah utonu u tijela , nalik na valove oceana . Za nekoliko trenutaka utrčaše u smrekov šumarak i izbiše na proplanak okružen visokim stablima : - SEKTOR X . Tada bljesnuše reflektori , i oni se na&dstroke;oše u moru snažna svjetla . Iz zastrašujuće tame iza rasvjetnih giganata umiljato prozbori Glas :

- Od noćas ćete se svake noći okupljati na Sektoru X ! Sirena će se tek povremeno oglašavati , pa zbog toga morate paziti da nikada ne zakasnite .

I to je bilo sve . Razi&dstroke;oše se u potpunoj tišini koja je zavladala odmah po kratkom pištanju što je pratilo naredbu . Sumrak ih je ispraćao povijenim granama skrivajući ih pred nevidljivim očima , za koje je Aron bio siguran da ih odasvud promatraju . Načas se iznenadi što ga nitko nije ukorio dok se zadubljen u dragocjeno pismo prepustio noćnom maštanju .

Ptice u krošnjama zalamataju krilima . Krik nalik na fijuk vjetra pretvori se u sovino razbojničko hukanje . Drevni Odisejev ždrijebac skrivao je sljepilo u praznim očnim dupljama , klizeći sasvim nasumce po uskoj stazici što se spuštala sve do neosvojivih bedema Troje . Ukoliko se ne bude pokoravao zakonima logora , od njegove zamisli neće ostati ništa . Uzvišena i gorda prilika konja , kojoj je tako smjerno težio , ostat će samo prazno truplo koje će se potom , kao i sve u Aronovu životu , u jednom bitrom , iznenadnom času nepovratno srušiti . Tako je pokušavao pobjeći od izdajničkog Feniksa što je , zasićen neprestanim obnavljanjem , odlučio prije vremena sve sravniti sa zemljom . Mitski letač gubio se u azurnim prostranstvima budućnosti , prije negoli se stišala vatra uništenja , nad sivilom prošlosti i krilima kratkotrajne zore sadašnjosti . Ratnički pastuh prkosio je vremenu , golem , kopita zabodenih u ruševine grada . Arona je upućivao na uzaludnost jučerašnjeg života , čiji tok sada bijaše nepovratno presječen padom rešetkastih vrata , naglim poput giljotine .

Obuzet tako jasnim primislima , on se probije na čelo i ubrza ritam koraka , izazvavši gun&dstroke;anje iscrpljenih logoraša . Zlatogrivi ždrijebac galopirao je naprijed , neumorno , kao da je i on sam sazdan od krutih zakona koji su vladali logorskim životom . Tako se opet vratio Uliksovom lukavstvu . Nadomak zore legoše na kratkotrajan počinak .

Kako ni slijedećih dana nitko nije spominjao Aronov bijeg u samoću , on je sve češće odlazio na brdašce , na povišeni dio radnog poligona što je na velikom tlocrtu logora postavljenom u središnjem krugu bio označen kao Sektor 6 . Tamo je mogao jasno vidjeti da je logor mnogo prostraniji no što je zamišljao , a mnogo je toga upućivalo da možda u okolici postoje i druge radne grupe . Ali kako je napuštanje ome&dstroke;enog područja koje im bijaše dodijeljeno bilo najstrože zabranjeno , to su o tom nepoznatom životu mogli pretpostavljati jedino uspore&dstroke;ujući ga sa svojim . Sudeći prema rasporedu sektora , Aron je ipak smatrao da bi takve pretpostavke mogle biti pogrešne . Vjerovao je da je svaka grupa , ako ih je uopće bilo , bila odre&dstroke;ena za poseban i samo njoj prikladan zadatak . Na to ga je upućivao posve drugačiji sistem uzbunjivanja i sirena visokih tonova , pisku kojih su ponekad mogli čuti kako se prolama kroz tihu noć , nalik na dozivku br&dstroke;ana . Živjeli su u strogo ome&dstroke;enom svijetu kojem je svaki pojedinačni oblik bio dalek kao strano i posve nerazumljivo biće . Aron se mnogo više čudio činjenici što je samo jedan od sektora , i to onaj na kojem su se odnedavno svake noći okupljali , bio označen slovom X , a ne brojem kao ostali . To ga samo utvrdi u uvjerenju da trojanski konj u svom punom značenju krije izuzetni smisao koji je nadvisivao sve ostale zadatke unutar žičanih ograda , pa i izvan njih , poput Belerofontovog Pegaza što je jurio visinama kao Homerova munja .

Pa ipak , svakodnevno hodočašće na Sektor X u početku se činilo posve besmisleno . Iz duboke omamljenosti trzalo ih je jaukanje sirene , te bi se postrojavali pred barakom , a potom trčali u pravcu šumarka . Tamo bi , na mračnom proplanku , očekivali da se upale reflektori , veliki , nalik na sunca , pa bi onako zaslijepljeni jedva čekali da nestane svjetla . I ono bi doista nakon nekog vremena iščezlo kao voda u širokom lijevku , te bi se potom vraćali na počinak . Potpuna tišina koja je uglavnom pratila ritual činila ga je još besmislenijim . Megafoni ostadoše nijemi na Aronovu upitnost . U logoru se osjećala tek prisutnost tajanstvenih očiju kojima ništa nije moglo pobjeći . U to se uvjeriše već trećeg dana po prvoj uzbuni , kada odvedoše Izaka . Niski mršavi čovječuljak u općoj pometnji bijaše zagubio čizme i tako zakasni u stroj koji krene bez njega . Kada stigoše natrag , više ga ne zatekoše u baraci . Nije se vratio ni sutradan , ni narednih dana . Kasnije , megafoni oglasiše da je prebačen u grupu kojoj je dodijeljen neki lakši zadatak .

U logoru su postojali i mnogo razra&dstroke;eniji oblici kontrole i kažnjavanja . Logoraš je mogao biti upućen na prisilni rad , koji se obavljao bez oru&dstroke;a , tako da su se često mogli vidjeti osu&dstroke;enici kako izmahuju rukama oponašajući udarce sjekirom ili čekićem . Ponekad bi na cijeli dan bili zatvarani u velike drvene bačve što su se kretale oko rotacionog postolja . Neke od bačava glasale su se pri svakom okretu škripanjem , tako da se za mirnih povečerja Aronu ponekad činilo , dok je odlazio na brdašce , da se nalazi u velikom dječjem vrtiću , prepunom zaljuljanih klackalica . Pa ipak Aron još uvijek nije sumnjao u pravednost kazne . Oni koji su o tome odlučivali , skriveni iza membrane megafona , utjelovljeni u pojmu Glasa , nalazili su se u samom središtu sustava njegove zamisli . Jer logori su godinama s razlogom postojali , premda se o njima u svijetu izvan ograda malo znalo . Bila je dovoljna svijest da postoje i život se kretao naprijed zakriljen tom činjenicom .

- Ponekad nije potrebno u potpunosti poznavati svrhu neke stvari , mislio je Aron , pa da prihvatimo njeno postojanje kao razumnu nužnost . Sputan takvim razmišljanjem , konjić se propinjao u uskom koralu .

Tada se sjetio kako se prijavio . Poslije kratka i bezuspješna liječenja na psihijatrijskoj klinici , u koju je stigao tražeći spasa , sretne sasvim slučajno nekog čovjeka koji mu ispriča da se gradi novi radni logor ; moderniji i opremljeniji od ostalih . U novi logor primat će i dobrovoljce ako odgovaraju namjeni zadatka .

- Vidjet ćete , tamo čovjek napokon zaboravlja na sebe . Kad jednom iza&dstroke;ete , ni sami ne sluteći što se to odigralo , već ćete biti drugi čovjek .

- Ali što vi znate o meni i kako znate da me nešto muči ? upita iznena&dstroke;eni Aron , pomalo ljutito .

- Ja vam samo pričam ono što sam čuo .

- Govorili ste kao da sam se već prijavio .

- Oglas će izaći za tri dana . Odlučite sami .

- Opet počinjete ...

- Postupite po oglasu ... , i debeljka nestade u gužvi . Nakon tri dana Aron se obreo u prijavnom centru . Vozilo ga je odvelo do logorskih vrata .

U kotlovnici je vatra već ugodno praskala te pružiše ruke prema otvorenim vratašcima kako bi ih zagrijali . Vani je bilo hladno kao u kasnu jesen , pa Aron i Mihael nabacaše još nekoliko klada . Tada ih upozori oštra naredba koja se prolomi s vrha prostorije kao udar biča :

- Počnite s ubacivanjem otpadaka !

Otvoriše velika vrata negdje u središtu kotla , iz kojih je zjapila tama , pri dnu obrubljena plamičcima , nalik na ulaz u Had , pa dugačkim vilama stadoše nabacivati raznobojne otpatke s velike hrpe pred cilindrom . Uto sunu gusti dim , ali ubrzo popusti pred ojačalim plamenom koji je gutao sve što su mu davali , poput vatrenog zmaja . Zatvoriše vratašca i zmaj grozno zareža . Mihael se tada pope na vrh gomile i poče gurati otpatke prema Aronu .

- Kad bi nam dali samo par dana odmora , reče i snažnim zamahom gurnu hrpu pri vrhu koja u obliku lavine jurnu nadolje . Aron na tren ugleda snažno olimpijsko božanstvo koje je udaralo trozubom po krijesti užarenog vala . Ali Posejdon se okliznu i bijesno opsova .

- Odmarat ćemo se kada sve bude gotovo .

- Ti još uvijek vjeruješ da će se ovo jednom završiti .

- Tako je stajalo u ugovoru koji sam potpisao .

Mihael ne odgovori već pri&dstroke;e kotlu i stade opet lu&dstroke;ački izmahivati trozubom . Vatreno se more zadimi .

- Što su rekli vama , mislim kad su vas odabrali ?

Mihael je i dalje šutio . Snažni zamasi ponovno mu dadoše obličje konjskog boga .

- Vjeruj mi , Mihaele , ja to najbolje znam ; ja sam jedini potpisao .

Mihael se okrenu sav obliven znojem .

- Reci , jesi li ikada sreo nekoga tko se vratio iz logora ? Aron je spustio vile na gomilu i sjeo na ciglu pred vratašcima . Nijemo je piljio u ples plamičaka i pokušavao na sve načine napregnuti pamćenje .

- Nemoj se truditi , reče Mihael i dalje žestoko radeći . Aron mu se pridruži kao da želi otjerati zlu slutnju . Sada je pucketanje vatre bilo praćeno klizanjem vila koje su se ravnomjerno zabadale u otpatke , a onda u hitrom luku žrtvovale svoj plijen čuvaru podzemnog božarstva . Od rada ih otrgne tek zapovijedno zvono što oglašavaše postrojavanje za ručak . Odložiše vile u kut i potrčaše navlačeći košulje .

- Nemoj se truditi , ponovi Mihael .

- Ne mogu se sjetiti .

I već su trčali prema baraci dok su im krupne kapi iznenadnog pljuska hladile tijela što su se isparavala poput konjskih sapi .

- Oprosti , reče opet Mihael Aronu u stroju , dok je odsutno premetao nogu preko noge , nadajući se da će se ipak prisjetiti . Kasnije , kada zasjedoše uz prozor blagovaonice promatrajući kišu što je pljuštala po sivilu kruga , Aron se konačno prestade pitati . Logor je ljubomorno čuvao svoje tajne . Do njih nije mogao nitko prodrijeti , čak ni sitna zraka radoznalog Aronovog duha uživajući u oblicima drvenog konja . Odisej načas zaboravi pastuhovu namjenu . Trojančeva ljepota , uznosita i ponosita , bijaše okružena potpunom tišinom .

Sumnja je bila mnogo dublja no što je to Aron pretpostavljao . Kada bi je svjesno suprotstavio svojoj zamisli , ona bi se povlačila u gmazovu duplju , a on bi smiren nastavio s maštanjem . Ali zmija se pojavljivala kada je to Aronova svijest najmanje očekivala . Tada bi ga potresala neočekivana navala straha i neizvjesnosti u pogledu vlastite sudbine , te se posve povlačio u pisma što neredovno pristizahu . Po smislu njezinih riječi , shvaćao je da mu neka nisu uručena , ali olakšanje zbog spoznaje da nije zaboravljen , kada bi malo bolje promislio , potiskivalo je tu ipak opasnu činjenicu u drugi plan . Uspomena na djevojku čvrsto uzidana u tijelo konja , poput duše bez koje on ne bi ni postojao , sada je Aronu bila jedino utočište pred podmuklim gmazom što ga je sve češće napadao .

Sutradan Glas odredi Mihaelu tri dana bureta . Otišao je bez pozdrava , namignuvši Aronu koji ga je čekao pred barakom .

Tako otpočeše tri košmarna dana . Aron je pokušavao srediti svoje misli , ali one su se stalno vraćale Mihaelu koji bijaše zatvoren u pokretnu tamnicu . Nekoliko je puta u toku prvog dana otišao do kruga , gdje bijaše postavljena burad izdignuta na osovine , nalik na gusarsku krčmu , i nemoćno promatrao rotore što su se okretali oko svoje osi , režeći . Škripa je nadjačavala sve ostale zvukove , pa tako i stenjanje osu&dstroke;enika zatvorenih u mračnu , sklisku unutrašnjost . U jednom času učinilo mu se da je čuo udaranje o drvene stijenke najbližeg bureta te mu se sasvim primaknuo i glasno počeo zvati :

- Mihaele , Mihaele ...

Ali drvena glava ne odgovori . I tako je Aron išao od bureta do bureta , tražeći ...

Noć je stigla oblačna , nošena vjetrom . Po oskudnoj večeri dugo se borio protiv sna , ali ga slatkasti miris omami i on utonu u besvijest . Pa ipak , kada se probudio , bijaše umorniji no kada je krenuo na počinak . Nelagoda i strah potresahu ga naizmjence . Čak se ni na brdašcu nije mogao toga otresti .

Tamo na krugu okretala se bačva prevrćući već poluživo Mibaelovo tijelo , dok je Aron , na već vedrom nebu , pratio sjajne putanje zvijezda , pokušavajući u svečanom orkestru tišine pronaći tračak smirenja . No nebo te noći ostade nijemo .

- Mihael sigurno više ne osjeća ništa , pomisli i uhvati se za tu lomnu pretpostavku kao za uže spasa .

- Sada mu je lakše , govorio je mračnoj dubini kozmičkog svoda i riječi krenuše put tajanstvenih zvijezda . Od Ganimeda prema Kastoru i Poluksu sune olimpijski luk hitrog kometa , pa odmah potom nestane , ne odapevši strijelu . Nije stigao ništa zaželjeti . Krene natrag , zadovoljan što više ne čuje mrsku škripu .

Luka i Aron stajali su u sjeni velikog kestena na rubu kruga i čekali na Mihaela . Jedna za drugima otvarala su se vrata na stijenkama sada mirne buradi iz koje bi potom ispadala opuštena trupla osu&dstroke;enika . Tada ga ugledaše . Prvo su se pojavile noge , klateći se poput mokrog rublja , a onda i ostali dio Mihaelove snažne prilike koja kliznu k zemlji . Pokušao se ispraviti , ali se odmah povije kao pogo&dstroke;eni jelen i padne . Aron potrča . Oslonivši Mihaelovu glavu na koljena , on ga promatraše netremice .

- Netko me otkucao , reče tada poluživi Mihael i opet se onesvijesti .

Kad god je mogao , Aron je bdio kraj Mihaelove postelje . Za vrijenme noćnih pokreta u Sektor X , Luka bi mu pomagao pri prenošenju teškog osu&dstroke;enikovog tijela . No Mihaelova je snažna gra&dstroke;a dosta brzo svladala slabost .

- Što si mislio kad si rekao da su te otkucali , upita ga Aron nakon nekoliko dana , po povratku s trčanja .

- Mnoge su stvari još nepoznate .

- Ali u kotlovnici smo bili samo nas dvojica .

Mihael se opruži poput ranjenog Ahila , pogled mu se izgubi u nebu .

- Možda postoje prislušni ure&dstroke;aji ?

- Postoje , sasvim sigurno , ali nije stvar u tome . Kažnjen sam zbog toga što me netko izdao .

- Zbog čega , pobogu ?

- Tko bi to znao ?

- Mislim zbog čega si kažnjen ? !

- Arone , ovdje se ne postavljaju pitanja , zapamti , nikada ne pitaj ništa , čak ni samoga sebe !

I Aron ga opet nije mogao razumjeti . Onda tajanstveni Mihael ustade i hitnu kamen kojim se do maločas igrao . Nošen snažnim izbačajem , konjić preleti preko žice .

Uskoro Aron bi odabran za predvodnika grupe . Preciznost kojom je izvršavao svaki postavljeni zadatak , konačno je urodila plodom . Pa ipak , sumnja ga je još uvijek progonila . Kao predvodniku , bilo mu je dozvoljeno da se kreće zabranjenim područjima , te je tako imao više vremena za sebe . Samoća je izazivala razmišljanje . Kada bi se samo mogao prepustiti prilici konja , predano kao nekad . Ali pred očima mu stalno titraše izmučeno Mihaelovo lice , razmišljao je o sudbini malog Izaka . Uskoro , sve što se ticalo logora , predvodniku postade teret kojeg se nikako nije mogao otresti .

Tek ponekad , kada bi stiglo pismo , Aron je uspijevao odvratiti svoje misli od sumnje . Ipak , možda će ipak Odisejev pastuh imati dovoljno snage u svom ratničkom truplu ? Nebo je u tim trenucima dovodilo pred Arona njen lik i on je spreman očekivao budućnost .

Jedna od glavnih Aronovih obaveza bijaše i odre&dstroke;ivanje dužnosti svakog pojedinog logoraša . Raspored je trebalo voditi točno i nije se smjela potkrasti ni najmanja greška . Predvodnik se mučio da svakome , uključujući i sebe , naizmjence raspodjeljuje poslove , tako da razdioba bude što pravednija . Pa ipak , tu i tamo su mu se potkradale sitne omaške .

Tada ga Glas prvi put pozove k sebi . Nalazio se u praznoj prostoriji , sličnoj velikoj kartonskoj kutiji . Pod bijaše bijel , kao i zidovi , strop i vrata kroz koja ga uvedoše . Zapovje&dstroke;eno mu je da stoji nepokretno i očekuje . Svjetlo koje se nalazilo iza njegovih le&dstroke;a udaralo je u stijenku pred predvodnikom i odbijalo se u pravcu njegovih očiju . On ih pokuša zatvoriti , ali u tome ne uspije . Bijaše prisiljen gledati u vrelu bjelinu sve dok napokon oči ne izgubiše moć promatranja , a tijelom zavlada neka neugodna ukočenost . I tada se oglasi Glas . Zvuk nalik predenju mačke dolazio je negdje iznad Aronove glave .

- Predvodnik Aron , odre&dstroke;en za rad u Centralnom sektoru X ...

Osjetio je kako su se pomakle njegove usne i izgovorile kratko :

- Ja !

- Mi moramo biti pravedni , Arone , jer je naša zadaća uzvišena , opet se oglasi megafon .

Glas je Arona sada podsjećao na prhut krila noćne leptirice . I opet začu sebe kako odgovara :

- Znam .

- Ti nisi bio pravedan .

- Nisam , odvrati Aron , ne htijući .

Glasa na neko vrijeme nestade .

Ali upališe se još jača svjetla , i Aronove se zjenice suziše što su više mogle , želeći zatvoriti pristup bljesku . Munja ipak prodre kroz njih i on osjeti užasnu bol koja nije jenjavala . Zatim sve prekrije tama .

Prvo što je ugledao bio je skelet konja . Golem , izdizao se u ravnici po kojoj poput cvijeća bijaše postavljeno na stotine elipsastih megafona . Kada pri&dstroke;e bliže , opazi Mihaela , tijela probodena strijelama kao u Svetog Sebastijana . Odmah pored njega Luko , kojemu su se oči pretvorile u velike prozirne kristale . Tada začu neki poznat glas koji ga pozivaše : - Arone , Arone , i opazi je uz podnožje konja što se pretvarao u plamena pastuha . Pastuh je bijesno udarao kopitima , ali bi se odmah smirio pošto bi ga djevojka pogladila po vratu . Aron potrča .

U taj se mah kristali sudariše i opet bljesnu munja koja mu propara svijest . Sada je osjećao samo bol .

- Budući da je priznao , predvodnik Aron osloba&dstroke;a se kazne .

- Gdje sam , zajauče i osjeti kako ga napušta ukočenost . Tada vidje da se nalazi na brežuljku , pod crnim nebom prepunim zvijezda , dok mu je ugodan lahor hladio obraze . Iz trave , nekoliko metara od njega , pomoli se jajasta glava megafona klizeći u sjajnu šipku .

- Hajde sada na počinak , Arone , glasila je naredba .

Tako je predvodnik Aron polako počeo gubiti iluzije o logoru svoga dobrovoljnog izgnanstva .

U početku razočaranje bijaše bolno , ponekad neizdrživo , sve dok na koncu nije otkrio da se logor nimalo ne razlikuje od samog života . Pa ipak , još ga je uvijek zbunjivalo mnoštvo pitanja na koja nikako nije mogao odgovoriti . Krajnjem cilju logora on , naime , nije oduzimao smisao , utjelovljen u prilici njegove mitske prikaze , ali sada je sve služilo isključivo Aronovoj ličnoj svrsi . Ona je polako uspjela izbrisati iz vidokruga sve ostalo .

Tamo gdje nekoć stajaše golema Ahajska vojska , raskriljena pod zidinama Troje , sada ostade samo malena Odisejeva prilika , promatrajući vlastitu zamisao . Tako je i Aron , zatvoren u misli koje bijahu strane i Luki i Mihaelu , još uvijek tražio spas u drvenom truplu konja koji se pojavljivao pred njegovim očima uprtim u nebo . Tamo na brežuljku sanjao je o spasu , dok ga je njezin glas , miješajući riječi i zvijezde , odvodio na široku pučinu sve bliže blagom žalu rodne Itake .

Jesen je naglo zavladala . Iznenadni pljuskovi prelili su se u dosaduu , neprekidnu kišu , što je prodirala sve do kostiju . Oblaci nisu silazili s neba . Kao da je netko na velikom stovarištu nagomilao hrpe vune te je ostavio da tu istrune . Oblaci bijahu gotovo sasvim bijeli , pa onda sivi , sve dok nebom ne bi zagospodarile crne grabljivice , tako da je ponekad i u po dana trebalo paliti svjetlo .

- Vrijeme nas ne štedi , reče Mihael dok mu se s rubova mokre kabanice cijedila voda .

- Danas treba prokopati odvodne kanale .

- Krenimo onda odmah ...

- Ne ! Nare&dstroke;eno je da radimo noću .

Mihael htjede još nešto izustiti , ali se u posljednji čas zadrža . Tada divlje zaurla , okrećući se na petama . I već se grohotom smijao . Aron ga gledaše odmahujući glavom .

- Pomozi mi prenijeti alat , reče i hitro ustade sa stolice .

Kiša je zapljuskivala nošena vjetrom , a oni su promrzlim rukama izbacivali nauljene lopate iz skladišta .

- Ti se ne bojiš , Mihaele , tiho zausti Aron dok su već nosili sanduk napunjen oru&dstroke;em i hitali prema baraci što se nazirala u vodenom oblaku .

- Bojim se , ali ponekad mi je svejedno .

- Mene strah nikako ne napušta .

- Ah , proći će te , Arone , mislim osjećat ćeš ga samo povremeno .

- Kad se pomirim sa sudbinom ? !

- Ne razmišljaj o tome . Mi više nemamo sudbine . Presu&dstroke;eno je kad smo ušli u logor .

Aron zastade . Razdvojeni širokim sandukom , punim lopata okupanih kišom , promatrahu se netremice .

- Tebi se stvari čine gorima no što doista jesu .

Spustiše sanduk na zemlju i stadoše pod strehu . Niz oluke je hitao vodopad pjeneći se pri zakrivljenom ušću .

- Odgovori , Mihaele !

Ali on je oprezno šutio . Tada Aron opazi da Mihael pokazuje prstom prema odškrinutom prozoru . Neka sjenka preleti iza stakla , a onda začuše tresku vrata .

- Vidiš na što sam onomadne mislio , prošapta Mihael .

Aron klimnu glavom . Kišne kapi nepravilno su odzvanjale s krova .

Glas više nije pozivao Arona , iako su mu se i dalje potkradale greške . Ubrzo je shvatio da je kažnjavanje svjetlom bilo opće upozorenje . Samo ponekad , dok bi zamišljen šetao stazicama odre&dstroke;enim za predvodnike , iz zemlje bi izronila šupljikava glava megafona : - Pazi , Arone , govorio je Glas , a on izbezumljen nije znao što da učini . Ili kad bi se našao na brežuljku , kamo je sve rje&dstroke;e odlazio , zbog hladnoće i kiše što je neumorno padala , Glas bi ga samo opomenuo da se mora vratiti na počinak .

Jednom Luka bi kažnjen zbog toga što mu je predvodnik odredio da isušuje mlaku pred barakom dva dana uzastopce , što se po nepisanim pravilima logora smatralo lakšim poslom .

- Ne brini , reče Luka i izmahne nevidljivim čekićem .

- Ti nisi ništa zgriješio .

Luka je udarao dalje poput Hefesta pred Ahilovim štitom .

- To nitko ne može kazati , čak ni ti .

- Ja mogu , ja mogu ... ja sam kriv . Meni se potkrala omaška , uzbu&dstroke;eno će Aron .

- Smiri se . Moglo je ispasti još gore . Pa opet udari .

Onda Hefest zastade na devetom krugo , pred samim središtem Hada .

- Arone , pokušaj shvatiti . Ti si izruzetak . Razumiješ li ? Ponekad me čak i Glas podsjeća na tebe .

Luka je zamahivao dalje pri čemu bi njegovo izduženo dječačko tijelo dobivalo izgled zapete tetive . Kovao je nevidljivi štit u podzemlju Zeusova doma , sanjajući nevjernu Afroditu . Šutnju je remetilo samo odzvanjanje božanskog čekića po metalu predvodnikove zamisli .

Nekoliko puta Aron se vraćao na poligon gdje su radili kažnjenici , nalik na plesače što uvježbavaju novu točku . Ali kad god je želio krenuti dalje , Lukina ga je tajnovitost zadržavala na mjestu . Tamo na krugu opijanjeni Hefest tražio je alatku . Uzdrman bijesom što mu je negdje sakriše zlodusi , zamahivaše jarosno dok mu se znoj cijedio s lica uokvirena kovrčama . U dubini kovačevih očiju tek bi tu i tamo zaiskrila sjajna zraka , i Aron je u trenutnom bljesku mogao pročitati sudbinu zatočenika logora . Zvijezda je drugovala s proročkim nebom . U najtajnovitijim klancima duše osjećao je tajnu logorskih zakona . Ali sve bijaše nerazumljivo , kao i prilika trojanskog konja što se krio u stihovima herojskog epa slijepog Helena .

Poslije nekog vremena Aronu se učinilo da se približio žu&dstroke;enom otkriću . Danima je izbjegavao razmišljanje o onome što mu je rekao Luka , o vezi izme&dstroke;u predvodnikove prirode i Glasa . Ipak , osjećao je da bi trebao krenuti upravo tim putem , ukoliko želi nešto pobliže otkriti . Izlagao se opasnosti i prekoračivao granice zabranjenih područja . Slobodno je lutao očekujući .

Osim prostora s nekoliko stabala u središtu logorskog kruga i smrekovog šumarka na Sektoru X , unutar žičanih ograda bijaše prostrana livada koju su tu i tamo prelamali brežuljci i valovite humke . Sav teren bio je obrastao gustom i tamnozelenom travom , prošaranom mesnatim korovom , jer im je pogodovala klima s obiljem kiše . Na sve strane , od središta gdje je bila smještena Komanda i barake , granalo se mnoštvo putova i stazica koji su završavali tik pred ogradom ili se pak vraćali natrag , tako da je izbrazdani krajolik podsjećao Arona na zamršeni sistem kanala za navodnjavanje što ga gradiše stari Egipćani .

Aron se sve češće i sve slobodnije skitao slijedeći putanje nerazumljivo povezanih staza , ne obazirući se na prijeteće zabrane postavljene na vidljivim mjestima . Pri tom mu se nikad nije javio Glas . Tek bi ponekad pred njim iskrsla glava megafona nataknuta na dugi vrat , ali bi samo nijemo promatrala dok se on ne bi izgubio iz vidokruga . Potom se zavlačila natrag u svoje skrovište , poput usnule kobile . Aron je neometan nastavljao traganje .

U spletu naizgled nasumce postavljenih stazica osjećao je nešto vrlo blisko , kao da se nalazi u gradu koji je nakon djetinjstva opet posjetio . Prepoznavao je neke zabačene dijelove logora kao da ih je sanjao , a onda se opet gubio u nepoznatom , prisjećanje ga izdavalo . Makoliko je svakog dana odlazio u istraživačke pohode i često prolazio mjestima kojima je već jednom kročio , činilo mu se da poznate dijelove labirinta uvijek ponovo prepoznaje . Kada bi se naime vratio natrag , on se više nije sjećao mjesta koja je već jednom vidio . Tek osjećanje čudnovate zbliženosti s ukrštenim stazicama govorilo je da su pojedini predjeli labirinta Aronu bliski poput davno napuštenog zavičaja . Nalazio se na samom pragu objašnjenja zasad još nepoznate zagonetke . Samo u jedno bijaše siguran : - Iznad svoje fizičke namjene , putići su krili vrlo direktan simbolički značaj . Kada bi to samo mogao objasniti Luki i Mihaelu ! Ali mora još šutjeti !

Arona je zbunjivalo i to što su putići bili izgra&dstroke;eni samo u području koje je pripadalo njihovoj grupi . U drugim sektorima nije im bilo ni traga . Kako se , barem za sada , nije usu&dstroke;ivao prelaziti preko ograda , to je oslonjen o stupiće , na kojima bijaše razapeta žica , budno motrio što se doga&dstroke;a u zabranjenim područjima . Ali osim travnate pustinje ne opažaše ništa . Nepregledna ravnica . ispresijecana omrznutim bodljikavim ogradama , širila se na sve strane i nestajala za dalekim obroncima , gotovo na samom obzoru . Nijedan znak života , svjetlo , pokret ili stazica nisu otkrivali da se tu nešto nalazi . Tek livade , nalik na pradavne pašnjake koji su milijunima godina očekivali da se na njima pojave prva krda papkara . Aron je pažljivo pretraživao svaki djelić nepoznatog prostora u nadi da će možda ući u trag zloslutnim megafonima . Ali ne opažaše ništa . Ogromni logor izgledao je sasvim napušten . Razočaran , vraćao se natrag , zgranut što poznaje izlaz iz labirinta .

Jednoga dana oko podne Glas odabere tri kažnjenika . Aronu bi nare&dstroke;eno da ih odvede u labirint .

- Pronašli su novu igračku , šapne mu Mihael dok su kretali .

Aron ne odgovori . Bio je potpuno zaokupljen slutnjom da su u sve upleteni njegovi prsti . Ali vlastitu krivicu nije poznavao . Iza njega ostade samo namrgo&dstroke;eni Mihael , kada mala grupa u koloni po jedan krenu za predvodnikom .

Napočetku asfaltnog puta što se račvao u veliku deltu , Glas ih zaustavi .

- Što će biti s nama , Arone ? upita mutnooki Jakov na čelu osu&dstroke;enika .

- Ne znam .

I opet sve utihnu .

Tada se upali crveno svjetlo na početku prvog odvojka , slično lampicama s aerodromskih pista .

- Osu&dstroke;enik Jakov trčećim korakom naprijed , prolomi se naredba .

Jakov potrča i skrene u prvi odvojak . Preostala dvojica krenuše na poziv koji je uslijedio odmah potom .

Aron ostade sam . U sveopćem sivilu neba čuo je potmulu grmljavinu kao da se odronjava stijenje poslije eksplozije , a onda opet , treći put tog dana i tko zna koji put otkad ih dovedoše u logor , poče kišiti . Mogao je vidjeti žmirkava crvena svjetla koja su se palila pošto bi im se približila malena figura trkača . A ispred njega , sve tamo do delte , sjajio se asfalt okupan kišom , nalik na metalnu rijeku .

- Vrati se , predvodniče Arone , umiljato mu došapou Glas .

- Kada moraš po njih ? upita Mihael koji ga je slijedio .

- Još ne znam . Nare&dstroke;eno mi je da oko šest odem u kontrolu .

- Što li rade ?

- Trče .

- Odvratno .

Aron sjede pored Mihaela .

- Ja tu ništa nisam mogao učiniti .

Aron za čas odluči da mu povjeri svoja naga&dstroke;anja s obzirom na labirint , ali Mihael to ne dopusti .

- Što misliš , imaju li još snage ?

- Zašto me pitaš ?

- Ti si u to ipak bolje upućen od mene .

- Pusti me , Mihaele .

- Ti si predvodnik , morao bi znati .

Aron ustade i u&dstroke;e u baraku . Na tren je mrzio Mihaela .

Sumrak ga je dočekao na početku asfaltnog puta . Žmirkava svjetla povremeno su se palila , te je znao da još trče . Čekao je . Megafon je izašao iz ležišta , ali je šutio . Nije bilo naredbe . Aron je čekao i dalje .

Tada ga pokrenu neki unutrašnji glas . Nije znao kako , ni zašto . Hodao je u smjeru prvog odvojka kuda je utrčao Jakov . Zatim , zastajkujući tek po trenutak na mnogobrojnim raskrsnicama , krene slijedeći poznate stazice , siguran da je naišao na pravi trag . Ulazio je sve dublje u labirint , obuzet čudnovatim mrtvilom svijesti . Već je zašao u područje gdje su se palile žmirkave lampice , putokazi osu&dstroke;enicima , kada opazi prvu sjenku koja je teturala putićem . Načas ga nešto nagna da krene prečicom , ali svejedno nastavi putanjom stazice i tek nakon drugog raskršća izbije pred iznemoglog Jakova .

- Vode , zajeca jadnik , ali predvodnik osta nepokretan , nalik na kip .

Druga su dvojica trčala uporedo . Kornjača je sustizala Ahila . Viši Teo , pomagaše nižem Filipu . Aron ih je nepomičan čekao . Tada Glas odnekud šapnu :

- Ne smiju se uzajamno pomagati !

Odgurnu Tea koji pade pored klečećeg Filipa .

- Trčite , naredi megafon .

Filip polako krenu osvrćući se u pravcu nemoćnog Tea . On opet ustade , učini nekoliko nesigurnih koraka i pade .

- Trči , govorio je Glas .

Teo se osovi na noge , ali samo za trenutak .

- Trči !

Ali mršavo Teovo tijelo ostade nepokretno pored svjetla koje je žmirkajući obasjavalo njegovo lice užasnim crvenilom . Glasonoša pobjede nije pronašao rodnu Atenu .

Aron se već vraćao u logor . Na početku labirinta zastade . Asfaltna delta gubila se u mraku . Tada njegovim tijelom pro&dstroke;e blagi drhtaj nalik na udar struje .

- Teo , Jakove , Filipe , dozivao je . Prohladna jesenja noć nije odgovarala na Aronove povike .

Kažnjenici se ne vratiše ni sutradan . Očekivali su ih cijeli dan , ali kad pade noć , tri kreveta ostadoše prazna . Mihael i Luka pokršavali su nešto saznati od Arona , ali on ništa nije znao . Sve što je na neki način bilo povezano s labirintom postalo je tajna koju je valjalo svaki put iznova otkrivati .

Kada bi se Aronu činilo da je došao na sam prag istine , ona se povlačila natrag , kao tijelo školjke , i trebalo je krenuti iz početka . Zato on odluči da pošto-poto ispita sudbinu trojice nestalih .

Noć , teška olovna noć vladala je nad labirintom . Dolje u pravcu velike gra&dstroke;evine slične silosu još uvijek je žmirkalo crveno svjetlo , poput vatrene krijesnice . Ostali dio velike ravnice skrivala je tama .

