Jedne noći , jako kasno , prolazio sam ulicom nedaleko od železničke stanice . Bilo je proleće ili jesen , ne sećam se tačno . Jedna od onih mirnih , hladnjikavih , prozračnih beličastih noći kad prija mantil na le&dstroke;ima .

Ulica je bila duga i pusta ; nigde u njoj nikoga kao da je bolest opustošila . Preko puta , s moje desne ruke , čučali su nekakvi kućerci , niski i ča&dstroke;avi ; od njih se nastavljao dug , pravilan red prljavozelenih taraba ; onda je dolazila neka radionica , ili možda garaža , u ovo doba dana zatvorena ; pa opet niska , tamnožuta zgrada štamparije . A još više u stranu , odmah iza njihovih le&dstroke;a - činilo se , a nije bilo tako - kao da se igraju igara ovog sveta , u dalekoj , nadmoćnoj visini , kao na hridini , gomilale su se mračne gromade kućerina Lomine ulice , Balkanske , Terazija . Nekoliko osvetljenih prozora na njima visili su u toj golemoj tamnoj zbrci kao napuštena lastavičja gnezda .

Išao sam ulicom u potpunoj tišini i valjda ni sopstvene korake nisam čuo , i taj mir i prozračni zrak prosto su me milovali . Odmarao sam se sam u noći dok se oko mene odmaralo i vreme samo .

Sutra će odavde možda poći na svoj beskrajni put ona sitna , hladna , sumorna kiša , koja će kud god pogledaš pritiskivati svet kao ogromni mokri sun&dstroke;er i kvasiti ga i spolja i iznutra ; teško tebi , jadniče , ako , nateran poslom , ili , još gore , u pratnji čoveka koji označava višu silu , budeš primoran da dan provedeš na utrini . Ili će , opet neočekivano , da udari žega , ona koja prži i odozdo i odozgo i koja ti zaustavlja dah kao vrela rerna ; kud se god okreneš , kud god pokušaš da skloniš glavu , u sobi , na ulici , u kancelariji , pod jadnim , ćosavim drvetom , svuda te sačekuje njen nečujni , nepokretni , mrtvi lepak , koji ti suši ždrelo i mozak .

Sutra će od ranog jutra , još dok sunce ne si&dstroke;e ni do prozora , ovde započeti tutnjava . Jurnuće teški kamioni , hladnjače , autobusi , aluminijumske muljače &dstroke;ubreta , brektave mešalice betona . Kao uplašene šarene bube muvaće se izme&dstroke;u njih mali automobili . Tandrčući , galopiraće , ka mostu , ka izlazu iz grada , napolje , u slobodu ili , opet , otuda , u grad , metež i buku , svi u nekoj groznici , kao u strahu , kao da , jedni odovud drugi otud , od smrti same beže .

I već tada , dok rumeno sunce još bude na krovovima čučalo , u restoranu nekog od ovih starih , izlizanih hotela možda će sedeti neki ćutjliv mlad čovek , siromaški ali s pažnjom odeven , sa čistom košuljom koju je prethodne noći u umivaoniku trokrevetne sobe oprao , s pomalo otrcanom i masnom kravatom i nabreklom jevtinom tašnom prepunom prospekata i uzoraka , i za stolom kraj izloga lagano ispijati prvu jutarnju kafu . Čeka ga dug , težak , užasan dan i sa zadovoljstvom će srkutati toplu crnu tekućinu i vući dimove iz svoje tanke cigarete . Gledaće kroz staklo u narod koji na ulici počinje da promiče i razmišljaće o tome da li će u onim mnogobrojnim kancelarijama koje ga danas očekuju možda nanovo ugledati nekoga od njih i prepoznati ga kao poznanika koga ne poznaje , čoveka bar po nečemu bliskog sebi . Zadovoljan što je ustao rano i time ostvario trenutak odmora , uživaće u njemu kao u najvećem dobru koje je ovaj svet mogao da mu pruži , tako , bez doručka , čak i bez novina , samo sa crnom kafom , cigaretom i svojim neveselim , crnim mislima .

Mir , tišina , san i to me je blažilo kao melem .

Odjednom u toj tišini nešto začuh . Iznenada zdesna , iz one zbrke od kuća utonulih u san , odozgo kao da dolazi s onog sveta , tiho , sa dosadom , bezrazložno zalaja pas .

Zastadoh u čudu . Nisam prosto verovao .

Tamo , činilo mi se , nigde pas ne bi mogao da opstane . U onom mraku , gušeći i sebe i sve oko sebe , ležeći gotovo jedna na drugoj , vodeći ljubav bez ljubavi , te kuće su izgledale tako trošne i nestvarne da si od njih mogao očekivati sve drugo , samo ne i da u njima ima živih . One , izgledalo mi je , svakog časa mogu da se , u kršu i lomu , survaju odozgo kao karte u dečjoj igri . Tu pas ne može da živi .

Stojao sam i osluškivao . Nigde niko nije koračao , nigde ni vrata da škripnu , nigde nikakvog automobila . Čak se ni vozovi na stanici nisu dozivali . Nemoguće .

Ipak , tada , on se javnu opet . Oglasi se jasnije nego prvi put , istim onim običnim , pomalo otegnutim pomalo promuklim , smešnim mladim psećim baritonom i ja to sada shvatih kao da se javlja meni . Radosno mu se nasmejah kao da ga poznajem , kao da je on mene poznao . Radovao sam se tome nemogućem - odnekud iz krša , mračnog , haotičnog , zastrašujućeg , ali visoko nad nama dignutog , iz neke velike daljine , iz nekog dalekog vremena , kroz jedva čujni šumor i romor godina i decenija zvao me je pas poznanik , moj rani prijatelj , jedna obična , klempava , čičkovima ulepljena , divna polugladna malovaroška džukela .

Tada mi nešto blesnu pred očima .

Preda mnom , posle ko zna koliko godina , sevnu senka jedne kuće , daleke , malene , smežurane kao jedan ispačeni dlan koga više nema , sa dvorištem i dunjama ( žuto moje , mirisi moji ) , sa višnjama ( višnje moje , oko ušiju , na granama ) , i jedne kapije sa dvema gordim , mladim šaputavim topolama . I jedna ulica , sokak u stvari , pro&dstroke;e preda mnom . I neki ljudi , više njih , muški i ženski , zagrljeni , uhvaćeni za ruke , u šarenim haljinama , uz svirku nekakvu , poletno , žustro prolelujaše preda mnom .

Gledao sam u obronak više sebe i , sam u sumornoj noćnoj ulici , smejao se dok mi se u grudima nešto skupljalo i polako pelo ka grlu .

" Prijatelju " , šapnuh , " zdravo . "

Niko mi se ne odazva .

Onda viknuh , kao lud :

" Prijatelju ! Zdravo , prijatelju ! " Glas mi se prolomi i pršte me&dstroke;u stenjem kućerina .

Osluškivao sam . Trenutak još , moj zov se tamo lomatao i udaljavao sudarajući se sa gromadama , sve dok polako ne utihnu . A onda pas opet lanu , samo jedanput , dremljivo , baš kao iz moje ulice , kao da me iznova zovnu ili da mi već otpozdravlja . I zatim sve nanovo propade u tišinu .

Oglednuh se naokolo . Pritajeno se približavala zora . Uskoro će ovuda krenuti reka buke i lomljave . Ko će čime i šta kime tu da upravlja ?

Nevidljivom u onom košmaru , mahnuh mome prijatelju . Ništa . Sanjiv i umoran , osloba&dstroke;ajući se od jučerašnje i pripremajući se za tutnjavu novoga dana , koja samo što nije počela , već je spavao .

Odstojah još časak , ništa više ne očekujući . A onda polako , pa brže i sve brže zakoračah ka svojem okasnelom počinku , koji me je negde čekao .

Preda mnom se lagano vijugala i u pomalo nestvarnoj magličastoj svetlosti blago talasala duga ulica nalik na nekakav čudan tunel .

Ime mi je Žika Kurjak . Zovem se u stvari Živojin Stanimirović , al još kao maloga prozvaše me i Kurjak . To je , mislim , zbog mog izgleda . Ono , sad više ličim na babu nego na kurjaka , a jedanput za vreme rata kod Gvozdena u kafanu Mile Lepin mi stolicom rascopa i nos , pa mi otad , evo , ostade ovako raskokan i kriv , al nije uvek bilo tako . A možda i zato što sam kao mali voleo da se smucam po planine oko Okna kao kurjak , ne znam .

Kao mlad bio sam mnogo nezgodan . Otac me prvo dade u gimnaziju u Ćupriju , al od toga ne ispade ništa . Dva razreda nekako završi , al treći nikako . Prvo jedanput ponavljah , a onda me još i načisto isteraše , zbog mog drugara Momčila Teofilovića Vlaa iz Dve Sestre , sad pokojnog , nek mu je laka zemlja . On se bio nešto navrzo na mene , a bio je stariji godinu dana , pa me svaki čas kljuca . Pune dve godine jeo sam ja batine od njega , glavu nisam mogo da podignem . Šta sve nisam radio , pa ne vredi i ne vredi .

A Momčilov otac Sreten Teofilović , isto po nadimku Vla , imao kafanu u selo Dve Sestre . Kod Dve sestre su , pričaju stari , nekad , ko zna kad , poginule dve sestre . Čuvale ovce , pa naišli Turci . Oni pojurili da ih povataju , a devojke skočile u ambis i poginule . I tako , prvo su tu stenu Dve sestre nazvali , a onda se , odma ispod nju , napravilo i selo , pa su i njega isto krstili . To je bilo ko zna kad , ni ne pamti se . Samo se tako priča .

A selo Dve Sestre na tri kilometra od Okna , a i Sretenova žena bila Srpkinja , pa mu u kafanu išli i Srbi i Vlasi , i seljaci i rudari , i iz Okna i iz drugi rudnici , i oni su , bogami , dobro radili . I tako , Sreten Vla je trgovao i sa kafedžije u Ćupriju i u Paraćin i stalno je vozom ili on njima nešto slao ili od njih nešto dobivao . Tek , često je kod nas silazio ili on ili njegov sin Momčilo .

Kad si&dstroke;e Sreten , ja pro&dstroke;em dobro . Al kad si&dstroke;e Momčilo , ja izem batine . On tad sačeka i putnički iz Ćuprije i mene kako se vraćam iz škole , pa mi kaže :

" Kurjak . Jopet si mi noćas ukrao jagnje , Kurjak . "

I onda po&dstroke;emo na Miladinovu livadu pored stanice i tu ti mene moj Momčilo odelje .

Plačem ja , do neba se , mislim , čuje . Al , opet , izgleda , ne čuje se baš mnogo daleko . Jer posle to Momčilo me pusti da se dan-dva odmorim , pa me ponovo presretne i odvede na Miladinovu livadu . I ja ti opet negde plačem .

A naša škola ti je izgledala ovako . Od Okna do Ćuprije ti je trijes i pet kilometra . Svako jutro ustajemo u četiri i u pola pet , pet sedamo na putnički za Ćupriju . Onda vas dan provodiš u školi , pa čekaš na stanicu u Ćupriju , a posle podne penješ se na isti taj putnički , koji se sad vraća u Okno , i kući stižeš opet u mrak . A ako voz i kasni , ne pitaj .

Ne mož to , bre , da izdržiš , pa da si bogov stric lično , a nekmoli dete . Ja sam tako izdržao dve godine , a kad ono još i Momčilo poče da me sačekuje , više se nije moglo . Tako ti treći ponavljam i nikad ga više ne završim . A ni škola me , što da se lažemo , nije mnogo vukla .

Kad te godine doneso svedočanstvo kući , otac me prvo išiba kaišem , a onda odma ode do kopača čika-Svete Mladenovića i ja ti već od preksutradan poče zorom da silazim u jamu kao njegov najmla&dstroke;i jamski laufer .

Celo to leto sam tako kilavicom kopao ugalj i lopatom ga tovario na vagonet . Sad je naša jama , dabome , otpre nekoliko godina , zatvorena i moje Okno je skroz propalo . Srce da ti se proplače kad ga vidiš . Al onda je naš ugalj bio kao staklo . Gospoda ga , pa , bogami , kažu , i neki ministri ložili . I Okno , dabome , bilo drukčije . Posle , pun vagonet odguram do skretnice , gde ga prikače za vitlo ili , ako smo visoko , private konji , a uzimam prazan i vraćam se na numeru . Kad ti je trines-četrnes , bre , a moraš tako da radiš , nije ti zgodno .

Al ja sam to , ljudi , nekako voleo . Tad su u jami još bili konji i ja ti tamo , ljudi , tu nesretnu živinu tako zavolim . Oni su ti , jadnici , još bili mladi , ali da l od onaj mrkli mrak da l od ono čas mračno čas svetlo , svi brzo skroz oćorave , ko krtice . A kad i jedanput spuste , više ih i ne izvukuju - i štale su tamo imali - belog boga ne vide sve dok toliko ne propadnu da više nisu za ništa drugo nego za nož . I gledaju te onde onim pametnim slepim očima ko da te vide .

To je mene , ljudi , toliko žalostilo - kao dete sam nekako bio žalostivan - da sam , bogami , čak i plakao . Nije moglo , čini mi se , dva-tri dana u jamu da mi pro&dstroke;e da malo ne proplačem .

Naročito sam tamo voleo jednog Liska . To je bio , tako , ružan , krupan lisas konj s belu belegu na čelo , al pametan , ko čovek . Konj ti je uopšte pametna živutinja , a uvo je valjda bilo raz sveta .

" Zdravo , Lisko " , kažem mu ja , a on strigne ušima : po glas me poznaje . More , kakvi , i korak mi poznavao . Čim nai&dstroke;em na skretnicu , on okreće glavu na mene , ko da može da me vidi .

I bio sam ga naviko da ga ranim . Od matere sam svakodnevno krao po parče leba ili proje što je spremala za džukele i nosio mu ga u džep . Čim mu pri&dstroke;em , on polako zarže i počne da me njuška i gurka glavom .

Izvadim , pa mu dam ; a sve pazim da me ne vidi vozar .

" Na , Lisko . Jedi , Lisko . " I ljubim ga u obraze i milujem . " Jedi , moj Lisko , da mi budeš jak i zdrav . Još dve godine ovako da izdržiš , dok malu maturu ne položim , a onda ćemo ja i ti " , pa ne smem ni da kažem šta ćemo , nego mu pokazujem rukom nagore , ko da me vidi . A kolika sam bio budala , u to sam i verovao . I sve mi je bilo jasno , sve šta ćemo i kako ćemo napolju , samo nisam znao kako ću da ga ukradem . " A onda ćemo " , šapućem mu , " da pobegnemo u Bučinu . " To je planina iznad Okna . " Tamo je šuma velika , livade od divlje cveće samo trepere i trava mi je do grudi . I ima jedan stari Vla vidar , deda Paun , što vida i konji i ljudi , samo on zna kako . Kod njega ću da ti izlečim oči , pa ćemo da uživamo . Ti paseš , a ja ležim pored tebe i blenem u nebu . Tako ima da uživamo . "

Al to se leto nekako brzo završi i do&dstroke;e vreme da se opet po&dstroke;e u školu .

Pred školu ja kažem ocu:"Oco , molim te , nemoj više da me daješ u školu . Neću više da idem u školu . "

A moj otac bio dosta čudan . I detetom , a i posle , kao mator čovek , nadao se da će nešto da izuči , pa će da postane neki . Knjige debele , još kod mog dedu u selo , čitao . Ali moj deda - gegula iz Višnjevice , a deca - puna avlija , pa je moj Milenko prvo ostao na imanje u selo i još kao mladić počeo da silazi u jamu . I sve se onako nadao da će ono njegovo jedanput da nastane . A život prolazi . Oženio se i otišo u vojsku , pa u balkanski i prvi svetski rat . Vratio se izranjavljen i , već umoran , samo je sa ženu i decu - ja sam ro&dstroke;en trineste , a sestra Anka petnaeste - uspeo da se spusti u Okno . I odatle se više nije ni mrdnuo . Tako je moj otac do svoje dvajes i devete godine bio baraba , a onda se pobole na pluća . A kad mu nekako baš tad i otac u selo umre , on svoj tal tamo proda i u rudnik otvori malu bakalnicu . Nije mu bila veća od četri sa četri , eto kolika bila .

I čudno nekako govorio , jedva ga razumeš . Ali kad smo teli da mu se umilimo , morali smo i mi s njega tako da govorimo .

Sad me moj otac pita:"Je l još oćeš da budneš baraba ? " To su tako gegule zvali rudare . " Je l si vido kaki je korav i crn barapski leba ? Je l ti bolje da budneš baraba Ili gospodin u moju radnju ? "

" Oco " , kažem , " mnogo bi mi bilo bolje da budnem gospodin u tvoju radnju , ali kakvo je vreme za mene nastalo , to nećemo da dočekamo ni ja ni ti . Ako ovako produži , tvoj sin će da budne smrtno umoren od strane Momčila Teofilovića , sina Sretena Vlaa . "

" Kakvo je to " , pita , " crno vreme nastalo za tebe od strane Sretenovog sina ? "

Tako i tako , kažem . " Bije me , oco , svakodnevno . Pored njeg sam steko omrazu veliku i na školu i na život sam . Ne mogu od nju više da živim , skroz sam propao , oco . "

A u njegovoj bakalnici - duvan i papir , so , šećer , zetin i gas . Živa beda . Ali nos se drži visoko .

" To ne može da bude " , kaže . " To je sramota , da te bije jedan mali vlaški gegula . Da biješ i ti njega . "

" Oću " , kažem , " oco , al kako ću kad sam mu do pupka ? "

" Ako si mu do pupka " , kaže moj otac . " Ti si moj sin . "

Opet ja po&dstroke;em u školu . Sve dotle Momčila , celo leto , nisam ni vido . Sad , evo ga opet . Ponovo poče da me sačekuje .

