Dete koje nosim velika je radost i za Božoviće i za Magazinoviće . Bora sa braćom već pravi planove za veselje koje nas čeka . Majka svake zore peče palačinke da bi mi ih vruće donela za doručak . Iščekuje se prvo dete , prvo unuče , prvo sinovče izme&dstroke;u osam stričeva . Mada su vremena tmurna , ne mislimo na najgore , ne mislimo da će nas rat u svemu preteći .

Uoči šestog aprila dežuram sa Borom na klinici . Dobrovoljno uz njega dežuram . Da se ne rastajemo , da budemo što više zajedno . Jutro . Već je šest časova . Bora ostaje i dalje na klinici . Dežurstvo predaje tek u podne . Pozdravljamo se i ja odlazim kući , da pripremim što topliji doček voljenom čoveku . Uz put , u maloj piljarnici preko puta Kara&dstroke;or&dstroke;evog parka , kupujem rumene jabuke . Biram najbolje . Želim danas da bude svečano , toplo i puno ljubavi . Nedelja je . Bićemo slobodni i ceo dan provešćemo zajedno . Idem preko Autokomande , pa u Ulicu Maksima Gorkog . Tamo nam je stan . Jutro prijatno . Toplo . Sunčano . Idem puna sreće svojoj kući , svom domu , koji mi je tako drag . Pa to je dom Borin i moj . Naš dom . Uskoro biće nas troje .

Neka tutnjava , kao iz daljine , trže me iz razmišljanja . Grmljavina ? ! Čudna , ujednačena , bez prekida . Postaje sve bliža , sve jača . Još ne shvatam šta je , ali mi ne da mira . U tom se pojavi prva grupa aviona . Evo uzroka tutnjave . Ni na kraj pameti ne pada mi misao da će uskoro biti zasut vatrom i smrću moj dragi Beograd . Gledam bezazleno put neba i istovremeno žurim kući . Tutnjava sve jača . Evo i druge grupe , treće ... Kruže , vraćaju se , idu napred i kao da su se uskomešali . Mislim , vežbe . Povremeno bacim pogled gore bez straha , bez sumnje u ma kakvo zlo . Tako misle i ostali koji su se tog jutra našli na ulici . Najviše je žena . Sa torbicama , korpama . Žure na pijac , u trgovinu , da spreme svečaniji ručak . Nedelja je . Jedan čovek srednjih godina zastade i glasno upita : " Ma ljudi , šta ja ovo ? " Nepoznati prolaznik kratko odgovori : " Vežba . Šta može biti ! " - i nastavlja da korača svojim putem , svojim poslom . Avioni se još više uskomešaše a iz njih poleteše crne lopte . Odjekuju već i eksplozije . " Ćorci " , reče neko . Tek što izgovori " ćorci " kad se Beograd zatrese i zatutnja . Poče tle pod nogama da podrhtava . Opet jedan čovek viknu : " Ama , narode , ovo je bombardovanje ! Sklanjajte se ! " - i potrča niz ulicu . Nasta prava pometnja . Trčanje . Povici . Ja još ne verujem . Neiskusna sam , a i politički neobaveštena . Ne verujem u zlo . Utom , levo od mene , na jedva stotinjak metara , grunu , i čini mi se podiže me od zemlje . Kuća koja je bila tu jednostavno nestade u dimu i prašini koji se visoko podigoše . Oseti se i miris paljevine . Zastadoh . Gledam u onu prazninu gde je do maločas bila kuća . " Pa , ovo ipak nisu vežbe ! " - najzad i ja shvatih . Ali da je s tim otpočeo i rat ne shvatam , i ne pomišljam . Po&dstroke;oh dalje gotovo trčeći . Ne znam ni sama zašto . Da li što svi trče , viču , kukaju na glas . Da mi je samo da stignem do kuće . Tamo ću se zakloniti , možda naći nekakav mir . Prosuše mi se iz ruku rumene jabuke . Kotrljaju se niz kaldrmu .

Avioni i dalje kruže . Sipaju i seju smrt , paljevinu . Ruše , razaraju , grme i bude strah kod do maločas mirnih i srećnih gra&dstroke;ana . Uznemirena lica na sve strane . Ljudi raščupani , tek poustajali . U pidžamama , spavaćicama ili sa tek nečim prebačenim preko le&dstroke;a . Svako traži spas kako ume i zna . Tresak . Opet lete komadi rasprsnutih bombi , kamenja , delovi sa kuća i gra&dstroke;evina . Stakla se lome i zasipaju ulice . Vriska sve jača , trčanje , dovikivanje . Jedni trče dole , drugi gore uz istu ulicu . Sve se uzmuvalo i uspaničilo . Jedan mladi čovek , sav krvav , trči prema meni . Hoću da mu pomognem i idem mu u susret . Nisam još stigla da mu kažem da sam lekar i da želim da mu pomognem , a on je već bio na dnu ulice . Nije me ni čuo . Jedna žena istrčala iz kuće , prigrlila tri raščupane , još pospane devojčice , u grču od plača .

Evo me pred našom kućom . Staklena vrata na ulazu polomljena . Prozori na stanu tako&dstroke;e polomljeni . Ulaz u stan zakrčen staklom i malterom . Balkonska vrata pala i iskrivila se preko ograde , a na njima nigde jednog stakla . U stanu nema nikoga . Šta ću gore ? ! Majčina kuća je u blizini . Idem njoj . Na meni nov zeleni plišani mantil . Viču mi neke žene da legnem . Ja ne mogu . Isprljaću se , mislim . I ne mogu . " Lezi ! Poginućeš ! " - dovikuju . Ja i dalje idem lagano .

" Lezi " ... I stižem do majčine kuće . Nasta tišina . Avioni se izgubiše . Tišina , ali ona čudna , stravična tišina koja zuji u ušima . A sami ste i sve je oko vas prazno i usamljeno . I kuća je pusta . Osetih miris paljevine . U komšiluku nikog . Izbegli svi prema periferiji . Tek što sam ušla , a evo devera Milana . Bio je prvo u našem stanu , pa kad nije našao nikog , pretpostavio je da sam kod majke . Priletim mu u zagrljaj i zaplačem glasno . Tek tada sam se opustila , prihvatila i primila gorku istinu . Milan , kojeg znam samo veselog i smirenog , sad mi izgleda vrlo nervozan i jako uzrujan . Lice ozbiljno , rekla bih i strogo . Oko usana bore gorčine umesto njegovog vedrog smeha . Pita me odmah : " Gde je Bora ? " Odgovaram mu , a u isto vreme i bez predaha pitam ga za braću Miloša , Časlava , Branka . Još ne znamo gde je ko i kako su preživeli ovo iznenadno bombardovanje .

Evo opet potmule tutnjave iz daljine . Samo , sad već imamo iskustva . Opet novi nalet aviona . Već ih vidimo . Zacrnelo se nebo . Mnogo ih je . Daleko više nego prvi put . Milan me gurnu u ostavu , zatim utrča u spavaću sobu i donese veliki perjani jastuk . Stavi mi ga preko glave . Naivna zaštita , ali me bar malter ne zasipa po kosi i licu . Usta su mi već puna peska . On stoji pored mene . Rukama oslonjen na zid zaklanja me grudima . Taj Milan , koji je umeo da pravi šale na račun " Koreje Toksimovića " , koja treba da do&dstroke;e na svet , sad kad sam u opasnosti , sa toliko pažnje i sa toliko strepnje hoće da nas obe sačuva . Natkrilio se nada mnom , spreman da se hvata u koštac sa svim nevoljama sveta samo da me sačuva . Sa svojim krupnim , širom otvorenim očima i oštrim pogledom , ličio mi je na orlušinu koja me brani .

Poče oko nas sve da se ljulja . Iako je tek jedanest sati pre podne , nebo se zamračilo od aviona , dima i prašine . Avioni prekrili nebo i zaklonili sunce . Zahladnelo odjednom kao kad se oblaci navuku , a i vazduh se uskovitlao i podseća na oluju pred kišu . Eksplozije se slile u jednu dugu grmljavinu koja ne prestaje . Ne mogu se više brojati niti avioni , niti eksplozije . Pa ipak jednu izdvojismo . Iznad nas zafijuka nešto dugo , piskavo , slično sireni . Milan me prigrli : " E , ovo je naša ! " - reče mirno . Počeh da se krstim i tiho šapućem : " Bože , pomozi ! Bože pomozi ! " U dvorištu nešto tupo tresnu . Ne dišemo . Čekamo eksploziju . Sekunde duge kao godine . Ja ne prestajem moje " bože pomozi , bože pomozi ! " Milan zausti da kaže : " Dosta sa tim tvojim " - ali se uzdrža . Tutnjava se stišava . Izlazimo i prvo hoćemo da vidimo šta je to tresnulo u bašti . Na tri metra od kuće , u velikom krugu , zemlja pobelela kao kreč . Okolo bašte i cveće sprženi . " Zapaljiva " - konstatuje Milan i uzima rukom belu zemlju . Pokušava da je drobi prstima , a ona tvrda kao kamen . Zamalo , po sred kuće , zaključismo oboje .

Jedan deo ograde se polomio i ostala rupa koja neprijatno zjapi . Milan uzeo da je malo popravi , kad se iznenada pojavi krupna žena na susednom balkonu i poče da viče : " Ne ruši , ne diraj ! Ne kradi ! " Milan poče da objašnjava šta radi , ali žena kao izbezumljena i dalje viče . Ne sluša Milana " Ne kradi ! " - kao mitraljez sipa . Ne može je čovek ni razumeti . Nasrtljiva do zla boga . Milana izdade strpljenje i viknu : " Miči se ženo , e vala bombe ti jezik raznele , a tu ludu glavu ostavile ! "

Škripnu kapija . Evo i Bore . Više trči nego što ide . Razbarušen . Zadihan . Dugo grljenje bez reči , a zatim uzajamna raspitivanja o članovima obe porodice . Ko je živ , i gde je ko ? Pokazujemo mu beli spaljeni krug na zemlji , a Bora nama spaljene dlanove . Kaže , zapaljiva bomba pala na krov klinike , pa je gasio i jedva spasao kliniku od požara .

Već je popodne . Majka se vraća . Nikad je takvu nisam videla . Čisto se smanjila i ostarila . Beograd je u plamenu . Ona je u njemu ro&dstroke;ena , u njemu rasla . Svaku uličicu u njemu voli . Svaki kutak poznaje . Njena Skadarlija , Palilula , Vračar ... Rasla je sa njima . Pamti i tramvaje koje su konji vukli , a ona ih sa grupom dece dočekivala na Slaviji i zasipala cvećem . I fenjerdžije . A sada ? Plamen , miris paljevine , ruševine , i izbezumljeni narod koji žuri nekud , žuri na sve strane - a ne zna kud ! Rat je počeo ...

U Podgorici , na kraju Džan ulice , je naša kuća . Uvek vesela i puna života . Sada opustela . Svi su uzeli puške i otišli u šumu . Čak i stari Risto . U kući smo ostali samo svekrva , ja i najmla&dstroke;i dever Aleksandar . Imali smo i mi direktivu i planove da iza&dstroke;emo i priključimo se partizanima . Deveri su otišli spremni na borbu pri izlasku iz grada . Nama su ostavili drugi način , bezbolniji . Mislili su da se prvo prebacimo u susedno mesto , Tuzi . Tu bi nas sačekao Osman Bulić i prebacio dalje . Ali planovi su nam se izjalovili . Put je bio presečen . U samom susedstvu Osmanove kuće formiran je zatvor , iz koga su se čuli povici , zapomaganje , a najčešće " vode , vode ! " . Morali smo natrag . Bila sam preobučena u bulu pri izlasku iz grada . Nimalo nije bilo lakše vratiti se u Podgoricu , blokiranu stražama . U jednom vinogradu svlačim šalvare , i ostavljam ih . Vraćamo se i prolazimo pored straže kao gra&dstroke;anke . Zaustavljaju nas . Kažemo kratko da idemo u bolnicu radi poro&dstroke;aja . Na meni tanka letnja haljina i stražaru nije teško da shvati . " A , bambino , avanti ! " i propusti nas . Svekrva ponavlja - bolnica , a Acko nešto dodaje na italijanskom . Kako-tako , tek mi pro&dstroke;osmo .

Vraćamo se u Džan ulicu . Već je noć . Acko je dečko , ali u svemu učestvuje kao matorko . Prigrlili smo se i razgovaramo , razmišljamo , krojimo planove kako izaći . Tako do duboko u noć . Sutradan od rane zore tutnjava i grmljavina . Avioni se okomili na Pipere . Tamo su se još juče prebacili drugovi , a sa njima i deveri . Treba dizati ustanak . Puške su već planule .

Sa jedne strane dvorišta zidana ograda . Aco se popeo na vrh ograde i gleda avione kako se obrušavaju iznad Pipera . Tamo , u Stijeni piperskoj je i rodna kuća moga svekra i svih devet sinova . Baš u tom pravcu ga&dstroke;aju i topovi . Rumica se propela na zid pored Ace i gleda put Pipera , put Stijena . Prati avione . Broji ih . Pri svakoj eksploziji se stresa , a bleda kao papir . Tamo su sinovi Boro , Milan , Časlav , Slavko , Božo , Sveta . Tamo je i Risto i brat Rade . A sve je u dimu . Vetar pirka i s vremena na vreme nanosi miris paljevine . Odjednom , Rumica kao izbezumljena poče da šapuće : " Krv , osećaš li da krv miriše ! " " Rume , Rumice " - zovem je , a ona ukočena stoji , ne čuje me . Tek kad sam uplašena zavrištala , trgla se , i lagano pošla u kuću .

Dan odmiče , a onda noć duga , bez kraja . Mesečina zabelila pa nam svetiljke i ne trebaju . Za razgovor i dogovor pogotovu . Pravimo planove , analiziramo , poništavamo , donosimo druge , i tako do duboko u noć . Krajnja odluka je da bar Acko iza&dstroke;e . Dečko je , gotovo dete . Neće niko na njega posumnjati . Ujutru , uzima Acko korpu i nešto novaca kao da ide u kupovinu u okolna sela . Čim iza&dstroke;e iz blokiranog grada , neka se povezuje sa ocem i braćom . Ideja ispade naivna . Siromah dečko vraća se snužden . Italijani umalo da ga uhapse . Pomoglo mu je nekoliko italijanskih reči i izraza koje je naučio slušajući danima ovu vojsku koja je pritisla grad . Seo na malu stoličicu i zagnjurio lice u šake . Korpa na zemlji , izvrnuta i prazna , podseća na neuspeo poduhvat . I ona je neprijatna . Ćutimo , uzdišemo . Rumica puši cigaru za cigarom . Ispred nje srebrno čanče puno kotrabana i papir . Čim završi jednu cigaru , prsti već hvataju novu . Papirić zašušti i dim se ponovo izvija . Čini mi se , nije više ni bleda . Neka čudna zelena nijansa prekrila joj lice , a usne se stegle , gotovo se i ne vide .

Vrata na ulazu držimo zatvorena . Uzalud ! Evo , neko kuca snažno . Prete , galame . Lupaju i zveckaju puškama . Rumica pro&dstroke;e i otvori vratnice . Italijani ispuniše dvorište . Još ne znam da su došli mene da vode . Znamo da upadaju u kuće i vrše pretrese . Mi smo se tome i nadali . Ali prevarili smo se . Traže po imenu mene - " Dotoresa Sasa Bozovic ! " Rumica stade ispred mene , ćuteći gleda pravo u oči došljake . Grudi joj se nadimaju , a disanje postade glasno . Jedan ispruži pušku i odvoji me od svekrve . Kratko " avanti ! " - i ja polazim . Ruma pokri lice rukama i zaplaka . Jedva stižem vojničke korake . Potrčkavam . Okrenuh se ne zastajući . Ruma ide za mnom . Čujem joj papuče kako kloparaju . Jeca . Čisto cvili . " Comando di tapa " , pročitah na ulazu zgrade . Uzimaju mi podatke i posle kratkog i dosta grubog ispitivanja prebacuju me u zatvor u " Kuću Rogošića " . Tu zatičem nekoliko žena . Apotekarku Jelu Žunić , profesora Vasiliju Kostić , učiteljicu Radu &Dstroke;ilas i još nekoliko drugih . Sede na podu . A pod prljav . Soba mračna . Ima samo jedan omanji prozor - sve zatvoreno . Juli mesec . Vrućina kao u kazanu . Neizdržljivo . Pa ipak , sve ove žene izgledaju dostojanstveno i snažno .

Rumica je saznala gde sam . Nije verovala da će trudnu ženu baciti u zatvor . Mislila je da me vode samo radi saslušanja . Teško joj je i ne miri se lako . Čujem galamu napolju . Ruma došla i rve se sa stražom . Traži da nju zatvore , a mene puste . Viče da sam trudna . Ne vredi . Nastaje gužva , rasprava . Plašim se da je ne ubiju . Toliko sinova uzelo puške , a ona ima smelosti da zahteva , da raspravlja . Da mogu nekako da joj doviknem , da se čuva . Priljubljena uz vrata , osluškujem . Ona je tiha žena , otkud joj ova snaga , ovakav glas ? ! A onda se sve utiša . Sad čujem samo svoje srce kako dobuje . Razmišljam - da li su je uhapsili , kuda li su je odveli ?

Sutradan izvode Vasiliju Kostić i mene u dvorište . Sunce peče nepodnošljivo . Kao žeravica . Italijani polegali potrbuške u hladu vinove loze i uperili puškomitraljeze u nas . Smeju se . Gledaju nas . A onda polako prelaze cevima sa leva na desno , pa natrag i tako dugo , beskrajno dugo . S le&dstroke;a bije sunce u teme . Mozak vri . Noge otežale od stajanja u mestu , a ispred nas cevi šaraju . " Hoće li ? Kad će ? " - misli samo naviru . U jednom trenutku svetlost pade tako da se unutrašnjost cevi zasvetle do dna . Učini mi se sjajna kao ogledalo i veća , mnogo veća nego što sam mislila . Stresoh se . Cev opet lagano krenu levo , pa se vrati desno . Nervi me izdaju . Podrhtavam od uzbu&dstroke;enja i straha , od umora i sunca . Počinjem sva da se tresem . Iza le&dstroke;a , vezanim rukama , Vasilija dohvati moju ruku , tako&dstroke;e vezanu . Steže je čvrsto . " Ne plaši se ! Drži se ! Budi hrabra ! " - tiho mi govori , a istovremeno drži prkosno svoju lepu glavu i gleda pravo u cevi , u Italijane . Taj topli ljudski šapat , to divno lice sa izrazom koji miluje , odjednom me smiruju i daju snagu . Kako sam je zavolela , tu ispred mitraljeza ! Nisam uspela da joj kažem šta mi znači , koliko mi hrabrosti daje , koliko je volim ! Uskoro je streljana . Sećanje na Vasiliju i dalje me je hrabrilo u svim teškim časovima .

Posle ovog višečasovnog mučenja vratili su me u samicu , ako se tako može nazvati jedna omanja soba . Okrećem se i hodam tamo-amo . Najzad , premorena , sedam na prljavi pod . Mastan i crn . Za tren mi se po nogama zacrneše sitne pegice . Poče da me peče nešto . Mahnem rukom . Stotine krupnih crnih buva polete na sve strane . Nisam ruku još čestito digla , a one se ponovo načičkaše . Sad su i po rukama . Imam kratke rukave . Zavlače se i ispod rukava . Borim se . Ustajem . Šetam . Treskam nogama , ali napast ne popušta . Premorena i iznemogla , čučnem u jedan ćošak . Koliko sam tu ostala , i da li sam dremala - ne znam . Tek duboko u noć , vrata se otvoriše i dva Italijana grubo gurnuše unutra jednu tananu plavušu , elegantno obučenu . Ona pade ničice , zagnjuri lice u šake , pa zajeca . Meni srce stade . Tuge mi je previše . Kad samo ne bi plakala ! Sagnem se i prigrlim je . Ona jeca , ne prestaje . Lice joj ne vidim , ni suze . Stalno se šakama sakriva . U jednom trenutku baci mi ceduljče . " Unzere Liebe ist ewig ! " - pročitah . A ona jecajući priča : " Ovog momenta streljali su im muža . Na moje oči . Ovo pisamce bacio mi je sa strelišta . " Ja počeh da plačem , a i da je tešim . " Ne plačite ! Partizani će nas osvetiti i osloboditi . " " Nema partizana " - projeca sirota žena . Zagrlih je : " Ima , ima ! Moj muž i sva njegova braća su već u planini . Ima ih , ima . Borbe su već počele . " U isto vreme vadim fotografiju iz nedara na kojoj je moj svekar sa devet sinova i jedinom snahom . Tu sam sliku stalno nosila u nedrima od kako su Bora , Risto i deveri uzeli puške i otišli u borbu . Devojka podiže glavu , pogleda sliku , pogleda mene , diže se i mirno , laganim korakom , bez suza na licu , iza&dstroke;e bez reči . Ostadoh zbunjena . Nisam dotle znala da postoje provokatori , špijuni . Jedino sam čula , od kako se zaratilo , za Petu kolonu . A ovo sad ne shvatam , ne razumem . Sve mi je mutno , čudno . Zašto je izašla bez reči ? Kako joj se vrata gotovo sama otvoriše ?

Već sutradan sam prebačena u logor u Albaniju . Tek tamo sam saznala za plavušu , provokatora . Govore : " Treba je se čuvati . " Stvari mi se neke razbistravaju . A ja sam već logoraš sa brojem " 254 " . Stičem novo saznanje , praćeno bolom , razočaranjem , nevericom . Zurim kroz rešetke malog kaveza , pogled mi zastaje na licima izmučenih logorašica . Stičem novo saznanje ... ali prekasno . Ja sam već okružena bodljikavom žicom .

LOGOR

U " Kući Rogošića " tišina . Zatvor je zamoran psihički , a i fizički , mada se čami u neradu . Pospanost nas pritisla zbog nesnosne vrućine , zbog ustajalog i zaga&dstroke;enog vazduha . Taj dremež uskomeša povremeno smena stražara ispred zgrade i ispred prozora .

Pored nas žena , u zatvoru ima i muškaraca . Ne vidimo se . Oni su odvojeni . Pa ipak , gotovo za sve nove saznajemo ko su i odakle su . Tako saznajemo da je jedan sav u krvi . Zaleteo se i udario glavom o zid da bi se ubio . I oni o nama znaju . Patimo uzajamno .

Jutros se glavna vrata otvoriše sa izuzetnom bukom . Naoružani do zuba pojaviše se Italijani . Puno ih je . Kratkom naredbom " avanti " isteraše nas napolje . Otvorena široka ulazna vrata olakšaše dotle skučenom pogledu , koji polete napolje i usmeri se daleko , što dalje . Nekoliko velikih kamiona ispred samog ulaza . Počeše da nas ubacuju . Otvor ispod cerade , kao usta aždaje , poče da guta svoje žrtve . Okolo se sakupile žene i galame , psuju . Nekoliko vojnika sa puškama i bajonetima napravi branik i ne daju nikome da nam pri&dstroke;e . Dozivaju žene po imenu svoje . Mene ne zove niko . Ipak , jedna nepoznata žena probi se , dolete do mene . Ćušnu mi nekoliko papirnih novčanica u ruke . Dok gledam zbunjeno i ne osećam potrebu za novcem , vojnik zgrabi ženu i prosto je odbaci natrag . Žena posrnu , diže se , u tren skide tamno plavi kostim , pa ga baci put mene preko pušaka . Bajonet ga dočeka i začas se na&dstroke;e pod njihovim nogama izgažen i zaprljan . Mene su već ugurali u kamion , ali čujem piskavi glas žene : " Junaci , robite trudne žene . Tucite se sa ljudima , ako vam basta ! " Motor zagrme i ponese nas put Skadra . Kamion prepun , klati se i trese . Muka mi je . Vrti mi se u glavi . Jedan Italijan - oficir gleda me čitavo vreme , rekla bih sažaljivo , iako je neprijatelj . Izvuče odnekud oveći limun i pruži mi ga . U prvom momentu me osveži i pomože da do&dstroke;em k sebi . A onda , poče da štipa po usnama . Kiselina raskvasila okrastale usnice pa boli i peče . Pritisnuh rukom , a one se zakrvaviše . Pokapaše mi grudi . Na svetloplavoj haljini , već dosta zaprljanoj , sad se pojaviše i crvene mrlje . Usnice peku i bole Krv . i dalje kaplje .

U Skadru primopredaja . U prihvatnom logoru ostaviše nas jedni , da nas ubrzo preuzmu drugi . Mimo nas prolaze kamioni puni ljudi . Njih ne iskrcavaju . Vode ih pravo u logor . Jedan Italijan , da bi napravio šalu , zgrabi iz kamiona jednog mladog popa u mantiji i ugura me&dstroke;u nas u ženski logor . Gleda u mene i kroz grohotan smeh kaže : " Per batesimo " . Bosa , mlada skojevka , ustremi se na njega kao lavica : " Nije za krštenje , nego tebi za pokop ! " Italijan ne razume i odlazi i dalje se glasno smejući što je napravio dobru šalu .

Sutradan ponovo kamioni , ponovo putovanje , treskanje , ponovo stare muke . Albanski fašisti , sa crnim kapama i kićankama grde nas , psuju na albanskom jeziku . Lakše nam je što ih ne razumemo . Ali kad počeše da nam prinose bajonete pod grlo razumesmo ih i shvatismo . Čini mi se da su sve žene hrabrije od mene . Neke se čak i smeju . A ja kad osetim hladnoću bajoneta na vratu , sva premrem . Upadam u nekakvo grozničavo stanje pa se dugo tresem i kad oni odu .

Ulazimo u predeo koji liči na pustinju . Peskovita gola površina raširila se na sve strane . Kavaja ! Logorski centar . Već vidimo i žicu . U više pojaseva ogra&dstroke;uje ogroman prostor . Zaustavljamo se . Tu je ulaz , kao nekakav tunel od žice . Okolo stražari , Italijani . Opet komanda " avanti " i mi prosto ispadamo iz kamiona . Ispred žičanog ulaza stoji i nekoliko oficira . Prebrojavaju nas i ubacuju . Ovde nemam svoje ime . Postajem broj " 254 " . Ne shvatam . Sve mi je kao san , kao bunilo . Niko nas ništa ne pita . Ko sam ? Šta sam ? Da li sam uopšte čovek , ljudsko biće ? Sećam se , kako je veliki bio naš sluga , čika Marko . Kako smo ga svi u kući poštovali . Jednom se nisam htela pozdraviti sa njim , jer su mu ruke bile prljave . Uz to sam napravila gadljivu grimasu . Dobila sam od oca koprivicom po turu , popraćeno rečima : " Radne ruke se poštuju " . Imala sam samo četiri godine . Ko će moju bedu zaštititi ? Ko će koprivicom istući one koji u meni gaze čoveka ? !

Prolazim kroz redove bodljikavih žica . Strašne su te žice . Nikad mi bodlje na njima nisu bile tako velike , grube , oštre . Vi&dstroke;ala sam takve žice i ranije . Nisu štrčale i zlokobno vrebale koga će ubosti što dublje , što bolnije . Noge me ne slušaju . Vuku se tromo , otežano . Oči se izbečile , bulje okolo i hoće da iskoče . Bole me . Htela bih da ih sklopim , ali ne mogu . One same neće mir . Hoće da vide , da upiju svu bedu , svu nesreću .

Ne , nisam znala za ljudske patnje . Bio mi je život lep , isuviše lep . Majka , otac , braća , sestre , sloga , sreća , udobnost . I ono najveće i najviše što čovek može da ima . Ljubav ljudi oko mene . Ljubav porodice , ljubav prijatelja , ljubav komšija , ljubav mog pekara , čika Sofronija , kad mi nasmejan daje vruć hleb u ruke , ljubav čika Koste piljara , koji mi uz kupljene stvari daruje kruškicu oskorušu , ljubav , ljubav ... A ovde . Mržnja , i osim mržnje i zla , ništa se drugo ne susreće . A žice bodu . Bodu lice , bodu mišice i u slepoočnice se uvukle duboko i dobuju po krvnim sudovima , kao po bubnjevima . Zuji mi u glavi i počinjem da se zanosim . Prihvati me jedan nepoznati broj i uze pod ruku . Žene koje zatekosmo sjatile se oko nas novih . Zapitkuju , teše .

Ispred nas nekoliko hladnih betonskih zgrada , dugačkih . Na njima ogromni otvori zjape , a iz utrobe tih nemani izbija smrad i hladnoća . Gledaju nas , nove logorašice . Traže poznate . Mnoge se i prepoznaju . Mene niko ne zna , niko me ne prepoznaje . Pogledaju me samo u trbuh i glasno zaključuju : " Ova je sirota trudna ! "

Unutra , u stravičnoj zgradurini bez prozora i vrata , natrpani kavezi od letava na tri sprata . Iskorišćen je prostor do maksimuma . Jedva prolazimo izme&dstroke;u kaveza . Moj je u sredini . U njemu je već Radulovićka , Crnogorka iz Podgorice . Sa njom su dvoje male dece . Dečak i devojčica . Plavušani , bledoliki i mršavi . Radulovićka je iščupala sama svoje zlatne zube da im kupi i prošvercuje malo hleba . Ispod mene stara Crnogorka , osamdesetih godina . Rodovićka . Nekad gorda i ponosna , sad leži u prljavim traljama i topi komad suvog , tvrdog crnog hleba . Topi u vodi i rukama vadi iz konzerve i trpa u izgladnela usta . To je sledovanje , a ona nema nijednog zuba ! Gore , iznad mene , Marija i Zadja . Naš kavez ima krov od gornjeg kaveza koji se nastavlja na naš . Ali gornji kavezi su bez krova i blizu tavanice . U jednom tako otvorenom kavezu vidim na letvama obešen goblen . Uramljene crvene Vilerove bulke . Zadja , učiteljica iz Crne Gore , prekrstila ruke , sela u suprotan ugao i gleda . Na licu zanos , oduševljenje , doživljavanje nečeg lepog , nečeg samo njenog , što je iglicom i tankim koncem tu izvezla . Možda je tu i lik mladog oficira koji je u prvom naletu zarobljen i odveden u Nemačku . Možda vidi u crvenim bulkama glavice njenih mališana , prvaka . Kasnije sam saznala da je stara Tomovićka , Zadjina majka , uspevala povremeno da stupi u vezu sa kćerkom . Jednom je u dobačenoj ceduljici stajalo : " Šta želiš da ti pošaljem ? " Odgovorila je : " Pošalji mi moje bulke ! " Divna majka razumela je svoje dete i poslala u logor goblen . A kad se Zadja nagledala goblena , prišla mi je prisno , jednostavno i pitala : " Ti si Borova Saša ? Doktorka ? " Klimnuh glavom ćuteći . Zadja kida rukom polovinu jajeta i ćuška mi u ruke . Zatim kupi žute mrvice koje su pale po letvama . Jedva se vide , ali ona ih vešto iščeprkava i brižljivo stavlja u usta . Odavno nisam ništa okusila . Progutah u tren onu polovinu jajeta . Brzo sam zavolela ovu nesebičnu , vedru i pričljivu učiteljicu .

Kavez mali . Ako sednem , udara glava gore pa se zgrčim ako legnem , kratak , pa se opet moram zgrčiti . To užasno zamaza . Ne mogu da zaspim . Čas sednem , čas legnem . Noć smenjuje dan , a dan noć . Vreme prolazi ni u čemu . Zurim u prazno . Često je i glava prazna , bez misli , pokreta . Letve na kojima ležim počinju da se usecaju u telo . Ukucane su u razmaku a ivice oštre . Premećem se . Okrećem . Otvaraju se ranice . Boli . Ne mogu mesto da na&dstroke;em . Da mi je ona buvljiva samica u " Kući Rogošića " . Bar bih šetala , stajala . Gledam Radulovićku . Spava . I deca spavaju . Razmišljam . Mršavi su , pa valjda i ne naležu dobro na neravne letve . A ja ? Osmi mesec trudnoće ! Brojim letve . Brojim čvorove na letvama . Prvo namerno razmišljam o tome , samo da ne zurim u prazno , a onda počeše da mi se nameću . Čas letve , čas čvorovi . Uleću u misli , motaju se , kruže . Čas nestaju , pa evo ih opet . Naročito me muči jedan poveći čvor . Već mu znam svaki urez , svaku nijansu od prljavo žute boje , pa do tamno braon , gotovo crne u sredini . Pa pukotine zvezdaste . Brojim zrake u pukotinama . O bože , šta je sa mnom ? Da nije ludilo ? Tek tada počinje luda igra ovog prokletog čvora . Proganja me . Okrećem mu le&dstroke;a , bežim , mrzim ga . Ne vredi ! Ne napušta me . Uvek je tu . Najzad , sva u znoju i malaksala , predajem se . Zaspim . Tada dolaze snovi . Balovi . Moji dvorski balovi . Moja prva balska haljina od ružičastog muslina . Lepršava , sa velikim volanom u bogatim naborima i crna somotska traka oko struka . Na glavi srebrnasta dijadema . Služe me &dstroke;akonijama . Ovalni tanjiri puni voća . Žute kruške , velike mirisne jabuke i grozdovi koji padaju delimično preko tanjira . Klanja se lakej , a ja pružam ruku i taman da dohvatim , a on nemarno mahne tanjirom i izmakne mi se . Opet ruku pružam . Ponavlja se neuspeh za neuspehom , a tanjiri se množe , umnožavaju . Lebde gore-dole , njišu se kao u ljuljaškama , a prepuni svega . Ruke se izdužile , utanjile . Budim se . Bole me ramena . Želudac se grči od gladi . Još uvek sam ošamućena i ne razaznajem san i javu . Letve se usekle pa otvorile ranice po telu . Boli . Ali moj bol je normalan . Teži mi je čvor , teži mi je san .

Tek osvanu dan , a već pripeklo . Teško je u zgradi od zapare , a vruće napolju kao u paklu . Da je bar vode da se napijemo . Donose Italijani poneku kacu vode i to je sve . Ko ugrabi , malo se i napije . Više se prospe . Kad do&dstroke;e kaca sa vodom , žene pohrle i , gotovo bunovne od že&dstroke;i , navale sa praznim konzervama . Slavina curi , a mi se guramo , muvamo . U tom metežu voda se prosipa i nestaje u prosušenoj i žednoj zemlji . Vode je tako sve manje u kaci , a mi sve žustrije i nervoznije . Kaca se krivi na stranu i ljulja . Hoće žene da je prevrnu u naletu i bezumlju od že&dstroke;i . I ja se muvam , ali sa trbuhom ne mogu u gužvu . Ostajem najčešće sa praznom konzervom . Vojnik ošinu konja , a kaca zatandrlja prazna . Užasan žagor . Žene se vraćaju u svoje kaveze . Na zemlji ogromna crna mrlja , koju je ostavila prosuta voda . Vojnik se cereka i gubi sa kacom iza žice . I ja ulazim u zgradu . Od zapare ne mogu da dišem . Izlazim i priljubljujem se uza zid betonske zgrade da se malo rashadim . Podne je , pa nigde senke , i zidovi usijani .

Popodne pada kiša . Obilna kao iz kabla . Potrčasmo napolje . Žene podmeću konzerve . I ja držim jednu , a glavu zabacujem i ližem kapljice koje se slivaju niz lice . Lakše dišem .

Ali i kiše ne donose uvek radost i olakšanje . Danima već ne prestaju . Uz to vetar zuji , a promaja svira kroz ogromne otvore još ogromnijih nedovršenih zgrada . Vetar u mlazevima nanosi kišu u unutrašnjost zgrade . Kavezi bliži vratima i prozorima potpuno su mokri . Grčimo se . Hladno . Ćebad tanka , stara i isprana . Italijanska intendantura ih je odbacila kao neupotrebljivi materijal . Naročito su teške noći . Tada je još hladnije . A noć tamna i bez zračka svetlosti dopunjava hladnoću . Deca plaču . Čuju se jecaji : " Majko , hladno mi je ! Majko pokri ! Majko ... " - i tako celu noć . Mislim na moje koje tek treba da do&dstroke;e . Hvata me strah . Nešto više od straha . Užas ! Ako užas postoji . Evo ga . Tu je . Ne spava mi se . A kako bih želela dubok san , da ne čujem ovo što čujem , što moram da slušam . Zatvaram uši rukama . Pritiskam ih do bola . Ne vredi . Pisak ozeble i gladne dece je tako bolan , da prodire kroz sve pore i uranja u srce . Ne plačem . I suze prestale . A lakše bi mi bilo da zajecam , da se ispraznim malo .

Pred zoru novi vrisak . Ali sad vrisak žena . " Umrlo Miličino dete " - kaže mi Markovićka , dovedena u logor iz Peći . Meka i topla žena , pa izgovara tiho i sa dubokim bolom reči koje me ohladiše . Žene se uskomešaše . Trče tamo-amo . Žagor , nov žagor koji bojom podseća na tragediju . Nije to obična galama , dovikivanje , prepirke . To je žagor pun solidarnosti sa bolom jedne žene . Pored drvenog kaveza stoji Milica Janković . Uspravna , mršava , visoka . Jedino ona ne plače , ne vrišti . Stisnula usne i ukočeno gleda . Uprla pogled u zamotuljak koji je pred njom . Rodila je devojčicu u logoru . Kumovala je moja Zadja . Dala je detetu ime Slobodanka . Kumče joj nije dočekalo slobodu . Ili je možda steklo najveću slobodu koju čovek ovde može imati . Italijani uleteše da vide što su se žene uskomešale . Njihova reakcija je kratka i jednostavna . Ubaciše nam nekakve stare daske i eksere . Otpoče priprema . Počeše udarci po ekserima i tupo lupkanje dasaka . Sad su se i ostale žene ućutale . Zanemele . Stoje ukočene i gledaju pune bola , srdžbe i nemoći . Tišina . Teška nekako . Pada kao olovo na sve nas . Prijatnija je galama i sva&dstroke;e . Tišinu razbija jedino ritmičko " tik-tak , tik-tak " koje nabija eksere u polu-trulo drvo . " Tik-tak ... " Dokle ? Neka bar to prestane . Žene , mile moje , sva&dstroke;ajte se ! Čupajte se ! Kako mi je teško palo kad sam videla Crnogorku , koja je u sva&dstroke;i zadigla suknju i lupala se po stražnjici . Mislila sam u tom trenutku da ću crći od bola . Zar moja ponosna i gorda Crnogorka ? Opravdavala sam je danima . Opravdavala je ne drugima , nego sebi . Logorska psihoza - bio je moj zaključak . Logor , logor je kriv . Moja Crnogorka nije takva . Ona je ponosita . Jadne moje ! Sva&dstroke;ajte se , pljeskajte stražnjice , čupajte se - samo ne ovo . Samo ne ovu tišinu i zakivanje eksera . Kiša poče snažno da pljušti . Probi krov . Poče da nas kvasi . I mali zamotuljak , mala Slobodanka , nije pošte&dstroke;ena . Zadja na&dstroke;e nekakav kišobran . Muški , veliki , koji se nekim čudom našao u logoru . Neka žena je u logor ponela kišobran . Na hleb nije mislila . Natkrilila kuma ogromni crni kišobran nad mrtvom devojčicom , da je zaštiti . Od čega ? Od patnji majke , od patnji sviju nas , od patnji koje ne prestaju .

Italijan komanduje . Kovčežić se iznosi iz logora . Pratimo ga do žice . Dalje ne smemo . Samo je Milici dozvoljeno . Korača sama . Korača smireno , uspravno , bez suza je i bez jecaja . Pod grudima osetih svoje dete . Prigrlih trbuk rukom i zajecah .

Milica Janković je ostala živa . I njen muž Dušan je ostao živ . Posle rata preneli su iz Kavaje u Crnu Goru tri kovčežića . Za nepuna četiri meseca umrle su im Slobodanka kao beba , Zlatana od tri godine i Stanka koja je imala pet godina .

Posle noćne tišine u kojoj se povremeno čulo " majko , gladan sam , majko zima mi je ... " - poče u logoru žagor , lupkanje , šuškanje . Prvo poneka reč i psovka , a zatim sve jača i jača galama . Oko mene mrak . Oči su mi otvorene , zbunjuje me galama jutarnja , a mrak . Čujem i zveckanje konzervi i pripremu za doručak , a mrak . Polako prevlačim rukom preko očiju . Napipavajući letve silazim iz kaveza nespretno . Nikome ne govorim o bojazni koja se uvlači u zloslutne misli . Zadja primetila da nešto nije u redu . Zovnu me imenom i pri&dstroke;e : " Saša , šta ti je ? " " Ne znam Zadja , čini mi se da ne vidim " . Neprijatno mi je . Teško mi pada da budem u centru doga&dstroke;aja . Želja mi je od prvih logorskih dana , da me niko ne vidi , ne čuje . Molim Zadju da ćuti . Izlazimo napolje čvrsto se držeći za ruke . Zadja ide napred , a ja za njom . Neujednačenim hodom i čisto nabadajući nogama iza&dstroke;oh napolje na sunce . Osećam ga , a ne vidim . Dižem glavu prema njemu . Umesto sunca bakarnocrvenkasti prostor , koji titra . Ne razaznajem ništa . Od straha pred nečim neizvesnim , strašnim , gubim tle pod nogama . Malaksavam . Ne mogu da stojim i naslanjam se na zid zlokobne zgrade . Zadja , devojka , neiskusna i naivna pita : " Da nije poro&dstroke;aj ? " Marija Radovanović , iskusna i okretna Crnogorka , primetila je moje i Zadjino muvanje . Evo je uz nas . Zadja joj tiho kaže da mi je muka i da se ne osećam dobro . O obnevidelosti ne govori . Marija otrča i donese čašu vode i kockicu šećera . Iz stare je trgovačke porodice i znala je šta treba poneti u logor . Ponela je šećer , a ona ga i ne okuša , ali je zato uz svakog bolesnog , umirućeg sa svojom kockom šećera . Prija mi . Dolazim k sebi . Likove još uvek ne razaznajem . Lagano , lagano i vid se razbistri , ali je još uvek sve oko mene prevučeno moglom . Zadja me vrati u kavez . Donese moje i njeno sledovanje i jedno kuvano jaje iz nečijeg paketa . Ja pakete ne dobijam . Moji su svi u partizanima , a sirota Rumica nemoćna . Dolazim potpuno k sebi , ali sam i dalje malaksala i ne mogu da stojim . Poluležeći u kavezu razmišljam . Za desetak dana treba da se porodim . Hoću li ga živo izneti ? A i ako ostanemo ja i dete živi , šta onda ? Kuda ? Hoću li kao Milica Janković ? Slika sprovoda , Slobodankinog kovčežića , slike nemile , crne , re&dstroke;aju se jedna za drugom .

Zadja se izgubi . Ona je " kapo " našeg logora . Govori italijanski i zastupa koliko može naše interese . Dugo je nema . Želim njeno prisustvo . Oslonila sam se nekako na nju . Evo je . Saopštila nam je da je izmolila Italijane da me prebace u Tiranu , u bolnicu . Tamo je opet zatvor , ali ipak bolnica je bolnica . Bar se veruje u nešto bolje .

Oko podne dolazi naoružani stražar . Nareduje meni i Zadji da po&dstroke;emo . Ispred žice kamion . Sa mukom se penjem . Žene nas prate . Žele mi sreću , žele mi lak poro&dstroke;aj i žensko dete . Opšta je želja ovih nesrećnih žena da se rodi devojčica i da joj se da ime Dolores , po španskoj revolucionarki La Pasionariji . " Ako te pitaju zašto je Dolores , reci , ro&dstroke;ena u bolu - , dolor' " , savetuju me kako ne bismo odale pravi razlog , koji bi za neprijatelja bio dovoljan za nova proganjanja . Ja ćutim zbunjena i preplašena od svega . Umesto mene Zadja odgovara . Obećava . Zabrekta kamion . Neravan put , pa kamion klima i prosto nas prevrće , gruva . Zadja me svaki čas zapitkuje : " Kako ti je ? " Uvek odgovaram : " Dobro " , a nije mi dobro . Sakupljam snagu i štitim trbuh od poprečno postavljene klupe , koja nije pričvršćena i svaki čas se zaleti prema nama , pa klizne natrag . Užasna je . Glomazna , crna i prljava . Zadja je drži rukom , ali i njenu snagu često nadvlada pa zapreti . Grčim se , skupljam , bežim puzeći po podu u drugi ugao . Najzad i te muke pro&dstroke;oše . Kamion stade . Iako je mrak , vidim nekoliko belih kućica u vidu baraka . Kažu , to je bolnica . Odmah me odvojiše od Zadje . Nju odvedoše negde udesno , a mene nekim drugim , dugim hodnikom , pa levo . Otvoriše vrata jedne mračne sobice od najviše dva metra . Podrumska hladnoća i memla me zapljusnu . Dole beton i po negde zaostale žućkasto-braon prljave pločice . U uglu prljavim papirima zatisnut otvor kanalizacije . Po širokom otvoru zaključujem da je tu bila ranije klozetska šolja . Verovatno je ovde nekad bilo kupatilo , koje je dotrajalo i razmontirano , pa pretvoreno u zatvorsku ćeliju . Prozor mali , bez stakla , sa rešetkom na spoljnoj strani . Prizemlje je . Vidim stražara sa puškom koji se nadviruje . U vratima škljocnu ključ . U uglu na zemlji prljavo ćebe sivozeleno , smrdi na kemikalije . To mi je ležaj . Zagnjurih glavu u šake i počeh da jecam . Znam da sam slabić . Znam da se ne držim hrabro . Htela bih da budem jaka . Mislim na hrabrost Vasilije Kostić . Razmišljam kako bi se ona držala na mom mestu . Ona ne bi plakala . Ja moram , meni su suze olakšanje . Još sam neiskusna . Treba proći mnoga iskušenja , pa postati Vasilija . Postati prkosni revolucionar i gledati u smrt hrabro . Meni je potrebno još mnogo da ojačam .