Aron krenu niz stazicu i , kao da su mu putići sami govorili kuda treba ići , on ubrzo izbije na širok drum što se zabadao u betonski gigant . Nakon trista metara skrene ulijevo i na&dstroke;e se pred svjetiljkom . Opet poče pozivati . Ali odgovora nije bilo .

Svjetlo je namigivalo i na trenutke opisivalo uzak crveni krug . Kada bi se ugasilo , noć se činila mračnijom nego prije . Aron je buljio u svjetlo netremice . Tek tu i tamo tišinu je paralo njegovo preplašeno dozivanje . I odjednom mu se učini da čuje kako netko moli vode . Glas odmah isčeznu , ali Aron istog časa ugleda obrise dvojice ljudi koji su teturali oslonjeni jedan o drugoga . Potom im pritrča neka sjena i obori višega .

Aron ustuknu i saplete se o nisku svjetiljku . Padao je lako poput perca pravo prema mrtvom Teovom licu okupanom jarkim crvenilom . Oči kažnjenika sijahu plameno . I on se svega sjeti .

Dok je padao , vidio je svoj nemilosrdni lik kako zlostavlja i odgurava iznemoglog Tea . Prestravljen , još uvijek padaše . Kad je bio blizu mrtvačevog lica , svjetlost se poče gasiti , da bi sasvim nestala u središtu plamenih očiju . One kratko trepnuše , i Aron udari o zemlju .

Danima se nalazio na granici ludila . Često bi prelazio preko nevidljive ivice i zapadao u stanje besvjesnog očajanja , a kroz besane noći neprestano je buncao izgovarajući imena utvara što su ga progonile . Kad bi napokon izmučen zaspao , naglo se budio , imun na djelovanje omamljujućeg dima , i brzo dolazio k svijesti . Pokušavao je na sve načine prodrijeti u sebe i otkriti u koji se to tajni dio njegove duše zavukla pogubna nit što ga je na tako užasan način vezala uz Glas i nare&dstroke;enja koja je izvršavao nesvjestan vlastitog bića . Ali činilo mu se da stalno tapka na mjestu . Znao je , komande su ga zarobile i on nije bio sposoban da se suprotstavi . A dalje od toga , njegov razum nije mogao prodrijeti . Zapanjen otkrije kako je veliko nepoznato prostranstvo Odisejeve duše zamotane u mrkli mrak , poput olujnog oceana u kojem je kao usamljena zvijezda stajala Itačka hrid ; u svojim stjenovitim porama čuvala je sve znanje i svijest koje je Aron imao o samome sebi .

U beskrajni ocean besvjesti uplovila je logorska flota . Odmah potom granate su rastrgale i ono malo čvrstog kopna , pretvarajući ga u nepovezani Egejski arhipelag , izgubljen u uzburkanom moru . Aron je divlje udarao rukama kao da se bori s nevidljivim utvarama . Tonuo je gubeći prisutnost duha , a onda bi u posljednji čas napipao spasonosnu granu što je zalutala na otvorenu pučinu nošena gigantskim valovima . Iz tame su sjajile izgubljene zjenice Odisejeva pastuha i Aron bi spašen uzjahivao na deblo nade .

U daljini , na samom vrhu opet iznikle Itake , uzdizala se golema silueta konja . Dok ga je sjena djevojke milovala , Aron je pronalazio izgubljeno povjerenje u spasonosni ishod svoje veličanstvene zamisli . Samo da se već jednom sruše neprobojni zidovi Troje ...

Polako je dolazio k sebi . Uz njegovo uzglavlje sjedio je Mihael i čvrsto ga stezao šakama . Noć je bila tiha , kišica je neumorno sipila .

- Ustani , uskoro će noćno postrojavanje , reče mirno Mihael .

Glas ga je mučio . Poput orla obješena o Prometejevu jetru . Tome nije mogao umaći . Kad god bi se na tren smirio ili pak prepustio maštanju na svom brežuljku , kamo je opet počeo odlaziti , nemilosrdni klobuk megafona pojavljivao se pred njim . Poput Taltibija koji je jednom progonio Herakla Euristejevim hirovitim Prohtjevima , Glas mu nije dozvoljavao počinka . Možda je to bila samo kazna njegovu samoljublju što je , uznosito veličajući svoju zamisao , poželjelo da istovremeno bude i Heraklo i Prometej .

Trag opasnosti uvijek ga je navodio na zamršene staze labirinta . Proganjan primislima o užasu svoje krivice , Aron se bojao za vlastiti razum , jer je već toliko puta posve posustao i prepustio vladanje hipnotičkom djelovanju Glasa . Uskoro je svaka naredba što mu je upućivana putem razglasa Aronu bila izvorom neizrecivog trpljenja . Ukoliko je želio sačuvati prisutnost duha , morao se nekome povjeriti .

Poslije doručka slijedećeg jutra , tek što su komande utihnule u membranama , Aron pozove Luku u sobicu gdje je vršio dužnost predvodnika .

- Obećaj da ćeš šutjeti , reče momku koji se osmjehivao ustima punim mjesečine .

- Što je , Arone ?

- Obećaj !

- Ali što je ? O čemu se radi ?

- Obećaj ?

Iznena&dstroke;eni Luka obeća .

- Što si mislio govoreći o vezi izme&dstroke;u mene i Glasa ?

Momkovim plavim očima preleti crna ptica .

- Ne znam .

- Reci slobodno što si mislio .

- Ne znam , bio sam zaokupljen kaznom .

- Rekao si da sam izuzetak . Da to bolje vidiš od ostalih .

Luka više ne htjede govoriti .

- Imao si pravo .

- U vezi s čime ?

- Još ne znam , ali , imao si pravo . Ja sam ubio ... I tu ga glas izdade . Otvarao je usta kao da se bori za zrak , ali više nijedna riječ ne prije&dstroke;e preko njegovih usnica . Gledao je Luku posve izgubljena pogleda , kao da je iznenada primio vijest o neočekivanoj nesreći .

- Arone , Arone , vikao je Luka drmusajući ga dok su se vrata punila radoznalim glavama logoraša . Odnekud se progura i Mihael te pritrča k prijatelju .

- Zbor , iznenada zagrmi Glas , ali se nitko ne pomače . Tada vidješe da predvodnik dolazi k sebi .

- Brzo , postrojimo se , zaurla nesvjestan proteklog trenutka .

Purpurni oblaci o zalasku sunca oglašavali su povečerje poput vatrene oluje . Bolesno zelenilo logora prekri mnoštvo ljubičastih prikaza . Pred barakom , okupljeni u grupe , stajali su logoraši . Osamljeni pojedinci buljili su u pakleno nebo . Nitko nije govorio . Sunce za&dstroke;e za obzor , ali prije no što sasvim potonu izbaci u visinu jarko crveni prsten , kao pri rijetkoj pomrčini . Sjena tada nestade i sve poče gutati nezasitna hladna noć . Megafoni su šutjeli . Do maločas islikano nebo mamilo je sjene daleke prošlosti . Kada sumrak utonu u noć , dočeka ih sadašnjost . Valjalo je na počinak .

Aron je sjedio posve sam . Čekao je da ostali nestanu u baraci pa da ukrade tu&dstroke;em pogledu nekoliko dragocjenih trenutaka na brežuljku . Iznenada začuje neki šum . Mali Ivan stajaše do njega u iščekivanju , kao da se strašio prekinuti Aronovo lutanje mislima .

Aron ga pozove i udari dlanom o klupu pored sebe . Dječak se hitro primaknu .

- Bolestan sam . Nare&dstroke;eno mi je da se javim u Komandu .

Predvodnik ga je gledao uporno .

- Neće me kazniti , je li ? Kažu da ću opsluživati upravnu zgradu .

- Znači nagradili su te , reče Aron pokušavajući ga smiriti .

- Ja bih radije ostao ovdje .

Kratkotrajnu šutnju prekinu Mihael koji upravo nai&dstroke;e .

- Ivana zovu u Komandu .

- Znam , odgovori ljudeskara sjedajući .

Ivan je pogledavao u pravcu prijatelja očekujući spasonosno objašnjenje . Oči mu gorjele u vrućici .

- Tamo će ti sigurno biti bolje nego ovdje . Nemaš se čega plašiti . Dosad si bio jedan od najposlušnijih .

- Kad bi bar netko mogao poći sa mnom ...

- Ne brini , ja ću te otpratiti .

Ivan ga uhvati za ruku plačući .

- Hvala ti , jecao je .

- Hajde , hajde ... sada na spavanje . Mihael obgrli momka . Ivan se potom odgega u pravcu barake .

Predvodnik i Posejdon gledali su u tamu pred sobom . Crni veo pokrio je logor . Tamo negdje iza noći upravo je izlazilo sunce i budilo zaboravljeni život . Čarobna sipa pustila je oblak mraka i oni ga nisu mogli vidjeti . Pa ipak , znali su da buja kao i prije , slobodan i vedar . Ali maštanje bijaše pogubno .

- Dečku spremaju neku svinjariju , prekide Mihael putovanje .

- To još uvijek ne znamo . Bolje ne govori ništa .

- Ne misliš valjda da će mu biti bolje .

- Možda hoće . Izliječit će ga .

- Budalo !

I bijesni Posejdon ode .

Ivan se tresao od bolesti i neizvjesnosti , noge su mu pri hodu klecale kao u pijanca . Bijaše izgubljen . Dijete je čekalo sudbinu osjećajući pri tome bol , kao pri preranoj smrti roditelja . Lice mu bijaše opušteno , ne toliko ni opušteno koliko ponizno i preplašeno . Osjećao se kao mladunče neke zvijeri što nesvjesno stupa u smrt predosjećajući da ona ipak dolazi . Nadomak upravne zgrade koja se doimala poput bijelog izglačanog monolita , oglasi se nare&dstroke;enje , odjekujući :

- Predvodniče Arone , stoj !

Ivan nesigurno krenu dalje . Tada se u naizgled jednodijelnoj stijeni kockaste zgradurine otvori prolaz , nalik na ulaz u piramidu , i djeteta nestade . Vrata se potom zatvoriše uz blagi pneumatski šum . Aronu se činilo da se nikada nisu ni otvorila .

Prvo što je lvan ugledao bijaše dugi hodnik koji se protezao s kraja na kraj gra&dstroke;evine . Zatim opazi mnoštvo pravilnih prolaza koji su vodili u prostorije postavljene bočno uz zidove . Sijalica se upali nad vratima desno od djeteta , kao da govori - Slijedi me , i on u&dstroke;e u osvijetljenu sobetinu na središtu koje je stajalo postolje u obliku zubarske stolice .

- Sjedi , kratko naredi Glas .

Malac posluša . To je bilo zadnje što je učinio o svom kratkom životu . Prodrma ga nešto nalik na udar struje i tijelo klonu na mekom prijestolju . Snažno se svjetlo tada ugasi i sve utonu u potpuni mrak .

Vojska noći , savršeno postrojena stajala je na Sektoru X . Usta Glasa još uvijek nisu bila puštena u pogon , reflektori i megafoni šutjeli su . Čekanje bijaše dugo i svečanije no ikada . Ni daška povjetarca , ni oblačka na zvjezdanom nebu . Iza visokih smreka izlazio je pun mjesec i uskoro prosu po proplanku srebrne krljušti . Velika sova teško uzleti s neke grane u pomrčini . Tada začuše sa svih strana vrlo dubok napjev vezan oko jednog tona . Teturao je poput ranjenika , a onda jednolično i odmjereno stupao , sličan viteškom ždrijepcu . Zvon odjekivaše kao mrtvo more . Veliko zvono udaralo je sve sporije , a njima polako ovlada stanje nepoznate malaksalosti . Oči se digoše u pravcu puste mjesečeve lopte i misli odlutaše u beskrajno prostranstvo .

Planu reflektor . Redovi su oblikovali kare , pravilne kocke postrojene grupe . Savršenstvo poretka vidjelo se pod jakim svjetlom . Sa svih strana iz podzemlja su klizili megafoni .

- Nitko se ne smije micati , odjeknu hladni Glas iz metalnog klobuka ukočene kobre .

Nare&dstroke;enje je kružilo me&dstroke;u redovima logoraša nalik vjetriću u ulicama pustog gradića . Oči bijahu uperene uvis kao u statua na Uskršnjim otocima . Još bijahu pri punoj svijesti , ali tijela su stajala ukočena kao da su izgubila vezu s vlastitim mozgom . Tada ih Glas poče poimence prozivati . Ukrućeni odgovarahu kratko . Pa opet sve utihnu i pogase se reflektori . Šišmiš se okvačio o stijenku mukle pećine .

- Očekuje vas vrlo svečan čin . Uskoro ćete postati sastavni i neotu&dstroke;ivi dio organizma logora . Vaše duše i vaša tijela probrani su me&dstroke;u tisućama . Vi ste stvoreni za ono što vas očekuje . To dokazuje činjenica što ste ovdje prisutni . Pet ih je otpalo . Tri izgubljena u labirintu , jedan premješten u drugu grupu i jedan uklonjen jer je naknadno utvr&dstroke;eno da je nepodoban za drugu fazu našeg zadatka . Tako smo zajedno odlučili u cilju naše uzvišene zadaće ...

Gladna sova nestade u duplji i opasno zahuče .

- PRIPREMITE SE ZA ZAKLETVU , IZABRANICI !

Grobna tišina nalik na gustu maglu svali se na proplanak . Mišić se zguri pod zemljom . Aron je želio pogledom pronaći Mihaela , ali nije mogao pomaknuti glavu .

- " Jedan uklonjen " , zvonilo je u njegovoj duši . Dijete bijaše nepodobno za uzvišeni cilj . Prisjeti se kako je ulazilo u zgradu Komande . Načas ga je vidio kako poput žrtvene životinje nestaje u kockastom oltaru smrti . Oštrica bljesnu s mjesečeve polutke , zabode se u preplašeno , izbezumljeno tijelo i Ifigenija pade na poškropljeno tlo . Agamemnonov zaneseni pogled opazi privi&dstroke;enje srušene Troje . Sve ljudsko učini se načas Aronu dostojnim najdubljeg prezira .

Iz boli ga trgoše reflektori što opet planuše .

- Naš je cilj sveopći i zajednički . Služi svima i svakome posebice . Zbog toga slušajte i pažljivo ponavljajte , oglasiše megafoni .

Svjetlo se uto pojača . Začu se ponovo napjev . Prodorni soprani parali su sluh , ali bol više nisu osjećali . Me&dstroke;u gustim smrekovim granama gubilo se odjekivanje basova . Grabljivica je sklapala oči i zavaravala glad .

- Za Ivana je bolje da ga više nema , prostruji Aronu kroz mozak kao povjetarac olakšanja . Čas potom prepusti se zanosnoj glazbi . Buljina bljesnu zlatnim očima . Prilazila je nošena jekom i polako okretala glavu , tako da joj sjajna crna kosa načas zakri lice . Tijelo djevojke bijaše golo i kapljice kristalnog znoja presijavale se na glatkoj , crnoj puti . Zatim se izvije na krijesti ritmičkog vala i , pognuta vrata , izbaci ruke prema Aronu . Sova se pretvori u bijelog ždrala . Ruke ga obujmiše poput krila .

Volio ju je toneći u meki zagrljaj . Njegovim mišićima i opuštenim duhom pro&dstroke;e slatki udar blaženstva . Na tren otvori oči ... Me&dstroke;u drvećem što je gorjelo nalik na gigantske baklje stajaše konj . Srce mu poče ludo udarati , grabljivica uzleti . Jurila je prema nemoćnom plijenu , a on spreman očekivaše zadovoljštinu . Osjećao je da nešto govori , ali nije znao što . Riječi su se gubile u snažnoj glazbi . Crne pognute prilike vukle su konja pravo po vatrenoj putanji njena pogleda , što je krio tisuće sunaca . Ali uspon bijaše vrlo spor . Kandža propara meko krzno . Žrtveni se mišić ukruti .

- Ivan je morao umrijeti zbog njegovog zadovoljstva .

Aronu se učini da je mitski pastuh zaklimao teškom glavom u znak odobravanja . Napjev je grmio . Mačevi udariše o štitove . Odisej iskoči iz trupla u tamu slavljeničke Trojanske noći ... Bio je na granici sreće .

Glas ih zaklinjaše kroz tijelo konja .

Ratnički falus propara djevojačku utrobu dovodeći Aronovo zadovoljstvo pred prag vrhunca . No potom konj zastade i Aron osjeti kako sve bježi unatrag . Mahnito požuri za skliskim bjeguncem . Ona poče dublje disati , a uzdasi odletješe poput čarobnih mjehurića . Plamene strijele oboriše ih u uzlaznom letu , pa se zabodoše u trup konja . Ali buljina je bila nezasitna . Gvozdeni kljun razbuca toplu iznutricu . Crijevce nestade u guši .

- Osim logora vi nemate više ništa . Prepustite se , šaptao je megafon iz velike daljine .

Kada bi joj samo mogao biti bliži , ući u nju sve do mekog konca . Djevojka se spremala uzjahati pastuha . Aron je pritisnu i osjeti kako zadovoljstvo opet raste . Ždrijebac se prope . Vatrene se uzde zategoše , drveni je konj klizio u visinu .

- Ivana je trebalo ubiti , zaviče .

Me&dstroke;u njenim nogama eksplodira vulkan i lava sunu niz oble grudi . Na vrhu paklenog brežuljka stajala je gigantska prilika konja koji je rzao od zadovoljstva , a muzička rika ugasi požar u smrekovom šumarku .

- ZAKLINJEM SE , zaurla Glas , a stotinu glasova odgovori u skladnom višeglasju opuštanja , nalik grmljavini srednjovjekovnog korala u šiljatom svodu gotske katedrale .

Svega tada nestade , i oni se počeše pomicati . Vidio je Luku kako je na tren posrnuo od umora , a onda se poslušno tijelo vrati u stroj . Zakletva je položena . Oni su sada konačno pripadali Glasu .

Svrstani u pravilne kolone , poput termita , krenuše u gusti šumarak . Krug logora nalikovao je na napušteni grad u koji je ulazila pobjednička vojska .

1 MASLAČAK I POČETAK

Bosa , polunaga , sva izgrebena i čupava , luda Mara ležala je na livadi . Izvaljena nauznak , s crnim kovrdžama u travi i cveću , gledala je večito plačnim očima u provaliju neba : činilo joj se da mu kraja nema , kao što ga nije bilo ni čvrstoj zemlji pod njenim plećima . Izgledalo joj je da se sunce u pomamnom obrtanju sve više zagreva . Podnevna vrelina dopirala je i do njenih slepoočnica i mutila joj misli .

Ni o čemu važnom nije ni mislila . Samo je tako ležala , grickala kiselicu i gledala oblačak što se , poput jagnjeće kože , rastezao izme&dstroke;u šiljatog kamenog brda i sunca . Oblak je bio nežan i nije se mogao mnogo rastegnuti : pucali su mu šavovi i on se raspadao kao što se raščinja svaka koža kad se tegli na sve strane .

Prelazila je rukama preko mladih i još jedrih grudi , stiskala ih , gnječila ih vlažnim dlanovima , uverena da će joj se bolovi u utrobi stišati . Ruke su klizile niz telo , prštile ga , mučile ga kao tu&dstroke;e da je . Ali bolovi nisu prestajali , i ona je drhtala i ćutala . Ruke su se , najzad , sastajale na trbuhu i tu se hvatale i stezale . Ali bol na njih nikako nije hteo da pre&dstroke;e . I one su se , te dobre ruke pokrzanih noktiju , rastavljale i na slabinama savijale u grč . Krti i okoštali nokti grebli su kožu , ulazili u nju , sekli je : jači i oštriji bio je bol u mesu oko pupka .

Misli na nešto drugo , reče sebi kad oseti da ju je popao hladan znoj , misli na nešto deseto . I zaboravi da postoje nevolje . Zamisli da nigde na zemlji nema bola . Eto , jesi li shvatila : nema više muka i patnji , i ljudi lakše dišu i koračaju . Ni tebe više ne peče , zar ne vidiš . Misli o tome kako ti je dobro i kako je i ostalima lepo . Niko nije nesrećan . Ljudska srca su puna , i nikome neće suze na oči . Hajde , jesi li već zamislila .

Zamislila sam , reče opet sebi , sve sam zamislila . I lepo je . Na sve strane je mir . Ljudi su se odjednom prodobrili i neće jedni drugima oči da vade . To mi je bilo najteže da zamislim . U početku nisam mogla da poverujem očima kojima sam ih videla . A sad su tu , preda mnom , krotki i meki .

Ne misli na bol , kad ti kažem , prošaputa u sebi . Nije toliko važan - proći će . Bolje podigni glavu i šaraj očima po nebu . Gledaj u sunce . Eto , tako . Ako možeš , zagledaj mu se pravo u oči . Vidi na kojoj mu je strapi srce . Ima li duše , je li surovo , i može li išta u svojoj ključaloj glavi da zamisli . Ako ti se učini da je dobro i lepo , poljubi ga u gornju zavrnutu usnu . A ako to nećeš , ne budi dokona i misli na šta liči . Ima li kakve sličnosti s cvetom bele rade . Nema , ne liči na taj cvet . Da te ne podseća pa carevo oko ? Da , baš me podseća na cvet carevo oko što raste po planinama . Ali zar ti se ne čini da liči i na bolesnog pauka koji , mučen glavoboljom , gun&dstroke;a i prede , i baca oko sebe nevidljive smrtonosne konce . Jeste , i na tog pauka vatronošu liči .

Na nebu je videla oblačak . Topio se kao grudva snega u detinjoj ruci . Sunce je sve više hvatalo brzinu i njoj se opet mutilo u glavi . Sad je teže mogla da zamisli ono što je htela . Nije je mučila glad iako od juče ništa nije jela . Drugi se jedan &dstroke;avo motao njenom utrobom i terao je da drhti , da se savija i opruža kao od gume da je .

Oči su joj bile pune svetlosti . Nije znala što plače . Osećala je kako joj se o licu razlivaju suze . Želela je da za večita vremena ostane tako izvaljena , tako rastavljenih nogu i unazad zabačene glave .

Neću da hulim , pomisli , neću da hulim . Jer nije loše kad se plače . Posle plakanja će mi olakšati , pa ću bolje podnositi batine i glad , i sve druge nevolje .

Kako su bolovi rasli , tako je ona obema rukama privlačila sebi vlati trave i ćumice cveća i duvala u neokrnjene i okrugle glave maslačka . Gledala je kako se beli plodovi dižu a onda opet k njoj vraćaju . Duvala je jače i bele semenke , bezbroj njih , upadale su u struju vetra i letele sve više i više . Duvala je još , i još , dok je bol rastao ; duvala je plačući , i kroz suze videla kako se odjednom celo nebo prekrilo plodovima maslačka .

Ne , nema više neba , činilo joj se . Sve je to meka i golicava vuna maslačka . Ni sunce se više ne vidi - cvećem se pregrejani nebeski svod opleo . Ni šiljatih brda nema - šuma pobelela . Ni zemlja na kojoj leži u ritama više nije tvrda - eto postelje nevoljnicima , prosjacima i skitnicama , onima koje je jutros sretala na lješničkom putu .

Duvala je još , ne brišući suze što su joj sve više golicale jagodice , i mislila kako bi bilo lepo svu zemlju i sve nebo maslačkom i drugim cvećem da okiti i prekrije . Bolova bi tada nestalo , računala je . Patnji više ne bi bilo , zamišljala je . I sve bi bilo lepo i svetlo kao pre , šaputala je .

Ležala je na bregu , na proplanku , i gledala kako se roj belog semenja komeša i okreće , kako se razre&dstroke;uje i opet gušća , nošen vrelim vetrom ; kako se trava koju je i dalje razgrtala i češljala prstima gužva , već žalosno obršćena .

A nije videla dolinu što je počinjala stotinak metara ispod nje ; ni prašnjavi put koji je vodio u gradić ; ni reku što se stalno i uzaludno prestizala s tom gadnom , s tom prljavom i džombastom putinom , provlačeći se kroz jošja i vrbake .

Nije videla , niti će ikada moći da vidi , kako se nekoliko najkrupnijih plodova poče da odvaja od svog uskomešanog jata ; i da se , praveći bele krugove , spušta k zemlji .

Prvi plod pade kraj puta i ukrsti svoju senku sa senkom divlje kruške : tu će uskoro neko doći da ispruži svoje umorne noge . Krvave , zatupaste i gotovo okoštale , noge će ležati jedna pored druge . Grejaće ih i peći prašina i sunce , i one će se micati i dodirivati . Tako ispružene , tako ostavljene , podsetiće svakog prolaznika na izranjavljene i nerazumne gušterove koji ne mogu da miruju ni trena . Četiri prašnjave , četiri jogunaste , četiri ljudske noge tabana okrenutih na istok .

Drugi plod , nalik na galeba , spusti se nasred muslimanskog groblja , koje je od puta branila samo ograda od zar&dstroke;ale žice : tu će neki ljudi izgubiti ono što nikad više neće moći da na&dstroke;u i povrate . Teško će im pasti taj gubitak , pa će se , prvi put otkad se znaju , priljubiti jedan uz drugog . Biće zagrljeni tako čvrsto da će im se i suze mešati . Zateći će ih noć i prvi strahovi kraj belog maslačkovog ploda .

Treći i dosad najveći plod , u kosom letu zabode se u trnje pokraj bleštavo bele kućice , pokraj vesele gomile : i tu će dugorepi &dstroke;avo brzo doći po svoje . Rakija će ljudima okrenuti pamet naopako : čupaće se za perčine , vući će se za uši i noseve ; poigraće se s pogurenim nezvanim gostom koji se na njih neće naljutiti ; pucaće za žar pticom , olovom će joj raskomadati srce . Kad se s lješničkih bregova spusti noć , keziće se na mesec , pa čak i na zvezde . &Dstroke;avo uvrnutih nogu i klempavih ušiju preskakaće veliki plod maslačka , cerekati se i nuditi ih rakijom , već polumrtve ; šaputaće im glasom slepog miša da zna gde je odleteo crveni petao i šta će s njim biti . Ljudi će blenuti u krastavog &dstroke;avola i dajaće na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani .

Ostale pahuljice padale su po putu koji se , vijugajući ispod brega , gušio u nesvakidašnje šarenoj gužvi i metežu . Tuda će , pre mnogih drugih , proći pogrbljen čovek crnih , velikih - najveselijih očiju . Svi će ga poznati po golotinji , po petlu , po kašljucanju . Držaće nos u petlovom perju ; žmirkaće ne stresajući sa sebe prašinu . I kad ga budu mučili , želeće da se izjednači s njima . Bosi čovek nosiće žar petla i gaziti ovčje brabonjke i bele maslačkove pahuljice .

2 TUŽNA BRAĆA

Išli su ružnim , prašnjavim putem , k reci što je tiho šumorila . Vukli su se tromo , sa zavežljajčićima na plećima . Toliko su se znali i poznavali da im se nije otpočinjao novi razgovor . Pa su išli bosi i dronjavi , prljavi i zapušteni : takve ih nepregledni i svakojaki putevi znaju već petnaestak godina .

Snaga im je bila pri kraju , videlo se , ali su koračali po navici , nesvesni lude želje da treba da stignu na kraj sveta . Nisu se osvrtali iza sebe , niti su oči skidali sa žute i tvrde zemljurine puta .

A imali bi šta i videti - svet ih je gledao : bolesna i tankovrata deca , mahom gola i kriva ; šiljoglavi očevi varošlije s kesama ispod očiju ; krezube ženetine razmekšanih trbušina i šotkastih nogu ; beli starci i slinave babe bez glasa i težine . Bilo je tu još mnogo ljudi : svi su ih s ču&dstroke;enjem gledali , jer poodavno njihovo Bijelo Polje nisu pregazile čudnije noge . Niko nije progovarao ; samo su se podgurkivali i bečili oči . Ali kako su skitači odmicali , tako su se i oni osloba&dstroke;ali : čim strance izgubiše iz očiju , vrati im se glas , i oni brzo počeše da prevrću jezičinama , i da blebeću i o žezi koja je spržila pšenicu i ječam još u klasu , i o tome kako će poskapati od gladi i nemaštine .

Duži i crnji čovek , onaj Petar , zgrabi Jovana za ruku i steže ga . Iako je znao da taj stisak ništa ne znači , Jovan odozdo pogleda svog drugara i zinu očekujući reč .

Dugonogi je čitav trenutak gledao rohavo Jovanovo lice . Nikako nije mogao da na&dstroke;e pravu reč za misao koja mu je ležala na vrhu jezika . Pa ga je samo gledao , pa je samo blenuo . Njegove lepe oči izražavale su umor , a pre vremena izrovano i naborano lice dosadu i ga&dstroke;enje . Želeo je da pljune u pitomo i široko Jovanovo lice , uokvireno ri&dstroke;om bradom , da pesnicom ulupi i smrska baburasti nos što mu se crveneo pred očima .

Jovan se nije usu&dstroke;ivao da po drugi put podigne pogled do Petrovih očiju : gledao je nešto niže . I video je kako se modre Petrove usne rastežu , kako bubre od dobro mu poznatog besa . Jarost i gorčina često su obuzimale njegovog drugara - ni ovog puta nije hteo da mu se protivi . Petrovi prsti stezali su mu lakat i podlakticu , ali je on znao da će ga pobediti i nadmudriti samo trpljenjem i ćutanjem .

Petar ga je sve više stezao . Jovan se malo uvi i zadrhta . Pogleda ga u oči i reče :

- Šta ti je ?

- Most - reče Petar bunovno i smrači se .

- Pa šta ? - reče Jovan i pokuša da osdobodi ruku .

- Pa most ! - bubnu Petar . - Zar ga ne vidiš ?

- Vidim . - Pa šta s tim ? - reče Jovan .

- I tebi on ne zadaje nikakvu brigu ? - reče Petar .

- Preći ćemo ga i - kvit - reče Jovan . - Zar je prvi ?

- Ali nije ni poslednji - reče Petar gnevno .

- Hvala bogu što nije poslednji - reče bolno Jovan kad oslobodi ruku .

Petar oseti da više ne steže Jovanov lakat i obuze ga srdžba . Hteo je nečega da se dočepa , nečega čvrstog i oštrog . Ali kad spazi da u blizini ničega nema za šta bi se uhvatio ili s čim bi se sudario , on odgurnu od sebe labavog Jovana i ujuri u reku .

S crvotočnog mosta Jovan je gledao kako Petar gazi sve dublje i dublje - kao da su ga dole vukle zelene mahovine i mulj . Mlatarao je rukama oko sebe , tukao bezazlenu reku , tabanima pipao sumnjivo dno i povodio se za nejakom maticom . Voda mu se pope do pojasa - Lješnica je bila najdublja tu , pod mostom . Osećao je kako od njega , s vodom , odlaze bes i srdžba njegova praskava . I dah mu je postajao mirniji , lupanje srca ravnomernije , a pogled mračnih očiju blaži i mekši .

Raskoračen i s rukama na trbuhu , Jovan je s mosta gljuckao u vodu . Žmirkao je i gledao kako se njegov drug igra s rekom , kako kvasi svoju šiljatu i kosmatu glavu , i vrat svoj dugi i žilavi , i ciči pri tom kao dete koje su iznenada bacili u vir s obale .

Našavši se nasred reke , Petar stade . Voda mu je grgoljila oko rebara . Bio je miran , i nije više želeo da raščepi široke Jovanove vilice . Sunce mu je grejalo obnažena ramena i laktove . Sve više se smirivao . Korio je sebe što je malopre onako grubo odgurnuo Jovana . Skot si , reče sebi , pravi si skot . Što ga mučiš . Ne zaslužuje to . Da njega nije , odavno bi krepao od gladi . Nemoj više to da radiš .

Oko Petrovih nogu počeše da se obmotavaju zelene alge . Pristizale su i ribice , bedna gaovica , ribice nalik na punoglavce , i pokušavale da ga načnu . Algi je bilo sve više . I ribice su u jatima nasrtale na nj . On se uznemiri . Poče da drhti . Zgadi mu se bistra Lješnica . Pogleda prema mostu i viknu :

- Ej !

- Šta hoćeš ? - reče Jovan i sav se iskrivi .

- Gladan sam ! - viknu Petar .

- I ja - reče Jovan .

- Ali ja sam gladniji ! - viknu Petar i naježi se .

- Nisi - reče Jovan i ispravi se . - - Nisi .

- Kako smeš da kažeš da nisam gladniji ! - reče Petar . - Kad dobro znaš ...

- Ništa ne znam - zakikota se Jovan . - Baš ništa .

- Ako ništa drugo , treba da znaš da ne smeš da mi se protiviš - reče Petar .

- Dobro , gladniji si - reče trezveno Jovan i isturi trbuščić napred . Pa šta s tim ?

- Dokle ćeš da me secaš ? - reče Petar .

Jovan sleže ramenima i zamalo ne prsnu u smeh .

- Vek mi pojede , &dstroke;avole debeli - reče Petar . - Budućnost i karijeru mi upropasti . Otkad sam s tobom , stalno me maleri prate . Baksuze .

Raširenih ruku i pognut , na mostu se crneo Jovan ; i Petru se činilo kako hoće k njemu da skoči , da zaroni . Ali Jovan čitav trenutak osta tako razapet : niti polete , niti skoči u vodu , niti bilo šta drugo uradi . Samo je gledao ribe i ribice koje su plivale iznad ljigavih i zelenih algi .

šutke podeliše koru hleba i po&dstroke;oše putem . Iza njih je ostajalo samrtničko zapomaganje bjelopoljskog hodže , lupanje zvona koje je opominjalo na glad i nesreću , i žagor subotnje svetine na nedalekom stočnom pazarištu . Nisu dobro poznavali ovaj kraj , ali po&dstroke;oše pravo , putem uz Lješnicu .

- Kad smo poslednji put ovuda prošli ? - zapita Petar setno .

- Ne sećam se da smo ikad ovde bili - reče ozbiljno Jovan i obuhvati Petra oko struka .

- Ne ljuti se na mene - poče Petar tiho i s izrazom krivca u očima . - Nepravedan sam prema tebi .

- Ne detinji - reče Jovan . - Ti na mene nemoj da se ljutiš , a sa mnom ćemo lako .

Petar prebaci ruku preko njegovih ramena . Primeti da su vrela .

- Mnogo si bolji od mene - reče Petar .

- Ja sam veliki gad - reče Jovan . - Stalno se smejem . I kad treba i kad ne treba . Gad sam , da znaš : meni je sve smešno ... a to tebe mnogo žesti ... meni se najviše smeje kad , recimo , vidim pogreb ...

- I tebe ljuti što ja stalno vičem - reče Petar .

- Ne - reče Jovan . - Sve što ti radiš ja volim .

- Pa i ja volim kad se ti smeješ - reče Petar iskreno . - Pa čak i kad sam gladan . Eto , sad bih voleo da se smeješ . Hajde , počni . Nek ti suze po&dstroke;u ... znaš kako se već ti smeješ ...

- E , sad baš ne mogu - reče tužno Jovan . - Sad bih mogao samo da plačem , da ne sušim obraza do mrkle noći ...

- A što to baš sad ? - upita nervozno Petar .

- Ne znam - zacvile Jovan . - Možda zbog sunca i vrućine . Ili zbog prašine .

- Nećeš , valjda , na ovoj žezi da plačeš ? - ljutio se Petar .

- Osećam da će se danas dogoditi neka nesreća - prošaputa Jovan .

- Gde ? - izbeči se Petar . - Gde misliš da će se dogoditi ?

- Ne znam - reče Jovan . - Negde na zemlji . Možda čak i u blizini . Ali osećam . Ja uvek osećam . Mislim da mi se i zbog toga plače .

- Možda se ona već i dogodila - reče Petar muklo i tvrdo . - Ne misli na to .

- Znaš već : nesreću osećam u vazduhu - reče Jovan . - Baš sam gad . I da nije toga , to da ne osećam , ja bih se toliko smejao da bih na kraju krajeva pukao od smeha . Baš sam gad .

- Ne govori gluposti - reče Petar i namršti se .

- Da li ti mnogo smetam ? - šapnu Jovan . - Ako ti smetam ...

Petar je ćutao . Jovanova ramena bila su isuviše vrela , ali on s njih nije hteo da miče ruku .

- Ako ti smetam ...