Ono pre , šta sve nisam radio da mu pobegnem . I iskakao sam iz voza pre stanice , i sakrivao se u klasu pod klupu dok svi ne otidnu , i čim grane sunce , gore sam , na krov , sedeo i čučao sam od Ćuprije pa do Okna , po tri-četiri sata , u kočničarevu kućicu ; pa mi ništa nije pomagalo . Jedanput mu umaknem , ali drugi put me napipa . Sad , za vreme leta , barabe me naučiše i ugalj da kopam , i ženama pod suknju da zagledam , i duvan da pušim i rakiju da pijem , a Milovan Simić , Rankov sin , poduči me i kako da se bijem . A valjda sam malo bio i ojačao , ne znam . Tek , sad ja od njega više ne begam .

On me sačeka i kaže:"Kurjak , je l oćeš da budneš gospodin ? Oće mala baraba da se nagradi gospodin . Jao , ljudi ! "

Onda još jedanput po&dstroke;emo na Miladinovu livadu . I tamo on mene opet bije , al sad mu se , bogami , više ne dam . Bijem i ja njega .

Al to traje , traje - svaki drugi-treći dan mi se bijemo , stalno sam izgreban ko da s mačkama vek živim - a ja ustajem u mrak i vraćam se u mrak : uveče nisam za ništa . I , valjda od toga , počnem polako da malaksavam .

Tek , negde pred Božić Momčilo opet poče mene da leši . I nema mi spasa . Čim ga vidim , znam šta mi sleduje . Pa me još nekako naplaši , ne umem ja više ni ono što sam umeo .

Idem ti jedno veče tako nesretan našom ulicom kad me viknu Milovan Rankov .

" Kurjak . Di si pošo ? "

" Kući " , kažem . On izvadi flašu iz džepa . " Na , potegni . "

" Ne smem " , kažem . " Će me oseti majka . "

" More , neće , de . "

Potegnem ja . " Čujem " , kaže Milovan , " mali Vla te opet sačekuje ? "

" Sačekuje " , odgovaram . On poče da se smeje . " Pa ? "

" Pa " , kažem , " u početku smo se bili barabar . Bije on mene , al bijem i ja njega . A u poslednje vreme me opet uzo pod svoje , pa delje ko tu&dstroke;e . "

" I kako te " , i smeje se i dalje , " to bije ? "

" Pa " , kažem , " uvatimo se ukoštac , a on me ili slomi , il me prebaci preko kuka ili me nogom potplete . Onda mi sedne na grudi , pa udara kako voliš . "

Milovan se kida od smeja . " Pa delje kao tu&dstroke;e ? "

" Kao poklonjeno " , kažem . On se još malo posmeja , pa se uozbilji .

" Znaš šta ? Ne možeš ti s njega da se vataš ukoštac . Em je jači - jelo to , bre , sira i mleko kod Sretena - em zna znanje . Još se nije taj rodio koji Vlaa može tako da savlada . Još majka tog nije rodila . "

" Pa šta da radim ? "

" Ne vataj se ukoštac . Begaj od njega . "

" Probao sam " , kažem . " Ja ga udaram , oću da ga zadržim dalje od mene , al on trpi boj dok ne pro&dstroke;e kroz moje ruke i dok me ne dovati . I onda se provedem isto . "

Milovan nategnu flašu , pa rukavom obrisa budze . I gleda me .

" A ti njega onda , brajko moj , malo - nožem . Kad se vlaški gegula na nekog nakači , ne skida se dok mu dušu ne izvadi . Nožem ti njega , brajko , ako nećeš da te skroz izede . Je l imaš nož ? "

" Nemam " , kažem . " Al mogu da nabavim . "

" Pa ? " kaže Milovan . To veče se uvučem u očevu radnju . Tamo , u prozor što mu bio kao izlog , bog zna otkad stojale tri kamice . Već gotovo zar&dstroke;ale kolko ih niko nije dirao . Prozor bio postavljen novinama . Uzmem jednu , pa je gurnem pod nji .

Onda čekam - dan , dva , tri . Niko ništa ne govori . Niko nije primetio . Treće veče , pred spavanje , opet se polako uvučem u dućan , pa kamicu prebacim u školsku torbu . Sutra&dstroke;an je na stanicu u Ćupriju , dok smo čekali voz , u prikrajku očistim i naoštrim na betonsku gredu . Ucaklim je kao novu .

Stiže voz u Okno . Vraćamo se mi . Ja krišom gurnem onu kamicu u levi rukav . Ali nervozan sam , drkćem ko trepetljika . Gledam kroz prozor . Dva dana ga nije hilo : da l će danas da me čeka ?

Gledam i nikoga ne vidim . Nema ga .

Ništa , mislim se , će do&dstroke;e sutra . I , pravo da ti kažem , ceo sam radosan ! Oću ja da se bijem , i da ga bocnem ako treba , al nekako bi najviše voleo da ga više nikad u životu ne vidim .

Polazim onako kući - nema ga danas , mislim se , baš lepo , možda više neće ni da do&dstroke;e - kad me neko otpozadi opali preko glave . Odlete meni kapa u lapavicu . A naokolo sneg , mrazić čak stego , al oko stanice izgaženo , pa se to istopilo i čisto se garavo blato uvatilo . Isprlja se mene moj kačket .

Ne osvrćem se ja . Znam ko je . Sagnem se , pa dignem kapu i metnem na glavu . Moj Momčilo se iza mene krivi :

" Još , barapče , ideš u školu ? Pa dokle ćeš ? Misli mala baraba da se nagradi veliki gospodin ! "

Oko nas se već okupiše rudnička deca . I koliko mi se on više podsmeva toliko ona više podvriskuju .

Ništa im ja ne odgovaram . Samo polako krenem na livadu . Tamo je nama mesto . Odma iza mene , zna se , ide on , a za njim ona dečja gomila . Dopada se slinčama da gledaju kako jem batine .

Onako idući , ja polagačko prebacim torbu iz desne u levu i u levom rukavu otresem kamicu na niže . Da mi bude bliže . I ništa , i dalje koračam pred njim .

Stignemo tako na livadu . Oko nas , svuda sneg . Samo što se po njemu uvatila skramica od gara iz lokomotive , inače bio bi skroz beo . Čisto , od njega naokolo postade vidnije . Sad neprimetno počnem da ulaganjujem . Idem i dalje , ali polako ga puštam da mi se primakne . Momčilo mi otpozadi veli : " Pa dokle ćemo ovako ? " A , prosto bi reko , raste što me tako zapr&dstroke;uje . " Da nećemo u Višnjevicu ? "

Još jedanput se ja načinim da ga nisam čuo . Al više ga ne puštam da me dugo čeka . Načinim još tri-četri koraka , pa samo otkačim onu torbu s prsta pored sebe u sneg , zgrabim nož u desnu i izjedanput skočim na njega .

On se tom kolaču nije nadao . Raskreči se i zamlatara rukama . Izbeči se na mene . Jedva uspem te oči da mu opazim . I već mu pored ruke fiknem kamom preko uveta . Šibnu krv iz njega , prosto mu pljusnu po obrazu . Dok si trepnuo , pola lica i grudi su mu ofarbani . Vrisnu moj Momčilo , uvati se za glavu : " Lele , majko ! "

Sad lele , nanu ti vlašku .

Zapomaže on , a krv mu ispod ruke lije kao iz kladenca . Sneg se pod njim zacrvene ko da si tele zaklao . Ona deca što su gledala i uživala , pisnuše i prsnuše prema rudniku .

Zavitlam ja onaj nož u sneg , pa dovatim moju torbu i otidnem kući . Onda tamo sedim kraj šporeta i ćutim . Majka mi daje da većeram ; a to mi i ručak i večera . Ne mogu . Sedim , ćutim i čekam .

Najzad , evo ti ga otud Krsta žandar . Ne ide u dućan , nego ovamo , prema kući .

" Milenko ! " viče oca ispred kapije . " Milenko ! "

Iza&dstroke;e majka na prag . " Šta je , Krsto ? "

" Di ti je " , kaže , " sin ? "

" Tu je " , kaže majka . " Šta si teo ? "

" De " , veli , " da ga vidim . "

Moja Draga se ustumara . " Šta je uradeo ? "

" Kako šta ? " kaže Krsta . " Odseko uvo sinu Sretena Vlaa . "

Ona potrča u kuću .

" Jao , nesretniče ! Jao , zlotvore , šta si uradeo ! "

Dok se iz dučana ne pojavi otac . Samo pogleda u nju . Ona umuče . " Šta je bilo ? " pita on Krstu .

Tako i tako , priča mu ovaj . " Došo sam da ga privedem . "

Moj otac me pogleda . Onda se okrete majci : " Daj mu nek ponese neku čergu . "

Tako ti ja tad provedo prvu noć u zatvoru .

Sutradan rano ujutru Sreten Vla do&dstroke;e u očev dućan i moj Milenko i on se dogovore da se ne tuže po sudu nego da se za Momčilovo rovašeno uvo plate troškovi za doktora i još da se daju deset banke . To su onda bile velike pare , Sreten nije mogo da im odoli . A mome drugaru Momčilu doktor Ćorović u bolnicu uvo zašije . Al ono mu opet ostane oklembešeno i , bogami , čak se nekako smanji , ko otprilike mušmula . Na to ga u Okno prozovu Čulji i to mu ime tako do smrti ostane .

A mene zbog toga isteraju iz gimnazije . Žandari im valjda javili da me apsili i oni me odma išutiraju .

Otac tad tedne da me zadrži kod njega u dućan . Ali zašta ? Šta da radim ? Vratim se kod čika-Svetu u rudnik .

Još dve-tri godine sad u jami provedem . A jedanput ti kod skretnice moj Lisko na moje oči pade . Samo se prvo nekako ružno spoplete . Onda kleče na kolena i umorno se , gotovo pažljivo , izvrnu na stranu .

Skupismo se svi da ga podignemo . Ali on i dalje onako pobočke leži i ponekad tužno mrdne glavom . Ne može na noge .

Najzad odozgore do&dstroke;oše da ga kolju i da ga nose . Tad ja više ne mogado da izdržim nego stisnu uši dlanovima da ništa oko sebe ne čujem i pobego na galeriju . I tamo ostado dok se svi ne vratiše .

Posle toga nekako odjedanput osetih da sam omatoreo i da mi je došlo vreme da idem iz Okna . I te jeseni stvarno odo .

U proleće one godine kad ću pre vremena poći u školu počelo je nešto da se doga&dstroke;a s mojim ujka-Dragim .

On je živeo u Senju , s jeseni do guše blatnjavom a leti u crvenkastoj dugi prašine , gusto načičkanom selu nadomak Lazarevog manastira Ravanice , u čijoj su porti kreštali zeleno-zlatni paunovi . A moji Senjani , na suncu se grejali , možda više nego i na carsku zadužbinu , bili su gordi na Carevo bupalo , neome&dstroke;eno mesto kod vrela reke Ravanice ispred manastira , gde je Lazar , prema predanju , nekad pao s konja . Možda mu pamteći teške namete i kuluke oko velike gradnje , radije negoli u časti , voleli su cara da vide sa guzicom u kaljuzi . Jedanput nas je neko izveo na breg iznad senjskog groblja i pokazao nam rukom nekud ispod žica propale rudničke vazdušne železnice . " Onde je pete godine vojvoda Milenko rasturio Turci . "

Nisam mesto baš dobro video niti sam znao ko je vojvoda Milenko , ali bilo me je sram da pitam . Ne smeš ti ro&dstroke;ake da brukaš .

I , jednoga dana , predvo&dstroke;eni bratom od ujaka &Dstroke;or&dstroke;em , koji je , po sopstvenom uverenju , sve znao i sve najbolje umeo , ostavili smo stoku na poverenje seoskim devojčicama i nas nekolicina krenuli preko brda . Zatim smo na jednoj blagoj padini kod Ivankovca s ne baš odre&dstroke;enim osećanjima gledali neke rupčage obrasle sitnom travom , iz kojih su virili patrljci pocrnelog kolja . Kasnije ćemo verovati da smo videli upravo ostatke čuvenog šanca .

" Tu je to mesto " , rekao je &Dstroke;or&dstroke;e , " dovodio me deda Ljuba . "

Malo smo se naokolo osvrtali , a onda je neko predložio da se , na pravome mestu , poigramo Srba i Turaka . Ali bili smo umorni i nije nam se htelo , niti je iko pristajao da bude Turčin . I tako smo odustali . Posedali smo na očupanu travicu prošaranu brabonjcima i tragovima ovčjih čaponjaka .

Tad je naišao neki star seljak s torbom od kozline preko ramena . " Begajte odatle , nesretnici " , povikao je i mahnuo tojagom u vazduh kao na ovce , " tu leže koske ! "

U drugom razredu negde sam naišao na knjigu " Čuvaj se senjske ruke " i s uzbu&dstroke;enjem uzeo da je čitam . Me&dstroke;utim , naše Senje , nekad puno hajduka i vampira , u njoj se nije ni spominjalo .

Rekao sam to jedanput ocu . Mama je već bila kupila one dve kućice od čatmare u Njegoševoj ulici , ne mnogo veće od bolje senjske štale , i upravo smo sa deda-Ljubom sedeli za ručkom .

" Hma " , kaže moj otac prdeći na nosinger u maramicu i nasrćući na njega kao na neprijateljske rovove , " izgleda da i negde na moru ima neko Senje . "

Ali njega , znao sam , za naše selo nije bilo briga . Otud je voleo jedino mog ujka-Dragog , koga tamo više nije bilo . Pa , morao sam da priznam , nije sve u njemu ni bilo za voljenje .

Rano leganje u tvrd slamarički krevet pun sitnih , ljutih svinjećih buva i s oštrim guberima kao pokrivačima , istina , nadokna&dstroke;ivalo se dobrim tučama slamnim jastucima , koji bi od glava odskakali kao lopte , ali to se , na žalost , moglo samo dok ne pristignu stariji . Već okopavanje kukuruza i krompira vazdan pod dzvezdom , koje ti lomi i poslednju koščicu u telu i kojeg su se deca plašila kao grobljanskih vampira , nikakvu sličnu nadoknadu nije imalo . Zanimljivija je mogla da ispadne berba belošljiva , ranki i požega u Zabelu iznad sela , me&dstroke;utim , i to jedino ako ti dozvole da se pentraš na voćke da ih treseš ili bar da snosiš polunapunjene batare u kola . Inače , od pribiranja , pri kojem ne smeš ni da čučneš - odmah će te presresti pitanje : " Što malo ne prilegneš ? " - nećeš proći mnogo bolje nego od kopanja . Isto su tako donekle uzbudljivi mogli da ispadnu i vršaji , berba vinograda i kukuruza i , naročito , muljanje grož&dstroke;a , ukoliko se , opet , varošanski glup , ne pograbiš za laku plevu i slamu , već uspeš da dobiješ džak za žito ili korpu za korenje . Jer ono što izgleda najlakše , u selu ume da ispadne ubedljivo najteže .

Čuvanje , pak , brljivih , divljačnih svinja s kišnjama od pola metra , koje ispod oka stalno merkaju kako da ti kidnu u štetu i kaškala i umeju da galopiraju kao konji , ili zaluavih krava , koje znaju da se zaobadaju , iz mesta da zatutnje u kukuruze i tamo za tren da načine ršum kao topovska zaprega , nikad nije dobro , a može da ispadne i naopako . Jer štete umeju me&dstroke;u komšijama da rode opake , istrajne sva&dstroke;e , koje se ponekad ne završavaju ni velikom omrazom i dugogodišnjim glupim parničenjem , ali se , srećom , najčešće ipak brzo zaključuju , pomalo smešnim gimnastičkim mlataranjem kosirima , vilama i sekirama :

" Nemo' da ti preskočim ova' plot , te da te tuna istropam ki repu ! "

Me&dstroke;utim , ako kao jedan &dstroke;ak prvak voliš da cunjaš i šušnjariš i ne plašiš se pripovedaka o opasnim šarkama , poskocima i pojatskim psima , koje najverovatnije nikad nećeš ni sresti , izaberi da čuvaš koze i jariće , najlepše stvorove pod nebesima , kod vinogradske kolibe moga deda-Ljube u Dubravi iznad Senja . Samo , sa sekirčetom okačenim o džep ili torbicu , u kojoj čuvaš parče pogače i tvrdog sira , kreni lugom šarenim od sunca i punim kladenaca i končastih potočića , one će ti se , prezajući i od najmanjeg šušnja , prikačiti za pete i neće od tebe ni mrdnuti . Čak i ako se zamoriš i na okrajku prilegneš , brstiće u blizini i sačekaće te dok se ne odmoriš . A već noćenje u slami pod otvorenim nebom sa kajsijastim zvezdama zamršenim u granje , dok ti prosto pod glavom huji šumarička i bukova gora i huču ćukovi , nećeš zaboraviti , verovatno , dok budeš živ .

" Ali , dedo " , nisam pristajao , " pa i u naše su selo bili ' ajduci . "

" E , moj šutilo " , miluje me deda po ošišanoj glavi . Pola veka proveo je u planini s ovcama i tako je prekrštavao sve muške unuke . " Nas zovu samo kad se lije krv i zapomaže . Kad se pije vino i peva , idu drugi . " " Aha " , odgovorio sam kao da razumem . 2.Iz toga sela na deset kilometara od nas moj ujka Dragi , uvek sa deda-Ljubom , iznenada je počeo da silazi češče .

Desetak godina mla&dstroke;i od moje mame , on je bio visok , lep , ćutljiv crnomanjast čovek s pravouglim brčićima . ( " Nas u familiju " , govorila je moja mama , " ima i plavi " i sme&dstroke;i , i crnomanjasti , " , i s podrazumevanjem pogledava u mene , " ali oni crnomanjasti su nekako naočitiji . " Mi smo , naravno , bili crnomanjasti , iako je moja naočitost već bila popljuvana pegama . A kad mi se još promene zubi , postaće donekle i preterana ) . I upravo su ga svi žalili , jer mu je nedavno umrla druga žena Desa i ostavila ga sa dvoje dece . A kako mu je posle onog rata umrla i prva žena s isto tako dvoje dece , smatrali su da baš nema sreće u životu .