Stala sam uza zid i ukočenim pogledom gledam u prljavu gomilu u koju treba da legnem . Sve je užasno . Sve je tu&dstroke;e i ledeno . I dunavske sante leda su mi bile toplije od ovog . Ne mičem se . Samo je taj prostor na kome se nalazim i koji ispunjavam moj . Ne želim da ga napustim , ne želim da iza&dstroke;em iz njega i zato ne mičem .

Na prozorčetu se sad okupilo više njih . Gurkaju se . Nadviruju . Razgovaraju isprekidano . Čas jedni , čas drugi . I glave se menjaju čas jedne , čas druge . Neću da ih gledam . Mrzim ih . Ne mičem se sa svog mesta i okrećem glavu od te prljave gomile . Bacaju kroz prozorčić komadiće polomljenog drveta . Ga&dstroke;aju me , ne u nameri da me udare , već da me pokrenu , da mrdnem . Moj pogled se vezuje za komadiće drveta rasutih po zemlji . Pratim ih kad padnu , ali glavu ne dižem . Ne ljutim se na te komadiće , čak i ako me pogode . Ne zaboli me od njih . Boli me što oni koji ih bacaju nemaju srca , nemaju duše . Žele da se pokrenem , da reagujem , da bi se oni zabavljali . Ne mičem se .

Duboka noć . Umorna sam , strašno umorna . I stražari su se umorili , pa su glave i nadvirivanja sve re&dstroke;a . Čujem samo korake stražara koji šeta gore-dole i povremene povike prilikom smene straže . Hladno mi je . Stresam se . Na meni tanka , plava svilena haljinica sa kratkim rukavima . Tako su me jula meseca po vrućini zatekli u kući kod svekrve , i takvu poveli . A sad je novembar počeo , a haljinica ostala ista . Lagano se spuštam na zgužvanu prljavu gomilu , skupljam noge , pa tako u čučećem stavu pokušavam da zadremam . Zuje uši i ne daju snu da do&dstroke;e : San je tu . Kovitla oko mene . Hvata me , ali na kratko , pa beži . Klonula glava pala na šake oslonjene o zgrčena kolena . Svaki čas me nešto trgne i kao srna skočim i uznemireno gledam oko sebe . Ali već polako usvajam i ove prljave zidove i hladan beton sa žućkastim ranjavim pločicama . Počinjem da shvatam gde sam .

Ujutru rano ključ se okrenu i u&dstroke;oše jedna bolničarka i jedan Italijan . Ona mi nosi mleko i hleb , a oficir joj prati svaki pokret . Mleko sam naglo popila , a hleb lagano gutam . Mek , svež hleb . Nisam ga mesecima ni videla . Zatim izlaze bez reči . U podne isto tako . Čujem da ga bolničarka oslovljava sa " Salvadore " . Posle nekoliko dana sa njima ulazi i Zadja . Kaže mi da se bolničarka zove " Skufi " , da je rodom Skopljanka i da zna srpski . Šapuće mi da je dobra i da joj je pomogla da u&dstroke;e . Već sam u " Kući Rogošića " u Podgorici doživela provokaciju , pa se sad i senke plašim . Salvadore nas gleda hladnim , zelenim očima i ćuti . Ne liči na Italijana , tanak , visok , sme&dstroke; . Oni na prozorčetu su svi crni , sićušni , pričljivi .

Danas u ćeliju ulazi Skufi sama . Pruži mi doručak i ispljunu isprevijanu ceduljicu . Pravim se da ne vidim . Ona mi je gurnu pod ruku . Uze porciju i iza&dstroke;e . Gledam hartijicu , da li da je uzmem ? Opet provokacija ? ! Polako , sasvim polako , sa užasnom sumnjom i nepoverenjem , otvaram mali papirić . Trgoh se kao oparena i pritisnuh ga rukom . Koraci stražara i bajonet , koji preseca vidik na prozoru ohladiše me . Još dugo , dugo ne mičem ruku . Stražar ritmično promiče ispred prozora gore , dole . I ne gleda me . Više mu nisam zanimljiva , ali moje misli ga prate i srce kuca , tutnji i guši . Bacim pogled na ceduljče , i ne dišući ga pročitam : " Dajte nam vezu i imena . Milo . " Preznojih se i gurnuh ceduljče . Pro&dstroke;e kroz mene hladan talas , a strah me pritisnu kao mora . Prvo se preznolih , a onda počeh da se tresem . Stara boljka . Kad god sam u paničnom strahu uvek dobijam groznicu . Evo je i sad . Mislim - opet provokacija . Šta može drugo biti ? Zar ovde u ćeliji na mene neko računa i misli na vezu ?

Salvadore je malo popustio . Sve ćešće pušta kod mene samu Skufi , a i Zadja se pored nje provuče . Evo i Zadje same . Salvadore je pustio , a on ostao u hodniku ispred vrata . Čujem korake . Šeta . Zadja prilete i zagrli me . Priča mi , na brzinu , kako je omekšala Italijana . Pričala mu je kako sam lekarka , kako sam nedužna , kako nemam veze sa komunistima , da sam protina kćer - i ražalila ga . Obećao je da će je pustiti da mi pomogne kad god zatreba . Ni Skufi više ne prati u stopu . Ćušnem Zadji ceduljče i pitam je za savet . Uzima ga i kaže da ne brinem . Reći će , kaže , ako je ko počne ispitivati , da ga je našla neotvoreno . Iste večeri dolazi i kaže da je otvoreno razgovarala sa Skufi i dodaje : " Ona je naša . " " Zadja , jesi li sigurna u to što govoriš ? Ako je provokacija ? " - " Ti ne brini . Ja sam sve uzela na sebe . Napisala sam imena Blaže Jovanovića i Bude Tomovića . Ako je prava veza , biće dobro . A ako je provokacija ni Blažu ni Budu ništa ne može biti . Oni su u šumi , a već i italijanska deca znaju da su to komunisti , vo&dstroke;e . Čak su i ucenjeni . Po celoj Podgorici su plakate sa ucenom . Može samo meni nešto da se desi " - završava Zadja i vadi zamotuljak vate , sakriven dotle u rukavu . Izmolila je taj komadić od Skufi . Ćuška ga ispod mene i odlazi . Salvadore već daje i drugu opomenu da izlazi . Ostadoh sama . Opet groznica , strah . Povremeno čujem i svoje zube kako sitno cvokoću , a mišići na licu podrhtavaju i grče se . Osetih dete . Jače nego ikada ranije . Sva sam zbunjena . Ustajem i šetam . Tako do duboko u noć . Stražar sa prozora primetio da sam uznemirena , pa stalno zuri u mene . Kupe se i drugi . Gurkaju se . Čas su jedna lica napred , čas druga . Smeju se . Govore u glas . Znam francuski , a dosta poznajem i italijanski jezik , pa mi je jasno šta iščekuju . O , da mi je tu jedinu , prljavu rupu da zatvorim , sakrijem , zazidam ! I to malo vazduha dala bih samo da ne gledam lica koja se keze , smeju , dobacuju čas ovo , čas ono . Ponekad i vulgarni do zla boga , ali uglavnom znatiželjni . Najčešće dobacuju " Presto , presto ! Avanti bambini ! " - i smeh ružan , neprijatan . Liči mi na zlurado cerekanje . Kako su mi teški i neprijatni !

Noge mi otežale od stalnog hodanja tamo-amo . Bole me . Otupela sam na povike i smeh . Ne dira me to više . Odsutna sam . Misli su mi daleko , kod moga Bore . Sve više mislim na njega . Bolovi . Pratim ih . Nemam sat , ali zapažam ritam i njihovu jačinu . Sve su češći i bolniji . Hvata me nemir , pa šetnja po sobici postaje brža , nervoznija . Najpre hodam pored zidova u krug , a onda pretrčavam levo i desno . Počeh da trčim . Sve brže i brže . Borin lik me prati . Čini mi se tu je , uza me . Opet trčim u krug , udaram se , saplićem . Neću da gledam u grozni prozor . Neću da ih vidim . Ali kad se sapletem , pogled ih obuhvati . Ti likovi koji se keze , viču , smeju i guraju me&dstroke;u sobom . Svako hoće da se dobro namesti , da gleda . Veseli su kao da očekuju glavnu tačku u cirkusu . Osećam kraj . Biće ono . I krijem se ispod prozora , dole sasvim kako me ne bi videli . Ali ako čučnem , oni me guraju nekim hrapavim drvetom prema sredini . Na štapu bodlje od slomljenih grana . Kad me gurnu , zabodu se u meso , a ja se gotovo otkotrljam napred . Sve trpim nekako čudno , životinjski . Ni reči protesta . Nemam ni suza , ni grdnje . Nešto me diže snažno . Uspravih se uza zid i opet hodanje brzo , koje prelazi u trčanje zveri koju gone . Od umora znoj lije sa mene . Prosto se kupam u znoju . Ne osećam bolove , već mržnju , užasnu mržnju , i bes . Krajnji stid . U krug u krug , sve brže i brže . Zgrabih kvaku izlaznih vrata , stisnuh je da je polomim , svom snagom . Pogledi , stid , Bora , oči sa prozora , hiljade očiju , mržnja , neizmerna mržnja ... Nešto me slomi i ja se srozah pored vrata , a ne ispuštam kvaku - dete zaplaka ! Pogled mi se prikova na majušnu devojčicu . Obli me sreća . Radost . Usne se razvukoše u osmeh topao , mio . Gledam , nasmejana , u glave na prozoru . Kako su mi mili ! Sve mi je odjednom lepo - i soba , i prljavi pod i smrdljiva deka . Ceo svet postade moj i mio , beskrajno mio .

Italijani se ućutali . Gledaju sažaljivo . Ne smeju se . Jedino se protežu da me bolje vide . Šapuću . Nisu zli više , nisu ! Grlim svoju devojčicu i gledam puna ljubavi na sve što me okružuje . Kako je lepo ne biti sam ! Jedan Italijan reče " bambina " . Dete plače i dalje . Ključ se okrete i ulazi sva zbunjena Skufi . Nosi zamotuljak gaze . I njoj se ote : " Bambina ! " Saže se i odvoji je od posteljice . Italijan onim štapom , sa kojim me je maločas gurao muva posteljicu . Očito nije mu jasno , jer neprestano šapuće " morto , morto ! " Misli da su blizanci i da je jedno mrtvo . Ne vre&dstroke;aju me više ma šta govorili . Otkopčavam moju plavu haljinicu i stavljam na grudi moju Dolores , koja je umotana oko trbuščića i grudi onom gazom što je Skufi prošvercovala . Zakopčavam se i ostavljam je tu preko noći , jer je hladno . Podrhtavam . Mokre smo i uprljane od krvi . Teška srca prebacujem smrdljivu deku preko glave i preko deteta . Tako do jutra , a onda dolazi Zadja . Sva bleda kao krpa . Zagleda bebu . " Lepa je , mnogo je lepa ! " - govori više za sebe , nego što meni upućuje reči . Naočari joj se zamagliše . Briše ih . Briše i oči . Donela je skrivenu flašicu alkohola i šibicu . Dala joj Skufi , da prospe u ugao i zapali , kako bismo se beba i ja zagrejale . Plavičast plamen začas zagreja ono malo prostora . Dolores porumene . Nije više modra . Prestade i da plače . Salvadore sa novim , nekako zbunjenim licem proviruje iza vrata , ali ne ulazi više .

Zadja mi dolazi češće nego ranije . Skinula je svilenu bluzicu i dala mi da umotam Dolores . Ona je ostala samo u drap kostimu . Reče mi da je u hodniku upoznala jednu lepoticu koja se leči u istoj bolnici . Kad joj je Zadja ispričala odakle se beba čuje i nešto o meni , sažalila se i zaplakala . Iskoristila je slabost italijanskog oficira i pomogla Zadji da češće u&dstroke;e kod mene .

Dani sve hladniji . Alkohola više nema . Prozorče malo ali bez okna , pa hladnoća prodire i ispunjava svaki kutak . Naročito je hladan pod . Beton , pločice hladne su i leti , a sad pogotovu . Jutros čujem Zadjin glas " poco fuoco , poco fuoco " . Iskoristim trenutak kad stražar pro&dstroke;e naniže i izdaleka bacim pogled napolje . Pekara . Primitivna , kao omanja šupa . Dugačkom lopatom , vojnik sa belom keceljom , izbacuje žar dole na zemlju . A Zadja sa nekakvim velikim lavorom , poderanim i zar&dstroke;alim , trčka oko pekara i stalno ponavlja : " Prego poco fuoco , poco fuoco . " Pekar i dalje izbacuje žar na zemlju . Ne sluša je . U jednom momentu , valjda kad mu je dosadila , zgrabi lopatom žar i tresnu joj u lavor , ali se žar okolo rasu . Verovatno da je opekao Zadjine noge . Poskakuje , a lavor ne ispušta . Potrča , a ne prestaje da zahvaljuje pekaru koji je i ne čuje . " Grazie , grazie , molto grazie ! " Zadja , moja Zadja , koliko si dobra ! - mislim , a vrata se otvaraju i evo lavor vrelog žara greje dve zatočenice . Sutradan isto . Pekar skratio posao , pa čim je ugleda , sruči joj lopatu žara . Ruke joj opeče , a i lavor se zagreje . Ne mari ! Ona trči i nosi .

U Tirani se pročulo , da je neka doktorka u zatvoru rodila dete . Čula za to i Keti-Tuši Maljoki . Gra&dstroke;anka . Vrlo imućna , a po duši plemenita i sažaljiva . Preko muža , koji je u Tirani imao visok položaj , izdejstvuje kod Italijana da me poseti . Kasnije mi je pričala da je pukovniku dala skupoceni " regalo " . Kad je ušla u moju ćeliju izgledala mi je kao vila . Lepotica , vitka , sva u nakitu , raskošno odevena i namirisana finim parfemom . Kad me je videla , tako je vrisnula i zaplakala kao da je ro&dstroke;enu sestru zatekla u krajnjoj bedi i nesreći . Zagrlila je i mene i dete i jecala , jecala dugo . Povremeno joj su se otimale reči : " Povertine ! Povertine ! " Iz torbice izvadi paket sa dve meke benkice i osam belih kao sneg pelenica . Uz to paket sa kolačima . Salvadore stoji mirno pored otvorenih vrata i malo , malo pa cupne čizmama i nakloni joj se . Najzad ode sva u suzama i reče da će sutra opet doći da mi donese toplu odeću . Istovremeno mi kaže da će ona za moju slobodu učiniti sve .

Sva ta radost trajala je samo do predveče . A onda ? Gužva . Smeniše Salvadora . Do&dstroke;e novi oficir . Pojača se straža . Prozorče zakovaše letvama . Zadju više ne puštaju kod mene . Ne sme ni Skufi unutra . Jedino mi vojnici koji donose hranu ulaze . Začudo , hrana je bolja i obilnija . Iščekujem nešto , ali svakako ne iščekujem dobro . Počinjem da razmišljam . Možda me pripremaju za streljanje . Čekali su da se porodim . Ako me streljaju , šta će biti sa detetom ? Da mi je bar Zadju da vidim ! Sve se okrenulo od kad je Keti stupila nogom u moju samicu . Provokator ! Da , Keti je provokator ! Misli se kovitlaju , brkaju , a sve su nejasnije i nejasnije . Straža se smenjuje . Cokule lupaju , stružu , grebu po šljunku . Grebu po mozgu , po srcu . I misao luda i izbezumljena . Da se zadavim , da prekinem sve . I dete i sebe . Ukočena gledam u glavicu koja se meškolji . Stresoh se i vrisnuh kao da me plamen opeče . Vrata se naglo otvoriše . Oficir ulete . Meni suze teku . Ne teku , već oblivaju lice i kvase pelenice moje Dolores . " Sinjora , sinjora ! " - viče oficir i drma me za rame . Ukočena kao stena ne mrdam , a pogled se okamenio i ostaje prikovan za dete . Oficir više ne izlazi iz sobe . Šeta , zastane , gleda me . Tako do jutra . Dolazi vojnik sa doručkom . Nešto se sašaptavaju . Ostade vojnik , a oficir ode . Uzimam lonče sa vodom i pijem besomučno . Vojnik se ponaša pristojno . Čak se osmehuje toplo , ljudski , pomalo bolno .

A onda ulazi grupa oficira i jedan Italijan , lekar u belom mantilu . Pozdravlja me vrlo učtivo , na srpskom jeziku . I ostali salutiraju . Hladan znoj me okvasi svu . Privih dete na grudi . Privih ga čvrsto , ludo čvrsto , a ono zaplaka i zaceni se . Streljanje ! U meni buja otpor . Ne dam dete . Neću ga dati . Neka nas obe streljaju ! Lekar me blago i sa osmehom pogleda i reče : " Spremite se ! " Kao tigrica ustuknuh i ciknuh : " Ne mogu . Tek sam se porodila . Ako ste lekar morate me razumeti i pomoći mi . " On se okrete i iza&dstroke;oše svi u hodnik . Vrata ostaviše otvorena . Razgovaraju , razgovaraju . Odlaze , dolaze . Lekar nešto objašnjava , pokazuje rukom u pravcu mene . Tiho govore i ništa ih ne razumem . Jedan od njih donese papir i dade ga lekaru . Ovaj mi pri&dstroke;e rečima : " Hoćete li potpisati da ne možete ići na put jer ste se tek porodili ? " Ne znajući da sa tim potpisujem i dalje svoje zatočeništvo , zgrabim papir i potpišem ga misleći da sam bar kratko odložila pogibiju , moju i moje Dolores . Ne znam da gore u planinama Crne Gore vode uveliko pregovore o mojoj zameni za zarobljene oficire . Peko Dapčević , Blažo Jovanović i moj Boro čine nemoguće . Ucenjuju moćnu imperiju . Traže logoraše . Tolika snaga , a do nas dopiru vesti o uništenju partizana , o likvidaciji pokreta . Ja to ne znam . Ja želim bar da vidim Zadju , Skufi . Odoše . Ostade samo straža , samo bat cokula .

Ručak mi donosi omaleni vojnik . Porciju stavlja pored mene i salutira učtivo i uz osmeh . Okrete se malo prema vratima , da proveri gde je oficir , pa se saže i pokazuje prst zamotan belim zavojem . " Vostro marito , dotore ... " poče . Figura oficira pojavi se na vratima . On se okrete i brzo iza&dstroke;e . Uvek mi se vrti u glavi ta prokleta provokacija . Šta su hteli sa ovim ? Prisećam se plavuše iz podgoričkog zatvora . Nedužnu Keti trpam uz nju . Sad i ovaj vojnik ! Boli me glava od misli koje se prevrću , guraju , gomilaju i natežu lobanju da prsne . Jedino me moja Dolores povrati iz užasa u koje upadam . Gledam je , gledam . Satima zurim u to lišce . Mali Bora . I čelo visoko , i prćasti nosić , i kosica , i malo isturena bradica . Sva je na Boru . A šta je sa njim ? Onda se misli sele u brda , u šume , u pećine . Hvata me tuga . Da li je živ ? " Partizani uništeni , svi do jednog " - često sam u Kavaji slušala . Postoji li još neko od velike i brojne Ristove kuće ? Možda smo ja i Dolores ostale same ! ? Vadim iz nedara malu Bogorodicu , koju mi je majka , dobra protinica , pri rastanku dala sa rečima : " Neka te bog čuva . " Stežem ikonicu . Molim se bogu . Ljubim je i preklinjem Bogorodicu za spas . Stavljam je i mojoj Dolores na usne .

Koristim dobrotu novog vojnika i pitam za Zadju . Kaže , vraćena je u logor u Kavaju i izlazi . Zadržavanja nema , a svaki razgovor je zabranjen . Zašto su mene ostavili ? Zašto i mene ne vrate u Kavaju ? Već je desetak dana prošlo od poro&dstroke;aja . Razmišljam , a razmišljanju nema kraja .

Ključ se poslednji put okrete . Vrata se otvoriše . Opet lekar na čelu , a nekoliko oficira za njim . " Spremite se , polazite odmah . " Ne pitam kuda . Vidim po energičnom istupu da nema diskusije . Osam pelenica i dve benkice brzo spremam . Obmotavam ih sve oko moje Dolores . Nosim je i spotičem se . Hodnik dugačak , a ja odvikla da hodam , pa idem nekako trapavo . Ispred zgrade crna limuzina . Otvoriše vrata od kola i vrlo pristojno , gotovo kavaljerski smestiše me na zadnje sedište . Dva oficira levo i desno pored mene . Treći seda pored šofera . Ćutim . Začudo , smirena sam . Osećam se kao vojnik koji predaje svoje oružje i ostaje nemoćan . I Italijani uglavnom ćute . Prepoznajem Skadar . Znači , vode me put Crne Gore . Štrecnu me pomisao : " Bora je poginuo , pa me vode ... " Ugledam Skadarsko jezero . Razlilo se široko , a obliveno plavetnilom . " Skočiti na volan i naglo zaokrenuti prema jezeru . Negde gde put vodi pored samog jezera , i gde je obala strma " - planiram u sebi . I gledam , gledam , a svaki nerv igra , zateže od bola . Italijan koji sedi levo oseća da sam uznemirena . " Calme , calme signora ! Niente ! Picola bambina " - i miluje prstom obraščiće moje Dolores . Više ne vidim jezero . Misli se smiriše . Odjednom , auto stade . Čistina . Samo ispred nas lepo ure&dstroke;eno groblje . Velika bela kapija , sa isto tako belim ukrašenim lukom iznad nje . Kroz kapiju se nazire besprekorno ure&dstroke;eno groblje . Beli , jednaki krstovi u redovima , sa cvećem i zelenilom okolo . Groblje ! Oficiri iza&dstroke;oše . Iza&dstroke;e i šofer . Ostadoh sama u kolima . " Streljanje ! " - pomislih . Zato su me ovde doveli . Stegoh dete . Opet hladan znoj , opet se srce ukočilo . Italijani stadoše mirno , pozdraviše vojničko groblje i vratiše se u kola . Opustih se na sedištu malaksala , slomljena i kao pretučena . Svaki me mišić boli . Jedva držim dete u naručju . Više ga oslanjam na krilo nego što ga olabavljenim rukama držim . Nastavljamo put . Kasnije sam saznala da je to bilo italijansko groblje izme&dstroke;u Tuzi i Skadra i da je njihov obićaj bio , kad prolaze , da zastanu i vojnički pozdrave mrtve drugove .

Ulazimo u Podgoricu . Nove misli . Čula sam u logoru da su neke partizane , koje su uhvatili , streljali i izložili na sred trga , a narod gonili da ih gleda . " I mog Boru su uhvatili ! Ubili su ga i na trg stavili ! " - opet oštar bol i to srce koje se grči , lupa , zastaje ... Srećom , ne potraja dugo . Strahovitom brzinom , gotovo strmoglavo , kolima proleteše kroz grad i to zaobilazno , sporednim ulicama . Tek mi je kasnije ta trka bila jasna . Oni su krili da me vode na razmenu . Krili su i od svojih , a i od našeg naroda . Krili su svoju vojničku slabost prema partizanima , " banditima " , kako su ih zvali . Kako priznati ravnopravne pregovore sa tom " banditskom " vojskom ? Zato je najbolje ćutati , sakriti .

Iz Podgorice idemo prema Spužu . Tu se kola zaustaviše , a iz kasarne izlete jedan mla&dstroke;i oficir . Salutira i uvede nas u zgradu . Prepoznajem ga . To je onaj isti oficir sa zelenim neljudskim očima , koji me je uhapsio . Bio je oštar , grub . Sad je sasvim drukčiji . Nasmejan , blag , klanja se čisto snishodljivo . Odvojiše se malo od mene . Razgovaraju tiho . Oficir zelenih očiju se oblači , naoružava , zdravi se sa oficirima koji su me dovezli , i sad on ulazi u kola . Seda kod šofera . Ja sam sama sa detetom na zadnjem sedištu . Po&dstroke;osmo od Spuža prema Martinićima . Oni mi ne govore ništa , a meni je put nepoznat . Vidim , idemo put planine . To je jedino što shvatam . Sve mi je drugo još uvek nepoznato i mračno . Pored puta gusto zelenilo . Italijan me pita , da li ga se sećam , i da li ga poznajem . Klimnem glavom umesto odgovora . Neprijatno mu je . A i kako bi mu bilo lako ? On me je hapsio , on me vraća i predaje partizanima . O razmeni ništa ne govori , ništa o mojoj slobodi . U meni se ra&dstroke;aju nove pretpostavke . Vode me u planinu , u šumu . " Ubili su Boru ! " - htedoh da ciknem . Vode me da ga vidim , da me ucenjuju . Prigrlih jače dete , a disanje se skrati . Ostadoh bez vazduha , iako sam zinula i pokušala da ga bar malo usrčem i prekinem gušenje . Nemam više snage . Ne mogu više ovako . I otvorenih usta , kao riba na suvu , dišem ubrzano . Kola se zaustaviše ispred kuće Radovića . Iz kuće iza&dstroke;e postarija žena . Visoka , u crnini . Italijan iskoči , zelen u licu kao lišće oko njega . Prilazi ženi i nešto objašnjava , i to više rukama nego rečima . Žena ga mirno gleda i sluša , dostojanstvena i uspravna kao bor . U tom trenutku začuh lelek , kuknjavu . " Bora je ... " i dok me izvlači iz kola gubim svest . U naručju žene dolazim k sebi i čujem : " Srećna ti sloboda ! " Još uvek oko mene polumrak , ali reči dobro čujem . Brišem mokro lice , koje su mi umivali hladnom vodom , i počinjem da shvatam . Sve mi liči na san , na nešto nestvarno . Italijan podnosi Radovićki papir da potpiše moj prijem . Sirota , nije pismena . Ovaj se našao u čudu . Mora dobiti potvrdu da me je predao . Komanda ga je zato i poslala . Očigledno , hteo bi što pre da se vrati , da pobegne , da se ne susretne sa Borom . Vrti se nervozno i smrknuto . Uzima ruku sirote žene i brzo joj maže palac mastilom . Zalepi joj papir na palac , okrete se i za tren ulete u kola , koja se sunovratiše žestokom brzinom natrag ga Spužu . Plava mrlja ureza mi se duboko u misli , srce , dušu . Ta bezoblična mrlja bila je dovoljna da vrati u život majku sa detetom , da nas obe vrati u zagrljaj ocu i drugu . Kroz glavu lete : zatvor , Podgorica , logor , Kavaja , ćelija , put u neizvesnost - i sloboda . I lelek . Lelek koji se ponavlja . Tiho , sa strahom , gotovo šapućući pitam . Radovićka mi ukratko reče ko je umro i da ga sad sahranjuju .

Tek u Borinom zagrljaju saznajem detalje . Na Jelinom Dubu vo&dstroke;ena je ogorčena borba sa Italijanima . Naši su zarobili stotine Italijana . Me&dstroke;u njima i veći broj oficira . U borbi je bio i moj Bora , Blažo Jovanović i moji deveri . Časlav , Slavko ... Vojnike su pustili da se vrate slobodni . Čak je ranjene Bora previo . Otuda onaj vojnik sa zavijenim palcem u Kavaji i reči " Vostro marito , dotore " . Siromah . Hteo je i želeo da mi poveri sve , ali nije uspeo . Oficire su zadržali naši i poslali italijanskoj komandi ultimatum da se izvrši razmena . Razmena je tražena poimence . Jedna od imenovanih bila je i doktor Saša Božović sa detetom . A vojnik sa zavijenim prstom nije bio provokator , ni dobra Keti nije bila provokator . To tek u Martinićima saznajem . Tu , pred kućom Radovića .

BORI U SUSRET

Iz kuće Radovića polazim u slobodu . Evo i mog Bore . Trčeći prilazimo jedno drugom . Zagrljaj dug , beskrajno dug i topao . Sve zaboravljam . I logor , i zatvor , i žicu . Sve , sve . Postojim ponovo . Osećam tle pod nogama . Nestao je zauvek logorski broj 254 . Rodio se ponovo čovek .

Bora zagleda prvenče , ne ispuštajući nas obe iz zagrljaja . Da li vidi koliko mu liči ? Da li vidi to čelo , taj nosić , bradicu ? Na licu mu se razlio osmeh , roditeljski topao . Naslonjena glavom na njegove grudi čujem i osećam ludo dobovanje uznemirenog srca . Blažo Jovanović stoji malo po strani i puši . Delikatan do krajnosti , gleda put planine . Savladavam se i prilazim i njemu . Pozdravljamo se . Gledam ih . Na glavama im kape-lisičine od celog lisičjeg krzna vešto uvijene , pa mi izgledaju kao divovi iz planine . A uz to visoki , krupni , naoružani . Osetih se i sama sigurnom i snažnom . Blažu znam još iz Podgorice . Uvek mi je imponovao , kao izuzetno ozbiljna i staložena ličnost . Nenametljiv , prijatan , skroman . A sad , u ovoj čudnoj kapi , sa oružjem , sa crnim brcima deluje oštro . " Hajdemo ! " - reče Blažo , pri&dstroke;e mi i uze dete iz naručja . Bez reči , bez ikakvog uvoda , sasvim prirodno . Ja se zbunila i preplašeno gledam u njegove krupne muške ruke i u nežni zamotuljak . Zanemela od straha da ga ne zgnječi , pratim pogledom svaki njegov pokret . Začudo , ta ljudina , taj snažni revolucionar i veliki vojnik , prigrli dete meko , spretno , čak nežno . Još jednom samo reče : " Hajdemo , baba Marija te čeka ! " I po&dstroke;osmo uskom planinskom stazom . Baba Marija ? To je njegova majka . Nisam je nikada videla . Samo sam za nju čula . Dotle me je mučila neizvesnost : kuda , šta , kako ? Sa mnom je lako , ali dete je u pitanju . Dovoljna je bila ova jedna jedina misao koju je Blažo izgovorio , pa da se u meni razbiju sve sumnje . Imam odre&dstroke;en cilj . Idem kod baba-Marije . Staza uska , vijuga kroz strmo kamenje . Idemo jedno za drugim . Blažo i Boro razgovaraju o mnogo čemu što je za mene sasvim novo , a najčešće nerazumljivo . Jedino što shvatam , to su razgovori puni brige o ljudima u odredu , i o narodu uopšte . Shvatam i to da se mnogo trpi , da se mnogo nevolja navalilo na ovaj nedužni svet . Blažo povremeno zastaje . Obično stane kod nekog kamena zgodnog za sedenje . " Saša , odmori se malo ! " - i ja sedam . Za to vreme oni stoje , razgovaraju , a crni brci koji vire ispod čupave lisičine , svaki čas se nadnose nad lice majušne devojčice . I uvek ima nešto da uradi . Zašuškava je , namešta bolje ruku kojom je drži . Sve to čini tako spontano , nežno , iako ne prekida razgovor sa Borom o nekim političkim problemima u Kučima .

Umorna sam jako . Ovaj put je za mene vrlo naporan , iako pun sreće zbog susreta sa Borom . Tek je jedanaesti dan po poro&dstroke;aju . Izgladnela , izmučena , a i nenaviknuta na ovakva putovanja kroz planinu , već teško hodam . Veliki Blažo sve zapaža . Sad češće zastaje i mnogo se duže zadržavamo . Neprijatno mi je , ali i sama povremeno tražim da zastanemo . Noge otežale , jedva ih pokrećem . Tako jednom dok sedim Bora mi pri&dstroke;e , obgrli glavu i čvrsto pritisnu uz grudi . Ostade tako stojeći , a ne gleda me , već i dalje vodi razgovor sa Blažom . Drži se gordo , muški . Jedino ga izdaje ruka prislonjena uz moj obraz . Osećam puls koji ludo bije .

Opet idemo dalje . Ispred nas ostaje Srtovača . Kad sam prolazila dole pored nje činila mi se velika , grdosija od planine . Sad je sasvim dole , ispod nas i čini me se mala . Mi smo već visoko u brdima . Naoblači se i pečeše kapi kiše . Kao vučica šunjam se oko Blaže . Htela bih da zgrabim dete , da ga zaštitim . Preduhitri me Blažo . Malo zastade i bez reči o kiši otkopčava lagano kapuljaču sa svog ogrtača . Već je namešta preko deteta da ga zaštiti . Krupni muški prsti ćuškaju krajeve kapuljače , zatiskuju okolo , a sve to popraćeno nekom nežnošću , u kojoj grube muške ruke postaju tople , meke . Zbunjena , zahvalna , preporo&dstroke;ena dobrotom i ljubavlju koja me okružuje , osećam da volim ovog čoveka . Postaje mi blizak kao moj brat , jedini , koji je ostao u Beogradu . I mislim na mog brata , na mog Negu . I on ima toplo ljudsko srce .

Staza duga i bez kraja vijuga kroz kamen . Kišica . Ja tapkam umornim nogama i pratim ova dva planinska diva . Oni razgovaraju . Ne slušam reči . Čujem samo glasove koji me miluju , koji me vraćaju u život . Razmišljam . Komunisti ? Ako su ovakvi komunisti , onda su mi mili . Živela sam u sredini za koju je komunizam bio bauk . Uleglo se u meni nešto od toga , stvorio se strah . Udaja za Boru mnogo toga je izmenila u meni . Prihvatila sam sve što je Borino , ali tragovi vaspitanja ostali su duboki . Ovde , na ovoj stazi , dok idem za Blažom i Borom , osećam da se menjam . Ne menja me marksističko znanje , već me menjaju ovi ljudi . Blažo , najveći komunista Crne Gore , nosi nežno moju Dolores . I brine o Saši , gra&dstroke;ančici koja nosi maminu ikonicu Bogorodice u nedrima . Šta sam ja za to učinila , šta sam zaslužila , čime sam zadužila tog čoveka ? Da li bih i ja mogla postati komunista ? Ne , ne mogu ih dostići ! A u meni raste želja i obuzima me . Učiniću sve za njih , ako već ne mogu biti ono što su oni . Ja sam iz popovsko-oficirske kuće . Vaspitana patrijarhalno , kroz crkvu , kroz monarhiju . Ne , nikad me oni neće primiti da budem komunista - setno zaključujem .

Stigosmo , gore visoko , na jednu zaravan . Na njoj usamljena kućica pokrivena slamom , liči na kolibu . Puši se odžak . Ispred starih , već pocrnelih drvenih vrata stoji omalena starica . Povijena , gotovo pogrbljena . Lice joj koščato , a bore se isprepletale i duboko urezale . Pa ipak , to lice zrači nežnošću i dobrotom . Baba Marija ! Iznena&dstroke;ujuće hitrim koracima pri&dstroke;e nam . Prvo mene zagrli ! " Mučenice moja , srećna ti sloboda " - reče , a onda se okrete i uzima malu Dolores iz Blažinih ruku . Prigrli dete i poče da joj tepa : " Hajde , hajde nevjesto ! Imam ja unuka za tebe " - i ulazi u kuću . Na sred kuće ognjište . Iznad vatre kotao . Dotle nisam videla ognjište , pa me ova vatra , plamen u sred kuće , u prvi mah zbuni . Pored ognjišta , na beskrajno čistom zemljinom podu , seljačka kolevčica , napunjena svežom , žutom slamom , i prekrivena ispranom žućkastom maramom . Šare se izgubile od upotrebe . Pobrinula se baba Marija za sve . Pobrinula se i za njene unučiće , Željku i Batu , da ne budu ljubomorni na malu došljakinju . Do sad je dobra baba Marija tepala i u zagrljaju držala samo Batu i Željku , a sad se srce i ruke proširile . Možda bi to deca teško prihvatila , da im baka nije unapred pričala kako će Bati doći nevjesta , kako će imati bebu koju će oni čuvati , ljuškati . Dolores je već u kolevci . A Bata drži polukružni ram i ljuška njegovu " nevjestu " . Lice mu ozareno , sija od sreće . Beba je njegova . Baba Marija je njemu predala . Željkica stoji pored njega , malo začu&dstroke;ena , ali očito zadovoljna što imaju novu igračku , novo zanimanje .

Jede se uglavnom kačamak . Uz to krtola , kad je ima . Meni baba Marija svakodnevno sprema vareni sir ili skorup . Izgubi se . Satima je nema i onda donese odnekud . Vidim da za druge nema , čak ni za decu . Neprijatno mi je . Odupirem se i molim da to ne čini , ili bar polovinu da da unučićima . Ne dozvoljava mi ni da govorim : " Ti si iz logora , a dijete treba hraniti . Samo dok se oporaviš , samo još koj i dan " - i nastavi ja da meša u tiganju cicvaru , čučeći pored ognjišta .

Ubrzo mi Bora saopštava da ide na Pljevlja . Idu i braća . Časlav , Sveto , Slavko ... Ne govorim . Ni reč ne mogu da izustim . Ćutim , a srce se steže . Pa tek sam došla , a opet rastanak ! Još ne umem vojnički da mislim , pa me i ne obuzima briga oko borbe koja će biti strašna i pogibeljna . Čekam noć da se isplačem . Ne smem pred decom i pred snažnom baba-Marijom . Razorena joj topovima divna kuća , porodica rasturena , i bez ičega došla u kolibu da se prebira hoće li imati kačamak da unučiće nahrani . Noć dolazi duga i teška . I suze sa njom .

Odlaze Crnogorci za Pljevlja . Odlazi i Boro . Napred zastava , Piperi , Lovčenci , pesma , koraci , vojnički , oštri ... Još nisam zaspala . Samo sam se prekrila preko lica da ugušim suze - kad Rusa , Blažina sestra zavika : " Gori ! Kuća gori ! " Zacrvene se nebo . Slamni šešir planinske kućice pretvori se u crvenu bulku . Skočismo svi . Baba Marija vrisnu : " Decu ! " - i zgrabi Željku i Batu . A Rusa , dobra Rusa uprtila celu kolevku i već je sa njom na vratima . Počeše da padaju žeravice . Zagreja se prostorija i osetih kao da sam u užarenoj rerni . Zbunjena , nevešta još uvek , poslednja iza&dstroke;oh . Trljam crvenu opekotinu iznad ruke . Pala usijana žeravica i ostavila trag . Ne osećam bol . Neka , samo kad su deca dobro prošla , i baba Marija , i Rusa .

Napolju , podalje od buktinje , na ledini prigrlismo se sve tri . Izme&dstroke;u nas deca . Rusa zajeca , a baba Marija je prekore . Deca uplašena , otvorila očice i drže se baki uz suknju . Ja se natkrila nad kolevčicom i otvorila grudi . Hranim moju Dolores . Noć crna , tiha , nigdje joj kraja nema , a kuća dogoreva i širi ljuti dim koji štipa suzne oči .

Radovče , malo planinsko mesto iznad podgorice . Dole su Italijani , a u brdima mi , partizani . Za ovaj svet u planinama podgorička bolnica je nedostižna . Već nekoliko dana razgovaramo o formiranju jedne naše , partizanske bolnice . Ispred Glavnog štaba Crne Gore , za formiranje bolnice zaduženi su Ivan Milutinović , Blažo Jovanović i Budo Tomović . A oni su plan o formiranju bolnice već doneli . Saopštavaju mi da je baš tu , na Radovču , u kući baba-Jovane , najpogodnije organizovati bolnicu . Lekova ima . Na Jelinom Dubu , u borbi sa Italijanima , zaplenjeno je dosta lekova . Oskudevamo sa zavojnim materijalom , a i instrumenata ima malo . Pa ipak , možemo sa ovim početi . Srećna sam . Svim srcem se prihvatam obaveza .

Uzimam Dolores , pozdravljam se sa gostoljubivom i beskrajno dragom baba-Marijom . Odlazim , a u meni se mešaju radost i tuga . Znam da tamo neću imati moju baba-Mariju .

Evo me pred kućom baba-Jovane . Kuća usamljena , dosta velika u pore&dstroke;enju sa ostalim kolibama i kućama na ovom terenu . Sigurno je zato i izabrana za bolnicu . A možda i zbog baba-Jovanine širokogrudnosti . Dala je celu kuću partizanima za bolnicu , a ona se povukla dole u staju . Velika drvena vrata otvorena . Ulazim u prvo odeljenje . I ovde na sredini ognjište sa vatrom . I kotao . Kod baba-Marije sam danima gledala u to ognjište . Ličilo mi je na slike iz bajke . Dugo mi je sve to izgledalo nestvarno . Ovde , u baba-Jovaninoj kući , ne muči me ognjište . Već sam ga prihvatila , pa ga i sama koristim . Desno , jedna sasvim mala soba , kao ostava . Prozorče jedva da se i primećuje , pa je dosta mračno . Gore , preko jednog stepenika ulazi se u veliku , prostranu odaju . Dva omanja prozora , ali pristojna i svetla , zastakljena i očišćena . Dole pod , žut kao limun . Sve besprekorno čisto . Ispod nas staja .

Brzo pristupam poslu . Veliku sobu pretvaram u bolesničku sa šest kreveta . Krevete su već napravili partizani . Kreveti su mali , niski kao kutije , od jelovih dasaka . Mirišu na svežinu jelove šume . U njima čista slama . Na svakom po jedan laneni čaršav i lanena jastučnica , isto tako ispunjena svežom slamom . Pokrivači su tkani ćilimi . Seljački , šareni . Podsećaju me na cvetnu baštu . Idem od postelje do postelje i svaki jastuk , svaki prekrivač još malo doterujem svojom rukom . Svakog časa očekujem ranjenike , koji su do sad bili rastureni po kućama . U uglu sobe širim svoju bundu . Tu ćemo spavati ja i moja Dolores i bdeti danonoćno nad ranjenicima i bolesnim drugovima . Dobro mi je . Čisto , toplo , krov nad glavom i sloboda ! Me&dstroke;u svojima . I rad lekarski , moj stručni rad . Ponovo mi je slušalica u rukama . Ostavila sam je jula meseca u svekrvinoj kući . A kad su me odveli u zatvor , moja svekrva je čuvala te slušalice i grlila ih . Čim je čula da sam na slobodi , poslala mi ih je po ujaku Radetu Markoviću , zajedno sa luksuznom bundom . Srednja soba biće kuhinja . Tu će i osoblje spavati . Komesar , mladi student Vuksanović , zatim bolničarke Milka Todorović i Olga Božović . A intendant , stari Vučina Vučinić , spavaće u sobici za ostavu . Tu u jednom uglu biće i moj kutak za narodnu ambulantu .

Narod se već raspituje za bolnicu i dolazi zbog pregleda . A bolesti je mnogo . Ratuje se tek pola godine , ali dovoljno za sve ratne nevolje . Oskudica , glad , slaba odeća - pa i bolesti mnogo . Jedan omanji drveni grubi sto , jedna grubo tesana stolica i omanja klupa . Na stolu nekoliko špriceva , slušalice i desetak instrumenata . Uz to stari italijanski ruksak pun lekova . I narodna ambulanta počinje rad . Često rano , toliko rano da zatičemo našeg Vučinu kako spava u glomaznom krevetu koji ispunjava gotovo pola sobice . Krevet visok , drveni , pocrneo od vremena . Sigurno je vršnjak baba-Jovanin , ukoliko ga ona nije nasledila od svojih očeva ili dedova .

Bolnica počinje svoj život . Sve je uskla&dstroke;eno . Jedino ja odudaram svojim izgledom . Poče to da me muči . Ne da mi mira . Osećam se nelagodno . Na meni bunda doneta iz Beograda . Skupocena i raskošna . Lokne , visoke potpetice . pitam baba Jovanu kako mogu doći do jednih opanaka . Objašnjavam joj da ne mogu po kamenu sa potpeticama . Slomiću se . Dobra žena donosi opanke oputaše . Na njima štrče još neostrugane dlake , a koža sirova . A lokne ? Šta ću sa njima ? Pored snažnih , naoružanih ljudi i izmučenih i izboranih žena delujem isuviše gospodski . A htela bih da izgledam i budem kao oni , da budem jednostavna , skromna . Moje bujne , crne i nemirne lokne moraju dobiti drugi izgled . Radim , a mislim na to . Vežem , kupim šnalom kosu , a nezadovoljna sam njom . U zoru se budim . Daske na kojima ležim malo su razmaknute . Dovoljno da vidim babu Jovanu . Otvorila široka vrata staje , pa sunce bljesnulo u nju i osvetlilo kravicu i nekoliko ovaca . Stoka se radosno uskomeša , a baba Jovana im nešto govori i tepa . Iza nje na zidu ugledah velike crne makaze kojima se ovce strižu . Pogled mi se zaustavi baš tu i ne miče dalje . Brzo se dižem i ostavljam moju Dolores tu u uglu , na podu . Zašuškavam je da ne ozebe kad se ja udaljim . Ubrzo sam dole u staji sa crnim makazama u rukama . Sečem loknu po loknu . Padaju uvojci na zemlju i postaju mi tu&dstroke;i . Iste večeri pevala sam sa ranjenicima , sigurnija u sebe , kao da sam raskinula sa nečim što je ležalo duboko u meni .