- Manimo se tužnih priča - reče odlučno Petar . - Nećemo , valjda , samo o tome kao tetke . Treba neki debeo hlad da na&dstroke;emo , i da se lepo odmorimo .

S obe strane puta raslo je trnje . Nešto dalje kočoperile su se prašnjava aptovina i kopriva u klasu . Na posnim strančinama što su se dizale odmah od reke i puta na dve strane , zelenile su se niske kleke . Glog i šipurci smenjivali su se s bledim jošjem i jasenjem koje se crnelo oko razgra&dstroke;enih i izgaženih njivica brkatog ječma i pitome pšenice .

Peklo je sunce . Hlada pokraj puta nije bilo . Ljudi su gazili prašinu kao blato i gledali žute brežuljke oko puta , s kojih su poplave , vetrovi i sunce odnosili sve ono za šta bi se gladan i nesrećan čovek mogao uhvatiti : zevale su mnogobrojne škrape , belelo se kamenje , crnele su se vododerine - bile su to njive .

Videli su i gušave čobančiće kako na vezama drže poludivlje i balježave kravice koje nisu imale šta da pasu , pa su rikale ili prosto-naprosto gledale u daljinu i sunce . Znoj im je obojici tekao niz lice , a hlada zaista nigde nije bilo .

Petru se učini da će se sručiti u prašinu , pa se nasloni na svog nižeg druga . Jovan se nape i održa ga . Petru uzbuča u glavi : očne duplje mu ispuniše prašina , opako sunce i žuta kukuruzna kora o kojoj je mislio čak i kad mu se nesvestica okrenula oko glave . Sniza se pored raskoračenog Jovana , kleče pored njega i nešto smrsi .

Jovan ga ščepa za ramena . Podiže ga . Petar je otvarao oči i gledao pogaženo žito pored puta . Što su ga izgazili , suženo je mislio , što su ga goružnjali . Baš grehota . Surovi ti seljaci iz brda što idu subotom u Bijelo Polje za gas , so i brašno . Gaze žito , gaze sirotinjski hleb . Vidi , to žito je gaženo i pre klasanja . Sramota . Ali pogledaj : ječam se opirao ljudskoj nepažnji - koljenčio se , zametao zrno i utvr&dstroke;ivao ga .

- Eda li igde hlada ? - zapita Petar kad ustade .

- Eno ga - reče Jovan kad ugleda drvo pokraj puta .

- Je li daleko ? - reče Petar bunovno .

- Tu smo - reče Jovan brzo .

- Gladan sam - reče Petar s prikrivenim besom .

Jovan oćuta . Stadoše ispod divlje kruške .

Petar nežno pogleda dugački plod maslačka što mu se nadohvat ruke beleo i reče :

- I ti ovo nazivaš drvetom ?

- Ipak , biće hlada bar za glavu - reče Jovan .

- A ostalo , veliš , nek gori - reče Petar .

- Pa i nek gori - reče Jovan i zacereka se . Vrlo važno .

Opružiše se jedan pored drugog .

Petar uplete prste ispod glave i vide muslimansko groblje preko puta . Gurave humke zarasle u čičak , divlji ovas i nanu . Natruli drveni šiljci vire iz kupinjaka i oštre travuljine kojoj nisu mogli ništa ni stoka , ni r&dstroke;ava vremena , ni opako sunce . Beli i već krnji nišani s istočnjačkim šarama i slovima . Jedan sasvim svež grob - velika gomila žute i peskovite zemlje : kako li se uvijaju nesrećnikove kosti . Oko groba sijaset naherenog mramorja i običnog kamenja .

Petar je gledao zapušteno groblje . Dopada mi se , reče u sebi . Nema ni krstova , ni imena s datumima ro&dstroke;enja i smrti , ni smešnih fotografija . Ležiš dole , zemlja i kamen uvijaju ti rebra , a niko ne zna gde si . Niko ne dolazi da te oplakuje , kori , grdi i laže . Baš divota . Samo nema smisla po sade duvan izme&dstroke;u grobova , što švercuju tako .

Jovan je žmirkao zračnim očima , naviknutim na sve , i video kako putem idu dva čoveka s nosiljkom . Ne , ne nose ranjenika , pomisli . Mrtvaca tegle . Uvijenog u belo platno nose ga na daskama .

- Ej , donose nam mrtvaca - reče Jovan .

- A ja mislim o hlebu , do &dstroke;avola - reče Petar .

- Pa misli i dalje , reče Jovan .

- Okreni glavu i na drugu stranu - reče Petar .

Na šljunkovitoj ledini što se kroz jošje i vrbak spuštala rečici na obalu , belela se kuća . Ni mala , ni velika . Ali bleštava kao i sve kuće što su takve kad imaju sreću da čuče pokraj r&dstroke;avog puta , i kad su pune ljudi koji piju i vesele se . Od plastova sena i slame , od gomila lanjske pleve i šaše , i od velike trešnje zaštitnice , ne vidi se baš sve . Glavno je da se pred kućom , u slabom hladu na brzu ruku sklepanog naslona , šareni mlada . Njih dvojica dobro je vide : velika glava liči joj na neku čudnu zemljanu posudu . Crne joj se velike i pomalo kose oči . Kao grad stoji na teškim nogama - ne bi je pokrenuo ni sam &dstroke;avo . Iako je pod naslonom , greje je sunce : tope se pomade , boje i ulja kojima su joj namazali krute obraze , nabubrele usne , dugi vrat i crne i debele pletenice .

Petar vide kako ona dvojica spustiše nasred puta nosila s belim tovarom . Dugo je gledao kako su se ljudi klatili i grlili iznad dugačke i bele mrlje na putu .

Seljaci su zaobilazili i ljude i njihov beli prtljag - skretali su s puta , lomili ogradu i gazili prezrelo žito koje se prosipalo . On zatim pogleda Jovana čije je lice , okrenuto prema svadbarima i nevesti , bilo zadovoljno i razvučeno u velik , širok osmeh .

- Imaćemo šta da gledamo - reče Petar . - Neće nam biti dosadno .

- Da - reče Jovan i protrlja ri&dstroke;u bradu . - Da .

- Predstava - reče Petar . - Prava predstava .

- Da - reče Jovan i opet ugleda šarenu mladu .

Sunce je pržilo retke grane divlje kruške .

Vetrić je ljuljao visoki plod maslačka .

3 BELI CVET

Umorni i znojavi , grobari su se vukli s mukom tegleći tovar na daskama . Bosi i dronjavi , a povrh svega i jako pijani , s bocama rakije u džepovima , njih dvojica su pleli korake putem i sve se više približavali groblju . Posrtali su i spoticali se ; tovar s dasaka se ljuljao , ali mu se još nije padalo u prašinu .

Petar je gledao prvog , onog Srećka . Bila je to crna i neobrijana ljudina , očiju sitnih , iskrlještenih i nezgodno posa&dstroke;enih navrh lobanje . Masna i četvrtasta glava klatila se na neprijatno tankom vratu . Petar je zamatrao i proučavao njegovo mračno ali i nekako veselo lice : oči njegove , iako zapaljene i crvene , neprestano su se smešile , pa se oko njih skupljalo mnoštvo bora i borica .

Jovan je pratio drugog , Ismeta . Četvrtast i zdepast , niskog čela i isturenih viličnih kostiju , on se trudio da drži korak sa Srećkom . Pošto od nosiljke nije mogao da vidi zemlju i put koji je gazio , klecao je i prevrtao očima . Kako je Srećko bio duži i nepažljiviji , to se zamotani i mrtvi &dstroke;avo klizao daskom : bela stopala sve više su mu se primicala licu , i njega je počinjalo da obuzima ga&dstroke;enje . Pijan i balav , ugibao se pod nosiljkom , i koračao nevešto kao dete koje su tek izvadili iz dupka i pustili ga da samo hoda .

Petar i Jovan videše kako se Srećko spotače , i kako kleknu na kolena . Za nosiljkom sniza se i Ismet : zamalo mu u prašinu ne ispadoše buljavo plave oči . On se pridiže , opsova Srećka i vrati na daske beli tovar .

Da su hteli da se podignu , skitači bi videli sve . S rukama ispod glave , i opruženi preko puta , oni su videli samo dugačku belu mrlju na daskama , i dve ljudske glave koje su se primicale jedna drugoj . I ništa više , sem zaslepljujuće svetlosti , kržljavog trnja oko puta , strmih njiva , i prašine koja je kao mali oblak lebdela na mestu gde su Srećko i Ismet posrnuli .

Ni čuti , tako ležeći , ništa nisu mogli : takva je žega bila .

4 S &Dstroke;AVOLOM IZME&Dstroke;U SEBE

Već pijan , Srećko potegnu iz flaše : bio je to gorki , triput pečeni i prepečeni šljivovi otrov . Vatra mu pro&dstroke;e ždrelom , i on zažmirka očima . Onet povuče i , osetivši novu toplinu negde u utrobi , pruži bocu Ismetu .

- Dobra je - reče Srećko - jača od one prve .

Čitav trenutak gledao je mrdanje Ismetove jabučice , i osećao da s onih nekoliko gutljaja još nije utolio že&dstroke; .

- Nije - reče očajno Ismet i zasuzi očima . Ništa ne valja .

- Tebi nijedna ne valja - reče Srećko .

- Pio bih nešto jače - reče Ismet zlovoljno . Nešto kao benzin .

- Danas ne bi trebalo toliko da pijemo - reče Srećko .

Ismet zakoluta očima žabe .

- Ne polivaj je rakijom - reče Srećko . - Samo joj još to treba .

- Neće joj od rakije biti ni gore ni bolje - reče Ismet glasom propovednika .

- Jadna ona - reče Srećko . - Doživela je da je sahranjuju bitange za jeftine pare .

- Biraj reči - reče Ismet i podiže do nasred čela debelu obrvu .

- Otkad te znam , gad si - reče Srećko .

- Varaš se - reče Ismet brzo . - Ja sam dobar čovek . Fin čovek . Mana mi je samo to što ne mogu da živim dok ne uradim nešto loše . Samo to . Ali sam , u stvari , jako dobar čovek . To svi znaju .

- Ako i zbog kog propadnem , propašću zbog tebe - reče Srećko kao za sebe .

- Šta ti mogu kad si kukavica - reče Ismet suvo i hladno .

Srećko pokuša da ustane . Ali samo kleče na kolena .

- Jesu li je zaista toliko mučili ?

- Kako ne - reče Ismet . - Gledao sam sto puta kako je dever , onaj Ibro , tuče . Bio je zaljubljen u nju i dok joj je muž bio živ . Jedva je dočekao da ostane udovica . Nije mu se dala , po svoj prilici . I on ju je svakodnevno mučio batinama i gla&dstroke;u .

- Kako joj je bilo ime ?

- Zaboravio sam , pravo da ti kažem - reče Ismet .

- Gad - reče Srećko . - Šta mu je sve to trebalo . Bolje da je pio .

- Nikako mu se nije dala - reče Ismet . - A imao je merak na nju .

- Gadna Turčuljina taj Ibro - reče Srećko .

- Ništa gori od vašeg Spasoja - reče Ismet . - Dao ro&dstroke;enoj ženi konopac i naterao je da se obesi . Sve zbog jedne nosate i guzate ženetine . A pravio se an&dstroke;eo - hteo je pre rata i predsednik opštine da bude . Ibro bar nije izigravao sveca .

Srećko gadljivo odmahnu glavom i pljunu u prašinu .

- Vidiš , i taj vaš Spasoje i danas nekog vraga traži - reče Ismet . - Stalno se vrti oko vlasti . Na reveru nosi tri odlikovanja , iako na okupatora nije ni metka ispalio .

Srećko je ćutao .

- Koliko nam je ostalo para ? - zapita Ismet .

Srećko se sećao prepodneva . Svet , pravoslavni i muslimanski , trčao je oko trošne kućerine : svi su hteli da vide pokojnicu koju su za života više žalili nego sada . Žene su vrištale i psovale , a ljudi su nadirali preko plota . Bilo je tu i dece i staraca . Otvarali su se prozorčići susednih kuća : na sve strane videle su se samo nekakve glave , nekakve ruke , nekakvi vratovi . Jedino su bili mirni neradnici , besposličari i skitnice kojih su bili puni jendeci . Najspokojniji od svih bili su njih dvojica : gledali su mnogoglavu rulju i mislili kako da do&dstroke;u do malo hleba i rakije .

Prosed , krupan i razjaren , Ibro je jurio u susret radoznalom svetu . Mahao je motkom oko sebe i sipao psovke . Ali je narod stizao sa svih strana , nadirao preko ograde koja je Ibrovu mračnu kuću delila od zaplašenog i ne tako običnog življa . Krkljao je nasred dvorišta , hvatao se za glavu , tukao se sa susedima koji nisu hteli da ga ostave . Pridošlice ni vrelom vodom nije bilo moguće rasterati .

Tada su njih dvojica , sećao se Srećko , upali u Ibrovu kuću , izagnali iz nje ostale besposličare koji su se bili dali u pljačku . Zavili su leš belim platnom i krenuli prema lješničkom groblju . Za njima je dugo trčao veliki i glavati Ibro , i neutešno plakao . Po svoj prilici , hteo je da ih stigne , da im se pridruži , ali su oni požurili . Pre no što su zamakli za breg , okrenuli su se i videli ga nasred puta : kričao je i tukao se pesnicama u glavu . Izgovarao je njeno ime . Vešti svom grobarskom , svom strvinarskom poslu , njih dvojica su , s bocama uzgred kupljene rakije , brzo nestali iz očiju zaprepašćenog , radoznalog i uplašenog sveta .

- Odgovori kad te lepo pitam : koliko još imamo para ?

- Ne brini - reče Srećko . - Tri dana ne moramo dolaziti k sebi .

- Čuvaj dobro te pare - zareža Ismet .

Pogledaše se s mržnjom .

- Kako su vam gadni običaji : još se nije ni ohladila , a već je nosimo na groblje .

- Ne bi , valjda , hteo da mrtve mećemo u salamuru - reče Ismet .

- Nisam na to mislio - reče Srećko .

- Mrzim vas što obožavate mrtve - reče Ismet . Gadni ste : divite im se , ljubite ih , grlite ih . Pih !

- Pa ... ona je još vruća - reče Srećko sa strahom .

- To je od sunca - reče Ismet . - I mi smo vrući .

- Čini mi se i da mrda - reče Srećko .

- Mrda tebi u glavi - reče Ismet .

Srećko otpi . Onda s mukom ustade i podiže kraj nosiljke . Obuze ga žalost koju je poodavno zaboravio . Sećao se davno preminulog oca , kom ni danas ne zna za grob , i majke , koja je proseći preminula negde pred nekom bogomoljom . U belom svetu imao je i brata , o kom za poslednjih dvadeset godina ništa nije čuo .

- Kreći - reče Srećko muklo . - Ti bi tu i zanoćio .

- Bih - reče Ismet .

Po&dstroke;oše . Prašina im se usuka oko nogu .

Ismet ga je merio sa zavišću . Bilo mu je krivo što je manji . Ta činjenica uvek je u njemu podsticala zlobu i pakost , i on bi prestajao da se s njim šali . Nije hteo da mu prizna koliko ga mrzi zbog toga , koliko mu zavidi , i šta bi dao da su ga krstili u crkvi ili na bilo kom drugom mestu zemlje . Neravnopravan sam , šaputao je u sebi , neravnopravan sam . Zato i činim prljave stvari : bar u nečemu moram prednjačiti . Kad puno prljavština i gadluka učinim , siguran sam da će reći kako sam hrabar , kako sam opasan i važan . A dok ne postanem to čemu žudim , ja sam za vas samo lojava , smrdljiva i podmukla Turčuljina Ismet . I ništa više .

Nisu išli - ljuljali su se . Bela pokojnica mogla je pasti svakog časa .

- Jesi li siguran da znaš gde treba da je zakopamo ? - upita Srećko . - Znaš gde se oni kopaju ?

- Pazi da ti iz džepa ne ispadne flaša - reče Ismet i oseti zavist prema štrkljastom i prljavom pravoslavcu ispred sebe .

- Ne pravi se lud - reče Srećko . - Čuo si šta sam te pitao .

- Nisam - slaga Ismet i obradova se .

- U kom se delu groblja kopaju ? - reče Srećko . - Znaš li ?

Ismet reče da zna . I oseti slast od laži . Prevario sam ga , reče u sebi . Ne znam gde se kopaju . Jer odavno nikog iz njihove kuće nisam zakopao . Prevario sam te , i šta mi možeš . I stalno ću te lagati . Na kraju ću ti i glavu otkinuti i baciti je psima i mačkama . Razumeš li me . I ne idi tako brzo . Pašću . Lako je tebi - prvi si i vidiš kuda gaziš . Pašću , zar ne vidiš . Samo mi još to treba . Lakše idi , kad ti kažem . Ispustiću nosila i posle neću hteti da ih podignem . Stani za trenutak . Hteo bih da povučem malo , da gucnem . Da se napijem i da zaboravim da sam strvinar koji je kraći od svog drugara za čitave dve muške glave .

Obojica posrnuše . Padoše na kolena . Ali ne ispustiše nosiljku . Bela klada se samo zaljulja , prevrnu i umiri .

- Što toliko žuriš ? - reče Ismet zadihano .

- Ostavi tu rakiju - reče Srećko ozbiljno . - Kako ti se već jednom ne ogadi !

5 PETAO

- Kud se to spremaš , Muhareme ? - upita seljak , zastavši nasred puta .

- U varoš - odgovori tiho sitni , neugledni i pognuti čovek . - U Bijelo Polje .

- Pa da te pričekam ? - reče čovek i zaturi na potiljak okruglu kapu . - Da idemo zajedno ?

- Neću ja tako brzo - reče Muharem . - Idi ti . Ne gubi vreme zbog mene .

- Onda ćemo se videti dole , u kafani - reče čovek . - Da popijemo po koju .

- Dobro - reče Muharem i od stida obori glavu .

Kad čoveka nestade , Muharem reče sebi : vidiš , ne preziru te svi . Ne budi nesrećan . Eto , komšija te pozvao . Nemoj da mu odbiješ čast Uvredićeš ga . I ne misli više kako te se svi stide . Nije tačno . Ovaj s kojim si malopre razgovarao vi&dstroke;en je čovek i pristaje da s tobom u kafani sedi za istim stolom . Kad to može i hoće on , činiće i drugi . Jer ti nisi najgori . Ti si samo sitan , bolestan i ćutljiv . Ako ti se jezik razveže , sve će biti u redu . Oprostiće ti što si nejak i što kašlješ . Jer nisi ti jedini bolestan . Skoro svi su bolesni . Boluju najviše od glave i od srca . To je , po svoj prilici , najgore . A ti samo kašlješ i izbacuješ nešto rumeno . Samo to .

Da bi izbegao kapalj , prisloni se uz šljivovo deblo . Umiri se . Opruženih ruku i bez ijednog pokreta , gledao je u mutno prozorsko okno . I odraz njegov bio je pognut i skamenjen . A on sav tanak i pljosnat . Video je svoju dugu i koščatu glavu , i crnu kosu očešljanu i zalizanu nadole . U dnu kolibe žutela se gomilica slame u kojoj je spavao . Nazirali su se još sto od bukovine , patuljasta tronožna stoličica i furuna bubnjara koju je proletos zaboravio da odnese na tavan . Ništa više njegovo oko nije moglo da na&dstroke;e .

Njegova pojava , slabo odražena u oknu četvrtastog prozorčića , krenu se . Sekiru i druge alatke ubaci u kolibu , a onda zaključa vrata . Treba se uvek osigurati , pomisli i ključ zavuče pod kamen , u koprive . Jer može naići neka lopuža ili neka skitnica , i odneti mi sve što imam .

Tamnim očima tridesetogodišnjeg grudobolnika i osamljenika gledao je svog crvenog petla . Krupan , sjajan i kočoperan , petao je perušao kokošku . Širio je muška i topla krila i dizao prašinu .

Izbolovano i zapušteno Muharemovo lice ozari stidna radost . Još čučeći kraj plota , on se nasmeši petlu koji je mlatarao krilima , zaklanjajući tako potpuno srećnu žrtvicu . Ali se brzo rastuži i reče :

- To ti je poslednji put ...

Muharem otvori šaku s ječmom . Prva pri&dstroke;e kokoška . Kad petao s njegovog dlana poćuka i poslednje zrno , Muharem ga pomilova i uze u naručje .

Petao se nije branio . Naviknut na ovakve zagrljaje , samo je rakolio i odmicao glavu od Muharema , koji mu je tepao načetim glasom . Čovek je bez prestanka zujao , i petao ga je gledao očima pripitomljenog jastreba .

Ali moram da te prodam , reče Muharem glasno i pogladi vrat plamene boje . Moram . Gasa nemam . Ni soli . Pedeset dinara dužan sam susedu . Gazda Iliji već drugu godinu dugujem trista dinara , red je da mu ih vratim . On stalno govori da mu ih ne moram vraćati . Ne znam što mi prašta . Možda zato što me žali . E , bogami , neću više da me žali i da prelazi preko mojih dugova . Kao da sam poslednja šuša . Prodaću te , petliću , i pare mu baciti na sto . Mora ih uzeti . A ti nemoj na mene zbog toga da se ljutiš . Obećaj da nećeš .

Muharem izbi na lješnički put . Propusti brkate i namrgo&dstroke;ene seljake s crnogorskim kapama , skloni se buljuku plavom bojom markiranih ovaca i jagnjadi , pa reče petlu : Možda te budući gazda neće odmah zaklati . Možda ćeš mu trebati za kokoške . Šta ga znaš . Ala bi to bila uživacija . Ti jedan , a njih desetak . Bolje no kod mene , samo s jednom .

Slušaj , poče opet Muharem . Potrebne su mi pare i još za jednu stvar . Otići ću s njima u kafanu gde će me čekati komšija . Rekao je da hoće da me časti . I ja ću primiti čast . A onda , kad se ljudi iz komšiluka iskupe , ja ću početi da plaćam . Lupaću pesnicom u sto i kelner će drhtati preda mnom . Napiću sve . Nudiću ih s čim budem mogao . Tamo u kafani , danas , moram postati čovek . Vreme je već da u&dstroke;em me&dstroke;u ljude . Kad se začovečim , biće mi lakše i život i bolest da podnosim . Eto , kao što vidiš , moja budućnost prilično zavisi od tebe . Biće mi te žao , ali ničeg na svetu nema što se ne bi moglo prežaliti i zaboraviti .

Stiže ga druga stoka , novi buljuci . Bilo je tu i krava , i volova , i junaca . Da ne bi gutao prašinu , on sakri nos u toplo i meko petlovo perje , i seti se perušanja pred kućom , i mirne kokoške s kljunom zagnjurenim u travu i koprive . Žalost ga obuze . Pomilova petla i produži da kašljuca : Za mene mnogo ne brini . Mučiću se i dalje . Gledaću da postanem čovek : tada bih glad , nemaštinu i bolest lakše podnosio . Ako ikako mognem , i ako ne umrem jesenas , nas sušičave obično s jeseni kosi , gledaću da se vratim u vodenicu . Bolestan sam ti mnogo , i iznemogao , i nisam više ni za kakav teži rad , a ponajmanje za napolicu . Gazda Ilija ne traži od mene mnogo , sve mi prašta , ali to je ono što me najviše čudi i vre&dstroke;a . Vidi da mu upropašćujem imanje , da nema od mene vajde , a ćuti . I stalno me gleda i ispituje ćutke . Izbeči na me oči pa po čitav sat ne trepće . I mene je pomalo strah od njega . Volim ga kao da mi je otac , ili stric , ali ga moram napustiti - sram me živog pojede što mu imanje upropastih . Ići ću u vodenicu , odakle me i doveo . Ne znam šta će on na to reći . Neka misli šta hoće , ali neka zna da ja želim da postanem čovek , i da radim ono za šta imam snage . A to je vodenica ...

Bosi Muharem gazi prašinu i ovčje brabonjke , a petao sve više izdužuje šiju i gleda sve nova i nova stada ovaca i jagnjadi . Petao zbog nečega strepi i žmirka , a Muharem prebira po glavi hiljadu puta lomljenu misao : upali li mi kec s vodenicom , i ako me i na proleće preskoči smrt , ići ću da prosim devojku .

Preturao je po mislima i sećanju sve one koje bi smeo da zaprosi . Ismetu Hasanovu neću , jer je previše vesela i raskalašna , pomisli . Šačiru tako&dstroke;e . Hajru ću zaobići zbog jedne druge stvari . Te tri bi me htele . Sudeći po onome što sam čuo da su govorile o meni , zameraju mi samo bolest . Hajra je , čak , rekla da to nije tako strašno što sam sušičav . Ali nju neću , jer je tri muža pod zemlju oterala , pa ja lako mogu biti četvrti : zato joj ne smem prag prekoračiti - godine mi njene pogoleme ne bi smetale , dosta je starija od mene , počele su glavu da joj osvajaju bele , i mislim da se ne bi hvatala za tu&dstroke; gatnjik .

Odmičući putem , do&dstroke;e do grešne misli , do Ivanke . To je dugački , beloputi i brkati an&dstroke;eo s žućkastim žilicama u očima . Iz susednog je sela , s onu stranu Lješnice . Ništa što je usedelica , reče sebi , ništa za to . I šta s tim što smo drugih vera . Ti , Muhareme , nikad ne bi dirao njenog Hrista , a ni ona tvog Muhameda . I sve bi bilo lepo . I ako bi ti zamerala što si bolestan , na nju se ne bi ljutio .

Osećajući kako se vreli petao miče u njegovom naručju , Muharem se seti kokoške i njenog žalosnog položaja : nije se videla , zaklanjala su je crvena i raširena krila njegovog petla . Kad god bi ugledao to veselje , Muharema bi obuzeo i stid , i neka čudno tiha radost , i želja da promeni svoje samotničko životarenje u čiča-Ilijinoj kolibici , u koju su , pre njegovog useljenja , spraćali goveda . Želeo je da se u paprati , u slami svoje izbice , ili na bilo kom drugom mestu zemlje , na&dstroke;e nasamo s Ivankom . Udenuo bi se nekako izme&dstroke;u njenih okruglih kolena , i ispričao joj otkad želi da su tako na gomili . Samo bi joj istinu govorio . Kazao bi joj da misli na nju , i danju i noću , i kad motikom križa tu&dstroke;u zemlju , i kad se zaburuče u usitnjenu slamu svog skrovišta . Rekao bi joj da mu u san dolazi , i da mu dreši čakšire . Ne smem ni u snu da budem do kraja čovek , rekao bi joj . Jer čim me se dotaknu tvoje svete ruke počinjem da gubim ljudske oblike . Izgubim sve što može da ima čovek . Brzo se pretvorim u svog crvenog petla . Ti se zavučeš u kožu kokoške i odeneš se njenim lepim perjem . Onda trčim za tobom , gonim te po koprivama i korovu . Pa kad se posle perušanja probudim , dugo mi se čini da nikako neću moći da se preobratim u čoveka . Kazao bp joj još : ej , gledam te već punih deset ili petnaest godina , i znam kako dišeš . Ti si moja kraljina , i ne ljuti se što hoću da te preko Lješnice prevedem , i da te za večita vremena zatvorim u moju kolibu ... I ko zna koliko bi još kašljao i vezao , klečeći na kolenima , nesigurno uglavljen izme&dstroke;u njenih debelih i modrih nogu .

Muharem ubrza hod . Izgleda da sam poprilično zadocnio , zaključi i obuze ga strah pri pomisli da će za sat-dva neko drugi držati u naručju , njegovog petla . Šta ću ja onda bez njega , zapita se . Kad njega ne bude bilo , neću moći da sanjam da sam čovek . S Ivankom će onda biti gotovo : ni u snu neće mi biti blizu . A pošto ni s jednom drugom neću da se ženim , pošto nju čekam ...

Tada se sledi . Po svoj prilici već mi je kasno za pazar , pomisli i vide veliko sunce kako iznad njega lebdi kao dečji zmaj . Ali , možda je i dobro što sam zakasnio , reče u sebi pa nastavi : baš je dobro to te neću prodati , petliću , baš je dobro . Zaceniću te . Tražiću za tebe dvesta hiljada . Onda ću i dalje gledati kako rakoliš i kako opkračeš kokoške . Pa zašto te onda nosim čak u Bijelo Polje kad nikako ne želim da te prodam . Šta ću s tobom u onoliku subotnju graju na pazarištu . Uostalom , i ti vidi malo sveta . Biće tamo i kokošaka , pa može biti svašta . A nisi mi težak .

Seti se Ivanke . Obično čuva stoku oko Lješnice . Legne na le&dstroke;a , raširi ruke i noge , i čupka travu . On ide putem , pa čim je ugleda , čučne u jošje i posmatra . Vidi joj okruglu glavu i sve druge izbočine s prednje strane . Otvorenih usta ona blene u oblačiće ili sunce što se kloni smiraju , i leži dugo kao mrtva da je , kao perušana da je , kao da čeka samo nebo da se na nju svali . On puzi po zemlji i oseća da ga počinje obuzimati neko čudno , roditeljsko osećanje prema brdu od mesa , prema kladi od krpa i stidnih izbočina . Tada samo želi da joj pri&dstroke;e i neprimetno podvuče pod nju svoj kaput - da se zamišljeno i žalosno dete ne prehladi .

Nikad s njom nije progovorio ni reči . A često mu se za to pružala prilika . Jer je stoka koju je čuvala stalno prelazila preko reke i harala čiča-Ilijine njive . Jednom se njihovo ždrebe ujurilo u gazdin ječam . Došla je da ga vrati Ivanka . On ga je uhvatio i doveo do blizu nje . Nije smeo da joj pri&dstroke;e . Samo je držao ždrebe za grivu . Milovao ga je po glavi , po toplim plećima , po trbuhu .

Ivanka se čudila iskraj plota : nije pominjao štetu , niti je bilo šta progovarao . Zadihana , prsata , bosa ; raskoračena , kao da se za trku spremala , mokra od rose ; s tankom haljinom koja joj se pripijala uz usedelički jaka bedra . Obuzeo ga je strah . Osetio je koliko je slab i nejak prema njoj , namrštenoj i narogušenoj . Zaželeo je da padne pred njene noge , da joj tankim rukama obgrli gola i od rose mokra kolena , da joj kaže kako se ne ljuti što je njihovo ždrebe načinilo štetu - vrlo važno , ječam je ionako pregust - i kako je srećan što je baš ona došla da ga vrati .

Ali nije imao hrabrosti ni da joj nazove dobar dan . Držala je suknju koja joj je otkrivala i kolena i nešto više , i bila malo izbočena , tako da su joj laktovi zalazili u rosnu paprat . Pobrkale su mu se misli . Mokar i musav , gledao ju je preko ždrebeta . Ivanka mu se čudila . Nije se micala , niti je suknju spuštala preko kolena .

Ždrebe se odjednom okrenulo , ščepalo ga za ruku , negde za košulju na plećima , ugrizlo ga i odgurnulo . Sa zemlje , iz trave i kupina , gledao ga je kako trči , želeći i od Ivanke da pobegne . Ali ga je ona zgrabila za ćubu i brzo zaularila . Video je kako je &dstroke;ipila sa zemlje i kako se brzo našla gore , na ravnim ždrepčevim le&dstroke;ima . Udarala ga je nogama u slabine i štapom po sapima . I jurila je tako , povijena napred , pripijenih golih nogu uz ždrepčeve bokove . Proleteli su pored njega i brzo nestali . Vadeći se iz kupina i trnjaka , rekao je sebi : Eto , ne da ti se nikako da postaneš čovek ...

Danas se sećao samo trenutka kad joj je vetar zadigao mokru haljinu i obnažio joj debele i mišićave noge sve do sastavaka . Nikad mu se više za razgovor s njom nije pružila bolja prilika .

Prašnjav , znojav i iznuren , Muharem izbi iza okuke i spazi belu kuću pokraj puta . Svezani za plot i dovoljno udaljeni da bi se grizli i ujedali , konji su se tukli zadnjim nogama . Bleštava kućica tresla se od pesme i vike . Nasred puta se okretalo crnogorsko kolo . Ispod naslona , ali uglavnom sva na suncu , šarenela se mlada . Činilo mu se da je zgodna .

Bravo , Kajice , reče glasno , bravo , Kajice . Ti se , bogami , oženi . Lepo . I ja ću uskoro . Sram te bilo , nisi me zvao u svatove . Ja ću tebe zvati - nismo uzalud odrasli zajedno .

Kad se bliže primače gomili , Muharem se ohladi . Zažmuri i zaustavi dah . Zapamti poslednji kliktaj pesme , ukipi se i oseti da će mu se iz naručja , ne prestane li da drhti , oteti petao , i da će onda poleteti na suprotnu stranu , prema nebu .

Pognuta i s izrazom bola i patnje na licu , luda Mara stajala je u šipražju kraj puta . Gledala ga je očima koje više nisu mogle da plaču . Pratila ga je budno i pitala se što toliko žuri . Ne bi mu se glasnula da je nije primetio . Pustila bi ga da pro&dstroke;e , i da dižući za sobom prašinu sam sa sobom razgovara .

- A ti na svadbu , Muhareme ? - reče luda Mara .

Muharem zbunjeio zatrepta očima .

- Pa zar se na svadbu ide sa živim petlom ? - opet upita luda Mara .

- Ne idem ja ni na kakvu svadbu , luda Maro - reče Muharem .

- Proći ćeš pored nje hteo ne hteo , Muhareme - reče luda Mara .

Muharema prože studen . Upitno je pogleda u oči . I ona reče :

- Kajicu danas žene .

- Pa neka ga žeie .

- Eh - jeknu luda Mara .

- A valja li mu šta mlada ? - upita Muharem .

- Ima u njoj sto kila - reče luda Mara . - Sto kila .

- Uh - ote se Muharemu .

- Izgledaju kao mačka i miš - reče luda Mara . - Može ga nositi u zubima kao ništa .

- Uh , uh - nastavi Muharem s izrazom žaljenja na licu . - Siromah Kajica .

- Hajde da se ja i ti uzmemo , Muhareme - prostenja luda Mara i usne joj iskrivi bol .

- Na drugu sam bacio oko , luda Maro - reče Muharem toplo .

- Ima li i u toj tvojoj sto kila ? - upita luda Mara sklonivši s lica crne kovrdže .

- Ima i više - reče Muharem spontano i odmahnu rukom .

- Pa udaviće te , jadan bio - reče ona tužno .

- Neće , duda Maro , neće , - reče on kašljucajući . - Ne da se Muharem tako lako udaviti .

I rekavši to , Muharem produži .

Gledala ga je kako , umoran , zastajkuje , propušta ispred sebe markiranu stoku , i rukavom slobodne ruke briše znoj s lica i s čela .

6 STARAC I OSTALI

Krupan , mrk i podbuo , starac Ilija stajao je prislonjen uz krilo kuće . Le&dstroke;a je okrenuo dugačkoj i prepunoj trpezi oko koje su se gložili i veselili siti i pijani svadbari . Grebla mu je po mozgu kreštava i neujednačena svadbarska pesma , i on je želeo da bude što dalje od te šarene i dosadne rulje . Bilo mu je tesno u novom crnogorskom odelu , u tom trobojnom oklopu , i nije znao kako te neugodnosti da se oslobodi : pljunuće ubuduće na sve trobojke , makar bile i zastave . Oči njegove velike , nekad kose i pune vatre , a sad poprskane krvavim žilicama i umorne , strogo su merile poslugu koja je s punim sudovima trčala iz kuće prema trpezi , što se ugibala pod pićem i jestivom . Sunce mu je udaralo pravo u teme i njemu je počinjalo nešto da šumi u ušima . Bojao se tog zujanja , te tanane i nežne piske ; poslednjih godina , otkad mnogo jede i pije , to zujanje obično je prethodilo kratkim nesvesticama i ubrzanim lupanjima srca . I nemoć za koju nikad nije znao počinjala je da mu se javlja : posle nje dolazile su glupe , meke i vlažne tuge i otrovne misli koje su ga dovodile do strašnih zaključaka i crnih ideja ; i teskobe , kad je najviše želeo da nečim prekine svoje životarenje , da noževima izbode svoju punu i trulu telesinu , i da se nekako u nadljudskim bolovima izgubi i zaboravi ; i ga&dstroke;enje , jezivo ga&dstroke;enje nad samim sobom , nad svoji gnusnim i lažnim životom , i nad svetinom koja ga je okruživala . Trebalo mu je samo da popije nekoliko rakija , pa da oseti ono što je sad osećao : hladnu pustoš u srcu , krvavu izmaglicu u prostranoj lobanji , i veliku , opipljivu mnogoglavu laž pred očima i na domaku ruku . I isto kao i danas , uvek se gnušao svadbarskih , neukusnih i odvratnih pesama ; izbegavao je takve skupove , žalbe i parastose , jer je znao da neće moći da se odbrani od rakije i ogavne sete koja je za njom dolazila . Pa je zato najviše voleo da se iz gomile izdvoji , usami , i na miru nagleda neba , sunca , bilja i zemlje .