Kao i uvek kad silazi u varoš , deda bi bio obučen u svečano odelo od mrkog valjanog sukna . Ujka bi na glavi imao sivu oficirsku šajkaču , koju je dobio od ujka-Velje , oficira u Somboru , a preko bele pamučne košulje i fermena ogrnutu zelenkasto-kestenjastu čojanu anteriju s plavim reverima i gajtanskim pervazima . Isto kao dedi , čakšire od tankog šajka bile bi mu uvučene u vezene vunene čarape , na koje je nazuvao nacrnjene opanke sa zatupastim kljuncima . Oko vrata počeo je da nosi upredeno tamnozeleno svileno šalče , koje više neće skinuti ni za najvećih vrućina . U rukama su i jedan i drugi držali lakovane glogove čvornovate štapove , opet poklone od ujaka iz Sombora .

U početku obojica su dolazila pešice drumom pored poljoprivrednog dobra Dobričeva . Posle nekog vremena deda je nastavio da klanca pešice , a ujka krenuo da se spušta ravnorečkim ćirom , kojim su dovozili krečom poprskani ugalj i vozili se pijačari , ložionički i fabrički radnici i rudnički gimnazijalci . A već početkom jeseni , upravo kad budem preživljavao prve drame u školi , deda će se ljutiti što mu sin ne pristaje da u selu upregnu volove , pa da se obojica dovezu kolima , nego više voli da se guši u tesnim klasama i Ge-vagonima . Ali ovaj će do kraja ostati tvrdoglav .

" Na kola zna se ' di ćeš da me voziš " , odgovarao bi , na šta su se moja mama i deda ljutili . Sišavši , oni bi se sačekivali kod nas , pa bi zajedno nekud odlazili . ( Dva-tri puta u početku s njima je polazio i moj otac , koji im je valjda pokazivao put . ) Vraćali bi se tek posle podne , najčešće neraspoloženi i jako umorni , jedva da bi nešto od ručka čalabrcnuli , pa bi na isti način i otišli - deda pešice , a ujka povratnim popodnevnim vozom .

Jedanput kad su se onako neraspoloženi vratili iz varoši , video sam kako su moja mama i moj deda nešto krišom razgovarali . Ona je podigla obrve s uspravnom borom u povijama i očima pokazala prema ujaku kao da postavlja neko pitanje . Deda se na to osvrne ka ovome , koji zuri nekud u stranu , pa namršteno odmahne glavom i lupi se rukom po čakširama .

Sve dok nije okišalo , ujka nam u kuću nije ušao . Priseo bi na pocrnelu klupu za ukopanim stolom ispod naše jabuke ilinjače u avliji i naslonio se le&dstroke;ima na stablo . ( Velika i stara , ilinjača je još davala ositne , često crvljive , sipkave , ukusne crvenkasto-žute plodove i tada bila okružena šebojem i lepim čovekom , ružama , georginama , perunikama i božurima i ogra&dstroke;ena tarabicama , kasnije plotić oko nje će propasti i cveće će očupati kokoške . ) I , ostajući tu , gledao bi da umesto ručka uzme kašičicu slatka i čašu vode .

" Operi to sa ce&dstroke; " , mrko bi napominjao . Bio je bled i opao i sa žilicama u upaljenim očima , glas mu je bio slabačak i obično bi ćutao , a lepim krupnim šakama s perutavim dlanovima zamišljeno bi se pipkao po skrajnutoj čvoruzi na čelu nalik na orah koštunjac , koja ga nije ružila . Često je kašljucao i povremeno pokušavao iz guše nešto da iskašlje . Tad bi ustao i u olupani čorbaluk s pepelom u uglu izme&dstroke;u komšijske avlije i kafanskog podruma , poluukopane čatmarske gra&dstroke;evine nazvane onako po seljačkoj navadi , skrivajući usta belom rukom , dugo pljuvao . ( Kad ode , moja mama će posudu , noseći je preko kecelje , isprazniti u nužnik i staviti je na osunčano mesto ćeramidnog podrumskog krova . ) Zatim bi se , brišući se šarenom cicanom maramicom , vraćao na mesto pod jabukom .

Više mi nije dozvoljavao da mu prilazim niti da mu se motam u blizini . Jedanput kad sam se vratio iz škole , zaboravio sam se i potrčao da ga zagrlim . Sedeo je onako zamišljen , nasmejao mi se i raširio naručje . I ja sam mu uleteo na krilo . Ali mora biti da sam to učinio malo silovitije . Jer istog časa on se trgne , odmakne glavu od mene i visoko podigne ruke .

" Je li ti , mori " , vikne nada mnom , " je l , sam ja tebe govorio da ovo dete držiš daleko od mene ! "

Moja mama je kraj bunara upravo okačinjala kofu o santrač . Kao najstariju , braća i sestre su je zvali dada i nikad se niko na nju nije izdirao . Najstarijeg , pak , brata , i jedino njega , svi osim nje zvali su bata Sveta .

Ona se od toga prosto sebne . " Bože , bato " , odgovori skoro uplašeno , i prvi put ga ovako nazove , " nemoj da se ljutiš . "

I od tada , iako mla&dstroke;eg , zvaće ga tako . Kasnije on će postati naš jadni Dragi , jedini bata opet će biti ujka Sveta . Ujka zlobno ponovi:"Je l , sam govorio ! Je l , ja lajem ili govorim ! "

Moja mama kod onog bunara kao da se pogne i brišući ruke o kecelju , s uplašenim izrazom na licu požuri da me odvoji u stranu . " Govorio si , bato " , izgovori skrušeno . " Izvini , pogrešila sam . Neću više . "

Držeći me za mišicu , uvede me u kuću i opali jedanput-dvaput ispod le&dstroke;a . " Svud ti moraš nos da turiš ! "

Posle toga ujka i ja smo bili neraspoloženi . Ja sam se ćutke muvao po dvorištu , on je , naslonjen na sto , pipkao svoju čvorugu i , iako nije bilo hladno , popravljao šalče oko vrata . " Ej ! " vikne me jednog trenutka . " I , kažeš , ovi tvoji ludaci te oterali u školu ? "

To je tako trebalo i nazvati - oterali me .

" Jesu " , odgovorim . " E , šta ćeš " , kaže . " Al , i to je bolje no da budeš boles'an . "

Nisam video u čemu je bolje . Ni ovako ni onako ne možeš da se igraš . Još , bolesnome , petkom bi mi kupovali " Politikin zabavnik " , i u krevetu bih mogao da gledam crtane slike o Fantomu i Zigomaru .

" A je l , imaš " , pita me , " vrbovu svirajku ? Je l , umeš da napraviš ? "

Njegov sin &Dstroke;or&dstroke;e je umeo , ja nisam . Uopšte , kad se navikneš na neke nepogodnosti , u selu je dosta stvari moglo da bude bolje .

" Ne umem " , kažem .

" E pa " , kaže , " kad ozdravim , ja ću da ti napravim . Sa tri rupe . "

" Dobro " , reknem namrgo&dstroke;eno . Još sam bio ljut , za ono maločas zna se ko mi je kriv . Prvo je izvre&dstroke;ao moju mamu , a onda se ona iskalila na meni . " Ako ne slažeš . "

Ujka Dragi načas načini začu&dstroke;eno lice , pa se nasmeje . To je u selu bila jako krupna reč , koja se retko potezala . Ali ja se u finesama često nisam snalazio .

" Valjda neću " , odgovori . " Gledaću da ne prevarim . "

3 . Već kasno u jesen , jedanput su se deda i on iz varoši vratili posebno neraspoloženi , kao da su se putem sva&dstroke;ali . Tog jutra valjda nisu ni svraćali , nego su , došavši vozom , odmah požurili za poslom .

Mama i ja im pri&dstroke;emo .

Ujka promakne kraj nas i krene na svoje mesto pod jabukom , koja je , posle prvih slana , s nagorelim i prore&dstroke;enim lišćem i jedva pokojim zaostalim , odavno trulim plodom , izgledala kao nakostrešena .

Deda nam pruži ruku da ga poljubimo . Onda preda mami prtenu torbicu u kojoj je iz sela doneo dar , mene rasejano pomiluje po glavi .

" Dedin šutilo " , rekne mehanički .

Gegajući se na klimavim nogama i ljuljajući velikim turom , koji mu se otezao gotovo do kolena , zapućivao se u kuhinju .

" Pa , doktor Popović nam rek'o " , izbaci upadljivo glasno , ovlašno glednuvši ka ilinjači , " da će se do prolet op'ravi . Samo lečka treba da poleži u sanatoriju na Frušku goru . "

Mojoj mami se u očima nazre nešto kao strah .

" U sanatoriju ? " tiho zapita . Krajem izbledele crne marame brisala je uglove usana . Kao i ja što ću dobiti , imala je isturene krupne zube i plašila se da u govoru ne prska . " Al' tato , zar ne bi bilo bolje da malo otidne u Dubravu ? " To je bila ona kučajska padina iznad sela prošarana kukuruzima , hrastovim lugovima i vinogradima , gde ću za vreme rata u bežaniji od bombardovanja dva leta provesti čuvajući koze . " Pa da tamo , kod kolibe , pije kozje mleko . "

Jer od iste bolesti , izgleda , nekad je bolovao i ujka Velja , koji je zatim u svetskom ratu postao oficir . Osećajući se otpisan i opasan , tad se odbio od kuće i zaposlio kod konja u poljoprivrednom dobru Ljubičevu , gde se izlečio jahanjem i kobiljom jomužom . Mi konje nismo imali , ali i kozje mleko je smatrano lekovitim .

Ujka Dragi se na onoj klupi umorno zavaljivao na stablo .

" A ja sam , dado " , izgovori otuda naprežući se da bude glasan i kezeći žućkaste zube , " kazao da me natovare na kolesar i oteraju u Crvenu jabuku . " Negde daleko u planini Troglanu , gde nikad nisam bio , deda je imao veliki pašnjak oko stare crvene divljake , po kojoj je nazvan čitav potes . " I onda da me ćušnu niza stranu . "

" Bože , bato " , rekne moja mama zaprepašćeno , " kako se šališ ! "

Deda i ona već su ulazili u kuću , ne primećujući da se oko njih muvam i ja . " U sanatoriju ? " tiho ponavlja moja mama . " Pa šta ćeš , tato , da radiš ? Da nekako mogu da ti pomognem . "

" Gl'aj si ti svoja posla " , odgovori deda sumorno . " Imaš ti tvoje muke . Ako mi za ovolike godine ni za doktori nismo zaradeli , ne znam šta smo radeli . "

" Pa kako ćeš ? " Opet je uglom marame brisala usne . " Je l' ćeš volovi da prodaš ? "

Deda se kraj hladnog štednjaka - sve dok baš ne zahladni , kuvalo se u šupi iza podruma - naslanjao na štap i sipao iz dežmekastog plavog emajliranog bokala vodu u veliku vodenu čašu .

" Ne smem " , odgovara zamišljeno , " volovi da otu&dstroke;ujem . " Srkutao je tečnost . " Moraću ovce nekom da teslimim . A i ono parče u Pesak ću da odvojim . "

Mama se obrtala ka šporetu .

" To baš dobra bača . "

Deda klimne glavom . I dalje je gutkao iz čaše .

" Dobra . " Onda se okrene licem ka njoj . Gledao je bledoplavim očima sa zbrčkanim kapcima . " Leposava " , tmulo izrekne , " propade čovek , Leposava . Nema ništa od njega . " Udarao je vrhom štapa u zastrti cigleni pod . " Što mesto Mike " - to je bio moj ujka koji je poginuo u ratu - " nisam na Kajmakčalan ostao da ovo više ne gledam . Tolika mi deca ot'oše pre mene , a ni ja se nisam naživeo . Ej , bre , ej , bre , ej , bre . Ih , ih , ih ! "

Moja mama se grčevito okrene ka prozoru iznad štednjaka kao da je otud neko zovnuo . Iz očiju su joj iskakale sitne suze poput onih žabica iz bara posle letnje kiše i krajevima marame hvatala ih je kao u klopku .

" Bože " , rekne tiho zajektavši , " i ti si grešan . " Prilazila je dedi i naslanjala glavu na njegov gunj na povijenom ramenu . " Ovak'i čovek . Ovak'a lepota . "

Deda muklo ponovi kao da govori le&dstroke;ima :

" Ovak'i čovek . "

Okretao se i on ka prozoru i oboje su gledali pod otrcanu ilinjaču .

Tamo , moj ujka Dragi je , naslanjajući se na crnkasto stablo , polagao belu ruku na grudi i prstima ispravljao upredeno šalče . Mučio ga je kašalj i keseći se , podizao je glavu nekud ka granju izgledajući kao da hoće da zalaje .

Miloradu Bati Mihailoviću

Pločnik poče da kvasi jedva vidljiva mega i gdegde po ulici prohodaju kišobrani .

Ćamil zadiže masni kačket sa gajtanom i slomljenim suncobranom i pogleda buljavim okom u spušteno nebo . Ako ne potraje dugo , pomisli , biće dobro . Posle kiše uvek ima mušterija . Ali ako nastavi unedogled , ko će cipele da čisti ?

Nagura četke i kutije u sanduk koji mu je predstavljao radnju i sa vrha trotoara pored gvozdenog električnog stuba pomeri se za nekoliko koraka u Makedonsku pod plitku strehu " Komisiona " , koji su neki još zvali , kao pre rata , radnjom braće Levi .

Napred , na višespratnici Riunione na Trgu Republike prerano se upali i zaigra nekakav reklamni znak . Bacao je po ljudima i retkim automobilima crveno-zeleno-plavi odsjaj . Odmah na to , kao po dogovoru , svitnuše i žutnjikave , blede sijalice na metalnim banderama . Nisu mnogo šta osvetljavale , jedino im se od vlage oko šešira pravio dvostruk , razvučen , zlatast obod .

On sede pod onom strehom na svoju stoličicu s naslonom i otvori vratanca sanduka . Nanovo je oko nogostupa postavljao kutije , flašice , krpe . Na ogledalu na desnom bolku opazi mrlju crvene boje , pa pljunu na staklo i dlanom je smače . Zatim o eksere spreda i sa strane izvesi raznobojne , dlakom bogate četke .

Uto u politiranom kiosku nekoliko metara više od njega , već u Dečanskoj ulici , slepa prodavačica novina izgovori svojim slabim glasom mladom čoveku u sivom kaputu od tvida :

" Još nije stiglo . Samo što nije stiglo , gospodine . "

Trepćući kapcima do polovine očnih jabučica , vraćala mu je kusur . Novčanice je prepoznavala pod prstima i tačno znala gde joj se šta nalazi . Ali oblčno je s njom i njena majka . Sad je zbog nečega nema .

Ta starija , prodavačičina majka , po nečemu ga je podsećala na Mečkinu mater Selenu . Samo što ova nije onako gadna .

Nikako ga baba nije podnosila . Od prvog vi&dstroke;enja . Nešto muva oko onog bakrača na utrini i otud kevće :

" Džanes romane , Ćamil , a ? "

" Njega to da pitaju ! Jebem ti ! Pa oduvek je bio garav kao ugarak , i drugo mu oko bilo buljavo , a glomazan nos mu visio kao kuka , čim ga pogledaš , jasno ti je šta je . A malo dalje na nekom panju sedi ostariji , debeljušni Ivan , njen muž . Cima iz lule s kratkim , krivim kamišem i nadlanicom popravlja prosedi , od duvana žućkasti , obešeni brk .

On se okreće starcu . Zna se s kim treba da se razgovara .

" Kako da ne govorim , bre ? " Ali ovaj se pravi da ne čuje . " Nemoj tako , Selena , k'o boga te molim . Ja sam , bre , Ciganin , isto k'o vi . "

" A nisi Turčin ? " laje ona otud .

Ra&dstroke;ala je bar desetak puta i , u onim prljavim , širokim suknjama , seda i raščupana , izgledala starija od muža . A možda je i bila .

" Kako , mori , Turčin ? Nikad i' nisam ni vid'o ! "

Iako je poreklom možda iz Turske . Nije siguran . U svakom slučaju , brat Ćazim mu je u Jagodini sedeo u muslimanskoj Turskoj mali izme&dstroke;u reke Belice i vašarišta , dok su pravoslavci imali svoju malu , kod Levačke čaršije . Ivan i njegovi su to , dabome , morali da prokljuve .

" Ma ti si , bre , star rom ! Svoju decu imaš ! ' Di ti našoj Mečki možeš da budeš par ! "

On širi ruke ka brkatom čoveku i smeje se .

" Kako , boga ti , star ? Pa dvajes' peta mi je , kako star ? " Imao je u stvari trideset . Ali neće mu valjda tražiti krštenicu . " Rano me oženili . "

Najzad stari Ivan diže glavu . Vadi lulu iz ustiju .

" Šta se tebe tiču njegova deca ? " Bar on zna koja su muška prava , žena u njih ne sme da se meša . " Valjda su to deca njegove žene ? Kako rom može da zna koja su deca njegova , koja nisu ? Njegova su dok mu je njina majka žena . Posle nisu . "

Sa Trga Republike , tutnjeći , u Makedonsku svraćaju zelena blindirana kola za &dstroke;ubre . Malo niže od " Komisiona " zastaju , pa dvojica Šiptara u dugim , nepromočivim kabanicama s kapuljačama silaze s papuča na zadnjem delu i ulaze u neko dvorište . Otuda na čakljama preko ramena iznose velike , duboke kante pune &dstroke;ubreta . Istresaju ih u kolska usta nalik na ona u betonske mešalice i vraćaju u dvorište . Onda se nanovo penju na papučice i zviždukom daju znak . Na to kola krenu , opet zagrajaju i nestanu niz ulicu .

Kratka , nabijena sredovečna dama sa sme&dstroke;im šeširićem na krupnoj glavi vodila je o kaišu kratkog , nabijenog , braonkastog mladog boksera .