Partizanska bolnica u Radovču već je spremna . I evo , donose mi prvog ranjenika . Starog komunistu Radosava Popovića Pipera . U borbi na Jelinom Dubu ranjen je u trbuh . Prvu pomoć i prva previjanja pružio mu je moj Boro . Previo ga je odmah po ranjavanju , na samoj borbenoj liniji . Pre polaska na Pljevlja , Boro mi ukazuje na njega kao na najtežeg ranjenika . Daje mi i savete o daljem lečenju , mada po njegovom mišljenju nema mnogo nade . Ali , treba učiniti sve što se može . Stanje se naglo pogoršalo . Bled , veoma mršav , a glas mu tih , gotovo nečujan . Unosimo ga i lagano premeštamo sa nosila u krevet . Biram za njega najbolji . Prvi krevet sa desne strane , dalje od prozora i vrata . U suprotnom uglu je moj ležaj . Na podu prostrta moja bunda , dovoljno prostrana da primi mene i moju malu Dolores . A odatle ću imati stalno na oku Radosava . Svetlo je , istina , škiljavo , slabo , ali ipak se vidi . To me je naučila baba Jovana . U malo rastopljenog loja zamočim jedan kraj krpice , a drugi kraj zapalim , i on svetluca .

Pripremam se da previjem Radosava . Bolničarka Milka Todorović mi asistira . Uopšte , ona mi mnogo znači . Ima dovoljno stručnog znanja , a uz to je predana i sa puno volje . Kažu da je i u bolnici na Kruševcu , dole u Podgorici , bila izuzetna bolničarka . Odvija Milka zavoj nakvašen gnojem i sukrvicom , a zadah težak , davi . Prva ozbiljna i teška ratna rana koju vidim . Teško mi je i žao tog stasitog čoveka . Teško će se izvući . Gnoja je previše . Kulja iz rane i nikako da se zaustavi . Perem , brišem , okrećem ga na stranu i puštam lagano da se iscedi sav gnoj . Kao da se sva utroba rastopila . A onda , kupam ga gotovo celog hipermanganom . I trbuh i slabine . Sve je zaprljano . Radosav još više ubledeo . Stisnatih zuba i ćuteći gleda šta radim . Pa ipak , kad sam završila previjanje , reče mi da mu je lakše . Popi mleko i zaspa . Od tada previjam ga svakodnevno . Kaže da mu je uvek posle previjanja mnogo lakše . Ja ne vidim da stvar ide na dobro . To me muči i ne dozvoljava da se oslobodim njegovog izmučenog , a ipak lepog lika .

Evo i drugog ranjenika . Miio Božović . Oba stopala modra , gotovo crna . Puna su gvož&dstroke;a . Dok je u ležećem stavu pucao na neprijatelja , ovaj mu uzvrati bombom . Bomba eksplodira ispod nogu i napuni mu stopala sitnim gelerima . Vode ga . Ne može da se osloni na bolna stopala . Polako , pincetom i nožićem vadim gelere koji su veći i površniji . Ali tu je bezbroj sitnih , kao prašina . Posle previjanja , stavljam ga u krevet do Radosava . Iako Radosav ima smrtonosnu ranu , ne jauče , ne boli ga mnogo . A Milo , stisnutih zuba , povremeno prostenje od jakog bola , a graške znoja oblivaju mu čelo . Trpi mnogo i junački trpi . Samo sam još jednom imala gotovo isti slučaj . U Pljevljima 1943 . u Korpusnoj bolnici ležao mi je Čajo Šćepanović . Iste povrede . Iste muke . Stopala vre&dstroke;a i čaršav koji ih prekriva . Pravim jastuče od slame i podmećem ispod nogu , kako bih stopala podigla da ostanu slobodna u vazduhu , a noge pokrivam samo do kolena . Tako do noći . A onda se spuštam u svoj ugao da se malo odmorim . Više dremam nego što spavam . Bdim . Radosav spava , a Milo se vrti čas levo , čas desno . Stegne rukama glavu i prostenje , a zubi krckaju zbog čvrsto stisnutih vilica . Vidim , ne može da se umiri od bolova . Ustajem i dajem mu algokrotin . Stopala oblažem rakijom . I on zaspa . U zoru stiže mi Ivo Martinović , student prava iz Bajica . Dolazi peške čak od Užica . Posle iznenadnog prodora Nemaca bolnica je naglo evakuisana . On je bio bolesnik u toj bolnici . Nije imao vremena da se izleči . Tako bolan uputio se u Crnu Goru . Pregledam ga . U plućnoj maramici voda do grla . Temperatura ga sagoreva . Zajapuren i crven u licu . A lice se jedva vidi . Neobrijan , sav zarastao u crnu bradu . Samo oči svetle na tom tamnom licu . Oči vlažne , usijane , kao da trepere , kao žeravice . Kaže da je pošao u svoje Bajice . Uz put saznao za našu bolnicu , i došao . Opet moja dobra Milka . Brzo ga presvlaći i stavlja u postelju . Ja mu dajem kalcijum , analgetike , antipiretike .

Brzo se napuni naša bolnica . Sve teški slučajevi koji traže danonoćnu brigu . Ne žalim se na napore . Da sam ostala u logoru , sigurno ne bih izašla živa . Ni ja , ni dete . Nije mi teško , ništa mi nije teško da radim , da trčim , da ne spavam . Ali teške su mi muke koje gledam . Mlada sam , još neiskusna kao lekar , a ovde svu brigu i svu odgovornost za ove ljude snosim sama . Kad ih sve smirim i spustim se pored moje Dolores , često prevučem pokrivač preko lica , koje oblivaju suze .

Još jedno jutro . Svi smo na nogama . Svi žurimo , promičemo , muvamo se . Svako zna svoje zaduženje i nastoji da ga što bolje savlada . I moja ambulanta počinje sa radom . Narod dolazi . Traži pomoć . Trudim se , pomažem . Osećam da su me brzo zavoleli , kao i moji ranjenici . Veruju mi . Napolju sneg . Oštra zima već pokazuje surovost planine . Treba mnogo truda da se sve postigne u uslovima koji nisu ni izdaleka laki . Pa ipak , ide organizovano i po planu . Ivo mi je već mnogo bolje , a Milo se razvedrio . Radosav je jedino ćutljiv . Uvek tvrdi jedno isto , da ga ništa ne boli , da je samo malaksao .

A uveče , kad se svi poslovi smire , počinju razgovori , šale i pesma . Radosav traži pesmu . Kad je čuje , na bolnim usnama ukaže se osmeh . Tada je i meni lakše . Dok ljuljam dete u naručju i ja sa njima pevušim . Mile su mi neke ruske pesme . Meke , milozvučne . Vatra pucketa , toplo je , mada fijuci vetra razdiru snažnu planinu i preteći se lome pokraj naših prozorčića . Posle pesme i šale nastaju ozbiljni razgovori , diskusije . Čudne su te diskusije , ti razgovori . Kao predavanja , kao škola . Za mene je to sve novo . Svi ranjenici , bolesnici , pa i osoblje , su članovi partije , intelektualci , revolucionari . Svi osim mene . Kad pričaju , kao da drže seminare . Uvek nešto analiziraju . Uglavnom su teme o partiji , Lenjinu , Marksu , fašizmu . Imam utisak da je to na neki način upućeno meni . Osećam njihovu zajedničku želju da me marksistički razbude . Zavoleli su me kao lekara , kao druga , baš zato žele od mene više , mnogo više . Analiziram samu sebe . Umem da radim požrtvovano , da volim ljude iskreno , neizmerno . Ali u politiku sam sasvim neupućena . Od svega , najjasnije mi je šta je fašizam . Kroz logor , kroz zatvor , i sve tamo što sam doživela i videla , fašizam mi se razotkrio . Tu sam prvi put saznala i shvatila da čovek čoveku može naneti najveća zla , pa i život uzeti bez ikakvog razloga . Jednostavno , padne nekome na pamet da svaki deseti bude streljan i ubrzo će te nesrećne desetke postati nepomične na okrvavljenom tlu . Takva politika , i bez teoretskih rasprava i ube&dstroke;ivanja , bila mi je brzo jasna , užasna i mrska . Pa ipak , fašizam mi postaje sve jasniji kroz reči i glasna razmišljanja mojih ranjenika . Ali istovremeno saznajem i o komunizmu mnogo . Kroz ove ljude mnoge stvari su mi bliže , jasnije . Iz dana u dan sve su mi bliži komunisti i njihova politika . Koliko ljudskog i nesebičnog nalazim u svemu tome ! Dotle sam mislila da mi je partija nedostižna , a sad čak zaključujem da i ja imam puno osobina , bliskih ili istovetnih kao ovi ljudi . Zar i ja ne želim sreću , mir i blagostanje svakom čoveku ? Zar i ja nisam sklona da učestvujem , da se žrtvujem za takva ostvarenja ? Nešto se lomi i budi u meni .

Radosav mi je iz dana u dan sve teži . Počinje da štuca . Trbušna maramica gnoji . Nikome ne govorim , a znam da mu spasa nema . Kako da kažem sestri ro&dstroke;enoj , koja danima sedi u dnu kreveta , grli noge i svaki čas ih ljubi ? Kako da kažem ranjenicima , kad svako od njih ima bele zavoje , kao što ih i Radosav ima ? Bar da imam nekoga sa kim bih mogla podeliti brigu i bol . Shvatam koliko je lakše raditi na klinici , u velikoj bolnici . Tamo je više lekara , profesora , starijih i iskusnijih . Radosav i njegova mučna rana prate me stalno ma šta radila , ma gde bila . Re&dstroke;aju se slike hirurških sala , divnih , velikih , kod mog profesora dr Milivoja Kostića . Igraju mi pred očima njegove spretne ruke , pune sjajnih instrumenata , i njegove instrumentarke u belom , koje kao leptiri lepršaju . A ja improvizujem sve što mi treba za rad . Igle uzimam od žena . One koje nose skrivene u odelu , jer imaju samo tu jednu . Viljuškama zavrćem krajeve i pravim ekartere . Materijal sterilišem u kotlu iznad ognjišta , a u konzervama iskuvavam špriceve i instrumente . Pri tome stalno proveravam svoju savest , znanje . Ne smem se ogrešiti o ljude , koji mi toliko veruju . Ne smem se ogrešiti o Radosava . Želim da živi . Hoću da živi .

Radosavu je jako teško . Svi smo oko njega . Držim ga za ruke . Puls prestaje . Umirio se . Sveća treperi i poigrava se sa senkama koje lete preko njegovog lica . Te nemirne senke još uvek zavaravaju ostale , i oni ne shvataju apsolutni mir ovog namučenog čoveka . Prolazi minut za minutom . Čini mi se , dugi su kao godina . I teški , teški . A onda ? Ne može se dalje . Polako navlačim čaršav preko lica . Ranjenici tek tada shvatiše . Sestra njegova još uvek ukočeno gleda čas u mene , čas u prekriveno lice . Jedno stopalo ostalo nepokriveno . Sestra pade na njega i poče da ga ljubi , ljubi . Otkri i drugu nogu . Zagrli ih , a bolan plač ispuni bolnicu . I Dolores se uzbuni i poče da plače . Uzimam je u naručje i stavljam na grudi . Kvase je moje suze . Ulete u sobu Milka , bolničarka . Zastade kao ukopana . Zagrli me . I tako stojimo neme pred bolom sestre i bledim hladnim nogama u njenom zagrljaju .

Noć postaje sve hladnija , mada ložimo više nego obično . Napolju vetar fijuče , pa prozorska okna kloparaju i remete ovaj svečani mir . Kloparaju grubo , tvrdo , zloslutno kao gavrani da grakću . Hladno strujanje probija kroz pukotine , pa se poigrava sa plamenom sveće , koji stvara i kovitla ogromne senke po sobi . Stravične su i neprijatne . Kao aveti . Kad bi bar mirovale . Već je duboka noć . Ranjenici ćute , ali niko od njih ne spava . I oni osećaju neizvesnost , i na njima su zavoji .

Praskozorje . Vrata se naglo otvoriše . Pod naletom vetra , oteše se iz ruku Vučine , koji u&dstroke;e , i tresnuše snažno . Fijuk , lomljava i brujanje sa talasom hladnoće grunuše svom silinom u našu , ionako hladnu tišinu . To se Vučina vratio . Noćas je otišao da obavesti rodbinu o Radosavu . Kaže , zalelekao narod od bola , iako su već očekivali to . Hvale pokojnika , i žale . I dok se Vučina greje uz ognjište da se otkravi , čujem neko dozivanje kroz noć . Daleko , nejasno . Dotle nisam imala prilike da čujem i vidim lelekanje , pa mi i ne pade na pamet šta bi moglo biti . Otegnuto i daleko zavijanje se ponovi . Vučina skoči : " Evo ih ! " , a za njim poskakaše i bolničarke . Iza&dstroke;oše napolje . I ja iza&dstroke;oh za njima . Zora tek što je počela borbu sa noćnom tminom , pa se ne vidi dobro . Belina snega mi jedino pomaže da u daljini nazrem crnu masu , koja se primiče i talasa , kao da se ljulja levo i desno . Sad se već čuje i " le-le-le-lee " . Otegnuto u beskraj . Jeza me podilazi . S jedne strane ukočeno bledozeleno i hladno Radosavljevo lice , koje je sestra otkrila i ljubi . Kose joj raspletene , marama crna razvezana i opuštena , bolno grca . Uz nju zanemeli ranjenici . Tapkanje prozora i kovitlanje avetnih , crnih figura , koje lelujanje plamička sveće ne prestaje da rasipa . A sad još i ova jeziva hladna noć i sve jasnije otegnuto i bolno " le-le , le-le-e-e ! Radosav-ee ! " Gledam sva pretrnula crnu masu koja se ljulja i primiče , a obuzima me užas . Jedva dišem . Lagano ulazim u kuću i uzimam moju Dolores . Stisnuta i zgrčena , stojim u ćošku , dok sobu i kuću pune ljudi , lelek i bol .

Noćas su naši napali Spuž . Italijani se utvrdili , pa topovima brane Spušku glavicu . Očekujem nove ranjenike . Snage su neravnopravne . Naši jedva da imaju i dovoljno metaka , a neprijatelj naoružan do zuba .

I nisam se prevarila . Evo prvog ranjenika . Dovode mi Lazara Božovića . Ispod partizanske kape proviruje kosa bela kao sneg . O vratu bela marama koja pridržava otežalu i nekako mlitavu ruku . Da nije te ruke , ovaj vedri starac delovao bi zdravo i životno . Malen , izrazito malen i mršav . Nekako je kočoperno krepak i vedrinu rasipa oko sebe . Odeća mu sva izmrljana i ulepljena tamnim flekama od krvi . Dok pripremam instrumente , slušam njegov zvonki glas , i jednostavno i vedro pričanje o borbi kod Spuža . Kreveti su mi zauzeti , a prostora nemam ni za omanju klupu da je negde stavim i bar položim ranjenika da legne dok ga previjam . Obavljam sve intervencije na jednoj staroj drvenoj stolici . Čika Lazar seo i nastavlja priču o borbi . Sebe ne pominje . Odvežem maramu , a ruka beživotno skliznu . Čika Lazar je sam hitro prihvati , ali je ne gleda i ne prekida započeti razgovor sa drugovima . Vidim , prelom nadlaktice . Neravna bela kost štrči . Probila kožu i rascvetala je . Zavoj se svukao prema laktu . Lagano je odmotavam . Napipavam i drugi deo kosti . Izvlačim obe da ih priljubim i stavim udlagu . Kosti krckaju i taru se neravni krajevi . Ne mogu da ih izvučem i namestim . Treba snage . Mišići se zgrčili i stegli . Vučem svom snagom . Taman da ih sastavim , a gornji deo prelete vrh donjeg . Preznojih se . Moram ponovo . Znam da boli , da ga užasno boli . Lazar ćuti i samo malo natuštio guste bele obrve . Mučim se i ponovo izvlačim gornji patrljak kosti . Taman da ga umestim u donji deo , kad sad taj kraj skliznu . Prolete kroz otvor na koži , izlete napolje i zabele se . Vraćam je natrag . Izvlačim lakat , a Milka rame , da bi krajevi našli svoj položaj . Najzad , krajevi žgrcnuše i namestiše se . Fiksiram brzo , a jeza me podilazi . " Lazare , boli li te ? " - pitam , a lice mi se zgrčilo od muke , koja se pod grudima nakupila . Na moje pitanje , starac se ispravi , isprsi , pogleda me malo iskosa i dodade ljutito , prekorno : " Radi svoj posao doktore , a ovo drugo je moje " , pa nastavi malo oštrije da priča ono što je započeo , ne gledajući ni mene , ni svoju ranu .

Kasnije su mi mnogo pričali o čika Lazaru . Junak . Privlačili su se Spužu potrbuške , da ih neprijatelj ne opazi . Trebalo je preći čistinu koju Italijani vide kao na dlanu . Čak je i borbu trebalo razviti u takvom položaju . Neprijatelj je blizu , naoružan do zuba . Privlačili se tako , privlačili , a čika Lazaru to dodijalo i činilo mu se nemuški . Ustane i potrči uzvikujući : " Ko je junak , naprijed ! " Tada je i ranjen .

A bio je retko pošten i poverljiv . Pred rat čuvao je Mošu Pijade u svojoj siromašnoj piperskoj kućici . A nije tada znao koga čuva . Jednostavno , dobio zadatak od drugova , i muški ga prihvatio . Čuvao ga kao ro&dstroke;enog brata . Žandara se nije bojao . Za strah nije znao . Jedino mu se u prvi mah čika Janko nije dopao . " Malo čo'eče ni od pada , ni od romače " - kako je govorio . Ali zadatak je zadatak ! Uveče bi sedeo s njim , igrao karte i pričao . Malo-pomalo , zavoleo Lazar čika Mošu , pa priča drugovima : " E da vidiš , ni manjeg čo'eka ni pametnije glave ! " A kad je Moša Pijade otišao , žalio je mnogo . I tek je u ratu saznao koga je čuvao , i od kakvog je čoveka pametna kazivanja slušao .

Posle jutarnjeg rada u ambulanti , idemo da obi&dstroke;em ranjenike po sobama i da ih previjem . Ivo Martinović spreman da ide . Ide u svoje Bajice , odakle će se povezati sa jedinicom . Bio je težak bolesnik . Izvukao se . Dobro se oseća . Dajem mu poslednje savete , i mislim na večeri koje je koristio da me marksistički poduči , i pripremi me za kandidaturu . Želeo je svim srcem da me prime u partiju . Govorio je - ti imaš sve osobine dobrog komuniste , samo teoretski da se razviješ . Težak mi je rastanak sa njim . Ko zna da li ćemo se ikada više videti ? Srećan ti put , Ivo !

Posle rata susrećemo se . Ivo se oženio . Dobio sina . A onda ? ponovo Ivo postaje moj pacijent . Ja sam postala lekar specijalista za plućne bolesti . Dovode mi Ivu sa teškom tuberkolozom pluća . I sad ga primam u bolnicu , kao nekada u Piperima . Samo su sad uslovi odlični . Institut , hrana servirana na tacnama , dobra , obilna . Lekova u izobilju . Bela postelja i nega visoko stručna - pa ipak , ovog puta ostajem nemoćna . Tuberkoloza ga razara . Svesni smo toga i on i ja . Jednom me zovu . Sedam na krevet pored njegovih nogu . Sećanja naviru . Bolnica na Radovču i donji ugao na krevetu . Sedim pored nogu moga Ive i slušam o Lenjinu , o Marksu . Već sam odavno član Partije . Priča mi o sinu . Sin mu ostaje nedoškolovan , a žena bez ličnih primanja . Moli me Ivo da proverim koliko će porodica primati posle njegove smrti . Grlo mi se steže . Pobegla bih , da ne slušam sve to , ali moram ostati , moram i ovaj zadatak da izvršim . Ćutim . Ne pomišljam da protivurečim . Isuviše je pametan da bih ga mogla ma kakvim rečima zavarati . Obećavam da ću mu ispuniti želju . Tako je i bilo . Šaputala sam mu ono što mi je oficir u finansijskom odeljenju rekao . Krupne , crne , usijane oči od vatre koja ih topi , gledaju me i upijaju svaku reč . Ivo je ubrzo umro . Miran . Ostavio je sina zbrinutog .

U toku dana i dalje stižu ranjenici . Uglavnom lakši . Previjem ih i vraćam u jedinicu . Vukosav Božović , ranjen u prst na ruci . Iako je prst , rana je takva da bi trebalo da ostane nekoliko dana u bolnici . Ne smem da saopštim to ovom junaku . Zar zbog prsta da ostane ? ! " Previ me ti samo , i ne brini ! Još osam da mi zdrobe ostaće onaj jedan , dovoljan da povlači obarač " - smeje se krupna , zdrava ljudina i čvrstim koracima odlazi gazeći sneg , koji mu pod nogama pršti . Ode u svoju jedinicu .

Tek što Vukosav ode , a stiže novi pacijent . Nesvakidašnji . &Dstroke;uza Dragićević . Preživeo je eksploziju u Užicu . Bio je na stražarskom mestu , kad ga je plamen zahvatio . Danima je tako ispečen i izgoren išao da bi stigao u svoje Pipere . Po snegu , susnežici , vetru . Dovodi mi ga njegova sestra . Na njenom licu grč , koji je zamenio suze i jecaj . Pridržava brata , i prati ga kao sen . Ne progovara . &Dstroke;uza sav u maramama . Po prirodi krupan , a sad , umotan i pretrpan krpama i maramama . izgleda kao kolos . Moja Milka uvek je tu . Odmotava ga . Skida vunenu maramu , za njom meku drugu , pa beli veliki peškir . Sestra ćuteći pomaže . Kad skidoše peškir - zanemeh ! Uzdržah krik , koji mi navre svom silinom . Pritisnuh usne rukama dok gledam izobličenu , crnu , ugljenisanu masu umesto glave . Ogromna naduvena glava kao korom obložena . On mršav , mršav . Na tankom vratu glava se čisto klati , klima čas levo , čas desno . Ruke , crne , zgrčene , poluispružene , savijene nekako kao da drže balon ispred sebe . Liče na sasušene , crne grančice jesenjeg drveta . Obuzima me neprijatno osećanje pred ovom pojavom , koja ne liči na ljudsko biće . Skupljam snagu i prilazim da pomažem , ako se pomoći može . Tek tada sagledah još veći užas . Crna kora ispucana , izbrazdana , a iz svake pukotine navire gnoj i sukrvica . Smrad ispuni ionako malu i neprovetrenu prostoriju . Prsti povijeni , iskrivljeni , čini mi se krhki , pa ih jedva dodirujem . Uopšte , sve što radim , radim krajnje obazrivo i nežno . Gde su oči , nos , usne ? Sve se slilo u jednu crnu masu . Kako da počnem i šta da radim ? Sa ovakvim povredama nisam se za vreme studija ni u knjigama susretala . Lagano , gotovo svečano , i u nekom čisto pobožnom ritualu , kupam ugljenisane opekotine sasvim blagim i mlakim hipermanganom , a zatim oblažem pavlakom od mleka . To nisu uputstva mojih profesora sa fakulteta . Ovde mi od svega pomaže medicinska misao , privrženost ovim ljudima koji neizmermo pate i moja bezgranična želja da im pomognem , da im olakšam muke . A &Dstroke;uza , podnosi užasne muke ćuteći , bez jauka , bez trzaja . Znam da ga boli i dodir vazduha , a kamoli moje ruke , pincete i drugo . Pa ipak , brzo se oporavlja . Savesno se drži uputstava , beskrajno je strpljiv . Uz to blag i uvek sa toplim rečima zahvalnosti , koje se jedva mogu razumeti , izgovorene kroz stisnute ukočene i sagorele usne . Takav je ostao i danas . Otac porodice , sa ženom i divnom decom . Obilazi me . Ne zaboravljamo se . Ja uvek pri susretu posmatram to blisko lice , na kojem su ostali tragovi , ožiljci . Te ruke zgrčenih prstiju . I osećam u svemu tome nešto blisko , nešto moje .

Zima četrdeset prve . Pred Novu godinu . Bolnica na Radovču utonula u ogromne smetove . Kako je samo beo i čist taj planinski sneg ! Belina , belina . Beskrajna belina koja svetluca i titra , pa oči zaseni . Bilo bi to lepo i samo lepo , da tu belinu nije pritislo sivilo rata sa svim nevoljama i tegobama koje nosi sa sobom . Svaki korak učinjen da se održi život , pravi je podvig . Ako se ide za drva , treba ih izvlačiti iz smetova , seći , nositi . Čelo se okupa u znoju iako je zima . Za svaku torbicu hrane mora se smrzavati i hrvati sa čitavim brdima snega .

Kroz takvu planinu dolazi mi žena sa detetom u naručju . Umotala ga u vuneni ćilimčić , privila uz grudi i brižna savladala sve prepreke da bi došla do lekara . Tu , u predvorju zgrade , pored ognjišta imam mali kutak za narodnu ambulantu . Zamolih je da mi ispriča o čemu se radi i da mi raspovije dete . Dok vatra širi prijatnu i spasonosnu toplotu , i dok u njoj pište i dime se mokre , tek posečene grane , stojim pored žene i čekam . Lednuh se . Ugledah obraščić crven , slaninast , otečen . Erizipel ! Jasno mi je da je novoro&dstroke;enče u smrtnoj opasnosti . Znam da postoji efikasan lek , ali ja ga nemam . Šta da radim ? pored mene iskusna bolničarka Milka . Čim je videla obraščić , znala je o čemu se radi . Zgledasmo se . Prontozil bi spasao dete . " Milka , šta da radimo ? Ti si do skoro radila u podgoričkoj bolnici . Imaš li koga tamo ? " Devojka malo namrgodi ve&dstroke;e , zamisli se i reče : " Imam , Saša ! Imam . Ali kako doći do njih ? " Pored ognjišta sa druge strane sedi sedmogodišnji pionir Ljubo i greje se . Svako jutro dolazi čak sa Kopilja i donosi litru-dve mleka , koje šalju žene za ranjenike . Čuo je razgovor , a po našem izrazu licu osetio zabrinutost . " Ja ću ići ! " - javi se sam . Pogledasmo ga , i odluka je doneta . Svima nam se učini da je to najbolje rešenje . Dete je . Neće na njega posumnjati Italijani , koji su blokirali grad . On uze opančiće koji su se sušili pored vatre i poče da se sprema . Milka na cigar-papiru piše Čedi pisamce . Zatim ga vešto uvlači u čvor na vezici sive vunene torbice . Ostale poruke su usmene . Majka bolesne bebe gurnu u torbicu mali zamotuljak . Nije veći od pesnice zajedno sa krpom koja ga obavija . Kratko dodaje : " Kad ogladniš ! " To je ona sebi ponela parče proje . Nije stigla ni da ga okusi .

Gledam kroz prozorče . Ide Ljubo , gotovo trči . Nekako poskakuje po snegu i čini mi se i ne upada nogama kao mi odrasli . Valjda lako dete , ili je vešto i naučeno da gazi takav teren . Kako-tako , tek on odleprša i nestade . Meni ostaše brige . Sad za dvoje . I za Ljubu i za bebu . Ili ćemo uspeti za oboje , ili ... Ne smem da mislim . Već se pročulo da su Italijani decu vešali , ubijali , pa i u zatvore trpali . Časovi prolaze u radu , ali misli su svakog časa vezane za Ljubu . Da li je stigao ? Da li je prošao stražu ? Ime malog Ljube stalno se pominje . I majka , nesrećna majka . Što više vreme odmiče , to mi je teret na grudima veći . Noć . Žena drži dete , ćutljiva i skamenjena . Na licu i strah i bol . Dete se gotovo i ne čuje . Ako se malo promeškolji majka se nadvija i zagleda u njega , a usne joj podrhtavaju dok zadržava suze i jauk . To joj je prvenče . Muž je u jedinici sa partizanima . Ne zna ni gde je .

Ranjenici pospani . I Olga Božović , bolničarka , zaspala tu pored ognjišta . Sedimo Milka , Vučina i ja pored majke koja je sva u iščekivanju i nadi . A pomoć je još neizvesna , još ne stiže . A da li će i stići ? O tome svi razmišljamo iako ne govorimo .

Začu se i moja beba . Uzimam Dolores i stavljam na grudi . Strah i bol nesrećne žene pored mene počinje da mi se uvlači u kosti . I ja sam majka , i ja imam dete na grudima . I meni je Bora daleko . Ratuje . Neka ga , neka ratuje , ali da sam uz njega , da mi je blizu , sve bi mi lakše bilo .

Odjednom , teška drvena vrata lupnuše . Hladan vazduh se oglasi kao prethodnice . Ošinu nas i trže . A na vratima mali Ljuba . Beo od snega , malo povijen od umora , pritegao torbicu i čvrsto ručicom drži . Skočismo . Jedino majka , prebledela , ostade sedeći sa pogledom uprtim u došljaka . Milka se sna&dstroke;e , i dok otresa sneg sa deteta pita : " Jesi li doneo ? " " Jesam " - odgovori nekako siguran i ponosan i izvadi iz torbice prontozil ampule .

Nemam vremena za dalji razgovor . Hitro spremam špric i tankom iglom ubrizgavam spasonosni lek oko crvenila na obraščiću . Tako nekoliko dana . Detetu je sve bolje . Crvenilo se povlači . Temperatura jenjava i beba je spasena . Ja ne mogu još da se primirim . Tu su i ranjenici , i jedna teška sepsa i moja mala . Ljubo trči oko nas . Zaviruje i zagleda veselu bebu , smeška se , a ponosan !

Najzad , pozdravljasmo se sa majkom . Poželesmo joj srećan put . Ona sa osmehom i roditeljskom toplinom prigrli Ljubu . On se otrže , donese torbicu i izvadi zamotuljak sa već zaprljanom krpom . U njemu se skvrčio i osušio komadić proje . Nije imao vremena da ga pojede , iako je pešačio ceo dan do duboko u noć . Imao je samo vremena da u hodu zagrabi malo snega i utoli že&dstroke; .

U bolnici na Radovču užurbanost . Stigla je nova naredba . Pokret za Nikšićku župu . Kažu , nije daleko . Pravac preko planine Gvozd . A kad do&dstroke;e naredba za pokret , sve se uskomeša . Proveravaju se zavoji , opremaju ranjenici , zatežu nosila , intendantura se pakuje . Tu su i meštani koji su priskočili da pomognu . I već prvi delovi bolnice lagano odmiču . Napred je komesar bolnice , a ja ću sa poslednjom grupom . Za kratko vreme , bolnica ostade pusta . Tišina u njoj i oko nje . Kao da je nešto razoreno na tom mestu , gde je do maločas sve vrilo od života .

Vetar snažan , planinski i hladan . povukoh se u jednu pojatu , tu na domaku Gvozda , da se zaklonim i pratim kolonu . Čekam poslednje delove bolnice , pa i ja da krenem , kad se odjednom stvori žena pored mene . Kao s neba da je pala . Nisam je ni primetila dok me nije imenom oslovila . Pogledah je . Sredovečna žena u crnoj raši i isto tako crnoj marami . Povijena , kao da se krije od nekoga . Lice mršavo , sa nosem šiljatim i velikom bradavicom ispod njega . Dok govori , čupava tamna bradavica skakuće gore , dole . U ruci zelena flaša puna mleka . Mleko nisam danima imala ni za dete . Otkako se na terenu situacija pogoršala i četnici navrli , narod se povukao pa ćuti i ne izlazi iz svojih domova . Žena nekako šišteći kroz šapat , otpoče brzo i bez predaha : " Donela sam ti varenike i poruku da ostaneš , da ne ideš u pogibiju . Sve će ovo izginuti . Evo ih četnici . Tu , gore , na Kokotovom vrhu , a Italijani čekaju kod Nikšićke župe . Kažem ti , pogibija . Ne idi ! Sačuvaj to dijeta , ako na sebe ne misliš . Majka si . pomisli . Tebi neće ništa . Ti si sirota nedužna . Ne boj se . Ja sam od Rumine familije . Ne boj se ! Ne idi u pogibiju . Nastradaćeš i ti i dijete ! " - ne prestaje jedno te isto da izgovara monotono , kao naučeno napamet . Pogledah je zbunjeno i iznena&dstroke;eno , a nešto u meni uzavre . I ona mene pogleda , pa mi se još više unese u lice i poče da šišti i šapuće opet isto : " Ne idi u pogibiju ! Sačuvaj to dijete ... " Neprijatna , užasna , zloslutna ! Izleteh iz pojate , potrčah samo da je se oslobodim . Ostavih i nju i mleko . Sva zadihana i smučena stigoh kolonu , koja je već odmakla u planini . Na meni tri torbice . U dvema lekovi i instrumenti , a u trećoj dečije stvarčice . U naručju mi moja Dolores .

Evo me u Gvozdu . Presrete me neka čudna , naročita tamnina . Slična mrkloj noći bez mesečine . A pojača se i vetar sa hladnoćom . Kako ulazimo dublje u planinu , to gazimo sve veći sneg , a sve je hladnije i mračnije . Čudno mi je da i pored ovoliko snega i njegove beline osvaja tmina . Ogromne krošnje drveća , pretovarene snegom , natkrilile zemlju , pa ni tračak svetlosti ne propuštaju . A hladno , sve hladnije . Sneg sve obilniji , smetovi sve češći . Dok sam pratila kolonu , bilo mi je lako . Idem po prtini koju su pre mene ugazili . Ali ubrzo kolona odmiče , i udaljuje se , a vetar za njima brzo izravnjava snežnu putanju . Gubim trag i vezu . Ali idem . Napred su . Samo napred ! A Nikšićka župa nije daleko . Istina , ja je ne znam , ni gde je ni koliko je udaljena . Čula sam pri polasku : " Tu je . "

Hodam , hodam . " Napred , i tu je ! " - vrti mi se stalno u glavi . Požuriti . Stići . Na ledima mi otežaše torbe , a petomesečno dete zamorilo ruke . Samo da nije smetova . Svaki čas se spotaknem , uronim u trošni sneg . Na meni suknja od italijanskog ćebeta , samo uvijena oko tela i pritegnuta vezicom oko pojasa . Kad zagazim u sneg i uronim dublje , suknju sneg zagrne i podigne do pojasa . Na meni oskudan veš , pa se gotovo naga na&dstroke;em do pola u snežnoj futroli . Prvo ne osećam hladnoću tog snežnog oklopa , ali kad to učesta počeh da drhtim , da se tresem . Opanci se još drže , i vunene čarape . Već sam se uvežbala da ih dobro utegnem . Problem mi je suknja . Kad sam je napravila , gore u bolnici , mislila sam da sam se obezbedila za zimu . Kasnije sam nabavila suknene bele pantalone , pa ih nisam ni leti skidala . Ali Gvozd me zatiče nespremnu , neiskusnu .

Sati odmiču , a ja sve umornija i umornija . Već sam duboko u šumi . Hladnoća probija do srži . A i gladna sam . Mesecima smo bez soli , brašna , mesa . Juče smo imali kazansku kašu , retku kao supu i malo makarona u njoj . Jedva da se po koji uhvati . Bez soli .

Tišina . Osim mog batrganja po snegu , samo se povremeno čuje tupo padanje ogromnih gomila snega . Pretovarene krošnje posustale pod teretom , osloba&dstroke;aju ga se uz tutnjavu . Povremeno čujem i puškaranje . Daleko . Čas levo , čas desno . Dete se javi . Gladno je . Zaustavljam se , i stojeći u snegu do kolena , stavljam ga na grudi . Od umora se lagano spuštam i oslanjam na torbe koje ne skidam . Dete čupa , kida prazne dojke . Ljuti se , plače i zacenjuje . Stavljam je ponovo . Bar da je zavaram . Ponovi se isto . Najzad , izmučeno i izmoren , hvata ustima kraj bunde i počinje da sisa . Zaspa .

Pokušavam da se dignem . Tek sad osetih pravu hladnoću . Pod grudima se sve zgrčilo , steglo . Ne mogu da dišem . Uvlačim duboko hladan vazduh , koji reže . Svom snagom se uspinjem da nastavim put . Razmišljam , kako bi bilo toplije da nije bar ove tame . Sneg beo , a tamna noć kao da ga je prekrila gustom senkom . Odasvud hladnoća , kao iz nekakve ogromne jame , kojoj nigde kraja nema .

Na rukama nemam rukavice . Prvo su me bolele . Sad ih i ne osećam . Udrvenile se . Dok su me bolele i dok sam ih osećala , ja sam ih štitila . Obgrlim dete , pa šake stavim jednu preko druge . Ona gornja pocrveni , pomodri , zaboli . Promenim je , pa donju stavim preko nje . Kad ova zaboli , opet promenim . Tako dok obe nisu postale tu&dstroke;e . Ne osećam ih više . Dete se uskomeša , uznemiri . Grči se , uvija . Skupi nožice i cikne , a onda se zaceni i pomodri . Odgrćem krajičak sa lica i duvam , a osećam da mi je i dah hladan . I u srcu osetih hladnoću i bol . Podmećem prazne dojke . Dete pokuša da izvuče bar nešto . Vuče . Kida . Ljuti se , a sve je slabije , sve se manje bori i slabije čuje . Umiri se i opusti . Prislonim lice na obraščiće . Hladno . I ono i ja . Ote mi se glasan krik : " Umreće ! Umreće ! " Ne umem ništa drugo . Samo tu reč ponavljam , izgovaram , pa ciknem na sav glas : " Umreće ! " pokušavam da bolje umotam pregladnelo i promrzlo dete . Niko me ne čuje . Sve je usnulo .

Udrvenjenim prstima uzimam malo snega . Podržim ga da se malo otkravi , omekša , pa stavljam detetu na usnice . Ono prvo miče usnicama , malo povuče , pa opet cikne , pomodri i umiri se . I evo je flaša zelena , puna mleka . Sjuri se na mene . Pravo u lice , i zaustavi se . Titra , igra tu ispred očiju . Ruka se pokrenu da je uzme , a ona pobeže iza le&dstroke;a . Lupi me bolno , pa po mišici još jače . Odlete nekud levo . Ne potraja dugo , pa je evo opet . Sad je prati i pištavi , šušteći šapat : " Izginućete i ti i dijete . Ako ti nije do tebe , sačuvaj bar ... " Stegoh dete , stegoh svom snagom i počeh da cvilim : " Dolores moja , nemoj , nemoj molim te ! Nemoj sad , ovde ! Samo bar do Nikšićke župe . Nemoj ! " I izbezumljena dobih neku novu snagu , snagu životinjsku , snagu vučice da održi život mladunčeta . Preda mnom se zaljulja ogromna grana , ogolela od tek srušenog snega . Klati se , gotovo mi lice dodiruje . Na njoj tamni usnuli pupoljci . Pružam udrvenjene ruke da ih pokidam . Prsti ne slušaju . Zagazim dublje u sneg i celom šakom guram usnama granu , kidam pupoljak po pupoljak zubima i žvaćem . Suvi , tvrdi , hladni , a vilice ukočene , hladne , neposlušne . Ipak se sve pretvara u kašu , koja kao pesak kreka po zubima . Hoću prstima da je izvadim iz usta i dam detetu . Ne ide . Ne mogu dva prsta dobro da sastavim . Jedva se pokrenu , a da uhvate ne mogu . Naginjem se iznad uplakanog lišca i kao ptica ustima ga hranim . Uzima siroče . Opet uzimam granu i spasonosne bobice . Žvaćem . Hranim . Ponavljam nekoliko puta . Umrljano zeleno-crvenkastom kašom dete se umiri i ućuta . Umotavam je , zatiskavam i nastavljam put . Sve mi je teže i teže . Flaša me više ne ganja , ne vrti se oko mene , ali me misli ganjaju : Da sam je ponela ! " Donela sam ti vareniku i poruku ... " Bežim od tih misli , ali pobeći ne umem .

Hladnoću više ne osećam . Utrnula sam i spava mi se . Užasno mi se spava . U hodu mi se oči zatvaraju , a san u tren prileti i preti da me obori . Znam da je to opasno . Znam da je to početak smrzavanja . Nedam se . Brojaću . I počinjem : " Jedan , dva ... " , ko zna dokle , tek me i brojke počeše da uspavljuju . Ne valja ! Pevam . Prvo sa melodijama , a onda premorena i od njih , više ih recitujem nego što pevam , kričim , kreštim , derem se . Setih se narodnih pesama : Kraljevića Marka i njegove vile , Skadra na Bojani ... Re&dstroke;am ih . I stadoh . Ne znam više . Lagano , san me osvaja . Posle svakog koraka , koji postaje sve tromiji i kraći , zastajem i labavim . Već hoću da sednem , a pored mene proleti nešto kao munja i šapuće , šišti zlokobno , zloslutno : " Ostani ! Ne idi u pogibiju ! Ne idi ! Ne idi ! " Ne vidim tu prokletu nakazu , ali je čujem . Mrzim je . Hoću da se rvem . Ne dam se . Dižem se i počinjem molitve , sve koje znam : Bogorodice djevo , Očenaš , Vjeruju ... Ponavljam ih , samo da ne zaspim . Ispred mene desno ispreči se plavičasta koliba . Sva u izmaglici , oko nje belina , a iz dimnjaka se izvija sivkasto-beli dim . Obradovah se i svom snagom požurih prema njoj . Ona se izgubi . Zbunjena gledam , a u istom trenutku polulevo i malo napred ugledah drugu . Isto plavičasta , malo veća od prve , i dim . Po&dstroke;oh joj . Žurim . I ona se izgubi . Haluciniram . Da , haluciniram , i nemoćna zastadoh . " Ne idi , ne idi u pogibiju ! " - i šištanje , i špicasti nos i bradavica koja poigrava ... Branim se , otimam se od crne prilike te prokletnice , a prilike se umnožavaju , sve su brojnije - prilike ljudske sa puškama , sa titovkama ... To je desetina boraca koje je poslao Sava Kovačević meni u susret . Uplašili su se . Bolnica je odavno stigla .

Ulazim u toplu kuću . Sakupili se oko mene i ranjenici i bolničarke . Skidaju sa mene torbe . Uzimaju dete . Trljaja me . Jedna drugarica skida iskidane i izmrzle opanke , pa čarape . Stopala beskrvna , bela . Grejem ih . Leva se orosi sitnim kapljicama krvi . U čarapi je ostala svučena zamrznuta koža .

Malo mesto Šipačno , koje se nalazi iznad Župe nikšićke , pružilo nam je smeštaj i gostoprimstvo . Ranjenici su u lepoj , ovećoj zidanoj zgradi . A zgrada svetla , čista . Doduše , usamljena je i na čistini , što nije najpovoljnije , kad se ima u vidu stalno bombardovanje ovih krajeva . Pa ipak , i sa te strane dobro prolazimo .

Kolektiv je u celini retko složan i prijatan . Moj zamenik , mladi medicinar Pero Popović , od ranog jutra previja ranjenike . Vedar , nasmejan i govorljiv , pa ga ranjenici mnogo vole . Intendant je Vojo Zečević . Iskusan i sposoban , pa izvrsno snabdeva bolnicu i stvara nemoguće . Poznanici smo i drugovi još iz Blizne piperske . Došao mi je tada sa grupom drugova koji su promrzli na Sinjajevini . Milan Kuč , &Dstroke;oko Pajković , Leko Radević i Vojo . Svi su imali teško promrzla stopala . Prsti su im ostajali u zavojima . Dobro sam ih upamtila , jer su mi to bile prve kongelacije - promrzline , koje sam videla . Vojo je i jako kratkovid . Bez naočara ne vidi ni da hoda . U jednoj borbi ispadnu mu naočari i polomi se jedno staklo . Od tada nosi i gleda kroz krnjetak sa jednim staklom . Zato je pri bolnici . Od ogromne nam je koristi . Danas nam je doneo sledovanje . Izme&dstroke;u ostalog , dosta makarona , pirinča , pa i šećera . Zatim nekoliko sanduka limuna i pomorandži . Neobično za ratne prilike . Naši imali uspešnu akciju sa Italijanima , pa menjali zarobljenike za hranu . Sava Kovačević naredio da se najbolji i najveći deo odnese bolnici u Šipačno . On je lično gotovo svakodnevno dolazio da obi&dstroke;e ranjenike , da pita o smeštaju , snabdevanju i uopšte o našim potrebama . Prosto je neverovatno koliko se taj hrabri , snažni čovek savija oko ranjenog druga . Glas mu postaje mek , tih , a u očima briga i ljubav .

Sutra je prvi maj 1942 . godine . Proslavićemo ga . Vojo je još pre nekoliko dana izdvojio od bogatog snabdevanja mnogo štošta , da bi Prvi maj prošao što svečanije . To sam znala . Nisam znala da se i druge radosti spremaju . Bila sam isuviše obuzeta teškim ranjenicima . Drugi deo programa pripremao je Boža Lazarević , bivši avijatičar , čovek izuzetno obrazovan i sposoban . Stari komunista , iako bolestan , uvek je aktivan .