U oku mu se zaiskri suza . On se tome začudi : ni o čemu ružnom nije mislio . Želeo je samo nekoliko trenutaka da bude sam . Oseti i drugu suzu . To ga još više zbuni . Teškom rukom pre&dstroke;e preko očiju i mrkih obraza .

Ne oseti nikakvo olakšanje . Do&dstroke;e mu da zgromi šaku koju je malopre podigao i otvorio : najradije bi pljuvao i ponižavao tu podmuklu , tu osramoćenu ruku : toliko bi je pljuvao i vre&dstroke;ao da joj nikad više ne bi palo na pamet da se podiže i da time pridaje važnost suzama .

Starac se obradova kad vide mladoženju . Sitan i zakržljao , zelen u licu , ruku jako dugih i opuštenih niz krhko telo , i potpuno nezainteresovan za veselje prire&dstroke;eno u njegovu čast , Kajica se igrao s dečacima pored rečice . Golobrad , utučen , neveseo i povučen u sebe , Kajica se samo po smehu razlikovao od svojih drugova u igri : smeh njegov bio je načet , suzdržan nekako , više krt no iskren . I tek kad bi se nasmejao i borice mu zrakasto napale sive i bezizrazne oči , videlo se da je nešto stariji od dečaka njegovog rasta .

- Kajice !

Bilo je u tom pozivu , u tom poviku , i mržnje , i gnjeva , i roditeljske strogosti , i ljubavi od koje se oko srca hvata leden krug . Tužan je bio starčev glas . A još žalosniji njegov izgled : zaljuljao se kao staro , kao debelo drvo koje godinama truli iznutra i sa strahom i jezom očekuje prvi snažniji vetar . Kruti obrazi se malo nabraše , iskriviše . Na oči se opet navukoše teški , namreškani i crni kapci . I tako nepokretan , s tupim bolom u potiljku , vide kako se njegov sinovac Kajica prenu .

- Kajice !

To više nije bio glas kojim se neko drag i blizak poziva . Bila je to kruta , hladna , predsmrtna opomena posle koje se nije moglo ni s kim igrati . Velika i brkata starčeva glava malo se prikloni grudima . I tek kad oseti da pred njim neko sipljivo diše , otvori oči i kroz toplu maglu predsna spazi mladoženju .

- Tu sam , striče .

- Dobro je što si tu - reče starac .

Kajica ovo shvati kao šalu i razvuče tanke usne . Ukazaše se sitni , nareckani zubi ribe . I tek kad se starac uvre&dstroke;eno nakašlja , Kajica usnama pokri modre desni i kratke zube .

- Slušaj - reče starac i položi ruku na mladoženjino rame . Slušaj .

- Slušam - šapnu Kajica .

- Dobro zapamti ovo što ti govorim - reče starac . - Govorim ti u ime oca , koji me na samrti zakleo da vodim brigu o tebi . Jesi li me čuo ? Jesi li razumeo ?

Kajica klimnu glavom .

- Današnji dan važan je za sve nas - reče starac mračno . - Za tebe je najvažniji . Devojku smo ti doveli . I te kakvu devojku . Svaki drugi na tvom mestu bio bi srećan .

Kajica se kiselo isceri .

- Uozbilji se već jednom - reče starac muklo .

- Krajnje je vreme . Ne brukaj nas . Gledaj kako nas njena rodbina motri . Treba da se pokažemo . Bar danas ...

- Hi-hi , hi-hi - zacereka se Kajica .

- Ne uzimaj mi obraz , Kajice - reče starac strogo .

Kajica ga nije shvatao . Šarao je očima levo-desno - nije znao na koju stranu da strugne .

- Nemoj više da kradeš - procedi starac kroz zube . Bije te glas da si najobičnija jajara . A počeo si i piliće da dižeš . Jeste , jeste , sve znam . Sve mi je tvoja majka rekla . I mene zbog svega toga srce boli . Da znaš . Hteo bih da jednom postaneš čovek . Imaš punih trideset godina a ne rastavljaš se sa decom . Ali sve to može da se popravi . Uvek može da se postane čovek . je l' da je tako ?

Kajica ga je uplašeno gledao .

- I kakvog smisla ima što stalno bežiš od kuće ! hrupi starac uplašivši se da ga je neko čuo . Samo ludi ljudi i krajni nesrećnici beže ispod svog krova .

Kajica se spremao da zaplače . Starca to dirnu , pa produži malo nežnije :

- Sramota , sine moj , sramota . Spavaš po tu&dstroke;im kućama kao skitnica , a tvoj lepi dom pust . Bruka ! Umesto da vodiš kuću i da zameniš oca , ti čuvaš tu&dstroke;a goveda . Sva sreća što prijatelji to sve ne znaju .

- Znaju - promuca Kajica .

- Uverićemo ih da su to klevete - planu starac . Je l' da hoćemo ? Dok je tebi strica - ne boj se .

- Ali ja volim da skitam - šapnu Kajica .

- To je zato što si bio bez žene - reče starac . Odsad nećeš . Vezaće te ona za svoju sisu , ne boj se . Nje se drži , sine , nje se drži . Vidi samo kakva je - grad čitav . Planina !

- Ne volim što je onolika - reče Kajica glasno .

- Zašto ne voliš ? - izbeči se starac . Zašto ?

- Tako ... ne volim , oteže Kajica . - Bojim se ...

- Nema čega da se bojiš , sine - raskravi se starac . Važno je prve noći da budeš dobar . Posle joj neće pomoći ni da je još onolika . U to budi siguran . Nigde je neće biti . Biće mala i nemoćna kao žaba izvrnuta na le&dstroke;a .

- Ja sam se nje oduvek bojao - reče Kajica iskreno i glasom koji je drhtao .

- Zašto da se bojiš ? poče starac tužno . Kad je kod tebe na donjem spratu sve u redu . Zašto ? je l' da je sve na svom mestu ? Znaš na šta mislim . Ne stidi se . Reci stricu slobodno . Kaži . Oslobodi se . Zamisli da sam ti drugar . Kaži da je kod tebe kao i kod drugih . Obraduj strica ...

- Jeste , reče Kajica i pocrvene . Baš kao kod drugih .

- I nije kao žir ? reče starac ne gledajući sinovca u oči .

- Nije kao žir - reče Kajica .

Starac se izmače i udari ga po ramenu . Kajica se uvi , zanese , ali ne pobeže . Starac se grohotom zasmeja , lupi šakom o belo krilo kuće , i poče :

- Pa kad je tako , neću više da mi govoriš o strahu . Tu reč da nisam čuo iz tvojih usta . Ne govori mi više o tome . Takva momčina , pa se boji . Bruka ! Hoću da mi govoriš o drugom . Da mi pričaš kako ćeš doveče da je usučeš i opleteš . Kako ćeš da je čerečiš i uništavaš . Kako ćeš da joj praviš decu . To stricu da pričaš . I deca će da je doje i razvlače kao vučicu . To ti meni pričaj . Sit je tvoj stric bljutavih i tužnih priča . Sad hoću nešto masno ... i to od tebe ... od moje krvi ... naslednika da nam napraviš - jednog crnpurila ... jer nam se krv razvodnila , pa svi očekujemo da nas ti spaseš ... za nju ne brini - zdrava je i jaka kao ždrebica ... sad samo ti da stisneš petlju i da ukrešeš - nema ko drugi , da znaš ...

Starac se zagrcnu . Crven u licu i znojav , on se prisloni uz ćošak kuće . Kajica pokuša da se izvuče ispod njegove levice , ali ga on još više privuče k sebi .

- Obećaj da ćeš me poslušati , poče starac tiho kad oseti da mu se krati dah . Obećaj stricu svom . Hajde . Ponovi sve ono što sam ja malopre govorio . Hoću iz tvojih usta da čujem one reči .

Starac mu se unosio u lice . Bečio je oči , drhtao i šaputao :

- Počni . Kaži šta ćeš doveče da joj radiš . Ispričaj mi to pravim rečima , onako kako se to kaže . Sve mi natenane ispričaj . Ne stidi se . Stric tvoj sve zna i sve razume . i ni od čega ga više nije sramota . Pa se ni ti ne stidi . Ostavi to babama . Deder , počni , muškiću moj ...

- Sve sam zaboravio , priznade tiho Kajica i brada mu zadrhta .

- Pokušaj da se setiš , reče starac i oseti kako mu se preko očiju navlače kapci koje neće moći lako da podigne . Govorio sam ti kako ćeš doveče da je razapneš , i kako ćemo pre ovog doba godine dobiti naslednika ...

Starac zadrhta . Ruka kojom je držao uza se Kajicu pade mu niz telo . Primeti kako Kajica odskoči u stranu .

Možeš reći i odatle , šapnu starac . Slušam te . Samo ništa ne preskači . Pričaj sve . Izgovaraj sve reči .

Kajica se osvrnu oko sebe : u blizini nikoga nije bilo . Kad shvati koliko je starcu stalo do njegovih reči , poče šapatom :

- Striče , sve ću ovo ponoviti ako mi nešto priznaš ...

- A šta to , sine ? - upita starac podigavši glavu . Šta to ?

- Prvo da mi u poverenju kažeš : što ste mi je doveli - zamuca Kajica . To da mi objasniš ...

Starac izbeči oči . I vide kako Kajica , tiho cvileći , odjuri u jošje .

Iz kuće iza&dstroke;e Kajičina majka , sredovečna žena sastavljenih crnih obrva .

- O čemu onoliko pričate ? zapita ona bojažljivo prišavši starcu .

- Zna se o čemu , An&dstroke;elija , procedi starac .

- Pa reci mi , reče ona .

- Govorili smo o onim stvarima , ženo , reče starac muklo . Pričao mi je kako se naoštrio za doveče . Kaže da jedva čeka noć . Smotaću je , veli , striko moj , i zgužvati kao krpu . A meni lupa srce od sreće . Lom ću , veli , da napravim . Satreću je , kaže i stiska zube . Rusvaj će to da bude , veli . I do&dstroke;i , kaže mi , sutra , da vidiš kako će izgledati . &Dstroke;avo mali !

- Eh , poče majka razdragano . Snažno je ono kao zemlja . Jedina mu je mana što je malen .

- Snažan je i vešt , da znaš , reče starac gledajući u zemlju .

- Ako se na strica bude metnuo , znaće i gde &dstroke;avo spava , reče majka i oseti da joj se vraća pouzdanje .

- Veli on meni , ženo : striko , dva sina ću odjednom da napravim . Da nadoknadim , veli , izgubljeno vreme . Jer mnogi moji vršnjaci imaju već odraslu decu . I ja mu , An&dstroke;elija , sve verujem . Naša je to krv . Ne da se naša kost !

Smrači mu se pred očima . Utroba poče da mu se prevrće . Da ne bi grunuo u plač , on grubo prisloni čelo uz ivičnjak kuće . I tu , učini se An&dstroke;eliji , zareža . Zaškrguta zubima i zažele da na najstrašniji način sebe osramoti i ponizi .

Što je lažeš , reče sebi , što je tako lažeš . Što ti je to trebalo . Najgore je to što će poverovati . I doveče će , čim se gosti i prijatelji razi&dstroke;u , da traži po tavanu staru kolevku - nek bude spremna . Neće moći da scava . Obigravaće oko njihovih vrata i prisluškivati . A loma i rusvaja neće biti . Jer on je još zelen i nejak . I sutra ujutro , kad u&dstroke;e u njihovu sobu , neće ga zateći me&dstroke;u njenim kolenima , ni na krevetu uopšte . Ležaće iza vrata kao premlaćeno kuče koje je neko pustio pod krov da ne kisne . Što si to uradio , ludi stari .

An&dstroke;elija ga povede stranom . Pao bi , srušio bi se na zemlju da ga nije , onako sitna i kočoperna , držala za ruku . Upita ga :

- Šta ti je , stari ? Bolestan si ?

- Nisam , poče neubedljivo starac . Malo mi se zavrtelo u glavi . Ništa više . Proći će to , ženo .

- Zovu te , stari , reče An&dstroke;elija brižno . Prijatelji te zovu .

- Šta ću im ? reče starac i protrlja lice šakom .

- Da se kucneš s njima , stari , reče An&dstroke;elija kočoperno .

- Ne pije mi se više rakija , reče starac tvrdo .

- Hoće zdravicu da drže , stari , reče An&dstroke;elija . Neko im s naše strane mora otpozdraviti . Ko će ako ti nećeš .

- Bojim se da neću imati šta da im kažem , reče starac .

- Moraš , stari , reče žena . Ti si sad glava naše porodice . Sve ostalo je tanko i mršavo .

Žena ga privede trpezi . Uzbuča mu u glavi . Nije mu bilo jasno otkud im snaga da onoliko viču , i da onoliko urlaju . I pre no što ga posadiše u čelo sofre , on mučno podiže flašu s rakijom .

- Zdrav si , glavni prijatelju ! iskezi se s onu stranu trpeze brkat , nosat i crven starac . Zdrav si !

Čitav trenutak starac Ilija gledao je kroz paru što se dizala s jela svog krezubog prijatelja . I ništa nije mogao da mu odgovori . Izgledalo mu je da mu se jezik u pet čvorova zavezao . I dok je krezubi kreštao i bulaznio , ljuljajući se , starčeva ruka s crnom bocom štrčala je nad mnogoglavom trpezom kao ugljenisana da je . Podli očni kapci prevlačili su se preko zenica , i gusti mrak sve više se zgušnjavao oko reči škrbavog prijatelja nazdravičara .

7 MLADOJ JE IME IVANKA

Nepokretna ispod naslona , Ivanka je gledala Muharema . Gledala ga je ispod oka i ovlaš , kao da to on uopšte i nije bio ; gledala ga je pogledom kojim je malopre tražila Kajicu .

Videla je kako je , priljubivši se uz plot pored puta , zavukao pljosnati i zašiljeni nos petlu u perje ili negde pod krilo , i kako je celo šareno veselje posmatrao iznena&dstroke;enim očima . Pognut napred , kao da se spremao za kašalj , dronjav i bos , propuštao je pored sebe seljake glava velikih , četvrtastih i brkatih : u odelima od crnog sukna i u gove&dstroke;im opancima , zajapureni i neumorni , gonili su stoku . I njih je Ivanka gledala pogledom bezbrižnog čobanina . U stvari , ni njih nije gledala - samo ih je videla .

Začudi je pogurena Muharemova nojava . Bože , što je onako iznena&dstroke;en , pomisli Ivanka , pa produži tromo i bezvoljno : zašto onako zeva u nas ; šta li mu je to toliko neobično . Ne vidi , valjda , prvi put svadbu i veselje . Oh , kako je gadan i čudan taj naš komšija Muharem . Zapušten i žalostan , pa još i s petlom u naručju . Uopšte , šta će njemu petao - nije ovo prvi put da ga vidim s tim crvenim &dstroke;avolom u naručju . I još se ovom čudim : što se bar ne obrije ? Ovako izgleda da se sprema za hodžu . Bože dragi , kako su mu krupne i tužne oči . Pa on , po svoj prilici , hoće da zaplače . Od vrućine verovatno .

Držala je teške ruke skrštene na trbuhu . Niz njeno široko lice slivao se znoj . Pomerala je pogled udesno . I videla je veselje , nodnapite i sasvim pijane svadbare . Trčali su oko nje , jurili na sve strane , psovali i pevali na sav glas .

U obesnim vragolijama prednjačio je Kajičin ro&dstroke;ak , zubati Mrkoje : nije se smirivao , i velika usta neprestano su mu bila razjapljena . Jakih , širokih le&dstroke;a i krivonogi , njeni ro&dstroke;aci , mahom stariji ljudi , vodili su tobož važne razgovore sa starcem Ilijom : izme&dstroke;u njih se cerilo nekoliko neoglodanih jagnjećih glava . Sitan i bezvoljan , dever njen , Kajičina daljna svojta , ležao je pod plotom ; pokušavao je da ustane , blebetao nešto i pružao joj neljudski tanku ruku .

Pogledom je tražila Kajicu . Nije ga bilo . Nije bio ni u znojavom i pijanom kolu u kom se orila nesložna i škripava pesma , ni u kući iz koje je izbijao otužni miris kuvane ovčetine i zapaljenog sira , a ni me&dstroke;u ljudima koji su iza nje govorili i kuckali se kilenjačama .

Baš me briga što ga nema i što je onakav , pomisli Ivanka . Važno je da nisu sirotinja , i da neću morati da idem u tu&dstroke;u njivu . Uostalom , za mene kao usedelicu i ovaj je dobar . Bolje išta no ništa . Možda će i ovako biti lepo . Ako on išta bude mogao , nakotiću im pun tor dece . I biću gazda u kući . Bogme , skupo ću ih koštati . Povući će mačka za rep što im je Kajica onako nesojast ... a možda će porasti kad ga ja budem počela hraniti ...

Čula je kako ga njeni stričevi , ro&dstroke;aci i komšije zovu . Nazdravljali su mu i čestitali . Nije joj bilo jasno što je Ilijino široko lice bilo onako crno .

Kajicu su opet svi , s podignutim čašama i bocama , zvali da do&dstroke;e i primi čestitanje . Rodbina nevestina htela je još jednom da ga vidi , da se s njim rukuje i malo bolje upozna : zanimala ih je najviše zemlja koju je njegova majka nameravala da kupi odmah posle venčanja .

Sam u šiblju i ševaru , pokraj rečice , Kajica se igrao s punoglavcima i ribicama . Dražio je i tu mačke koje su na nj kidisale . Čuo je kako ga svadbari zovu , najgrlatiji je bio čupavi Mrkoje sa zubima nalik na kukuruzna zrna , kako ga mole da do&dstroke;e i primi zdravicu glavnog prijatelja , Ivankinog strica . Zvala ga je i majka , glas joj odmah poznade , i starac Ilija . Zvali su ga svi , činilo mu se , dok je mačkama bacao vodozemce , i dok je strepeo od noći koja ga je očekivala kao crno i tvrdo brdo preko kog je , bez dovoljno snage i volje , trebalo da pre&dstroke;e .

Kroz svetinu se probijala luda Mara . Svadbari su je zadevali i napadali dok je prolazila pokraj belog maslačkovog pera . Nije se branila , i oni su je nepoštedno hvatali i štipali .. Ivanki se činilo da k njoj žuri , da ima nešto da joj kaže . Pa oka s nje nije skidala . Gomila je brzo zakloni , a ljudi je negde povedoše , i Ivanku to ražalosti . Do&dstroke;e joj da napusti dosadno mesto na kom je stražarila i premeštala se s noge na nogu , kao zavladičena da je , kao pred oltarom da je , i da rastera pijanu rulju koja se povela za opipljivim tragom nerazumne i nezaštićene žene .

Ivanka je gledala kako se putem miče čudna slika : dva čoveka nose nešto belo i čisto me&dstroke;u sobom - kao na svadbu s poklonom da su se namerili . Teturaju se i klecaju , prašinu silnu dižu , dok sunce peče dasku na kojoj se ljulja lešina .

Ljudi , po svoj prilici , pevaju , pevaju ili se sva&dstroke;aju ; ili , prosto-naprosto , govore glasno i o običnim stvarima po starom strvinarskom običaju . Izgleda da su bili zadovoljni što im do groblja nije ostajalo još mnogo , pa nisu ni pazili hoće li se ugruvati u krpe i čaršave zamotano telo .

Ni skitači nisu bili daleko od nje . Ležali su pod divljom kruškom i kroz trecavice gledali put neba i sunca . Bose noge dosezale su im do nasred puta . Izgleda da ništa ne progovaraju ; pomisli ona . Kao da su nemi . Otkad su se onde zaustavili , po svoj prilici nisu progovorili ni reči .

Misleći o skitačima , spazi Kajicu . Čučao je u ševaru i trski . Bio joj je okrenut licem . Na suncu se sijalo njegovo malo i čvorugavo čelo .

Ne sekiraj se što se igra s mačkama i ribicama , reče ona sebi . Ne misli o tome . Neka se igra s čim god hoće . Šta te se tiče . Važno je da si se udala , da ćeš biti sita , i da ti u novoj kući niko neće motkom brojati rebra . A njemu eto i ribica i punoglavaca . I svega mu eto ... ne bilo primenjeno , baš mi se čini kao da je Muharemov brat . Obojica su ćutljivi , stidljivi i sipljivi . Slično i idu , i govore , i mrdaju obrvama .

Videla je i prosjake i jurodive što su izvirali sa svih strana , nicali iz šiblja , i primicali se trpezi . Ljudi su im bacali kosti , i oni su se , mnogo njih , jagmili i tukli . Kljasti i sakati , gušavi i nakaradni , sve više su se primicali i njoj i trpezi . I nju je počinjalo da obuzima ga&dstroke;enje .

Majčice moja žalosna , pomisli , majčice moja tužna . Gde si danas da vidiš u kakvom sam ti narodu , u kakvom gadluku . Sve neki nakaradni ljudi . Nigde zdravog uveta . Kao da ih je sve još u utrobi grom spalio .

Opet joj se nametala oku slika dvojice mirnih , dostojanstvenih i čudnih putnika .

Dragi Mla&dstroke;ene !

Ispade kao poručen Šuleta Skoković , da ti pošaljem ovo pisamce po njemu . Pišem u velikoj preši , pa moram odmah preći na ono najvažnije . Mnogo sam , Mla&dstroke;o , ljut na tebe . Načuo sam da agituješ po selima oko Trebinja i Bileće i da krivicu za ustaške zločine svaljuješ na predratnu vlast i upravu i da stalno ispiraš usta " velikosrpskom hegemonijom " . To mi je teško palo i ujelo me za srce . Proturaš i širiš istu laž kao i ustaše , s tom razlikom što je tvoja laž mnogo opasnija . Govoriš u ime Rusije , pozivaš se na Rusiju , pa će ovaj poklani i slu&dstroke;eni svijet još i da ti povjeruje .

Znaš dobro : Rusija mi nikad nije bila manje na srcu nego tebi i nikad nijesam volio Aleksandra . Bio je samoljubiv , prepreden , prijek , srebroljubac , licemjer . Više nesrećan nego srećan spoj dvije krvi koje je u sebi nosio , Kara&dstroke;or&dstroke;eve i svoga &dstroke;ede Nikole . Sve mu se to može prebacivati , ali to da je bio " kralj hrvatožder " i da je bio zaveo " velikosrpsku tiraniju " - to , dragi Mla&dstroke;ene , nije istina .

Ti si se , moj Mla&dstroke;o , tek bio rodio kad je osamnaeste , poslije proboja Solunskog fronta , naša vojska oslobodila Srbiju . Vrhovni komandant , regent Aleksandar , naredi nam da stanemo na Drini i da čekamo . Šta da čekamo ? Ujedinila se Crna Gora sa Srbijom , prisajedinila Vojvodina . Švabe i Austrijanci bježe preko Bosne , Slavonije i Hrvatske , a mi na Drini čekamo . U Mostaru , Nevesinju , Sarajevu , Banjaluci , u Splitu , Zadru i Šibeniku ustalasao se narod i , kao jedna duša , traži ujedinjenje , preklinje našu vojsku da dolazi . Ama , osta gluv na te molbe regent Aleksandar . Kasnije sam doznao da su mu Francuzi i Amerikanci širili pod nosom mapu Balkana i nudili da sam nacrta granice Srbije . Aleksandar je odbio . Kunjali smo na Drini , ušančeni ne pred neprijateljem , već pred svojim zemljama u koje nam je put bio širom otvoren . Deset godina prije toga , kad je Beč prigrabio Herceg-Bosnu za sebe , umalo Srbija ne zarati s Austrijom . Poslije Kumanova , Bregalnice , Cera , Kolubare , Mojkovca , Albanije , Vida , Krfa , Soluna ... poslije milion i po glava koje izgubismo , i pošto slomismo Austriju , Tursku , Bugarsku i Ma&dstroke;arsku , poslije svega toga , kad više nije bilo otpora i kad su nas Herceg-Bosna , Lika , Kordun , Banija i Dalmacija iščekivali raširenih ruku i u suzama , Aleksandru na Drini pokleknuše koljena . Naredi da čekamo . Da čekamo dok se u Zagrebu proglasi stvaranje izmišljene i nepostojeće države Slovenaca , Hrvata i Srba , sa kojom ćemo da se ujedinimo . Ne šće Aleksandar da proširi Srbiju , ne šće da Srbiji prisajedini srpske krajeve , nego dopusti , dodvoravajući se Hrvatima , da oni , iako poraženi u ratu , ravnopravno i više nego ravnopravno uzmu učešća u stvaranju nove države . Nikad Ante Pavelić ne bi ni usnio da se prući do Drine , samo da mu srpski kralj " hrvatožder " , osamnaeste , ne nacrta mapu buduće , ove sadašnje , ustaške države !

Dvadesetak hiljada hrvatskih , muslimanskih i slovenačkih oficira i podoficira , koji su se u prošlom ratu borili u austrijskoj vojsci i protiv Srbije , naša vojska je , osamnaeste , kao braću ro&dstroke;enu , primila u svoje redove . Sa istim činom koji su imali . Aleksandrovim ukazom mnogi su i unaprije&dstroke;eni . U isto vrijeme , u nemilost su pali mnogi srpski oficiri , čak i generali i vojvode . Mnogi junaci i mučenici sa Cera , Mojkovca i Kolubare ne mogoše da dobiju ni službu u novoj , jugoslovenskoj , vojsci , ni penziju , ni bilo kakvu nagradu . Sretao sam i vi&dstroke;ao Solunce kako prose po Beogradu . Pričao mi je čovjek da je majka Gavrila Principa prosila u Sarajevu . Žena-heroj , Milunka Savić , jedva se zaposlila kao čistačica u banci ... samo ti , plašim se , i ne znaš ko je bila Milunka Savić , moj Mla&dstroke;ene .

A ne znaš , vjerujem , ni ko bijahu dr Vladimir Prebeg , ni nadbiskup zagrebački dr Ante Bauer , ni dr Janko Šimrak , ni dr Tugomir Alaupović , ni dr Antun Korošec , ni Nikola Preko , ni Ademaga Mešić , ni dr Ivan Šarić ... mogao bih ti do zore re&dstroke;ati imena tije i takije , koji su , četrnaeste , od Ljubljane do Drine , podarakavali i dražili narod protivu Srba i Srbije . Tako užasna bijaše velikosrpska hegemonija i strahovlada , da su svi ti srbožderi , svi ti zlikovci i naši najveći dušmani , nagra&dstroke;eni visokim položajima , najvećom čašću i od glave do pete posuti ordenjem . Sjetih se : ne znaš , možda , ni ko je Marko Natlačen ? To ti je , Mla&dstroke;o , onaj koji je , u julu četrnaeste , sknadio pjesmu Srbe na vrbe i koji je , za vrijeme srpske strahovlade i hegemonije , postavljen za bana Dravske banovine !

Da ministruju , to nije moglo zapasti ni vojvodu Stepu , ni serdara Janka Vukotića , a svog &dstroke;eda , crnogorskog kralja Nikolu , Aleksandar je pogazio kao ponjavu . Kad je bilo stani-pani i biti-ne biti , Nikola je , bez razmišljanja , zagazio u rat na strani Srbije . Ne falim ga ja zbog toga , taman posla da to nije učinio . Srpstvu se radilo o glavi i kralj Nikola , sve i da je htio , od srpskog naroda u junačkoj Crnoj Gori nije smio da postupi drukčije . Kad stiže pobjeda , jadni Nikola izgubi i krunu i domovinu . Voljom naroda krunu , ali voljom unuka domovinu . Odrastao je Aleksandar u &dstroke;edovoj kući , na Cetinju . Ne dopusti , ipak , starcu da se vrati kući , ne ispuni ni &dstroke;edovu želju da mu prenese kosti u Crnu Goru , da počivaju izme&dstroke;u Stojana Kovačevića i Novaka Ramova , u nikšičkom manastiru ... Možda i griješim dušu , ovo za Nikolu . Pričao mi je prije neki dan pop Periša kako je njemu , pred sami ovaj rat , pričao pod Ostrogom naš patrijarh Gavrilo Dožić kako je njemu , uoči svog zlog puta u Francusku , Aleksandar pričao kako će , čim se vrati iz Pariza , prenijeti &dstroke;edove kosti u Nikšić i sahraniti ih uz sve počasti koje Nikoli kralju , Nikoli junaku i Nikoli &dstroke;edu pasuju i dolikuju .

Taman da je tako , opet stotinu voda ne može oprati Aleksandra . Ulagivanjem Vatikanu , Hrvatima i Zapadu , Srbiju pobjednicu ostavio je bez pobjede i sahranio sve naše nade od Kosova ! Iz inata , ja sam na svijem izborima glasao za Radića , potlje i za Spaha i Mačeka .

Napadaj bivšu vlast zbog visokih poreza seljacima , zbog bijednih zarada radnika , zbog besposlice , zbog mita , kurvarluka i pokvarenjaštva , psuj je zbog toga i ja ću da ti pomognem . Mnogo ima crnog da joj se prišije , pa nije potrebno da se knadi i nadodaje . I to da je vo&dstroke;ena protivsrpska politika , i to je istina . Ali velikosrpska , to je , Mla&dstroke;o , više nego neistina .

Po čemu su to Srbi bili privilegovani ? Da nijesu , možda , plaćali manji porez nego drugi , da nijesu lakše dobijali službu , da nijesu zabranjivali Hrvatima vjeru i rušili domaćim Turcima džamije ? Jesmo li takli ikome u imanje , u Boga ili običaje ? Bili smo prvi samo u jednome : imali smo najviše zatvorenika i sirotinje . U toj velikosrpskoj državi , tamnice su najviše punjene Srbima : komunistima , Nikolinim pristalicama u Crnoj Gori , Apisovcima i Soluncima u Srbiji ! Hrvati se boriše i dobiše svoju banovinu , svoju državu , iako je hiljadu godina nijesu imali . A mi , nesrećnici , ukinusmo i nikad ih ne obnovismo - i Crnu Goru i Srbiju . Pa i vi , komunisti , izboriste se za hrvatsku i slovenačku kompartiju , a ni sada , koliko ja znam , nemate takvu zasebnu stranku za Srbiju . Taman i kad bi nestalo srpskog naroda , opet bi Vatikan , Zagreb i takvi kao što si ti trubili i bukali o srpskim povlasticama i srpskoj hegemoniji ! Samo da nije te mržnje prema srpstvu , koju mi ničim i nikad nijesmo skrivili i zaslužili , ja bih , dobro znaš , još davno prišao Komunističkoj partiji .

Imaš više škole od mene , ali stariji sam i duže pamtim , Mla&dstroke;ene . Prepješačih od Stambola do Splita i od Soluna do Sent Andreje . Svuda sam slušao gusle , vi&dstroke;ao naše crkve i naše grobove . Više od pet vijekova branili smo katoličku Evropu od azijske kuge i bili pred tom istom Evropom , pred Bečom i Rimom , čitavo stoljeće bedem njihovom , na istok , maču i nadiranju . Pola našeg naroda prihvati tu&dstroke;u vjeru , rimsku ili tursku , ali mi , nikada , i ne pokušasmo da silom nekog sebi prevedemo . Čak ni da našu pokatoličenu i poturčenu braću u &dstroke;edovsku vjeru povratimo . I nikad na kolektivni zločin ne uzvratismo zločinom . Nestajalo nas je , topismo se pod udarcima ognja i mača , ali i tada i kasnije , kao pobjednici , kad smo mogli da se osvetimo i da se naplatimo , mi smo , umjesto mača , potezali - Jevan&dstroke;elje . Na svoju štetu , vazda smo nastojali da ugodimo slabijem od sebe . I vazda smo bili slijepi za onu granicu koja dijeli brata i zlobrata , glupost i milosr&dstroke;e ! I šta dočekasmo ? Pune nas , evo , jame i plivamo po svim rijekama , Mla&dstroke;ene !

Da progledamo i da se osvijestimo , ni to nam , izgleda , ne pomaže . Agitujemo protiv sebe i koljemo sami sebe - ja danas samo tako razumijem svaku natuku o srpskoj tiraniji i velikosrpskoj hegemoniji . Kao da smo bez pameti , kao da želimo da nas nestane !

Beč i Rim , Beč i Rim su to izmislili , crni Mla&dstroke;ene ! Od Kara&dstroke;or&dstroke;eve bune , čim im zaprijeti opasnost od naše slobode , ništa drugo i ne rade nako što knade laži protiv Srba i Srbije . Mućni glavom i otvori širom oba oka : ne daj , sinko , da te u tu laž ubijede . Svi koji danas tranjasaju o nekakvoj srpskoj tiraniji i hegemoniji neće ništa drugo nako da dokažu svijetu kako ustaški nož i naša kasapnica nijesu bez razloga . Kumim te Bogom , Mla&dstroke;o , ne učestvuj u tome . I ne petljaj Rusiju , nikad ona nije imala veze sa tijem .

Agituj za slogu sa Hrvatima i muslimanima , nije sav narod kriv , i ja to pozdravljam . Prvi ću na tu stranu da se okrenem . Agituj protiv ustaških zločina , ali ne pravdaj ničim zločine !

Rukopis , vi&dstroke;ećeš i sam , nije moj . Ja sam diktirao , a pero je držao Uroš Vukotić , sin kneza Lazara iz Ljeskovine . Na svoju ruku , on je prepravljao i neke moje izraze : to sam vidio tek sad kad mi je pismo pročitao . Moje su misli , samo što ih je Uroš sklopio ljepše i učenije .

Kod kuće , u Vilogradu , svi su dobro i zdravo . Majka ti je bila malko bolećiva od one njezine reume . Filip se sprema za koševinu žita i nije mu baš pravo što te nema kod kuće , da pomogneš . Košulju , koju šaljem uz pisamce , sašila ti je ujna Ikonija .

Primi puno toplih pozdrava , Tvoj jedini ujak , Mitar Žeravica , Ljeskovina , na Ilindan 1941 .

Dragi ujače !

Evo ti šaljem ovo pisamee po drugu Vidu Stupiću , iako sam se dugo premišljao da li da ti odgovorim .

I ja sam mnogo , mnogo ljut na tebe . Pametan si i čovjek od ugleda : prosto , ne mogu da zamislim ko ti pomuti mozak , te si ovako obnevidio ? ! Zar ti , zbilja , u ovim odsudnim trenucima po sve narode koji žive u Jugoslaviji , nemaš prešnijeg posla nego da se prisjećaš jednog imperijalističkog rata i navodnog srpskog mučeništva i milosr&dstroke;a ? Reći ću ti odmah nešto i želim da ovo upamtiš : tebe sam , kao svog ujaka i čestitog domaćina , vazda volio i poštovao , ali nikad ni prebijene pare nijesam davao ni za tvoj Solunski front , ni za tvoju Drinu i Kara&dstroke;or&dstroke;evu medalju ! Ona Jugoslavija , za kojom ti prosipaš suze , bila je ljudska robijašnica i zaslužila je da propadne . Nastupio je istorijski trenutak da stvorimo narodnu , slobodnu i srećnu Jugoslaviju !