Ćamil mu pucne jezikom . Pas mrdne podsečenim repom i pokuša da zastane . Ali žena ga cimne za povodac i oni dostojanstveno produže .

Mangupski trepćući buljavim okom , šapatom je psovao pseću gazdaricu .

Ipak , ono s Micom u Ćupriji bilo je šukar život .

Dotle mu je bila izrodila šestoro - bog im je uzeo troje - i dok je ona prala veš po kućama , on je sa svojim sandukom sedeo pred kafanom " Sin&dstroke;elić " . Svi su ga poznavali i svi hteli da pozdrave .

" Šukar li si , Ćamile ? " pitaju .

On po bugarski potvr&dstroke;uje drmajući glavom levo-desno .

" Šukar , šukar . "

Tog proleća uoči rata u ćuprijskom Sibinovićevom sokačetu , češće zvanom Sibinovska mala , proneo se glas o veštini šesnaestogodišnje lepotice Mečke , ćerke ruskog Ciganina Ivana , koji je sa svojom fajtom pao na jagodinsko vašarište iznad Klefiševe klanice . Rano udatu , otac , braća i muž je , kažu , strogo paze - a i nemaju , vele , šta da paze , ni sama ne ide u rastur - ali kad po&dstroke;u na veći posao , uvek izvan jagodinskog okruga i domašaja lokalne vlasti , nju puštaju kao prethodnicu . I dok ona gleda u dlan i bob , peva i udara u balalajku zavrćujući gazdama pamet , oni na drugoj strani u tišini prave ršum . A ako kad do&dstroke;e u škripac , baš kao na onim živim slikama u ćuprijskom Zanatskom domu , uz vrisku i pucnjavu doleću junačni i obesni i , uzimajući je na belog konja bez opreme , u poslednjem času spasavaju . Plele su se male legende o njihovim podvizima .

Ćamil je te pripovetke i sam rado slušao i prepričavao . Činilo mu se da u njima ima nešto osvetno za nedaće ciganskog života i to mu je blažilo dušu . Ali ulogu lepih mladih žena u ciganskim podvizima nije cenio . Verovao je da zna kako one to postižu .

" Tak'e su , Ćazime " " , govorio je bratu , " pokvarene i opasne . Begaj od nji' . "

A onda se u Ćupriji dočuje da je u državnom poljoprivrednom dobru Dobričevu udarila u svinje neka opasna rednja i morija i da hoće sve da ih otu&dstroke;e . Potrče Cigani na jevtin mrs , navale da kupuju i žive i crknute . Usred proleća po Sibinovskoj mali zamirišu svinjske daće , zapuše se vatre pod kazanima za topljenje masti i kuvanje sapuna . Biće ovog leta i maza i perila .

On odmah pošalje najstarije dete po Ćazima u Tursku malu u Jagodini . Sam , pak , rastrči se po ćuprijskoj čaršiji ištući od trgovaca zajam ; nešto je imao i zašte&dstroke;eno , a kao zalogu za zajam nudio je kućicu od čatmare u mali . Tako uspe na vreme da pribavi početni kapital .

I onda je sa bratom u unajmljenim konjskim kolima nedelju dana prevlačio dobričevsku nazimad u jagodinsku Klefiševu klanicu . U oborima je umeo da oceni koliko će koje da izdrži - uprkos tome , nekoliko je putem izgubio - pazio je pri utovaru i prevozu i u kanate sa daskama polagao im slamu , a u Jagodini imao čoveka koji mu je isporuku primao bez pregleda .

I kad je na kraju isplatio klaničkog činovnika i brata , razdužio se vlasnicima kola i trgovcima , ostalo mu je gotovo dvesta banki .

Grdan parušljak ! Odavno se nije tako opario .

Odozgo , od " Borbe " , dotrča preplanuli dečak u kaputiću i crvenoj košulji . Detinjastim , kreštavim glasom prodorno je vikao :

" Drugo izdanje ' Novosti' ! Drugo izdanje ' Novosti' ! "

Iz sve snage galameći , zastade na uglu kraj njega . Novine je izvlačio iz korica kao sablju i to je privlačilo publiku . Tako za dva-tri minuta prodade nekoliko brojeva .

Ovaj neće propasti , pomisli on .

Uto s paketom ispod ruke uzrujano dotrča i na dečaka nalete majka slepe prodavačice . Veoma slična kćeri - isto onako sedlastog , gotovo usečenog nosa - i po nečemu nalik na onu gadnu Selenu - nije mogao da otkrije po čemu - šištala je i mahala na malog novinara kao na živinu .

" Idi odavde ! Beži , ovo nije tvoj reon ! "

Dečak se nekako isteže i ukoči .

" De , de " , odgovori preteći .

Bio je viši od nje i izgledao nakostrešen kao da hoće da se sva&dstroke;a .

Onda se odjednom okrete i pretrča preko ulice .

I već je nestajao nekamo prema " Politici " .

Posle lepe zarade njih dvojica su malo slavili . Malo su obilazili jagodinske kafane i lumpovali .

I kako se ona tu odjednom stvorila ? Ivanov logor na vašarištu nije bio daleko ni od Turske male ni od klanice - je li možda osetila šuške ?

Ah , ne ! Nikad u to nije mogao da poveruje . Nikad neće poverovati . I neka mu niko nikad ništa takvo ni ne govori . Ubiće za to !

Sedeli su onako i veselili se . I onda su u kafanu ušla tri ovisoka plava mladića nešto tamnije kože i s njima lepa mlada sme&dstroke;a devojka . Oni u raskopčanim lakim košuljama , duznim gradskim pantalonama , zatupastim , pomalo blatnjavim dvobojnim belo-mrkim cipelama , pod svetlosivim šeširima sa širokim obodima , ona u crvenoj svilenoj bluzi , širokoj , tankoj , cvetastoj suknji , sa velikom žulom vezoglavkom , čiji joj krajevi vise preko le&dstroke;a . Bele kože , zaobljeno , oširoko lice joj je rumeno , tanke usne namazane crvenom guveriranom hartijom , oči krupne , otvorene i podatne . Ni nalik na kobnu lepoticu iz obrlatljivih ciganskih priča .

" Jeste li , bre , Cigani ? "

" Jesmo . "

" 'Ajde nešto da popijete . "

" 'Ajde . "

I onda su tako dan-dva zajednički pili .

U početku nije ni pomislio da mu mlatka može pripasti . Mečka njemu ? Ma kakvi . Najpre je mislio da im se kače da nešto na tu&dstroke; račun popiju . Zatim , kad je lepotica ostajala i dalje - a on samo zveči srebrnim bankama i dvobankama - da bi nešto možda sa Ćazimom . Ovaj je , smatra , mla&dstroke;i i lepši .

Ali ona mu se sve više primiče - u Ćazima i ne gleda - i ne odmiče se . Sedi na stolici kraj njega , nešto ga svojim mekanim , naruskim ciganskim zapitkuje i smeši mu se sitnim belim zubima , pevuši mu u uvo i šapuće , pipka ga rukom po nadlanici i zadržava kad daje prevelik bakšiš .

A s njima u prikrajku sedi i jedan dečak , dete gotovo , naburenih usnica i mršuljav . Kao uvre&dstroke;en , on je otud ljutito motri i svaki čas otegnuto zivka :

" Mečkooo ! ' Ajde da idemo , Mećkooo ! "

Ona na to samo odmahuje rukom .

" Koj ti je ovaj dečko ? " pita je .

" Pa muž " , odgovara nevino . I smeši mu se svojim lepim zubima .

" I pušta te ovako ? "

" A šta će ? " I uz odgovor ide nov nevin osmeh .

I zaista , šta će ? On je dete natovareno rospijom koju ni mnogi stariji ne bi izdržao i može samo da bude poslušan .

Drugog dana Mečka nešto šapuće jednom od svoje braće i ovaj oženjeno dete najpre brzo opija , a zatim nekud izvodi .

Njih dvoje se iskradaju iz bučnog društva u pijanu majsku noć . I on u mraku kraj nekog plota grli onisku , vitku lepoticu koja miriše na mleko i pomalo na dim . Pije joj opojnu dušu iz usta , od koje mu se prosto vrti u glavi , i lagano joj zadiže suknju , ispod koje oseća da nema ništa . A ona se ni ne opire nego mu se , upijajući mu se u usnice , pripija čvrstim stomakom i butinama . I kad joj svojim telom napipa ono vruće mesto , plot kraj njih lagano polegne , uzme ih na sebe i uzleti i on na njemu negde lebdi , lebdi , lebdi i nikako ne zna gde se nalazi .

Potom , dok se zagrljeni vraćaju u kafanu i gleda joj nasmešenu , prekrasnu glavu na svojoj mišici , u sebi se pita : Jesam li sanjao ? Je li Ćamil ovu lepotu zaslužio ? Je li to izme&dstroke;u pravog roma i žene uvek ovako , pa on dosad nije uspeo da upozna , ili je dato samo njemu ?

I sedajući na kafansku stolicu , već zna da bi za nju sve na svetu mogao da učini i da je to još ne bi bilo dovoljno vredno .

Negde na početku Ulice dvadeset devetog novembra preko puta Skadarske bilo je gradilište i na crnim , ljigavim trotoarima oko Ćamila ostajao je jasan trag crvenice . Baš je dobro što je tako blizu . Biće posla .

On očisti očigledno čuvane ali već iznošene cipele s kapnom ostarijem , sedom čoveku koji pod strehom skide šešir brišući čelo .

Penzioner neki , pomisli .

Čovek je izgledao uredno i čisto , ali i nekako odsutno i neraspoloženo . Šešir oko oboda i okovratnik sivog predratnog oficirskog mantila bili su mu pomalo masni .

I nema nikoga , domisli Ćamil .

Tek posle toga , dok ga je brat ispraćao zabrinutim pogledom , otišli su na vašarište u Ivanov logor .

" Vi sad " , kaže mu na kraju starac , koji isto tako ne izgleda kao ciganski kralj iz legendi , " idite na dan-dva dok se ovde ne sredi da Marko " - to je mladi Mečkin muž - " ode u Rumuniju . A ti se dotle reši kako ćeš ženu da izdržavaš . "

Nikad ranije izvan varoši nije živeo i hoće s njom da ostane u Turskoj mali u Jagodini . Ali Mećka kaže - ne , ona se od svojih neće odvajati . I on pristaje . Za ženu koju voli Ćamil sve može i sve hoće .

Još mu je bilo ostalo nešto para . Ali s novomn tazbinom se dogovorio da kupi konja i kola za skupljanje starog gvož&dstroke;a , a ovo mu nije dovoljno . I tajnu šalje brata u Ćupriju po jednog Ciganina koji se nekad zanimao za njegovu kuću .

" Ja sam naš'o drugu ženu " , kaže ovome , " i kuću u Sibinovsku malu ' oću da teslimim . Ako si još kupac , ' ajde da se dogovaramo . "

Ovaj sad , dabome , zateže . Kao , nije mu zgodno , zna mu familiju , šta će ljudi da kažu ? I Ćamilovo i Micino stanište odlazi upola cene .

Sutradan uveče on se pojavljuje u Ćupriji praćen dvojicom novih šuraka i Ćupričaninom kupcem .

" Mico " , kaže ženi , koja je već dva-tri puta pokušavala da ga vrati k sebi , " ja sam se rešio da idem za svojom srećom , a ti ostaješ ' di si bila . I ovog čoveka sam doveo da mu prodam kuću . Ja sam gu kupio , ja gu i prodajem . Iznosi stvari ako nećeš da i' ostavljaš . "

Žena zaleleče . Zapište deca , počnu da mu se okačinju o nogavice .

" Šta je , Cigani " , viče on , " nanče vi jebem ! Dosta ste vi mene krv pili ! Sad ' oču malo da živim ! Iznosi stvari ! Broj pare ! Evo , pred svedoci , da ceo svet zna da sam pošteno isplaćen ! "

I dok njegovi šuraci , uz dečju pisku i ženinu ciku , izbacuju nameštaj , onaj čovek mu

na dlan broji novac .

Više nema povratka . Niti on na povratak i misli .

Gledao je gore-dole niz Makedonsku ulicu . Hoće li mu ko prići ? Otkači dve četke i zalupa njima po dasci kao u doboš .

" Ćistač ! Čistaaač ! " viknu . " Da očistimo ? " upita užurbani mladi par uhvaćen pod ruke .

Nagnuti jedno ka drugome , ovi pro&dstroke;oše ne osvrnuvši se .

Parovima se , pomisli , ne treba ni nuditi . Žene čistače ne vole . Ono što daješ čistaču , misle , možeš da zaštediš , pa da daš njima za novu haljinu .

Ćamil se seli u ciganski logor pod šator . Nije mu tamo baš najzgodnije , nikad nije tako živeo . Ali s njim je pod čergom i njegova Mečka i od toga ništa na svetu ne može biti važnije .

Istina , dok je po Levču kupovao kola , mlada žena mu je iz šatre nekud bila nestala . Ali s njom su te noći bili i Ivan i većina muškaraca i još neke žene iz logora . I on misli : pa valjda joj otac zna šta radi . Ne može da ide protiv njega .

Dolazi vreme da se po&dstroke;e na put po gvož&dstroke;e . Mečka se nećka : ne bi odmah pošla s njim , ne oseća se dobro , ostala bi sa svojima u logoru . Ivan i Selena joj pružaju podršku : zašto da ne ostane , to je muški posao . Ali on ne popušta i najzad ipak polaze zajedno .

Nikad to vreme Ćamil neće zaboraviti . Bilo je to za njega mnogo , mnogo lačho vreme .

Rano ujutro i pred veče su trgovali ( " Staro gvož&dstroke;e ! Staaaro gvooož&dstroke;e kupujeeem ! " ) , za podnevnih žega sklanjali se u hladovinu , a noći su im bile za uživanje . Još ako bi bivakovali kraj Lugomira ili Morave , kraj Belice ili nekog potoka , uz ugaslu vatricu na kojoj su skuvali kačamak i šuštanje vrha pored vode , dok im sapeti konj u blizini rušti zubima , katkad bi od ushićenosti do zore probdeo . Ona pored njega ispod kola tiho u snu diše , a on gleda u prodrta ogromna nebesa nad sobom i čini mu se da sa svojom mladom po njima u zlatnim kočijama jezdi .

To je Ćamila sam bog obdario , smrtan čovek ovoliku sreću ne može zaslužiti .

Pri&dstroke;e mu neki dečak s pokrivenom korpom u ruci .

" 'Oćeš da ti prodam ? " upita ga i u korpi otkri šćućurenog ježa .

Iz sklupčanog telašca punog trnja virila je šiljasta njuškica , iznad koje su u svet gledale uplašene dugmetaste očice .

On odgovori gotovo uvre&dstroke;eno :

" Šta će mi ? "

" Da ti jede bubašvabe . "

Ćamil se pokoleba .

" De da vidim . " Časak je razmišljao . Zatim odmahnu glavom . " Ma jok . Bolje ga nosi tamo ' di si ga naš'o . "

Dečak razočarano izgovori :

" Ne znam ni sam šta ću . "

Nanovo korpu pokri i s njome preko ruke ode prema Spomeniku kneza Mihaila .

Starudiju su istovarali na jagodinskoj železničkoj stanici ; kad se nakupi za vagon , Ivan sre&dstroke;uje da se utovari i vozi za Beograd ; zatim sam negde i naplaćuje .

Više kola su za desetinu dana tako doterali , svaki put su navratili i u logor . Ali konj Cvetko mu nije mlad i pati od zaptiva . Izgleda da se zamorio i kao da pomalo posustaje .

" Propašće ako ovako nastaviš " , kaže Ivan .

" Pa mi možemo " , smeje se on , " i da se odmaramo . "

" Ako se sad odmaramo " , o&dstroke;govara mu tast , koji ionako njime nije bogzna koliko zadovoljan , " šta ćemo da radimo na zimu ? Nego , odsad da ideš sam . "

" Kako sam ! " zapanjuje se Ćamil . " Ne mogu sam . Ja mogu da idem i pešački pored kola ! Nek se samo Mečka vozi ! Šta kažeš , Mečko ? "

Ali ni njoj se više ne ide . Dosta joj je , kaže , života s njim , starim konjem i gvozdenim otpacima koji smrde na beli luk kao jedinim društvom . Ako misli da zaradi , neka produži bez nje . Za drugo i nije .

I šta može Ćamil nego da nastavi sam ?

Ali , bez nje , put mu se uopšte ne mili . Katkad po celo prepodne provodi izvaljen u hladovini . Radi mnogo slabije i to se i po rezultatu vidi . Kad ustane , navali da nadoknadi propušteno , pa trkom juri Cvetka po vrelom Carigradskom drumu i prašnjavim seoskim putevima i pokušava da misli o svom novom životu . A od misli ga sve veći strah hvata . Niti njegova mlada žena zna šta je odanost niti je imala koga njoj da je nauči . I koliko ga veći strah i ljubomora spopadaju , toliko po konju oštrije šiba .

Kasom , po nekoliko levačkih i pomoravskih sela tako za popodne ume da obi&dstroke;e i katkad do noći uspeva i do vašarišta da se dovuče . A tamo ženu neki put na&dstroke;e pod čergom , a neki put i ne na&dstroke;e . Ako pristigne do jutra , dobro je . Ni ne objašnjava gde je bila . Pita li joj roditelje , oni ga gledaju kao da ga ne razumeju .

I on se sutradan na drum vraća još zabrinutiji .

Najzad mu jednog dana konj na nekoj uzbrdici zanemogne . Samo se zakašlje , obori glavu ka zemlji i stane . Ne može da do&dstroke;e do vazduha .

On si&dstroke;e s kola i pusti ga da se malo izduva . Onda uzme bič u ruke .

" 'Ajde , Cvetko . "

Cvetko podigne glavu , povuče nekoliko metara , pa se opet zakašlje i ukopa u zemlju .

Srećom , u blizini se desio neki potok . Ćamil staro živinče ispregne , pa ga korak po korak odvede do vode . Na zgodnom mestu podvuče ga pod vrbe i pusti da se odmara .