Posle večere izašli smo napolje i posedali oko bolnice . Kraj aprila ozeleneo ledinu i okitio drveće lišćem , pa nas kupa svežina mirisnog vazduha . Pričamo , šalimo se . Poneko pevuši . Ispred nas isprsio se Uzdumir , koji stražari iznad Nikšića . Planina , nevelika , obrasla gustom šumom , dopunjava lepotu ovih izuzetnih pejzaža . Već i sumrak počeo da spušta svoju tamnu zastirku . Odjednom , na vrhu Uzdimira planu ogromna vatra . To je pozdrav partizana Prvom maju . Vatra sve veća i crvenija . Skočismo na noge . Zapevasmo . Uhvati se u kolo . Italijani ispod samog Uzdomira uznemiriše se . Uplašeni i ljuti razvili topovsku paljbu . Hoće da ugase vatru . Ga&dstroke;aju je čas levo , čas desno . Nikako da pogode cilj . Evo ih , sad udariše posred vatre . Umesto da se ugasi , vatra se još više rasplamsa i proširi . I naša pesma , i naše kolo još jače razigra , baš kao i vatra na Uzdumiru . Tako do duboko u noć .

Jutro svečano . Bolnica iskićena zelenilom . Sprema se na sve strane . Moj Pero i ja već uveliko previjamo ranjenike . Milo ih brije . Bolničarke umivaju . Žurimo da sve sredimo do ručka , a i ne znamo šta se sve priprema , i da će biti veselje veće nego što očekujemo .

Završila sam posao . Sre&dstroke;ujem instrumente . Bacih pogled kroz prozor . Na beskrajno širokom zelenom prostoru bele se oribani stolovi , nare&dstroke;ani u nizu jedan do drugog . Okolo klupe . Na stolovima pore&dstroke;ane ponude . Crvene se italijanske pomorandže , žute limuni . Bolničarke stavljaju tople makarone i pirinač na mleku . Čak i pečena jagnjetina zamirisa . Darovali nam meštani za praznik . Posle oskudne hrane , pa i gladovanja , ovakva gozba ! Ne verujem očima . Podseća me na predratna vremena .

Lakši ranjenici već izlaze iz bolnice i zauzimaju mesta oko stolova . Izvode i teže ranjenike . Uz pripomoć bolničarki smeštaju ih u gornji deo trpeze . Najteži su ostali u zgradi , ali i na njih se misli . Najbolje bolničarke negovaće ih , a prozori su otvoreni , pa su i oni u stvari sa nama . Na čelu trpeze jedna usamljena stolica . I ne razmišljam o sebi . Zovu me . Prilazim zadivljena svim onim što vidim . Lica ranjenika su razdragana . Veseli su , razgovorni . Kad pri&dstroke;oh bliže , Boža komandova " mirno " . Poustajaše drugovi , bolničarke zastadoše . Stolica u čelu bila je za mene . Pocrveneh zbunjena . Pozdravim ih i sednem . Tu su predratni komunisti Božo Lazarević , Radoš Ljumović , Vojo Zečević i niz ratnika starijih od mene . Zašto meni ovakva počast ? Od kako je rat počeo , znam samo za patnje . Šapućem Voji i hoću da pitam . Vojo već zna šta hoću i brzo odgovara : " Ti si naš upravnik , ti si naš lekar , ti si komandant bolnice . " I dotle sam vodila bolnice , ali nije mi ni na pamet padalo da sam ja neka ličnost , koja ima ulogu šefa , komandanta . Vraćam se u mislima u Pipere i sećam jednog razgovora sa Ivanom Milutinovićem . I on mi je slično govorio . Ja tada nisam znala ko je Ivan i kakvu ulogu ima u partiji . Strašno sam bila ljuta na njega kad mi je počeo davati savete da se moram postaviti kao upravnik i komandant u bolnici . Gotovo šapućući govorila sam mu da greši , da nije u pravu . Ja jedina nisam komunista u bolnici i da komandujem . Kome ? Komunistima ! Tvrdoglavo ostajem pri svome . Tek mnogo kasnije saznajem da je Ivan član Centralnog komiteta , a postaje mi jasno i zašto mi je odmah posle njegovog odlaska došao profesor Niko sa hrpom marksističkog materijala . Postaje mi jasno zašto je Niko često navraćao u bolnicu , zašto je uvek pokretao diskusiju o onome što sam čitala . On me je i kandidovao za partiju posle nekoliko meseci . Kako sam ga znatiželjno slušala ! Stari pedagog , iskusan , izvanredno kulturan čovek . Tek kasnije , mnogo kasnije , shvatila sam kako je Ivan znalački izabrao čoveka koji treba da popuni praznine u mom znanju o revoluciji , partiji .

Otpoče svečanost . Prvo čestitke i pozdravi prazniku . Zatim zajednička pesma , pa ručak . Posle ručka program . Težak , višestruki ranjenik , Bajo Kalu&dstroke;erović čita svoju pesmu posvećenu Prvom maju . Znala sam da je Bajo veliki junak , da je u herojskoj borbi zadobio rane , ali nisam znala za ovu njegovu nadarenost . Ori se muški glas . Nižu se stihovi . Pljesak . Radost . Opet pesma , čestitke . U zgradi je me&dstroke;u teškim ranjenicima i Radoš Ljumović , izvrstan guslar . Gusle su uvek pored njega . Onako ležeći , često gusla i peva . A vešt je . Ume on to , čak i kad leži . U bolnici je u zaštiti i Vlado Gatolin . Sušta suprotnost Radošu . Radoš je izrazito malen čovek , a u zavojima i ranama zgrčen i izmršavio , još je manji . Vlado je najkrupniji Crnogorac koga sam videla . Dva metra visok , a snažan . Začas se izgubi i ode u bolnicu . Evo ga ! Izlazi . U naručju mu Radoš . Visi ispred njega kao mače . Svojim velikim i dugim rukama Vlado ga obuhvatio ispod pazuha i le&dstroke;ima naslonio na svoje grudi . U rukama Radoševim gusle . Noge u zavojima vise beživotno , ali je lice radosno a ruke spretne . Stade Vlado u pročelje , a Radoš zagusla i zapeva . Divan muški glas poče da re&dstroke;a u desetercu tek stvorenu pesmu upućenu Partiji , revoluciji , Prvom maju . Vlado se isprsio i gordo drži ispred sebe guslara . Pesme se re&dstroke;aju . Na kraju , urnebesan pljesak i radost . I na Radoševom licu razlila se sreća . Zaboravio je na bolove , na rane , na noge koje nemoćno vise .

Ustreptala i uzbu&dstroke;ena ustajem i upućujem čestitke ovom dragom skupu . Vlado odnosi Radoša u postelju . Kolo se razvi . Crnogorsko , junačko . Na Uzdumiru se još izvija dim . Prvi maj je proslavljen .

Na Boričju susrećem doktorku Julku Meštrović-Pantić . Nismo se dotle poznavale . Samo smo čule jedna za drugu . Ja držim moju Dolores u naručju , pa je možda Julka po tome znala ko sam . Pri&dstroke;e mi hitro : " Ti si Saša Borina ? " - upita . " Jesam . A ti si Julka ? " - i postajemo bliske kao da smo godinama bile zajedno . Čudno je kako u ratu ljudi brzo otkrivaju jedan drugog . Kako se predaju drugarstvu i prijateljstvu bez velikih uvoda i procedura . Istovremeno , Julka zagleda bebi u lice i zvonkim glasom kroz smeh uzviknu : " Pa to je pravi Božović ! " Julka , ne čekajući moja pitanja , odmah nastavlja da priča o Bori : " Tu je . Sad će stići . Zaostao je da obi&dstroke;e bolnice ... " Slušam i trudim se da budem pribrana , a noge mi odjednom oslabiše i klecave jedva me drže . Slušam je , a pogled mi se iskrada put staze odakle treba Bora da do&dstroke;e . Pozdravljamo se , i Julka odjaha dalje . Ja ostadoh na stazi sama . I dalje iščekujem . Zurim u lelujava polja ječma , u zelenilo koje umiruje . Teško je iščekati . I sekunde su duge . Videli smo se trinaestog jula , kad je pošao u borbu , pa novembra , kad sam došla iz logora . Kratko , vrlo kratko smo bili zajedno . Otišao je na Pljevlja . Posle Pljevlja u Foču . Za sve to vreme ja sam bila u Crnoj Gori . I sad treba da se vidimo . Nema ga . Još ga nema . Umorna sam , a i dete otežalo u naručju . Zemlja je vlažna , pa ne mogu da sednem . Prebacujem težinu sa jedne noge na drugu , spustim se malo , pa opet ustanem . I čekam . Ne ide mi se odatle . Tom stazom treba da do&dstroke;e Bora . Poče suton , pa mrak . I kišica poče . Vraćam se lagano mojoj bolnici . Tužna sam . Prazna . Kao pokradena .

U bolnici se sve užurbalo . Stigla naredba za pokret . Kiša sve jača . Cele noći ne prestaje . Mi se lagano krećemo . Kolona duga . Ranjenika puno . Zaustavljamo se kod jedne velike logorske vatre , da se zagrejemo . Koristim predah da pomognem najtežim ranjenicima . Lopičić je u kritičnom stanju . Ranjen je visoko u bedro . Ima otvoren prelom kosti . Sav gori . Sepsa . Trese se . Zima mu je . Mučim se u mraku da ga previjem . Zavoji natopljeni gnojem i potpuno mokri , a tek je nekoliko časova prošlo otkako sam ga previla . Iznemogao . Jedva govori . Plave kose natopio znoj , pa se ulepile , a oči zasijale i trepere od temperature koja ga sagoreva . Plamen logorske vatre ga povremeno obasjava . Lep mladić . Mislim da je pravnik . Brišem mu čelo i kosu .

Odvajam malo vremena i za sebe . Uzimam svoju porciju , grejem vodu pored vatre na žaru . Kupam do pola dete , a zatim perem pelenice koje sam tek skinula . Imam ih svega osam . Četiri su uvek na detetu , a četiri najčešće na meni . Suše se . Kad smo u pokretu i kad je kiša , to je jedini način da pripremim pelenice detetu . Jedini način da budu čiste i suve . Obavijam ih oko svog tela i tako se osuše . Operem pelenice , dobro ih iscedim , pa se sakrijem iza nekog drveta ili žbuna . Jednu pelenu stavim preko le&dstroke;a , drugu preko grudi . Pa ih pod pazuhom zavežem . Druge dve oko bedara . Onda se obučem i do sledećeg predaha pelenice se osuše . Ako imam vremena , prvo ih držeći prema plamenu logorske vatre malo prosušim . Ali , često , nema se dovoljno vremena . Pokret za pokretom to ne dozvoljava . A vreme predaha prvo se koristi za pomoć ranjenicima . To što radim znale su moje bolničarke , koje su često držale stražu , dok se ja skrivam iza žbuna . Bilo mi je sve to prirodno , gotovo normalno . Rat je . Svi trpe . Svi pate .

Pred kazanom red . Puše se vrući makaroni , tek skuvani u slanoj vodi . Držim svoju oribanu porciju i čekam makarone . U njoj kupam Dolores , perem pelenice , pa i hranu prihvatam . Odjednom , stvori se Bora pred nama kao vihor . Na konju . Snažan . Naoružan . Skoči sa konja i pozdravi nas . Pri&dstroke;e meni i detetu . Ruke mi se olabaviše . Hoću da ispustim i Dolores i porciju . Jedva se savladavam i prikupljam poslednju snagu da se održim na nogama . Teško mi je što smo razdvojeni , ali i vi&dstroke;enja su prava bura .

Bora je došao po zadatku . Poslom . Vreme je kratko , a obaveza mnogo . Odmah održava sastanke , planira , obilazi jedinice . Tek , ja ga celog dana ne videh . Predveče evo ga opet . Sve je sredio što je imao u planu , a noćas mora dalje . Nije poslovan kao danas što je bio . Raspituje se za dete , za mene . A mladi smo . Ruka mu po&dstroke;e ispod moje bunde , da nas obe prigrli . Oseti da sam mokra . Izvuče ruku , malo se izmače , i prekorno upita : " Što si mokra ? " Pogledah ga i bezazleno , prirodno i sasvim mirno rekoh : " Sušim pelenice . " A tako mirnim i sigurnim glasom , kao da govorim o pelenicama koje se suše na užetu pod toplim suncem . Bora se trže , ispravi se i malo namršti , a pogled upro u mene , prikovao ga , kao da me prvi put vidi . Gleda , gleda . Ne govori . Naočari mu se zamagliše . Skide ih i obrisa vlažne oči . Rukom po&dstroke;e prema meni i detetu i prelazi čas po njenoj , čas po mojoj kosi . Nežno , tako nežno da nas jedva dodiruje . Uskoro se rastajemo .

Posle rata često su mi se drugarice - majke hvalile , kako ih je Bora izuzetno štitio i pazio . Nisu znale za četiri pelenice , i vlažne oči naoružanog vojnika .

Početak leta . Idemo put Bradine . Treba napadati nemački voz . Jedinice su već uz prugu . Ja sam upravnik bolnice prve proleterske brigade , koja sprovodi ovu akciju . Sa bolnicom i ranjenicima sam nešto dalje od pruge .

Jutro . Bora prolete na konju . Komanduje nam : " Laganim pokretom napred ! " - i izgubi se . Uvek mi srce zatreperi kad ga vidim . Osećam da mi lice gori . Prigrlih našu Dolores i ljubim joj plave loknice . Jednom rukom držim uzde , a drugom dete prigrljeno uz grudi . Prolazimo kroz raštrkano naselje . Lepo je . Svo u zelenilu i rodu . Ne diramo ništa . Ne sme se . To je naš zakon , a i kažnjivo je ako se prekrši . Samo ako nam dobrovoljno narod nešto da , može se uzeti . Sami nikako . Dešavalo mi se da noću idem kroz šljivik , da me šljive po licu udaraju , naročito kad idem konjem , a da nijednu ne uberem . Iako je noć , pa niko ne bi video , iako se prazan stomak grči .

Na konju , sa detetom , lagano pratim kolonu . Malo sam odsutna i nešto zamišljena . Trže me iznenadno i razdragano cikanje moje devojčice . Pružilo dete ručice uvis prema trešnji punoj zrelog ploda . Steže i opušta šake i sva treperi od radosti . Na licu osmeh i pokreti usnama koji pokazuju želju za hranom . Nikad nije videlo trešnju ni na slici . Niti ma kakav plod crven , ili sličan trešnji . Ro&dstroke;ena je početkom novembra , rasla u planinama i snegu . Pitominu je jedino videla u aprilu , kad sam stigla u Nikšićku župu u Šipačno . Nikakvih voćki još nije bilo . Sad joj je osam meseci . Otkud tako snažna želja za ovim crvenim plodom ? Otkud zna da je to zrelo , da je to nešto prijatno i lepo ? Instinkt . Da li je moguć takav prirodan nagon ? I dok tako razmišljam , hvatam joj ručice , ljubim ih , i savijam prema grudima , a glavicu zaklanjam da ne gleda trešnje . Da je na taj način moje srce poželela - dala bih joj ga . A trešnje ? Nisu naše . Ne smemo ih dirati , dok neko ne ponudi . A niko ih nije ponudio . Zavaravam je , skrećem joj pažnju na druge stvari i požurujem konja , da pobegnem od crvenih trešanja .

Prošlo je preko trideset godina , a još nisam pobegla od crvenih trešanja . Svake godine , kad vidim prve vezice crvenih trešanja na tezgama , na pijaci - pobegnem . I tako svake godine . Bežim , ali pobeći ne mogu .

Prilazimo Glamoču . Paljevine , paljevine na sve strane . Ostala su samo zgarišta i ogoreli tamni kameni zidovi umesto nekadašnjih toplih domova . Da li su i moji nastradali ? U Glamoču mi je već godinama sestra od strica Slava , učiteljica , sa mužem , pop Mirkom Stojsavljevićem , sinom Novicom i kćerkom Zlatkom . Novica je bio skojevac . Nije to mnogo ni krio . Otac mu je bio više nego drug . Sve je znao , a obziran , pa kad bi Novica imao sastanke u kući , on bi išao satima da šeta po obližnjoj šumi . Istovremeno bi pazio na kuću .

Izdaleka ugledah kuće i glamočku crkvu . Ozari me nada . Ipak nije sve uništeno . Požurujem konja . Na žalost , nisam ni ušla u kuću . Nisam mogla od bola . Saznala sam pre nego što sam joj se približila , da su pop Mirko i Novica bačeni u jamu , da je Slava izludela od bola i sad se nalazi u Šibeniku na psihijatrijskom odeljenju . A nesrećna Zlatka luta izme&dstroke;u bolnice gde joj je majka i jame , gde su joj otac i brat . Ima li kraja ljudskim patnjama ? !

U Radaslijama kraj Glamoča formiran bolnicu . Lepe i čiste kuće . Naroda malo . Uglavnom žene , a sve u crnim maramama . Muškarci su ili izginuli , ili u borbi . Sveže humke na sve strane . Ne postoji odre&dstroke;eno mesto za pokop . Gde ko nastrada , tu mu se odmah i grob kopa . Nema se vremena za rituale i ceremonije . Čak su i grupno nesrećne žrtve sahranjivane .

Sa nama je i naš verski referent , prota Karamatijević . Veliki smo prijatelji . Stariji čovek . Vršnjak moga oca . I otac mi je bio prota . U ovom plemenitom čoveku nalazim roditeljsku toplinu . Osećam da me voli kao svoje kćeri , kao Kaju i Natu , koje će ubrzo izgubiti . Zagrli me i priča o njima , kako su dobre , kako su lepe . Obe su partizanke , samo u drugoj jedinici . Rat je nemilosrdan . Prota u svima nama nalazi svoju decu . Voli nas , mi to osećamo . Nikad ne pro&dstroke;e pored bolnice a da ne svrati , da me pozdravi , da obi&dstroke;e ranjenike . I danas je došao . Vedar po prirodi i uvek nasmejan . Priča mi da je obišao crkvu u Glamoču , a onda se malo namršti i priča o tragediji nekog popa Mirka . Kažem mu da su mi to ro&dstroke;aci , i objašnjavam rodbinsku vezu . Prota uzdahnu duboko , i saopšti mi da sutra ide da održi opelo nad jamom , u koju su bačeni i poubijani ljudi . Porodice tih nesrećnika traže utehu u svemu , pa kad su videli popa , rodila se želja da se nesrećnici opoje . Prota Karamatijević je pristao i čak sa komandantom bataljona ugovorio da dobije desetinu partizana sa oružjam za svečani plotun . Poziva i mene . Obećavam da ću doći .

Sutradan oko crkve u Glamoču mnoštvo sveta . Uglavnom žene . Zacrnele portu . Nijednoj na glavi svetla marama . Sve se uvilo u crno . Prota je već me&dstroke;u njima . Čeka mene i partizane . Nekako u isto vreme stižemo i ja i oni . Prota poziva da se po&dstroke;e .

Jama . Kako je neprijatna i ledena . Žene popadaše oko nje , ljube zemlju , plaču , dozivaju glasno po imenu sinove , muževe , braću . Prota prilazi jami , razvija izbledeli epitrahilj i otvara trebnik . Tihim glasom otpoče molitvu . Sve se ućuta . Neke žene poustajaše , ali većina ostade i dalje klečeći . Čita prota sve glasnije i glasnije . Kad izgovori " amin " ili " Gospodi pomiluj " , desetine usta šapatom to ponavljaju . Najzad , iz trebnika prota izvadi unapred spremljen papir sa imenima žrtava i poče da ih čita . Kako koje ime izgovori , začuje se nečiji jauk , nečije cvilenje ili glasni , bolni uzdah . Pominje i popa Mirka i sina Novicu . Najzad daje znak i desetina pušaka planu . Jecaj , dug jecaj . Prota savija svoj epitrahilj oko trebnika i stavlja ga u vojničku torbicu od koje se nikad ne rastavlja . Onda drži govor , hrabri narod i poziva u borbu . Završava rečima : " Najveće poštovanje ovim žrtvama učinićemo ako im darujemo slobodnu zemlju u kojoj su pali . "

Još dugo ostajemo oko masovne grobnice . Svako prepričava , po ko zna koji put , svoj bol i svoju nesreću . " Moj sin je sam skočio u jamu , kad je došao do nje . Nije dozvolio da ga prljave ruke dodirnu " - priča jedna žena . Druga dodaje kako je njen muž na kolenima molio da ga ostave , da nije kriv , da nije ni mrava zgazio . Udarali su ga po potiljku tako da se mozak rasuo , i žena zacvile . Na kraju su u jamu i bombe bacile , kako slučajno ne bi ko ostao živ .

Tu saznajem detalje o Mirku i Novici . Znali su da je Novica skojevac . Znali su i da ga otac , pop , pomaže i deli sa njim političko shvatanje . Me&dstroke;u prvima su ih uhapsili . Vezali im ruke žicom i u koloni poveli prema jami . Sve dvoje po dvoje . Otac je bio vezan za sina , sin za oca . Žica se urezala do krvi , ali se jauk nije čuo . Tako vezane , sručili su ih zajedno u jamu .

Leto je . Naokolo žito leluja . Još nepodignuto , mada je već dobilo bakarnu boju . Prezrelo . Ostale žene same , pa se još ne snalaze . Po žitu se rasulo šareno poljsko cveće . Berem ga i lagano spuštam u jamu .

Prilazimo Šćitu . Još je noć . Nekako je tamna , tamnija no obično . Prostor kojim prolazimo pun je zelenila , koje se noćas pretvorilo u crni plašt . Da nije mirisne svežine koja napaja pluća i olakšava napore , čovek bi mislio da se kreće kroz tunel . Iznenada , ovaj divni miris svežine poče da zapljuskuje novi , neprijatan . Miris paljevine .

Praskozorje . Naziremo naselje i oveće gra&dstroke;evine , malo neobičnih dimenzija u ovom prostoru . Umorna sam od dugog marša i napora . Nosim dete . Nosim i nešto njegovih zlehudih prnjica , nosim sanitetsku torbu . šutim . Ne razgovara mi se . A i ostali uglavnom ćute . Svi su premoreni od neprekidnih marševa i borbi . Tišinu remeti samo bat koraka i neravnomerno lupkanje raznovrsnih tovara na konjima . Kazani su najbučniji . Zveckaju , naročito kad se konj spotakne . To nas trgne , pa opet utonemo u tišinu , u misli koje naviru same , najčešće bez reda . Čas su prisutne i vezane za ovu tamnu noć , čas su vraćene detinjstvu , roditeljima . Često posvećene budućnosti , neizvesnosti , i najzad , veri , beskrajnoj veri .

Preko veze stiže naredba : " Tu se zaustaviti i smestiti bolnicu u zgradi samostana . " Zgrada dosta oštećena , ali unutrašnjost očuvana i sa brojnim sobama vrlo udobna za smeštaj ranjenika . Radujemo se . Danima nismo bili pod krovom , pa ovaj , iako izrešetan , dobrodošao je . Najzad malo predaha i odmora .

Ekipe bolničara brzo čiste i ure&dstroke;uju prostorije . Sunce obasjava ranjene i bolesne koje unosimo u zgradu . Ranjenika mnogo . Ima i novih . Čini mi se nikad kraja . Hoćemo li ih smestiti sve ?

" Ne brini Saša , ima mesta za sve ! " - dovikuje bolničarka Mila , koja je zapazila moju zabrinutost . Stoji na vratima i raspore&dstroke;uje one koji dolaze ili ih nose na nosilima . Kako ih spuštamo u postelje tako utonu u san . Samo se najteži čuju : " Doktore , doktore ! " Prilazim , previjam i čistim rane koje su danima negovane samo usputno , tako reći u hodu .

Napolju vreva i žagor . Iza&dstroke;oh da vidim šta se dešava . Pogled mi zastade na zidinama manastira . Crni , spaljeni , visoki zidovi stravično štrče . Još ponegde probija dim . Otuda i onaj težak miris paljevine koji se nadaleko oseća . Naši su spalili manastir . Nisu to hteli , znam dobro , ali ustaše su na tornju imale uporište odakle su mitraljirali . Nije bilo drugog izlaza ; ili izginuti , ili zapaliti manastir . I ubrzo , flaše zapaljenog benzina zapalile su ogromnu zgradu . Uporište je palo . Otvorili smo sebi put . Pali su i naši drugovi , me&dstroke;u njima i dva artiljerca .

Privlače me sveže humke pored manastira . Nosim dete u naručju . Stojim nad humkama i šapućem svojoj Dolores . Pričam joj o palim drugovima , o njihovim htenjima i idealima . A mala tapka ručicama po svežoj zemlji i nešto tepa . Hoće da ponovi moje reči , za nju nerazumljive i još neshvatljive . Možda je i bolje za nju što je tako .

Sa druge strane manastira vesela vreva i divna melodija španske borbene pesme . Žitno prostrano polje , napušteno , sa punim zrelim klasjem , vapije da se digne . Već je prezrelo . Nije više zlatastožuto , već bakarno . Poveća grupa partizana kosi i diže žito . Odmah se malo dalje i vrše . Mediko-doktor Gojko Nikoliš , sa vilama u rukama i go do pojasa , sav opaljen suncem , širokim i sigurnim zamasima baca snopove . Pored njega je još desetak drugova iz beogradskog bataljona . Gojko je kao borac bio u Španiji i otuda se čula ona divna španska pesma . Kakav polet i snaga ! Okrenuh se ponovo prema manastiru . Koliko suprotnosti ! Paljevina , miris zgarišta i smrti , a sa druge strane hleb , žetva , život i pesma .

Donose mi naredbu za vakcinaciju . Treba sprovesti zaštitu protiv tifusa . Odmah se pripremamo . Svaka naredba se izvršava bez pogovora . Nekako poletno . Rekla bih , čak sa radošću i željom da se posao obavi najbolje što se može . Našli smo nešto grubih belih čaršava i šijem bele kecelje bolničarkama koje će mi pomagati pri vakcinaciji .

Na zelenoj i čistoj ledini improvizovani stočić sa belim čaršavom . Pored njega bolničarke sa belim keceljama , sveže i mlade , pripremaju igle i špriceve pored vatre i kazančeta u kojem vri voda . Kolona boraca prilazi . Lica gotovo sva poznata . Evo ga i moj Kragujevčanin ! Tek što je otišao iz bolnice . Mladi Beogra&dstroke;anin me srdačno pozdravlja . Već se dobro znamo . Više puta smo razgovarali o Beogradu . Poznajem komesara čete , i onog crnomanjastog druga iza njega . Svako mi je na svoj način mio . Jedna partizanka se izdvaja iz čete . Hoće da mi pomogne . Vidi da smo u ogromnom poslu . Kolona lagano prilazi , zastaje , odmiče ... A i dalje svako drži zavrnuti rukav i zagleda u majušni ubod kao da će u njemu otkriti neku veliku tajnu . Padaju i šale na račun uboda igle , junaštva , držanja , trzaja . Vedrina nas ne napušta .

- Sve ide organizovano . I u najboljim uslovima ne bi se moglo poželeti više reda . Nisu to pisana uputstva , nisu to ni oštre naredbe , a sve teče besprekorno .

Bolnica je brzo i udobno smeštena . Malo dalje su prostorije u kojima se priprema hrana . A i krug bolnice se već čisti . Nekolicina drugova , sa metlama grubim i napravljenim od tek otkinutih grana , ostavljaju za sobom čist prostor . Vršalica brekće i izbacuje žito . Proleteri i dalje prilaze lagano mom stolu . Još poneka šala , poneko pitanje , ali sve je u stvari ozbiljno i nekako dostojanstveno . Umorna sam . Čujem opet pesmu . Medikov topli muški glas koji vodi i druge koji ga prate . Zaboravljam i na umor , i na rat .

Prvi put sprovodim ovako brojno vakcinisanje . Snalazim se , mada imam malo igala i špriceva . Seljančica iz Crne Gore shvatila je da ne sme prstom ništa dodirnuti , shvatila je da samo kuvanom pincetom sme da hvata igle . Iskuvava sve i brzo dodaje . Ona ne zna još pravilno da izgovori reč " sterilizacija " , ali zna da za sigurnost i zdravlje njenog druga mora biti sve onako kako joj je lekar rekao . Ona se toga savesno pridržava , i neće pogrešiti .

Mirno radim i duboko verujem toj mladoj drugarici , verujem i borcu koji mi prilazi , i komesaru koji roditeljskom brižljivošću pravi red , i hrabrom komandantu , mom načelniku Gojku , svakom borcu - verujem čoveku ! I ta vera me drži i ra&dstroke;a ljubav , najveću i najlepšu - drugarsku ljubav .

Dugo sam se zadržala . Čujem , dete mi plače . Znam , gladno je . Čim sam posao završila , žurno idem u zgradu gde su ranjenici , odakle se čuje bebin plač . Tamo je moja Dolores , pored ranjenika u jednom uglu . I ona ovde ima krevet . U istoj sobi leži i jedan borac sa visokom temperaturom , u polubunilu . Usijanim staklastim očima preplašeno gleda u mene . Malo se podiže i pruža drhtave ruke : - Mleka , samo malo mleka , da utolim že&dstroke; !

Nosim jedno plehano lonče , da napojim moju Dolores , koja plače i čeka . To malo mleka jedva sam dobila . Vaso Čućić , naš intendant , naredio jednoj drugarici da od ovaca koje su bile pripremljene za klanje izmuze što može . Našlo se malo . Samo ovo lonče . Zastala sam pored kreveta koji je odmah levo , pored vrata . U suprotnom uglu krevet , dečji krevet . Zastajem . Mleka nama za oboje . Majka ... Lekar ... Ranjenik ... Drug ... Pisak gladnog deteta i ustreptale žudne oči ... Sve mi se uzmeša , uskovitla . " Doktorka , jednu kap ... mleka " - ponavlja izmučeni čovek i pruža ruke .

Pri&dstroke;em ranjeniku i napojim ga . Kako žedno pije , gledajući me krupnim zelenoplavim očima ! Sav gori . Njegova ruka me peče . Spuštam ga lagano na uzglavlje i ostajem sa praznim lončetom u ruci . Okrećem se detetu . Ispružilo obe ručice i zacenilo se od plača . Prilazim i stavljam je na poluprazne grudi . Čupa dete , kida , muči se . Čas zaplače , pa se opet bori da izvuče i poslednju kap hrane . Šapućem joj uspavanku . U stvari , tiho pevušim partizansku pesmu . I uspavanke su u ratu drukčije . Nekada je to pesma mitraljeza nekad tapkanje koraka u koloni . A sad partizanska pesma sa refrenom : " Hej , haj , hoj ! " - koji više puta ponavljam . San nas obe savladava .

Vreme prolazi . Godina za godinom odmiče .

Sloboda .

Izgradnja .

Najzad Sutjeska i proslava na Tjentištu .

Susreti . Susreti . Prepoznajemo se . Nekad teže , nekad lakše . Godine čine svoje . Uzbu&dstroke;enja , suze , zagrljaji . Savo Perić , rudar iz Dalmacije , doveo fotografa . Hoće da se slikamo " za uspomenu " - kako kaže . On mi je prvu udlagu stavio i napravio kad sam bila ranjena . On je prvi poneo moja nosila , i dok su mu suze vlažile krupne crne oči , lagano je gazio pazeći da me ne trucka i ne povredi . Sad se obukao , uredio , zavrće u polukrug prema nosu jake crne brkove , a onda me snažnim rudarskim rukama obgrli i doviknu fotografu koji čeka : " Sad slikaj ! " - pa se još malo isprsi . Škljocnu aparat . Savo daje adresu gde i koliko fotografija da mu se pošalje . A zatim nastavljamo priču i obećavamo da ćemo se vi&dstroke;ati češće . Nećemo čekati samo proslave .

Vraćamo se . Foča . Voz prepun boraca . I naš kupe je pun . Peva se . Danas je dozvoljeno i nešto da se popije , pa se narod razveselio . Ja sedim sa svoje troje dece : Ivom , Ivanom i Slavkom . Na klupi preko puta su &Dstroke;ina Prlja i Danica Kolinović . Malo smo umorne , ali pune divnih utisaka . Već i to što su njih dve tu pored mene čini mi radost . I hodnici vagona puni . Muvaju se i prolaze tamo-amo oni koji nisu uhvatili sedište . Mi razgovaramo , pa često i ne gledamo one koji prolaze mimo nas . Odjednom se neko sruči na mene . Zagrli me i zajeca . Snažne ruke otežu mi ramena da me polome , a iz zeleno-plavih krupnih očiju liju suze . Hoće čovek nešto da progovori , a ne može . &Dstroke;ina i Danica skočiše , misle pijan čovek , pa hoće da me spasavaju . U tom trenutku čovek progovori :

- Mleka , lonče mleka ... Šćit . Nikad to ne mogu zaboraviti .

Pogledah krupne zelenoplave oči . Da , Šćit , temperatura koja je sagorevala bolesno telo , ruke koje su me žarile i šolja mleka koja je ublažila muke i izmamila osmeh na izmučenom licu . " Dunja ! " - i dug , snažan , obostrani zagrljaj . Jedva progovorismo . Dunja Petričković , borac prve proleterske brigade , zagledao se u mene i bez daha u jednom trenu izgovori :

- Šta je sa malom Dolores , je li ostala živa ? - i prelazi pogledom preko moje dece , tražeći je .

Pričam mu :

" U četvrtoj ofanzivi ostala mi je baš u Šćitu , pored samog manastira . Mala humka ostala je pored artiljeraca samo godinu dana kasnije . Ostala je da je oni večno čuvaju ... A meni je , Dunja , ostao njen pogled koji me prati , i sećanje na plave svilene kovrdžice koje i danas ponekad u snu milujem ... "

Dolazimo u Beograd . Dunja roditeljski srdačno i brižljivo prihvata Ivu , Ivana i Slavka . Grli ih i miluje . Jedva se rastajemo .

Želja mi je da se zahvaljujući ovoj knjizi sazna nešto više o partizanskoj mladosti , toj izuzetnoj mladosti spremnoj na sva odricanja , spremnoj na samozaborav , a sve u ime ideala , ljubavi prema zemlji i porobljenom narodu u njoj , prema slobodi . Kad se kaže " rat " onda se uglavnom misli na pucnjavu i na ubijanje , a zaboravlja da i tada postoji čovek i srce u njemu , i plamen koji zatitra iznenada ne pitajući za vreme i okolnosti . " Ratne priče " upravo o tome govore .

Pisala sam istinite priče i doga&dstroke;aje . Mnogi će u njima prepoznati i naći sebe . Dok sam ih prenosila na papir često sam i sama zastajala , vraćala se u mislima tom vremenu , tim ličnostima i sa iskrenim divljenjem i poštovanjem ostajala dugo sa njima .

Zar se može olako zaboraviti Tanjina sudbina i ne zamisliti nad njenom odlukom da izabere dvostruku smrt u ime ljubavi , u ime voljenog Vitorija . Da li je Tanja grešnica ? - pitala sam mnogo puta samu sebe još dok sam bila u logoru , pa i kasnije , sve do danas . Ako kažem kako osećam da ona to nije , da li sam i sama grešnik zbog toga što je ne osu&dstroke;ujem ? Često sam hvatala samu sebe kako joj iskreno praštam , i čak da mi je na neki način izuzetno mila , zbog snage i ljubavi koje su je istovremeno vodile grehu i obavile oreolom čistote .

Zar se , isto tako , može olako preći preko čednog krika stidljive devojke : " Drugovi , pa ja sam ga volela ! " - dok drži na krilu glavu čoveka pred kojim , dok je bio živ , nije imala hrabrosti da to izgovori .

Može li čovek a da se ne divi Branki Budovoj i njenoj prkosnoj smrti , dok je bacala bombe izvikujući : " Ova je za moga Buda , ova za naše dijete , ova za našu ugašenu sreću ! " Branku i Tanju sam mogla razumeti , opravdati ili osuditi , ali bilo je onih pred kojima sam ostajala nema , čija me je snaga zbunjivala . Onih zbog kojih sam se pitala gde su zakoni prirode , gde su granice neuništive snage fiziologije . Lako je zaustaviti ili pokrenuti mitraljeski rafal , lako je pokrenuti ili ućutkati topove , ali ućutkati ili zaustaviti nemirno srce da ne vri - to nije lako ! Pa ipak , bilo je jedno vreme , kada je pred natprirodnom snagom i čistotom mladosti sve zastajalo . Ostajalo je samo strpljenje , čekanje . Tako je moralo biti i bilo je .

Za one druge , koji su te zakone zaboravljali , koji su grešili , otkup je bio veliki . Nisam se uvek slagala sa cenom kojom se plaćao . Po prirodi svojoj sklona sam praštanju , pa sam za grešnike često iznalazila opravdanja . Ne bih nikada bila na strani izdaje , na strani brutalnog lopovluka ili uništavanja ljudskog roda - ali uvek sam ostajala na strani istinske ljubavi , pa makar se ona zvala i grešnom . Zar ljubav uopšte može biti greh - ako je prava , spontana , istinska ? Italijan Vitorio nije smeo pomagati Tanji da se iskrada iz logora . Sigurno da to nije smeo , osudimo ga za to . Osudimo ga za prevaru prema svojima . Ali ne osudimo ga što je voleo jače od smrti . Izdaja ? ! Da li je to bila izdaja , kada je ljubav bila samo čista ljubav , bez ikakvih namera i koristi , kad je brisala mržnju i neprijateljstvo . Verujem da je jedino ljubav u mogućnosti da uništi sve nepravde koje ljudi čine jedni drugima . Da li je ljubav izmislila ratove , dušegubke , logore smrti ? Sigurno nije . Zato sam na strani ljubavi , da branim život , da se suprotstavljam smrti . Možda me je baš to i povuklo da iz ratnog loma iznesem uspomenu na one koji su sačuvali srce , one koji su u torbici čuvali komadić proje voljenog čoveka ili lonče iz kojeg je voljena pila . Koliko je trebalo imati snage da se savladaju sva iskušenja , da se kaže prirodi " ne " ! A iskušenja i izazova je bilo mnogo . Noć , šuma , stalna blizina , zajednički ležaj a često i isti prekrivač . I uvek ono " ne " ! Kad sam tako jednom posle rata srela Radu , moju ratnu bolničarku , u samotnoj garsonjeri , pitala sam je : " Bila si raskošno lepa , pametna , dobra . Zašto se nisi udala ? " Odgovorila mi je : " Tražilo se od nas devojaka da nosimo puške , bacamo bombe , da idemo sa drugovima u juriše , na bunkere , da ginemo , i da se odričemo svega , pa i da zaboravimo da smo žene . Možda sam prigrlila taj zaborav ... šta li . "

Kad sam sklopila stranice ovog rukopisa još dugo sam ostala razmišljajući o toj čistoj , čednoj i čestitoj mladosti , o odricanju , samozaboravu , o ljubavima nedorečenim i nedodirnutim . Možda se baš u tome i krije sva lepota jednog izuzetnog vremena .

Naš logor u Kavaji , u Albaniji , prepun je žena . U velikim betonskim zgradama kasarnskog tipa pore&dstroke;ani su drveni kavezi jedan do drugog . Gusto su smešteni pa se mi sužnji kroz razre&dstroke;ene letve gledamo i delimo zlo koje nas je snašlo . Kavezi su u tri sprata , pa one gornje i donje mi ( koji smo u sredini kaveza ) ne možemo videti , osim nekoliko najbližih . Ali zato kaveze u istom nivou vidimo skoro sve . U petom od mene je Tanja . Lepa devojka . Veoma lepa . Pre desetak dana bio joj je dvadeseti ro&dstroke;endan . Studentkinja . Prodavala je cveće u Beogradu i tako se izdržavala . Nežna i belolika ličila je na svoje ljiljane sa tezge koje su kupci birali . Sa krupnim , kao nebo plavim očima . Bujne zlataste žute kose spletene u debele vitice i obavijene oko glave deluju kao oreol koji krasi predivno lice . Iako je dosta daleko od mene , čim dan svane Tanja mi zazrači bojama i lepotom . Mila i ljupka , sa mekim glasom i osmehom koji osvaja . Satima tako jedni druge gledamo i čamimo u kavezima . Sa najbližom susetkom progovorimo i prošapućemo pokoju reč , pa opet ćutanje i čama . Sužanj si , a straža je tu . Tanja je mlada a mladost nosi čudnu snagu . S vremena na vreme iz njenog kaveza čuje se tiha pesma . Zuri Tanja u letve svog skučenog prostora , zuri i pevuši . Tako satima slušam milozvučne ruske romanse . Možda su i njeni roditelji bolno progonstvo iz carske Rusije ublažavali ovim istim romansama . Tako nas razgaljuje glas mlade devojke u toj mučnoj memljivoj sredini i nepodnošljivoj atmosferi .

Izme&dstroke;u logorske žice i naše zgrade imamo skučeni prostor gde možemo izaći da udahnemo vazduh i gledamo sunce . Vazduh i sunce ! Kakav je to dar prirode , tek sam u logoru shvatila . Mi ljudi , skloni smo da mnoge darove i bogatstva oko nas i ne primetimo dok ih ne izgubimo . Brže i lakše primetimo ono što nemamo i tu se zaustavljamo često jadikujući , dok nam trezori blaga promiču . Samo da iza&dstroke;em iz logora , ako iza&dstroke;em , osim slobode i toplog sunca ništa više neću tražiti ! Tako sam se zaklinjala svakog sunčanog jutra , dok sam se izvlačila iz kaveza i napuštala bar za trenutak memljivu aždaju . I reč aždaja toplija je od ovog užasno hladnog legla . Pre nego što bi nas progutala , aždaja bi suknula vatru i zagrejala nas a ova naša ni to nema , već kosti smrzava pre nego što nas uništi .

Dok koristimo logorski krug i muvamo se tamo-amo , Italijani nas kroz žičane zidove gledaju . Morali smo mlade devojke zaklanjati od njih . Plašili smo se . Muška pohlepna mladost pretila je , a njihove grube i neukusne reči vre&dstroke;ale su i unižavale . Zato smo lepe devojke gurali u zadnje redove , i zaklanjali ih koliko god smo mogli . Pa ipak , nije se moglo sve sakriti . Isuviše su blistale na suncu zlataste pletenice , previše je zračila bezazlena i čista mladost , da bi sve ostalo nezapaženo .

Dani teku . Monotono , ali teku . Svi su skoro isti . Čim otvorimo oči već znamo ko je u kom kavezu . Znamo da će starice ostati još dugo , ležeći zgrčene . Znamo da će deca plakati i glasno prizivati glad . Mla&dstroke;e će se sedeći češljati a druge će pripremati olupane konzerve za vruću slanu vodu i komad kameno tvrdog crnog hleba . Jedino danas u Tanjinom kavezu vidim promena . Devojka se zgrčila uz sam ugao svog zlehudnog doma , podbočila lice rukama , utonula u svoje krilo - ćuti i ne miče se . A žene oko nje nisu svakodnevne , kakve ih znam . Natmurene , namrgo&dstroke;eno uperile pogled u kavez , kao da otrovne strelice bacaju iz očiju . One koje silaze pored nje , nekako je čudno obilaze i okreću glave na drugu stranu . Nije mi jasno šta se dešava . Tek kod kazana čujem priče , uglavnom od starijih žena : " Kurva , neće doći na kazan . Najela se ona noćas i napila " . Druga , pa treća i mnoge druge re&dstroke;aju slične reči i teške pogrde . Okrećem se . Gledam . Stvarno - Tanje nema . Vraćam se u logorsko leglo i vidim još uvek u uglu kaveza devojku . Zgrčena i podbočena ne miče se , kao da je isklesana figura od kamena .

Do&dstroke;e mi Za&dstroke;a i poče šapatom da priča : " Vide li Tanju ? Jadnica ! Žene je bojkotuju . Kažu , noću se izvlači iz logora i beži kroz žicu . Italijan , oficir , preko žice dobaci joj svoju uniformu . Ona se obuče i kao oficir sa fašističkim pozdravom pro&dstroke;e pored straže . Oficir je malo dalje sačeka u fijakeru , pa odu i provedu noć . U zoru , pre svanuća , vraća se . Zamisli samo , neprijatelj , fašistički pozdrav ? Šta će joj reći muž , komunista , partizan ? I ona je član Partije . Primljena je pred samo hapšenje . Užas ! Nepojmljivo ! A znaš kako ima lepog i dobrog druga . Gledao je mesecima dok je bio u Beogradu mladu cvećarku . Dolazio bi po nekoliko puta dnevno i prolazio pored tezge da bi je samo video . I ako bi zastao , stajao bi malo podalje da ga ona ne vidi . Ne poznaj se . Bombardovanje Beograda razorilo ljude , rasturilo kuće , uništilo i tezgu sa cvećem , a devojka ostala na ulici . Tada joj je mladi student prišao , rekao šta mu je na srcu i ponudio brak . Venčali su se a ubrzo došli zajedno u partizane . On se gore u našim brdima bori sa fašistima , a ona ovde fašisti u zagrljaj ... ! Ne , to je neoprostivo . Žao mi je kad je vidim ovako bednu , ali grešnica je , velika grešnica ! " Dok mi Za&dstroke;a priča , pogled ne odvajam od zgrčenog smotuljka . Tako danima . Ista priča , isti komentari . I dalje prezir i nemo obilaženje devojčinog ukletog kaveza . U prvi mah i ja prihvatam priču sa ču&dstroke;enjem i prezirom . A onda , poče nešto u meni da se lomi . Osećam da sam na neki način uz tu sirotu mladu ženu . Gorko , previše gorko otkupljuje svoj greh . Te oči mržnje , to nemo hodanje pored nje , taj opšti prezir ! Ja sam lekar , pa se u meni valjda probudilo nešto u odbranu čoveka . Godinama sam se opredeljivala da volim čoveka , da mu pomažem kad je u nevolji , kad umire . I ona umire . Lagano , ali sigurno . Ako je uhvate Italijani - streljaće je . Ako do&dstroke;e gore kod naših - isto . Streljana će biti samo zato što je zaboravila pisane ljudske zakone , što je poslušala srce . I onaj drugi grešnik gazi istim stazama . Zagledao se u zatočenicu , partizanku , komunistu . Daje joj uniformu . Gazi i vara moćnu imperiju . I on je bliže smrti nego životu .