Ali , kako da je stvorimo ? Zar tako što ćemo roniti suze za Kraljevinom , koja je omražena me&dstroke;u svim svjesnim elementima , u radničkoj klasi i svim nesrpskim narodima ! Hoćemo li , ujače , privući Hrvate , Slovence , muslimane i ostale da podrže ustanak tako što ćemo agitovati da u Kraljevini nije bilo velikosrpske hegemonije i što ćemo im nabijati na nos Cer , Solun , Mojkovac i ostale srpske pobjede ? Ili tako što ćemo ih obasipati lažima da Aleksandar ( iako je mogao ) nikad nije želio da stvori Veliku Srbiju ?

Što ste čekali na Drini ? Zbilja , ti to ne vidiš ? Zato , ujače , što je francuska buržoazija nudila srpskoj buržoaziji da odsiječe za sebe samo do Une i Šibenika , a ovoj potonjoj je to bilo malo , jer je htjela sve do Graca i Sežane ! To je htjela i to je , navodnim ujedinjenjem , sve gotovo i dobila . Iza parole da su Srbi , Hrvati i Slovenci jedan narod sa tri imena , krila se podmukla glad za velikosrpskom hegemonijonm . Vremenom bi , samo da joj se ukazala prilika , srpska buržoazija od Hrvatske i Slovenije učinila ono isto što i od Makedonije : pretvorila bi te zemlje u srpske provincije !

Komunistička partija je , polazeći sa klasnih i internacionalnih pozicija , stalno upozoravala da je ona i onakva Jugoslavija u svakom pogledu bila nenarodna i ukazivala na put koji će ugnjetene narodne mase i pokorene nacije dovesti do oslobo&dstroke;enja i pobjede . Pred ostvarenjem tog cilja , upravo se nalazimo . Ali , ustanak će propasti ako ga hrvatske i muslimanske široke narodne mase ne podrže . Mi moramo da ih ubijedimo i na djelu pokažemo da smo za istinsku ravnopravnost i bratstvo i da smo zakleti , iskreni protivnici velikosrpske hegemonije ! Njihovu sumnjičavost i opravdani strah mi moramo da razumijemo . Drug Lenjin nas je naučio : bolje je presoliti na račun manjih naroda , pa makar onom većem ostalo i nedosoljeno !

Da si ovdje , sa mnom , brzo bi razumio da postupam pravilno . Narod guta očima svaku moju riječ : prvi put od kapitulacije Jugoslavije , Srbi , muslimani i Hrvati na mitinzima se okupljaju zajedno . Formirao sam partizansku četu , za sada samo od Srba , ali su juče dvojica muslimanskih momaka izrazila želju da stupe u naše redove . Samo polako , strpljivo i pametno , pa neće zlikovac Pavelić uskoro imati na koga da se osloni !

Umjesto što mi šalješ ovakva pisma , korisnije bi bilo da po selima i zbjegovima agituješ za novu pobunu . Ovakvo stanje , mi po brdima i šumama a ustaše i Talijani po varošima , neće još dugo da potraje . Okupator i njegove domaće sluge koriste ovo zatišje da se za novu ofanzivu pripreme . Ne smiju nas iznenaditi , moramo prvi da napadnemo ! Narodu treba objasniti da će ga sada voditi komunisti i da će novu bunu i naša muslimanska i hrvatska braća da podrže .

Rusija krvari i zove , ne smijemo da oklijevamo ! Pomozi , ujače , drugovima koji će , po zadatku naše slavne Partije , ovih dana biti upućeni u Gacko i Nevesinje . Budi im pri ruci i podupri kad stanu da agituju . Ne naklapaj sa njima ( kao što si bio pokušao sa mnom ) o hrvatskom izdajstvu , srpskim ranama i uzaludnim pobjedama . Ne tjeraj Paveliću i one koji to neće , ne odmaži ako već nećeš da pomogneš !

Drug Vido će ti , kad stigne tamo , objasniti sve opširno . Molim te , dragi ujače , da bez Vida ne činiš ništa i da se o svemu sa njim posavjetuješ .

Pozdravi moje kod kuće i sve u Vilogradu . Kaži Milki da ću joj , čim oslobodimo prvu veću varoš , nabaviti neku mast protiv reume . A ocu prenesi da se ne ljuti i da ne pukće . Neka podmaže pušku i čeka da ga pozovem . Za dvije , najdalje tri sedmice , opet će buna u Hercegovini . Poruči mom Filipu : prešniji su ustanak i narodna sloboda od koševine ! A ujnu mi poljubi zbog košulje .

I još nešto . Pišeš mi da ne petljam Rusiju u moju agitaciju oko velikosrpske hegemonije . Rukovodstvo naše slavne i junačke Partije , upamti dobro , ne radi ništa protivno direktivama iz Moskve , od genijalnog Staljina i nepobjedive Kominterne ! Bolje oni , ujače , znaju i od tebe i od mene .

Drugarski pozdrav . Tvoj sestrić , Mla&dstroke;en , Selo Zvijerina , 3 . avgust 1941 .

2 .

Uždilo ilinjsko sunce , od vidovdanskih kiša ni oblačak da se navuče na nebo . Ispucale njive i torine , presušili potoci , sazrenula žita prije vremena .

Uroš Vukotić legao na suvu zemlju , toplo mu pod le&dstroke;ima , vrelo pred očima . Zagledao se u ljeskovačko groblje , nadnijelo se iznad sela , kao neka ćutljiva familija . Jedina familija koja se ne osipa i koja svake godine , svakog mjeseca , a odnedavno i gotovo svakoga dana , prima pod krov nove ukućane .

Samo oko Vidova dne , bilo je dvanaest sahrana . Na drvenim krstačama , na sjevernoj padini groblja , nevještom rukom je urezano : Andrija Vukotić 1890 - 1941 , Simo Maletić 1903 - 1941 , Vojin Grubačić 1920 - 1941 , Risto Bogdanović 1918 - 1941 ... Obrad Topović je predlagao da se iskopa deset metara široka raka , da se polože svi jedan do drugoga i pod jednim krstom sabrane . Trebalo bi , govorio je , urezati samo njihova imena i napisati : " Bog je htio da poginu slavne 1941 . godine . " Ne dade Lazar . " Nesrećna , a ne slavna godina ! " - obrecnuo se na Obrada . " Po čemu je to slavna , od groma izgorjela ? "

Uroš zna da njegov otac ne misli baš tako i da se Lazar , čak , i ponosi junskim i julskim pobjedama . Ono " od groma izgorjela " govori iz žalosti za izginulim i poklanim svijetom i očajanja što su ustanici morali da uzmaknu pred silom i povuku se u planine .

" Pljeva i mrav " italijanskih vojnika , ustaša i domobrana , navalila je , početkom jula , na Hercegovinu . Tri dana nakon pogibije Mija Babića na Trusini , ustanici su prisiljeni da sklone obruč oko Nevesinja , da napuste Kifino selo , Rilja , Fojnicu , Avtovac ... da se odmaknu od puteva i varošica i za&dstroke;u duboko i visoko u planine . Sa njima su se povlačila i njihova sela , ostavljali su puste i gluve kuće , samotna groblja i nepokošene dolove ...

Dok posmatra svježe humke ispred sebe , Uroš razmišlja o ustanku , svojoj sramoti , zbjegovima raskućenog svijeta ... Misao mu se zalijepila za onaj trenutak , za ono veče kad su se u Ljeskovinu doselili Slivljani . Bez šumovitih brda oko sela , nezaklonjena meta za avione i za topove , uz to i pred nosom ustaša iz Osmanovića , imali su , ako žele da prežive , samo dva izbora : ili da se sklone u neko komšijsko selo u planini ili da bježe u Crnu Goru , kao što su mnogi učinili . Izabrali su ovo prvo , Lazar ih je pozvao . Stigli su po zalasku sunca , smrknuti i umorni . Vriskala su djeca u bešici , iskopnjeli starci su jahali na mršavim konjima , lajali su psi , blejala krda ovaca , mukala uplašena goveda . Na drvenim saonima mlatarali su plehani šporeti , bakreni kotlići , izubijane šerpe ; utegnuti konopima , kao mrtvaci , izgledali su džakovi žita , poluprazne mješine mrsa , prekrivene izan&dstroke;alim ponjavama i guberima . Zatrpane negdje u sredini prtljaga , kriještale su kokoške i mjaukale mačke ... " Hoću kući , hoću kući " , plakala je neka slinava djevojčica ... " &Dstroke;ur&dstroke;a , jadna , ponese li asuru ? " - pitao je muški glas ... " Zaboravih ikonu Svetog Nikole ! " , zavikala je starija žena i taman tada naišao je Lazar pored nje . Poznala ga je , prišla mu ruci ... odjednom je zakukala : " Ostavi nas Bog , šta smo mu zgriješili , moj Lazare ? ! " " Neka to ! " - odmahnuo je rukom . " Neka to ! " - ponovio je ljutito .

Njegov otac nije se te večeri usudio da Bogu bilo šta zamjeri . Ako već nije nalazio razloga da mu se zahvali , nije htio ni da mu prebaci , da posumnja u njegove , daleke i nedokučive , presude . I ne samo tada , te noći , nego i ranije , čak i u mnogo težim trenucima , Lazarev bijes zbog nesreće nije nikad bio okrenut nebesima . " Neka to ! " - dreknuo je na ženu Boriku , kad je oslijepljena stigla u Ljeskovinu i kad je počela Boga da proklinje . " Neka to ! " - rekao je i sinu Jovanu kad je , prije neki dan , opsovao Svevišnjeg .

Upore&dstroke;ena sa očevom vjerom , Uroševa je pusta i ogoljena . On to osjeća i on to danas , zureći u drvene krstače , sebi priznaje . Čitao je mnoge pametne ljude , od Konfučija i Aristotela pa do Šopenhauera i Ničea . Ipak , on spas i nadu traži u Bibliji . Taj preokret u njegovoj glavi nastupio je na studijama , u Hajdelbergu , kad je , čitajući Dostojevskog , došao do one stranice , do onog retka u kome Mitja kaže svom bratu Aljoši Karamazovu : " Mene Bog muči , on jedino i muči ! " Ili ima Boga ili nema Boga ? ! - za Uroša je to , u trenu , postalo jedino važno i , konačno , jedino bolno zemaljsko pitanje . Ako ga ima , onda nema smrti i naše zemaljske sreće i nesreće samo su prividne i prolazno su predvorje vječnog trajanja . Makar dašak vjetra , zrak sunca , nevidljiva nit što leluja n kosmosu ... bićemo makar to kad sa ovog svijeta nestanemo . Bićemo , možda , i više od toga : sebe svjesna energija , neko beztjelesno blaženstvo ... ali samo pod uslovom ako Bog postoji . Otići u zemlju i postati zemlja - to je , ako Boga nema , krajnja svrha i svršetak svih ljudskih napora . Pojaviti se slučajno i nestati , zauvijek , kao da nikada nijesi ni postojao ! Uroš neće da prihvati sebe kao grumen zemlje i neće da prizna da je na ovom svijetu sve besmisleno . To opiranje smrti i vječnom ništavilu , temelj je na kojemu njegov Bog počiva . Njegova vjera izvire iz razuma , iako zna da se tim putem do Boga ne može i ne smije . Do njega se stiže srcem , samo srcem , nikako pameću i nipošto knjigama . Sem jednom na pijesku , Hristos nije više nigdje i ništa zapisao . Nikad mu se neće približiti ni filosofi ni učeni , već jedino oni koji ga - poput Lazara - primaju kao sam život , bez ikakve sumnje i bez ikakvih pitanja . Lazar vjeruje kao što diše , kao što se umiva ili odlazi na spavanje . Um nema tu šta da traži , sem da zbunjuje . Kad bi čovjek počeo da razmišlja o tome kako diše i zašto diše - i disanje bi postalo otežano . Sve je tajna i sve zastrašuje , ako ljudska pamet kidiše da na svako pitanje dokuči odgovor Tajna je nedokučiva i lavež psa , i pčelinja košnica , i vjetar , i slana voda u moru ... i nije tajna , nema očaja , nema nemoći , ako priznamo nemoć i slegnemo ramenima . To je ono Lazarevo : " Neka to ! " - kad odmahne rukom i odbije bilo koji prigovor upućen Gospodu .

Uroš ne može tako . I molitva mu je knjiška , pozajmljena i prečeta , ne izvire iz njega . Klekne na zemlju , zaklopi oči , a zna da je njegova molitva šuplja i da je razum najčešće u sporu sa onim što moli i u šta bi samo želio da povjeruje .

One zore kad su Ljeskovčani pošli u rat , jedni da zauzmu Nevesinje a drugi fojničku kasarnu , Uroš je otklečao svoju molitvu protivu ubijanja , prigušujući u sobi silnu volju da uzme pušku i da , i sam , ubija . Ostao je u selu , sa ženama , i odbio da primi oruzje .

Ne ubij , ne ubij ni vuka u gori , ni pčelu , ni cvijet u polju , ni svog dušmanina ! - vapila je misao iz njega . Ubij , ubij i brata ro&dstroke;enog , ako je zločinac i ako na pravdi Božijoj on tebe ubija ! - lupalo je uzbu&dstroke;eno srce .

Izdao je srce i okrenuo protiv sebe sve Ljeskovčane . Ako su ga dotle sažalijevali zbog mutavosti i zbog toga što su smatrali da je poludio , od tog jutra su ga - prezirali . Prezir je rastao kako su stizala mrtvačka nosila i na ćuviku , iznad sela , množili se grobovi . Luta Ljeskovinom , od brežuljka do brežuljka , kao šugav pas kojeg neće niko da primi i kojeg niko ne voli . U očima mnogih nazire i želju da ga ćušnu s puta ili da ga munu nogom u rebra , onako u prolazu .

Svakodnevno , odlazi do groblja : samo ga mrtvi razumiju . Duše šumara Sima i strica Andrije trepere iznad drvenih krstača , vide ga i čitaju mu misao .

Čime to Ljeskovina , čime Hercegovina , čime njegov narod navuče na sebe ovoliko nakazanije ? Zemaljska pravda i zemaljska istina ga ne zanimaju . Zna tu pravdu , vidi je : pola Hercegovine potonulo u jame , udebljali se gavranovi , teku krvave ponornice , guta plamen ognjišta , razvaljene crkve , nema žene da ne nosi crninu , ručava se sa oružjem , spava se sa oružjem , tijesna groblja , tijesne planine za zbjegove ... Čiji se to grijeh namiruje i kad je počinjen ? Koji je grijeh Lazarev ? A koji Jovanov ? A Jovanova djeca ... čiji li to ona račun plaćaju i u čijem se tefteru vode dugovi ?

Jovana ne napušta želja za osvetom , iako sluti da mu neće biti lakše od toga . Ubio je Jura Skoroja i na Trusini don Iliju . Ali taman da smakne sve koljače u Ljubinju , čak i čitavu ustašku vojsku , opet ne bi oživio djecu , ne bi povratio oči majci i ne bi iz mrtvih digao ženu Radmilu . Tješi ga Lazar , tješi ga Borika , svi u Ljeskovini . Možda mu , kažu , nijesu djecu pobili . Neće ni rat vječno , ne treba gubiti nadu , i logori su za ljude ... najposlije , još je mlad i ponovo će da se oženi . " Izrodićeš ti , akobogda , još desetoro ! " - kaže mu juče snaha Jelena . I Jovanu kao da je od tih riječi malo laknulo .

Neka se ženi , neka oživljava ugašenu lozu , ali nikada - razmlšlja Uroš - ne smije laknuti Jovanu . Iz Jovanovog grla više nikada ne smije poteći pjesma , a da i uzdah ne potekne istovremeno : prvo uzdah , prvo tuga , pa tek onda radovanje . Pa i kad nestane Jovana , tako mora i njegov sin , i sin njegova sina , i praunuk , i pra-pra ... Ustaški nož i jame u sjećanju će , kao svoj usud , kao svoju Golgotu , nositi vječno i Hercegovina , i Kordun , i Bosna , i Lika , i Banija ...

Osveta ! - naježi se Uroš od iznenadne studeni . Kad bi Hans znao šta ja to danas ...

Imao je na studijama druga , Hansa Bergera . Često se sa njim sporio . Tom ratničkim duhom prožetom Prusu suprotstavljao je ljudsku pitomost , dobrotu i praštanje - ono , dakle , što je primio od Dostojevskog , što je našao u Jevan&dstroke;elju i čemu uči pravoslavlje . Ispričao mu je , jednom prilikom , ko su šuckori i šta su , sveteći Ferdinandovu glavu , sve počinili po Bosni i Hercegovini , i kako je , osamnaeste , porodica jedne žrtve u njegovom selu oprostila ubici Fadilu i još se sa njim i zbratimila .

" Ko tebe kamenom , ti njega pogačom ! - eto tako su moji neuki seljani postupili " - nasmijao se nadmoćno i zadovoljno .

" Gluposti ! To su , zbilja , gluposti ! " - pogledao ga je Prus začu&dstroke;eno . " Nikada dušmaninu ne vraćaj zlo dobrim - to vrije&dstroke;a , to ponižava ! " - pozvao se , po navici , na Ničea . " Planite gnjevom , ali ne ponižavajte , to je mnogo poštenije ! Osveta ... čovječnija je osveta od prezira , od vašeg licemjernog praštanja " - odjednom se Hans uzbudio . " Podijeljena nepravda , to je već pola pravde ! " - zaškiljio je kao da je na frontu i nišani .

" Ako se zlom na zlo odgovara , onda se " - mirno je uzvratio Uroš - " sije sjeme nove mržnje i zlo se produžava . Fadilova djeca bi , da smo ga ubili , stekla pravo na svoju osvetu ... Oko za oko , zub za zub ! - misliš da je tu starozavjetnu zapovijest Hristos slučajno ukinuo ? Mač se ne izbija mačem , već samo ljubavlju ! "

" Muka mi je , vjeruj , kad čitam i kad slušam ta vaša , slovenska , ta ruska i srpska naklapanja o ljubavi i praštanju ! Praštanje bi , možda , donekle imalo smisla , ali samo da postoji ljudsko kajanje ! Ovako ... "

" A ti misliš da nema kajanja ? "

" Kakvo kajanje ? " - namršti se Berger " To je gospodin Dostojevski izmislio ! "

" Znači li to , Hans , da ništa ljudsko , ništa božansko i plemenito u Fadilu nije razbudilo naše praštanje ? "

" Uroše ! " - dreknuo je odjednom Berger . " Čuvaj se od onih koji su ti dužni , pogotovu ako su ti bližnji : rodbina , sunarodnici , susjedi ! Ti si njihova zla savjest , oni će se , zbog tvog oproštaja , vječno osjećati sitnima . U prvoj zgodnoj prilici , krv bi ti rado posisali ! "

" A kako , baš me zanima , vi , Nijemci , mislite da stvorite natčovjeka , ako tako strašno prezirete čovjeka ? Od čega da ga stvorite ... Od čega , Hans , reci mi ? "

" Stvorićemo ga tako " - pao je Berger u vatru - " što ćemo njegovati svoj moral i što ćemo dugo izražavati zahvalnost prijateljima i dugo se svetiti neprijateljima . Ja sam za pročišćeni smisao prijateljstva , ali i za to da se stalno imaju neprijatelji . Oni su potrebni kao odvodni kanali za afekte zavisti , svadljivosti i nadmjenosti - apsolutno se slažem sa tim što je Niče govorio . Dostojan neprijatelj , to je već pola prijatelja ! Zar je potrebno da tebi , Srbinu , to govorim ? "

" Ne razumijem te , Hans ... i nevažno je jesam li Srbin ili Šve&dstroke;anin " .

" Vas , Srbe " - raširio je Berger ruke - " vas , Srbe , mi smo proslavili ! Zahvaljujući velikom njemačkom neprijatelju , cio svijet vas je upoznao . Za vas govore da ste pobijedili silnu njemačku carevinu . A šta bi , molim te , taj isti svijet pričao da su Srbi potukli neke Arnaute , neke Papuance ... ? Ne bi se ni znalo za tu pobjedu ... Francuskoj ste , to si mi pričao , podigli Spomenik zahvalnosti u Beogradu . Kakvo nepoštovanje , kakva nepravda ! Njemačkoj ste , Njemačkoj ste trebali da se zahvalite ! "

" Neprijatelju se ne zahvaljuje " - potapšao ga jo Uroš po koljenu . " Njemu se samo prašta , i mi smo to učinili . "

" Zažalićete , Uroše , jednoga dana za njemačkim neprijateljem ! Kad vas bližnji i sitni ščepaju zubima ... kad vam takvi , kao taj Fadil , skoče za vratove . Lako je sa dušmaninom kojeg treba mrziti , teško je sa onim koga treba prezirati ! "

" Ja ne mrzim , nikoga ne mogu da mrzim ! " - povikao je iznervirano . " Vjera moja mi nalaže da volim sve živo na ovoj zemlji , čak i svoje neprijatelje . "

" Vi , Sloveni , u ponečemu nalikujete ženama " - osmjehnuo se Berger . " Pritajeni , u vama žive i rob i tiranin . Zato toliko i pričate o ljubavi . I zato , na isti način , slavite svoje patnje , svoje poraze i svoje pobjede " .

" Patnja je dar Božiji . Ne može svak na Golgotu , to je privilegija rijetkih i odabranih ! " - knjiški je odgovorio Uroš , ubije&dstroke;en da je kazao veliku istinu ...

Šta li bi danas rekao , kad bi se sreo sa Hansom Bergerom i kad bi mogao da govori ?

On i dalje hoće da vjeruje da je patnja milost neba i da je namijenjena samo najboljim . Ali onda , kad je razgovarao sa Bergerom , njegovo poznavanje zločina i ljudske nesreće bilo je isključivo knjiško - danas vidi i mnogo površno i neuvjerljivo . Sad , kad ga je zlo bacilo poda se i kad svuda oko sebe zlo primjećuje , uvukao mu se crv sumnje u glavu : glo&dstroke;e , kopa , razdire . On to neće da prizna sebi , pa i dalje , kad kleči svoje molitve , pokušava da se , u mislima , ushiti mučeništvom i prosi od Svevišnjeg samo to da on , Bog , otvori oči i da se nadviri nad Hercegovinu ! Tako se moli i goni od sebe misao da se moli uzalud .

Suviše smo sitni - pričinjava se Urošu - da bi nas Spasitelj vidio i da bi naše molbe i žalbe stigle do njega . Pomisli : možda je on , baš u ovom času , dok leži na toploj zemlji i posmatra grobove , le&dstroke;ima zgnječio neku bubicu , nekog mrava ... možda jedan čitav svijet pod njim cvili od muke , samo što to on ne osjeća i ne razumije ! Kad čovjek ili vo ili kljuse pre&dstroke;u preko mravinjaka , za mrave je to potres , kataklizma , najveća tragedija . A za čovjeka i za konja običan , nezgrapan korak : samo otresu nogom i produže .

Bogu je svejedno , pojmove dobra i zla izmislili su ljudi ... da li Heraklit , koji je to filosof rekao ? Zemlja stenje , a nebesa ćute ! - to je i Njegoš osjetio .

S kojim pravom - pitao se Uroš - tražimo od Božijeg oka da razlikuje naše svadbe i sabrane ? Jame i žitne dolove ? Lelek i pjevanje ? Dim iz fabričkog odžaka i dim iz odžaka u konc-logoru ? Nož , kojim se reže hljeb , i nož , kojim se režu vratovi ?

Ipak , ipak ... zašto ćuti Bog dok posmatra Hercegovinu ? Njene jame , njene rane , njene zbjegove . Slivljane , koji napustiše svoje selo i skloniše se u Ljeskovinu . Italijane , koji pomažu ustaše i te iste ustaše otvoreno psuju u lecima koje , iz aviona , bacaju na srpska sela i zbjegove .

- O Urošeee ! - uspe se , odozdo , iz sela , glas Jelenin .

Ne htjede da ustane i da joj se pokaže . Ne rastaje mu se od šumara Sima i strica Andrije .

- O Urošeee ! - ponovi ona još snažnije . - Zovu te kući , došao je ded Nićifor .

3 .

Lelekom dočekaše protu Nićifora . Smrt Jovanove žene i troje djece , iskopane Borikine oči , Andrijina pogibija - sve je to , pred njim , ponovo oplakivano .

- Striko moj ! - smotala mu se Borika oko nogu čim je sjahao . - Vidi , striko , šta nas je zadesilo !

- &Dstroke;ede ! &Dstroke;ede ! - zagrlio ga je Jovan , naslonio glavu na protino rame i , kao dijete , zajecao .

- Iskopanje , iskopanje , pa to ti je ! - plakala je Jelena pred protinim sinovcem Dragišom Jugovićem i unukom Bratomirom .

Tek kad je lelek jenjao , prota u&dstroke;e u kuću i sjede za dugački , drveni astal , izme&dstroke;u Borike i Lazara . Desno i lijevo od njih , počeše da se tiskaju Dragiša , Bratomir , Grgur , Milovan , Obrad Topović , Veljko Golijanin , Živko Bedevija , Dragan Žirević ... Soba posta tijesna : izniješe sto napolje , pod orah , u hladovinu .

- Kako je tata , što on nije došao ? - tek tada upita Borika za oca Stanoja .

- Dobro je , krade Bogu dane - pro&dstroke;e prstima kroz svoju dugačku i bijelu bradu prota Nićifor . - U njegovim i mojim godinama , sinko , ništa nam drugo ne ostaje ... Bio se spremio , htio je da do&dstroke;e ... ja ga razbih , velim ne možemo ...

- A kako je majka Stana ? - prekide ga Borika . - Vidi li još , može li na noge ?

- Baba je zmaj nebeski ! - povika Bratomir . - Bolje se drži i od &dstroke;eda Stanoja i od &dstroke;eda Nićifora .

- Oko moje , oko tetkino ! - pruži Borika ruku prema njemu . - Imaš li mi kazati još nešto , akobogda ? Kako ti je Ljubica , da nije noseća ?

- Ne kvoči , ženo ! - odbrusi Lazar , pola u šali a pola ozbiljno . - Ne može se doći do riječi od tebe ... Dobro si se usudio da kreneš po ovom belaju , moj Nićifore ! - dosu proti rakije .

- Šta rade Osmanovići ? - upita Obrad Topović .

- Šteta što ne spalismo ta govna ! - dočeka Živko Bedevija .

- Bez brige , bez brige ! - odmahnu rukom Borikin brat Dragiša . - Ne smiju nas ružno ni pogledati , dok je Miljan na Vučevu .

- Koji Miljan ? - upita Obrad Topović .

- Kapetan Miljan Rovović . Stalno krstari našim krajem sa četom Pivljana .

- Miljan ! Miljan ! - skoči Obrad i zagrli Grgura . - Naš , naš Miljan , pobratime !

Objasniše proti gdje su sreli kapetana Rovovića i kako su se upoznali . Zametnu se priča o bici na Kobiljoj Glavi , o Miljanovom &dstroke;edu Mrgudu , o italijanskom vojniku Tomu Guzini , o Andrijinoj pogibiji . U sred priče , pojavi se Uroš : drhtao je od plača dok se pozdravljao sa Nićiforom .

Napreskok i nepovezano , pričali su proti o ustanku i svojim pobjedama . O tome koliko je sela , početkom jula , prešlo u Crnu Goru , a koliko ih je ostalo u Hercegovini . O tome kako dijele tjeskobu , kako beru ljetinu i kako su zaštićeni zbjegovi .

- U mojoj kući nas je , Bogu milom fala , dvadesetoro - reče Lazar i nazdravi Todoru Raškoviću iz Slivalja . Primio je pod svoj krov njega , majku njegovu , ženu , troje djece i trojicu Todorove braće sa ženama - I može stati još toliko , još tri puta toliko , ne daj , Bože , nevolje !

Prostru se , po podu , asure od slame , ima sijena u štali , toplo je i napolju . Na krevetima spavaju samo Lazar i Todor , sa ženama . Kad svane , čobani krenu za stokom u planinu . Muškarci , koji su noću držali stražu , silaze u selo , na spavanje . Drugi idu da ih zamijene . Ostali kose žito , žene plaste , vare mlijeko , spravljaju pite i hljebove . Slivljanima je najteže . Pod oružjem , svakoga jutra , pješače dva sata do svojih pustih kuća , rasporede straže i daju se na skupljanje ljetine . Do podne kose , od podne vršu i džakove , noću , prevoze u Ljeskovinu . Tako su pokosili čaire i sadjeli sijeno . Tako će , ne vrate li se prije toga u selo , obaviti i jesenje oranje . Umorni su , neispavani , mrzovoljni . Izdaju živci , nestaje strpljenja , sve je manje molitvi i sve više kletvi u kojima se Bog spominje . Prije tri dana , u Ljeskovini je umro Todorev stric Petar : i njega su , na saonima , dva sata vukli do Slivalja i sahranili kraj žene Vojislave . Prve noći po njegovom ukopu , u Lazarevoj kući planu sva&dstroke;a izme&dstroke;u Todora i njegovog mla&dstroke;eg brata Radovana . Krivicu za potucanje i selidbu svaljivali su jedan na drugoga , umalo nijesu proradile i puške , istrčali su napolje , počeli da prebrojavaju ovce i da se dijele . Osjećaj da su na tu&dstroke;em vratu ne može da ublaži pažnja kojom ih obasipaju Ljeskovčani . Čini im se da u toj brizi ima dosta iskrenosti , ali mnogo više pretvaranja . Niko ne može biti srećan kad mu se drugi uvali u kuću , u tor , u pojatu , u livadu . Broje se , u duši , dani kad će uljez da ode , pa makar to bio i rod najro&dstroke;eniji .

- Mudar si , znaš više od ostalih . Koliko će , tako ti Boga , ovo zlo još da potraje ? - upita Todor protu Nićifora .

- Taj dan će , sinko , Svevišnji da odredi ! - prekrsti se Nićifor .

- Slava mu i milost ! - prekrsti se i stari Veljko Golijanin .

- Ovako se dalje ne može ! - udari se Todor rukom po koljenu . - Pobjegao sam od kuće , ličim sebi na ženetinu ... na prosjaka koji obija tu&dstroke;e pragove !

- A meni ličiš na komunistu - nasmija se Nićifor . - Gledam , sinko , tu tvoju petokraku ... i Grgurovu , i Jovanovu , i ovog o&dstroke;e mladića - pokaza na Dragana Žirevića . - Gledam te vaše zvijezde i razmišljam : je li to neka moda ili vas je zavrbovala Rusija ?

- Poznaješ li , proto , popa Perišu iz Gacka , iz sela Kazanaca ? - upade Obrad Topović .

- Poznajem ... šta je s njim ? - uozbilji se Nićifor .

- Pop Periša ti je , proto , pored krsta prišio petokraku ... istu ovaku - skide Obrad kapu i pokaza na zvijezdu od crvene čoje . - A kad povede svoju četu na ustaše , trči prvi i galami : " Ha , junaci ! Ha , ruski sokolovi ! " Gledao sam ga i slušao , oče Nićifore !

- A što ti , sinko , toliko voliš Rusiju ? - dotače svojom mršavom rukom Obrada .

- Zato ! - gužvajući kapu u ruci odgovori Topović .

- A voliš li Engleze ? - osmjehnu se prota .

- Jok , oče Nićifore !

- A zašto njih ne voliš ?

- Zato ! - dočeka Obrad Topović .

- Ja ! Ja ! - huknu prota nekako potišteno . - Oma&dstroke;ijao vas , oma&dstroke;ijao vas Staljin , bogami !

- Oma&dstroke;ijala nas , &dstroke;ede , ljubav prema ruskoj braći ! - zašušta Grgur kožnim kaputom . - Partizani su ... znaš li da su partizani uzeli vlast u Srbiji ?

- Sem Podgorice i Cetinja , sva je Crna Gora u našim rukama ! - isprsi se Dragan Žirević .

- Meni je kapetan Miljan pričao da su u Srbiji glavni četnici - usprotivi se Dragiša Jugović . - Ima , kaže , i partizana , ali su glavni četnici . Vodi ih neki pukovnik Mihailović ... tako kaže , a ja tom čojeku vjerujem .

- Prema nekim vijestima , Danilo mi je u Srbiji , Nićifore ! - reče Lazar . - Mitar Žeravica saznao odnekle .

- Sigurno je sa komunistima ? - namrska prota čelo i podiže sa gornje usne brkove .

- Sa njima , možda je sa njima , s kim bi drugijem .

- A ko ih vodi ... znaš li za šta se bore , Lazare ?

- Za slobodu , da oćeramo dušmane iz kuće ! - podviknu Dragan Žirević .

- Čuo sam da ih vode Turci i Hrvati - uzdahnu Nićifor . - &Dstroke;avo odnio slobodu , ako je to istina !

- Vode ih Srbi ... sve sami Srbi , to ti , &dstroke;ede , ja potpisujem ! - lupi se Grgur ispruženim kažiprstom po sred prsiju .

- Lakše , lakše malo , sinko ! - zavrtje glavom prota Nićifor . - Ima li me&dstroke;u vama komunista , prvo to da vidimo ?

- Nema , u ovome selu ih nema ! - požuri Lazar sa odgovorom . - Ali ih ima , vi&dstroke;ao sam ih po drugim četanma , po drugim selima . I biće ih , možda , sjutra i o&dstroke;e , Nićifore !

- Zabraniće da se molimo Bogu , ako se namnože i ako pobijede . Boga , Boga ne vole , Lazare !

- Neka to ! - odmahnu rukom , izgledalo je da se naljutio . - Junački se bore , u to sam se uvjerio ... Vole Rusiju , to je istina . Ali , volimo je i mi , Rusija nije samo njijova , ona je i naša , svije nas , Nićifore !

- Zaštitnica , majka naša ! - prekrsti se prota . - Slava Rusiji , po hiljadu joj puta slava ... pogrešno si me razumio , Lazare !

- Ja bih , koliko je ujutru , ušao u Komunističku partiju , samo da nema Hrvata i Turaka me&dstroke;u njima ! - reče Obrad Topović i pruži proti parče hartije . - Pogledaj ovo : zovu Turke i ustaše da nam se pridruže !

Prota poče da čita , podrhtavale su mu ruke i suzile oči od napora .

- &Dstroke;ede , ja ću ! - uze mu Grgur papir iz ruke , kašljucnu , dade znak glavom da se umire . - Narode Hercegovine ! - prolomi se njegov glas . - Krvava Pavelićeva tvorevina je na umoru . Izbjeglice i pokolja ustaškog ološa , čitavi krajevi gdje su vršena klanja , dižu se u odbranu golih života . Moćni Sovjetski Savez i Komunistička partija Jugoslavije , pozivaju sve napredne i svjesne Hrvate i muslimane da se pridruže ustanicima u Hercegovini . Živjelo bratstvo i jedinstvo ! Živjela sloboda ! Živjela Rusija !

- Okle ti to , Obrade ? - pogleda ga Lazar sumnjičavo .

- Dali mi komunisti - nasmija se on . - Dao mi poručnik Stojan Bujović .

- I ti to kriješ , pobratime ! - ljutnu se Grgur na njega . - Mogao si ovaj letak barem meni da pokažeš .

- A što , pobro , da ti pokazujem ? Taman posla da nam se Hrvati i muslimani pridruže ! - odbrusi Topović . - Pa , na te zlikovce smo i digli oružje .

- Nijesmo ustali samo protiv njih ! - javi se prvi put Milan Crnoglav . Rana na nozi je zarasla , ali kost još boli , nosi štaku , smiješno poskakuje pri hodanju . - Na Talijane si , biva , zaboravio ?

- Na moju dušu , Talijani nijesu toliko loši - reče , savladavajući kašalj , Veljko Golijanin . - Ima neko doba , stalno nam , proto , iz aviona bacaju nakve papire ... vele da su oni protiv ustaškije pokolja i da njijov car nije naš dušmanin !

Nastade prepirka . Teško se moglo razabrati ko , šta i kome govori . Jedni su tvrdili da Italijani lažu , da su to stare " latinske kurve " , da su oni doveli ustaše i da im ništa ne treba vjerovati . Drugi su se prisjećali prvih dana okupacije : italijanska vojska je mirno ušla u varoši , nije bilo ni ubistava , ni pljačke , ni silovanja . Tu&dstroke;inci su , ne vole nas , ali su se ponašali ljudski i snošljivo . Zlo je počelo s ustašama i sve zlo potiče od ustaša . Tačno je to - lupale su šake po stolu - ali ti isti Italijani su , čim je izbila pobuna , pritekli u pomoć ustašama . Da ne bijaše njih , Hercegovina bi davno bila oslobo&dstroke;ena .