Pred veče , više sam gurajući , nekako uspe pretovarena kola da dovuče do najbližeg sela . U njemu jedva namoli nekog Ciganina koritara da mu ih primi na nekoliko dana dok on iz Jagodine ne dovede pomoć .

U zoru već žuri u logor na vašarištu . I dok razmaknutim bosim stopalima gaca po hladnjikavoj , vlažnoj prašini pored Carigradskog druma , smišlja šta dalje da preduzme . Od starog gvož&dstroke;a , izgleda , nema mnogo vajde ; bar tako mu Ivan kaže , dosad je od njega dobio jedva desetak banki . Da se možda opet prihvati sanduka ? Ili da pre&dstroke;e na neku trgovinu ? Samo da mu konj sad ne propadne .

Tako stigne u već probu&dstroke;eni logor . Polovina je iz njega u rano jutro odmaglila , drugi se , drljavi i neočešljani , još oko čergi muvaju . Ali njegove Mečke me&dstroke;u njima nema . I stvari su joj zajedno s njome nestale .

Gde je Mečka , pita uplašeno . Niko ne zna .

Gde je Ivan ? On je poslom otišao u Jagodinu .

Trči Ćamil u Jagodinu . Traži ga po stanici i oko klanice , traži ga po " Palasu " i drugim kafanama . Ali ne može da ga na&dstroke;e .

Tek uveče ga ugleda u logoru .

" Ja ne mogu " , kaže mu tast i hladno ga preko lule pogleda , " moje ćerke čoveka da biram . Ona sama sebe bira s koga će da živi . Otišla je mužu Marku u Rumuniju . "

Nogu pred nogu , s torbom u ruci pored Ćamila lagano promače neki železničar . Nespavanjem izmučenog garavog lica , očigledno , vraćao se sa dugog putovanja i nije ga zanimalo ništa na svetu . Sad će , misli on , ako ga puste , prespavati dvanaest sati i još će biti umoran .

Zatim nai&dstroke;oše krupan sredovečan čovek u prozračnom kišnom mantilu i mlada žena debelih nogu , koja hoda pomalo kao šotka .

Čovek iznenada zastade i zamišljeno , začu&dstroke;eno - reče :

" Neverovatno . "

Izgledalo je kao da od nekoga traži objašnjenje . Onda diže ruke iznad sebe i gotovo viknu :

" Pa to je čudovišno ! "

Žena kraj njega kao da se uplaši . Osvrte se oko sebe i odlučno ga uhvati ispod ruke . " Nemoj sad , molim te ! "

I povuče ga niz ulicu .

Kao ošamućen , Ćamil skuplja svoje prnje po logoru i odlazi bratu u Tursku malu . I onda po Jagodini pije jedan dan , pije drugi dan , pije treći dan .

Četvrtog dana Ćazim ga nekako nagovori da bar po onu zapregu odu . Ako baš gvož&dstroke;e ne može da se pretera , da ga ostave , a konja i kola da prodaju . Kuću od čatmare je u Sibinovskoj mali za njih dao .

Ali kad u ono selo stignu , imaju šta i da čuju . Koliko prekjuče , Ivan i njegova fajta su zapregu odveli . Još , koritar kaže da ni za čuvanje nisu ništa platili i to treba da učini on .

Ćamil nagrdi i ispsuje Ciganina što je zapregu dao drugome , pa žuri sa bratom na vašarište . Ali tamo je sad samo razbacano &dstroke;ubre , rasejana konjska i ljudska balega i pepeo od nedavnih vatara . Nema više ciganskog logora .

On šeta izme&dstroke;u &dstroke;ubreta i sa zapanjenošću koju ne može da sakrije posmatra mesto gde mu je do nedavno bila čerga . Je li tu onolike prekrasne noći sa svojom Mečkom proveo ? Je li to uopšte bilo ili ga , očajnog i još neistrežnjenog , bolesna glava vara ?

Gegajući se kao kauboj , s pesnicama nemarno zakačenim za džepove plavog džempera na zakopčavanje , pristiže desetogodišnji dečak s ogromnm slamnim šeširom na glavi . Kod Ćamilove radnje iznenada poskoči i levom , pa desnom pesnicom udari u vazduh . Zatim ih opet zakači za džepove i mirno produži gegajući se .

Odlazio je preko zebre ka Domu armije .

Dok jesen sve više hvata , Ćamil nedelju dana sedi u Jagodini i , pijan i smrti naklonjen , ne zna kud da se krene . Da po&dstroke;e za njom u Rumuniju ? Ali gde tamo da je na&dstroke;e i , ako je na&dstroke;e , šta da joj kaže ? Bar kad bi mu ona Mica neki aber poslala . Možda bi se i u Ćupriju još vratio .

All Ćazim , koji se plaši da mu brat ne ostane na vratu , jedno veče tiho izgovara:"Ona sve zna i neće za tebe ni da čuje . Već gleda za koga bi se udala . Treba decu da podiže . "

Najzad , Ćamil se odbija od Jagodine i neko vreme bez cilja landra oko Carigradskog druma . Tako se pred kraj jeseni obrete prvo u naselju Ciganjašima u Velikoj Plani , pa u Smederevu .

U Ciganjašima se bez žara raspituje da li je skoro tuda prolazio kakav karavan ruskih Cigana . Jesu li u koloni videli starog , olinjalog , mrkog konja sa cvetastom belom šarom na čelu , njegovog sipljivog Cvetka ? Jesu li opazili kratkog , debeljušnog , prosedog Ciganina s krivom lulom u zubima i požutelim brkovima , njegovog nesu&dstroke;enog , zaguljenog tasta Ivana ? Jesu li me&dstroke;u šarenom braćom ugledali lepu mladu ženu nalik na devojku , u raznobojninm svilenim haljinama , s usnicama koje rumeni crvenom guveriranom hartijom i krupnim čestitim očima koje često zadržava na muškarcima , sa čistom belom kožom koja miriše na zdravac i laki bagremov dim , njegovu ljubljenu Mečku ?

Ali jedni odgovaraju da je takav karavan - cvetastog konja nisu zapazili , a svi u koloni bili su stari - prošao pre mesec dana ; drugi tvrde da su sličan opazili pre dva dana , ako ne i juče ; treći , najmnogobrojniji , mada su stalno gledali na drum , nisu videli baš ništa .

A njemu do pravog saznanja možda više nije ni stalo . Odletela je njegova Mečka kao laka crna lastavica obalka i već cvrkuće pod nekom čergom toplijom od njegove .

U Smederevu ga zatiče početak zime i čovek kod koga se sklonio priprema se za važan posao . Uskoro će , kaže , zimski blagi dani , tražiće se pečenice , a u mali jedan domaćin bez pasa , najvećih ciganskih neprijatelja , ima dve krmače sa desetak prasića . Ako ih odnesu i do praznika sklone kod prijatelja u jednom selu , na vreme će moći da ih urede i prodaju na mladenovačkoj pijaci . Sa čovekom se već dogovorio , ne može biti greške .

Ćamilu se u kra&dstroke;u ne ide , niti i za šta ima volje . Ali mora se prijatelju odužiti za hleb i guber . A posle Mečke , misli , ništa mu se ne može ni desiti .

Tako se njih trojica u gluvo doba noći bez šuma privlače nekom plotu od vrljika . Pred ciljem zastaju da se poslednji put dogovore . Imaju baterijske lampe , a u džepovima i nakrunjenog kukuruza i zamčice od kanapa za svinjeće njuške . Sve mora da se obavi u najvećoj tišini , svaki u džaku treba da ponese po tri-četiri bravčeta . I , hajde , nek im je bog u pomoći .

Preskaču vrljike i , predvo&dstroke;eni onim koji kuću poznaje , zapućuju se ka oborima . Tiho se uvlače pod tumbase . Kao mekani garavi mačići prasci spavaju materama na stomaku i krmače se u prvi mah malo uznemiruju . Ali spretni momci se šunjaju kao senke , šašolje ih iza ušiju i one , još nepoverljive , kao da se primiruju .

Odmah iz džepova vade kukuruz . Starke im oprezno prilaze i dok pametnim okom prate oko sebe šta se doga&dstroke;a , počinju da grickaju . Oni ih puštaju još malo , pa ih izjedanpt zaskaču i natiču im brnjice na kišnje . Onda , i dalje češkajući oko sebe , lagano počinju da hvataju prasiće . Već ih je nekoliko s korpama , još malo pa će početi da ih trpaju u džakove .

Me&dstroke;utim , unutra je nisko i tesno , a ni ne vidi se najbolje . Kako ko kud mrdne , s nečim se sudari . Matorke su od toga sve nemirnije i tiho pod brnjicama skiče .

Tako jedna uspe i da im se istrgne . Panično gazeći oko sebe , na njihove užasnute oči grune u jednoga od njih , obori ga i jurne ispod tumbasa . I , sotona , zatim u snežnom delu svinjca galopira kao teški vučni konj i , zadihano cičeći i grokćući , priziva opštu propast .

Oni pretrnu . Šta sad , braćo Cigani ? Iz mesta hežati ili još očeknuti ?

Ali na kući u dubini već lupnu vrata . Neko otud viče :

" Ko j' to tamo ! "

Oni ugase lampe , uplašeno se zgledaju . Polako se izvuku ispod tumbasa . Časak se , računaju , treba pritajiti , pa kidati . Ostavljaj džakove , ostavljaj lovinu , spasavaj glavu .

Me&dstroke;utim , tamo se sad pali i sijalica , a i neka gasna lampa i onaj glas počinje da se približava . Neki muškarac .

" Ko j' , bre , tamo ! " dovikuje zlikovac . " Javi se ako ima neki tamo ! "

Treći pajtaš na to gubi živce - on je Smederevac , neće mu biti zgodno i samo da ga uoče - i rgne preko sniskog oborskog plota . Zatim se negde u dvorištu lomata i valjda preskočivši vrljičnu ogradu , nestaje .

Istog časa od lampe nastaje suluda dreka :

" Lopovi ! Napali me lopovi ! Ne dajte , ljudi ! Lopovi ! "

Njegov prijatelj jedva prosikće :

" Begaj , bog te maz'o ! "

I u trenu i on preskače plotić i sa grmljavinom nekud se gubi .

Ćamil se u oboru iznenada na&dstroke;e sam na svetu . Sa svih strana skoljen krvoločnim neprijateljima koji hoće da mu rusu glavu skinu s ramena , sasvim se izgubi . Hteo bi za onima , a i ne bi hteo . Da mu je da se nekud sakrije ? Kuda nos da zabije ?

Ali noge su mu se od užasa ukrutile i skratile , pa ne može ni da mrdne . Sav se drmusa od strave , mozak mu se u neke čvorove svezao i ne može da se ispetlja .

Tako , sa zakašnjenjem potrči ka oborskom izlazu i , pobrljavio , navali da mu cima zarigljena vratanca . I dok se tu zamajava , čuje kako čovek s lampom otud derući se tutnji .

U zao čas shvati da može i da ih preskoči . Skoči jednom nogom na ogradicu i tad mu kroz pamet svitne kako mu s boka ka glavi šikaju neki sjajni oštri zupci . Još uspe da pokuša da se nekud trgne . I u isti čas na desnoj slepoočnici oseti opak , gromovit udarac , kao debelom glavnjom .

U oba oka , a naročito desno , šljepne mu neko ogromno , vrelo sunce . Ono mu prvo u blesku sagori sav okolni svet , pa mu rukne u lobanju i raščešlja je na hiljadu bolnih , treperavih končića .

Ćamil letne s plota u vazduh kao teška , blatnjava krpa za pranje kafanskih podova i odmah potraži spas u nesvesti .

Pravo napred , na ulazu u bioskop " Jadran " na Trgu Republike komešala se gomila . Visoko gore šareneo se plakat s lepom ženom u kupaćem kostimu . Ispod njene figure pisalo je Bal na vodi .

Ona moja , pomisli on , nije bila slabija od ove .

Nije dobro video i crnim šakama koje su mu mirisale na imalin pažljivo obrisa najpre zdravo , pa onda vlažnu , ispražnjenu rupu izva&dstroke;enog oka . Ožiljak na slepoočnici i nosu nije mu veliki , ali pola glave mu je ipak slepo .

Preko duplje na sastavu kapaka ume da mu se nahvata neka bela , sluzava skrama i to ne izgleda baš lepo .

Šta su mu uradili .

Kao kroz san i kao da ga se mnogo ne tiče , jako ublaženo i usporeno , Ćamil negde sluša neke glasove i oseća nekakvo drmusanje i potezanje . Jednog trenutka čini mu se da čuje kako mu pod telom nešto krcka i škripuće kao da ga nekud nose . Glava mu je narasla kao veliki beli dulek i u nju mu ukucavaju nekakve mekane , gumene potkovice .

Pred vratima Vlajkove potkivačnice , na početku ćuprijske ćor-ulice Hajduk-Veljka , Mečka mu drži Cvetka za ular i prekorno govori :

" Što tu dangubiš kad ti je Cvetko obosio ? "

Ali u potkivačnici tutnji od mehova i čukova i buka ga ometa da na&dstroke;e izlaz . Zaključuje da je to zato što se nalazi u sopstvenoj glavi , koja vrata , dabome , nema . Ipak negde u sumračnoj radnji ugleda i užurbanog Vlajka , koji mu je nekad pred " Sin&dstroke;elićem " bio redovna mušterija , i hoće nešto da ga pita . To mu izgleda jako važno . Me&dstroke;utim , potkivač pred radionicom ljušti kopito vezanome Cvetku potkivačkom kopačicom i gromko dovikuje :

" Drži ga , pokradoše me ! Drži ga , lopovi ! "

I on zaboravlja šta je hteo .

Zatim čuje zveckanje i čagrljanje mnogobrojnib noževa i viljušaka i sanjivo misli:"Da li me to kolju za Božić ? "

Posle toga nanovo tone u neko nejasno struganje , čeketanje i ljuljuškanje , dok ga u malom stomaku ne preseče oštra , bolna želja da mokri . Budi se , ali ostaje u nekakvom polusnu u kojem mu se sve komeša i prvo ne može da se seti kako se to radi , a onda čuje sebe kako cvili . Skičim kao prase , misli i drma glavom na nekom jastuku .

Pokušava da otvori oči i čini mu se da mu to katkad polazi za rukom , me&dstroke;utim , ništa oko sebe ne vidi . Još je duboka noć , zaključuje .

Čitav dan , a možda i dva i tri ili punu godinu , on onako cvili i niti može da se zaustavi niti sebi da pomogne . Najzad po promaji na obrazima oseti da mu je neko prišao .

Prijatan ženski glas ga pita :

" Šta ' oćeš ? "

On jasno , mada uvredljivo kenjkavo , izgovara :

" 'Oću da pišam . "

Ali zbog nečega to iz sebe čuje kao nekakvo čudno :

" Bo-bo-bo . "

Časak ostaje zbunjen i čeka neće li od žene doći objašnjenje .

" Boli te ? " kaže ona . " Pa mora malo i da boli . "

" Ne ! " vikne on onim tu&dstroke;im glasom . " 'Oću da mokrim ! "

Me&dstroke;utim , ovo sad do njega dopire kao :

" Mo-mo-mo ! "

" Će da pro&dstroke;e " , kaže žena pipkajući mu nešto po postelji .

I pomeranje vazduha i šuštanje haljina najavljuje mu da ga je napustila .

On pomisli : Nisam valjda zaboravio kako se kaže ? I pusti iz sebe . Bol u malom stomaku odmah mu se olabavljuje i razvezuje i razliva se u prijatnu toplotu na stomaku , butinama i guzovima .

Tada mirno zaspi .

Bez privi&dstroke;enja Ćamil prespava više sati . A onda se , i dalje u mraku , probudi u do guše mokronm , hladnom krevetu , s mirisom na lekove i mokraću . Osramoćen , opipava veliki zavoj sebi na glavi i očima i dugo se ne usu&dstroke;uje da pozove u pomoć . I kad se na to najzad osmeli , od bolničarke saznaje da mu pred vratima bolničke sobe stoji žandar i da je izgubio oko .

Ćamil postaje ćorav .

Kako to , misli u svome crnom ovoju , još ne verujući . I u tom trenutku više ga peče sram zbog one upišotine .

Ćamil lupnu dlanom o dasku sanduka i nešto s nje oduva .

" Izvolite , izvolite " , reče .

Prilazio mu je dežmekast čovek s rudarskom značkom od dva ukrštena čekića u rupici . Ispod kockastog kačketa na krupnoj glavi rasla mu je čekinjava , seda kosa i malen , nakriv , šiljast nos , a oči su mu iza debelih naočara izgledale kao volujske .

Svako treće-četvrto veče ga je čistio i glancao - mislio je da ga tako oprema za posetu nekoj ženski i s vajkanjem zaključivao : Para rupu vrti - a gospodin inženjer se još nije spustio da ga prepozna i nazove mu boga . Zato je prosto bilo pitanje zanatlijske časti da mu nekako podvali .

" Kakvu pastu imaš ? " upita inženjer . Nikad ga drugo nije ni pitao .

On mu , uslužno ga gledajući u lice , na brzinu pore&dstroke;a na dasku nekoliko kutija i kutijica .

Mušterija na to mrzovoljno podiže nogu i modernom šiljastom cipelom pokaza:"Ovu . " I gest i izbor uvek su isti .

Zatim postavi stopalo na nogostup . Više ga ne gledajući , raširi novine iz džepa i nakrivi se ka svetlosti iz " Komisionovog " izloga .

Rat Ćamila spasava od duže robije i on u okupaciji prelazi u naselje kod Cvetkove mehane u Beogradu .

Neko mu ma kuvati , neko ga prati , i živi s jednom , pa drugom pa s trećom ženom i nije mu mnogo stalo ni do jedne od njih . Misli da posle Mečke ne može podnositi nijednu na svetu i kod kuće je obično ravnodušan i turoban i katkad surov .