Logorski život se nastavlja . I doga&dstroke;aji u njemu . Tanjin kavez svake noći ostaje prazan , a šapat senki oko njega čini ga stravičnim i crnim . Danju u njemu čami ćutljiva , nepomična devojka . Oko nje prezir i pogledi , pogledi . Ti užasni pogledi !

Deca nam sve češće pište gladna . Sad ih i danju čujemo da plaču . Ne zavarava im više glad vruća prazna čorba . " Majko , gladan sam , majko , hleba ! " Tanja otvorila oveću kutiju koju je noćas donela . Vadi iz nje kekse , vadi čokolade i bombone i nudi gladnoj deci . Majke ih grubo uzimaju za ramena , okreću na drugu stranu i beže : " Ne , ne uzimajte od nje ! To je veštica . To su sve otrovi ! " Deca , gladna , beže i dalje plačući . Tanja kleči pored otvorene kutije i razbacanih &dstroke;akonija koje je noćas mučno prenela preko žice , izlažući se smrtnoj opasnosti , da bar decu umilostivi , da bar od njih dobije oproštaj . Ali , izgleda , oproštaja nema . Spusti glavu na kutiju i tiho i bolno zajeca . Prvi put je vidim da plače .

Noći se re&dstroke;aju , svaka je ista . I priče iste ne prestaju . Prezir raste . Ali , evo jedne noći koja nije ista . Tanja je u kavezu . Kažu starije žene , koje slabo spavaju , kako je i noćas išla do žice . Muvala se tamo-amo dugo a onda vratila . Nije otišla " njenom fašisti " . Sledeće noći isto . Tako nekoliko dana , a onda prozvaše žene da iza&dstroke;u iz zgrade i postroje se pored žice . Tako i učinismo - šta li će s nama ? Hoće li nas u drugi logor ? Govorilo se nešto tako . Ili streljanje ? Šta može sužanj osim da mu stotine misli prolaze kroz glavu a ni jedna dobra . Evo , prema žici dolazi grupa Italijana . Izme&dstroke;u njih oficir sa lisicama na rukama . Bez kape . Crne , bujne kose malo raščupane , ali lice lepo , muško . Izrazito visok . Ne liči na Italijana . Ima u njegovom izrazu nečeg što osvaja . Gord , ponosit , uspravan . Do&dstroke;oše do žice i zastadoše . Oštrim glasom dvojica italijanskih oficira naizmenično postavljaju mu pitanja . Dok ga ispituju stalno pokazuju na nas . Tako dugo . On ćuti . S vremena na vreme ispravi se malo bolje i gleda ih pravo u oči . Bledilo na licu ipak ga izdaje da nije ravnodušan , da je ravnodušnost samo prividna . A žene , čudne ! Kao da su nove , nepoznate . Skrivaju Tanju . Guraju je iza nas i zaklanjaju od Italijana . Podbočile se i propinju se da bi stvorile što bolji zaklon . U tren mi postadoše bliže . Jasno mi je . Italijana su uhvatili u kra&dstroke;i . Sad su hteli od njega da saznaju koja je logorašica u pitanju . Doveli su ga da je pokaže , da je streljaju pred njim i pred nama svima kao opomenu . Nije progovorio . Zamenio ju je . Streljan je . Tu pored žice .

Prema Tanji se žene izmenile . Ne idu kod nje . Ne razgovaraju , ali i ne okreću glavu od nje .

Logor se raspušta . Svako trči ili svojoj porodici , ili hvata vezu i ide u partizane . Tanja treba da odluči . Bilo koja odluka za nju je pogibeljna . Ako ostane dole , neprijatelj će lako saznati da je ona ta špijunka - logorašica koja je zavela njihovog oficira . Streljaće je . Postoje doušnici koji i šapat čuju . Ako ode gore u šumu , streljaće je kao izdajnika . Partija je već saznala . Odlučila je ipak ovo drugo . Otkriće greh . Otići će svom drugu i reči sve . Reći će mu i ono najteže , da nosi u sebi dete voljenog čoveka . Istinom će otkupiti greh . I sa tom odlukom stiže u partizane , znajući šta je čeka .

Drug joj je za to vreme već načuo . Nije hteo da veruje . Nije mogao da poveruje i baci sumnju na zlataste vitice koje je toliko voleo . Želeo je da čuje od nje same i saznaje . Tanja mu priča sve do detalja :

- " Ti si bio dobar , ti si me spasao 1941 . kada sam ostala sama na ulici . To ne zaboravljam i zahvalna sam ti . Ovo je nešto drugo , nešto što je bilo jače od mene . Oboje smo znali da srljamo u smrt , ali drukčije nismo mogli . Bilo je to jače od nas , jače od smrti ... " Drug je gleda pravo u oči . Prebledeo . Šake mu se same savile , stegle i stisle , a nokti zarili u dlanove . Slepoočnice bubnje da poprskaju . Tanja ga smireno gleda . Nije više nervozna . Nije više uzbu&dstroke;ena . Skinula je teret koji ju je mučio . Rekla je istinu . Sad je na drugima da čine svoje . Njegovo čelo orosiše graške znoja i jedva izgovori : " Hajdemo , Tanja ! Oboje smo članovi Partije , neka se donese odluka . " Pošli su ćuteći . Tako sve do blizu štaba a onda iznenada Tanja zastade : " Znam da mi ne možeš oprostiti . To i ne očekujem , a i ne tražim . Molim te samo jedno , nemoj me mrzeti ! " Slomljen čovek zastade , pogledom je svu obuhvati : " Kad bih samo mogao da te mrzim ! ? Ne znam šta bih u ovom momentu dao da mogu mrzeti . Bilo bi mi lakše . Kad bih samo mogao ... "

Sledeći dan Tanja nije dočekala . U zoru pre svitanja , pre izlaska sunca - streljana je .

Dugo nas je taj doga&dstroke;aj pratio . Svako je poneo svoje razmišljanje , svako je imao svoje tumačenje . Jedino nam je bol bio zajednički .

JOŠ UVEK SI MI MILA

Rat je tek počeo . Još se svi ne poznajemo . Oni koji su iz istog mesta , ili bar iz okoline , znaju se , a mi pridošli često ni ime jedno drugome ne znamo . Čvrsto nas vezuje partizanska kapa sa crvenom petokrakom . To je naša legitimacija . To je znak upoznavanja . Uz to " druže ili drugarice " i postajemo bliski i dragi jedni drugima .

Ja sam nova , upućena sam na partijski rad i pripomoć . Drugovi su me lepo prihvatili . U prvo vreme paze me kao gosta . Čak sam kao znak posebne pažnje dobila u maloj seoskoj kući i drveni krevet sa slamom i ćilimom . Zahladnelo je već dobro , pa mi prija kad se umotam u tako opremljen ležaj . Vraćam se sa terena i hoću u moju sobicu . Otvorim vrata i taman da zakoračim , spotakoh se na jedan ležaj na zemlji . Ako hoću do mog kreveta moram ga pregaziti . Mala sobica potpuno se ispunila . Izme&dstroke;u ležaja i kreveta nema ni stope slobodnog prostora . Provučem se nekako , bacim torbičicu na krevet , pa se vratim u predvorje kod domaćice . Ona nešto petlja oko ognjišta . Upitah je prvo da li je umorna , a zatim ko je još u mojoj sobi . Kratko mi odgovori : " Naš politički sa terena " . Saznajem da je Crnogorac i to " visokoškolovan " kako mi reče domaćica .

Izvadim moje beleške i utonem u probleme i zadatke . Teren je vrlo komplikovan . Izmešale se političke struje , pa i razmirice . Ja treba da radim sa ženama . Me&dstroke;utim , žene su uzdržane i teško me prihvataju , pogotovu što nisam iz njihove sredine , pa me ne poznaju . Rat je . Mora se prema svemu i prema svakome biti oprezan . Najbolje je što manje govoriti . Zbog toga mi prvi koraci na ovom terenu teško padaju . Da mi je da sa nekim ko bolje poznaje ove prilike porazgovaram , da se posavetujem . " Naš politički " , pade mi na pamet . Razgovaraću sa njim . Pomoći će mi .

Već se smrklo . Ja još uvek baratam sa mojim beleškama koristeći svetlost koju baca plamen sa ognjišta . Trže me muško , gromoglasno : " Dobro veče , domaćice ; " Na ulazu visoka snažna figura zakrčila vrata . Učini mi se džinovski jak i velik . A takav je i bio . Crnjak . Neobrijan . Zarastao u gustu bradu , pa deluje još snažnije . Skide torbicu i pušku sa sebe , pa sede na tronožac pored vatre . Tek tada me zapazi :

- " Da nisi ti odozgo poslata ? "

- " Jesam " .

- " Javili su mi . No , ti si slaba i nejaka da se boriš sa ovim kršom " .

Dok govori gleda me i meri . Malo stisne usne a podigne guste crne obrve , kao da se čudi nečemu i izražava sumnju u moju snagu .

Domaćica nam napravi cicvaru . Već dok je ona kuvala , razgovor izme&dstroke;u mene i " političkog " uzeo je ozbiljan tok . Vidim , poznaje teren , poznaje ljude , političku situaciju . Dok priča neprestano mi daje savete i uputstva . Nisam se prevarila u našeg " političkog " . Ohrabrio me je . I posle cicvare ostadosmo još u noći , pričajući o svemu , pa i o meni . Odakle sam , ko sam , i slično . Sve u svemu , razgovor postade prijatan , prisan , pa mi bi žao da prekinemo ovo drugovanje večeras . " Vreme je , devojko , za spavanje " , kratko reče , diže se i po&dstroke;e prema sobičku . Po&dstroke;oh i ja . Skinem samo gornju bluzu i zavučem se pod ćilim . Kad sam se probudila , " političkog " već nema . Došao je tek uveče . Tako nekoliko dana . Svake večeri ostajemo dugo pored tople vatre i pričamo . Sinoć mi uzgred reče : " Ma ti si neka pametna i dobra devojka " , i nastavlja da drvetom popravlja žar na ognjištu . Mene ne gleda . Bi mi prijatno , a on mi postade još snažniji i muškiji . Sledeće večeri isto . Sedimo . On malo govori . Duga su ćutanja , a ja bih želela da govorimo dugo , neprestano . Da zagrmi njegov glas i ispuni kuću kao sinoć , preksinoć . Kao one prve večeri . Ne , večeras je škrt . Govori samo o situaciji na terenu . Pa , i o tome vrlo malo . Ponekad mu uhvatim mrki pogled koji se zadrži na mom licu duže no obično . Imam utisak da nekako brzo pobegne pogledom , kao da je nešto ukrao . Kako tako , tek nije mi običan . Volela bih da ne moram večeras spavati s njim u sobi .

Legli smo . Dosta je vremena prošlo , a ja ne mogu da učvrstim san . Malo dremnem , pa se potpuno rasanim . I " politički " se prevrće . Osećam da ne spava . Zamorilo me je nepokretno ležanje a htela bih da se okrenem . Ne smem . Čini mi se da bi u tom okretanju i meškoljenju otkrila neku tajnu i meni samoj nepriznatu i nepoznatu . " Politički " se naglo okrenu prema mom krevetu i krupnom šakom zgrabi ivicu daske , koja nas razdvaja . Osetih blizinu snažne ruke . Pretrnuh . Srce mi stade . Ruka se zadrža . Miruje . Meni i dah prestao . Čini mi se , ako samo prodišem napraviću nesreću , zgrešiti nešto . Ne mičem se . Disanje sam savladala i utišala , a srce ludo kuca kao dobro navijen sat . Ne znam koliko je to trajalo , tek u jednom momentu ruka se opusti , " politički " se okrenu na drugu stranu . Da li je on spavao - ne znam ! Tek ja nisam oka sklopila . Čula sam ga kad je ustao . Za njim sam i ja ustala . On je već otišao , nismo se više videli .

Prošlo je dosta vremena . Naše jedinice ušle u mali grad u Sandžaku . Ja prozebla . Trese me groznica . U glavi mi buči . Doktorka me obilazi . Smestila me kod učiteljice da ležim dok ne prezdravim . Dobra žena gleda me i pazi kao sestru . Istina , više je na terenu nego u kući , pa sam najčešće danju sama . Učiteljica je imala divnog muža , vrlog komunistu . Neprijatelj ga je uhvatio i streljao . Ona nastavlja njegovim putem . Radi na terenu sa ženama . Predsednica je AFŽ-a .

Ležim , ali mi je već mnogo bolje . Jedva čekam da mi se učiteljica vrati da malo pričam . Ne volim samoću . U tom zalupiše spoljna vrata . Učiteljica , pomislih i obradovah se . Umesto nje , na vratima se pojavi " politički " . Obrijan , doteran , lep kao bog . Zagrme još sa vrata onim njegovim punim glasom : " Dobar dan , devojko ! Čujem da ležiš , pa rekoh da te obi&dstroke;em i vidim " - pa uze stolicu , primače je krevetu i sede . Ja se isto digoh i sednem onako u postelji , a ruke mi same poleteše da malo zaglade kosu . Osetih i da sam pocrvenela . Vidim da je i on to primetio . Osmehnu se malo , podiže se i pri&dstroke;e postelji . Ruke mu po&dstroke;oše prema mojoj kosi . Lagano se saže i poljubi loknaste krajeve . Umreh ! - Čini mi se . Gotova sam . Stegoh šakama lice i sva se u njih zagnjurih , a vatra me obuze da sagori ne samo mene , nego i postelju i sve oko mene . Stojeći on malo poćuta i šapatom reče : " Otvori šake " ! Ja ih još više stiskam i mislim da umirem od stida i od ognja koji me sagoreva . Svojim krupnim šakama on pokuša da mi skine ruke sa lica , ali one se kao klešta zakačile , pa ni snažne ruke ovog junaka ne mogu da ih razdvoje . Začuše se koraci na ulazu kuće . On se brzo saže , priljubi lice uz moju kosu i prošaputa : " Mila si mi " . Vrata se otvoriše , kurir povika : " Hajde , čekaju te ! Konja sam ti doveo " . Ja šake ne dižem . Ne mogu . Ukočile se . Ne slušaju . Čujem njegove krupne korake kako odmiču , zatim mali žagor pred kućom , a onda topot konja koji se udalji i nestade . Šake se same opustiše .

Nosila sam taj doga&dstroke;aj sa sobom . Vraćala mu se . Žmureći , često sam slušala duboki glas : " Mila si mi " , i osećala poljubac na kosi .

Godine prolaze , svako ide svojim putem , a najčešće onako kako vreme i slučajnost odre&dstroke;uju . Prošao je rat odavno . Udala sam se . Imam već dvoje velike dece . Radim ozbiljno . Povereni su mi veliki i odgovorni poslovi . Telefon zazvoni . Sekretarica javlja da me traži jedan drug . Hladno rekoh : " Pusti ga " ! Vrata se otvoriše , a još uvek udubljena u akta završavam misao , ne dižući glavu . Krupno " dobar dan ! " trže me , kao da se vratih iz nekog dubokog sna . Širok osmeh otkri bele blistave zube ovog prelepog muškarca . Ustadoh . Stegnusmo ruke jedno drugom ne razdvajajući ih , dugo , dugo - uz neko čudno ćutanje . Uz kafu zatim pričamo .

" Ja sam ostao u Bosni po zadatku sve do danas . Dolazio sam u Beograd odmah posle rata . Lutao sam . Tražio te . U želji da te vidim očekivao sam da te vidim na svakom uglu , u svakoj ulici , nadajući se da ćeš se pojaviti . Istina , bilo je to retko . Posao nije dozvoljavao . Prvo su mi rekli da si otišla u Sovjetski Savez na četiri godine radi političkog usavršavanja ; a drugi put da si se odmah po povratku udala i da imaš dete . Moram ti priznati da mi je saznanje kad sam drugi put došao bilo i izvesno olakšanje , jer sam se u me&dstroke;uvremenu i ja oženio i dobio kćer . Da se nisi udala , bilo bi mi mnogo teže . Ovako , oboje smo krivi . Dok si bila u Rusiji , sretnem na terenu mladu učiteljicu . Tek došla na prvo službovanje . Lepa , rumena , jedra kao tek sazrela jabuka . Svako bi je poželeo . Oženih se . Dobra je . Sluša me . Dobra je i majka . Čak previše meka i dobra . Do ženidbe sećanja na tebe nisu mi izlazila iz pameti . Prve godine posle ženidbe nekako se umirih , a onda se opet vratiše stara sećanja , tuga i žaljenje za nečim . Ja sam principijelan . Ništa ne očekujem , ništa ne tražim . Nemam ni pravo . " Nasta mučna tišina . Mučna ali nekako i draga . On se diže , pri&dstroke;e lagano , pomilova me po kosi i poljubi , a uz to tiho , sasvim tiho reče : " Još uvek si mi mila " i laganim korakom iza&dstroke;e . Ode . Ja zagnjurih lice u šake i osetih da gorim .

Belka je naša bolničarka . Vredna je , sposobna , poslušna . Znanje je stekla u bolnici u Titogradu , gde je radila nekoliko godina . U našim teškim uslovima rada bila mi je desna ruka . Za sve poslove oko ranjenika mogla sam se osloniti na nju , kao na samu sebe . Niko nije umeo tako spretno i dobro da stavi ranjeniku zavoj kao ona . Uz to je još bila i vedra , govorljiva , nasmejana , pa su je ranjenici voleli , i uvek se razgalili kad im ona u&dstroke;e u sobu . Ume da se i našali sa njima , ponekad i dosta slobodno , ali nikad preko granice . Ima Belka meru u svemu . I sa mnom je takva . Drugarica je , partizanka je kao ja , ali ona nekako ume da zastane i postavi rastojanje ispred sebe i doktora , ispred starijeg . No , to nije smetalo da se noću , kad se posao završi , dok sedimo pored ognjišta , otvorimo jedna prema drugoj i krenemo razgovorom kao da smo dve ro&dstroke;ene sestre .

Sedimo tako jedne noći same pored ognjišta , premotavamo zavoje , a razgovor krenuo . Belka mi poverava da je zavolela Dušana . Dok govori , oči joj vesele , a priča kao da teče njenim stalno nasmejanim usnama . Govorila je nekako posebno , što je činilo izuzetno privlačnim . Kao da govori kroz stisnute zube , a reči su ipak ostajale uvek razgovetne , propraćene jakim i milozvučnim glasom . Izuzetna devojka . Malo debeljuškasta , a okretna i brza kao lasica .

Jedne večeri , izuzetno vedra , priča mi :

- " Umivala sam se na izvoru , a on došao da se napije hladne vode . Slučajno je došao . Umornom ratniku sveža voda je pravo okrepljenje . Kad se napio vode , zahvati je i šakom , pa meni u nedra . Skočim kao tigrica i počnem pesnicama da ga udaram po grudima . On , ljudina , stoji , ne miče se i grohotom se smeje . Mene zbog toga uhvati pravi bes . Bijem i dalje , a posustajem . Sačekao je da se ja dobro umorim , a onda me uhvati za ramena i zagnjuri mi lice u vodu . Rvući se oko toga ja ga nekako nespretno gurnem , on klizne i sav se blatom zaprlja . Ljutit ustade i poče da viče na mene . Uplašena , maramom kojom sam brisala lice počnem da mu čistim odelo od blata . On ćuti namrgo&dstroke;en , mislim progutaće me od ljutine . Sagnem se da operem maramu , kad on skoči i zagrli me preko le&dstroke;a , a šakama obuhvati grudi . Ja vrištim , derem se , a on me odiže od zemlje i počne da me vrti oko sebe . Šta sam mogla ? Vrištim , vrištim - i to je sve . Od tada mi moj Dušan ne izlazi iz glave . Reč smo čvrsto dali i obećali se tu pored izvora . "

Znam Dušana . Snažan . Kažu da je veliki junak . Slušala sam već mnoge priče o njegovoj neustrašivosti . Volela sam skromnost i jednostavnost njegovu , a on se ponašao tako kao da su sve te vrline pripadale nekom drugom a ne njemu .

Pred kraj novembra saznajemo da vojska ide na Plevlja . Ide i Dušan . Belka me moli da je pustim , da ode dole kod majke u selo . Hoće da spremi Dušanu nešto za put . Čim smo sredili ranjenike , pustim je . Pri polasku kratko mi devojka dobaci : " Vratiću se do večeri " , i odleprša lako i brzo kao srna . Pade mrak , a Belke nema . Vreme je nesigurno , a teren pun iskušenja . Brinem za nju . U tom glomazna drvena vrata planinske seoske kuće zakloparaše . " Evo je " - pomislih sa olakšanjem . Umesto nje u&dstroke;e Dušan . Došao , kaže , da obi&dstroke;e Mila i Vukosava , drugove iz odreda . Sutra se ide na Plevlja pa da se pozdravi . Dok mi to objašnjava pogledom nekog očito traži . Ne zna , siromah , da celu priču o izvoru znam . Onako , kao uz put , upita me gdje je Belka . Ne čekajući da dobije potpun odgovor žurno u&dstroke;e u sobu kod ranjenika . Radost zbog susreta sa drugom-junakom ispuni sobu veselim žagorom . Ostade malo sa njima u priči , kad evo i Belke . Kažem joj da je Dušan tu , a onda i o mom strahovanju za nju : " Zadržala si se dugo " . " Znam . Da li se Dušan ljuti ? Obećala sam mu da ću ga sačekati . Zadržah se . Majka nije bila u kući , a brašno bilo sakriveno . Htela sam da mu umesim pogaču za put . Ko zna kad će zalogaj ugledati . Dug je put do Plevalja , a sneg već pokazuje zube . " Ostavi Belka pogaču na klupu u kutku odaje i malo prstima doteruje kosu raščupanu pod naletima planinskog vetra . Gledam žutu , šarenu maramu , koju već poznajem . Bila je više puta na Belkinoj glavi , a dole kod izvora postala je nešto novo . Tukla je momka po licu njom , brisala njegovo odelo i najzad je ostala dole u vodi dok se momak igrao okrećući devojku oko sebe . Ponela je ta žuta marama njihovu tajnu . Gledam je sad , lepo opranu , kako se žuti kao limun . Po njoj se rasuli sitni crveni cvetovi , sveži , veseli , raspevani . I oni nose tajnu o razigranoj mladosti .

Evo ga i Dušan . Iza&dstroke;e iz sobe . Ne gleda u Belku . Deluje srdito . Sede na tronožac pored ognjišta , izvadi duvan i papirić , pa ćuteći lagano zavija cigaru . Vlažnim usnama pre&dstroke;e preko krajeva tankog papira , pa ne gledajući ni levo ni desno , poče da vrti i premeće cigaru koju nikako ne pali . Belka se uzvrtela .

- " Kad polazite na Plevlja ? " , skoro prošaputa devojka .

- " A gde si ti do sad ? " Dušan , kao da ne čuje pitanje , umesto odgovora zagrme . " Kad bi moj bataljon bio tako tačan odavno bi nas Italijani potukli do nogu " .

- " Bila sam kod majke da ti ispečem pogaču za put " .

- " Nije li to moglo biti brže ? Misliš da će Italijani čekati naše pogače , jadna ne bila ! ? Nikad se vi žene nećete naučiti ratovanju " , završava momak još uvek namrgo&dstroke;en i već uveliko povlači dim za dimom . Još malo posede i diže se da ide . Uzmem pogaču i dodam je Belki : " Pazi da ovo ne zaboraviš " . Devojka je uze iz moje ruke i pruži prema Dušanu , sva crvena od uzbu&dstroke;enja što je naljutila junaka , ali i što se rastaju . Dok uzima dar , junaku se iskrada osmeh iako ga gusti brci kriju . Skide maramu sa pogače i vrati se Belki . " I to je tvoje . Uzmi ! Valjaće ti da se obrišeš , ili staviš oko vrata kad zaveje " . Lagano savi maramu i sama je gurnu u torbu preko pogače . Dušan se prvo pozdravi sa mnom , a onda uze Belkinu ruku . Zadrža je malo duže , gledajući devojku pravo u lice , a oboje se vraćaju na izvor , na datu zakletvu . " Smrt fašizmu " ! Oštar vojnički pozdrav sa pesnicom na čelu i junak se izgubi .

Početkom decembra na Plevljima prava pogibija . Italijani sačekali naše sa jakim naoružanjem i moćnim utvr&dstroke;enjima . Prve vesti donele su pravo uznemirenje . Ima stotine mrtvih i ranjenih . Žalimo sve drugove , ali opet svako od nas ima nekog izdvojenog za koga posebno strepi . Neko ima sina , neko brata , sestru . Belka ima Dušana . Dani nam svima prolaze u brizi i neizvesnosti . Bolnica kao da je utrnula . Ne čuje se pesma , nestao žagor . Sve se normalno odvija , ali bez mnogo reči , bez žustrog razgovora .

Evo , stižu i prve prave vesti . Neko je oja&dstroke;en , rastužen , ali ima i onih koji su srećnije prošli . Živ je i Belkin Dušan . Od tada nastaje iščekivanje . Ko li će se vratiti ? i kad ? Prvi borci stižu . Uglavnom ranjenici i bolesnici . Kažu , glavnina vojske je pošla ka Foči i Vrhovnom štabu . Formiraće se Prva proleterska brigada u koju će ući i Crnogorci . Dušan je krenuo tamo .

Godine prolaze . Duge godine rata i ratnih nevolja . Razilazimo se na razne strane . Neko odlazi za Plevlja , pa u Prvu proletersku , neko sa bolnicom preko Gvozda , a neko ostaje na terenu . Belki ostaje ovo poslednje , mada bi i ona želela da je u brigadi sa svojim Dušanom . Ali partijac ne bira zadatak , već ga samo prima i izvršava . Od tada pa do kraja rata nismo se videle , a ni Belka Dušana .

Već je i 1944 . pri kraju . Prilazimo Beogradu . Nemci daju užasan otpor . Padaju njihovi , padaju i naši . Na Slaviji pada Dušan . Tu je privremeno i ukopan . Lične stvari sa torbicom donete su mi u Crveni krst Jugoslavije da ih predamo majci . Prebiramo stvari i popisujemo . Na dnu torbice savijena marama . Prepoznah je , mada je žuta boja potamnela , a crveni cvetovi već izbledeli . Uzeh je i spontano rukom pritisnuh na grudi . Kome da je predam ? Majci ili Belki ? Opredelih se za Belku . Njoj pripada tajna žute marame , jedinog svedoka mladalačke igre na potoku . Možda će devojka u njoj naći bol , a možda i utehu .

Već prvih dana u logoru , u Kavaji , prilazi mi sme&dstroke;okosa devojka sa naočarima . Iz razgovora saznajem da je učiteljica iz Podgorice . Za&dstroke;a Tomović , sestra Buda Tomovića . Jednostavna i pristupačna , obraća mi se neposredno : " Ti si doktorka Saša Borova . Moj brat Budo i Boro išli su zajedno u školu " . Naslonila se na moj drveni logorski kavez i ostaje da razgovaramo . Prisećam se . Budo Tomović . Da . Pričao je Boro o njemu još u Beogradu . Nije pričao meni , već sa drugovima iz pokreta . Tada sam saznala kako je studenta iz Podgorice otkrila policija . Moj Bora i Vojo &Dstroke;ukanović radili su u sanatorijumu kod profesora dr Nika Miljanića . Ubacili su Buda u sanatorijum kao bolesnika i držali više od tri meseca , sve dok se nije policija umorila tragajući za njim . Nisu ni znali da se on nalazi u centru Beograda . Sanatorijum je bio smešten u " Ekscelzioru " . Sećam se i mnogo lepih reči tada izgovorenih o tom vrsnom drugu , komunisti , čoveku .

Za&dstroke;a mi postaje mila , bliska zbog njenog brata Buda i mog Bore . Zbližile smo se . Čim logorski život dozvoli , mi se šćućurimo i pričamo . Ni jedan naš susret ne pro&dstroke;e , a da ne govorimo o dvojici revolucionara , koji se već uveliko gore u brdima bore za slobodu zemlje , i za slobodu nas zatočenika . Kroz priču sestre i ja sam zavolela Buda kao brata , iako ga nikada nisam videla .

Poranila i danas Za&dstroke;a . Evo je kod mene . Sve mi češće dolazi i sve duže ostajemo zajedno ne prekidajući razgovore o njenom bratu i mom drugu . Za&dstroke;a opet priča :

- " Budo je bio izuzetan sin . Mamu je voleo mnogo . Poštovao je i cenio . A ona je i bila žena divnih osobina . Veoma obrazovana , dostojanstvena i ozbiljna , jedna je iz prvih generacija naših učiteljica . Izuzetan pedagog . B.lo nas je troje dece . Bez oca smo rano ostali . Ona nikad nije bila stroga a mi smo je slušali sa poštovanjem i ljubavlju . I za Buda je svaka mamina reč bila velika . Jednom je kao mladić pošao sa društvom na Moraču . A Morača ćudljiva i brza reka . Nikad sigurna . Brižna majka pošla i po obali ga traži . Videla ga je kod pećine kako sedi sa drugovima . Samo je prošla pored njih , bez reči . Budo skočio , prišao majci i zagrlivši je pošao odmah kući . Izvinjavao joj se dugo . Majka niti prekoreva niti izražava ljutnju . A Budu teško . Više bi želeo da ga grdi , ili da se bar vidno ljuti . Neprestano ponavlja reči izvinjenja što joj se nije javio pri polasku . On želi da mu majka bude srećna , bezbrižna . Žao mu je bilo . Posle tog doga&dstroke;aja danima se još trudio da joj dokaže koliko je voli i poštuje " .

- A brat tek kakav je bio !

Priča Za&dstroke;a dalje . - Ja sam bila učiteljica van Podgorice , u jednom selu . Išla sam na posao biciklom . Kad god bih se vraćala , ugledala bih iz daleka Budovu siluetu . Svakodnevno je izlazio van grada u vreme mog povratka . Sačekao bi me , a ja sam tada silazila sa bicikla , pa smo ga dalje zajednički gurali , držeći metalne ručice jedno sa jedne , a drugo sa druge strane . Nastavili bismo put lagano , skoro šetajući i pričajući . Mnogo sam volela te naše šetnje . U jednoj takvoj šetnji poverio mi je da ima devojku . Upravo devojče . Ona je još u gimnaziji . Branka . Znam je . Čestita i ozbiljna devojka . Nije posebno lepa , ali je stabilna , sre&dstroke;ena , sigurna . Čekaju da on završi fakultet , a ona gimnaziju , pa da ostvare zajednicu . Po načinu pričanja i ozbiljnosti sa kojom mi govori vidim da je mnogo voli . Srećna sam zbog njih . "

Završi Za&dstroke;a i ode . Izgubi se negde . Ne očekujem je ali evo nje ponovo . Priprema se za neko novo saopštenje . U rukama drži skriven zamotuljak . Odvija ga . Zasvetli aluminijumsko logorsko lonče . Pruži mi ga a sve nekako skrivajući . Na lončetu spolja Za&dstroke;a urezala , upravo izgrebala fino oblikovanim slovima , već samo kako učitelj može - " Branki od Za&dstroke;e " . " Ovo sam namenila ako ikad iza&dstroke;em iz logora da darujem snahi . Neka zna da sam i u goru mislila na nju . "

S jeseni 1941 . godine sam oslobo&dstroke;ena . Peko Dapčević darovao zarobljene Italijane za zatočenicu sa detetom . Posle dirljivog susreta sa mojim Borom , odlazim sa njim i Blažom Jovanovićem u Glavni štab Crne Gore . Čim sam malo predahnula i došla k sebi pitam za Buda i Branku . Saznajem da su oboje živi . Samo toliko . Rat je . Ne priča se mnogo o ratu , o ljudima , a ja bih htela mnogo više . Neiskusna , i dalje pitam : " Gde je Budo ? " - a odgovor uvek kratak : " Nije tu " . Još ne shvatam u pravom smislu da se o vojničkim zadacama i obavezama ne govori mnogo . Ostajem uporna . " Doći će večeras " , dobijam kratak odgovor . Čekam . Za to vreme vrata oveće kuće stalno se otvaraju , a partizani ulaze , odlaze . Jedni donose usmene poruke , poštu , uz energično pozdravljanje sa pesnicom na čelu . Drugi primaju nare&dstroke;enja i odlaze isto tako sa kratkim , ozbiljnim vojničkim pozdravom . Sve to gledam sa znatiželjom , a i sa ču&dstroke;enjem . Prvi put se nalazim u takvoj sredini , me&dstroke;u borcima , u Štabu operativne jedinice . Oko nas žagor , gužva , život , ali u svemu postoji muški ozbiljan red i rad . Zna se ko je stariji a ko mla&dstroke;i . Oseća se da u svemu postoji stub oko koga se sve obrće . A ja , i dalje , kako ko u&dstroke;e ispitujem može li neko od njih biti Budo .

Veče . Pale se već i lojane svetiljke , a i vatra na ognjištu se rasplamsala , pa ima dosta svetlosti . U jednom momentu na vratima pojavi se mlad čovek . Besprekorno uredan , sa oružjem i vojničkog izgleda . Veoma ozbiljan a ipak zrači nekom vedrinom . Blage i tople oči valjda doprinose tome da ovaj čovek i pod hladnim oružjem ne deluje oštro . - Budo ! - progovori nešto u meni i nisam se prevarila . Sestra je umela verno da oslika brata , i nije mi bila više potrebna ničija pomoć da ga prepoznam . Pri&dstroke;e mi : " Doktore , jesi li stigla ? Pa tu je i mala ! " Gleda moju Dolores , a lice pobeže iz vojničkog okvira i zatitra novim izrazom punim sjaja i ljubavi . Nisam tada znala da je i njegova Branka zanela . Nisu to , još uvek , ni drugi znali . Sede pored mene i otpoče sa mnom razgovor prirodno , kao da se već odavno znamo . Brzo sa pitanjima prelazi na Za&dstroke;u : " Kako je , kako izgleda , je li slaba , omršala , da li je tužna ! " Niz sličnih pitanja sručiše se na mene užurbano , samo da bi što pre saznao o jedinoj sestri koju toliko voli . Odgovaram . Ublažavam koliko mogu odgovore da ne povredim nežno srce brata . Sluša me pažljivo , pa se odjednom sneveseli i ućuta . Drži pušku ispred sebe , oslonjenu na zemlju , a bradu podbočio njom i gleda u daljinu dobujući prstima po kundaku . Nastavi dalje kao da sam sebi priča :

- " Zbog mene su je odveli . Ja sam svima bio poznat kao komunista . Nisu se domogli mene , pa su nju zatvorili . Nikad se nije mešala u moj rad " - zastade , pa opet ućuta i nasta ono dugo mučno ćutanje koje govori više od svih reči .

Dani prolaze . Ja već imam bolnicu koju smo oformili gore u Radovču . Budo mi često dolazi . Obilazi ranjenike , a obilazi i mene . Deo svoje Za&dstroke;e vidi u meni . Oseća i vidi da mi je Za&dstroke;a postala bliska i mila kao ro&dstroke;ena sestra . Pomaže mi Budo da se sna&dstroke;em u novoj sredini . Pomaže mi da savladavam mnoge prepreke i mnoge stvari za mene još tu&dstroke;e i nejasne . Postao mi je podrška , učitelj . Iščekivala sam ga nestrpljivo , a radovala se kad do&dstroke;e . Počinjem da prihvatam punim srcem komuniste , a i da se interesujem sve više za komunizam , pa da ga i usvajam . Razgovori su nam uvek ozbiljni , nekako muški , pa me u poslednje vreme zbunjuju pitanja o detetu , o Bori , o tome kako se snalazim sama kao majka sa bebom u naručju . Čak se i ženiram dok o tome pričamo . Ta Budo je revolucionar , borac , junak ! A ne znam da se i u njemu već ra&dstroke;a otac i ljubav prema detetu koje iščekuje , i briga o njegovoj Branki . Jednom , usred takvog razgovora , iznenada me upita : " Vi&dstroke;aš li se sa Brankom ? " Odgovorih da je vi&dstroke;am , ali veoma retko . Ona je stalno u borbama i na položaju . " Kad je vidim reći ću joj da ti se javi . Pomozi joj sve što možeš . Na proleće treba i ona da pastane majka " - ustade i brzim , malo nespretnim koracima se udalji . Ode . Ja ostadoh , malo iznena&dstroke;ena a onda radosna . Prolaze mi brzo kroz glavu : Moja Za&dstroke;a , majka Jovanka , Branka , Budo i dete . Pomoći ću . Kako da ne ? ! Pomoći ću više nego sebi , više nego što se može .

Zima 1942 . godine . Sneg pokrio planinu . Sve zabelelo , zablistalo . Ta nepregledna belina unosi mir i stvara čudnu tišinu . U toj tišini radim . Čuju se samo zveckanje instrumenata i pokoja reč upućena bolničarki Milki , koja mi pomaže . Odjednom taj mir poremeti nagli tresak ulaznih vrata . Ulete usplahiren Čedo Milutinović i još sa vrata viknu : " Pogibe nam Budo ! " Tišina se produbi još jače , još čudnije , a onda jecaj . Prvo zajeca teški ranjenik Milo . Nije se čuo ni kad sam mu satima vadila gelere iz oba stopala , bez anestezije . Bilo ih je mnogo , kao da je crne metalne čarape navukao na noge . A sad ? Glasno jeca . Oglasih se i ja , pa i Milka . Svi smo ostali kao pokošeni posle ove iznenadne vesti . Bio je pre toga kod nas u bolnici . Posedeo malo i uputio se dalje na zadatak . Na Crkvinama ga sačekala zaseda i tu je pao . Danima smo bili još sa tim dragim likom . Danima su naše reči bile vezane uz Budovo ime .

Ne pro&dstroke;e dugo , a evo jednoga dana i Branke . Sneg . Ne pada , već nošen jakim vetrom zasipa sve oko sebe . Branka se ne vidi iz belog hladnog ogrtača . Prihvatamo je , grejemo a ona se ubrzo diže da ide . " Branka moja , kuda ćeš po ovoj vejavici i nevremenu ? " - upitah je začu&dstroke;eno . " Do Crkvina " - odgovori kratko , sigurno i odsečno . Odgovori tako da svi ućutasmo . Ode . Pri izlasku zamolim je da na povratku opet svrati kod nas , jer želim da razgovaramo . Osmehnu se malo gorko na moje reči , i izgubi u snežnoj magli . Sutradan , evo je . Premorena , čini mi se ostarela za jedan dan . Ništa je ne pitamo o Crkvinama . Kad smo ostale same , ona pri&dstroke;e mojoj Dolores , štipnu je za obraz , zagleda se u dete i ostade tako nepomična pokraj nje . Dete zaplaka , ona se trže i ponovo sede na tronožac . Polako počnemo da pričamo o Budi , o njegovoj brizi i ljubavi prema njoj , o molbi da joj pomognem . Sluša , sluša a onda zari lice u šake , nasloni se laktovima o kolena i utonu u misli . Uskoro ode .

Opet bolna vest . Pogibe Branka Budova ! Osetih bol u srcu pa me nešto preseče i do kičme . Branka , Budo , Za&dstroke;a ... Sve mi se uskovitlalo . Istovremeno slušam drugove koji pričaju : " Kad se vratila sa Crkvina otišla je pravo u svoju jedinicu . Borbe su neprestane . Ona se ne odvaja od drugova . Stalno je u prvim redovima , u jurišima . Bacala je bombe i uzvikivala : Ova je za mog Buda , za našu ugašenu sreću ! Ova je za naše dijete ! Ova je za mog Buda ! Za dijete , i tako do poslednje bombe a onda je i sama pala " .

U partizane se dolazilo u ličnoj odeći Vojnih magacina i uniformi nije bilo . Izgledali smo šareno , neujednačeno . Bilo je tu grombi kaputa , novih ili izlizanih sakoa , suknene odeće , starih uniformi i železničkih i oficirskih . Kod drugarica isto . Uglavnom sukno , kostimići i džemperi . U prvo vreme mogle su se tek na ponekoj od njih videti i pantalone . A bilo je i seljančica sa kompletnom narodnom nošnjom . Grube seljačke košulje sa debelom čipkom oko rukava , šarene suknje u naborima , izvežene kecelje . I kape su nam bile svih oblika i boja . Od vojničke šajkače , sive ili plave , kosmajske , pa do kačketa , krznenih lisičina , ili onih od jagnjećeg runa nalik na ruske šubare . Sava Kovačević je imao kapu poput onih kozačkih sa niskim krznom okolo i temenom od crvene čohe . Jedino što su nam petokrake na kapama bile uvek iste - crvene . Mada su i one bile od raznovrsnog materijala . Najčešće isečene od aluminijumskih neprijateljskih konzervi pa ofarbane u crveno , ali i od crvene čohe , štofa , platna , pa do onih izvezenih crvenim koncem ili vunom .

Seljančica Nata odlučila da bude partizanka . Sa crvenom tkanom torbičicom i malo hrane došla u jedinicu . Odre&dstroke;ena je za sanitet . Bila je skojevka , pa je izvesno političko znanje već posedovala . Ali znanje iz medicine imala je oskudno . Morala je odmah da ide na kurs da se obuči za nove obaveze . Ne pada mladoj devojci ništa teško . Spremna je da sve zadatke prihvati , savlada i obavi .

Nata je divna . Jedra kao jabuka , sa malo istaknutim rumenim obrazima . Istina debeljuškasta , ali laka , okretna . Lice uvek nasmejano otkriva bele kao sneg zube , a glas zvonak i čist . Umela je lepo i da zapeva . Maramu je odmah zamenila partizanskom kapom . Znala je , &dstroke;avolica , tu kapu da namesti . Nakrivi je na jednu stranu , a sa druge ostane bujna sme&dstroke;a kosa koja izazovno leprša . Brzo nas je sve osvojila . Već posle nekoliko dana postaje i član kulturne ekipe u našoj jedinici . Igrala je Ružu . Nije bilo teško &Dstroke;idi da zagrli ovu jedru devojku . Bistroj devojci nije bilo teško da savlada tekst i glumu . Kao da se rodila na pozornici . Tako naša Nata poče da pleni simpatije na svakom koraku .

Došao drug Željko iz političkog odeljenja . Obilazi jedinice . Drži sastanke . Pametan , rečit . Tek je završio studije u Beogradu . Zaključismo brzo da je politički spreman , i da ćemo naučiti od njega mnoge stvari koje nam još nisu jasne . Na njemu civilno odelo i kačket sa petokrakom . Izrazito crnomanjast momak . Zgodan . Visok i veoma lepo razvijen . Svakoj curi mogao bi zapasti za oko , da nije rata i da se sme gledati muško . Kaže da će ostati u našoj jedinici nekoliko dana . Obići sve partijske ćelije . Počeće od naše , pa dalje , dok ih sve ne obi&dstroke;e . Odatle se vraća u svoj štab na nove zadatke .

Kod nas održani sastanak nije otkrio velike probleme . Disciplina dobra . Drugarstvo na visini , zadaci se izvršavaju dobro . Jedina primedba je da smo preoštri pri odlučivanju za prijem novih članova . Sastanak ne bi predug . Uz zakazan sastanak za sutra i program koji će obuhvatiti političku temu - razi&dstroke;osmo se . Već je i noć . Spremamo se za spavanje . Samo nekolicina drugova ostadoše da diskutuju . Mi ostali zgrabismo slamu , pa pokrismo zemljano tle od zida do zida . Polegasmo . Prostora malo , a nas mnogo . Skoro se dodirujemo . Željko slučajno legao pored Nate . Svi uglavnom brzo zaspaše . Ratnik je uvek umoran i njemu nije teško da san navuče na oči . U snu Nata razmahnu rukom pa Željka po licu - tras ! Spavala sam pored nje nekoliko puta i poznat mi je taj njen manir u snu . Nemirno spava . Ima tešku ruku , pa kad je spusti i mrtvog bi probudila . Još kad stegne šaku u pesnicu pa kad razmahne ! Izbegavali smo da legnemo pored nje . Posle udarca , Željko joj vrati ruku natrag , i grubi krajevi širokih rukava seljačke košulje pre&dstroke;oše mu preko lica . Kao da ga struja udari . Pro&dstroke;oše ga žmarci skroz do stopala . Okrete se na drugu stranu i namesti da spava . Ali vraga , san ne dolazi . Malo , malo pa oseti grubu košulju na licu , što ga zagreje i rasani . Baš mu i nije stalo da zaspi . Očekuje da se devojka opet baci rukom . Očekuje , a disanje se ubrzalo i nešto migolji gore prema grlu , malo pridavi pa pobegne . Tako sve do zore . Digosmo se . Željko ostao još malo da se odmori . Nata je već uveliko u poslu . Njen zvonki smeh i prijatan ženski glas ispunio svežinom ceo prostor oko nje . Diže se i Željko . Malo namršten , pogledom ispod jakih obrva prati Natu . Skriva on to vešto . Taman da neko primeti i sazna za noćašnji doga&dstroke;aj sa košuljom .