- Jebem ja Talijanima majku , da oprosti prota Nićifor ! - rumen od bijesa dreknu Obrad Topović . - Ali bih , koliko je ujutru , sa njima uglavio sporazum . Priznao bih njijovu vlast , samo ustaše da potamanimo ! A onda ... onda bih udario po Talijanima !

- Da znaš - skoči Grgur - ta ti nije za bacanje . I ja sam za to , pobratime !

- &Dstroke;eco moja ! - iznenada se podiže prota Nićifor . - Okanite se klanja i slijepe osvete , Hristom našim vas preklinjem !

- Ko se ne osveti , taj se i ne posveti ! - povika Jovan , suze mu ljuljnuše niz obraze .

- Nijesu krivi , nijesu svi oni krivi , moj Jovane ! Mnogo poštenije ljudi je me&dstroke;u njima .

- Oprosti , &dstroke;ede , ali se ne slažem ! - zakorači Jovan prema Nićiforu . - Nimalo se s tobom ne slažem . Bio sam promijenio vjeru ... vjeru sam , braćo , bio promijenio , istina je što se po selu šapuće ! - pade u vatru , mijenjao se u licu i mlatarao rukama . - Kriv sam , ljudi , što mi je majka bez očiju , ja sam je oslijepio ! Ja sam &dstroke;ecu svoju , ja sam ženu ...

- Jovane ! - povika Borika . - Jovane , sine , šta to govoriš ? !

- Jeste , majko , bio sam izdao i sa pravom si me bila svrstala u pokojne! ... Ovaj crni barjak - pokaza na kuću - postavljen je čim si se vratila iz Ljubinja , a tada smo još bili živi ... Dušan ... moj Dušan , moj Mirko ... Malina , Radmila ... bili smo i znala si , majko , da smo živi , ali te bilo stid da ispričaš Lazaru i strah da za bruku ne doznaju komšije ! Kao mrtvaca si me primila i kad do&dstroke;oh sa Trusine ... Jeste , istina je , &dstroke;ecu sam bio dao u njihovu školu , vjenčao se po rimskom obredu ... uvukao sam se bio me&dstroke;u ustaše , bolje ih od vas poznajem ... Tačno je , &dstroke;ede , da mnogi Hrvati i Turci nijesu okrvavili ruke , ali nije tačno da je mnogo poštenije ! - raspali šakom po stolu i prevrnu bocu rakije . - Ustašama je - nastavi smirenije - prišao samo ološ , samo šljam , sve sami gadovi . I ti gadovi su jedino i klali , jedino oni kolju , ali to ne znači da su za zločine jedino oni odgovorni ! Krivi su , itekako su krivi , i oni pošteni . Oni što okreću glavu kad vode Srbe u jamu , što povraćaju od muke i što kunu ustaše kad se zatvore u četiri zida i kad ih niko ne vidi i ne čuje . Krivi su - preznojavao se Jovan - zato što je njihov otpor zapretan samo u duši , što ne čine ništa da spriječe zlo i što nas , pored njih takvije , ustaše mogu sve da pokolju !

- Svaka ti je kao salivena ! - podrža ga Todor Rašković . - Pričo mi je čojek da je u selu Čitluku neki Hrvat Pandžić , mislim da se zvao Lovro Pandžić , sa svoja tri naoružana brata stao ispred ustaša i dreknuo : " Prvo se obračunajte s nama , pa onda radite od Srba šta god hoćete ! " I ustaše su podavile rep i odustale ... Onaj dobri Turčin ... kako mu no bijaše ime ... onaj , onaj Šendro , Meho Šendro , pušćao je u selu Hrušto sve Srbe iz zatvora ! U Gacku ih takije ima nekoliko . A da ih je više , da se ovi šutljivci podignu , ni pola sata se ne bi održala hrvatska država .

- Tako je , Todore ! - zagrli ga Jovan i poljubi . - O&dstroke;e su mi se , evo o&dstroke;e su mi se - pokaza navrh glave - popele priče o poštenim Hrvatima i muslimanima ! U Stocu , Čapljini , Mostaru i Ljubinju , a tamo su ... tamo su , braćo , bili najžešći pokolji ... u tim mjestima , koliko ja znam , na prste jedne ruke mogu se nabrojati svi oni koji su skočili da brane Srbe i koji nijesu mirno posmatrali zločine ! Da se našlo samo još deset , najviše dvadeset ljudi da pomognu profesora Klarića , Hakiju Garića i Nikolu Jerkovića , Srbi u Stocu i Ljubinju , to vam ja kažem , bili bi spašeni ... Većina je , ja to znam , onije koji s pravom mogu da kažu : " Ja ništa nijesam učinio , ja nikoga nijesam ubio ! " Nijesu ubili , ali jesu krivi , svi su krivi , i ti koji jesu i ti koji nijesu ništa učinili ! Kriv sam i ja , što sam , što sam ... - poče da drhti i da plače - kriv sam što sam ... što sam promijenio ime , što sam o&dstroke;e , na reveru , nosio Pavelićevu značku , što sam ... što sam još Ivan i rimokatolik ! Vrati me u našu vjeru , skini čini sa mene ... učini to , ako možeš i ako me još priznaješ za čovjeka i svog unuka , &dstroke;ede Nićifore !

9 .

Do&dstroke;i , ogrij se ! - pogledom zovnu Uroš vjevericu i otrije , po ko zna koji put već , suze sa obraza . Bio je sam , u planini , me&dstroke;u borovima , sklupčan kraj vatre koja je tinjala .

Jutros je u Ljeskovinu stigao kurir vojvode Žeravice i donio vijest da su juče , u zoru , za Božićnom trpezom , poklani svi Jugovići ! Sve kuće , čitavo selo , do temelja !

Posječen nesrećom i još razdražen Borikinom kuknjavom ( grebala je očne jame , nabrajala na sav glas i svakog u rodu , poimenično , oplakivala ! ) , kradomice je stavio u torbu mali nožić , parče hljeba i mesa , obukao se dobro i , neprimijećen , iskrao iz kuće , namjeran da , pješice , po mrazu i gazeći cijelac snijeg , ode u Jugoviće . Ali tek što je zamakao iza brda i zašao u planinu , skolila ga je tuga , izdale noge ... svalio se u namet i zaplakao . Klečao je dugo , prisjećao se &dstroke;ačkih dana i raspusta koji je provodio u velikoj Stanojevoj i Nićiforovoj kući kraj Neretve . Dragi i davni dani : miris babinih uštipaka , zveckanje ujakovih gvož&dstroke;a za lisice , šuštanje uštovljene vučije kože iznad kreveta na kome je spavao njegov djed Nićifor ... Uhvatila ga je studen , sav se tresao . Skupio je suvih šišarki , nalomio granja , naložio vatru i učepao snijeg okolo .

Sunce se primaklo svom sjedalu , a on još gleda u žar i manito kolo koje igra po Hercegovini . Ono što je bilo ljetos , gotovo da je i zaboravio . Naši i ustaše ! - tada se znalo gdje je brat a gdje dušmanin . Straže su držane oko sela , sa pjesmom se odlazilo u napade . Sad je drukčije ...

Čim se Ljeskovina podijelila na dva tabora - prisjeća se Uroš - Danilo je , iz istih stopa , sa vojvodom Mitrom otišao prema Nevesinju . Istoga dana , pred veče , Vido Stupić je odveo Grgura i Jovana .

" Deco moja ! Nado moja ! " - grlila je Borika , pred polazak , sinove . " Šta će , ako vi pobijedite , biti sa mojim Danilom ? "

" Zna se šta će biti sa izrodom ! " - dočekao je Grgur osorno .

" A šta će biti ako Danilova strana pobijedi ? "

" Tada će isto biti sa nama ! "

" Kuku ti je meni i uzočes , pa ko god pobijedi ! " - prekrstila se ona i pomolila Svetom Vasiliju .

Od tada , ne vi&dstroke;aju joj se sinovi . Još ne pucaju jedni na druge , reže i mjerkaju se preko nišana . Kad Danilo navrati u selo , Jovan i Grgur se sklanjaju . A kad Grgur , u okolnim selima , agituje za upis u partizane , javno se hvališe i prijeti kako će , za primjer ostalima , smlatiti brata izroda . " Odlećeće mu glava i sa glavom kokarda , pa da nas je deset puta ista majka rodila ! " Jovan je povučeniji i smireniji . Urošu se čini da bi njegov najstariji brat rado iskoračio iz kola , ali ne smije od Grgura . Ništa posebno ne veže Jovana ni za petokraku ni za kokardu . Planu mu oči tek onda kad neko spomene ustaše ... stalno pita Stupića i Druga Brka kad će već jednom partizani udariti na Ljubinje .

Najgore od svega je to što niko pametan ne nmije da objasni zašto podjela mora biti tako katilska i fatalna . Svakog jutra , nešto ružno i novo sknade jedni drugima . Vido Stupić pade s nogu : obigrava sela i krsti četnike kao podrepaše , šoviniste , petokolonaše , kvislinge ( tu riječ s mukom i pogrešno izgovara ) , izmećare , kukavice ... najposlije i kao " plaćene špijune svjetske reakcije ! " Vojvoda Mitar uzvraća pričama da su partizani dušmani srpstva , da šuruju s ustašama i da , čak , iza le&dstroke;a , rade protiv Rusije !

Ipak , u nevesinjskom i gatačkom srezu , pored svih psovki i uzajamnih olajavanja , dioba još nije stigla dotle da , objeručke , ne prihvataju bjegunce i otpadnike , čak se za njih i otimaju . Krsto Maletić je , u roku od deset dana , četiri puta bježao iz četnika u partizane i iz partizana u četnike . Prelivoda je mnogo , nijesu rijetki slučajevi da i čitava četa , preko noći , promijeni oznake na kapama .

Lazar samo huče , priogrnuo se mukom , stoji po strani , neće da se uhvati u kolo . Gosti i četnike i partizane , otvori im kuću pa nek uzimaju . I sluša , raspituje se , jesu li se pokrvili i gdje su se sve pokrvili . Oko Nikšića i Grahova , još od Nikolja dne , pale jedni drugima kuće , ima vijesti i da se bacaju u jame !

Ruže se , kolju se - misli Uroš pored vatre - a ne znaju ni oko čega ni ko ih zavadi . Kao da je neka viša sila , da se krše i lome me&dstroke;usobno , niz planinu pokrenula kamenje : istog sastava , iz iste gomile . " Živio Kralj ! " " Živio Staljin ! " - ne silazi im sa usana . Kad kaže " revolucija " , Vido Stupić misli na Rusiju . Kad kaže " saveznici " , i Mitar Žeravica misli na Rusiju ... Misle ... ništa oni ne misle : upravljaju svojim postupcima , taman kao stijena kad je s ramena zavrljači čobanin . I ona bi , kad bi imala svijesti , mislila da leti po svojoj volji !

" U sovjetskoj Rusiji , drugovi ! " - čuje Uroš glas Vida Stupića - " proleterska revolucija stvorila je posebne ovce koje daju i meso i vunu , a da seljak ne mora da ih zakolje ! "

" Anatemate , &dstroke;avole , odbij se od mene ! " - krsti se Veljko Golijanin .

" Šta veliš , Vido , pobogu brate ? " - zijeva od čuda Živko Bedevija .

" Velim to što čujete , drugovi ! Obično za prvi maj ili neki drugi narodni praznik , toj ovci se otkine rep i od repa se dobije po pet kila mesa i dva kila vune ! Do idućeg praznika izraste novi rep ... i može tako po deset godina ! "

Krsto Maletić je , tada , po drugi put , napustio partizane . Sjutradan , u Fojnici , pedo mjesta od Ljeskovine , govorio je Mitar Žeravica .

" Braćo ! Mi se borimo za srećnu i veliku Jugoslaviju . Uzećemo sve do Pešte , i Solun je naš , i Skadar je naš ... Skadar pogotovu ! A temelj , braćo , te srećne države mora biti velika Srbija , jača i prostranija nego je bila u doba Dušanovo! ... "

Osvajajući Balkan i strižući ovcama neuništive repove , na ustaše su gotovo bili i zaboravili . A tada , baš u vrijeme Žeravičinih i Stupićevih mitingovanja , pomamili su se Osmanovići . " Sad , sad , dok se sva&dstroke;aju i dijele , živa je zgoda da ih potamanimo ! " - veselio se , po Skokovićem kazivanju , hodža Velija Osmanović ... Samo koji dan prije nego što će poklati Jugoviće , ustaše iz Osmanovića spalile su pet srpskih sela ... u jednom od njih , u Bodežištima , zatekao se Šuleta Skoković sa tridesetak partizana i satima odolijevao navali podivljalih komšija , uludo se nadajući da će mu neka od obližnjih četničkih četa priteći u pomoć ! Ako je vjerovati Krstu Maletiću , Mitar Žeravica je čuo pucnjavu , ali se nije ni pomjerio ! Naklapao je , uz kafu , sa majorom Boškom Todorovićem , koji je , kao specijalni izaslanik pukovnika Mihailovića , prethodnog dana , iz Foče , stigao u Hercegovinu .

" Puštite priču , u Bodežištima ginu naša braća ! " - kao bez glave , utrčao je u kuću Krsto Maletić . " Diži se , vodi nas , gospodine vojvodo ! "

" Je li to naše selo ? " - upitao je Mitra major Todorović .

" Naše , srpsko , a čije bi drugo bilo , gospodine majore ! "

" Četničko , je li četničko , to pitam , gospodine vojvodo ? "

" Partizansko , ama opet srpsko ! " - rekao je Žeravica .

" Neka ih onda spašavaju Staljin i Kominterna ! "

" To su moje komšije ! " - začudio se Žeravica . " To su moja braća , gospodine majore ! "

" Znam , znam ... smirite se , gospodine vojvodo ! "

" Danilo ! " - okrenuo se Mitar Lazarevom sinu . " Uzmi četu momaka i trk na Bodežišta ... iz ovije stopa , nema čekanja ! "

" Sem voda koji obezbe&dstroke;uje štab , svi su drugi odsutni , gospodine vojvodo ! "

" &Dstroke;e su ? Kako nema nikoga ? " - zagrmio je Žeravica .

" Otišli su u pomoć popu Periši , gospodine vojvodo ! I sami znate , napali su ga nikšićki partizani ... "

" Jadi naši ! Jadi naši ! " - nije mu dao Mitar da završi . " Vodi onda štapsko obezbje&dstroke;enje ... mora da im pomognemo ! "

" Kasno je , izgleda da je kasno , gospodine vojvodo ! " - spustio je durbin major Todorović . " Selo gori , sve kuće gore ... nemamo više koga da spašavamo ! " Zatim je izvukao iz džepa mapu gatačke površi i zovnuo Danila . " Pokažite mi " - rekao je - " najbliža turska sela , gospodine poručniče ! "

" Bahori , Mr&dstroke;enovići , Vratnica ... malo dalje su Ravni i Dobropolje " - odgovorio je Danilo .

" Još noćas , moramo da ih spalimo ! " - pružio je mapu Mitru Žeravici . " Da osvetimo one tamo " - pokazao je na Bodežišta .

" Jadni Nićifor ! " neočekivano je uzdahnuo vojvoda .

" Izvolite ! " - pogledao ga je major Todorović .

" Ništa , to ja onako , za sebe ... Tamo , u kotlini Neretve , ima jedno naše veliko selo . Ustaše su im za vratom , strah me da ih ne pokolju , gospodine majore ! "

" Ako je selo naše ... "

" Naše ... &dstroke;avolje ! " - odmahnuo je Žeravica . " Srpsko , srpsko ... ima i partizana i četnika ... dosta je i neutralnih . Poručio sam im da bježe , pisao sam , onomad , proti Nićiforu . "

" I , šta je odgovorio ? "

" Nema odgovora , to je muka , gospodine majore ! Nema ni momčeta po kome sam pismo poslao . Ne znam je li ga prota i dobio . Možda su mog kurira uhvatile ustaše ... u odlasku ili pri povratku , neko mu se zlo sigurno desilo ! "

" A moždao je pao šaka i partizanima ? " - klimnuo je glavom Todorović .

" Možda ... možda i njima , gospodine majore ! Samo ga oni , vjerujem , ne bi ubili . Bar ne ovi naši , domaći ... još se nekako trpimo i podnosimo . "

" Ako je naleteo na crnogorske partizane , sigurno su ga ubili ! " - umiješao se Danilo .

" Samo da mi je znati " - ponovo je uzdahnuo Žeravica - " da li je dobio pismo Nićifor ... ? Kumio sam ga da bježi i plašio , koliko sam mogao . Rekao sam mu da ne računa na našu zaštitu , jer se bijemo sa partizanima . Izmislio sam to , samo da posluša , samo da se pokrene ... A ono , ako ćemo pošteno , bijemo se i koljemo se ... one tamo ispekoše na vatri , a mi šutimo , mi seirimo , gospodine majore ! " - naglo je ustao od stola , prišao prozoru i zagledao se u dim iznad Bodežišta .

" Kasno nam je javljeno ... a ni oni , za nas , ne bi ni prstom mrdnuli ! " - dočekao je Todorović . " Nemci će otići , italijani će otići , a komunisti će ostati , gospodine vojvodo ! " - prišao je Mitru i s le&dstroke;a ga zagrlio . " Zabaviće nas o jadu , ako ih sada , dok je rat , ne uništimo ! " .

" Zato ste se , biva , i pobili u Čačku i Užicu i pomogli Švabi da umiri Srbiju ! "

" Nikako nismo mogli skupa ... kad-li , da-li , pukao bi čir koji se zagnojio ! "

" Neće nam to na dobro izaći , gospodine majore ! " - huknuo je Žeravica .

Krsto Maletić je izašao iz sobe i ostavio ih u razgovoru . Klisnuo je u noć i , prekjuče , oko podne , stigao u Ljeskovinu . Pao je suton dok je ispričao šta je sve čuo i vidio . Nikakvu poruku Lazar nije mogao da pošalje u Jugoviće , a uludo bi je i slao : već je bilo kasao da se ma šta učini ...

Nešto zašuška iznad Uroša i strese mu snijeg na glavu . Na grani bora pod kojim je sjedio , opet je čučala vjeverica i posmatrala ga radoznalo . On se lijeno diže , nabaca još granja na vatru , protegnu skočanjeno tijelo . Vrati se na isto mjesto , izvadi iz džepa pismo koje je , juče , pred zalazak sunca , Žeravičin kurir donio u Ljeskovinu .

" ... Krlv sam najprije pred sobom , a onda pred Bogom i svima ostalim , moj Lazare ! Ozgo , sa neba , nešto mi je šaptalo da krenem još na Badnje veče , inače će Osmanovići da ih pokolju . Naredih , uzočes po me , bataljonu da odspava i da je pokret na Božić , čim se razdani ... Stigli smo u Jugoviće možda samo sat ili dva iza pokolja . Još je gorjela crkva , a neki naši paćenici , koje su pobili napolju , još su bili vrući , još nijesu bili ukočeni ... Nikada ovo sebi neću oprostiti , Lazare ! Kazniće me Bog , što ga nijesam poslušao ! "

Bog ! Koji Bog ? - prekri Uroš lice rukama . Nema ga , nema ga ! - grizao je usne , drhtao i zurio nekud uvis , kroz krošnje borova . Zašto ti je , ako te ima , takva žrtva bila potrebna ? Koju to pravdu , koju harmoniju zločinom i našom patnjom potvr&dstroke;uješ ? Plamen i krv ... plamen i krv : zar time našu ljubav da razgoriš ? To nijesi ti , to ne možeš biti ti ! - sam , u šumi , očajnički se batrgao .

Ne znam , ništa ne znam , ja više nijesam kadar da trpim trpljenje ! Ne mogu , i neću , sjutra ću pripasati oružje ! Ne prihvatam Boga-mučitelja ... moja Ida ... moj &dstroke;ed Nićifor ... možda su i u Jugovićima ustaše kuvale djecu i nagonile majke da ih jedu ! - zari lice u snijeg ... rashladi ga studen i malo otrijezni .

Bože , oprosti mi ! - prekrsti se uplašeno . Ja ne mogu , kao moj Lazar , da ne tražim smisao tvoje presude ... nije da neću , ne mogu , ja to ne umijem . Shvatam tvoju blagost , samo dotle razumijem . Sve dalje je mrak , strašni mrak ... tvoja milost , koju izlijevaš i na one koji kolju , nimalo se ne dotiče zaklanih ! A i njima , tim prerezanim vratovima , otac si i njima , Gospode ! Tvoji su Osmanovići , ali tvoj je i ded Nićifor . Tvoje su ustaše , ali ni mi nijesmo na putu na&dstroke;eni ... Svevišnji , moraš biti od svih pravedniji i najbolji . Ili je tako , ili ne postojiš !

Ustade , poče da cupka oko vatre , trljao je ruke i cvokotao od studeni .

... I vidjeh kad otvori jagnje knjigu od sedam pečata ... i čuh glas veliki s neba gdje govori : Bog će otrijeti svaku suzu od očiju njihovijeh ... - sjeti se Otkrovenja Jovanovog . Sklopi oči ... poteče molitva sa nijemih usana : Znam , znam , Ti si sve predvidio unaprijed ! I jame , i krv našu , i naše krvopije . Tek na Sudnji dan prosuće se na nas tvoja blagost , Gospode ! I obrnuto , i obrnuto ... u vječni pakao , gdje se čuje samo škrgut zuba , poslaćeš , kad do&dstroke;e taj dan , crne Jugovića polaznike ... naša patnja je prolazna ... njihova nikad neće da prestane . Satana upravlja prolaznošću , a ključeve vječnosti držiš ti ... ti , Gospode !

Snažno otpuhnu , kao da istjera kamen iz sebe . Prodžara jednom granom kroz žar , odskočiše nekolike varnice ... odmrska torbu , sjede da užina ... Žvakao je polako , vraćala se snaga i prisebnost . Misao se odvajala od Boga , prizemljivala njegovu patnju i u ljudskom zlu tražila ljudske razloge ...

Život i bol , odnos života prema bolu ! - to mu je , sjeti se , na fakultetu bilo ispitno pitanje .

Život je Iksionov točak na kojemu se , htjeli to ili ne , od ro&dstroke;enja vrtimo ! - tako nekako počeo je svoj odgovor . I učini mu se da je stari profesor tu , u planini i u snijegu , pred njim , da sjedi s drugu stranu vatre i huče u naočare ... Život je zlo - ponavljao je u mislima ono što je nekada govorio - i bol je njegov glavni podsticaj . Još je Aristotelo govorio da mudrac nikada ne traži sreću , već samo rasterećenje od nesreće . Bol je veći time što je neki organizam razvijeniji : nikoga , dakle , kao čovjeka ne razdire ...

" Da , da ! " - kao da klimnu glavom profesor . " Svijet je , herr Vukotich , pun i optimista : oni se posprduju kad čuju takve teorije "

" Ne vjerujem , gospodine profesore , da takvi postoje ! Kad bi i najzatucaniji takozvani optimista prošetao kroz bolnice , tamnice i ćelije za mučenje ; kad bi zavirio u mrtvačnice ; kad bi obišao bojna polja , sudilišta i mračna staništa bijede ; kad bi proživio makar dan sa gubavcima i onima koji skapavaju od gladi - kad bi sve to vidio , taj optimista bi pojmio da mučilište , koje čeka grešnike poslije smrti i o kojemu kazuju sve religije , ne postoji ni pod zemljom ni nad zemljom , nego je ovdje , na zemlji , me&dstroke;u nama i za života našeg , ljudski pakao ! "

" Šopenhauer je " - osmjehnu se profesor - " mrzio sve , pa i sebe samoga . Savjetujem vam da se , ipak , ne saživljavate previše sa njegovom filosofijom ! "

" Dante , gospodine profesore , nije bio prethodno umro , da bi sakupio gra&dstroke;u za svoj pjesnički pakao ! " - usprotivi se Uroš . " Svako filosofsko ili umjetničko djelo , ako išta vrijedi , prikazuje samo ljudsku težnju ka sreći , ali nikada i sreću , jer ona ne postoji . I čovjekov hod je obmana : mi ne hodamo , mi se samo upinjemo da ne padnemo . Kao što ni život nije život , nego odlaganje smrti i otegnuto umiranje ! "

" Ljudi se , rekoste , plaše bola . Zašto onda " - zavrtje glavom profesor - " ljudi vole rat , kad je on kruna patnji i bolova ? "

" Nije rat bol , nego je život rat ! " - prizva Uroš ponovo u pomoć Šopenhauera . " Priroda je udešena tako da jači satire slabijeg i zato se , od postanja , odvija uništavajuća smjena pobjeda i poraza . Taj iznurujući i vječni rat nije samo ljudska kob i ljudska sudbina . Postoji , u Australiji , mrav-buldog koji se , čak , bori sam sa sobom . Kad ga neko ili nešto presiječe , glava napada rep ujedanjem , a rep se od nje brani ubadanjem : rat traje sve dok ne lipšu ili dok ne nai&dstroke;u drugi mravi , pa ih oboje , i glavu i rep , pojedu . A na ostrvu Javi ima jedno nepregledno polje prekriveno svakojakim kostima . Na tom polju , divlji psi napadaju velike kornjače i , kad ih proždru , na pse nasrću tigrovi . Sav taj jad ponavlja se iz dana u dan , hiljadama godina . Da budu psima i tigrovima hrana , te se kornjače , izgleda , samo zbog toga i ra&dstroke;aju ! "

Profesor je , sjeća se Uroš , podigao sa stola naočari i upisao mu - odličnu ocjenu . Zatim mu je rekao :

" Ne gledajte , gospodine Vukotiću , u svemu samo bol , samo zlo , samo rat i stradanje ! Ne ostanite ledeni i slijepi za blagorodnost prirode što nas poji vodom i vazduhom i što , stalno , uprkos smrti , obnavlja proljeća i ra&dstroke;anja . Ljudi ne bi toliko strepili od smrti , kada bi život bio nešto bolno i nepodnošljivo ! "

" Komedija " - naklonio se profesoru - " u najboljem slučaju , komedija je život za one koji misle , a tragedija za one koji osjećaju ! "

Bio je zadovoljan i pun sebe , a nije ni slutio da će , ni mjesec dana nakon tog ispita , skrenuti sasvim na drugu stranu i stresti , odbaciti pesimizam i mrzovolju Šopenhauera . Najprije Dostojevski , a zatim ruski religijski mislioci i Biblija , raspaliii su u njemu nadu da smrt nije kraj nego stapanje sa Bogom , da je zlo Satanina kušnja , a uzvišeno trpljenje bola i podnošenje života - Božiji odgovor ! Sa posebnim žarom , kojim gotovo svi preobraćenici pristupaju novoj vjeri , pokajanje zbog svog i tu&dstroke;eg grijeha i praštanje svačijeg sem svog grijeha , prihvatio je kao jedini put da čovjek i svijet i sebe popravi .

Kad su Idu ubili , on je dugo , čak i pošto je protjeran iz Njemačke , moleći za njenu dušu , nagonio sebe da moli Boga da bude blag prema Idinim dželatima i da im oprosti ! " Da je svijet bio bolji , da sam ja bio bolji , i u njima bi bilo više dobrote i ljubavi ! " - prisiljavao je sebe da misli , ne uspijevajući , ipak , da srcem prihvati te samoprijekorne izlive blagosti i nezlopamćenja .

Danas , me&dstroke;utim , on nema želje da kleči u snijegu i moli blagost za Nićiforove mučitelje ! Srce neće , srce ne da , ono je danas jače od razuma . Duši njegovoj , čak su tmurni Šopenhauer i rušilački Niče , maločas , bili bliži od Jevan&dstroke;elja .

Gospode moj ! - diže glavu prema nebu , kad završi užinu . Ne dovrši molitvu , otkaza misao .

Primiri se vjetar , pogleda niz bijeli proplanak , pa desno , iza sebe . Čistota i tišina . Uspravi se , provuče oči izme&dstroke;u stabala , odniješe ga duboko u šumu ... oslušnu uspavljujući šum u krošnjama , ispuni ga ljepota , neodoljiva ljepota i unese mir u njega . I , naglo , kao da ga obori nečiji malj , požuri ka zemlji , obre se na koljenima :

Hvala ti na ovoj minuti , Gospode !

Prenu ga oburvavanje snijega sa grana , zatim ču , ili mu se utvori , pseće režanje . Okrenu se na tu stranu ... protrnu : krupan vučjak , ili možda i vuk , oprezno je puzao prema njemu !

Polegućen , isturio bi prednje šape , zario kandže u snijeg , zatim povukao tijelo naprijed , odigao stomak od tla i sav se nakostriješio i zgučio . Krivio je , pri tome , glavu udesno i ulijevo , netremice ga klao svojim žutim očima i stalno režao .

Oduzet i zbunjen , čak i ne trepćući , Uroš ga je pratio nestvarno staloženo i skamenjeno . Po uvučenom stomaku , ogromnim očnjacima i divljim pokretima , shvatio je da je vuk , a ne pas , ispred njega i da bi svaki nagal pokret , svaki krik ili pokušaj bjekstva bio fatalan . Spokojstvo i mir , samo ako izdrži , bili su njegova jedina šansa i odbrana .

Možda mu je hladno , privukla ga vatra , a možda je i gladan - pomisli Uroš . I , toga trena , zaboravi na opasnost , ražali mu se na kurjaka ... stade toplo i prijateljski da posmatra i da pogledom zove životinju .

Vuk mahnu repom i naćuli uši , neka pitomost zasja iz očiju , režanje preraste u cvilež , u molbu za pomoć ... Neodlučno pri&dstroke;e vatri , potkupi zadnje šape i , u čučećem položaju , poče da se oblizuje .

Polako , veoma polako , da ga ne uznemiri , Uroš zavuče ruku u torbu , napipa komad hljeba i parče slanine ... ostalo mu , srećom , od užine . Blago ih pruži kurjaku ... on zareža , ščepa dar i proždrije ga halapljivo . Onda nastupi ukočenost i iščekivanje . Vuk je , i dalje , bio gladan , a Uroš više nije imao šta da mu ponudi .

Životinja , iznenada , opet zareža , napregnu mišiće , uvuče glavu u vrat i povi uši unazad ... pripremala se za skok i hvatanje plijena ! Vučije oči , me&dstroke;utim , zvjerahu nekud uvis ... i Uroševe , mahinalno , krenuše za njima .

Na donjoj grani bora , radoznala i umiljata , lizala je šapu vjeverica . Kao da je zavidio njenoj sigurnosti i prigovarao svojoj nemoći , vuk je režao ...

Urošu , odjednom , cvokotnuše zubi od naleta studeni .

Da budu psima i tigrovima hrana , te se kornjače , izgleda , samo zbog toga i ra&dstroke;aju ! Obamrije , naježi se koža i nakostriješi svaka dlaka i dlačica na tijelu . Da bi Osmanovići mogli da se zabavljaju i kolju - jesi li , Gospode , za to Jugoviće stvorio?! ... I jesam li ja došao na svijet , da bi ovaj vuk , danas , imao šta da pojede ? !

Zavlada noć ... Nije ni znao da maše glavnjom ispred sebe . Prskale su varnice na sve strane , mahao je sve jače i jače , sasvim ugazio u vatru ...

Mlatarao je glavnjom još dugo , pošto je smrt pobjegla od njega . Vuk je zamicao niz proplanak , bez preše , bez režanja : samo se začu&dstroke;eno i nekako uvrije&dstroke;eno osvrtao iza sebe .

RAKIJE

Otvoriše se vrata od druge sobe u Rafinoj birtiji , vrata od " druge klase " , i iz " druge klase " proli se ovamo u " treću i četvrtu " harmonika Derve Merdana . Podlokava mozgove i u " drugoj klasi " P~afine birtije prva rakijska dalga , pišti iz Merdanovih piskova kao iz fiskija pjesma skiktava i vriskava i grgara , ovamo u " treću i četvrtu " , teškoslatka i ljekovita kao rakija iz mračnih pletara .

Izvaljaše se izmaglina Meškine kulje , donese Meško Zajkinu oku ljute , popade mu je Zajko još iz ruke i nalijeva u decove raspuhan i razjezeren :

- Pijte , dico !

Šute sva četvorica , zanose glave i izvrću decove .

Skaču i podrhtavaju tamo negdje u " drugoj klasi " Merdanovi prsti po piskovima , ulijeva se u uši Merdanova harmonika i liježe u pukline skorenih hamalskih srca kao melem ; skaču Merdanovi piskovi i poskakuju hamalske vratne jabučice , grgara Rafina ljuta , žeravičavo , niz sasušena i prašnjava i pelinasta hamalska grla i iscje&dstroke;uje podmukle sugnojice i ispire mučne gorčine po čovjeku . Čovjek se unutra nekako prepire i izbistrava kao voda niz pijesak i diše kao rosna šuma , zabrekne pa bi se zadžilitao kao ždrijebe niz ledine i odlomio bi se kao stijena i zapraštao bi od silina niza strane u prosjeline i sve bi u toj lomljavini samljeo ...

- Pijte , dico , nebo vam bogovo ! Zajko časti ! - popada opet Zajko šišu i nalijeva u decove , a onda mu najedanput bi kao da će prsnuti od tog širenja i nadimanja u sebi i crne skrvjelosti negdje dolje u džigarici , do&dstroke;e mu da zaurla , pa se onda Zajko razguljači na Mešku :

- Meško ! - dere se tako Zajko na Mešku na pravdi boga , jer zna da nema ni Meško stotinu ruku . - Meško ! kamo sir ? a kamo hlib ? Jesam li ja , nebo ti bogovo , prvi put danas unišo u Rafinu birtiju ? i mislite li vi da je vaša birtija jedina na svitu , boga vam bogova ? ? ili je tvom gazda-Rafi Zajkanov dinar manji nego u ostalog svita ? ? Mezu vamo mojim drugarima , sto ti sunaca ! !

Urliknuo je Zajko Hrndelj na Mešku , i od tog urlika pokidale su se prhke paučine od rakijske i duhanske omaglice što opliću mozgove sivosanjivo , ustavila je dah od tog urlika i priglušila se Rafina birtija kao da je vani tresnuo grom , i čini se da Merdanova harmonika i pričanja i hohotanja dolaze odnekud ispod podova i iza duvarova ...

- ... jok , čočeee , jok , jok , jok , jok ! varaš seee ! joook ! - kroz pritajen dah birtije zameketao je oda~svud i zaskakutao suh jareći gazda-Rafin glas . - Joook ! Kod gazda Rafe ga je svačiji dinar jednak !

Stoji tako negdje gazda Rafo Kabiljo u svojoj birtiji , vi&dstroke;en-nevi&dstroke;en , tankonog , krivokrak , kuljav , glavat , progledava odasvud kroz pasove dima i rakijske magline izdreljenim ugljenim očima kao prikaza , i iz tih mu očiju kao iz mračnih pećina skače žut slap dinara , a svi su ti dinari jednaki i ne zna se čiji je koji , kao što se ne zna stoji li to zbilja gazda Rafo na vratima " treće i četvrte klase " i umiruje li Zajku - Hrndelja , ili se to gazda Rafo samo privi&dstroke;a , ili to samo Rafina birtija misli u predahu o gazda-Rafi , ili to neko iz zamagljenog čoška izvodi gazda-Rafino meketanje i kikoćući zavitlava i Zajku i gazda Rafu , ili se to gazda Rafo sav rastočio kao gnjila greda i uprašinio se i upio se i u duhan , i u rakiju , i u mezu , i u duvarove , i u podove , i u hastale , i u krv , i u mož&dstroke;ane , pa živi u svemu i udara iz svega kao vonj iz lešine ...