Bavi se švercom , kockom , sitnom kra&dstroke;om i , nanovo , čišćenjem obuće , koju sad predstavljaju uglavnom nemačke vojničke čizme . A doterivanje para čizama ponekad se plaća celim paklom okupacijskih cigareta , kojih s vremena na vreme ima po pun sanduk . Takva trgovina spasava i njega i njegove od bede najtežeg gladovanja .

Ali u poslu nema stalnosti i sigurnosti , jer ga Nemci kao sitnog prestupnika i ciganskog taoca tri puta hapse . Dva puta se vadi na sreću , muvanje i mito , na bezobrazluk i pričanje vedrih viceva . Treći put je baš opasno , pošto ga odvede najpre u logor na Sajmištu , pa odatle na Banjicu , gde se iz noći u noć odabira za streljanje . Ipak , i ovo se završava donekle srećno , šestomesečnim nemoćnim gledanjem smrti u oči , povremenim dobijanjem vrućih šljaga i šutova u guzicu i zakopavanjem leševa streljanih u Jajincima . Kao telesna uspomena na to u budućnosti će mu ostati trajna osetljivost živaca , preterano znojenje , slaba izdržljivost i izvesna sklonost ka sva&dstroke;i i tuči , iako će pri ovome uglavnom prolaziti loše .

Oslobo&dstroke;enje ga zatiče u rasturu i s poslednjom ženom i on na ulici pred Cvetkovom mehanom oduševljeno viče :

" Živela braća Rusi ! Živeli drugari kukuruzari ! "

U oduševljenju se prijavljuje u vojsku .

Faličan , prvih desetak dana zadovoljno živi kao kuvar neke jedinice u prestonici . Zatim ga prebacuju preko Save u Srem , u kišu , kaljugu , zimu i drhtavicu , u sumanuta potezanja s poljskom kuhinjom čas ovamo čas onamo , u strah od užasa ranjavanja , komadanja i smrti , i oduševljenje ga brzo napušta . Zato prvo zapaljenje očnih kapaka dočekuje kao božji dar , dokotura se nekako do poljske bolnice pred Šidom i odmah traži uput za vojnu komisiju .

" Pa zašto si se onda prijavljivao ? " pita ga umorni lekar .

" Druže doktore " , odgovara on potišteno , " zeznuo sam se . "

Tako ga puštaju . A to će mu posle rata pružiti priliku da se upiše u Savez boraca i da se ponegde , uvek nezvanično , predstavlja kao ratni vojni invalid . I sa vajkanjem će primetiti da od toga nema velike vajde .

Ćamil zasuka inženjerovu nogavicu s manžetnom , pa mu zadenu za cipelu kartonske štitnike i oštrom četkom pažljivo skide blato sa &dstroke;ona i pete . Onda drugom , mekanom , s lica obrisa prašinu .

Uto se iz Dvadeset devetog novembra natraške sa gradilišta izvuče u Dečansku prepuni ogromni žuti teretnjak . Dimeći , grmeo je ulicom prema Trgu Marksa i Engelsa i ljudi su ga ravnodušno gledali . Preko novina osmatrao ga je i inženjer .

Ćamil to uluči kao priliku da onu cipelu na brzinu namaže bojom iz flaše .

Tako . Dok se ti budeš drvio , ja ću te farbati iz flaše .

Zatim uze da je glanca , najpre četkama , pa somotskom krpom . Radio je vešto i brzo , ruke su mu prosto letele .

" Drugu , molim . "

Rudarska značka spusti nogu na asfalt , kroz debele naočare odmeravajući kakvoću rada i popravljajući spuštenu nogavicu . Onda postavi na nogostup drugu i ponovo se pokri novinama .

Uto do nedalekog telefonskog stuba s Trga Republike pristiže lepuškasta , vitka devojka u svetlom mantilu . Stanovala je negde u blizini , Ćamil je često vi&dstroke;ao . Sme&dstroke;u kosu povezivala je tankom maramom , a ruke držala u džepovima . O laktu joj je visila laka devojačka tašnica .

Mušterija sa značkom se u devojku prosto zablenu i čistač mu , gotovo s ljubomornom silovitošću , izmaza bojom i drugu cipelu . Zatim joj isto onako brzo i vešto istera sjaj .

Kad ispravi nogavicu , on zadovoljno reče :

" To je pos'o . "

Inženjer opet ne odgovori . I dalje buljeći u priliku u svetlom mantilu - bi li malo hteo , pomisli Ćamil pakosno - sklopi novine , pa rasejano plati . Onda se još jedanput osvrte ka devojci i krete prema " Borbi " .

Hodao je tvrdo kao general , odsečno udarajući petama , ljuljajući ravna , podgojena le&dstroke;a i vrckajući visokim guzovima .

Po otpuštanju iz vojske Ćamil se u Mirijevu saživi sa četvrtom ženom , koja ima dvoje dece . Prihvata ih kao svoju i ubrzo joj pravi treće , pa četvrto , i za svoju šestočlanu porodicu mora da podigne divlju čatmaricu u Jatagan-mali ispod ludnice na Guberevcu . Nekako je izdržava sitnom crnom berzom i preprodajom kradenih stvari i iznova mobilisanim čistačkim sandukom . Ali , hvatan u nedozvoljenim aktivnostima , opet je dva-tri puta hapšen , srećom , nikad ne na duže od tri meseca .

" Ti si borac " , kaže mu jedanput u zatvoru na Obilićevom vencu jedan oficir bez epoleta sa svetloplavim rombom na kragni , " je l' ' oćeš da nam pomogneš da savladamo ovu reakcionarnu bagru ? "

On zgranuto odgovori :

" Kako da neću , druš'-kapetane ! "

" E , ako ' oćeš , potpiši mi ovo , pa ću da te pustim . "

Ćamil drhtavom rukom potpisuje hartiju na kojoj stoji da se obavezuje da će raditi na otkrivanju narodnih neprijatelja i da će dostave potpisivati kao Hamid , bez prezimena .

Odmah pušten , beži kući glavom bez obzira i želi nekud da se sakrije . Dva dana tu provodi tresući se od brige . Zatim budi ženu , govori joj da se neko vreme sna&dstroke;e bez njega i seda na voz za Zagreb .

U Zagrebu sa svojim sandukom tri-četiri meseca radi na kolodvoru , povremeno šaljući tajne uputnice za Jatagan-malu i pogruženim okom zagledajući putnike . Ima trenutaka kad se ponovo nada da će u gužvi ugledati divnu , široku , cvetnu Mečkinu suknju i njeno rumeno , okruglo lice i , usamljenome , pada mu na pamet : ono je bio mnogo lačho život . Micu i Ćupriji je gotovo zaboravio i ne može se dobro setiti kako je izgledala . Ali deca koju joj je ostavio povremeno mu dolaze u pamet i nelagodno misli : koliko li mogu imati godina ?

Tu ga jednog dana nanovo hapse i u zatvoru u Petrinjskoj ulici , prećutavši onu raniju , potpisuje novu obavezu da će cinkovati , sada kao nekakav Korčagin , bez imena .

Zbunjen i uplašen , čim ga oslobode , ne časeći ni časa okačinje sanduk o rame i beži u svoju Jatagan-malu .

U naselju ispod duševne bolnice svi su susretom podjednako oduševljeni i on plačući obećava ženi da se više nikud neće mrdati , pa makar gromovi u njega pucali . A ni cinkovati , zaklinje se u sebi , neće , ma i u Ćupriju , i ovo mu ne izgleda neskladno , morao da se vrati .

Potpuno diže ruke od mućkanja i , čist kao svetac , iznova iznosi pribor na beogradske ulice , prvo kod apoteke na Slaviji , zatim na stepenište izlaza iz železničke stanice , pa kod sata na Terazijama . I pri tom kao gonjeno zvere motri da mu odnekud ne iskrsne njegov lični san&dstroke;ama , oficir u uniformi bez epoleta . Za svaki slučaj ne odaziva se ni na opštinske pozive , radi čega šalje ženu , i svaki susret sa vlašću pomno izbegava .

Nekoliko puta na Terazijama u poslednjem trenutku uspeva opasnog čoveka da uoči i na vreme da se izmakne . Jednom tako pobegne u gužvu kod blagajne bioskopa " Beograd " . Tad ga neko uhvati za mišicu .

" 'Di si ti ? " pita ga onaj udbaš namršteno , sad u plavom somotskom kaputu i zalizane kose namazane orahovim uljem .

" Tu sam , druš'-kapetane " , odgovori on prebledevši .

" Pa što se ne javljaš ? Znaš šta si obećao ? "

Ćamil se izbeči i prodere kao da nekoga grdi :

" Ma nemam ja s nji' nikak'a posla , jebeš im mater ! Ja sam , bre , pao borac , vidi ! " I kažiprstom ukazuje na ćoravo oko . " Ja , bre , ne vidim ! Ništa ne vidim ! "

Dreka u onoj gužvi izazove pažnju i čovek u plavom sakou se zbuni . Neodre&dstroke;eno promrmlja da bi nekoga ovo moglo koštati i , ne osvrćući se , štukne iz prolaza .

Već sutradan Ćamil napušta i Terazije i prelazi kod " Komisiona " . Tu i dalje neko vreme preza od r&dstroke;avih susreta . A kad tako pro&dstroke;u dve-tri godine , još sumnjajući , pomisli da su možda digli ruke od njega i kao da malo odahne .

Tad je na početku Makedonske ulice , odmah iza kafane " Ginić " , od rata u državnim rukama , našao jedan zaštićen ulaz , u kojem je za neku šipku mogao uveče sanduk da prikači da ga više ne seca po tramvajima i ulicama .

Već je mator za to . Četrdeset sedma mu je .

Dobro je ovo mesto .

Čak i ujutro , kad svi žure na rad , nešto može da se uhvati . Na&dstroke;e se po neko ko ide na poslovni ili partijski sastanak ili da tražl zaposlenje i želi tamo da izgleda uredno . Danju , opet , mnogi cunjaju po radnjama nadajući se da će u njima nešto naći i ponekad umeju da mu se obrate . Ali najbolje je , dabome , uveče , kad se ide u posete i kafane . Samo što si onda već umoran i više ti se ne radi . Tad bi se najradije požurio kući da pojedeš svoj prazan pasulj , pa da se strovališ u krevet .

" Zdravo . " Pro&dstroke;e prijatelj perač ulica , sused iz Prokopa . Kod kuće ga čeka debela , rošava žena i , kao i druge , nekoliko komada dece . Sreća što ona rano počinju da zara&dstroke;uju .

Uto kišica prestade da pada , isto onako nečujno kao što je i počela . Asfalt je od vlage izgledao kao lepljiv , iako , sem od tragova sa gradilišta , nije bio mnogo prljav . Legao je rani mrak tople jeseni i sijalice na stubovima su najzad postajale korisne .

Devojka u svetlom mantilu se još onako besposleno okretala oko sebe izgledajući ka " Borbi " . Ako nekog čeka , misli Ćamil , taj bi već zaista morao da stigne . Iako mu je ovako u stvari bila još milija . Ovim , kao da mu je ostajala verna .

Mogao bih se jednog dana , pomisli , ponuditi da joj očistim cipele . Jednostavno bih rekao - ne treba da platite .

Uto nai&dstroke;oše poznate ma&dstroke;arske patuljaste bliznakinje iz cirkusa " Adrija " kod Kara&dstroke;or&dstroke;evog parka , o kojima su pisale novine . Nemci su za vreme rata hteli da ih zatru i držali ih u nekom opasnom logoru , ali sestre su ispale jače . I , evo , postale su priznate zvezde narodne umetnosti zvane cirkus .

Jednako obučene , u žutim haljinicama s plavim cvetovima i raskopčanim sivim dečjim mantilićima , ozbiljno su odsebice klimale kratkim ručicama , izbacujuči laktove u stranu kao slomljena ptičja krila .

" U , kak'e su ! " viknu neki nemirni mališan u prepravljenoj vojničkoj bluzi .

Žena koja ga je vodila pljesnu ga po ustima i on zamuče .

Patuljice promakoše neuznemirene kao da ih se to ne tiče . Pažnja na ulici , valjda , nije im smetala i njihova sitna lišca išarana gustom , providnom mrežicom bora izgledala su mirna . Okrećući se u pasu , u hodu su razgledale natrpane " Komisionove " izloge .

Saginjući glavu kao kratkovida , devojka u svetlom mantilu ih je nekako iskosa pratila pogledom .

Kad one odmakoše , ona ravnodušno pucnu usnama , još jednom se osvrte ka " Borbi " , pa lako strugući cipelama s tankom petom , po&dstroke;e preko zebre prema Spomeniku . Uskoro tamo propade u gužvi .

Ćamil se u me&dstroke;uvremenu le&dstroke;ima oslanjao o zid i osećao da ga napada dremka . Trebalo bi da se opet pomeri napred , ali ga je mrzelo . A ako sad , misli , ode kući , probudiće se u ponoć . Kurafte , gun&dstroke;ao je , moje godine .

Zato zaključi da će najbolje biti da za kelnerajem kafane " Ginić " , gde su ga poznavali , popije jednu meku levačku rakiju . To će ga rastresti . Ali još se nije pokretao i pomalo zbrčkanim , kao zavesica dugim kapkom na jedinom oku sanjivo je treptao .

Ne , neću se vratiti . Otišao sam još pre dvanaest godina , a ovde , u Estersundu , već sam osam . Imam porodicu . Vidite onog beloglavog dečaka tamo ? Da , liči . I jeste Šve&dstroke;anin . Moja žena ga je rodila kao devojka , pre mene ; drugi su ovde običaji . Dao sam mu svoje prezime ; oca ionako nije znao . Sad se zove Arne Sretenović . Jedva se naučio da izgovori celo svoje ime . Učim ga da govori srpski . I , da vidite , ide mu od ruke , dosta je bistar . Već četiri puta sam ga slao , zajedno s njegovom majkom , burazeru Vladi u Beograd . Poneli bi i pare , razume se . Burazer ih je sa svojima - on ima ćerčicu i sinčića - slao na more . A kako bih inače objasnio zašto ih šaljem ? Ovi blesavi Šve&dstroke;ani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more . Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru . I ja kad po&dstroke;em , oni kažu : " On je otišao na svoje more . On ne može bez svog mora . " Meni je ovde lepo . Pre četiri godine žena i ja smo nekako skupili malo para , uzeli kredit i počeli da dižemo kućicu izvan grada . Ovde je to veliki luksuz . U Beogradu sam živeo me&dstroke;u dušanovačkim kućercima , pa bih to hteo i tu . Kućica mi je skoro gotova . Nije još sasvim gotova zato što se ja oko toga baš i ne lomim previše . Stalno nešto oko nje ili po baštici prčkam . A i ova ti je zemlja nekako jalova ; tek što se jedan sneg skine , već počinje da se sprema drugi . Leta , onog našeg , tako reći i nema . I uvek se na&dstroke;e nešto posla .

Moj klinac me obožava ; a ne mogu da kažem , volim i ja njega . Jedanput , prolazim ulicom , a on stoji s nekim svojinm drugarima i hvali se : " Moj stari je u Jugoslaviji bio šampion . Novine su o njemu pisale . " A ja nisam bio jugoslovenski prvak . Bio sam prvak Srbije , dve godine , u velteru i polusrednjoj . I svearmijski prvak u srednjoj , kad sam služio vojsku . A svojoj majci Arne kaže : " Kad smo ono letos bili u našoj Jugoslaviji ... "

Kad smo se Inge i ja uzeli , želeo sam da imamo decu . I rekao sam joj : " Ako mi ne rodiš klinca , ostaviću te . " Ali u početku nismo mogli . A posle , kad je prešla tridesetu , nekako je počela da se boji . Naravno , još za to nije kasno , još ona može da rodi . I ako bih navalio , rodila bi ga . Ali onda sam pomislio : možda bih bar tog straha mogao da je poštedim ? I rekao sam : " Inge , ti se , izgleda , bojiš da rodiš ? " Ona kaže : " Ne znam čega se više bojim : toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti . Znaš šta mi je lekar još onda bio rekao . A meni je sada već trideset i četiri . " " Pa , u redu " , rekao sam . " Možda nam više dece i nije potrebno . Dosta nam je naš Arne . Ako se ti složiš . " A ona počela da mi ljubi prljavu bluzu .

Volimo se ja i moja Inge . Istina , ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset . Ali - volimo se . Pomalo kao drugari . Pomalo možda kao invalidi . Ali volimo se . I ne pričamo mnogo o tome .

Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama . Bio sam zvezda . Lomile su se oko toga koja će više da trza na mene . I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom . " Ona ide s Ljubom Šampionom " , govorile bi . A moja Inge nije lepa , ima kraću nogu i vanbračno dete . Kad je imala dvanaest godina , slomila je nogu . I ostala joj je kraća , za tri santimetra . Nije ništa strašno , ali - primećuje se . Tako je i Arnea rodila . Mislila je da će to tipa zadržati . A tip sačekao da se on rodi , pa nestao . I , čudna stvar , volim je . Nekad sam cure stalno menjao . A nju čak ni ne varam . Valjda sam omatoreo . Trideset i osma mi je .