Drugo veče posle završenih poslova ide se na spavanje . Željko prati Natu . Leći će pored nje . Neka ga udari . Kamo sreće ! Želeo bi da još jednom oseti milovanje grube košulje . Drugarice se sakupiše kod desnog zida . Nata me&dstroke;u njima . Valjda neće ! - pomisli Željko . Još mu se misao ne ohladi , a devojke polegaše jedna do druge . Nata u sredini . Razbi mu se san , razbi i želja da legne . Okrete se i laganim korakom iza&dstroke;e napolje da prošeta i popuši . Tako pro&dstroke;oše još dva dana . Željku se ne ukaza prlika da legne pokraj devojke . Mora da ide . Zdravi se sa svima , pa i sa Natom . Ona čista , nasmejana i bezazlena , gleda ga pravo u lice , dok joj on muški steže ruku i malo je zadržava u svojoj . Pojaha konja i ode . Devojka ostade za tren zbunjena nečim što je ponese da pogledom prati konjanika . Dugo , dugo , sve dok nije zamako u gusto zelenilo omanje šume .

Godine prolaze . Do kraja rata se nisu videli . Željko je ubrzo otišao za Sloveniju po zadatku , a Nata ostala sve do Beograda u svojoj jedinici . Kao izuzetnu devojku naš rukovodeći sanitet šalje je u SSSR sa grupom drugarica u vojnu školu na tri godine .

Željko dolazi u Beograd na novu dužnost . Odmah se raspituje za Natu i saznaje da je otišla na školovanje . Naše delegacije često odlaze u SSSR . Željko to prati . Ima ludu želju da ode bar na dan-dva . Slučajnost mu ide na ruku . Evo , putuje u daleku zemlju da obavi poslove , ali i da vidi onu koju je poneo u srcu i koja ga ne napušta . Vrlo pažljivo i nenametljivo izražava Rusima želju da obi&dstroke;e naše drugarice na školovanju . Domaćini , verovatno shvatajući i više nego što Željko misli , prihvataju želju i ljubazno ga vode u vojni centar . Devojke u ruskim uniformama , postrojene i u stavu mirno , dočekuju goste . Puno ih je . Željko traži jednu . Već gubi nadu . Taman misli " nema je " , kad ugleda devojku u drugom redu na samom kraju . Istog momenta ošinu ga rukav grube košulje i zažari mu lice . Srce zakuca jače . A ona , prolepšala se . Nije više dundasta . Utanjila se . Uniforma joj izuzetno stoji . Ima i zvezdicu na ramenu . Postala je potporučnik . Pri&dstroke;e i rukova se sa njom . Plamnu lice iznena&dstroke;ene i zbunjene devojke . Nije joj promakao ni ovaj stisak ruke , dug , vrlo dug , kao i onaj pri rastanku iz jedinice . Naša delegacija u SSSR-u ostaje vrlo kratko . Mora se natrag . Avion već čeka .

Vratile se drugarice u Beograd . U Sanitetskoj upravi primaju raspored . Nata ostaje u Beogradu . Željko to brzo saznaje . Zna i gde je raspore&dstroke;ena . Glavna vojna bolnica . Hita da je vidi . U poslu je . Tek u osam ima smenu . Već čitav sat pre smene Željko čeka . Stalno ga prati za to vreme dodir grube košulje . Oseća ga čas na licu , čas na ruci - i uvek ga opeče . Evo je ! Još je u ruskoj uniformi . Vitka , laka kao srna , preskače stepenice dok silazi a ne vidi ko je dole . Skoro se sudariše . Zastade devojka a crvene ruže prekriše obraze . Ne pitajući je Željko po&dstroke;e s njom . Ona se ne buni , a poslušna kao jagnje . Još nije ni izgovorio želju da sednu na jednu klupu , tu u krugu bolnice , a ona je već sela . Istina malo podalje od njega , ali je sela . On je gleda , gleda i kao iz vedra neba : " Devojko , ja moram nešto da ti kažem ! " Ona hitro pokri lice rukama i kroz stisnute šake izgovori brzo : " Ne , ne , nemoj ! Ja sve znam " . Osmehnu se mladić : " E , pa kad znaš , onda da se dogovorimo . Ja bih da se do nedelje registrujemo " .

Davno su se registrovali . Tu su deca , već i unučići . Željko odrasloj deci rado priča o seljančici , o gruboj košulji i širokim rukavima sa čipkom .

Vule sa jedinicom prolazi pored bolnice . Otrčaće samo na tren da vidi nekoliko svojih drugova . Na samom ulazu omalene zgrade u kojoj su ranjenici sudari se sa bolničarkom Lelom . Kako se sudariše zastadoše a pogledi im se sretoše i iz zenica obostrano poleteše iskre i njoj i njemu dotle nepoznate . Kao da je u istom momentu nešto njegovo poletelo i ostalo u njenim grudima a od nje u njegovim . Ko zna dokle bi tako ostali zbunjeni , gledajući se , da se ne oglasi naredba " pokret " ! Od tog momenta , od tog jednog jedinog pogleda poneli su jedno drugog u srcu i ostali trajno zajedno . Nikad nisu izgovorili reči " ljubav " , " hoćeš li me " , " biti tvoja " , a sve se to zapravo splelo kroz jedan trenutni pogled .

Ona je bila sićušna , nežna , cvrkutava ; on krupan , snažan Crnogorac . Priroda je bila izdašna kad im je lepotu davala . Ne zna se ko je od njih dvoje bio lepši . On apolonski lep sa srcem čistim kao suza i skromnošću devojke . A Lela - labudica ! Hoda dostojanstveno . Vrat i glavu nosi baš kao labudica . Čista , čestita , umiljata . Posebnu ženstvenost daje joj cvrkutav , mio glas . Sva ženstvena blaga priroda je poklonila ovom devojčetu .

Pogled im je ostao trajna veza . Preko toga nikad ni reč , ni dodir ruke , ni šapat . Pa ipak , nije se baš svemu moglo odoleti . Bog zna samo koliko se izuzetno stidljivi Crnogorac lomio da bi samo prošao pored saniteta i iz daleka ugledao devojče . Rat su proveli bez i jedne reči , a sve znaju jedno o drugom . Znao je Vule da je Lela iz gimnazijske klupe , iz četvrtog razreda , pošla sa ujakom u partizane . Znao je da je pravo devojče tek u partizanima postala . U stvari još uvek nije sasvim stasala . Znao je da je stidljiva , gorda , ponosita . A i ona je o njemu znala da je junak , pošten , skroman i vrlo ponosit , baš kao i ona . Bilo je neke čudne sličnosti u njima . To smo svi zapažali . Vuklo ih je srce neodoljivo jedno drugome , a kočile su ih čedne osobine . Ne zna se ko više porumeni pri svakom susretu . A i tada se brzo pobegne od " krupnog greha " da se slučajno ne iskaže ono što je na srcu . Nije se moglo baš uvek od svega odricati i uzdržati .

Jednom tako zaneto radim oko mojih ranjenika smeštenih u nekom voćnjaku koji nema ni jednog jedinog ploda . Proletos je mraz sve opustošio . Ostale su sama lepe krošnje sa gustim zelenilom koje nam daruje bogatu hladovinu i miris svežine . To blago opija i odmara bolne i umorne ratnike . U radu mi asistira Lela . Ozbiljna , tiha , kao da ne postoji . Čak joj i hod mek i nečujan . Odjednom devojče zacvrkuta nekako mazno , a pokreti joj postadoše brži , nervozniji . Dignem se da pri&dstroke;em i previjem drugog ranjenika i vidim dvadesetak koraka dalje od nas Crnogorca . Stoji ispod jednog drveta i sav se predao poslu . Savio granu , žustro bere voće i primiče ustima a ne primećuje da voćke ne postoje . Za to vreme ruke mu se zaplele me&dstroke;u granama a lice okrenuto prema previjalištu . On uporno i dalje bere , a nikako ne zapaža da je ceo šljivik jalov . Jedva se uzdržah a da se glasno ne nasmejem . On se neprimetno zatim izgubi srećan što je bar izdaleka pogledom pomilovao devojče . Čudne su i moćne ljudske oči ! Mnogo puta sam donosila takav zaključak . Zasijaju , zapletu se i ponesu ono što odaberu za ceo život . Jedan jedini pogled može da ispuni čoveka srećom više nego sva milovanja .

Skoro pred kraj rata , krajem 1944 , Lela je teško ranjena . Hitno je preneta u Italiju , pa u Rusiju . Svud je plenila ljude . Tako je osvajala i lekare , koji su sve činili da joj pomognu . Spašena je , ali je ostala težak invalid .

Za to vreme Vule i dalje ratuje . Postao je smeliji , možda i zreliji . Slobodno dolazi kod mene i raspituje se za Lelu . Žao mi ga je . Izmenio se . Malo postarao . Čak mu se kosa iznad slepoočnica počela belinom da šara . A još je mlad , tek je prešao dvadesetu godinu . Nikad ga ranije nisam videla namrgo&dstroke;enog , a sad mu ve&dstroke;e natkrivile divne tamne oči koje su samo jednim pogledom umele reči više nego drugi čitavom pričom . Ali i tako namrgo&dstroke;en ne može da sakrije milo ljudsko lice .

Odre&dstroke;en je za vojno školovanje u SSSR-u . Raduje se . Biće bliže Leli . Akademija stroga . Uči se mnogo . Nema šetnji . Ipak Vule uspeva da dobije odobrenje i dopust . Kratak ali dovoljan da ode do bolnice i na&dstroke;e Lelu . Već joj je javio da dolazi . Ona ga satima iščekuje . Evo ga ! Po&dstroke;e mu u susret , a kloparanje štaka proprati njene korake . Užasnut , prvo zastade a onda joj prilete i zagrli je bez reči . Jedna štaka se izmače i tresnu tupim udarcem o pod . Devojka se zanese da padne . Krupan momak obuhvati je oko stasa i unese na rukama do njene sobe , do njenog kreveta . Ostaju tako držeći se za ruke . Pogled ! Ponovo pogled , isti onakav kakav je bio pri prvom susretu .

Vratili su se oboje u Jugoslaviju . Registrovali su se . Ona ostaje trajno težak invalid sa štakama . To pravom srcu ne smeta . Sve teče normalno , pa i ono kad je Crnogorac uzme u naručje i iznese uz stepenice do stana . Tako uvek , tako i danas . Svet gleda . Komentariše . Crnogorcu to ne smeta .

Svakog dana posle doručka , koji se u celoj bolnici obavlja u isto vreme , odlazim kod ranjenika . Tada se duže zadržavam kod njih nego u sledećim obilascima u toku dana i noći . U stvari , prilikom prvog obilaska više ih ispitujem , kako bih se do detalja upoznala sa stanjem zdravlja , potrebama , problemima koje ranjenik ili bolesnik ima . Iako sam skoro došla i za njih sam nova , brzo su me prihvatili i kao lekara i kao druga . Osećam da se raduju kad u&dstroke;em u sobu . Trude se da sve moje savete ispune , da me zadovolje . Za takav , brzo stečen odnos prema meni , mislim da su bili odlučujući neki slučajevi koji su se zbili odmah po mom dolasku .

Prvo slučaj Milana Komljena . To je bio težak ranjenik sa gorućom sepsom . Izdvojen je u jednu malu sobicu da ne umire pred ranjenicima . Ličio je na avet . Omanjeg rasta već po prirodi a sav se istopio i pretvorio u skelet i kožu . Ogromnim trudom i upornom negom izvučem i spasem Milana . Drugi slučaj je bio tetanus kod gorostasnog Dalmatinca . Treći , u istoj sobi , ranjenik sa aneurizmom na vratu . Prsla aneurizma i oblila krvlju i krevet i pod i čoveka koji se guši . Ukazujem hitnu pomoć i golim rukam pokušavam da stisnem nabrekli krvni sud i spasem život koji u tren nestaje . Pored takvih doga&dstroke;aja koje pamte ranjenici vide i druge moje obaveze . Od ranog jutra , tu pored njih , vodim narodnu ambulantu . Sveta mnogo . Rat je doneo pored svih nevolja i mnoge bolesti . Pa danonoćna stalna moja dežurstva , jer drugog lekara nije bilo ni u daljoj okolini . I uz sve to - dete u naručju .

Sve je to učinilo da su me ranjenici cenili , zavoleli i radovali se kad ih pozdravljam , kad im prilazim da ukažem pomoć i porazgovaram . Njihova ljubav bila je drugarska , bratska , koju sam svim srcem prihvatala i uzvraćala im istom merom . Radovala su me ta topla ljudska lica . Davali su mi ti ljudi podršku i snagu da sve izdržim , čak mnogo više nego što se može i zamisliti .

Ipak , dogodilo se nešto drugo . Bila sam lekar , ali bila sam i žena . I to mlada žena . Ja o tome nikad nisam mislila , pa me je tim više zbunila situacija u kojoj sam delovala više i dublje kao žena , nego kao lekar . I to kod ranjenika , gde sam obavezna da pružim negu i nežnost . Najteže mi je bilo kako da na&dstroke;em bezbolno rešenje , da ne povredim i ne omalovažim ličnost - čoveka . On je seljače a ja lekar ! Da je intelektualac ne bih bila toliko oprezna . Žao mi ga je . Svaki ranjenik o koga se svijam postaje nekako moj . Usvojim ga kao brata i više od toga , kao sina . Obilazim bolesnike a za mnom idu bolničarke i primaju nare&dstroke;enja . Prilazim redom krevetima i svakom se obratim , og ponešto pitam : " Imaš li bolove ? Kako si spavao ? " Uz to ih obično pomilujem . Naročito se sa pažnjom i ljubavlju zadržavam kod težih slučajeva . Često kod takvih malo sednem na kraj kreveta , kad ih ima , a ovde ih je bilo , i dok ih držim za ruku , razgovaram , blažim , dajem savete . Osećam se ne samo kao lekar , već i kao roditelj , pa makar ranjenik bio i mnogo stariji od mene .

Prilazim tako i Stevinom krevetu . On je lakši ranjenik . Crnomanjast i lepuškast mladić . Blago ga pomilujem po kudravoj kosi , koja uvek jednom nemirnom kovrdžom pada na čelo . Pravi seoski lepotan . " Stevo , kako si ? " - pitam ga . Umesto odgovora mladić planu i zarumeni se . Mislim , stidi se od lekara i još nežnije mu se obraćam . On ostaje čudan , nekako zbunjen . Još jače crveni , i uši mu plamte . Idem dalje . Obilazim ostale . Sutradan pri viziti isto . Zbunjenost , rumenilo , odgovori nespretni . Pokušavam da ga shvatim a već hvatam samu sebe kako bežim od pomisli da sam mlada , da mogu izmamiti osećanja , bez obzira što sam udata . Ne , neću da mislim na to ! Pa ipak , hvata me iz dana u dan sve veće neraspoloženje i postajem nezadovoljna sama sobom . Sledeći put izbegavam da ga pomilujem , ali mu uvek strpljivo i nežno previjam ranu na ruci . Stevo , ranije veseo i raspevan , sad je postao tužan , ćutljiv , utučen . Bolničarke mi se žale da slabo jede . Rumen ga i dalje obliva čim u&dstroke;em u sobu . Rana mu je dobra . Prostrel bez komplikacija . Razmišljam da ga otpustim i prebacim u Daljane na ambulantno previjanje kod babice Ličanke . Stid me je da o tome razgovaram i da se savetujem . Komesar bolnice je čovek sa sela , sirov i po prirodi krut . Njemu se ne smem poveriti . Sigurna sam da ne bi umeo naći pravi izlaz . Još bi me i iz Partije isključio . Da mi je moj bivši komesar Mišo Pavićević , stari i iskusni revolucionar , pametan i vrstan intelektualac , bilo bi mi lako . Jednostavno bih mu iznela situaciju , a njegova bi bila briga da dalje sve sredi . Ovako sam sama , pa i odluku moram doneti sama . Svesna sam da moja blizina samo razvija maštu kod nesrećnog mladića i pogoršava stvar . Donosim čvrstu odluku . Ne kolebam se više . Rana je dobro . Otpustiću ga kući , s tim da redovno nastavi previjanje u Doljanima . Prilikom sledeće vizite saopštavam odluku , koju ranjenik prima bez i jedne reči . Završila sam posao i otrčala gore u sobu kod moje Dolores . Smešteni smo u velikoj školskoj zgradi , pa su i meni darovali jednu malu sobu . Pred rat je u njoj stanovala mlada učiteljica . Streljana je u prvom neprijateljskom naletu . Ugašena , napuštena škola sada je primila naše ranjenike . Sama sam u sobi . Držim dete u naručju . Ono se igra sa mojom kosom . Čupa me i ciči od radosti . Neko zakuca na vratima . " Slobodno " , viknuh razdragana i dalje u igri sa detetom . Vrata se otvoriše a na ulazu zastade Stevo . Kao skamenjen . Na njemu lepo , uredno i čisto seljačko odelo . Umiven . Obrijan . Deluje svečano . U ruci sa zavojem drži oveću jabuku . Stoji . Ne prilazi dalje od praga . Gleda u zemlju dok mu crveni plamen obliva lice , uši , vrat . Pravim se da ništa ne primećujem i smireno mu prilazim . " Došao si da se pozdravimo " - pitam ga i pružam ruku . On ćuti . Zbunjeno i dalje gleda u zemlju , a istovremeno nespretno premeće krupnu crvenu jabuku iz ruke u ruku . " Tvoje stanje je izvrsno . Redovno se javljaj na previjanje pa ćeš uskoro u jedinicu " - nastavljam sa savetima . Brzo i strahovito nespretno tutnu mi jabuku u ruke , okrete se hitro i ode bez i jedne reči , ne prihvatajući moju ruku da se pozdravi . Gledam za njim . Povijen . Nekako slomljen . Bi mi ga žao . Pored sve moje obazrivosti povredila sam ga . Osećam se kao da sam ga zgazila . Nisam navikla na takve rastanke sa mojim ranjenicima . Rastanak je naš uvek topao , prijateljski , uz želje da se vidimo u slobodi . A sad ? povredila sam ovo nedužno momče . Ne zato što nisam prihvatila njegova skrivena osećanja , već zato što je on poneo ono dublje , tananije i osetljivije - da sam ja doktor , a on seljače . Možda je trebalo da otvorenije razgovaram sa njim . Da mu objasnim da imam druga koga bezmerno volim , da mi je u naručju njegovo dete . Dok me takve misli muče i gone na neko razračunavanje sa samom sobom prilazim prozoru i zurim u prazno , u široki prostor prekriven belim snežnim prekrivačem kome kraja nema . A iz te beline stravično štrči jedan oveći kameni krst . Nakrivio se jako na jednu stranu , a natopljen vlagom neprijatno se zacrneo . Da li su mu u ovom momentu i poruke tako jezive i hladne ? ! Dugo sam ostala tu pokraj prozora i gledala u taj simbol vere , koji je zacrnio , potamnio , a kojeg do danas nisam ni primećivala . A misli lete , lete onima koji pate bilo gde i bilo zbog čega .

Posle rata dolazi mi starina od 80 godina . Iz Mišljenovca je . Iz sela gde sam imala bolnicu . U blizini je i selo Doljane . Poželeo je da obi&dstroke;e starog ratnika , njegovog " narodnog lekara " , kako je govorio . Ličani mi uvek , već samim prisustvom , donose posebnu radost . Zavolela sam taj divni , čisti i čestit svet . Evo ga danas kod mene i čika An&dstroke;elić sa štapom o koji se oslanja , a u svečanom teget odelu i beloj košulji . Daje on veliki značaj našem susretu . Doneo mi je i ponude , doneo ličke jabuke i lešnike . Dok stari pije kafu stavljam ponude u tanjir i gledam ih .

- " E , to nije sve ! Ovu sam posebno čuvao za tebe , doktore moj dragi ! " Vadi čika An&dstroke;elić divnu oveću crvenu jabuku , kao naslikanu . Uzeh je . Okrećem jabuku u ruci i ne govorim . A onda u jednom trenu sručih čitav rafal pitanja .

- " Čika An&dstroke;eliću . Šta je sa Stevom ? Da li je izašao živ iz rata ? Je li se oženio ? Je li srećan ? "

- " E , moj doktore , on nam se nije vratio . Čim je izašao iz bolnice u Mišljenovcu , odmah se javio svojoj komandi , nije ni svraćao kući i ... kao i mnogi drugi . Rat je velika nesreća " doktore moj ! " Zaćutasmo oboje kao da se vraćamo u te ratne nevolje .

- " A , da li još postoji onaj nakrivljeni kameni krst iza škole , ondašnje naše bolnice ? " - prekidoh ćutanje .

- " Auh , doktore moj , i toga se sećaš ! Pa čak i da je nakrivljen . E , pa svaka ti čast ! To ću svima pričati kad se vratim . A i mi se tebe svi sećamo . Bila si nam dobra . I kamena se sećaš ! Postoji , postoji ! "

Ispraćam dragog gosta i vraćam se . Na stolu tanjir , u njemu lički lešnici i jabuke , i jedna me&dstroke;u njima velika , crvena , lepa kao slika .

Zovu me hitno . Ana je teško bolesna . Već nekoliko dana kunja . Neće nikako u bolnicu . Čudno je to , koliko se naši borci vežu za svoju jedinicu . Teško se od nje odvajaju čak i kad su ranjeni i bolesni . Dešavalo se mnogo puta da partizani , nedolečeni , pobegnu iz bolnice svojima . I Ana trpi i boluje , ili ne želi da ostavi svoj bataljon . Noćas gori u vatri . Neprestano se gubi i bunca , tako mi javljaju drugovi i zovu da do&dstroke;em . Ostavljam nedovršen doručak i sa doktorom Markom polazim da ukažemo pomoć i prebacimo devojku u bolnicu .

U jednoj ovećoj pojati zatičemo Anu . Sama je . Šćućurila se u uglu na senu , a pokrivena tankim sivim ispranim ćebetom . Odozgo šinjel . Veliki šinjel . Muški . Ona zajapurena , kose su joj znojave a oči zasvetlele i gore u vatri . Znam ih dobro . Krupne , više zelene nego plave . Takve oči videla sam samo kod nje . Skretale su čoveku pažnju pri prvom susretu sa njom , čim je čovek ugleda one osvoje . Sijale su izuzetnom lepotom . Sad su usijane , bolne a beonjače krvavo crvene . Merimo temperaturu . Doktor Marko mi pokazuje toplomer i vrti glavom . Preko 39 stepeni . Merimo puls . Jako je ubrzan . Nozdrve se čas šire a čas vraćaju grabeći žudno vazduh . Prvo oboje mislimo na tifus . Pojavio se i počeo da se širi po svim jedinicama . Ali ne ! Ovde je reč o teškom zapaljenju pluća . Kašlje . Naročito za vreme pregleda zaceni se i izbacuje ciglast ispljuvak . Slušamo je oboje . Nema dvoumljenja . Moramo je hitno preneti u bolnicu . Rale intendant dolazi . Već je spremio nosila . Lagano je prebacujemo . Laka je . Devojčica . Još se nije potpuno ni razvila , a sada , omršala , deluje više kao dete , nego kao devojče . Uzimam ćebe i umotavam je . Uzimam i šinjel . Ona mahna rukom da ga ostavimo i tiho reče : " Neka ostane . Nije moj " Ostavljamo ga i po&dstroke;osmo . Nisam ni sanjala tada šta sve sa tim šinjelom ostavljamo .

Mnogo vremena je prošlo od tada . Decenije . Ana ima već dobro prosedu kosu . Još uvek je jako lepa . Oči su ostale iste . Zeleno-plave , krupne i dobre . Udata je . Ima dobrog druga i lep brak . Jedino nema dece , zbog čega je vrlo žalosna . Bila je u ratu teško ranjena .

Sretamo se na jednoj konferenciji . Kad se završilo , ostadosmo da malo popričamo . Dugo se nismo videle , a decenije od rata brzo prošle . Tema je za priču mnogo . Usred razgovora Ana me prekide novom temom : " Doktore , zašto nas ne uzmeš u zaštitu ? Kroz filmove i priče nas partizanke prikazuju grubo i neistinito . Naše ljubavi nisu bile takve . Pa ti to vrlo dobro znaš . Poveravale smo ti se kao doktoru-ženi . Volele smo i u ratu , ali najčešće bez reči . Umirale smo sa prigušenim " volim " , koje voljeni nikada nije čuo . "

Onda zastade kao da se prenosi u neki drugi prostor :

- " Vidiš , nikad ti nisam pričala . Sećaš li se kad si me na nosilima ponela u bolnicu ? Sećaš li se jednog šinjela koji je tada ostao ? Ti se ne moraš setiti . A vidiš , taj šinjel je meni ispunio čitav život . Bila sam još nezrela . Tek sam stasala u devojku . Kad sam se razbolela ostala sam u onoj pojati na slami sama . Drugovi su morali ići na položaj , na razne zadatke . Milinko iz moje čete , ti ga znaš , nekako je uvek zastajao i izlazio poslednji . Tako za čitavo vreme moje bolesti . Ostajao bi malo i gledao me . Gledao me nekako drukče od ostalih . Malo sam se stidela kad me pogleda i bežala očima na drugu stranu . Ljutilo me je što zastaje i što me gleda . Iz dana u dan , iz noći u noć bivalo mi je sve teže . Jedne noći baš mi je bilo mnogo teško . Nisam oko sklopila , da se bar malo odmorim . Kažu , da sam povremeno i buncala . Milinko je spavao dalje od mene . Sećam se , bio je nemiran i često je ustajao . U zoru poustajaše svi i odoše na doručak . Milinko se vrati , zastade iznad mene , postaja malo a gleda me , gleda nekako čudno . Ja se tresem . Zima mi je . Zbunjena zbog njegovog pogleda i blizine izgovorih spontano : " Zima mi je " . On brzo i nespretno skide šinjel , prebaci ga preko mene pa skoro istrča napolje . Šinjel mi zamirisa mirisom koji me svu uznemiri . Htedoh glavom pobeći u stranu , a reveri mi dodirnuše obraz . Plamnuh . Ko zna , doktore , koliku bi mi vatru tada uzmerila , da si mi stavila toplomer . Mislim da bi malo brojki bilo na njemu ili bi se rasprsnuo . Obrazi mi gore , uši plamte , srce se uznemirilo , a miris - taj miris ! Osetih se nekako čudno , kao da sam u tren sazrela u rumenu jabuku . E vidiš , doktore , i danas osećam taj miris i dodir šinjela . "

Zarumene se sva i ućuta . Saže malo glavu a pramen sede kose pade na čelo .

- " Pa zašto se niste uzeli posle rata ? " - upitah .

- " Čim sam otišla iz bolnice ranjena sam . Zato i dece nemam . Prebacili su me u Italiju na lečenje . Vratila sam se u Jugoslaviju tek posle oslobo&dstroke;enja . Odmah su me poslali u Sovjetski Savez na školovanje . Šinjel me je uvek pratio . Kad sam se vratila Milinko je već bio oženjen . Imao je već i sina . Uskoro je došlo i drugo dete . Srećan je . Danas ima i unučiće . Možda je bolje što je tako . Ja mu tu radost ne bih darovala . A sigurno bih patila zbog toga . Ovako , udala sam se , i imam divnog druga . Mnogo je dobar . Drugo je to , moj doktore ! Kažem ti : Ne daj naše ratne ljubavi ! Brani ih ! "

Najčešći pribor koji je vojnik nosio , osim oružja , bile su porcija , čuturica i kašika . Naravno , ovo drugo nosi samo ko ima . Kad se hrana deli , onda se porcija zajmi pa se jede na smenu . A tada , obično , da se prvo svom drugu , pa onda uzme za sebe . Kašike su već češći pribor , češća imovina . Obično se zadenu za čizmu , za gornju ivicu čarape ili uvijača . Bilo je u tome čak i nekakve lepote . Onaj tanji deo kašike se ne vidi , zaboden je , pa ostane slobodan samo onaj gornji , širi deo . Obično su čiste i sijaju . Pa liče na ukras . Prijatno mi je bilo kad vidim tu zadenutu kašiku . Podsećala me je na hranu , na berićet , koji nam je u to vreme jako manjkao . I sama sam je tako nosila .

Rosa nije imala porciju , pa ni zadenutu kašiku . Ona je nosila jedno limeno lonče okaćeno za vezicu sanitetske torbe . Oprano , oribano , uvek je sijalo . Naročito kada je jako sunce , a nije u maršu , tada blesne , zasija u oku , kao da hoće da skrene pažnju na sebe , kako je lepo i uredno u rukama vredne devojke . Vojnik ima svoj poznati način utoljavanja že&dstroke;i . Spretno stisne šake , zagrabi vešto njima hladnu vodu , prinese ustima i slatko se napije . A Rosa ima svoje lonče .

Milivoje gledao mnogo puta Rosu kad pije vodu . Gledao lonče koje sija , pa je uvek zapazio i usne Rosine , onako vlažne od vode kako sijaju . Voleo je on da gleda kad Rosa pije vodu , voleo je da gleda lonče kako se presijava . A usne ? Počele su da ga muče . Krišom ih gleda , gleda i lonče . Kako bi se samo slatko napio iz tog lončeta . Bar jednom da onu ivicu svojim usnama dodirne ! Pratio je svaki njen pokret . Znao je već unapred šta će biti sa lončetom kad se devojka napije . Istrešće vodu , malo će ga rukom obrisati , a onda će ga staviti na staro mesto uz sanitetsku torbičicu . Tražio bi , siromah momak , to lonče da se bar jednom iz njega napije . Dala bi mu Rosa . Ali sramota ga je tako što i da pomisli . Da je to iz neke druge ruke i sa drugih usana koje ne sijaju - uzeo bi on . Ne bi ni trepnuo . Ali , ovo je nešto drugo . Misli , sagorelo bi ga već samo rukom da ga dodirne . Primetila bi cela njegova četa , i eto bruke do kraja života . A iskušenja se iz dana u dan ponavljaju . Misli i želje rastu . U istoj su jedinici . Stalno su zajedno . A potoka i hladnih izvora svuda puno .

Jednog dana dolazi komesar . Saopštava da je bolnica prepuna ranjenika i da doktor traži pomoć . Dve bolničarke moraju ići . Jednu će uzeti iz prve , a drugu iz druge čete . Dok govori , gleda u Rosu i kaže : " Moramo dati najbolje drugarice . Ranjenici su vrlo teški . Iz ove čete ide Rosa " .

Čim se sastanak završio , Rosa poče da se sprema . Poći će odmah sa komesarom . Pozdravi se sa svima , okači sanitetsku torbičicu o rame i ode . Dugo je pratio pogledom nju i lonče koje se presijava . Izgubiše se . Takav je naš rat . Stalni rastanci , stalna odricanja . Dokle samo ? Hoće li se izdržati ?

Život se u četi nastavlja normalno . Čas smo u borbi , čas na maršu , u zaštitnici . Milivoje najviše voli kad ga put vodi pokraj bolnice . Ra&dstroke;a se tada nada da će sresti Rosu . Ponekad i svrate u bolnicu da vide i obi&dstroke;u ranjene drugove . Na kratko , jer uvek krupni zadaci čekaju . Ponekad vidi Rosu . Uvek je u poslu . Osim onog kratkog " zdravo " ne stignu ni reč više da izmene .

Javljaju Milivoju da mu je brat od strica smrtno ranjen i da je prenet u bolnicu . On moli komesara da ga pusti da ode i da ga bar još jednom vidi . Na umoru je , a bolnica je blizu . Žuri i prelazi gustom šumom . Pored jedne usamljene šumske kuće vidi užurbanost . Ugleda Kremićku i doktorku . Već po njenom držanju shvati svu ozbiljnost situacije . Pozdravlja ih , a one jedva otpozdravljaju i žurno nešto pripremaju oko sanitetskih sanduka . Pričao mi je kasnije :

- " Brat mi je bio već u dubokom bunilu . Nije me ni prepoznao . Ja pomislih tada na njegovu majku Milju . Jedinac joj . Baš je rat zlo i nesreća . Nikome dobra ne donosi . Hoće li biti kraja ovoj pogibiji ?

Zadržah se tu skoro čitav sat , pa moram natrag u četu . Onako tužan , tromo i lenjo gazim kroz gustu bujnu bosansku šumu . Put me vodi pored jednog potoka . Tu je negde i glavnina bolnice . Svratio bih tamo . Ne ide danas baš tamo da svratim posle bratovljeve pogibije , mada me srce vuče . U tom začuh razgovor koji se izmešao sa žuborom vode . Put me baš tamo vodi . Isprečio se preda mnom samo još jedan mali šumarak . Ugledah Rosu i jednu njenu drugaricu . Zastadoh kao ukopan . One me ne vide , a ja nemam hrabrosti da napravim još korak-dva i da im se okažem . One , bosonoge , zagazile u potok i peru zavoje . Zavrnule pantalone do iznad kolena . Noge im se belasaju . Meni nešto zatitra u očima i sve mi se učini belo i meko kao pamuk , i kao oblak koji leluja po nebu , koga gledaš gledaš , a on beo i lep i mek - a ti ne možeš da ga dohvatiš . A i da možeš , ne smeš . Osetih da gorim , da su mu obrazi nabrekli , pa hoće da puknu . Srce lupa . Čini mi se maljevima udara po ušima . Slušam razgovor koji se stopio u tiho brujanje potoka . Voda prska noge , a one bele , još belje - a i dalje lelujaju levo i desno , baš kao pamučni oblak koji u momentu poče da se valja prema meni , da me pokrije , da udavi ... Pobegoh !

Neprijatelj nam je blizu . Dovukao i topove , pa bije neprestano . Mi dajemo oštar otpor . Samo tutnji . Čas sa njihove strane , čas sa naše . U tom puče vest : " Granata udarila u bolnicu . Poginule Rosa i Mila ! " Komesar nešto poče tiho da govori komandiru a ovaj glasno i kratko izdaje naredbu : " Krsta i Milivoje , hitno idite u bolnicu i pomozite ! "

Idemo žurno , a koraci odzvanjaju i mozak paraju . Sve smeta . Ako je tišina misliš ogluvećeš , ako nešto šušne opet smeta . I sad još ovi grubi koraci ! Stižemo . Bolnica u pometnji . Drugarice , uplakane , muvaju se tamo-amo , a ranjenici stoje u grupicama i zanemeli gledaju sa izrazitom tugom i neskrivenim bolom . Na zemlji leže jedna pored druge Rosa i Mila . Nisu ni krvave . Kao da spavaju jedna pored druge . Zastadosmo u stavu mirno . Partizanskim pozdravom odadosmo poštu . Skidosmo kape . Ja , nespretan i spleten , ispustih moju na zemlju . Sve se u meni steglo . Srce se stislo , pluća sklupčala a vazduh zastao u grlu i davi . Ukopasmo ih . Neko reče : " Kao da su bliznakinje " . Tako su i izgledale . Skoro iste rastom , samo je Rosina kosa nešto svetlija . Bi mi mučno i teško kad joj zemlju posuše po licu . Skoro pobegoh .

U bolnici se još kratko vreme zadržavamo . Ja tražim očima doktorku . Uvukla se u mene neka nova želja i smelost . Hoću da molim doktorku za Rosino lonče . Pri&dstroke;oh joj i prevarih je da sam to lonče ja dao Rosi i sad bi ga uzeo za uspomenu . Doktorka me mirno pogleda , još uvek utučena doga&dstroke;ajem te lagano poče da odvezuje lonče sa torbičice , pa mi ga bez reči pruža . Imao sam utisak kao da me je razumela i videla iza lončeta i ono drugo što je u meni .

Posle rata sam se oženio . Predao sam ženi moje ratne stvari . Ona ih čuva brižljivo i sa ponosom . Me&dstroke;u njima je i lonče . Nikad joj tajnu nisam odao . Ne zato što sam neiskren . Ne , ne ! Već zato što sam želeo da tajna do kraja ostane samo moja . Neizrečena , nedodirnuta i čista . Tako je veća . "

Dana je izuzetna devojka . Nije lepa , čak je ružnjikava . Zbog dubokog ožiljka me&dstroke;u obrvama izgleda uvek neprijatno namrštena i stroga . Takav je prvi utisak , a kasnije , što je čovek više sa njom , sve mu je milija . Otkriva da je topla , ljudska , meka . Dobrota prekrije i ožiljak i namrštenost zbog njega . Postaje tada izuzetno mila i draga . Teško je tu devojku opisati . Ništa kod nje nije suvišno . Ni reč , ni delo . Sva je odmerena , sigurna i pouzdana . Zato su joj drugovi i dali težak zadatak , da bude pomoćnik mitraljescu . Mitraljezac je bio Crnogorac , lep da lepši ne može biti . Stalno su zajedno zbog prirode samog zadatka . Njoj su preko ramena uvek redenici , a njemu puškomitraljez .

Pričaju drugovi često o njihovoj hrabrosti . Kažu , kao da su ro&dstroke;eni sa puškomitraljezom . Gde su oni , tu neprijatelj uvek odstupa . Zbog hrabrosti i njihove sigurnosti često ih šalju na najteže položaje . A oni nikad ne iznevere . Često borci govore : " Ide im borba kao od ruke . " Oni ozbiljni . U maršu i borbi su uvek jedno uz drugo , inače , van borbe , ona je sa drugaricama , a on sa drugovima . Delikatni . Pa ipak , prošuška se ponekad da se njih dvoje gledaju , ali samo kad oni ne čuju . A i bilo je tako . Gledali su se , a da nikad jedno drugom ni reč nisu kazali o tome . A znali su oboje . Velike , istinske ljubavi obično i ne traže mnogo reči . Ponašanje , pogled koji iskri , otkucaji srca koji uzburkaju grudi više i ubedljivije govore od mnogih reči koje se izgovore . Dana je uz to veoma stidljiva i ponosita . Kad bi znala da je ma ko prodro u njeno srce , da je ma ko tamo zavirio i video u njemu lepog Crnogorca - ona bi umrla od stida . Čak ni on to ne sme da zna . Ni jednim gestom ne sme da mu se otkrije . Ratuje se . Gine se . Nije vreme tome . Od njih se traži ozbiljnost , disciplina , odricanje . A i Crnogorac bi se pre ubio nego da doživi partijski sastanak i kritiku kako ljubuje preko puškomitraljeza . Taman ! Guši on tu istinu i pred samim sobom . Nosi duboko u sebi lik ove gorde i čestite devojke , koja ga u stopu prati izlažući se stalnoj zajedničkoj smrti . Posle rata ! Eh , posle rata ! Ženićemo se . Borci su govorili : " Ako se rat završi u ponedeljak , već ću se u utorak oženiti . A uzimaćemo samo komesare za kumove , pa neka nas onda kritikuju ako mogu " .

Atmosfera je napeta . Sprema se veliki okršaj . Peta ofanziva uzela maha . Padaju drugovi kao snoplje . Neprijatelj dovukao veliku snagu , a uporan i naoružan do zuba . Ne odstupa lako . Rešio da nas uništi . Komesar saziva sastanak . Objašnjava situaciju i predočava snažne napade : " Moramo biti spremni , moramo izdržati , moramo se pokazati , moramo ! " Tišina . Svi slušaju reči čoveka koji nosi veliku odgovornost , jer naredba koju je maločas dobio glasi : " Položaj se ne sme napustiti po cenu glave " . Ide komesar od druga do druga i svakome daje poneki savet , kaže poneku reč . Prolazi pored Dane i Crnogorca . Oni čiste i glačaju puškomitraljez . Njima u prolazu samo kratko reče : " Dobro je ! " Tako , sve do poslednjeg borca . Smotru završi rečima : " Sad se malo odmorite i okrepite , a u sumrak krećemo " . Neprijatelj nije daleko . Golim okom ih vidimo , samo je teško doći do njih . Nepristupačan je teren . Moramo puzati prema njima strmom vododerinom . Nigde travke da se čovek uhvati i zadrži . Naprave borci korak-dva pa se survaju natrag i po pet koraka . Hvatamo se jedan za drugoga . Pomažemo se i puškama , oslanjajući se kundakom o nesigurno tle . Crnogorcu na ramenu težak puškomitraljez . Drži ga čvrsto rukama kao kleštima , da ga ne ispusti kada klizne natrag . Ne da mu ni da mrdne . Za njim Dana sa redenicima . Pritisli je . Teški su . I ona se ne da . Uspravna i malo zadihana grabi ispred drugova . Najzad se jedinica zaustavlja i zauzima položaje . Pred zoru otpočeše čarke . Prvo se javiše Nemci . Malo pripucaše , pa stadoše . Ispituju teren . Partizani ćute . Malo potraja , pa se opet Nemci javiše . Puste rafal dva pa stanu . Niko im ne odgovara . Nastavljaju da se privlače . Sve su bliže i bliže . Već ih partizani čuju . Čuju im korake . Čuju razgovor koji se gubi kroz šumu i umire negde u brdima . Kad se Nemci već sasvim približiše , pade naša komanda : " Pali " ! Zagrme šuma . Zemlja se zatrese od eksplozija koje kao uragan nadiru sa obe strane . Mitraljezi ne prestaju . Malo nas potisnuše . Onda opet žestoka borba , pa mi njih vratismo . Sad zatišje , pa opet isto . Tako dugo . Borba za borbom se smenjuje . A onda naša oštra naredba za napad . Čuje se : " Puškomitraljez napred " ! Crnogorac ubrzano a skoro potrbuške istrča na jedno uzvišenje . Uz njega odmah i Dana . Natovarena municijom , ali ni stopu ne zaostaje . Prilegoše i skoro prilepljeni za zemlju otpočeše da kose . Dana dodaje municiju i jedva uspeva da stigne hitrog puškomitraljesca . Nemci uporni . Vidimo da padaju , da ih odnose , ali ne odstupaju ni stopu natrag . Najzad popustiše . Mi se malo osnažismo i oslobodismo . Ne vidimo ih više . Da bi se bolje namestio , Crnogorac se malo podiže i taman koleno osloni kad se začu rafal sa suprotne strane . Samo jedan i stade . Crnogorac klonu i kao da se osloni na puškomitraljez , malo se prema njemu povi , a onda sruči glavom u Danino krilo . Lepo lice i rasturenu kosu obli krv . Dana zbunjeno i bez reči upre pogled prema drugovima kao da traži od njih nešto . Ožiljak me&dstroke;u ve&dstroke;ama se produbi , a oči neprirodno raširiše kao da ne veruju u ono što vide . Preblede . Ponovo uroni licem u krilo , kao da hoće još jednom da vidi i da se uveri u nesreću koja je snašla . Diže još jednom pogled kao da ispituje sve prisutne šta kažu i da li je ovo istina . Vidi da svi ćute . Sruči se i obrgli krvavu glavu , pritište je na grudi i kriknu : " Drugovi , pa ja sam ga volela ! Drugovi ! " Poče da ljubi krvavo čelo , pa mokru krvavu kosu . Drži mrtvu glavu a i sama krvava po licu gleda čas u nju , čas u drugove kao da traži pomoć , kao da moli . Zaboravila je u tren na stid , na partiju , na kritiku , na komesara i stalno izgovara jedno te isto : " Da , drugovi , ja sam ga volela ! " Kao da je to što ga je volela nepremostiva barijera za smrt koja joj je ugrabila voljenog čoveka .

Odmah smo je premestili u bolnicu da neguje ranjenike . Tu je ipak lakše . Pozadina je . A niko nije umeo ranjenike tako nežno i pažljivo da dvori kao ona . Samo joj nikad niko više nije video ni naznačen osmeh . Naprotiv , ožiljak me&dstroke;u obrvama se pojačao , produbio , što joj je davalo izraz trajnog bola koji utehe nema .

Ubrzo posle rata - umrla je .

Radivoje je postao komandir čete . Pohvaljen je zbog borbe koju je vodio kod Sokolca i dobio je durbin . Tog dana od neprijatelja je zaplenjeno mnogo raznovrsnog materijala , dosta municije i jedan durbin u lepoj kožnoj futroli , sa kaišem koji se prebaci preko ramena . Mašinku i bombe je zaslužio kad je vodio borbe prsa u prsa , kada je sa ranjenom i krvavom rukom nastavio borbu sve dok neprijatelj nije potisnut . Tek posle toga prihvatio je lekarsku pomoć i bio previjen . Voleo je on svoj šmajser , teško zaslužen . Čistio ga je , negovao . Voleo je i " kruške " oko pojasa . Često su bile presudne u bitkama , a čuvaju se samo za najteže i najodsudnije trenutke . Ali durbin ! Prvi put ga ima u rukama . Briše ga , čisti , pažljivo nosi i još pažljivije rukuje njim . Skoro ga miluje kad ga u ruke uzme . Daje ga i drugovima da gledaju , a oni se tada dive glasno : " Auh , eno intendantura , kao da je ovde uz nas ! Eno i Kremićke sa njenim sanitetom ! Skidaju sanduke sa konja , a evo konji kao da su nam u krilu , samo što nas ne izgaze " . Uz to viču : " Kremićka , čuvaj se ! " I tako , priča za pričom o ovoj moćnoj spravi koja približi ljude i predmete , pa ti se čini sad ćeš ih sve rukom dohvatiti .