- ... jok , čočeee , joook ! - zvekče odasvud iz birtijske magline gazda-Rafin glas kao napuknut lim . - Jok , joook , varaš seee ! kod Rafo je svačiji dina~r jednaak ! Dinar je dinar ! Na dinar ga ne piše je li dinar od Muharemaga Trtica , i gazda Tono Baškarad , i gazda Risto Čamuga , i gazda Rafo Kabiljo , ili ga je dinar od Zajko Hrndelj , i Pavurda Kljakan , i tako dalje , i tako dalje . Gledaj , molim teeee ! - i gazda Rafo podmetne obje ruke pod žuti vodopad dinara što mu se slijeva iz očiju ... - Gledaaaaj : zar nije svaki dinar jednaak , haaa ? moreš li poznat čiji je čiji dinar , haaa ? Nije ga dinar ni Srbin , ni Hrvat , ni Musliman , ni Jehudija , ni muško , ni žensko , dinar ga je , fala bogu , ravnopravan . Pa dddaaa ! To je moj princip ! Na dinar ga piše , gledaaaj ! - zamahne gazda Rafo rukom i uhvati iz žutog dinarskog slapa jedan dinar kao muhu , pa ga onda podiže sa dva prsta uvis .

- Gledaj , narodeee !

Onda gazda Rafo raširi prste , a dinar mu izleti iz ruke kao golem žut leptir . Trepeće tako taj leptir u birtijskom dumanu , a onda odjedanput u tom trepetanju zabatrga teškim krilima i ukoluta se u klupko , pa se to klupko razraste i razli u okruglu žutu ploču , i ta se ploča stade onda preznojavati u birtijskim maglinama kao pun mjesec u niskim jesenskim oblacima ...

- Gledaj , narodeee ! - i na žutoj ploči ukaže se crn ušiljen gazda-Rafin prst . - Piše li na dinar da je moj , ili tvoj , ili njegov ? Piše li na dinar da je Srbin ? da je Hrvat ? da je Musliman ? da je Jehudija ? Jook ! Nego mu je , brate , na jedna strana TURA , a na druga strana - i dinar se onda u birtijskom dumanu prevrne kao def na ruci sviračice - a na druga strana JAZlJA , i to je sveee ! Pa ddda ! Raširi gazda Rafo ruke i uvuče glavu u ramena . - Pa ddda ! Dinar je dinar ! Dinar more sve ! Dinar je , bog oprosti , bog ! Dinar ga nikad nije dosta , dinar ga nema početak , nema ga svršetak , nema ga broj ... - i onda žuta dinarska ploča prsne u birtijskim maglinama kao da je neko tresnuo šakom po njoj i razaspe se u beskraj varnica , a te se varnice razrojavaju kao svjetlaci u noći , i ti svjetlaci iz stražnjica isukuju tanke svijetle konce kao zlatno pletivo kroz mrak ...

- ... Dinar je , bog oprosti , bog ! dinar ga more sve kad ga imaš , a kad ga nemaš , onda jedi zemlja , to li je za dragi bog i za dinar svejedno ... Dinar ga bježi od sirotinja i leti ga do bogataš pravo zube , he-he-he-heeee , to je princip ! - razvali gazda Rafo , žvalje od uha do uha , zamekeće i zaklopoće zlatnim zubalom i isplazi jezičinu kao prikaza , a dinarske se varnice zakovitlaše kroz razdrljenu birtijsku maglinu i sastaviše se u rojeve , pa u kovitlacima ulijeću gazda-Rafi u crno ždrijelo kao pčele u košnicu ...

Još jednom je tako gazda Rafo gutao dinare , mnogo se otada godina prokotrljalo i mnogo se rakija popilo . Gazda Rafo nije tada bio gazda , kakav gazda ! nije bio ni čovjek , nego izblanjana jelova daščica i na njoj razmeckana i upijena crna slova :

RAFO KABILJO OBUĆAR

Stajala je tako ta napukla i nabuhla daščica na jelovoj baraki uz Općinske Ćenife nad Glomoćankom , a unutra u baraci čekićao je Rafo Kabiljo , obućar s kalfom Avramom i šegrtom Davom .

" Vidim ga jaaa , vidim : iz ova ga baraka , moj Rafaeeel , nikad nećeš izvući kapital , nego ćeš vako kuckati sa čekić dan na dan , dok ti ga ne sjedne smrt za vrat ! " ispružio se tako toga dana poslije ručka Rafo Kabiljo po klupi u svojoj baraci , zavratio je ruke pod glavu i razmišljao o tom doživotnom kuckanju i grbljenju nad svijetskim &dstroke;onovima . Avram i Davo otišli su na ručak , ležao je Rafo sam u baraci , i u nozdrvama razlojavao mu se miris ćiriša i voska i tutkala i kože i znoja iz svijetskih nogu , prljilo je sunce vani kao usijana pegla , kvasale su i crvale se Općinske Ćenife uz Rafinu baraku i vonjale su bljutavo-kiselo , a Rafu Kabilja pekla je u ustima žgaravica od somuna i sira torotana i hašlama , što je svaki dan ljeti ručavao , i sijevale su mu podmuklo igle kroz ejevanice : treči dan če udariti kiša . " Reuma iz rat ! " osluškuje Rafo ta sijevanja kroz cjevanice , pa se sjeti kako su mu hiljadu devet stotina četrnaeste govorili : " Ti si , Rafo , sretan , ti ideš u trupnu komoru ! a miii ? ? " - " Ja sretaaan ? Kamo ga sreća da sam kosti ostavio u rat ! Ja sretaaan ? ? Nije ga bog dao veći baksuz od mene ... Eto : idem u templ , ne trošim , lijepo ga znam sa mušterije , držim ga se , svoj svome' , nije mi ga kalfa Ibro , nego Avram , nije mi ga šegrt Jozo , nego Davo . Paa ? Pa opet ništa ! " izvrne se Rafo na kuk i složi ruke pod sljepoočice . - " ... ništa kad si glup . Bacaj ga čekić i prifati ga se za drugi poso : tebi će , budala jedna , i ovo malo poso polako otet iz ruku Pomodna cipelarska radnja SALIHAGA SVRZIĆ , i Izra&dstroke;ujem Sve Vrste Najmodernije Ženske I Muške Cipele LUDWIG MAIXNER , i Filijala EKO - Prispjele najnovije fazone ! Preporučam se - DANKO PAPO " .

" Dobro : lako ga je reći : prifati ga se za drugi poso ! Al koji ? koji ? ? de reci koji ? ? ? De ga na&dstroke;i jedan poso gdje bi ga bilo kako ti želiš : mali kapital - velika zarada ! de , ako si ga majstor ! ! deee ! "

Ništa Rafo nije mogao da smisli . Razjapila mu se olovnosiva praznina u glavi , i činilo mu se da mu ta praznina razglavljuje kosti u tjemenu , u sljepoočicama , u potiljku , u čelu , rovio je Rafo po toj praznini kao krtica i iskopavao jednu misao mekanu i toplu , i punu , i htio je s tom misli da zaspi , a onda mu je legla u sastavljene trepavice Estera Pinto .

Korača kući u podne Esterinih devetnaest godina preko ćuprije , ispred njegove barake , lida na šiljastim lakpetama Esterino pirgavo-bijelo meso pod jarkocrvenom svilom , udara Esteru teška crna žicasta kosa po vratu , dva gušava goluba piju rumenim kljunovima kroz Esterinu svilu augustovsko sunce kao vodu , škripću Esterine pete , i cijede joj se pod pazusima dvije lokve znoja na haljini . Obamiru Rafi očni kapci od sna , čini mu se u tom zaspivanju da je Esteru negdje presreo na putu , pa je uzeo na ruke kao ribu , a ona se pandrca nogama i rukama , zanijela je glavu , i kosa joj visi do zemlje . Zario joj je Rafo usta i nozdrve u prsa , miriše iz Esterine kože znoj čist i mlad i sladak , miriše u tom znoju Esterina krv i duša , srče Rafo tu krv i dušu ustima i nozdrvama , srče i šapće : " Duša , Esti , duša tvoja volim , a pljujem ga ja na tvoji sto pedeset hiljada miraz ! "

Zahrkao je onda Rafo Kabiljo i usnio toga popodneva san težak i mamuran , ali san carski , kome treba zahvaliti sve .

Stoji Rafo go golcat , sa svojim obućarskim čekićem u ruci , u hladnoj mračnoj trgovini gvož&dstroke;a Esterinog oca Morde Pinte . Za pultom sjedi Mordo Pinto i cupka Esteru na krilu i mrsi joj kose : Esti , ti si moj kapital ! Gledaju njih dvoje u Rafin goli trbuh . Oblijeva Rafu znoj od stida , hoće da pobjegne , okrene se , jest - zamandaljena su vrata ! Poleti Rafo prema vratima , zalupa po njima čekićem bjesomučno , ali su vrata tvrda kao stijena : ne otvaraju se ! Usopljen i znojan okrene se Rafo prema pultu : Estera je sad prosijeda , sisata i kuljava , i reže na gvož&dstroke;arskom pultu salamu iza staklenih kafeza sa sardinama i ementalerom i paštetama i šunkom i kajzericama , kao u bifeu , a Mordo se popeo na ljestve i s tih tankih visokih ljestava što dršću istresa iz neke debele vreće dinare . Pljuska odozgo iz vreće žut vodopad dinara i trešti po pultu , a ti se dinari onda odbijaju i lete kroz Mordinu gvoždariju kao svjetlaci , mrak je u gvoždariji i tih je svjetlaca puno kao zvijezda , pa se onda ti svjetlaci srojavaju u rojeve i u kovitlacima ulijeću Rafi u usta . Hoće Rafo da kaže Mordi da nije došao radi dinara , nego da zaprosi Esteru , ali od tih dinara što mu natrpavaju usta ne može da progovori , a Estera mu otima iz ruke to njegovo sve : čekić . Sručuju se Rafi sve više dinari u usta i otežavaju u trbuhu kao kamenje , Estera mu tegli objema rukama to njegovo sve - čekić , Rafo u tom natezanju s Esterom pogleda u svoju ruku : to nije ruka , nego debela salanma , i ta salama drži čekić ! Iščupava Estera čekić iz te salame , ali ne može da ga istrgne , pa onda dohvati nož i hoće tu salamu da zakolje kao gusku ... Trgnuo se Rafo Kabiljo iz toga sna u smrtnom strahu . Pod njim na klupi bila je lokva znoja . Iz razjapljenih usta balila mu je žgaravičava slina i cijedila se niz vilice i grizla ga po vratu i savijenim rukama pod glavom kao paprikasto-slana voda ...

Mnogo se vremena premotalo od toga Rafinog sna i mnogo se rakija salilo , sjetio se noćas gazda Kabiljo tog svoga davnoga sna i davnoga svog života , koji ga je nekad preznojavao težak i mamuran kao taj san , i koji je mirisao na ćiriš i znoj iz svijetskih nogu i na crvljive Općinske Ćenife , i koji se cijedio kiselo kroz prašinu u baraci ispod nabubrele jelove daščice : RAFO KABILJO OBUĆAR i izgrizao iznutra Rafu Kabilja obućara kao ta paprikasto-slana sluz iz usta .

Penje se noćas gazda-Rafi Kabilju u grlo sva ta davna žgaravičava prošlost , kao uzrigivanje , kad god pogleda u Idriza Ćeifovića . Biva gazdi-Rafi jetkotužno kad god baci pogled na Idriza Ćeifovića , rekne sebi da neće više gledati , ali mu se oči stoti put same od sebe otmu i kradomice kosnu po Idrizu , a kad Rafo ne gleda u Idriza , onda mu se na oči navlači jedna crna nagnjila jelova daščica kao mrena :

IDRIZ ĆEIFOVIĆ OBUĆAR

Idriz Ćeifović davno je prekipio iz ovog planinskog kotla kao tarhana i davno se , davno otisnuo u svijet kao pas u maglu i lunjao nekud po svijetu trbuhom za kruhom , a prekjuče je iznenada " per šup " ispao iz voza na stanicu kao daždenjak iz kiše , i ljudi su ga jedva prepoznali .

Pao je noćas Idriz Ćeifović krvavo pijan po stolu za vratima u " drugoj klasi " Rafine birtije , s glavom na čikobernici : gornjom usnom zagrizao je čikobernicu , raščepila mu se lijeva nozdrva kao prezrela šljiva i ispod nje se iz čikobernice vitla pepeo po musavobijelom stolnjaku , teče Idrizu iz usta gustobjeličasta sluz , oćelavio je , i ćela mu je uvelo žuta kao zarasla bundeva i muzgavoprozirna kao bjelanjak , i čini se da mu se ispod nje vidi kako mu diše mreža blijedocrvenkastih žilica kao u pileta kad se prije vremena izvali iz razbijena jajeta , teče Idrizu kroz te žilice krv blijedocrvenkasta , krv rakijom razvodnjena , a kraj te prozirne ćele Idriza Ćeifovića leži prevrnut dec .

Nesrećan je taj Idriz Ćeifović i prenesrećan . Ispraznile su se preksinoć sve četiri klase u Rafinoj birtiji , Rafo je spustio rolete , i do tri sata ujutro glodali su tako njih dvojica sami samcati svoje prošlosti kao dva stara miša natrule daske . Svaki čovjek putuje svojom tajnom stazom kao što svojom tajnovitom stazom teče svaka kap vode . Čupao se preksinoć Idriz Ćeifović krvavo , izvraćao je Rafi svoje srce i crijeva , pio je rakiju za rakijom i često je grcao . Slušao je Rafo kako se Idrizova životna kaplja procje&dstroke;ivala kroz životni mulj svojim tajnim stazama i gledao je kako se ta životna kaplja kotrlja opet u svoj početak i grob kao što se kotrljaju iz Idrizovih zakrvavljenih očnih dupalja suze mutnozelenkaste i sveutažive kao rakija .

Idriz Ćeifović , obućar , davno je to bilo , mnogo se rakije otada polokalo , čekićao je tada ispod te nagnjile jelove firme isto onako kao i Rafo Kabiljo , i čekićajući prelomljen , obazirao se na sve strane i tražio puteve oko sebe isto onako kao i Rafo Kabiljo , i u tom glavoboljnom traganju sjetio se kao kroza san jednog svoga prijatelja u svijetu i pisao mu je svoje gladnjaštvo i mučaljivost u sebi , pelinastu i žgaravičavu : šta će biti sa mnom ovako , druže ? Odgovorio mu je taj prijatelj neka do&dstroke;e k njemu , posao će imati kod njega u radioni . Prodao je Idriz mašinicu i halat i kidnuo jednoga dana tom svom prijatelju u svijet , a treći dan bilo mu je jasno da je opet sve isto , i gore .

Čekićao je tako Idriz Ćeifović kod tog svoga prijatelja u svijetu , čekićali su dani uz njega jednozvučno , voštio je i provlačio sive konce kroz kože , provlačile su se sive ćirišave godine kroz njega . Noćivao je po stjeničavim brlozima nakraj grada , i jednom se tako nastanio s jednim kalfom u jednoj sobici bez prozora , ispod stepenica , u dvorištu s pumpom na sisaljku . Počeo se onda sretati u tom dvorištu s Elzom , Kranjicom , ženom skretničara . Od prvog su dana njih dvoje razgovarali nekako zadahtano , i u Idrizu se pomalo iščahuravala slutnja da u Elzinim grahorastim očima bubri želja . Onda su se jedne sparne noći sreli na dvorištu , on je bio samo u gaćama , a ona u spavaćoj košulji , išli su u zahod : počela je ljubav . Onda je jednog dana Elza ukrala šivaću mašinu i uložnu knjižicu s četiri hiljade dinara i pobjegla s Idrizom od skretničara . Na koncu je konca granulo ! Otvorio je Idriz iz Elzinih četiri hiljade dinara malu cipelarsku radnju negdje na periferiji , čekićao je i razdragano strepio , prelijevalo se nešto u njemu kao zeleni svileni papir u njegovom izlogu , iz kuhinje , odmah iza drvene pregrade u radnji , draškao mu je nozdrve miris sarme , i klepetala je Elzina mašina . Elza je šivala privatno .

ELEGANCIJA

POMODNA CIPELARSKA RADNJA

I . ĆEIFOVIĆ

Čekićao je tako Idriz , i nije se obazirao na prijeteća pisma Elzinog skretničara , a kad je taj skretničar sastavio čitavu bandu da ga umlati , sastavio je i Idriz svoju protivbandu , i jedne su noći u krčmi , preko puta , te dvije bande napravile rusvaj , Idriz je oborio skretničara poda se i rastrgao mu u krkanju usta sa dva prsta " evo vidiš s ova dva prsta " , i na tom se sve sleglo . Ali , čekić je svugdje uklet : kola su se opet otisla niza stranu . Moglo se ipak sastavljati kraj s krajem , jer je u Elze bilo posla preko glave , ali je ona , na nesreću , dovukla iz Kranjske svoju sestru Matildu , " kao naučnicu " , i " kao pomoćnu silu " . Matilda ! Bilo joj je petnaest godina ! Bila je sva sedefasta i blijeda i prozirna kao rosa s planine ! " Pokvaren sam , Rafo , pokvaren , smrdi iz mene kao iz ćenife ! " grcao je Idriz Ćeifović i rastakao grčeve u grlu rakijom . Vidio je odjedanput Idriz Ćeifović da Elza ima mlohave lojave pasove sala po trbuhu , i skorena modra usta , i ogromne zelene krpelje žila pod koljenima , i osjetio je kako joj zaudaraju pazuha , zgadila mu se Elza kao balega i oči su mu počele kliziti niz Matildine prve obline , ujedao se Idriz za usta od stida , ali uzalud , u njemu je tiho pupala i otvarala se prema Tilki ljubav , pamučasta i svilena kao prema ptičetu . Onda je Matildi počeo da pupa trbuh . Matilda je rekla Elzi sve . Čudna je bila ta Elza , samo bi se zbog toga sestrinog trbuha sklupčila Idrizu pod noge i ridala bi s glavom medu njegovim koljenima . " Šta da radim s njom ? " gledao je Idriz kako se Elzi tresu ramena u hropcu . " Da je pomilujem po kosi ? " Mučne su postale i nesnosne noći i dani . Elza je hodala po kuhinji obezglavljena s crnomodrim podočnjacima , Matildi je kvasao trbuh , Idriz se otiskivao u rakijsku dalgu preko puta u krčmi . " Onda udri po rakiji ! Ti , Rafo , znaš šta je rakija , to ti je fah ! " salio je Idriz dec , tekle su mu suze i rakija niz grlo . Bila je srijeda i pola dvanaest naveče , doletjela je Matilda u krčmu bez daha : Elza se otrovala ! Elza je ležala u krevetu na trbuhu , zavraćene glave , s gužvama guste pjene po modrim ustima , a na stolici pokraj kreveta stajala je cedulja : volim te , Idriz , ali bolje da umrem , a ti nastavi s Matildom , želim ti puno sreće , Elza .

To , kako je onda Idriz založio Elzinu mašinu i skuckao još nešto novaca pa platio Elzi sprovod s vijencem od ruža , to , kako je na taj sprovod došao iz Kranjske i Elzin stari otac , klesarski radnik , i to kako se na tom sprovodu pojavio i Elzin skretničar , pijan kao majka zemlja , i kako je na tom sprovodu ridao i psovao Idrizu , majku tursku pokvarenu , to , kako je toga skretničara Idriz poslije sprovoda opet oborio poda se i kako bi mu tada zubima grkljan prerezao da ga nisu spasli drugi , to kako je stari klesar samo šutio i šutio i gledao mračno preda se i poslije sprovoda jednostavno uzeo Matildu za ruku i poveo je na stanicu , to kako je krhnuo Idriza teškom klesarskom rukom po sljepoočici i odmah ga prevrnuo na zemlju kad mu je Idriz rekao da je on spreman i da ima namjeru oženiti se Matildom , to kako se onda poslije tog udarca Idriz podigao sa zemlje i gledao ošamućen kako stari i Matilda odmiču niz ulicu ; to kako se razbila ELEGANCIJA kao lutka od gipsa , to , kako se dalje Idrizova životna kaplja valjala kroz glib od tog Elzinog sprovoda pa do šupa , sve to od Elzinog sprovoda pa do šupa slušao jo Rafo Kabiljo samo napola , sve to od sprovoda pa dalje bilo mu je mutno i rastegnuto kao kroz suze , i gazda-Rafi Kabilju zaista su se otkidale od crvenih birtaških kapaka dvije suze . Bilo je Rafi Kabilju jetkotužno , i bilo ga je nekako pred tim gnjilim Idrizovim sepetom kostiju i sasušenog mesnog pletiva , pred tom Idrizovom kantom ukrvavljenih bljuvotina i suza , stid svoje salovite šije i trbuha ototonjenog me&dstroke;u krake , bilo ga je stid ove četvoroklasne birtije s pelinkovcima i pripekama i burgundcima i konjacima po rafama ovdje u prvoj klasi , bilo ga je stid i one sisate i kuljave i guzate i prosijede Estere za šankom na kome iz staklenki mirišu kisele paprike i krastavci i suho guščije meso . " Zašto da se stidim ? " prekorio se onda gazda Rafo u sebi . " Jesam li mu kriv ja ? A zar ga nisam i ja mogao svršiti vako ko Idriz da ... " i tu se gazda Rafo Kabiljo nakostriješio pred svojom prošlošću , tu mu je odjedanput izišao pred oči onaj san u kome je Esterin otac Mordo Pinto s tankih visokih ljestava u svojoj gvož&dstroke;ariji izasipao žute dinare iz vreće .

Nije taj san pritiskivao Rafu Kabilja obućara samo kad ga je sanjao : prave su muke počele poslije ! Činilo se Rafi Kabilju da mu taj san govori : - ovako je i ovako ! a on , nesrećni Rafo , on je tvrd i tup kao balvan i ništa ne shvaća šta mu taj san kazuje . Pripio mu se uz mozak taj san i danima mu ispija svaku misao nedoumicama kao pijavica sisaljkama , a Rafo ne može da smisli ništa . A usvrdlalo mu se u glavu : " Odgonetni ga , Rafael , taj san , ako si majstor , i živjećeš pod druga zvijezda . "

" Ti da ga zaprosiš Estera od Mordo ? ti ? sa ovaj čekić ? Mordo Pinto ima kapital , udaće Estera za neka manufaktura ! Ti ? ? ? Ti si budala ! " prikivao je tada Rafo nalče na nečije pete i uprav progutao gorku pljuvačku , kad uleti u baraku šegrt Davo :

- Gazda ! eno umro Pero Pastrma !

Bacio je Rafo čekić , iskočio iz barake i uletio a krčmu Pere Pastrme preko puta svoje barake . U birtiji Pere Pastrme svijet se nabijao na pult . Izdigne se Rafo na prste : Pero Pastrma sjedi na stolici , čelom je pao po pultu , a s glave mu spao mrk lojav fes .

- Da nije prepio ? - pita neko u tajcu .

- Nije . Ja sam vidio kako se preklopi po pultu . Pipali smo ga . Ohladio se .

Taj Pero Pastrma držao je tu birtiju preko trideset godina . Kod njega su pili kasapi i zelenari i opančari , sve crne pijanice , posao mu je išao dobro i uvijek jednako , ali kapitala Pero Pastrma nije iz te birtije izbio , nego je umro još u mirnodopskim čakširama . Živio je sam sa ženom Anušom . Anuša je bila jalova , jalov se Peri činio cijeli svijet , trijeznio se nije nikada , pola je pića naplaćivao a pola točio onako , zabadava . I prerezala ga rakija kao britva . Otišao mu je Rafo na sprovod kao komšiji i , vraćajući se sa sprovoda , oču gdje neko reče :

- Anuša kaže da će prodati Perinu birtiju . A šta ima prodati : ono nešto hastala i klupa , ono malo srče i nekoliko pletara rakije .

Tu noć javljali su se već prvi pijevci , a Rafo se od znojne nesanice prevrtao u dušeku u svojoj sobici pod Lipama , krekale su mu u ušima te riječi , čekao je da svane . Otišao je rano izjutra Anuši i pitao je za cijenu . Pošao je onda u svoju baraku , a ušao Mordi Pinti , i činilo mu se nekako na pragu Pintine gvož&dstroke;arije da gazi kroza san . Pričao je starom Mordi svoje čekićanje i svoj strah kao ocu i molio ga da mu posudi pare da kupi Pastrminu birtiju , a činilo mu se da traži Esteru .

- Pametnooo ! - razlijevao je stari Pinto kavu u fildžane . - Znam da ga danas od čekić nema egzistencija . Ali ako misliš ko Pero Pastrma , onda bolje umri sa čekić ! Iz ona birtija moreš izvući kapital , ako znaš ! Ljudi su se danas ucrvali ko ćenifa . Neko ga pije od sirotinja , neko od dosada , neko od bolest , neko od sevdah , neko od mamurluk , neko od apetit , svak svoje zna . Ti moraš gledati kako piju svi , ali ti ne smiješ okusiti ni kap ! I : rakija ne smiješ davati na veresijaaa ! Razapni svoja mreža ko pauk i čekaj ! On će prodati gaće sa stražnjice i donijeće ti pare . I , sa cijeli svijet moraš lijepo : kad ti ga osuje majka , ne smiješ se ni počešati ! Jer dinar je dinar ! Svačiji je dinar jednak : dinar ga nije ni Srbin , ni Hrvat , ni Musliman , ni Jehudija , ni muško ni žensko , dinar je , fala bogu , ravnopravan . I svaki dinar moraš čuvati ko oko u glavi . Gledaj , dinar nosi garancija za život : na jedna strana piše mu TURA , a na druga JAZIJA ! Dinar more sve ! Dinar je , bog oprosti , bog : sve ga more , kad ga imaš , a kad ga nemaš , jedi zemlja ! I ovo zapamti : sa sirotinja ga moraš vrlo fino , jer dinar bježi od sirotinja i leti ga do bogataš pravo u zube ! Ako se budeš držao ti principi , onda će ti letiti dinari u usta ko čele u košnica ! Znam , pametan si i štedljiv . Evo ! I sretno ti bilo !

- Tek onda ga je meni puklo pred oči , šta mi kazuje onaj san ! - činilo se nekako gazda-Rafi iz sažaljenja da pred Idrizom Ćeifovićem treba zabašuriti ovu pretilu četvoroklasnu birtiju , pa se lupio dlanom po čelu . - Tek onda !

Nikad niko ne bi mogao Rafi Kabilju izbiti iz glave da on tome svom snu ima zahvaliti sve , jer sve je kasnije teklo u njegovom životu onako kako je tajnovito teklo u tom suu . Kupio je od Anuše Pastrminu birtiju , i svijet mu je odmah navalio na čestitanje . Prodao je baraku svom kalfi Avramu za bagatelu , skinuo je Pastrminu staru ispranu firmu i metnuo novu , sjajnocrno prebojenu , s bijelim slovima :

RAFO KABILJO

NARODNA GOSTIONICA

Slušao je Rafo Pintine principe trepćući očima , a sve je mislio : " Daj ga ti meni pare , znam ga ja te principe bolje od tebe ! " I činilo mu se nekako da misli : " Daj mi ga , Mordo , tvoja Estera , pljujem ti ga ja na pare i birtija i sve ! "

San je Rafi rekao da će biti i to . Esteri se zaista Rafo Kabiljo zabušio nozdrvama i ustima u prsa , kao nekad što je bilo iza njegovih trepavica , i srkao nozdrvama njezin znoj mlad i čist i sladak , srkao je u tom znoju Esterinu krv i dušu , srkao i trabunjao : " Duša , Esti , duša tvoja volim , a pljujem ga na tvoj miraz ! "

Bilo je to kad su se otkrila pronevjerenja u novoosnovanoj Zemljoradničkoj banci . Ostale su prazne prostorije te banke , i u njih je Rafo preprtljao iz Pastrmine birtije , a preprtljale su s njime i opančarske i zelenarske i kasapske pijanice , ali je sad Rafo uredio posebnu prostoriju i za finije goste . Tek sada je posao kliznuo kao po loju Svijet je lokao , vidio je Mordo Pinto da Rafo izbija iz rakije kapital , a Jehundinke iz najfinijih kuća počele su šaptati da Rafo ima najljepše oči i zube u cijelom gradu .

Pinto mu je dao Esteru . Estera je bila jedinica , i donijela mu dvije stotine pedeset hiljada miraza . Kupio je onda Rafo Kabiljo ovu dvospratnicu , prvi sprat je iznajmio doktoru Draganu Katičiću za advokatsku kancelariju , u najgornjem se nastanio on , a dolje je preselio radnju . Iza kuće u bašti nad Glomoćankom podigao je hladnjake , nije nikad smetnuo s uma princip : svačiji je dinar jednak ! I povukao je sa sobom u novu birtiju i kasape i finije goste , a onda je uredio evo ovu prostoriju u kojoj piju i najfiniji ljudi . To je prva klasa . A finiji piju u toj tamo sobi . To je druga klasa . A onu onamo sobu nadogradio je Rafo do zida nad Glomoćankom , a ulazi se u nju kroz baštu iza kuće , u toj tamo sobi nad Glomoćankom loču opančari i seljaci i hamali Hrndelji i Kljakani i Delići i Krnjaci . To je treća klasa za onoga ko sjedi . A četvrta za onoga ko stoji . Tako se šale mušterije .

- Šta ćeš , dragi Idriz , takav ga je danas princip ! - izdrelji gazda-Rafo Kabiljo oči , uvuče glavu u ramena i raskrili ruke nad Idrizom Ćeifovićem .

RAFO A . KABILJO

PRIPEKA UŽIČKI KAJMAK PELINKOVAC

DELIKATESE NARODNA GOSTIONA

Pokajao se noćas gazda-Rafo Kabiljo zbog te svoje preksinoćnje ispovijedi Idrizu Ćeifoviću iza spuštenih roleta . " Bogamu . ko da sam ga bio pijan ! " Dva dana i dvije noći daje on tom Idrizu Ćeifoviću besplatnu žderanciju i lokanciju , a taj Idriz Ćeifović stovario mu se eno mrtavpijan , i to gdje ? U drugu klasu , me&dstroke;u finije goste , i pao glavom po stolnjaku i puše nozdrvom u čikobernicu , a iz usta mu se cijedi gustobjeličasta slina kao iz padavičara . " I kome sam se ja ispovijedo ? ! Šta se tu ja pekmezim ? Dosta žaljenja ! Propalica jedna ! Da je on čovjek od pošten zanat , ne bi mi tu kvario posao . I ko će ga sad odlijepiti od moj lokal ? ! I još će napraviti i meni škandal ... "

Pišti iz Merdanovih piskova u drugoj klasi pjesma skiktava i vriskava , pjesma teškoslatka i ljekovita kao rakija , grgara nepresušno kroz grlo Rafine birtije , grlo duhanom i rakijom naklano , i liježe po svim dupljama Rafine birtije kao slatkomastan zalogaj , jer otvorena su sada sva vrata : vrata iz " prve klase " u " drugu " i iz " druge " u " treću i četvrtu " . Krisnuo je tamo negdje u trećoj Omer Krilić , kao furuna iz magle , popao je poluoku ispred sebe i ubatrgao u drugu klasu , me&dstroke;u finije goste , ugledao je uvelu ćelu Idriza Ćeifovića na stolnjaku kao bundevu pa se dobatrgao do Idriza i polijeva ga po ćeli iz poluoke . Pljušti rakija po uveloj Idrizovoj ćeli i čikobernici , ali Idriz leži kao umlaćen čovjek u grabi

- Ko majka zemlja ! - kovrča nad preklanim Idrizom Omer Krilić svoju gnjilu crnu kosu po čelu , žmirka po finijim gostima u drugoj , rastegao je sivo gumeno lice kao da sanja i iskreveljio crno gnojno zubalo .

Nije loš iznutra taj Omer Krilić kad otvori srce , ali je pogan kao krmak , i kralj je sviju propalica u ovom planinskom kotlu . Po zanimanju je on konobar , natkonobar , najsposobniji natkonobar , ali je iz svakog posla izjurivan , i za njega više nema mjesta nigdje , jer boluje od rakije kao od raka , sav je iskiseljen u rakiji , i rakija mu prokapava iz očiju kao što mu kapa ona druga bolest dolje , a sve to nakalemio mu je konobarski fah . Živi sada Omer Krilić s jednom svojom davnom ljubavi , s jednom sobaricom u svratištu Ilije Šuljića , koja se sirota nakon mnogo godina opet dovukla iz svijeta kao iskucana kuja , uhvatila se , začudo , ta sobarica za Omera Krilića utopljenički , ide s drugima na sobu i daje Omeru iz toga ceha za rakiju . Doderava Omer Krilić crne uglancane konobarske pantalone , podgrijava se u ovoj oktobarskoj drhtavici rakijom i ulazi u zimu bez kaputa , u truloj košulji s konobarskom leptiricom pod vratom .

- Ko ćuskija ! - polije opet iz poluoke Omer Krilić Idriza Ćeifovića , a onda se zakašlje , i izvali se iz njega hrakotina kao pile iz jajeta i razlijepi se baš po koljenu finijeg gosta Rašida Gluhanića .

Finiji stalni gost Rašid-efendija Gluhanić , POMODNA MANUFAKTURNA RADNJA , nasadila se na široku stražnjicu za susjednim stolom " sa svojim društvom " , s finijim stalnim gostom Abazom Rakljićem , KROJAŠKI SALON , i s finijim stalnim gostom Jakub-efendijom Prheljićem , TRGOVINA MJEŠOVITE ROBE . Pred tim trima zagrijanim potpuhanim akšamlučarskim firmama ležala je , sito i podatno , na pladnju nasred stolnjaka , meza od suhog divljeg patka i vlašićkog sira i kisele paprike i kiselih krastavaca s usa&dstroke;enim čačkalicama , osjećalo se da je sve to narezano dugim tankim svijetlim nožem , a rakija se žutjela u čašicama kao dinja .

" To fakat nije skupo " , i fakat je da se te tri firme kupe tako oko toga " fakat solidnog akšamluka " svaku večer već nekoliko godina , otkako su im se raširili poslovi i rasplastile stražnjice . " Solidno " . Oni bi mogli akšamlučiti i u prvoj klasi , kad bi htjeli . Ali neće ! Ovako im je " u svom društvu " , u drugoj klasi , sla&dstroke;e i komotnije . Razjarena rakijskom jarom , sujedičava i vodooka Trgovina Mješovite Robe psovala je milu majku Matanu Garešiću , sadašnjem načelniku i VELETRGOVINI , jer ga je ta načelnička Veletrgovina , čisto iz osvete , uhvatila i globila zbog šverca kahve , i Trgovina Mješovite Robe dignula je kvrgavi prst , obazrijela se da je ko ne sluša i rekla da vrlo dobro zna i da neće zaboraviti kako je Veletrgovina švercala gaz na vagone . Svijetloćelavi , podlojeni , modro-crveni Krojački Salon znojio se i topio kao loj na tavi , uzrigivalo mu se misliti ništa nije mogao . Pomodnoj Manufakturnoj Radnji caklilo se masno volovsko čelo , nadraženo i razgicano žagrile su joj se vidrine oči , Pomodna Radnja jedva je čekala da se Mješovitoj Robi makar na čas zaklope labrnje , pa da ugrabi pričati odande gdje se Mješovita Radnja umiješala , to jest , kako je gospo&dstroke;icu Vlatku , kad joj je Pomodna Radnja pokazivala svilene čarape , Pomodna Radnja uhvatila za ruku , a ruka joj je mekana kao kadifa ... kad se najedanput u tom kadifastom nadraživanju razlijepila Pomodnoj Radnji po koljenu crna ugnojena hrakotina Omera Krilića , kralja sviju propalica .

Pomodna Manufakturna Radnja džilitnula se sa stolice i opalila Omeru Kriliću takvu šamarčinu da je odjeknulo kroz sve četiri klase Rafine birtije . Omeru Kriliću iskrivila su se usta i zadrhtala mu brada , zanjihao se car propalica od tog Manufakturinog šamara na tankim konobarskim nogama i raspotegnuo poluokom da krhne Manufakturu po glavi , i prsnula bi poluoka po masnom volovskom Manufakturinom čelu , ali je doletio Rafin konobar Hamza Piljić i uhvatio Omera Krilića za ruku i oteo mu poluoku , pa ga zgrabio za tur i jaku i počeo gurati u " četvrtu klasu " ...