Moja Inge ume da bude i džandrljiva , kao i sve ostale blesave žene . Ona isto ume da zakera : " Opet si uneo blato u kuću ! Zašto ne brišeš noge ? " I : " Opet te tvoje blesave novine ! " I : " Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom ! " I uopšte . Po tome su nam , kao što vidite , običaji isti . Ali kao što sam ja naučio da poštujem švedske , i ona se naučila da poštuje naše . Nekad , u Jugoslaviji , voleo sam da žvalavim . Ni oko čega . Otkako sam otišao , me&dstroke;utim - prvo jezik , a onda i sve drugo - postao sam ćutljiv . Ovde svet , uostalom , i nije baš mnogo pričljiv . I kad do&dstroke;em kući neraspoložen ili ljut , ili kad me uhvati moje ludilo , i ćutim , ona me ne dira . Ćuti i sama . Nije to za ženu baš mnogo prijatno , ali moja Inge i to podnese . A kad me pro&dstroke;e , onda možemo po starom . I , mada takve stvari ipak retko činim - obično gledam da im pomognem na neki drugi način - kad neki naš čovek , iz Jugoslavije , ovde baš zaglavi , ja ga i kući odvedem . A narod ovde nije loš , ali , nekako , tvrd je na paru : otac za sina ne zna , sin za majku , svako ima svoju računicu i svoju kasu . I retko jedan drugome u kuću zalaze . A moja Inge nas dočekuje s osmehom i kaže tipu srpski : " Mi volimo naša Jugoslavija . " I pere mu prljave gaće , i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu , i prebira po našem vešu i odvaja mu moje stare košulje : dok se malo ne sna&dstroke;e . I kad nas je prošle godlne jedan takav bio pokrao - ništa strašno : drpio jedno moje odelo i neke sitnice , ali ja sam se jeo kao Mesec : eto kakvi smo ! - ona mi kaže : " Nemoj da se sekiraš . Sav je bio propao , jadnik . Mi ćemo zaraditi drugo . "

Pre dve godine sam se opet bio zapio - dešava mi se to povremeno - i , onako pijan , samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju . Osam dana nisam dolazio na posao . I mirno sam primio otkaz . Kriv sam , šta imam da se bunim ? Ali moj sindikat se pobunio ; a ovde je sindikat veoma jak . " On " , kažu , " ima pravo da vidi svoju domovinu . On ima pravo da vidi svoje more . Kakva smo mi zemlja ako našem najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more ? " A ja , kažem , nisam imao pravo , a nisam imao ni volje nikoga da molim , iako mi se posao baš nije menjao : svih osam godina sam u istoj fabrici . I lepo im , ljudski kažem : " Šta se , bre , zezate ? Kakvo more , kakvi bakrači ! Niti sam na more išao niti koji &dstroke;avo . Bio sam se naždrekao . Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili . " " A ne " , kažu oni . " Svoje doušnike zato ne otpušaju . Otpustili su te zato što si sindikalista . A uz to ti si još bio i bolestan ! Mi to možemo i da dokažemo ! Ne smeju zbog toga da te otpuste . "

Glavu dajem ako je iko od njih išta od toga shvatio . Oni prosto misle da smo svi mi udareni , keve mi ! I kad pro&dstroke;u ovuda i čuju kako urličemo naše pesme i ovakve suze valjamo , oni misle - nismo čitavi . ' Leba mi , veze nemaju . Ali , ovako rezonuju : ako si ti lud , slobodno i to možeš da budeš , i imaš pravo na to , samo nemoj da napraviš neki izgred . A za mene su ovako mislili : taj sigurno jeste udaren , ali kad to njemu do&dstroke;e , on predoseti , pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju . Je li napravio neki saobračajni prekršaj ? Nije . Je li učinio nešto drugo ? Nije . E , pa onda , u redu ! Zar za nas nije još i bolje što je otišao ?

I prilična se gužva oko toga napravila . Čak su i neke sindikalne novine počele da me brane - izlazi ovde jedan takav listić : on je , kažu , bio bolestan . Došao neki dasa iz tih novina . " Ma , jok " , kažem mu ja , " niti sam bio bolestan niti je uopšte potrebno da se oko toga pravi neka gužva . Naći ću drugi posao . " I stvarno sam to odmah mogao . Ali onda mi moja Inge kaže : " Kažeš da si kriv . A ja tebi opet kažem da mi to ne možemo da razumemo . Kako možeš da budeš kriv ? Ne možeš da budeš kriv . Bio si bolestan ! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi mašinu , baci kombinezon i ode u fabrički klub i tamo za tri sata popije dvadeset flaša piva , i poslovodu , koji do&dstroke;e da ga pozove da se vrati , otera u materinu i ga&dstroke;a praznom flašom , a onda , onako u košulji po hladnoći , sedne u kola i nekud odjuri , tako da mu žena i dete pet dana ne znaju gde je , i tek se petog dana , ko zna koliko daleko odatle , negde u Austriji osvesti i javi telegramom , i zatim se mirno vrati kao da se ništa nije ni desilo , onda to stvarno niko živi ovde ne može da shvati . Ko to ovde radi ? Ko je to ovde ikad uradio ? I baš zato što ne možemo da razumemo , mi moramo da mislimo da si bio bolestan . To je - kao nekakva menstruacija . Kod vas ih , izgleda , imaju i muškarci . I kad ih već imaju , imaju i pravo na njih . Zato , pusti ti njih neka oni to samo teraju , nemoj ih zadržavati . "

I stvarno su me vratili . A kad sam prvi put došao na posao , samo što mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili .

U stvari , ja sam ovde , pomalo , popularan . Opet zbog boksa . Treniram fabrički klub . A osim toga , radim i ono što u Jugoslaviji nikad nisam ni pomislio - u sindikatu . Kad smo se burazer Vlada i ja pre tri godine sreli u Italiji i ja mu to ispričao , on se prosto upišao od smeha ; u Jugoslaviji stvarno ni za šta drugo osim za cure nisam znao ; i za boks , dabome .

Kod kuće , naravno , imam naše ploče . Ali tamo ne volim da ih slušam . Rastužim se . Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge . On , moj sin , izgleda , voli ih . U početku ih je puštao da bi , valjda , meni ugodio . A posle ih zavoleo . A ja , kad se zaželim , dolazim ovamo . Malo mi je lakše otkako ovde ima naših . Gotovo šest godina bio sam jedini Jugosloven u celom Estersundu . A sad nas ima gotovo šeststo . Kad su počeli da dolaze , očima nisam mogao da verujem . I - ovde malo žvalavimo po naški , malo pevamo po naški i malo plačemo po naški . A onda odemo svako na svoju stranu .

U stvari , ja im ovde do&dstroke;em - kao nekakav drveni advokat . Kazujem im kakvi su švedski zakoni : na šta imaju pravo , na šta nemaju ; prevodim im kad im šta zatreba ; ovaj klub , tu prostoriju , švedski sindikati su im dali : ja sam im to sredio ; dosta njih sam u fabrici u kojoj radim zaposlio ; kad se pripremaju one naše priredbe , ja im za folklor obezbe&dstroke;ujem narodne nošnje : i to pozajmljujem od Šve&dstroke;ana ; njihove su muške nošnje slične slovenačkim : snalazimo se kako umemo . I tako , često sam ovde . Često sam ovde , i sačekujem one koji dolaze , ispraćam one koji odlaze . A oni dolaze , i odlaze , a ja ostajem .

I kad me uhvati moje ludilo , kad se smračim , Inge i Arne hodaju oko mene na prstima . " Inge " , tada kažem mojoj ženi , " Inge , srce mi puca . " A ona kaže : " Vidim , Ljuba . " U početku je strahovala da ću otići ; unastrahovala se , jadnica , pored mene . " Ti , ćeš , Ljuba " , kaže , " jednom otići od nas . Sešćeš na voz , i ostavićeš nam tvoja kola i tvoju kuću , i nećeš se vratiti . Ostavićeš nam kola i kuću umesto sebe . A šta će nama kola i kuća umesto tebe ? " " Ne budi luda " , kažem ja njoj ; a ona mi još ne veruje . " Ne budi luda , nikud ja neću otići . Nikud ja bez tebe i Arnea neću poći . " I , kažem , u početku mi nije verovala , a sad zna : to mora tako da bude ; proći će me . I kad me vidi takvog , srpski mi kaže : i ona se uči da govori srpski : " Pa , Ljuba , idi malo u tvoja Jugoslavija . Sverije je dobar , ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet . Idi malo u naša Jugoslavija . " - To naša Jugoslavija ona kaže zato što svi mi , i ona , i Arne i ja , imamo dvojno državljanstvo , i švedsko i jugoslovensko . To sam tako&dstroke;e sredio . - A ja joj kažem : " Ti , Inge , kao da si se na Dušanovcu rodila . "

Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplaćenog odsustva - i oni su na to navikli , pa mi više ne prave pitanje - i sednem u kola , pa po tri dana i tri noći vozim kao lud . Ja sam , inače , pažljiv , oprezan vozač , i ne volim da jurim , ali tada nemam vremena ni za spavanje . Za volanom samo po dva-tri sata odremam . Tek kad do&dstroke;em do austrijske i naše granice , zaustavim se . Svratim u neki motel , okupam se , ljudski se ispavam - jedanput sam tako šesnaest sati prespavao - obrijem se , presvučem . I , polako , pre&dstroke;em preko granice .

Tada u&dstroke;em u Ljubljanu , ili u Celje ili Maribor - niže da idem nemam hrabrosti : o Beogradu da vam i ne pričam - zastanem i parkiram se pored trotoara . I tako ostanem u kolima . Spustim prozore , gledanm oko sebe i - slušam . I , verujte , Slovenci sasvim dobro žvalave po naški , ništa se ne razlikuju .

I tako , ne izlazeći iz kola , presedim po pola sata , ili sat ili dva .

Onda polako krenem natrag . U povratku negde na benzinskoj pumpi napunim rezervoar benzinom . Zatim pre&dstroke;em austrijsku granicu , zastanem , pa iz dovoda natočim po punu šaku . Trljam ga , njušim : i on mi miriše na Jugoslaviju . Namažem se po licu , po kosi , po grudima ...

Kući se vratim umoran kao kuče . A moja žena mi kaže : " Ti si se , Ljuba , podmladio . "

A o tome kako sam došao ovamo , o tome joj ne pričam . Šta će njoj

I to ? Nije ni potrebno da zna . To ću sam nositi . To je moja stvar .

Kao klinca , mene su mangupi na Dušanovcu zvali Ljuba Vrapče . To je zato što je keva htela da ima lepo vaspitanog sina , pa me naučila da kitu zovem vrapče . I u školu sam već išao , a tako sam je zvao . Mangupi čuli - i eto ti .

Za vreme rata , moj burazer Vlada , koji je pet godina stariji od mene , radio je ilegalno . A mi - ja , Jova Jolpaz , Miša Cvrčak , Pera Patak - mi ništa , zezali smo maglu . Ponekad smo burazeru ponešto i preneli . Ali ko te za to pita - niti smo znali šta nosimo niti nam je to bilo važno . Uglavnom , moj matori , koji je stalno bio napolju , morao da šljaka da zaradi za klopu , ostavljao me na miru ; keva me tako&dstroke;e nije dirala : iako mi je šveca bila punih sedam godina mla&dstroke;a od mene , ja sam bio kevin ljubimac , njena maza ; jedino mi burazer nije dao oči da otvorim : lešio me kako stigne i kako me dohvati .

A onda , četrdeset druge , on ode u šumu : jedne noći Germanci do&dstroke;oše po njega , a on im &dstroke;alnu gotovo na oči , još mu je krevet bio topao kad su ušli . Oni zbog nečega ne drpiše ni ćaleta ni kevu . I tako i ostade .

E , tada nastade raj za mene : naokolo već počelo bombardovanje , škola ne radi : vratim se s posla - učio sam zanat - pa noga : niko te ne pita ni gde si ni šta radiš .

U leto četrdeset četvrte je meni , Patku i Jolpazu jedna kurva kelnerica što se ševila s nekim Germancem istog dana skinula junfer .

Stojimo nas trojica kod bioskopa kad nai&dstroke;e Stole Apaš .

" Klinci " , kaže - a on vršnjak mog burazera - " je l' biste vi večeras nešto uboli ? "

Mi mislimo - zeza se . Gledamo ga belo .

" Kroz pola sata " , kaže , " budite kod kupatila . "

Skupimo se mi tamo još pre vremena . A pantalonice nam ovako trepere .

Malo zatim do&dstroke;e i Stole . Vodi još neke .

" Tu ste ? " kaže . " Dobro . Da krenemo . "

Ukupno nas osmorica .

Po&dstroke;emo pored kupatila , izbljemo na šumicu . Zatim , ivicom - oko nje - sve do njene druge strane , tamo , prema Zvezdari .

Stole kaže :

" De sad , posakrivajte se . "

Zavučemo se u neki šušmušljak , ni nos nam se ne vidi . Čekamo .

Već polako poče da pada sumrak .

Ćutimo tako petnaest minuta .

Pitam Jolpaza :

" Šta je , bre , ovo ? "

" Ne znam " , kaže .

" More , da mi idemo . Prebiće me matori kad vidi da nisam kod kuće . " A Stole već sikće :

" Ćuti tu , majku ti balavu ! "

Uto se na ivici pred nama , dosta daleko napred , pojavi neki Germanac . Ne vidimo ga dobro . Vidiš samo kako se ljulja u širokim čizmama i kako mu se na opasaču klati bajonet . U rukama nešto nosi : kao nekakve konzerve .

Do&dstroke;e tako na tridesetak metara do nas , pa sede na travu . Upola se i on sakrio . I puši .

Sad se više nema kud . Čekamo i dalje .

Malo zatim evo i nje .

Ide istim putem kuda i on , i osvrće se .

Ni nju dobro ne vidimo . Vidimo samo da nije baš mlada i da ima malo krive noge . U ruci nosi neku torbicu .

Germanac , kad ona pri&dstroke;e , ustane , zagrli je i oboje se vuku u šumicu . I sad više ne znamo gde su . Unutra već mrak .

Stole malo pričeka , pa četvoronoške odbaulja napred . Mi i dalje onde čučimo .

Tako potraje , bogami , pola sata .

Najzad evo Stoleta . Zove nas rukom .

" Pazi sad " . kaže . " Germanac će sad da ode . Ona će još malo da posedi unutra . Čim on iza&dstroke;e , mi ćemo da joj se privučemo . Kad dam znak , skači . Vas dvojica držite joj noge . Vas dvojica ruke . Ja joj neću dati da viče . "

Po&dstroke;emo za Stoletom četvoronoške . Uvučemo se u šumicu .

Uto , tamo negde pred nama , Germanac odnekud ustane kao da izraste iz onog šušmušljaka , obuče bluzu , sagne se , valjda da je poljubi , i po&dstroke;e napolje . Ona ostane sedeći . Vidimo joj , sasvim nejasno , samo glavu . Puši .

Počnemo da joj se primičemo .

I - Germanac već zamače za ivicu . Promiče pored drveća .

Kad on odmakne , Stole polako ustane i , još pognut , mahne nam rukom .

Pred nama , tamo , žena ustaje . Još puši , ali polako prikuplja prnje oko sebe . Stavlja u torbicu one konzerve .

Na prstima , krijući se iza žbunja , sasvim joj se primaknemo . Onako otpozadi , Stole joj odjednom skoči pravo na glavu i obori je na zemlju . Šakama joj pritisne usta i potmulo viče :

" Drži je ! Drži joj ruke ! "

Pritrčimo i mi - i napravi se čitava gužva . Ne zna se ko koga drži .

Ona se rita , brani i u toj zbrci odjedanput nam se nekako izmigolji . I vukući se naguz , izmače se metar-dva .

Sa crvenim flekama na bledom licu , gotovo zagušena , nemajući vremena ni da ustane , sa zadignutom suknjom nad belim , pomalo debelim butinama , otuda psuje :

" Ma , šta ' oćete , majku vam slinavu ! ' Oćete mindžu ? A ? ' Oćete mindžu ? Pa evo vam ! De da vas vidim šta možete ! "

Mi se zbunismo . Gotovo da se pokupimo .

Ali Stole , kao da je samo to čekao , skoči kao zec i već joj uskoči izme&dstroke;u nogu . Zgrabi je za butine i zavali na le&dstroke;a . Nervozno poče da se otkopčava .

" A ti ? " kaže . " A ti šta ' oćeš ? ' Oćeš da kažemo četnicima , pa da te ošišaju ? Je l' to ' očeš ? "

Pa onda nama :

" Drž' joj ruke ! Drži joj ruke , šta bleneš! ... "

Kad smo se svi izre&dstroke;ali , ona se , onako raščepljena , znojava , jadna , polako uspravi na laktove .

" Je l' vas ima još koji ? Je l' vas ima još , majku vam ništačku ? Svu ste mi bluzu iscepali , majku vam usranu ! Nećete valjda da mi je kupite . Bolje da je iscepate . Kako ću , ovakva , kući ? Je l' vas ima još takvih , mrtvu vam majku ! "

I psujući , žmuri od besa ...

Posle smo Patak , Jolpaz i ja počeli da služimo Apašu kao skakavci . Trčali smo onako kud bi nam rekao da idemo - da prenesemo neku poruku nekoj šolji ili nekome drugom , da sklonimo nešto što ne bi hteo da bude kod njega , ili nešto slično . Ne , ništa nismo drpisali ; samo dva-tri puta nešto Germancima , i to pred sami kraj . Apaš nije voleo takve stvari . Hteo je da otme , recimo ; hteo je da prevari na kartama ; ali da ukrade nije voleo niti je to uopšte radio . Uopšte , on nije voleo ništa da radi za šta ne bi imao publiku . I - nekoliko puta smo mu asistirali u nekoj tuči : voleo je , na primer , da prebije nekog džulova na pijaci . - I to je uglavnom bilo sve .

Onda je došlo i oslobo&dstroke;enje . Moj burazer Vlada je u Beograd stigao valjda s prvom jedinicom koja je u njega ušla , a prvi posao koji je u njemu imao da obavi bio je da mene oleši . Kako je on za to s Apašem saznao , veze nemam , tek već je sve znao i odrao me na mrtvo ime i prezime . A odmah zatim su Apaša i druge starije me&dstroke;u nama pokupili u vojsku i oterali na front . I tako se prvo Stoletovo društvo raspalo .

Nekako , me&dstroke;utim , još za vreme rata , a pogotovu posle njega , kod nas je odjednom postao vrlo popularan boks . Moj burazer se za vreme rata , zajedno s ilegalom , a možda i koristeći ga kao zaklon za nju , time bavio ; Apaš je to tako&dstroke;e radio ; a posle njega , već , gotovo da nije bilo klinca sa Dušanovca koji to nije pokušao : Mita Majmun , Ivica Lepi , Steva Džambas , svi . Samo nas nekolicina smo u tome bili umalo uporniji i nešto ipak postigli , svi ostali su pre ili kasnije otpali . A to znači da u to vreme na Dušanovcu gotovo nije bilo klinca koji nije znao da se maklja . Stole , razume se , baš me&dstroke;u njima i skuplja svoje novo društvo .