Radivoje je mlad . Sad mu je tek devetnaesta godina . Za devojke je ipak ponešto znao . U selu je ostavio lepu crnku , ćerku njegovog komšije . Samo ih je jedna kuća razdvajala . Igrali su već i u kolu . Pomalo bi joj tada stezao ruku dok igra , a vatra nekakva bi ga zagrevala i silazila u noge sve do stopala . Noge bi tada ludo poletele . Žao bi mu bilo kad se kolo završi , a on pusti devojačku ruku . Došao rat i prekinuo mladalačko bu&dstroke;enje . Radivoje ima danas drugo kolo - svoju četu , i drugu muziku - rafale i eksplozije praćene borbom .

Opet je Radivoje ranjen . Sad je rana teža . Mora da ostane u bolnici . Svakom junaku pada veoma teško ležanje u bolnici pa makar bio i sa dvadeset rana . Vole oni doktore i drugarice koje ih neguju , ali teško im pada ležanje dok drugovi jurišaju u prvim redovima . U bolnici mogu samo da pričaju o tim jurišima u kojima su i oni najčešće bili prvi .

Doktorka mu je mlada i nežna drugarica . Osećajna . Dok previja ranjenike i sama preživljavala njihove muke i bolove . Vidno je izdaje lice koje za to vreme pati . Ona nikad ne završi previjanje , a da ne kaže koju lepu reč ranjeniku i da ga ne pomiluje . Svi smo je voleli i radovali joj se kad do&dstroke;e .

Radivoju su pošle rane nabolje . Ne treba više da se previja svakodnevno . Doktorka ga sad preskoči , pa previja druge do njega i uvek ih na kraju pomiluje . Njemu poče da pada teško što njega preskače . Zna da su mu rane dobre i da tako treba da bude . Ali ipak ! Ne zna ni sam zašto , ali oseća da mu nešto smeta kad ga ona zaobi&dstroke;e . Dok ona radi , Radivoje gleda , gleda . Učini mu se i lepa , a njen glas mio . Oseti tako da ga taj glas greje i u grudima postaje toplije . Pogled mu se zadržava čas na kosi koja joj se rasipa po licu kad se sagne , čas na nežnim rukama u kojima instrumenti zveckaju . A kad te ruke na kraju pomiluju ranjenika , u njemu se razlije revolt i nervoza . Zašto mora baš i da ih pomiluje ? ! Kad se probudi samo misli na previjanje i jedva čeka da doktorka do&dstroke;e . Tada opet počne da prati svaki njen pokret i uvek iznalazi nešto novo što bi zagrevalo njegovu maštu . Ni sam nije primetio da se malo odvojio od svoje čete , pa da sve više misli o doktorki a sve manje o drugovima . Rana je sasvim dobro . Doktorka saopštava da nas , nekoliko drugova , vraća u jedinicu . Raduju se oni povratku svojim drugovima . Raduje se i Radivoje , ali oseća da u bolnici ostavlja jedan deo sebe . Teško mu je isto onako kao kad je ostavljao svoju četu .

Četa oduševljeno dočekuje svog komandira . Svi su radosni . Osećaju se sigurnijim kad je on sa njima . Naročito kad su u borbama u jurišima . Sve je lakše sa njim . Na njemu kaiši i durbin . Sad ga često uperi prema bolnici . Čim je bolnica na vidiku , a četa stane da predahne , durbin napušta futrolu i u rukama junaka traži prostor u kojem će možda naći onu koju je poneo u mislima , u srcu .

Rat je završio . Radivoje izrastao u visokog vojnog rukovodioca . Oženio se , ima i decu . Bele vlasi već zašarale sme&dstroke;u bujnu kosu . U časovima odmora često se sa drugovima prepričavaju doga&dstroke;aji iz borbe . Izuzetni su to bili časovi i momenti . Izuzetni dani , sa izuzetnim doga&dstroke;ajima , pa im se zato ratnici vraćaju i ne mogu pobeći od njih . Jednom se tako povede i razgovor o ratnim ljubavima . Pričaju ratnici . Svako ima svoju priču . I Radivoje ima svoju :

- " E , ja se zatreskah u doktorku . Ni manje , ni više nego u doktorku , drugovi moji ! Sve se svodilo na oči , na gledanje . Gde bi drugo i smeo pomisliti ? ! Jedva čekam da do&dstroke;e i da nas previja . A kad sam izašao iz bolnice , nastale muke velike , spašavao me durbin . Sećam se , tako , ja se zakamufliram u žbun da me niko ne vidi , a pogotovo ona , pa je durbinom privučem . Jadnik , tada sav srećan osećam kao da je tu pored mene . Gledam je jednom , a ona na konju . Kose joj lepršaju , a ona jaše čvrsto , pravo kao džokej . Skoči sa konja , pa odmah na posao . Previja , previja . Pa , lepo , neka ih previja ! Ali kad pomiluje ranjenika to mi zasmeta , hoću da crknem . A ona uvek ista . Ne haje za moju pobunu skrivenu u žbunu , za mene sa durbinom na nosu . I tako , boga mi drugovi moji , do kraja rata . Žbun , durbin i ljubav . Eh , kako je lepa mladost ! " - završi junačina svoju priču .

Kažu mi , odre&dstroke;en si da ideš na politički kurs . Naredba je naredba . Pogotovo u ratu o naredbi se ne diskutuje . Spremaj se , i polazi ! Nema druge . Vojnik si . Objašnjenja se nastavljaju : " Kursisti će se sakupiti u Radaslijama kod Glamoča " . Pristižemo . Dolaze izabrani drugovi iz raznih jedinica . Posle kursa biće raspore&dstroke;eni po jedinicama na političke dužnosti .

Malo mesto Radaslija prihvatilo trideset vrsnih momaka . Uglavnom dotle se nismo poznavali . Me&dstroke;utim , u partizanima se prijateljstvo brzo kovalo , pa smo već prvoga dana bili svi bliski kao da se odavno znamo . Iščekujemo samo još druga koji će kurs voditi . Umesto druga , predveče , do&dstroke;e jedna drugarica . Ozbiljna . Malo govori . Pozdravi se sa svima nama ponaosob , a dok nam drži ruku gleda nas pravo u oči , kao da nešto u njima traži . Pošto i poslednjeg pozdravi reče kratko : " Ja sam Slavka " . I ništa više . Posmatra nas i dalje . Lagano prelazi pogledom preko naših likova . Negde pre&dstroke;e brže , a negde se malo zaustavi . I dok gleda , pogotovu kad se zaustavi pogledom na nekome , suzi prostor izme&dstroke;u trepavica , kao da je baš kod tog druga nešto otkrila samo njoj važno i značajno . Gledamo i mi nju . Ima sivo odelo . Sva je nekako siva . Sme&dstroke;uška , a kose niti su plave , niti sede , već nekako sive . Nikad takve kose nisam videla . A oči isto plavo-sive .

Večerasmo , a ona odmah zakazuje sastanak . Kratko reče : " Posle večere otpočećemo sa radom " . I evo nas u jednoj većoj prostoriji dosta lepe i prostrane zidane kuće . Govori nam prvo o programu , zadacima , o disciplini , o radu i ozbiljnosti obaveza kojih smo se primili . " Vi ćete stvarati nove kadrove . Za to morate biti dobro spremni i potkovani znanjem . Pored junaštva i odanosti pokretu i partiji postoji i teorijsko znanje . Bez takvog znanja politički rukovodilac nije kompletan ... - i sve tako redom , a kad izgovori " s " meša ga sa " š " pa nikad ne znaš da li je " s " ili " š " . Odmah mi se to kod nje dopalo . A i drugovi primetili , pa kad nam Slavka prilazi oni šapuću tiho , da ona ne čuje : " Evo je Šlavka , dolazi " , i nastane prigušen smeh .

Časovi se drže svakodnevno i pre i posle podne . Re&dstroke;aju se pred nama : Marks , Engels , Lenjin , robovlasništvo i tako sve do kapitalizma , do fašizma i do naše borbe . O Bože . šta sve ta žena ne zna ! Zaključujemo da je vrlo pametna . Saznajemo da je pravnik . I sve joj je lepo , samo se nikad ne nasmeje . Uvek je ozbiljna , zamišljena , brižna . Pa ipak nije oštra . Ima plavosive velike bademaste oči tako tople i mile , da joj osmejak nije preko potreban . Dok te gleda osetiš da ti je bliska a i da si ti njoj blizak . Zavolesmo je . Nisu nam časovi teški , mada se mnogo radi . Mnogo je novih pojmova , novih dotle nepoznatih izraza . Pa ipak brzo i lako shvatamo . Ima naša profesorka nešto izuzetno u izlaganju materijala , pa nam sve prianja kad je samo jednom čujemo . Dok govori sve nas prati i stalno prelazi sa lica na lice , kao da ispituje jesmo li je shvatili . Ume ona u pravi čas i da ponovi kazivanje . Oseti ona uvek koliko smo usvojili ono što nam govori . A želi i trudi se da nam ništa ne umakne , da nam svaku prazninu u znanju popuni . U rukama joj je stalno notes sa crnim koricama . Ne preveliki , a sitnim slovima ispisan . Ne ispušta ga iz ruke i stalno nešto beleži , beleži . U prvo vreme tome nismo pridavali veliku važnost , ali kasnije počesmo taj notes da respektujemo . Saznao je neko od naših kursista da u njemu beleži sve o nama . I to ne samo kako savladavamo teoriju , nego i kakvo je naše druženje , naše ponašanje , a naravno i uspeh . Taj će notes i sadržaj u njemu opredeliti naša dalja putovanja i odrediti naš novi raspored po jedinicama .

Počinjem sve više da zapažam njeno " s " i " š " , pa njenu sivu kosu u krupnim loknama koje padaju po vratu i miluju njegovu belinu , pa oči ... Uskoro zapažam i njen duboki , kao somot meki glas dok peva sa nama . Sve zapažam na njoj i oko nje , i sve mi se lepi za dušu , za srce . Interesantno je , kako me taj glas uvek pomalo rastuži ili bolje rečeno razneži , ali ne onom poznatom tugom za nečim , već kao da sa tom tugom toplo ponirem negde u dubine . Trudim se da sve upamtim , sve što priča ova neobična žena , samo da se pred njom ne obrukam . Dok je slušam i gledam stalno mi se vraća misao : " Zašto se nikad ne nasmeje ? " Onda zaključim , možda i ne bi bila ono što jeste samo da je malo drukčija .

Završismo kurs . Rastajemo se . Meni je " notes " odredio da idem u Krajišku jedinicu . Pozdravljamo se . Neki su već sinoć otišli . To su oni koji su raspore&dstroke;eni po najbližim jedinicama . Moj put je duži . Saznajem da u mom pravcu ide i Slavka . Obradovah se , mada nikome o tome ne govorim . Ne bi bio greh i glasno to da kažem , ali nešto me goni da to zatajim .

Pred podne polazimo i nas dvoje . Lep sunčan dan . Idemo kroz gustu , veliku šumu . Miriše svežina i opija . Prijatno je ići sa ovom ženom stazama koje je priroda lepotom bogato darovala . Ponekad idemo dugo ćuteći , a ponekad razgovaramo . Ona priča uvek isto : " Marks , Engels ... " , a ja bih hteo i želeo nešto drugo . Skoro da mi je i prijatnije ćutanje praćeno krckanjem grančica i šuštanjem suvog lišća pod nogama . Bliži sam tada njoj nego Marksu , i bliži samom sebi . Želeo bih ako pričamo , da pričamo o nečem drugom . Da pričamo o sunčanom danu , o mirisu i lepoti šume kroz koju prolazimo . Želeo bih da zapevamo , da me miluje njen duboki baršunasti glas , da nam se glasovi izmešaju i zagrle . Silazimo i dalje , ali sad niz kamenu liticu . Slavka se spotače i pade . Pritrčim i uhvatim je za ruku i rame , da pomognem . Ona se u tren diže , i kao srna nastavi put . Bi mi žao što se izmače tako brzo iz mojih ruku . Malo tužan idem i dalje za njom i mislim : " Kad se budem ženio , ženiću se samo onom devojkom koja bude slična ovoj ženi " . Idem , idem i ponavljam to u sebi kao da dajem nekakav zavet .

Rat se završio . Brzo sam se oženio . Žena mi je Ličanka . Uvek ozbiljna a istovremeno mnogo mila . Retko se smeje . Nikad glasno da se čuje i ako joj se iskrade osmejak , on je nekako tih i samo naznačen krajem usana . Oči krupne , nisu sive ali su tamno-plave . Kad govori zapliće " s " i " š " . Jedino nema krupne sive lokne koje padaju po vratu , niti baršunast duboki glas kad peva . Pa ipak , zavet sam ispunio . Bio je jači od mene .

Došao je u partizane kao vižljiv momčić . Ni dečko , ni momak . Boga mi , već za godinu dana razvi se u lepog mladića . Brčići mu ispod nosa zacrneli , a glas postao krupan , muški . Vredan , hitar kao munja . Svud se na&dstroke;e da pomogne , svud stigne i sve mu ide od ruke . Pa čak ako do&dstroke;emo u neko selo ili ma kakvo naselje i tamo stigne da se upozna sa ljudima , da stvori prijateljstvo , da pomogne oko sena , stoke , pa čak da se na&dstroke;e i za plugom . A sve to čini lako i sa ljubavlju . Ljudi ga svud zavole i prihvate , pa ga i seoske cure već pogledaju . Na njemu lepo , uvek utegnuto vojničko odelo . Umeo je da se sna&dstroke;e u svemu , pa i bolji komad odela da pribavi , a voleo je i da se kicoši . Partizansku kapu nakrivi na jednu stranu , pa samo što mu ne padne . Čini mi se , da je još samo jedan milimetar nakrivi izgubila bi ravnotežu i sletela sa glave . O pojasu mu revolver i jedna bomba . Na ramenu laka puška - talijanka , a sve sija uglačano i očišćeno . Kako bi devojačko oko moglo a da se ne zaustavi i ne primeti ovako nalickanog lepotana ! Još uz to ovakvog oružjem okićenog junaka !

Vraćam se iz štaba . Prolazim pored tek pokošenog i uplašćenog sena . Ne vidim nikoga , a čujem razgovor . Pritajih se . Ne znam ko je . Vojnik mora da bude oprezan . Plastovi su i našoj , a i drugim vojskama često bili dobra skloništa . Tako je poginuo i Budo Tomović . Zaseda bila skrivena u plastu , a on prolazio baš tu pored njega i iz takve zasede poginuo . Prilazim i dalje , ali veoma oprezno . Začuh ljudski razgovor . Mešaju se muški i ženski glasovi . Malo dalje ovce pasu . Čobani - pomislim . U istom momentu prepoznam Božin glas . Šta će on ovde ? Bolnica je daleko bar pola sata . Još bolje se pritajim . A Boža se raspričao . Ne staje . Ženski glas se samo povremeno pomalo iskrade . Najčešće kratko , sa onim : " Auh ! Ih ! Ah ! " Slušam dalje kako Boža priča :

- " Neprijatelj samo kad čuje moje ime nada se u bekstvo . Ja ih tada kosim kao zečeve . Šta sam ih sve pobio ! "

- " Uh ! " - ote se devojci .

- " Ma nije to ništa ! Kad skočim na bunker , pa počnem odozgo da bacam bombe kao kruške ! Svaka leti pravo u otvor , i samo zaprašti i sevne . Niko živ ne iza&dstroke;e , osim dima koji kulja i sve u crno zavija " .

- " Uh ! " , ponovi devojka . A sirota ne zna da Boža dotle ni jednu jedinu bombu nije razvio , niti je bunkeru prišao , osim kada je već osvojen . Nije ni bio bombaš . Stalno je u sanitetu . Oprema nam konje , tovari sanduke sa sanitetskim materijalom . Niko to nije umeo tako brzo i spretno da uradi kao Boža . Zlata nam je baš tu vredeo . Samo ratnik može da zna koliko znači spretnost takvog borca u momentu naglog juriša , kad treba hitro ispred neprijatelja izvući ranjenike i materijal neophodan bolnici . Bilo je trenutaka kada je više vredeo sanduk sa zavojima nego neki bunker koji se isprečio na putu . Boža nam je tada više vredeo nego da je u akciji skočio na takvo utvr&dstroke;enje . Često se u svom poslu izlagao pogibiji , koja nije manja od one kojoj se izlaže bombaš . A tek kako je samo umeo brzo i lepo nosila da napravi ! Ali sve se to devojci ne priča . Taman posla ! Sanduci , zavoji , nosila , tovarenje konja ! Junak pred devojkom mora da bude na bunkeru , u jurišu , da kosi neprijatelja , da ga nada u bekstvo . Zna Boža kako treba sa devojkom . I zato momče nastavlja :

- " A tenkovi ! Kad sednem u njega i pojurim , čitav bataljon Nemaca rasturim kao vrapce . Tako ja jednom uletim velikim tenkom pravo me&dstroke;u njih . Već sam lancima mnoge izgazio i sve ih slepio sa zemljom , a one ostale mitraljezom iz tenka : " Tam , tam , tam ! " Svi mrtvi svi do jednog . Niko više ni da mrdne .

" Auh ! " izlete opet začu&dstroke;enoj i zadivljenoj devojci , a sirota nema pojma da mi partizani nemamo ni topova , ponekad imamo samo po nekoliko metaka , a kamoli tenkove . Ali Boža tako ubedljivo priča da ja još uvek šćućurena uz plast mal'te ne začuh grmljavinu izmišljenih tenkova i miris popaljenih bunkera . Sluša devojka udvarača junaka . Ko ga takvog u srcu ne bi poneo ! ?

Žao mi je da me Boža primeti . Žao mi je , jer bi se stideo . U zemlju bi propao zbog pregoleme mašte . A poštovao me je i voleo mnogo . Znao je da sam ga onako tananog i slabog već prvog dana prihvatila i negovala kao sina . Čak mi je posle rata posvetio svoju prvu napisanu knjigu sa utisnutim " Vaš sin Boža " . Razgovor se nastavlja i dalje , ali uze drugi tok :

- Pusti mi ruku , cvrkuće ženski glas .

- Neću !

- Pusti kad ti kažem .

- Neću ! I cmoknu glasan poljubac .

Devojka skoči i otrča ovcama . Vidim je . Vižljava . Mlada . Nema joj šesnaest godina . Nosi pletivo i torbičicu . Zabola glavu me&dstroke;u ruke i brzo iglama premeće , a ne verujem da stiže njima petlje da hvata . Boža joj doviknu iz daleka : " Doći ću i sutra ! " , pa se uputi trčeći prema bolnici . Još uvek skrivena gledam za njim . Trči poskakujući . Zemlja ga ne drži . Polako uputim se i ja za njim . Stižem u sumrak . Pred kazanom red . I Boža u redu . Veseo . Raspričao se i zadirkuje drugove oko sebe . Nagne se na uvo i šapuće im nešto , pa se delija isprsi verujući valjda i sam u bunkere i tenkove , u pokošene i pogažene Nemce , u devojče koje je ostalo zbunjeno da sanja o junaku i veruje u njegove priče .

Rat se završio . Boža postao oficir . Izuzetno pametan i sposoban . Oženio se . Često me posećuje . Jednom , dok smo drugarski iskreno ćaskali , setih se plasta sena . Počnem lagano da mu pričam , a sećam se svakog detalja , svake reči . Ne kažem mu još uvek da sam bila iza plasta sena . Iako je već zreo čovek , pocrvene i zasmeja se . " Tačno ! Otkud sve to znaš ? Teško meni , ali sam se obrukao . Da sam te onda ugledao oduzeo bih se . " " Zato ti se nisam ni javila . Znala sam kako bi ti bilo . Znala sam još tada da si me izuzetno poštovao i voleo . "

- " E , pa doktore i majko moja sad ću ti baš sve reći . Prvo o toj curi . Sve dok je bolnica bila tamo , iskradao sam se i trčao da " prebrojavam " ovce . Pa čak jednom i posle rata put me nanese tamo . Na&dstroke;em je . Udala se i već imala sinčića . Prepoznala me je . Znam da me je prepoznala , mada je uporno tvrdila da se ne seća ničeg . Dok je govorila , crvenela je i bežala očima da pobegne od istine . Ma , bilo je toga ! Bilo je još mnogo puta pored mnogih plastova , samo što me ti uvek nisi špijala i prisluškivala . Samo , kunem ti se kao svojoj majci , nikad im veliku štetu nisam pravio . Uhvatim ih za ruku , cmoknem - pa bež ! Gde bih i smeo više ? Da je komesar i toliko znao , teško bi mi bilo ! Ovako , sa doktorom prošlo se dobro " .

Tako mi završi priču ovaj neustrašivi junak sa bunkera koji su ostali za njim da se guše u gustom dimu i tenkova koji jure preko neprijatelja i kose ih kao vrapce .

Već iz daleka , kad ugledamo naselje u kojem ćemo konačiti , radujemo se . Prihvate nas krovovi kuća , pojate , senice . Tada se divno odmorimo . Ne kisnemo , rosa nas ne vlaži , magla ne upija u kosti . Divota ! Teški su i nemili ratni darovi koji nas najčešće prate , kad umor savlada , a san pritisne , pa se na kamenu ili vlažnoj zemlji prihvati postelja . Samo onaj ko nije imao krov nad glavom može da ceni i shvati kolika je blagodet toplog doma . Pa iako još pod tim krovom čekaju raširene , tople ruke domaćina , sve tada postane lepo . Zaborave se bar za kratko nevolje koje prate ratnika .

Doktor Duško mi je jedan od najmilijih drugova . Sa Borom se mnogo družio i voleo ga , pa je i mene prihvatio kao ro&dstroke;eni brat . Govorio je : " Nemam sestru , a uvek sam je želeo . Našao sam je u tebi " . Bio mi je iskren i verovao u moje prijateljstvo prema njemu . Zato sam često ponešto više znala o njemu nego drugi . Bio je simpatičan , razgovoran i privlačan čovek . Prešao je četrdesetu i približio se pedesetoj , no to ništa nije smetalo ženama da ga brzo zapaze . Zapažao je i on njih .

Raspored lekara je bio takav da sam nekako skoro čitavog rata bila sa njim . Ili sam mu bila zamenik ili pomoćnik , pa i upravnik bolnice pod njegovom komandom . Veoma smo se slagali u radu , a i kao ljudi . Normalno , da sam u takvoj situaciji mogla najviše o njemu da znam . A naročito smo se približili kad je dobio tifus . Bio je težak bolesnik . Kao komplikaciju dobio je i zapaljenje pluća . Zaista , imala sam tešku borbu da ga pod nemogućim okolnostima iščupam , da stane na noge . Cenio je on to i govorio : " Jedan mi je život darovala majka , a ovaj drugi dobio sam na dar od tebe " .

Ponekad mi dopre do ušiju da Duško mnogo pazi usamljene učiteljice i popadije , koje zateknemo u selima . Šuška se a ja ne verujem . Znam , on je prijatan , veseo , srdačan , pristupačan . A zar to mora biti odmah greh ? Ne , to nije istina ! Ima ženu i već veliku ćerku u Srbiji . Voli ih i često , vrlo često , sa ljubavlju priča o njima . Ne , ne dam ja mog druga . Ne prihvatam šuškanja i priče . Niko ništa stvarno i ne zna ali se zucka . Doduše , najčešće su nam glavni sanitetski centri u školama ili crkvenoj kući , ako je ima . To mi se činilo sasvim normalnim . Obično su to i najudobnije zgrade u selu , najprostranije , pa logično i najbolje odgovaraju za smeštaj ambulante i previjališta .

Nalazimo se u Bosni . Smešteni smo u školi . Simpatična i mila učiteljica širom raširila srdačne i gostoprimne ruke . Trči po ceo dan . Pomaže oko kazana , pere zavoje sa bolničarkama , pa i nama lekarima se na&dstroke;e pri ruci . Ostadosmo u mestu desetak dana . Učiteljica naš čovek . Muža su joj odveli u prvom naletu i streljali odmah , četrdeset i prve . Nisu bili ni godinu dana zajedno . Nisu stigli ni porodicu da steknu . Učiteljica je nastavila da radi sa ženama , a govorila je da žali što nema bar jedno dete od voljenog čoveka . Znala je tada da se rastuži , pa i da zasuzi . A Duško , plemenit i human čovek , zagrli je i teši . Tu pred svima nama . Pa , šta tu može biti grešno ? !

Osnovala se OZNA , kako sam ja govorila " naša policija " kad bi me neko pitao šta znači ta skraćenica . Bilo mi je dugačko da objašnjavam . Ljudi su shvatali . A OZNA brzo nauči svoj posao . Sve znaju , svud zavire a da ih i ne osetiš . Saznali i za gostoprimstvo dobre učiteljice . Nemaju oni ništa protiv toga . Neka su žene ljubazne i dobre , ali njima smeta Duško . I ono što nisam primetila ja , saznali su oni . Sasvim je normalno da se o svemu obaveštava komesar , pa je obavešten i o tome .

Pozvaše Duška u Štab . Ništa neobično . Često ga pozivaju da primi novu naredbu , da referiše , da dobije obaveštenje o pokretu i slično . Neobično je to što ga dugo nema , pa nam čak ni na konak ne do&dstroke;e . Mislim , sigurno se opet nešto krupno sprema . Nova ofanziva ! Biće novih napora i nevolja . Šta se može ? Rat je takav . Splet ljudskih stradanja .

Tek sam svoje poslove završila u bolnici , kad evo ga kurir iz Štaba korpusa : " Doktorka , komesar zove hitno da do&dstroke;eš " . Opet mi kroz glavu prolaze velike akcije , pokreti , nosila , ranjenici ... Zašto bi me drugo zvali ? Žurno se opremim i pojašem konja . Moj konj mlad , hitar , prava vidra . Samo ga malo sa boka mamuzom dodirnem , a on kao strela poleti . Ja se tada savijem , priljubim uz grivu , čvrsto stegnem uzde i uživam u vetru koji me miluje . Prvo letimo preko ravnih polja , pa pored gustih šumaraka , koji se ukazuju levo od nas . Dalje se šumarci nastavljaju u divnu stoletnu šumu . Moj konj bez komande pre&dstroke;e u galop , pa se utiša . Valjda se zamorio . Već smo i blizu sela u kojem je smešten Štab . Tišina . Nigde žive duše . Samo topot kopita remeti ovaj lepotom ovenčani mir . Iznenada iz gustog zelenila proviri Duško . Skriven , samo glavu proturio iz zelenila . Mahnu mi rukom da skrene pažnju na sebe i brzo , više šapatom nego glasom , dobaci mi : " Druže , spasavaj kako znaš " ! I nestade . Imamo mi žene neko čudno čulo koje je mnogo osetljivije nego kod muškaraca . Valjda nam ga je priroda usadila zajedno sa materinstvom . U tren sve shvatih . Učiteljica , udovica ! E , moj Duško , znači bilo je tu nečeg , čim je došlo gore do komesara . Popustih i ja sa ube&dstroke;enjem o čistoti moga Duška . Pomuti me sumnja . A onda , u momentu javi se u meni nekakav otpor . Javi se želja da branim , da ne dam ovog dobrog čoveka .

Stižem u Štab . Komesar me ljubazno dočeka , kako to već ide . Na licu mu bezazlen izraz kao u jagnjeta . Reklo bi se , samo sunce sija i nigde oblaka . Sedosmo za dugačak sto , smešten u predvorju lepe oveće kuće . Sa nama je još nekoliko drugova . Porazgovarasmo kratko , a onda se komesar diže i pre&dstroke;e u omanju odaju odmah do ove . Tamo je njegova soba za rad , sa jednim malim stolom i papirima na njemu . Pozva i mene . Zatvori vrata i opet ljubazno , komesarski ljubazno , ponudi da sednem . Bezazleno i milo , kao da me na gozbu priprema , a onda se , odjednom , smrče i uozbilji . Celo mu lice dobi sasvim novi izraz . Svečan , strogo ozbiljan , otpoče : " Doktore , ti znaš koliko te cenim , poštujem i koliko verujem tvojoj reči . Pozvao sam te da nam kao dobar komunista pomogneš oko prljavih rabota koje je počinio Duško . Ti znaš stav i liniju naše partije . Mi je moramo čuvati , jer samo besprekorna čistota može nas održati kod naroda koji nam bezmerno veruje " . Lepo govori komesar . Visoko obrazovan čovek , a rečit , pa mi svaka njegova reč za srce prianja . Ja ga gledam , mučim se . Nije mi lako , ali već u sebi sastavljam odgovor . On nastavlja : " Sve znamo . Obavešteni smo " . OZNA , mislim ali i dalje mirno slušam . " Ti si stalno sa Duškom . Ozbiljna si žena i pametna . Mora da si primetila ... " , nastavlja komesar dugu priču i nikako da stane . Vidim , zaista mnogo zna . Zna mnogo više od mene , a štrecnu me kad izgovori " Izneverio je moral partije , izneverio moral naše partizanske vojske i mora biti kažnjen ! " Steže me u srcu , a grudi zastale , utišale se i ne dišu . Lepo hoću da se ugušim . Komesar opet : " On tvrdi da sve to nije istina . Poziva se na tebe . Znam , ti si odana partiji , provereno odana , i reči ćeš nam istinu ! " Zaćuta malo , a pogled mu se upi u moje lice , iščekujući iskrenost i istinu . On čeka odgovor , a ja zanemela . Da samo ne pomenu partiju , odanost , iskrenost - bilo bi mi lakše . Prevariti komesara čoveka , radi spasa drugog čoveka , išlo bi nekako , ali partiju ! U momentu nešto se u meni prelomi i ohrabri me da ne kažem istinu , da spasem , da pobegnem zajedno sa Duškom od kazne . Stavim celu šaku na grudi , na srce , i dok gledam komesara u oči isto onako uporno kako on mene gleda , izgovorih laž : " To su klevete . Ja sam uz njega stalno . Lekar sam . Morala bih bar nešto primetiti . To nije istina ! Tvrdim i duboko verujem u ono što govorim . A dok govorim , prisećam se da je Duško noću izlazio i tek se u zoru vraćao . " Nasta tišina . Gledamo se i dalje uporno . Gledamo , a onda komesar prekinu : " Dobro doktore ! " U uglu usana mu zaiskri skriven , jedva primetan osmeh , koji on brzo savlada i ponovo se uozbilji i namršti . Jasno mi je bilo da mu nije promakla moja kriva zakletva . Jednom , posle rata , dok smo se vozili ka Avali na nekakav prijem i bili sami u kolima , pričali smo o tome . Rekao mi je : " Shvatio sam ja onda tvoje držanje . Čak mi je bilo lakše u tom momentu jer si mi ti pomogla , mnogo pomogla a da nisi ni znala . Vidiš , i ja sam mnogo voleo Duška i bio sa njim veliki i prisan drug . Samo nisam smeo da popustim i da ga samo zbog svoje slabosti prema njemu ne kaznim . Bio sam komesar i odgovoran za naš moral . Ovako , pomogla si mi , a možeš li mi reći bar sada istinu ? " Pogledah ga pravo u oči , osmehnuh se skriveno kao on nekad i rekoh mu kratko : " Krivo se zakleh " ! On me zagrli i bez reči nastavismo put .

Plavokosa , belolika i nežnog izgleda Dika zagledala se u mrkog brkajliju Vuleta . Pred sam rat su se uzeli . Bila je to velika ljubav . Kad joj je rekao i pozvao je da idu u šumu , gde će se formirati partizanske jedinice za otpor neprijatelju , Dika nije ni tren razmišljala . Kako bi se ona rastavila od Vuleta ? U šumu - u šumu , u smrt - u smrt , samo da uvek budu zajedno .

Vule je odmah imao krupne vojničke zadatke , ali i Dika nije bila bez obaveza . Ona je intelektualka , a i političko znanje je imala pa je dobro došla za rad sa ženama , pogotovo onim sa sela koje su znale samo za surovu borbu , da iz golog kamena izvuku komad hleba . Dok drži sastanke sa ženama Dika uvek plete . Umela je ona od obične sirove vune da isplete divne čarape , rukavice , šal . Spremi to , pa kad Vule pro&dstroke;e tu negde blizu sa jedinicom , sačeka ga , pozdravi se , a ona mu tada obavije šal oko vrata da ga sačuva od snažnih i hladnih vetrova planine razljućene što joj remetimo mir . Drugi put mu daruje čarape , pa rukavice . Sve to samo da ga sačuva . I Vule ima svojih slabosti . Malo , malo pa sa jedinicom pro&dstroke;e kroz selo u kojem je Dika . Zadrže se koji momenat pa nastave dalje ratnim stazama . Njeno lice tada zasija od neskrivene sreće . A brkajlija sav oklopljen gustim crnim i ogromnim ve&dstroke;ama koje štrče iznad očiju kao da su nakačene , i sa isto tako jakim brcima koji pokrivaju lice , ne može sasvim da sakrije sreću i radost zbog susreta sa voljenom ženom .

Partizani su kao nomadi . Uvek su u pokretu . Čas su ovde , čas onde , a sve uvek onako kako diktiraju doga&dstroke;aji vezani za borbu , koja se vodi širom zemlje . Tako Vule četrdeset i druge prima nove obaveze , nove zadatke i ide na sasvim nov teren . U sastavu njegove jedinice je sada i Dika , pa se češće vi&dstroke;aju . Doduše , kratko , hodajući u maršu , ili na nekom predahu . Pa i to je dosta da se izmenjaju tople reči , i iskaže briga i ljubav . Tako zajednički gaze u četvrtu ofanzivu pa u petu .

Neprijatelj nas potiskuje prema Sutjesci i ostavlja stešnjen prostor za vojsku opterećenu i teško pokretnom bolnicom , glomaznom intendanturom , velikim zbegom ... Dika je već nekoliko nedelja u bolnici gde radi i brine oko ranjenika . Mnogo ih je , a njena ruka je izuzetno topla . I Vuleta prebaciše da vodi brigu o ishrani ovih mučenika . Težak zadatak . Pretežak . Zato je i odre&dstroke;en takav čovek , da u krajnjoj nemaštini stvori zalogaj za pregladnele bolnike i ranjenike . Borbe ne prestaju . Bitka za bitkom slile se u jednu opštu pogibiju . Nemci moćni . Oružje im moćno . A partizani gladni , bosi , iznureni i još opterećeni velikim brojem ranjenika . Često neprijatelj prodre pa razbije borce u manje grupe . U jednoj takvoj borbi razdvojiše se i Dika i Vule . Iako su blizu ne znaju ništa jedan o drugome , a pogibija na sve strane . Neko od drugova reče Vuletu da mu je drugarica ranjena . Sa velikim naporom on prona&dstroke;e deo razbijene bolnice i ranjenu Diku . Ispod kolena beli zavoj . Krvav . Oslanja se žena o tek okresani štap i kreće sa ranjenicima . Njegov pogled zape za zavoj , za krv . Steže mu se u grlu . Krupnim , muškim koracima stiže je i zagrli . " Boli li te ? " - upita je . Učini mu se jako bleda . Ostao bi uz nju , da joj pomogne , a već ga zovu natrag . Poslali proleteri za bolnicu dvopek koji su tek zaplenili . Mora se brzo razdeliti , jer postoji opasnost novog prodora , pa da se dragoceni plen izgubi . A i ljudi su gladni . Redovnih obroka već danima nema , osim ako se hrana otme neprijatelju . Ne zna se koje je čija teritorija . Čas je u rukama partizana , a čas su Nemci na njoj . Zato se sve munjevitom brzinom radi . Zato i Vule mora hitno da ide i da ostavi onu kojoj bi želeo sada najviše da pomogne . Zagrli još jednom ranjenu drugaricu , spusti još jače na oči krupne crne ve&dstroke;e - i ode .

Istog dana po podne Nemci napraviše pravi lom . Razbiše nam tek grupisanu bolnicu , a tuku po njoj svim mogućim oružjima . Nije im teško da u svakom naletu pogode sigurno cilj . Zgomilani smo , pa se skoro guramo . Svaki metak je siguran pogodak , a da ne govorim o bombama iz aviona , topovskim eksplozijama , bacačima ... Grmi sa svih strana . Slili se gromovi u jednu stalnu , neprekidnu tutnjavu , koja lomi sve pred sobom .

Dika je potpuno odsečena i sa pet-šest ranjenika koje vodi grabi jednom kosom , kako bi zašla za brdo i uhvatila kakav takav zaklon . Ide oslanjajući se na štap , stalno hrabreći ranjene drugove oko sebe , kad joj odjednom eksplozija diže zemlju pod nogama . Oseti da tone u mračni krater . Dim se razbistri , a na zemlji leže nekoliko raskomadanih drugova . Delovi tela su im se razleteli po šumi . Nisu imali vremena ni da čuju eksploziju . Dvojica koji su bili malo dalje i skoro da za&dstroke;u iza brda i uhvate zaklon ponovo su ranjeni . Potrbuške nastaviše da se vuku dalje i za&dstroke;oše . Izgubiše se iz vida neprijatelju . A Dika ? ; O Bože ! Jedna noga u gornjem delu i kuk sa iste strane zdrobljeni , desna ruka iznad lakta slomljena , lice svo u krvi pa se i ne vidi koliko rana još ima . Slučajnost , nagon , ljubav ! - baš u tom momentu pojavi se Vule . " Dika " ! - zavapi čovek iz sve snage . Ne zavapi , već zagrme kao da se planina ruši . Nemci već sasvim blizu . Glasovi im se čuju . Mašinkama brišu prostor ispred sebe i nadiru brzo , neodoljivo . Meci samo fijuču oko ovo dvoje nesrećnika . Izbezumljen , Vule obuhvati Diku da je ponese i izvuče gore , a ona se u njegovim rukama mlitavo previ . Prelomljena kičma ne izdrža težinu tela . Žena zavapi : " Pusti me da umrem ! Pusti ! " . Vule ne sluša . Privio je uz grudi i krupnim koracima grabi napred . Kosina velika , a sitno kamenje pod nogama čini korake nestabilnim . Okliznu se i skotrlja nekoliko metara nazad . Diku ne ispušta iz ruku . I on je sav u krvi . Oseća kako ga obliva po rukama , pojasu i klizi dole do stopala . Još uvek topla krv njegove Dike ! Nemci su već sasvim blizu . Viču , jurišaju , bacaju bombe . Sve gori . Vule sav u znoju i krvi ponovo pokušava nemoguće . Prikupi poslednju snagu i sa otežanim , opuštenim teretom u naručju po&dstroke;e željenom zaklonu . Kako diže raskomadanu ženu , iz kuka joj navre krv po njegovim rukama i prosu se na zemlju . Ona klonu . Oči joj pobegoše gore ka čelu i jedva čujno izgovori : " Ubij me ! Ubij me , ako me voliš . Ubij , ako me ... " Iako je njen glas tih , jedva čujan , njemu se učini da je tako jak da će bubne opne da mu popucaju . Po&dstroke;e krvavom rukom prema čelu da ga pritisne , da ne prsne . Oseti slano na usnama . Krvava ruka raznela je krv po njegovom licu . Strese se u užasu . Pogled upro u nemoćnu ženu i u svoju nemoć . Malo dalje iza stabla vidi već i plavetnilo uniformi koje zauzimaju poslednji zaklon . Još samo koji korak pa su tu . Zarobiće ih . Začu još jednom tiho , kao iz dubine : " Ubij ... ! " On izvadi revolver . Otkoči ga . Ruka se zgrči , zastade . Pogled pobeže na drugu stranu . Meci poleteše jedan za drugim iz ruke voljenog čoveka . Laganim , umornim , slomljenim korakom po&dstroke;e gore prema kosi . Nemci malo utišaše paljbu . Pripremaju se za juriš . On ide i dalje lagano , a ne ispušta revolver iz ruke . Zgrčili se prsti i ne slušaju više . Ne može da ih odlepi od gvož&dstroke;a , kao da su i oni izgubili snagu pred učinjenim zlom .

Vule nai&dstroke;e na ona dva druga iza kose . Oni pužu i pomažu se štapovima tek odlomljenih grana , kako bi izbegli pogibiju . Pri&dstroke;e im . Uhvati oboje oko pojasa i snažan čovek nastavi borbu da bar njih izvuče iz ovog paklenog obruča .

Peta ofanziva je prošla . Sve se smirilo . Već nedeljama se odmaramo na slobodnoj teritoriji . Vule ozbiljno , smireno i tiho obavlja sve poslove . Čudno je miran . Da li je zaboravio ? ! ...

Dani teku . Svi smo se najzad odmorili od višemesečnih borbi , gladi , zime i svih zala i surovosti , koje rat donosi . Čuju se na sve strane pesme partizanske . Pripremaju se priredbe . Radost na sve strane zbog uspešnog prodora iz obruča smrti . Iznenada taj naš mir i radost preseče vest : " Vule se ubio ! " . Potrčasmo . Pod jednim drvetom , glave naslonjene uz stablo . Vule . Samo jedan kuršum u slepoočnicu , samo jedan tanak mlaz krvi niz lice , dovršio je još jednu borbu , onu najtežu borbu sa samim sobom .

- " Ja sam momak i po ! "

- " Biće moja ! "

- " E , neće biti tvoja nego moja ! "

Takve i slične prepirke već duže slušam izme&dstroke;u dva jaka , izme&dstroke;u Luleta i Bojana . Nekad su u raspravama glasniji , nekad tiši . Zavisi ko sluša . Glavno , do komesara ne sme doći . Pred doktorom su slobodniji , pa mogu nesmetano voditi prepirku oko lepe i mlade bolničarke Stake . Ovakve sva&dstroke;e ne bi smele ni do nje doći , jer bi je tada mogli oboje izgubiti . Mlada je i mnogo stidljiva . Vezana odano za Partiju , ni u mislima ne bi prekršila njene zakone .

Dok se mladići prepiru oko njenog srca , Staka bezazleno i mirno radi oko ranjenika . I ne sanja , sirota , da njeni kao breskva jedri obrazi muče dva junaka . Bili su svi troje više od godinu dana u jednom bataljonu . Ta neobična škola revolucije podiže stalno ljude i stvara nove kadrove , pa kad odskoče u znanju i veštini idu dalje na nove , više dužnosti . Postali su sve troje bataljonski rukovodioci . To ih je razdvojilo . Ostali su samo u jednoj istoj brigadi . Vi&dstroke;aju se često , a naročito mladi komandanti , jer su im operacije često zajedničke . Vole se oni . Veliki su drugovi . Jedino su im se strelice ljubavi , koje su poletele prema Staki zaplele i nikako da se odmrse . Iskreni su jedan prema drugome i otvoreno govore o navrelim osećanjima , ili bolje rečeno otimaju jedan od drugoga rečima lepu Staku . Samo rečima . Više se ne sme . A uporni oboje . Ne popuštaju . Svako je želi za sebe , a svako od njih veruje da ima prednost . Prepirke su pune istine i ozbiljnosti , ali nikad uvredljive , ili takve da bi poremetile iskreno drugarstvo . Čujem ih i danas :

- " Ti da je dobiješ ! Ko si ti ? Pa vidi mene deliju ! Vidi , bre , kakav sam samo zgodan momak ! " - ustaje Lule i šeta korak dva ispred Boleta , a samouvereno se šepuri . Da je lep , jeste lep . Bio je pre rata u podoficirskoj školi , pa ima i lepo vojničko držanje . Stasit . Uvek utegnut . Kad stane mirno pred starešinom , kao da pod nogama zemlju zatrese . A tek kad raportira , treba ga samo videti . Ljudina !

- " Šta se kočoperiš ? ! Bre , znaš li ti šta ja činim u jurišu ? Dok ja ne bacim bombe , ti čekaš . Znaš li ti ko je juče rasterao Nemce ? Bojan , a ne Lule . Lule je samo prošetao raščišćenom stazom " - zacrveneo se drugi zaljubljenik , baš kao da je došao onaj poslednji trenutak , kad samo treba pružiti ruku i uzeti devojče .

- " Polako , polako ! Završiće se i ovaj rat . Prestaće okršaji po šumama i planinama , pa ćemo se ogledati i na drugom polju " - nastavlja utegnuti Lule , naviknut na red i urednost koju je još iz škole poneo . Deluje prijatno , čak malo upadljivo za ratno vreme . Odelo mu je uvek čisto , zakopčano . Ukršteni kaiševi na grudima nose vojničku torbicu sa sekcijama i mapama , pa durbin , šmajser . Sušta suprotnost ležernom debeljuškastom i omanjeg rasta Boletu .