" Eno ga ! " pomislio je gazda-Rafo . " Sve je ovo meni od onaj Idriz Ćeifović ! Taj čovjek je meni donio nesreća u lokal , donio nesreća , donio nesreća ... " zacrvenio se gazda-Rafo po vratu , zaigličao ga je znoj pod košuljom i gledao je Idriza Ćeifovića : puše i sad nozdrvom u čikobernicu .

- Uh , majku ti tvoju , platićeš ti meni taj šamar ! - zavraća glavu Omer Krilić , u lijetu pod crvenim ručetinama Hamze Piljića konobara . - Bocnuću ja tebe di si najmekši !

Proletio bi tako pod Hamzinim rukama Omer Krilić i kroz četvrtu klasu u mrak i liptavicu , ali je uprav iza vrata u drugoj klasi skočio Fehimbeg Ljudević i oteo Hamzi iz ruku Omera Krilića , pa ga je teškom kratkom rukom spljaštio kao mušemali fenjer za svoj sto , za kojim je sjedio s Dervom Merdanom , ekscarem harmonika .

- Pusti me , Fehime , da mu oči izbijem ! - uhvatio je opet Omer Krilić bocu s Fehimbegova stola , ali je Fehimbeg Ljudević jednom rukom prikovao bocu za sto , a drugom je pritisnuo Omera Krilića po tjemenu i pribio ga na stolicu .

- Sidi ! Ni jedne ! Pij ! - nalio je onda Fehimbeg Ljudević Omeru Kriliću špirita u svoju čašu .

Fehimbeg Ljudević već godinama ne pije rakije , jer je ne osjeća . Njemu se mora miješati čisti špirit s vodom . I to : tri dijela špirita , jedan dio vode . Fehimbeg Ljudević cijelog svog vijeka družio se s tim Merdanima i Krilićima , jer je i sam bio propalica . Neki vrag je u njemu bio još dok je puzao i toga vraga nije mogao da sprži ni špirit . Tukao se u osnovnoj školi s učiteljem , zbog tih tučnjava gruhao ga otac Fadilbeg šakama u rebra , i Fehimbeg je jedva jedvice svršio tu jednu jedinu školu , a braća su mu Huseinbeg i Avdibeg prvi ljudi , Huseinbeg TRGOVlNA ZEMALJSKIH PROIZVODA , težak sto dvadeset i sedam kila , a Avdibeg doktor medicine i narodni poslanik , i eno ih sad obojica sjede u prvoj klasi s Tonom Baškaradom , vlasnikom Banke , vlasnikom šuma i Pilana , vlasnikom Tvornice Špirita , vlasnikom Racionalnog Marvogojstva i Svinjogojstva , samim Gospodinom Bogom s Eksportakademijom . Fehimbeg Ljudević odijelio se od braće Huseinbega i Avdibega već davno , ne nazivaju jedan drugom ni merhaba kad se sretnu u čaršiji , i svijetu se tako nekako čini da nisu braća . Fehimbeg Ljudević nije nikad ništa radio , njemu se nekako činilo da ne rade ni drugi oko njega , prazno i dosadno bilo mu je u ovom planinskom kotlu cijeli život , prodavao je komad po komad ćaćevine i lumpovao s tim Krilićima i Merdanima , s kapelnicima i sviračicama , ali je na tim lumperajima samo šutio . Svali tako Fehimbeg Ljudević svoju zbijenu slotu mesa na stolicu , oko njega je rusvaj , a on samo šuti i pije špirit i progovori samo onda kad naručuje piće , i to samo onda kad naručuje drugome , jer njegovo piće i mjeru znaju svi birtaši i to mu piće donose odmah čim sjedne u birtiju . Mora da je Fehimbeg Ljudević već dognjio , iako je naoko kao saliven od kremena , jer mu iz obraza izbija modra crnina , crnina gusta i trula , i čini se tako nekako kao da Fehimbegu Ljudeviću u crnim očima praska zapaljen ćumur i da mu iz tih ćumurasih očnih furuna ližu prozirnomodri plamenovi špirita i da mu ti plamenovi obgaraju dvije crne čupave obrve kao dvije strehe nad očima . Dopija Fehimbeg Ljudević posljednju kuću . Prije tri i po mjeseca prodao je tu kuću eno onom Gluhaniću , Pomodnoj Manufakturnoj Radnji , a s tim se Gluhanićem igrao u djetinjstvu andžaiza , i taj je Gluhanić bio nekad neka protuha , ali se kasnije nekako spametovao i poslije prevrata prodavao seljacima pazarnim danima noževe i svirale na jednom sanduku pod Džamijom , a sad drži Pomodnu Manufakturnu Radnju i kupio je posljednju Fehimbegovu kuću za sto pedeset hiljada dinara . Od tih sto pedeset hiljada dinara ostalo je Fehimbegu još samo sedam hiljada , i uz tih sedam hiljada dinara ide s Fehimbegom Dervo Merdan , ekscar harmonika , kao šipka uz bubanj . Zajedno spavaju u svratištu Ilije Šuljića i zajedno piju . Fehimbeg Ljudević pogleda u nabijenu rasplašćenu stražnjicu Pomodne Manufakturne Radnje , pogleda u crveni obraz Omera Krilića i pomisli : " Da skočim Gluhaniću i da ga popadnem za onu stražnjicu i za jaku pa da od njega napravim tovar mesa na ovom podu ! Ali mani ! " Fehimbeg Ljudević maši se u džep od pantala , izvadi hiljadarku , zovne prstom konobara Hamzu Piljića i šapne mu na uho :

- Ciloj birtiji podaj nek pije koje god ko piće pije !

Dervo Merdan zasvira . Ekscar harmonika povije se po svojoj harmonici , i prolije mu se po toj olinjaloj raspuhanoj mješini slap duge " umjetničke " kose , slap kose umašćene i gnjidave , prolije se taj slap Merdanove kose kao škaf blatnjave vode , a ispod ekscarevih dugih tankih sasušenih prsta zaklokoče iz piskova pjesma . Sav se zgrčio svirački ekscar i hoče iz harmonike da izažme one mučaljive glasove što ga pritajeno skriveni godinama izjedaju iznutra kao jetke kapi na dnu crijeva , hoće ekscar harmonika da upaljenim jagodicama prstiju isiše te mučaljive glasove iz piskova kao što se siše krv iz rana ustima , ekscar sada svira sebi , naslonio je uho na harmoniku i čeka te pritajene glasove da briznu , a umjesto tih glasova čuje kako mu oglodana harmonika frfljavo ispuhuje , i čuje kako mu rasklimani piskovi drveno klopoču . Do&dstroke;e Merdanu da razguli tu mješinu na rukama kao na konjskim repovima , Merdan skoči i zamahne harmonikom da je spljašti o pod , a Omer Krilić uhvati ga za ruke i svali ga s njome na sto , preklopi se Dervo Merdan po stolu trbuhom preko harmonike , prevrnu glavom Fehimbegov špirit , i rasu mu se " umjetnička " kosa po stolu kao gnjila metla .

- I ti si svoje odsvirala , harmoniko , majku ti tvoju ! - rida Dervo Merdan kao žena , preklopljen po svojoj raspuhanoj četvororednoj harmonici i guši se u prolivenom špiritu , u suzama , u kosama . - Harmoniko , kurvo izdrpana , ja te više neću moliti ! U Glomoćanki ćeš ti meni noćas plivati ! A ja ću umrijeti s ovim u sebi !

Ostao je Dervo Merdan bez kapele , i bez žene , i bez gaća , i bez zuba , kao što će na koncu konca ostati i bez te dotrajale harmonike . U njegovom fahu kurva je bila ona žena i onaj svirač koji su prodavali svoje meso i svoju pjesmu i koji su iz te prodaje izbili kapital . Cica je bila kurva ne zato što se prodavala još prije nego se za Merdana udala . Prodavala se jer je morala . Nego je bila kurva zato što se udala za njega kad su po njegovoj harmonici pljuštale banke kao kiša i kad su njemu gosti lijepili &dstroke;ur&dstroke;e po čelu . Nije bila kurva ni zato što se vodala s drugima iz gusta kad se za njega već udala , jer i to je morala . Nego je bila kurva zato što se od njega preudala za pare . Jer ako je Dervo Merdan bio ružan i strašan kao prikaza , ako je on bio tankokost i kašljucav i žlipav i krezub , onda je i taj s kojim je Cica od njega kidnula bio ćelav , i s vratom uraslim u ramena , i s bijelom nabuhlom trbušinom od piva , i s patkovim stopalima , i s nogama iksericama , i Merdan " pozitivno " zna koliko je mogao taj Cicin Novi , toliko je sigurno mogao i on , i Cica je s tom nakazom kidnula sigurno ne iz gusta , nego mu se prilijepila uz kesu i sad se opet sigurno voda s drugima iz gusta , a ekscar harmonika sigurno će i ove zime opet spavati u svojoj logi na Poturima , opet na goloj podnici , opet bez ikakve pokrivke , grijaće se danju špiritom dok u Fehimbega teče para , a noću će u svom brlogu bez furune raskravljivati modre nokte nad gasnom kantom , u kojoj će opet donositi žeravice u lugu iz Žabljakove pekare , i cvokotaće opet nad tom kantom ... ali ... cvokotati neće , jer u trideset i petoj godini nema više nijednog zuba , nema čime da se ujede za usnu do krvi ... Dervo se Merdan digne s harmonike izlomljeno i dižući se ugleda svoju sliku u birtijskom prozoru .

Stijestila se oktobarska noć vani i pritišće masnim ugarenim dlanovima džamove na Rafinoj bitiji , ogleda se u tim džamovima , suznim i preznojenim , Rafina birtija i u tom ogledanju utekla je u noć , gleda se Dervo Merdan , ekscar harmonika u tim džamovima , siv i razbarušen , i čini mu se da stoji vani , u noći , u ledenom miješanju voda i mrakova , sam . Čovjek je kao džam , jer odjedanput cikne i prsne kao džam , ali džam mutan i slijep , jer kroz taj džam niko nikom u trbuh ne vidi , niko nikom ne može svog droba noktima izvratiti i reći : evo , ovakav je ! i svog srca iznijeti na dlanu i reći : evo , ovako je !

- Daj mi tu harmoniku , majku joj njezinu ! - dohvati Dervo Merdan harmoniku sa stola i zabaci kajiše preko ramena , zatitraše mu prsti po piskovima kao jezičasti žuti plamenovi , daje stara Merdanova harmonika sve od sebe , uvukao se Merdan sav u nju kao u ženu i zgrčio se u njoj i šapće joj u usta riječi mutnobulažnjive , riječi mračnotrabunjave , a iz harmonike se pjesma zakocenula kao plač . Pišti iz harnmonike ta pjesma mrtvosamotnički i ispire iz čovjeka podmukle sugnojice kao voda iz fiksija , grgara kroz sve četiri klase Rafine birtije sveutaživo kao rakija ...

Grgara Rafina rakija iz debelih pletarskih grlića , Fehimbeg Ljudević časti cijelu Rafinu birtiju , nalijeva iz pletara u oke i poluoke i gazda-Rafo Kabiljo , i Estera , i Hamza Piljić konobar , i Meško Atijas koji toči u trećoj-četvrtoj , nalijevaju svi , i opet ih je malo . Toči gazda-Rafo Kabiljo i kradomice pogleda Idriza Ćeifovića : Idriz Ćeifović , obućar , nesrećnik , još puše nosom u čikobernicu . " A ipak ga je taj Idriz srećan ! Ja ga mislim : ovaj Idriz donio mi nesreća , a on meni donio srećaaa ! " misli gazda-Rafo i toči i točeći se smijulji na prosijedu Esteru i miluje joj očima kulje , skače iz pletara rakija i skače iz ugljenih gazda-Rafinih očiju žut slap dinara kao iz pećine , upio se gazda Rafo kao memla i u duvarove , i u podove , i u dim , i u rakiju , i u krv , i u damare , i udara iz svega kao miris iz lešine , isplazio je masnu modru jezičinu , srojavaju se dinari kroz rakijsku maglinu i ulijeću u razjapljeno gazda-Rafino ždrijelo u kovitlacima kao pčele u košnicu ...

Fehimbeg Ljudević časti noćas cijelu Rafinu birtiju , i znao je Hamza Piljić konobar kome neće biti ispod časti Fehimbegovo čašće~nje , a ako je kome moglo biti ispod časti , onda nije bilo ispod časti Hamzi Piljiću da Fehimbegu zaračuna i to , ali u trećoj i četvrtoj ispod časti nije bilo nikome sigurno .

Zazinula je treća-četvrta ovamo u drugu i iz druge čini se t~reća-četvrta kroz rakijsku maglinu kao duplja , i vidi se kako se u toj duplji valjaju i prejahuju sažvakane meze kao crvi po ugnojenoj strvini , a u tom valjanju meza ključaju polokane rakije i plivaju po tom ključanju do prstiju popušeni čikovi kao u pljuci . Iščašćavali su jedan drugoga u trećoj-četvrtoj Zajko Hrndelj i Pavurda Kljakan i Šefikan Krnjatak i Meša Delić Zaćeram , hamali , nalili se Rafine rakije kao živine i istresli sve svoje nadnice Meški Atijasu , gazda-Rafinom ro&dstroke;aku s Esterine strane , koji toči tu u trećoj-četvrtoj . Upravo su se njih četvorica podigli da krenu , kad donese Meško dvije oke ljute i spusti ih na hastal .

- Evo ! Fehimbeg časti !

Popade Zajko Hrndelj jednu oku i iz treće-četvrte duplje ubatrga s tom okom u drugu klasu . Traži Zajko očima Fehimbega i hoće tom okom da časti njega . Ali je Fehimbeg baš maloprije izišao iz Rafine birtije da pusti vodu , ljulja se sada vani Fehimbeg Ljudević naliven špiritom na mrtvoj čaršiji pred vratima Rafine birtije i ljuljajući se pušta vodu , ljulja se žuta bognlampa nad cestom i puštaju vodu niska katranasta nebesa , i ta voda klopara po katranastoj policijskoj kabanici . Ljulja se Zajko Hrndelj u drugoj klasi , podriguje i razgleda : Fehimbega nema . Dobatrga Zajko Hrndelj do vrata prve klase i razgleda po prvoj : s Gospodinom Bogom gazda Tonom Baškaradom mezeti u ćošku prve , za sastavljenim stolovima , mnogoglava družina , a jedna ćela rumeno zapaljena i lojavo rastopljena okrenuta je le&dstroke;ima Zajki . " Da nije ono Vejsil Škrgić ? " prevali se Zajki Hrndelju onaj Vejsil Škrgić u droba kao ljigav težak gmaz , što ga nekoliko puta noćas izbljuvava . A taj mu se Škrgić-gmaz opet uvlači u unutricu , ostaje mu sluzava repina u grlu i draži opet na bljuvanje . Razraste se pred Zajkinim očima rumena lojava ćela kroz birtijsku maglinu , batrga Zajko prema toj ćeli , zaobilazi je izdaleka kau vuk ovcu ...

Gospodin Bog Tono Baškarad , vlasnik Banke , vlasnik šuma i Pilana , vlasnik Tornice Špirita , vlasnik Racionalnog Marvogojstva i Svinjogojstva , sto četrdeset kila teški vo švicarac s Eksportaikademijom , vratio se sinoć iz jedne evropske kupke . Slučajno se noćas samo načas svratio gazda-Rafi Kabilju , ali ga je tu ugledala i zaustavila sto dvadeset i sedam kila teška Veletrgovina Zemaljskih Proizvoda , Huseinbeg Ljudević , brat Fehimbega propalice , a onda je došao Muharemaga Trtica , veletrgovac , onda je za njihov sto prenio svoju rakiju i mezu Vejsil-efendija Škrgić , Trtičina desna ruka ; onda je došla Veletrgovina Kože , gazda Risto Čamuga , onda drugi brat Fehimbega propalice , Avdibeg Ljudević , doktor medicine i narodni poslanik , onda Miloš Stojković , tako&dstroke;e doktor medicine , zvani Lepi , sa svojom zaručnicom Melčom Vučetić , magistrom farmacije , onda doktor Dragan Katičić , advokat , zet Tone Baškarada , s gospo&dstroke;om , a poslije se skupilo oko sastavljenih stolova još nekoliko sasvim sivih ličnosti . Gospodin Bog Tono Baškarad častio je noćas sve te Kilograme i Velefirme i Naslove pićima i delikatesama prema ličnim ukusima u čast te činjenice što je u kupkama izgubio ravno trinaest kila , ali je Gospodin Bog pio samo kiselu vodu . Tono Baškarad izgubio je u kupkama tačno trinaest kila , dakle sad ima ravno toliko koliko ima Huseinbeg Ljudević . Uprav je nalijevao sebi kiselu vodu , a Huseinbegu dingač , i uprav je izgovorio kako su sad on i Huseinbeg vršnjaci po kilogramima , iako ne po godinama , kad je odjedanput zastao i pogledao povrh ćele Vejsila Škrgića ... Vejsil-efendija Škrgić prislonio je pod stolom svoj list uz nogu gospo&dstroke;e Katičić . Čuo je da je Katičićka vrlo mekana , ali nikako nije bio na čistu da li ta Katičićka reagira na njegov list ili ga uopšte ne osjeća i pritisnuo je malo-malo jače , kad je opazio pogled Gospodina Boga povrh svoje glave i okrenuo se . Zajko Hrndelj glavinjao mu je iza le&dstroke;a i uprav se nadnosio nad njegovu ćelu , kad se Škrgić okrenuo i našao se tako sa Zajkom Hrndeljom licem u lice .

- Šta je ? Šta hoćeš ? - prasnulo je iz masnocrvene akšamlučarske Vejsil-efendijine njuške .

- Jjja se , evo , Vejsil-efendija Škrgiću , i noćas nallloko ... šššto ne bi?! ... zzza svoje pppare ! - škrgutao je Zajko Hrndelj kutnjacima nad Škrgićevom njuškom , i činilo se da će iz njega štrcnuti ključ ... - Kkkaži mi , Vejsil-efffendija , je li ti i sad žžžao moje dice onnako ko danas ?

Danas popodne , kad je Vejsil-efendiji , Trtičinom knjigovo&dstroke;i , došao da naplati istovar brašna , Vejsil-efendija je Zajki rekao :

- Hoćeš još i na veresiju ! A i ovo ćeš polokati ! Je li ja da ti vodim računa o djeci ? !

- Marš ! gubi se otale , čuješ li ! - stidi se Vejsil-efendija da s takvim tipovima javno dolazi u doticaj , stisnuo zube i šake i soptao na Zajku prigušeno ...

- E kad tti nije žao , evo ! - i Zajko Hrndelj krhne debelom okom rakije Vejsil-efendiju Škrgića po lubanji tako jako da je staklo frcilo do pod šiše i po flašama , na rafama , za šankom .

Evo koga si pred njegovu smrt za srce ujjjio ! - riga Zajki vrela jara iz usta , stišće Zajko odbijen - grlić u ruci i gleda kako se sa stolice spuzava na pod Vejsil Škrgić krvav i onesviješten . Zakovitla se pred Zajkom mnogoglavi mesni koloplet , vrište u tom kolopletu žene i prše ženske kose , osjeti onda Zajko kako mu prosvira kraj uha pivska flaša doktora Stojkovića i ugleda kako se u tom kolopletu uspravlja gazda Tono Baškarad , kao medvjed , i vadi iz džepa revolver ...

Zajko Hrndelj zdrpi Škrgićevu stolicu i preko stola raznese gazda-Tonu po glavi .

Pomače se Rafina birtija u dubinama i zaurla , prvu klasu i zagrokta kao divlji krmak Pavurda Kljakan i u tom skakanju otisnu u taj koloplet drugu Fehimbegovu oku , bubnu ta oka Fehimbegova brata Avdibega Ljudevića u prsa , uletješe za Pavurdom Krnjatak i Zaćeram , židnu Krnjatak stolicu u žarulju , i mrak nastade u Rafinoj birtiji , proguli se Krnjatak iz mraka :

- Meša ! drži vrata ! Pavo , Zajkane , vamo za šank !

Leti kroz mrak Krnjatkovih i Mešinih i Zajkovih i Pavurdinih ruku srča s Rafinog šanka i gruha muklo po kolopletu mesa oko gazda-Toninog stola i muk cikće po lubanjama , po stolu , pod tom prštavom srčom sto dvadeset i sedam kila Huseinbega Ljudevića , svaljeno za stolom , pritišće gospo&dstroke;icu Melču Vučetić kao mora , Muharemaga Trtica zavukao se pod sto , opkoračio je lijevom nogom doktora Dragana Katičića i uvalio gospo&dstroke;i Katičić petu ravno u dlake me&dstroke;u nogama , a doktoru Katičiću našla se jedna ruka u pljuci u ćošku , Omer Krilić , kralj propalica , razapeo se na vratima izme&dstroke;u druge i četvrte klase , dodao mu je Dervo Merdan ekscar jednu pletaru iz treće-četvrte duplje , i Omer je otiskuje kroz mrak u Pomodnu Manufakturnu Radnju i Trgovinu Mješovite Robe i Krojački Salon ; Idriz Ćeifović još puše u čikobernicu , - sve se to ukazalo kad je sijevnulo zelenkasto , a onda su se opet sastavili mrakovi i vani i u Rafinoj birtiji . Žida vani balvane u ledenom miješanju voda i mrakova mrka konopčasta nebeska ruka , trešte nebesa i tresu se džamovi na Rafinoj birtiji , židaju hamalske Krnjatkove i Mešine i Pavurdine i Zajkanove ruke sve što dohvate na mesni koloplet Kilograma i Velefirma i Naslova u mraku .

- Evo vako ... Krh ! evo vako ... bub !

- Joooj , maaajko moja! ...

- ... evo vako ... krh , krh ! evo vako ... krh , krh , krh ! ... bub , pras , ciiik !

- Joooj , ubi me , aaah , majko moja! ...

Gazda-Rafo Kabiljo sakrio se pod šank i polegao po Esterinim kuljama , cvokoće i zagrcava se i šapće :

- Znao sam ga ja , Esti , znao da će meni pasirat ova nesreća čim sam vidio ona propalica Idriz Ćeifović ...

Zavagnuo se vani pred birtijom Fehimbeg Ljudević , ustavio malo vodu , zazinuo i sluša ...

SVETO PRAVILO TROJNO

Dr Viktor Blažević pjevao je nekad , uz glasovirsku pratnju Antonije Štrk , sada Antonije Blažević :

Domovino , raju žića moga

a ti , draga , cv'jete raja toga !

Osluškujući u mraku svoga groba svoju " Domovinu i ljubav " iz glasnica toga mladog studenta prava , Ivan pl . Zajc nakašljao bi se tiho i pristojno : koli je skladba krasna , toli je izvedba grozna ! A da je ko starom romantiku mogao šapnuti šta je za Viktora Domovina , a šta Ljubav , on bi izgubio svako strpljenje , i zaboravio da je plemeniti , i da je hrvatski Verdi , i da je mrtav , i u nastupu svetog b~ijesa nasrnuo bi na Viktora pa ga fisnuo po zubima upravo u trenutku dok je izvijao onaj svoj zanosni fis : " Evo vam Fis ! Vi ... vi svinja jedna ! Na-po-lje ! "

Po svom obličju dr Viktor Blažević nipošto nije bio svinja . Naprotiv , i po plitkom čelu , i izduženom zatiljku sa glatkom masnom kosom , i po crnim razmaknutim očicama , i po trbuščiću , i po koraku - više je ličio na patka . O Domovini , i svemu što je s ovom posljednjom u vezi , imao je sasvim odre&dstroke;eno mišljenje :

- U se , na se i ... - i tu bi se , u intimnijem društvu dakako , pomogao još i prstima , čaršinlijski - ... i ... zna se !

To je on zvao : SVETO TROJNO PRAVILO ŽIVOTA . Ono mu je bilo u krvi . Kada je , kao mlad student prava , pjevao Zajca uz Antonijin glasovir , to mu se zlatno pravilo caklilo u očima , koje su požudno žagrile u Antonijine kukove : zna se . Kada je , kao mlad advokat i Antonijin zakoniti , boravio poslovno u Zagrebu , to ga je pravilo palucalo u prstima , koji su se pružali za kasiricama noćnih lokala : zna se . Kada je , kao prosijed advokat , koji redovno dobiva parnice , akšamlučio pred Ozminim bifeom , ono mu se valjuškalo n~iz grlo u gutljajima rakije , u ćevapčićima , paprici i užičkom kajmaku : u se . Kada bi koji mastan honorar turao u najdonju ladicu radnog stola , to pravilo podrhtavalo mu je i u prvom i u drugom podvoljku : u se i na se . A znao je to pravilo izgovarati i s onim principijelnim patosom s kakvim se mogu izgovoriti samo riječi : sloboda , jednakost , bratstvo ...

- Sve te svoje teorije zapiši ti , moj Veljko , kukom na ledu : sve je to luk i voda ! Povijest , život , čovjek : U SE , NA SE I PODA SE - to , to , moj gospodine , to je motor svega , to je narodni instinkt ! Nego šta !

Svom prijatelju Velj~ku Trifkoviću , doktoru medicine , povjeravao je sve svoje najintimnije stvari , od seksualnih perverzija do pravnih trikova . Staro školsko prijateljstvo izme&dstroke;u njih obnovilo se 1935 , kada su se njihove dvije stranke našle na istoj političkoj liniji , i produžilo se sve do 10 . jula 1941 . kada je Veljko zaklan u Borikama .

Svog intimusa dr Viktor Blažević mrzio je mračno , iz dubine , ali mržnjom koju je pred njim sav svoj vijek krio kao guja noge . Zajedno su , doduše , akšamlučili i preferansirali , zajedno išli u agitaciju i divlje patke ; svoje prijateljstvo prenijeli su i na žene , Antoniju i Natu - ali ... dr Viktor mrzio je Veljka još od djetinjstva .

Veljko je bio popovsko dijete . U gimnaziji , za vrijeme velikog odmora , grizao bi dvije debele kriške hljeba , sa slaninom , jajima ili pekmezom u sredini ; rijetko je kada kome otkidao ; ali to nije bilo iz škrtosti , nego od zdrave proždrljivosti . Viktoru se tada činilo da bi ga mogao zubima preklati . O tim kriškama pričao je svojoj majci , udovici austrijskog finansa , koja je s tugaljivom penzijom školovala djecu , " samo da ne tuku šoder " .

- Noka ždere ! - jetko je govorila . - Zapalo ih carstvo , pa neka žderu ! Vlasi ! Nečastivi im prepustio . Ali trgnuće im na nos , ja svako jutro molim Gospodina . Doći će naše ! Ti samo uči , tuci u glavu , to ti je i tatina želja !

Svako jutro šumila je crnim dimijama na svetu misu , stalna u molitvi kao što je bio stalan i dlakavi madež ispod njene desne nozdrve .

Zahvaljujući tome što je bio tih kao bubamara - što se u privatnoj gimnaziji , u koju je išao kao vanjski &dstroke;ak , naročito cijenilo - Viktor se provukao kroz osam razreda mučno kao pas kroz osam plotova ; bio je pameti šupljikave i krute kao sedra . Od zamornog bubanja činilo mu se katkad da mu se gnoji mozak , dok bi na satu grčkog jezika kradomice istiskivao bubuljice po licu ; o , kolikoje puta , idući u školu , zaželio , gledajući hamale kako nose vreće , da bude makar i hamal , samo da se riješi tih knjiga ; ali odmah bi mu izlazio pred oči njegov brat , šloser i pijanica , strašilo - i stiskao bi knjige pod pazuhom . A Veljko je učio lako , kao da se igra . Viktoru se ponekad učinilo da je i to Veljku od Nečastivoga . Pa i jest ! Ko je i mogao napisati tolike knjige , nego samo Nečastivi ! Knjige je Viktor mrzio kroz čitavu gimnaziju slijepo , iza sna , pred san , u snu . A na pravnom fakultetu stvar se već izmijenila : osjećao je da mu pravne knjige nose Antoniju , kćerku starog advokata Štrka , borsalino , bijeli šal , modri kaput , jelenje rukavice , mebl , vilu , vilu ; prema autoritetu pravnih knjiga morao je , dakle , gajiti strpljivu pokornost , a ostalih knjiga , što se njega tiče , moglo se štampati na vagone . Kako su uopšte došle te knjige u njegov sadašnji stan ? Neke je , svakako , donijela Antonija u mirazu , a ostale ? Kako ? ! A kako je došao onaj stakleni jelen na Antonijinoj psihi ! ... Pa ni to se dr Viktor Blažević ne bi nikada sjetio da zapita da mu ponekad pogled nije zapeo za ormar s knjigama , prije popodnevnog zaspivanja .

Proto , uz to i dobrostojeći čovjek , morao je svog Veljka da pošalje na studije - čak u Pariz : dijete zavrlo - pa na medicinu , jedno ; drugo , Medicinski fakultet u Beogradu bio je tada nerazvijen ; treće , dok je Veljko išao u privatnu gimnaziju , dijete je bilo pod njegovom pametnom rukom , a da ga sad pusti u Zagreb - ni govora . Tako se Viktor sretao s Veljkom samo preko ferija ; pozdravljao bi ga prvi : bio mu je svijetao , nedostižan , mrzak .

Nepokolebivi madež Viktorove majke Julke odnio je pobjedu : njene molitve , Viktorova skromnost i valjanost nisu mogli ostati neprimijećeni od karitativnih društava , koja mladića mudro provedoše kroz paragrafske labirinte u Zagrebu , kroz menzu sa melšpajzom dvaput nedjeljno , i konvikt , u kome je visio Otac Domovine . U slobodarskoj borbi svoga naroda , u kome se rodio bez svoje i njegove krivnje , Viktor se tako našao s političkim pogledima , jasnim kao sveta hostija : da su oni , ljudi Veljkova plemena , morlačko-grčki i bogtepitaj kakvi došljaci u Bosni ; da su bizantijski bacili u zdravom tijelu Domovine ; da bi ro&dstroke;enog oca prevarili i ubili , što , uostalom , i čitava njihova povijest bjelodano pokazuje ; to im se vidi i na očima i kosi , koja je crna , i na grudnom košu , koji je uži nego kod ostalih , kao što se to statistički utvrdilo na austrijskim regrutacijama : nema spasa Domovini dok oni žive ; a spas će doći onda kad stvar uzmu u svoje ruke velike sile , što jednom mora biti ; oni su besprimjerni diplomati i drže oružje : dizati bunu ne koristi , nego ih treba uporno i vješto ucjenjivati , po potrebi s njima pa~ktirati , " psa niz dlaku dok svoje svidiš " ...

U sprovo&dstroke;enju te politike do u tančine dr Viktor Blažević dotjerao je do pravog majstora . Njenim skrovitim stazama uspeo se on do narodnog zastupnika Seljačke stranke , po njenim tajnim receptima našao se on opet zajedno sa dr Veljkom Trifkovićem , sada ne samo lično nego i politički . Politički je dr Veljko pripadao Demokratskoj ; demokrat po krvi , obrazovan ne preko mjere , politički je ipak bio mlak i , da je bilo po njegovom , mirne duše mogao je i da ne bude predsjednik opštine . Dr Viktor u poliiici se držao prema njemu vješto koncilijantno , a svoja intimna osjećanja čuvao je u sebi kao skrivenu čašu otrova , koji će neko da popije , kad kucne čas .

A kada su velesile otkucale taj čas , u kući dr Viktora , maja 1941 , skupilo se intimno sijelo . I dotada se karijeri dr Viktora moglo samo zavidjeti . A sada ... Da nije bio malo pijan , moglo bi se reći da ga rastapa neki čisti , an&dstroke;eoski fluid . Sada , on je povjerenik nad Pilanom , a to je isto kao da je Pilana njegova : burno mu drmaju u ušima svi njeni gateri ! Sve akcije u Tvornici špirita , koji klizi kroz one nerazumljive cijevi - sve je to njegovo . A u Pučkoj štedionici , nego šta , on će biti bog ! Pa kada se dogodine bude vraćao iz lova s divljim patkama o ruksaku , dočekivaće ga izdaleka njegova vila , priča u gradu . A ljeti - ljetina more : Antoniju će na gorski zrak , a on će na morske terase , sam , slobodan ...

" Oj more duboko , san moje mladosti" ...

zapjeva dr Viktor iznenada , i čitavo društvo umukne .

Antonija sjede za glasovir da ga prati . Ali on naglo skoči i podignu desnu ruku :

U boj , u boj , mač iz toka , braćo ,

nek dušman zna kako s'ječem ja ...

Antonija po&dstroke;e za njim po tipkama . Ali u pola pjesme Viktor raširi ruke :

Van s njima , van s njima ,

nećemo ih mi! ...

Čitavo je društvo pjevalo , a Antonijini prsti udarali su po klavijaturi , iz visoka , kao pljusak .

Ako se nije mo~gao potegnuti plemeniti Zajčev mač , dobar je bio i nož . Nož je lično izradio Stipe šloser , Viktorov brat , i nosio ga za čizmom , pored paradnog noža o pasu . Stipe , uvažavan sada od brata , bio je tako&dstroke;e na savjetovanju pouzdanih uzvanika , početkom jula , u kancelariji dr Viktora , gdje se izra&dstroke;ivao plan za čišćenje Domovine od morlačkog nakota . Iz parnica , lovova i agitacije dr Viktor poznavao je sva morlačka sela , pa se ljutio zašto se uopšte sastavljaju spiskovi .

- Šta tu ima da se filozofira ? ! Kamione , i kupi !

Ali spiskovi su bili potrebni radi evidencije prema gore . Mijo Bilančić , blijedi sudski oficijal , počašćen tako pouzdanim poslom , stane da čita spisak intelektualaca i , pročitavši ime dr Veljka Trifkovića , zastane i pogleda dr Viktora : radilo se o prijateljstvu dr Viktora Blaževića , s osobnog gledišta , i o jednom liječniku , s državnog stanovišta .

- Nego šta ! Bartolomejsku noć ćemo mi njima prirediti ! - i nikako nije mogao da se sjeti kada je bila Bartolomejska noć .

Predveče , 10 . jula , sretne dr Viktor Veljka na čaršiji i svrati ga u Ozmin bife . Dr Trifković bio je nijem , mlohav , kao da je bez kosti . Dr Viktor se ne sjeća da je Veljko , slušajući njegove utjehe , išta rekao , da ga je ijednom pogledao , a polovicu rakije ostavio je na stolu . Na rastanku Viktor mu stisne ruku :

- Tako , Veljko moj ! Mirno spavaj ! Garantujem !

I gledajući mu u le&dstroke;a , nadoda , u sebi :

- Majku ti tvoju !

Izmedu 10. i 11. jula Stipe šloser zaklao je dr Veljka Trifkovića , sedamnaestog po redu te noći , vlastitim proizvodom , vlastitom rukom .

A sada dr Viktor Blažević radi nešto što se , ni po Svetom pravilu trojnom , nikako nije moglo predvidjeti ; gricka jedno pero kukuruzne komuše . Zavukao je , od novembarske drhtavice , ruke u džepove , i u desnom džepu našao kukuruzno pero . Treći , naime , dan po oslobo&dstroke;enju grada našli su ga u jednom teočaku , pod komušom . I evo već osmu noć kako šeta po onoj istoj sudnici u kojoj je izveo tolike pravne trikove , a koju je rat pretvorio u zatvor , u Viktorovu ledenu samicu , što se tako&dstroke;e nije moglo po Pravilu trojnom predvidjeti . Mokar , hladan popuh novembarske noći ulazi kroz prozor . Dr Blažević izduži uši . Je li to u daljini mitraljez ? Prileti prozoru . Opet isti daleki šum . Je li to mitraljez ? Ili mu se pričinja ?

- Jest mitraljez ! - ushoda se po sobi . - Nije . Ako je mitraljez , onda , ili je njihov , ili ...

Pomislivši mutno na velesilu koja jedina može riješiti sve , dr Viktor Blažević sklopi ruke , kao jaganjac božiji :

- O Gospode , Antonijo ...

Velesila se , me&dstroke;utim , šeta ispred njegovih vrata . Lazo Čamuga , iz Čamuga Donjih , četrdeset i jedan mjesec u borbi .