- " Mani ti ! Osvojiću je , pa makar ti te zulufe i fiksom mazao . Ja sam , bre , simpatičan " - nastavlja uvek veseo Bole koji je bio bogat drugim darovima . Lepo je pevao . Umeo je zviždukom da imitira čitavo jato ptica . Pa kad zareži , zalaje , zamuče ! Tome još doda ćurana kako fućfuriče i kako se šepuri pred ženkom , pa pogleda u Luleta i smeje se . Jednostavno , čovek se oseti kao da je u prepunom seoskom dvorištu , gde ništa od blaga ne izostaje , tako Bole dočara atmosferu . Mi , okupljeni oko njega , u takvim momentima zaboravimo na ratne muke . Smejemo se , bodrimo ga , sve dok se ne izmori . Kako - tako , tek oba momka imaju vrednosti koje osvajaju . Kad bi ih čovek stavio na vagu , ni jedan ne bi pretegao . Čini mi se , ni Staki ne bi bilo lako da se odluči i da da prednost jednom ili drugom .

Čudne se stvari dešavaju u ratu . Tako jednog istog dana puče vest : " Poginuo Bole ! " , pa odmah : " Poginuo Lule " . U istom danu izgubismo dva junaka . Sećam se tog julskog sunčanog dana , koji mi je namah potamneo . Činilo mi se da sunce umesto toplote i sjaja sipa samo ledeni dah i tamu . " Zar oboje ? " " Pa kako ? " , pitamo jedni druge , a svi zbunjeni i bolni . Rat ne zna za milost . To nam je već poznato . Bilo je mnogo raznih iskušenja ali dva junaka , u jednom trenu ? ! Premnogo je .

Imala sam skrivenu želju kad se malo priberemo od ovih pogibija i odmaknemo od nesreće koja nas je snašla , da ispričam Staki o Luletu i Bojanu . Da joj sve ispričam , neka zna da su je dva junaka ponela u srcu . Neka ih ne zaboravi . Nisam uspela . Samo pet dana kasnije probruja jedinicom : " Pogibe nam Staka " ! Istrčala da prenosi ranjenike u zaklon , da ih previja . Jedan jedini metak bio je dovoljan da obori devojku . U ruci smo joj našli zavoj . Ponela ga je da previja ranjenog druga . Nije stigla do njega . Pala je . A ja nisam stigla , nisam uspela da joj pričam o ljubavi dva junaka . Sve je ostalo nedorečeno .

Gledam dvoje mladih iz zbega . Tek su se venčali , a četvrta ofanziva podigla narod na noge da se sklanja i beži pred nesrećom koja se sručila i uništila sve pred sobom . Ognjišta nestaju u zapaljenim domovima , narod beži , glavu spašava , pa tako i njih dvoje . Ro&dstroke;eni su u malom selu negde gore kod Bihaća . Još kao deca su se gledali , a kasnije i zavoleli . Ona stasita , lepa , a on više snažan nego lep . Brine mnogo o svojoj mladici . Stalno je uz nju i nije mu pravo kad se neko od boraca zapriča sa njegovom ženom . On se tada malo namrgodi i gleda u stranu praveći se da i ne primećuje njene sagovornike . Me&dstroke;utim , čim se borci udalje , a njih dvoje ostanu sami , po nervoznom mlataranju njegovih ruku i živom objašnjavanju mladoj ženi , može se zaključiti da je ljut kao ris . Uopšte , iako je ćutljiv , daje utisak vrlo bujnog i burnog čoveka . Ona sasvim druge naravi . Otvorena , govorljiva i nasmejana . Dok je on grdi , ženica za to vreme samo ćuti , gleda u zemlju i crveni . On je samo privremeno u bolnici i za dan-dva , čim pristignemo jedinicu , dobija pušku i ide u četu . Ona ostaje kod mene da se obuči za rad u sanitetu . Kišni dani ne prestaju . Kvasi nas kiša danima i " ispod kože " , kako govore borci . Stvarno , natopila nam se odela i otežala , pa vise na nama kao mokre krpe . Šuma prohladna i usred leta kad nema kiše , a sad joj hladni dah podržava ova danonoćna vlaga . Ni zračka sunca da nas bar malo ogreje . Dani još nekako pro&dstroke;u , ali kad pritisne noć i umor , a hladnoća obgrli čoveka , dao bi deo života . za mali kutak koji greje . Ne gledamo tada ko je ko . Pribijamo se jedno uz drugo , grčimo kao ovce na kiši i delimo nevolje koje su pritisle sa svih strana . Moji mladenci nose još dobro ćebe , upravo topli vuneni biljac , koji su pri polasku zgrabili iz već zapaljene kuće .

Kiša jutros prestala . Razvedrilo se , pa i sunce obasjalo . Sretnem Vladu . Visok , stasit i lep Crnogorac . Ramena mu kao u atlete , a šake velike i snažne . Planina ga odnegovala i pripremila da se rve sa mukama svakovrsnim . Znam ga od pre rata . Mio i vrlo čestit čovek . Čak jako stidljiv pred ženskim svetom . Kad me ugleda , pri&dstroke;e mi , a smeje se , ne može reč da izgovori . " Šta je Vlado ? Nešto si grdno veseo ! " - primetih , a on se još jače zasmeja i otpoče priču :

- " Umalo da poginem od onog tvog junaka iz zbega . Znaš , noćas me hladnoća pritisla , učini mi se hladnije no ikad . Bio sam valjda i premoren . Danima sam bio na položaju ležeći na mokroj zemlji , pa se i kosti razgnjilele . Ne dade nam Švaba ni okom da trepnemo . Njih mnogo , pa se smenjuju na položaju . Jedni odlaze , a odmah su drugi tu . A mi jedni te isti i noću i danju do u nedogled . Ipak ih naterasmo na povlačenje i tako dobismo predah . Noć me umornog i mokrog pritisla a san navalio pa hoće da me obori sa nogu . Svakog časa se zaplićem i budim iz sna koji me u hodu hvata . Već su me i noge izdale . Umorne , jedva vuku i mene i otežalo mokro odelo . Mnogi borci popadali i na onoj vlažnoj zemlji pospali . Pored jednog drveta , na blagoj kosini , vidim topli biljac i dvoje pod njim . Zgrčeni jedno uz drugo spavaju . Ja , večiti proleter , ni u ratu nisam bio bolji . Osim puške i oružja drugu ti imovinu ni sada nemam , a ćebe pogotovo . Kad ugledah meki topli prekrivač odjednom me osvoji . Zastadoh . Da mi je dole kod nogu samo glavu da podvučem i dah zagrejem . Ima tu mesta . Gore su se umotali i zategli svaki delić prekrivača , ali dole ima praznog prostora i može se uvući . Osetih već i toplinu , koja me greje . Savladan mukama to i učinim . Mislim neprestano samo glavu da podvučem , i to dole u kraj kod nogu . A kad sam već zavukao glavu brzo me savlada san . Onako u snu osetim toplotu i počnem da migoljim na gore i da se uvlačim izme&dstroke;u ovo dvoje mladenaca . Tako , malo po malo , pa se uvučem do gore . U snu se slučajno okrenem ženi , valjda je bila toplija , i zagnjurim glavom u nedra . A ono toplo , toplo , milina jedna ! Spavam ja tako nedužan kac novoro&dstroke;enče u pelenama i sav utonuo u blaženi odmor . A kako i ne bih ? ! Danima ne spavam , kiša me bije , hladnoća ispija . Sve je to sad nestalo i otišlo daleko od mene . Tople grudi greju mi glavu , koja se zagnjurila u mekotu i milinu , a ćebe me celog prekrilo . Lepo sam i moje dugačke noge zgrčio , povio , pa se i one pod biljcem zagrejale . Ostao bih tu do kraja rata , more do kraja života ! Me&dstroke;utim , ne bi tako . Probudi me u svanuće cika žene pod pesnicama koje lete preko moje glave . Ovako , po prirodi glavat , promolih ispod pokrivača čupavu glavu , a pesnice poleteše i po njoj uz povike i psovke : " Tu si se uvukao ! " , pa pesnica . " Pokazaću ti glavato čudovište ! " , pa pesnica ... Onako bunovan , skočim i počnem da bežim . Ne znam šta mi bi ! Da sam bio sam pred bataljonom Nemaca ne bih se toliko uplašio . Bežim , nestajem , srce lupa kao u zeca . Znam da sam pred sobom nedužan , čist i nevin kao jagnje , ali ne i pred razjarenim mužem sirote žene , po kojoj i dalje pljušte pesnice praćene pogrdnim psovkama . Tek dole , ispod litice niz koju sam se sručio , sve mi postade jasno . Da se vratim i branim ženu bilo bi pošteno , bilo bi ljudski . Ali za onog razjarenog , ljubomornog jadnika bolje je da me više nikad ne vidi . "

Priča mi Vlado i smeje se punim srcem , glasno da sve zvoni . Priča , priča pa se zaceni i sa mukom nastavi . A onda se uozbilji : " Znaš , to su ono dvoje iz zbega . Šalji čoveka što pre u jedinicu , da ne premlati onu jadnu ženu - a da je bilo toplo - bilo je . Milina jedna " ! Šeretski se nasmeja i ode za svojom jedinicom .

Oboje su iz igre ušli u borbenu jedinicu . Brana je već 1941 . postao partizan . Porodica mu je uništena u prvom naletu ratnog zla . Ostala je samo baka , upravo prababa , starica koja je zašla davno u devetu deceniju . Sirotica , prigrlila dete i svako novo jutro iščekuje sa strahom da i njega ne izgubi . Bar on da joj ostane . " Jedino oko moje " - tako je tepala dok nam je pričala o požaru koji je uništio veliko i lepo domaćinstvo čuvenih Lukića . Kad su došli partizani u selo , baka se nije više dvoumila : " Brano , da ideš sa našom vojskom " . I Brana je pošao .

Već sutradan , tanani mršavko mutirajućim glasom priča komesaru brigade o svemu što je preživeo u kratkom vremenu . Komesaru teško . Poznate su mu takve i slične priče . Poznate su mu i nevolje naroda , a posebno ove nedužne dece . Prihvata dečaka i daje mu raspored : " Ići ćeš kod doktorke u našu bolnicu . Slušaj je dobro " . Baš tih dana tražila sam od komesara da mi odredi nekoliko mladića za pripomoć oko najtežih ranjenika , koje u pokretu treba nositi . Me&dstroke;u prvima šalje mi ovog vižljavog momčića . Tek su mu se nausnice malo okazale . Inače mio , razgovoran i prijatan . Šuška kad govori , a govori nekako kroz stisnute zube . Kad se nasmeje , sa tom manom deluje izuzetno ljupko , kao da se mazi . Brzo se uklapa u sve akcije . Mnogo nam vredi . Zainteresovan je i znatiželjan , kao svako dete , pa ne propušta ni jedno predavanje . Sluša komesara kad drži političke časove . Sluša i časove koje mi držimo u sanitetu . Brzo , vrlo brzo , ovo bistro momče svestrano izrasta .

Četredeset i druge dolazi u sanitet i mala Hajrija . Tek je zašla u trinaestu godinu , ali lepo razvijeno devojče . Muslimančica je . Kad je došla , imala je šalvare na sebi . I njoj je sve izginulo , samo , umesto bake njoj je ostao praded . Jedva se starac drži na nogama , i kao da živi jedino za to , da ovo devojče ne ostane samo . Astma ga pritisla , pa šišti kad diše i guši se . Priželjkuje smrt . Umoran je već od života , koji mu nikada nije bio lak a sada pogotovo u nemaštini i pepelu , koji su ostali od nekada velikog domaćinstva . Jedina misao mu je devojčica . Vremena su zla . Kako da ostane sama ? Kome da je ostavi .

Nai&dstroke;e tu naš intendant Rale , čovek izuzetno mekog srca . Video devojčicu i zabrinuo se . I on je ostavio svoje ćerke . Istina , one su sa njegovom ženom ostale , ali rat je . Ništa se ne zna . Vidi da je ovaj starac na izmaku , a kuća usamljena . Do prvog komšije ima pola sata hoda . Kome će ovo dete ? I šta će ? Počinje da nagovara starca da malu preda brigadi , sanitetu . Starac se zakašlja . Obrazi mu u tren postadoše plavi , a disanje oteža . Trudi se , siromah , krajnjim naporom da bar malo vazduha usrče . Sve se u grlu speklo i steglo . Ostao prostor uzak kao slamčica , a to je nedovoljno da se napoji kiseonikom ovo izmoreno staračko telo . Kad se malo primirio od kašlja , rukom daje odobrenje Hajriji da po&dstroke;e sa ovim dobrim čovekom , koji mu uliva poverenje . Tako Hajrija postaje partizančica . U početku je zatvorena , ćutljiva , nesigurna pa i malo zaplašena . Prvo se približava Brani . Valjda ih vezuju bliske godine . Kako - tako , tek stalno je uz njega . Zajedno donose vodu ranjenicima , zajedno kupe granje i drva za vatru našem kuvaru , a najviše vremena provode u premotavanju zavoja . To nije težak posao pa ga obično dajemo deci . Nije težak ali oduzima mnogo vremena . Deca tim poslom nisu preopterećena , a osloba&dstroke;aju nas starije za krupnije poslove . Satima , skoro svakodnevno , ovo dvoje dece razvlače , rastežu i valjaju " štrudlice " od dugih belih traka . Već upotrebljene zavoje po desetak puta pa i više peremo , iskuvavamo u pepelu i ponovo upotrebljavamo .

Deca su deca . Dok rade neprestano se šale , zadirkuju , smeju . Tako jednom , negde kasnije , privuče me njihov zvonki smeh i galama . Pogledam , a dečak sav obmotan belim zavojima , sa štakama , pogrbljen hoda i imitira teškog ranjenika . Lice obesio i napravio tako bolno , kao da stotinu rana nosi . Smeje se Hajrija , smeju se i ranjenici . Sklanjam se da se ne postide od mene . Neka ih , neka se smeju . Rat nas ne daruje radostima .

Iako je partizanski život naporan , kako dani odmiču tako nam deca rastu . Brana sve više liči na momče a i Hajrija dobija oblik devojčeta . Kod devojčice se pojavi katkad i rumen na licu , pa i pogled pobegne ka zemlji dok razgovara sa Branom . Imam utisak da se postidi . Obično to biva u momentima igre i začikavanja , koja malo pomalo odmiču od onih pravih dečijih nestašluka . Gledam ih , jednom , kako prebiraju pasulj . Ona , čim prona&dstroke;e šareno zrno , hitro ga baca ga&dstroke;ajući poduži nos Branin . On joj uzvraća zrno , ali tako da joj uleti u nedra . Izmešaju se tada i smeh i grdnja . Grdnja koja ne liči na ljutnju . Pa ipak , sve je to čisto i čedno . Odigrava se tu pred nama , pa se i mi uključujemo u njihov smeh i bezazlene šale .

Hajrija je postala već iskusna bolničarka . Slušala je nekoliko kurseva , a i previjala mnogo ranjenika . Bolnica je istovremeno bila i škola za sanitetske kadrove . Čim bi jedinicama zatrebale bolničarke , tražene su i uzimane iz bolnice . A kad traže , šaljemo najbolje . Došao je red i na Hajriju . Odlazi u bataljon za četnu bolničarku . Odlazi , a Brana ostaje . Razrastao . Više ne premotava zavoje . Stražari , pravi nosila , nosi ranjenike pri pokretu . Otkako je otišla Hajrija postao je ćutljiv . Nije više onako veseo i razgovoran . Uzima po dva i tri dežurstva na straži , a ranjenici ga zadirkuju : " Brano , nešto si nam se grdno rastužio " . Toliko . Dalje se ne sme .

- Sunce polako klizi ka smiraju . Postalo crveno , skoro krvavo . Baš sa te strane , vidim , ide grupa ranjenika . Po&dstroke;em im u susret , da što brže ukažem pomoć . Vidim , ima i nosila . Znači , teški ranjenici . Prvo samo ubrzam korake a onda potrčim . Kao ukopana zastadoh . Iz prvih nosila proviruju nove šarene seljačke čarape , koje je Brana dao Hajriji kada je pošla na novu dužnost . Jedna ruka mlitavo vili na ivici nosila . O , bože ! Steže me u grlu . Grudi mi pritisnu nekakav golemi teret i satera srce u onaj kutak kad preti da stane . Hoće li stati , da ne saznam istinu ? Pa ipak ! Hajra je poginula ! Gorka istina mora da se prihvati . Posle kratkog spuštanja nosila i odavanja pošte ponovo je dižemo i ne nosimo u bolnicu , već skrećemo levo prema uzvišenju , gde je seosko groblje . Tu ćemo ostaviti ovo drago devojče , koje je već u prvoj borbi poginulo .

Vraćam se u bolnicu i prihvatam one kojima mogu pomoći . Utučena i ne pomišljam na Branu . Sva sam u brizi za ranjenicima i bolu za Hajrijom . Tako prolazi veče , noć , pa skoro sledeći ceo dan . Dolazi kurir sa naredbom za pokret . Prenosim naredbu komandantu i komesaru bolnice . Brzo je sve spremno za polazak . Treba mi Brana . Tražim ga . Nema ga . Opet mi zatreba . Zovem ga , tražim , a niko ne zna gde je . Polazimo a mladića još nema . Da nije pobegao u četu posle saznanja o smrti devojčice ? Dešavalo nam se to . Ne vole junaci da budu u bolnici . Pobegnu nam pre nego što im rane sasvim zarastu . Junaštvo je u prvim redovima , u jurišima . A možda i ono drugo ! Pade mi na pamet i prostruja kroz glavu kako se Brana igrao sa Hajrijom . Da , voleli su se oni . Sad prvi put sebi to priznajem . Pade mi na pamet Branka Bude Tomovića , kako je , kad joj je Budo poginuo , otišla u borbu , bacala bombe sve do poslednje i poginula uzvikujući " Za mog Buda ! " Ove misli me pritiskoše a briga , pa i ljutnja izmešale se , pa čas nadjača jedno a čas drugo . Do&dstroke;em do zaključka da je Brana otišao tu negde , da je samo zakasnio i da će se ubrzo vratiti . Dobar je vojnik . Zna već vojničke vrline i obaveze . Zar sme ratnik da zakasni ? Svako zakašnjenje može biti pogibeljno . Nije smeo to da učini . I prevagnu u meni ljutnja . Skočim na konja i besno poteram , da iza&dstroke;em na čelo kolone koja je već dosta odmakla i daleko putem lagano vijuga . Put nas vodi pored samog groblja . Polazeći tuda iznenada ugledam Branu . Još uvek ljuta , taman da viknem i pogrdim , a reči zastadoše . Hajrin grob ! Na njemu crna sveža zemlja potpuno uokvirena belim kamenom . Komadi jednaki kao da ih je neko klesao . A na sred groba , od istog kamena , naredan i napravljen veliki beli krst koji je prekrio skoro celi grob . Brana je celu noć i ceo dan sakupljao kamenje kojeg nije bilo u blizini da ukrasi grob voljene devojčice krstom , onako kako je video da se čini u njegovom mestu . Za to vreme nije ništa jeo , čak se ni vode nije napio . Pogledah u njega , pa u grob . Ponovo mi se stište nešto u grudima a onda pomislih : " Ljubav je danas spojila krst i polumesec " .

Brana me ugleda . Podiže se i po&dstroke;e . Zastala sam da ga propustim . Ušao je u kolonu noseći srce ranjeno zbog voljene devojke koju ni pomilovao nije . Ušao je u kolonu . Kolona lagano odmiče dalje .

Rat je prekinuo mnoge ideale , mnoga stremljenja i planove . Tako je prekinuo i zanos mlade učiteljice Danke .

U zabačenom selu izme&dstroke;u Srbije i Sandžaka , jedno je devojče dobro učilo i po svemu se izdvajalo od druge dece . Dobri učitelj to zapazio i nije se mogao pomiriti s tim da mu takav &dstroke;ak zastane i ne ide dalje . Odlazio je mnogo puta kod Dankinog oca , dosta starog , a previše siromašnog seljaka da bi se uhvatio ukoštac sa takvim zadatkom . " Školovanje mnogo košta ! " - govorio je . " Ja to , učitelju moj , ne mogu . " Učitelj se nije predavao : " Pomoći ću i ja " - govorio je . I dete je pošlo u učiteljsku školu . Školovanje je devojčica završila godinu - dve pred sam rat . Odmah se u svom selu zaposlila . Razvila se i izrasla u lepu devojku . Ne zna se šta je na njoj lepše . Da li umiljat pogled , ili loknasta svilena sme&dstroke;a kosa , stas ... A hodala je kao srna . Ko je samo jednom vidi mora je poneti u sećanju . Dugo je vremena od ovih doga&dstroke;aja prošlo a meni i danas pred očima leprša uvek uredna i čista bluzica na njoj . Čini mi se , ni jedna devojka nije umela bluzu ženstvenije od nje da ponese . I u mnogo čemu drugom bila je to devojka izuzetne vrednosti , izgleda i ponašanja .

Kad je Danka došla u seosku školu da primi posao , odmah je punim srcem prigrlila i školu i decu . A i deca prigrlila učiteljicu . Ubrzo su i muškarci i devojčice poželeli da budu učitelji i učiteljice . Da budu tako dobri , pametni i lepi kao ona , koju su svim srcem zavoleli . Ona ih je učila svemu . Nije se zadržavala samo na knjizi i olovki . Zajednički su oni ure&dstroke;ivali školu , zajednički ogradili školsko dvorište u kojem je procvetalo najraznovrsnije cveće . Takmičila su se deca ko će doneti bolje cveće za njihovu školu , a majke su im davale ono najbolje koje su imale . Sa novom učiteljicom i škola dobila nov izgled i lepotu . Kada su lepi dani ona je izvodila decu napolje i držala časove pod toplim suncem i u cveću koje su sami odnegovali . Sreća i radost oblivala je svakodnevno i decu i njihovu učiteljicu .

Počinje rat . Ruši i lomi sve pred sobom . Me&dstroke;u prvim zgradama koje su gorele , gorela je i njihova škola . Prekinut je zanos , zaustavljen rad . Deca se rastaju od učiteljice noseći u sebi prazninu i tugu . Palikuće su odmah baš nju tražile . " Zašto njihovu učiteljicu ? " , pita se u čudu narod i skriva devojku čas u jednu kuću čas u drugu . Čuli su se i dalje povici : " Dajte komunistu ! Dajte , ili ćemo vas sve popaliti " ! Ali pretnje neprijatelja nisu pomagale . Narod je uporno ćutao .

Kad je počeo ustanak Danka je pošla u partizane . U mislima je ponela svoju prvu školu , školske klupe i čupave glavice njenih &dstroke;aka , i njihove oči pune ljubavi prema učiteljici . Kad se svrši rat opet će ona biti njihova . Vratiće im se ona . Neće zaboraviti ni svoje &dstroke;ake a ni narod , koji je prvog dana prihvatio kao svoju kćer , kao ro&dstroke;enu sestru . Na žalost , nije ih nikad više videla .

Ratne staze odvele su devojku daleko od male seoske škole . Jedno vreme bila je borac , a onda prebačena u sanitet . Pametna i razborita , brzo se uklapa u nove obaveze i postaje referent saniteta u bataljonu . Potrebna joj je samo oprema . Dolazi kod mene za poslednje uputstvo i za sanitetski materijal . Puninimo zajedno sanitetsku torbičicu zavojima , jodom , najpotrebnijim instrumentima . Vidim da o prvoj pomoći puno zna . Učila je to već dok je bila u učiteljskoj školi . Pozdravljamo se , i ona odlazi da brine o ranjenicima , isto onako kako je pre godinu dana brinula o svojim prvacima .

Ranjenika mnogo , torbičice se prazne , a bolničarke sve češće dolaze da mi traže prevojni materijal . Dolazi mi i Danka . Kad po&dstroke;e dugo gledam za njom . Izdvaja se od drugih . Kako samo hoda ! Kako joj uniforma i puška priliče !

Gazimo sve dublje u rat , pa i u ratne nevolje . Sve je oskudno osim morala i hrabrosti . Odeća poneta od kuće već uveliko izdaje , zima iscrpljuje , a glad osvaja . Na sve se privikavamo . Danima , pa i nedeljama ne vidimo brašno i so . Kad prolazimo kroz naselja mnogo nam je lakše . Tada narod daruje vojsci ono što ima .

Danka je u bataljonu kojim komanduje Milan . Proslavljeni junak . Visok , sme&dstroke; , sa lepim i toplim mekim licem kao u devojke . Na rukama mu se sijaju tek prišiveni poručnički činovi . Kad je ugledao Danku odmah mu se u srce uvukla . Zagledali su se . Omilili jedan drugome . Znali su oni to , po držanju , po ponašanju . Osećali . Reči su zastale i nikad nisu izgovorene . Vreme je takvo . Oboje su rukovodioci u bataljonu i taman da se to sazna i da se obrukaju . Moraju davati i biti primer u svemu . Jedino što se sme to su pogledi koji se pomiluju . Znaju oni da pripadaju jedno drugom . A to je dovoljno . Za sada se ne sme više . A kada se rat završi ... ?

Nova naredba stiže . Pokret . Pravac vodi kroz partizansko selo . Narod odvojio od usta i spremio po komad proje za pregladnele borce . Danka ga nije dobila , jer je slučajno u to vreme bila u brigadnom sanitetu . Otišla za sanitetski materijal . Komad proje je nju tako mimoišao . Ali postoji neko ko na to misli i kome to nije promaklo . Milan deli svoj komad proje i stavlja u džep . Sutradan kad su bili u maršu , onako u prolazu , Milan izvadi komadić malo već osušene proje i ćušne u ruke Danki . Opet ni reč . Samo rumenilo , ne samo na licu devojke , nego isto tako i na licu ovog junaka odaje ih da reči nisu uvek neophodne . Devojačke ruke stidljivo ćuškaju komadić u torbičicu i bežeći od prave istine ona prekoreva : " Eh , svu mi torbu uzmrvi ! I zavoje mi poprlja " . To im je bilo poslednje vi&dstroke;enje , poslednji susret , poslednje reči .

Na jednom sektoru iznenada prodrli Nemci . Prepad oštar . Milanov bataljon je na udaru i uleće u neravnopravnu borbu . Jedini izlaz je hrabrost do smrti i juriš za jurišem . On to i čini . Na čelu bataljona juriša , a oko pojasa mu bataljonska zastava da je sačuva da ne padne u ropstvo . Pao je on , izrešetan mašinkom Nemca razjarenog zbog drske upornosti i nevi&dstroke;ene hrabrosti partizanskog oficira . Ipak je neprijatelj potisnut , a mnoge jedinice spasene . Danima se pričalo o ovoj borbi , o junaštvu proletera , a posebno o junaštvu komandanta bataljona i njegovim jurišima koji su naterali Nemce na odstupanje , čime su spasene druge jedinice i narod .

Vreme prolazi . Borbe se nastavljaju dalje . Život teče svojim tokom . Danka opet povremeno dolazi za materijal . Vadimo iz torbičice sve , da pretresemo , da dopunimo ono što nedostaje . Dok to radimo iskotrlja se i pade na zemlju zamotuljak kao omanja jabuka . Uvijen u komadić zavoja već požuteo od stajanja . Devojka se trže , hitro zgrabi zamotuljak , steže ga rukom i prinese grudima . Zadrža ga tako a lice joj dobi neki novi izraz . Pobeže pogledom u daljinu , zaćuta , a drži i dalje ruku priljubljenu uz grudi . Zastadoh . Osetila sam u momentu da se tu krije nešto izuzetno značajno za ovu devojku . " Amajlija ! Neka devojačka amajlija " - pomislih . Neka je . Neću da me radoznalost savlada . Tajne su veće kad ostanu tajne . Mnoge izgube vrednost kad ih razotkrijemo . Imam utisak da im tada oduzmemo od čistote i čednosti . Pružim joj torbičicu , da sama stavi prigrljeni zamotuljak i tajnu u njemu . Danka moja , neću ti tajnu dirati ! Neka ostane samo tvoja .

Čedrdeset i četvrta . Od Milanove pogibije proteklo je dosta vremena . Utopljeni u nove momente , nove zadatke , pogibije i uspehe - nastavljamo ratovanje . Nastavljaju se često i neprijatne vesti . Dolazi kurir iz višeg štaba . Predaje mi poruku , a uz to reče : " Pogibe nam i Danka " . Kao izbezumljena skočim i pitam kako , a kurira ščepam za ramena i unesem mu se u lice . On nastavi opet kratko : " U trbuh " . Malo začuta . " Nije još umrla , ali joj spasa nema . Stigla je i hirurška ekipa , ali hirurg ne veruje u mogućnost da ostane živa " . Skočim na konja i poletim sva usplahirena . Možda je još živa ? Možda ću stići bar da je vidim , da čujem bar još jednu reč , da pomognem . Misli se munjevito re&dstroke;aju a onda prenose na školu , lepo okrečenu školu , na drvenu ogradu , cveće , cveće i Dankine prvake ... Da li znaju da su danas ostali bez svoje učiteljice ? ! Idem , žurim a misli se komešaju , prepliću i muče . Čas su uz devojku kojoj vidim razorenu utrobu , čas opet uz školu i decu , čas uz junaka koji juriša ... A onda opet : " Hoču li stići ? Hoću li " ?

Stižem ! Kasno . Već je spremaju za ukop . Komesar stoji i drži njenu sanitetsku torbicu . Kad me vide , pruži mi je . Dugo sam u sanitetu čuvala Dankinu torbičicu . Nisam je ni otvarala a nisam se ni lako rastajala od nje .

Opet mi traže bolničarku . Opremam jednu . Uzimam Dankinu torbičicu . Drugu momentalno nemam . Lagano vadim uredno spakovane stvarčice . Na dnu zamotuljak . Prepoznah ga . Uzeh ga , a ruka sama polete ka mojim grudima . Pritisnuh ga , kao ono Danka nekad . Da li da otvorim ? Mučim se . Možda je u njemu poruka , zavet , zakletva . Odlučujem se da otvorim . Lagano odvijam već prionuo zavoj od dugog stajanja . Odvijam , odvijam i komad osušene žute proje prosu sitne mrve . Možda su to bile reči neizgovorene voljenoj devojci , a možda i moje suze koje se prosuše . Gledam komadić proje i mislim : " Danka moja , koliko si puta bila gladna , a nikad da te iskušenje savlada ! Bila si jaka , a tvoja ljubav jača od svega , od gladi , od svih iskušenja ... "

Naša se jedinica smestila u kući Radosava , koja se izdvaja od drugih domaćinstava po mnogo čemu . Kuća je zidana , prostrana , sa nekoliko odeljenja , a pokrivena crvenim crepom . U dva odeljenja prostrta je slama od zida do zida . Čista , da se borci odmore . Ostaju ovde nekoliko dana , da predahnu , da se okrepe i pripreme za dalji put . Radosav i njegova žena Smiljka primili su borce kao svoju decu . Žena kuva svakog dana kačamak u velikom kotlu , pa zamiriše čitavo dvorište . Ponekad dobijemo po komad vruće proje tek izva&dstroke;ene ispod crepulje , a uz to svakodnevno i vruće mleko . Skoro se ovako nismo gostili . A oni , pravi domaćini , puna im kuća berićeta a uz to i dobri ljudi . Dušu bi čoveku dali . A kako i ne bi bilo takvo domaćinstvo , kad su svi u porodici složni i radni . Od rane zore su na nogama . Radosav je najviše oko stoke , a ima je dosta . Sve to treba namiriti . Gledamo ga , kako ujutru po desetak puta odlazi do sena , zagrabi vilama ogromni naviljak , pa zabaci preko ramena i povijen grabi prema štali . Skoro se i ne vidi pod ogromnim teretom . Seno mu je malo podalje od kuće . Uzdiglo se u sedam velikih stogova , i čini se , nebo paraju . I sve će to preći preko ramena ovog snažnog čoveka .

U kući su pored Radosava i žene još i dve čerke . Obe su lepe i zdrave devojke . Jedna je na Radosava krupna i snažna , a druga sićušna na majku . Pomažu obe i ocu i majci . Uz majku su kad se kuva , mesi i radi u kući , a kod oca pomažu uglavnom oko stoke . Starija je uvek ozbiljna , ćutljiva . Mla&dstroke;a , potpuna njena suprotnost . Hitra , razgovorna . Stalno dvori naše borce a posebno Janka . Janko je mlad , u borbi je od prvog dana ustanka . Njegovo selo je dalo dosta boraca , kao i sva susedna sela oko Užica . Momci su , kako nam on kaže , " iz kola " izlazili , ostavljali igranku , uzimali pušku , pa u borbu . I on je , tako reći , došao iz kola . Tek se uvrstio u mladiće , a rat već započeo . Nije imao vremena ni devojku da izabere . I baš sad , usred rata , izabrao je Ljubu . Nije je on birao . Srce je izabralo samo . Šta je on tu mogao ? A primećuje da je i ona njega odvojila od ostalih . Sa njim najviše razgovara , sa njim se šali , pa njemu i kačamaka sipa više , i uvek se &dstroke;avolasto smeška kad se pozdravljaju . Sve češće Janko posle večere , kad vojska već legne i zaspi , ostaje da razgovara sa domaćinom . Devojke tada dugo lupkaju sudovima i raspremaju . Ne gledaju na njegovu stranu , ali su tu . Teška srca prihvata domaćinovo : " E , pa vreme je da se legne i odmori " . Odlazi momak , opruži se na vojničkoj prostirci i dugo , ne može da zaspi .

Priprema se pokret . Napustićemo gostoljubivog domaćina i poneti u sećanju njegov dom . Janko se uznemirio . Pogledom traži Ljubu . Mora je naći . Mora joj reći , pre nego što po&dstroke;e , šta ga muči i šta želi . Izlazeći iz kuće ugleda je malo dalje naslonjenu na jedan stog . Oko nje pasu krave , a ona nešto plete . Janko , korak po korak , neprimetno se na&dstroke;e baš pored nje . Nasloni se i on na stog . Uze jednu slamčicu , stavi je u usta i poče da gricka . Grickajući je i dalje onako kroz stisnute zube izgovori odjednom kao da je rafal opustio pitanje :

- " Bi li se ti , devojko , udala za mene ? "

Devojka saže glavu , umalo da iglama lice izgrebe , i ćuteći nastavi još brže da plete . Rafal poče još oštrije da sipa :

- " Čuješ li ti mene , Ljubo ? Ja nemam vremena dugo da čekam . Moram u patrolu " . Učini kao da će poći . Ljuba ne , gledajući u njega brzo izgovori :

- " A kad će rat da se završi ? "

- " Brzo , vrlo brzo . Komesar kaže do zime . A i ljudi tako pričaju . Jaka je naša vojska . "

- " E , pa onda posle rata . Čim rat završi " . Janko od sreće poskoči i polete u jedinicu , koja je već krenula na novi zadatak . Iz daleka još jednom momak doviknu devojci : " Pazi šta si obećala ! " .

Rat se ne završi do zime . Potraja godinu , pa sledeću . Nikad kraja . Potraja Jankova ljubav . Govori on drugovima da ima devojku u Srbiji koja ga čeka , a ne kaže im o kojoj je devojci reč . Njegove misli često se tada vraćaju na stog sena i dato obećanje .

Prolazimo kroz Ivanjicu . Saračka radnja otvorena , a na vratima vise opančići . Žute se kao limun , a kaišići tanki , lakovani . Majstor ih je vešto išarao , pa mame pogled i onome koji ih nikada nije nosio . Mame , baš kao Ljubine noge . Janko se zagleda . Ruka mu po&dstroke;e u mali džep , gde više od tri godine nosi malo novca koji mu je majka ćušnula kad je pošao u partizane . Čuvao ih je , ne kao materijalnu vrednost , već kao uspomenu i sećanje na majku i njenu nežnost . Prebrojava ih . Biće dosta . U&dstroke;e krišom kod sarača , kupi opančiće i brzo , da niko ne vidi , strpa ih u torbičicu .

Rat je pri kraju . Janku nije više potreban komesar , da ga pita kad će se rat završiti . Sad je i njemu jasno . Već se i iz Srema goni Švaba iz zemlje . Prošla je i više nego jedna zima otkako je komesar govorio : " Do zime rat će biti završen " . Dobro bi bilo da je komesar bio u pravu . Ali proteže se rat mnogo duže . Kad ugrabi Janko priliku i niko ga ne vidi , otvara torbičicu , zagleda opančiće , pre&dstroke;e rukom preko njih i osmehne se , a misli nastave putovanje do stoga sena i datog obećanja : " Čim se rat završi . " Dugo se on već druži sa tim opančićima , sa Ljubom , sa željom da se jednom i taj rat završi .

Jedinica iznenada dobi novi pravac . Ide se prema terenu gde je Ljubino selo . Da li ćemo proći kroz njega ? Ne sme ni da pomisli junak na takvu sreću . Pa ipak , baš njegova jedinica skreće prema poznatom kraju . Zadržavanja nema , ali on će skrenuti malo , otrčati samo da je vidi , preda opančiće i podseti na obećanje . Narod izašao da pozdravi svoju vojsku . Ni deca nisu ostala u kućama . Već dugo tuda nisu prolazili partizani osim terenaca . Evo ih sad ! Mnogo ih je . Naviru jedni za drugima . Nigde im kraja . Iskitili se seoski plotovi i kapije od žena i dece . Muškaraca malo . Pozdravljaju , žele sreću . Pritrčavaju neki i raspituju za svoje . Iz ovog sela je najveći broj muškaraca , ili bolje reći sve ono što je moglo nositi pušku , već odavno u borbenim redovima . Mnogi su izginuli , mnogi ranjavani , pa majke i sestre u strahu raspituju . Janko sve više grabi prema selu . Uzbu&dstroke;en je . Zamišlja susret . Rukom priteže torbičicu da bolje oseti i proveri jesu li opančići tu . Hteo bi da potrči . Pogled mu zastade . Pored jedne kapije nekoliko žena i - Ljuba ! U rukama joj malo dete . Uplašilo se valjda , pa glasno plače i skreće pažnju vojske koja prolazi . I Janko je prvo primetio dete , pa Ljubu . Sad vidi još nešto . Ljuba očekuje i drugo , Onako odebljala , kao da se smanjila i uvela . Hteo je da je pozdravi . Pošao je već rukom , ali se ona sama zadrža na torbičici , priteže je a on pod rukom oseti opančiće . Znoj ga obli , a vrućina prolete do nogu . Koraci se ubrzaše i postadoše tvrdi , a praznina se neka uvuče u grudi i ostade tu da davi , da guši .

Opančiće je nosio još dugo u torbičici , sve dok se rat nije završio i dok ratnu uniformu nije zamenio novom , sve dok život nije potekao novim tokom i novim stazama .

Mlada medicinarka predano radi oko brojnih ranjenika . Ne staje . Uvek je uz njih . Inače , ružna , izrazito ružna . Mršava . Sama kost i koža . Ne zbog gladi i slabe ishrane . Takva je ona . Kosa joj uvek malo razbarušena , sivo-žuta , pa deluje neuredno i prljavo . To sve ne doprinosi baš srećnom izgledu ove devojke . Ali priroda nije surova . Ona ume da daruje druga blaga . Uzme na jednoj strani a nadoknadi na drugoj . Tako je i ovoj devojci dala izuzetnu toplinu glasa , divan ljudski osmeh i samarićansku dušu . Uz to uvek razgovorna , otvorena , iskrena , a skromna i nenametljiva . Svima je bila bliska i svi smo je voleli .

U istoj bolnici ranjenik , metalski radnik . Mla&dstroke;i koju godinu od nje ali politički jači . Ona je pred sam rat prišla naprednom pokretu , a on je već godinama aktivan . Prvo je bio skojevac , pa član partije već više godina pre rata . Lep . Plavook i plavokos . Bistar i izuzetno pametan . Visok , prav , dostojanstven , gord . Ličio je na jelena kad sa brežuljka osmatra okolinu onom divnom ponositom i lepom glavicom i bistrim očima . Imala sam sreću da jelena iz bliza gledam . Iako smo bili u ratnom metežu , kad smo prelazili Tjentište satima sam gledala na jednom proplanku te lepotane . Od tada mi je svaki muškarac koji ima lepo držanje i lepo hoda ličio na jelena . Znao je Darko svoje osobine . Bio je siguran u sebe . Maru je već duže vremena izdvajao od ostalih devojaka . Voleo je kad je ugleda sa sanitetskim priborom i kad prilazi ranjenicima da ih previja . Znao je tada da će ona ostati duže uz njih , i uz njega . Radovao joj se još iz daleka kad je vidi . Blizina je to stalno podgrejavala . Već su mu rane sasvim dobro , pa će možda kroz nedelju-dve ići i u svoju jedinicu .

Rad u ambulanti je za danas završen . Darko , tek previjen , šeta proplankom ispod šume , kad evo Mare ! Umorna je . Radila je od rane zore , i to uvek povijena ili čučeći , a to užasno zamara . Šuma i partizanske bolnice nemaju hirurški sto , ili tačnije , imaju ih svuda . Jednom je to šuma , drugi put polje . Glavno je da vredne i sposobne ruke pomognu ranjeniku i ublaže rane .

Umorna studentkinja se spustila na zemlju . Okrenula se potrbuške i zagnjurila licem u svežu opojnu travu , da se malo povrati i okrepi . Darko i dalje šeta , a pogled ga neprestano vuče da ode tamo i sedne pred nje , da razgovara . Ona , slučajno , kao da je predosetila njegovu želju pozva ga : " Darko , do&dstroke;i da malo popričamo ! Skoro ćeš u jedinicu " . On lagano pri&dstroke;e i sede pored nje . Razgovor i prijateljski mio glas te dobre devojke oslobodi ga i on leže potrbuške pokraj nje . Okolo vri . Prolaze ranjenici , bolničarke , intedantura ... Razgovor ovo dvoje mladih niko i ne čuje , a još manje može da posumnja u uzavrelo Darkovo srce . U jednom momentu , ne hoteći namerno , ruka mu sama po&dstroke;e i pritisnu uz travu Marinu malo ogrubelu šaku sa neprirodno dugim i tankim prstima .

- " Da li bi se mogla udati za radnika ? " - izlete mu nepripremljeno pitanje , iz srca .

- " Ne ! Nikada " - uzviknu devojka , hitro povuče ruku , podiže se i ode .

Dani prolaze , Darko izbegava Maru . Izbegava i drugove . Namršten je . Ćutljiv . Mara , pametna devojka , zna da ga je povredila . Boli je to . Nije ona htela da ga uvredi , voli ona svog ranjenika , svog Darka . Prići će mu i sve objasniti . Čim je ugrabila priliku tako i učini :

" Darko , nisi ti mene potpuno razumeo . Ja sam bila zbunjena tvojim iznenadnim pitanjem . Da si i student kao ja , a ne radnik , posle onog pitanja , koje kao da je s neba palo , verujem , a i sigurna sam da bi isto tako odgovorila . Ali ne bežim i od onog pravog odgovora . Ja sam komunista . Za mene su svi ljudi jednaki . Isti - ako su ljudi . A ti si izuzetan . Nosiš u sebi mnoge vrline . Volim te i cenim kao retko kojeg druga . Ali brak je nešto drugo . Brak traži mnogo više . Ne verujem da bi se ti dobro osećao u tako neravnopravnoj situaciji . Mi smo kao drugovi i ljudi jednaki , ali razlika postoji . Ona intelektualna . Da li se to u braku može prevazići ? Ja bih u braku težila da razgovaram ne samo o politici i borbi . Postoje i drugi dometi znanja koji vezuju ljude . Ja se toga ne bih mogla odreći . Želim razgovor , recimo o književnosti , muzici , i o mnogo čemu . Ono moje odbijanje nije bilo upereno protiv tebe , protiv Darka radnika , protiv tvoje ličnosti , već ... " - i nastavlja Mara svoje obrazloženje i svoje pravdanje . Darko ćuti , gleda je i ne progovara . Samo se malo smeška , onim smeškom koji hvata samo jedan kraj usana praćen pogledom suženih zenica , koji podseća na ironiju , pregaženost , povre&dstroke;enost , ali koji se ne predaje tako lako .

Rat se završio . Mara je dovršila medicinu . Udala se za kolegu . Dobila dvoje divne dece . Živi van Beograda . O Darku ne zna mnogo . A Darko radi i uči . Polaže gimnaziju . Razred po razred . Početak je težak a onda dva po dva razreda za godinu . Upisuje se i na medicinu . Tu je već lakše . Uhodao se u rad , u učenje . Završava briljantno studije . Postaje doktor medicine ! Postaje dobar lekar .

" Galenika " pravi prijem . Poziva veći broj lekara . Na svečanost došao i Darko . Me&dstroke;u zvanicama ugleda Maru sa mužem , njenim i njegovim ratnim drugom . Pri&dstroke;e im da ih pozdravi . Mara ga zagrli :

- " Čestitam ! Pa ti si napravio podvig . Služba , školovanje , studije . Znala sam da si pametan i sposoban , ali nisam znala , a i ti mi nikada nisi govorio da si toliko voleo medicinu " . Mara , po prirodi govorljiva , nastavlja , ne prestaje :

- " Čestitam ! Takav napor ! Baš si mnogo voleo medicinu ... " Darko je

sluša , sluša , smeška se . " Medicinu , ili tebe ? Medicinu sam voleo kroz tebe , a tebe kroz medicinu " pomisli i uz kratak pozdrav lagano se udalji , da je i dalje iz prikrajka gleda , kao onaj jelen sa Tjentišta kome smo rafalima oteli mir , ali dostojanstvo i uspravnost nismo mogli .