A boks ti je takav : može te naučiti dobrim stvarima - da osetiš da se ne umire od svakog udarca i učiniti te gotovo neustrašivim ili čak i mudrim , da više ne primaš sve tako kako izgleda - a može te i za ceo život preplašiti ili ti i dušu zatrovati . tako da počneš da uživaš u tome što u čoveka možeš da udaraš kao u džak . Stole je stvarno bio neustrašiv . Jer , ako se to ne može reći za Majmuna , a pogotovu za Džambasa , od Apaša je zaista mogao da postane dobar bokser , samo da ga je to interesovalo .

Pri tom , svi smo mi bili u Radničkom : a Radnički - zna se čiji je bio klub . Tako , jedno vreme , dok još nije bio potpuno prestao da trenira a već je oko sebe imao i Ivicu , i Majmuna i još nekolicinu , iako mu se radnja tek razvijala , cajkoši su bili ti koji su njega i njegove , s jedne strane , jurili i , opet , upravo cajkoši ti koji su ga , sa druge strane , kao svoga štitili .

Ipak , četrdeset peta i četrdeset šesta još su bile isuviše vruće za takve stvari . Ni četrdeset sedma još nije bila sasvim dobra . Četrdeset i osme , tek , počelo je da se priprema ono zlatno doba Apaševo , koje će zatim trajati gotovo nekoliko godina .

A ja u to vreme - nekako sam se bio otkinuo . Stvarno sam se već bio zagrejao za boks . Četrdeset i sedme na omladinskom prvenstvu Beograda zauzeo sam drugo mesto u velter-kategoriji .

Sve dotle , iako sam pomalo počeo da treniram još četrdeset pete , bio sam ne samo potpuno nepoznat nego sam i sam boks i boksersku dvoranu shvatao kao mesto gde se uglavnom možeš dobro zezati . Redovno trenirao , naravno , nisam . Me&dstroke;utim , bio sam ono što se zove darovit . Mada dugih ruku i visok , gotovo mršav , bio sam dosta brz , pa čak , za početnika , imao sam i dobru tehniku . Već tada , umeo sam da udarim žustro i jako , i levom i desnom , dosta sam dobro radio nogama , i kako sam imao i odlične reflekse , teško me je bilo pogoditi . Dosta sam bio i srčan - nije me bilo lako uplašiti . I , pri tom , što za boksera tako&dstroke;e nije nimalo nevažno , imao sam i prilično simpatičnu njušku ; već tada sam počeo du stičem svoju publiku . Još posle ovoga , posle omladinskog prvenstva , tako reći kao klinac , postao sam bokser s kojim se ubuduće mora računati .

Tada , u finalu - nekako sam do njega dospeo - sreo sam se s Jovicom Čauševićem , kasnijim državnim reprezentativcem , koji je bio godinu dana stariji od mene i imao duži staž u boksu nego ja . On nije bio nikakva klasa ; bar je takav utisak ostavljao . Bio je levak i imao desni gard , koji je za mene gotovo do samog kraja bio priličan problem . Uz to , saginjao se , hvatao rukama , nije bio nesklon da u gužvi udari glavom . Kažem , nije ostavljao bogzna kakav utisak , i stvarno nije bio veliki bokser niti ga se danas iko seća , ali je zato bio jedan od onih koji umeju da smrse konce mnogim boljima od sebe . Samo asovi su uspevali da izbegnu njegove zamke i da ga pročitaju ; samo njima u stvari nije bilo potrebno mnogo da ga čitaju . Ja tada to ni izbliza nisam bio .

Nastupio sam samosvesno - bio sam , u stvari , srećan što sam njega dobio - i , u početku , gotovo sam uspeo da ga zbunim . Uspeo sam da mu nametnem svoj stil : ne puštam ga blizu , stalno ga presrećem direktima , i kad god mi se ukaže prilika , bombardujem ga krošeima ; nekoliko puta sam ga baš dobro odalamio . Pred kraj , već imam dobijenu rundu .

Publika navija za mene . A oko ringa - gomila dušanovačkih mangupa . " Napred , Vrapče " , viču .

Tada , gotovo pred sam gong , on mi se nekako uvuče u klinč i , niži od mene , prosto mi iskida pleksus . Pokušavam ja da mu se izvučem , izmičem mu se , gledam da ga tako pogodim da ga odgurnem i - u tom izmicanju - on me potkači aperkatom . Učini mi se da ću da progutam svoj sopstveni jezik ; prosto , kao da mi zapade u grlo . Ipak , nekako ostadoh na nogama , pružih odozgo dva-tri direkta - i on se malo odmače . I - iako mi se dobro mutilo u glavi , još dva-tri udarca , dve-tri eskivaže - udari gong .

Publika - da poludi .

Odem u svoj ugao - a malo se , kao , povodim - sednem . " Je l' te dobro potkačio ? " pita me trener , neki Mića Stefanović . " Kao maljem " . kažem . " Nisam to znao . " " Pa govorio sam ti " , veli on i ljuti se . I stvarno mi je , čovek , govorio . " Ne puštaj ga " , kaže , , " blizu " , kao da ja to ne znam , " beži od klinča . Gledaj da ga sateraš u ćošak . To ga , izgleda , zbunjuje . "

U drugoj rundi sam oprezniji . Pimplam nešto direktima , pretim mu krošeima . Ali sad više nisam siguran da sam prvu dobio : moram da krenem . Po&dstroke;em polako , kljucnem ga dva-tri puta direktom u čelo - a on je tu osetljiv koliko i bizon - načinim fintu desnom i - nekako mi se zgodi - dobro ga odalamim desnim krošeom . On to izdrža i pobeže u ugao . Sad si , mislim se , moj . Počnem iz daljine da radim kao mašina , direktima , da ga ne bih promašio , pa da izgubim ravnotežu , i čekam ga da mi se namesti za kroše . Ali nikako da ga dobro potkačim : beži mi , levo , desno , saginje se , i sitnim , mrkim očicama kao u divljeg vepra stalno me gleda pravo u oči . Najzad , odjedanput se saže kao jež , opet mi se uvuče u pleksus , tu me valjda samo dva puta opali , dok me ne otvori , i duf ! - opet onaj aperkat . Ja ovako , raširenih i ruku i nogu - na leda !

U publici , čini mi se , tajac .

Odmah skočim na noge . Sudija mi broji .

Tresem glavom , okrećem se oko sebe , skakućem . I tek sada čujem da publika urla : svi stoje .

Na " sedam " zauzmem gard ; još ne čujem sasvim dobro , još mi sve izgleda kao da je u jastuke umotano . Opet počnemo . On me sada prosto juri . Ja uzmičem , a levu stalno držim ispred sebe . I tako nekako izdržim do gonga .

U pauzi sedim u uglu mrtav preplašen . Dotle sam imao već oko trideset mečeva , a posle ovoga sam izašao na ring još oko sto trideset-četrdeset puta , ali nikad se ni pre ni posle toga nisam osećao tako smrvljen . Sedim onako i mislim : " Beži ti , lafe , iz ovih konopaca dok još imaš vremena . "

U trećoj rundi samo što nisam bežao . Pokušavam da držim strvinu na odstojanju , tražim ga odozgo , kvrcam ga u čelo . Ali on me napipao , pa me juri kao mrtvog konja . U životu sam doživeo svega dva klasična nokauta , a svega sam osam puta u borbi uopšte bio oboren : on me je tada načeo . I u trećoj me je oborio .

Tada je , još iz rata , nekako pomalo bio u modi jedan udarac koji se zvao sfing : to je bio krvnički udarac , nalik na kroše , ali malo odozgo , poluopruženom rukom , koji je nekako ubrzo bio i zabranjen . Ja ga nisam koristio : to mi je pomalo već ličilo na ubijanje , ne na boks . Tri puta mi je u trećoj rundi opet ulazio u pleksus , otuda me otvarao , zatim je dolazio levi aperkat , pa kratki desni kroše i onda bi levom odozgo ispovio sfing . Dva puta sam mu izmakao , tako da umalo sam nije pao ; društvo se naokolo smejalo . Treći put me je ipak našao . U uvo . Odleteo sam na pod kao da me je šutnuo nogom .

Izgubio sam , naravnu . Istina , opet sam ustao , ali jedva sam izdržao do kraja . U to vreme još nisam sasvim shvatao šta je kondicija i to mi baš nije bila jača strana . Čudim se što nas sudija nije prekinuo ranije .

Posle toga sam , kažem , boksovao još sto četrdeset puta i za sve to vreme izgubio sam svega devet borbi . Četiri puta od toga - on me je tukao ! Nikako nisam uspevao da mu na&dstroke;em slabu tačku . - Laž je to da ima boksera koji nemaju slabu tačku . Svi ih imaju ! Oni za čiju se nije saznalo bili su , svakako , i veoma dobri , ali imali su i sreće da ne sretnu dasu koji bi umeo da im je napipa . Ja sam , na primer , važio za čvrstog boksera , umeo sam i dobro da udarim i da podnesem velike batine , i nisam imao staklenu bradu , ali od aperkata sam se čuvao kao od žive vatre . Ako me neko tako zgodi u bradu malo jače , teško sam ostajao na nogama ; to je valjda od sklopa vilica : moji zubi zaista nisu baš najpravilniji . Isto tako , u eskivaži sam se čuvao od saginjanja ; na kraju sam se od toga gotovo bio i odviknuo . Jer ako me neko tako , dok sam sagnut , pogodi krošeom u uvo , ja padam kao sveća , ni svi sveci ne mogu da mi pomognu .

Tako sam ja mome prijatelju Čauševiću vremenom postao stalna mušterija .

O tom prvenstvu , a i o ovom meču i meni novine su dosta opširno pisale i , mada sam u finalu izgubio , čak me proglasile za nekakvu malu boksersku nadu . Posle toga sam najzad stvarno počeo ozbiljno da treniram . Nekako upravo tada , preuzeo me je trener Miša Poparsić , čovek koji je podigao nekoliko odličnih boksera . On mi je poboljšao rad nogu , usavršio mi udarac , tako da sam vremenom počeo da udaram kratko i žustro , gotovu nevidljivo , i pri tom razorno , nabijao mi kondiciju . To je bio čovek koji me je odlično poznavao i koji je , znajući koliko volim da se zezam i da jurim ribe , umeo da uveče navrati i mojoj kući da prokontroliše da li sam na vreme legao . A i ja sam se , moram da kažem , najzad ipak bio naučio na disciplinu ; retko sam kasno išao u krevet , a pušio ni pio , recimo , nisam nikad .

Pa ipak , mada sam iduće godine kao junior lako postao prvak Beograda i Srbije u velter-kategoriji - Čaušević je već bio senior - a pedesete i pedeset prve kao senior prvak Srbije u polusrednjoj , za sve vreme , sa Čauševićem sam svega jedanput uspeo da izvučem nerešeno , a tek u našem poslednjem susretu , kad sam bio u vojsci i kad sam stvarno bio pun kondicije , uspeo sam i da ga pobedim . I to mi je bio prvi i poslednji put .

Uloge su nam se za to vreme menjale . Ja sam postao teži i dospeo u polusrednju , a on je ostao u velteru ; kad je on dospeo do polusrednje , ja sam već bio u vojsci i odavno u srednjoj . Ali toliko je na mene kao na mušteriju bio navikao da me je redovno jurio i u težoj kategoriji . Znate li kako se čovek oseća kad pred sam meč mora da popije tri litra vode ? Ni toga se on nije plašio . Uz to , ja sam već postajao poznat - počeo sam da dobijam i nokautom , od četiri me&dstroke;unarodna meča jedanput sam boksovao nerešeno , a tri puta pobedio - pa je na meni sada već sebi pravio reklamu . Četrdeset devete na prvenstvu Srbije u velter-kategoriji bio sam veliki favorit , ali sam eliminisan još u predtakmičenju : on me je to bio presreo . I nikad to nije bila lepa borba , ali je uvek bila veoma uzbudljiva . A ja bih u njoj redovno bio taj koji je dobio batine .

Nikad to neću razumeti . Izlazio sam na kraj s ljudima s kojima on ne bi mogao ni da sparinguje . S takvima , pružao sam partije o kojima bi se mesecima pričalo : nekoliko puta su me na rukama u svlačionicu odneli . A onda bi mi došao on - prosto bih video kako mu je škembe od popijene vode naduveno kao fudbal - i tukao bi me . Zatim je bilo došlo vreme kad sam i ja njega počeo da obaram . On bi pao i , kao da je tamo čašu vode popio , skočio bi i odmah bi opet počeo da me maže . Tek poslednji put , kažem , kad sam u vojsci dobio nagradno odsustvo baš u vreme otvorenog Zvezdinog prvenstva , tek tada sam uspeo da ga , jedan jedini put , najzad pobedim . Tada je on zaista već bio isuviše mali da bi mogao da mi naškodi .

A onako , inače , koliko sam me&dstroke;u konopcima postajao bolji , i koliko sam boks ozbiljnije shvatao , toliko sam bio sve veći trubač . Moj matori je radio , burazer je u komitetu radio , ja sam radio : s lovom - nikakvih problema . Snabdevao sam se - u diplomatskom magacinu . U preduzeću , Janku Lisjaku , bio sam ljubimac . Iako me&dstroke;u najmla&dstroke;ima , u radionici sam najpre bio brigadir , a onda - zamenik šefa . I umeli smo da zasučemo rukave . Mangupi su me slušali kao matorog . Umeo sam da kažem : " Mangupi , ovo ima da se svrši , nema da se ide kući dok ne bude gotovo . " I ostali bi , nemaš da brineš . Moj diša nije propuštao moj meč . Kaže : " Ljubo , je l' ti treba neki dan za trening ? Je l' ti treba da iza&dstroke;eš ? Samo kaži . " I ja bih u pola radnog vremena uzeo torbicu na rame : " Idem na trening " , pa - s nekom šoljom - na Savu ili u bioskop .

Voleo sam ribu , brate ! Pošto sam uveče morao ranije da legnem , obično sam ih , danju , vodio u šumicu . S trolejbusa bih svratio kući po mantil ; imao sam jedan svetli , specijalni mantil , jedino za to . Nju bih ostavio na ulici da me sačeka . I dok bismo polako prolazili Dušanovcem , mangupi se kikoću : " Vrapče uz'o beli mantil ! "

I trčale su , &dstroke;avo bi ih znao zašto , kao mutave . Obično bih s jednom išao ozbiljno . Nju bih čuvao , a naokolo sam klao sve što bi mi palo pod ruku . Ali posle dva-tri meseca i to bi mi dosadilo , probušio bih i nju , i ' ajd dalje : našao bih drugu ozbiljnu . Sedam junfera sam tako odneo . Ni sam ne znam na šta su te slepice trčale .

S tipovima na Dušanovcu živeo sam dobro : ne diram ja njih , ne diraju oni mene . Dosta njih su mi bili i navijači . Ali mnogi su me i mrzeli . Baš zbog riba . Oni jesu bili dasovani , nema zbora , i svi su imali svoje cure . Ali dok je moj bio čitav Beograd , oni su imali relativno uzan teren : Dušanovac , Auto-komanda , Voždovac , dve-tri ribe sa Zvezdare , koje bi ubrzo prestale da budu interesantne , dve-tri sa Kalenića - i to je sve . Sa Karaburcima su ratovali i tamo nisu imali pristupa , Slavija je za njih bila nekako velika , raštrkana , nije imala svoje zborište i tu se nisu snalazili , Crveni krst , opet , bio je pomalo gospodski . Oni su uglavnom mogli samo da ih menjaju izme&dstroke;u sebe , a to već nije dobro : kakav je to štos ako su ti curu s kojom ideš ševila trojica mangupa iz ulice ?

Negde oko pedesete Stole Apaš je bio na vrhuncu .

To je bio crn , ne baš mnogo lep momak . Imao je gustu , pravu crnu kosu , koja mu je uvek dosta lepo stojala , iako mu je nekako počinjala gotovo sa polovine čela . Retko je čoveka gledao u oči : uvek je pogledom nešto tražio naokolo , kao da se na sve što mu pričaš pravi lud . Bio je i dosta nizak , i , u odelu , činilo ti se , ništa naročito . Ali kad se svuče , na Savi , nisi mogao da mu se ne diviš . Na njemu je ležao mišić na mišiću , svaki tanak i svaki na svom mestu . I - elegantan kao cura : koliko je u ramenima bio širok i jak , toliko si ga u pasu gotovo šakama mogao obuhvatiti . Ruke - nadlanice , podlaktice , nadlaktice - istetovirane . Najviše riba je na Savi i uhvatio . Umeo je iz štosa , za opkladu , iz cuga po tri puta gore-dole da je prepliva .

Tada je imao , valjda , dvadeset i šest . Kao i ostali mangupi , negde je radio , kao mašinbravar , ali je i tamo , izgleda , umeo da se posva&dstroke;a i da udari ; često je menjao preduzeća . Nije se u stvari tačno ni znalo gde radi . Živeo je s kevom , koja je primala neku penzijicu ; lovu od plate joj valjda nije ni davao . Na desnoj potkolenici , na specijalnom kaišu , u kožnoj kaniji , stalno je nosio sjajnu , kao brijač oštru utoku . Ali retko je upotrebljavao . Jer , sem iz boksa , negde je bio pokupio i neke štosove iz džuda : dirneš li u njega , isto ti se hvata kao da si se našalio sa zmijom , budi siguran da te sutra ni ro&dstroke;ena majka neće poznati . A to se zaista moglo desiti samo frajeru : u njega obično niko nije smeo ni da darne , obično je on bio taj koji je nasrtao . Mislim da u to vreme nije olešio samo onoga koga nije hteo .

Glavni štos u to vreme na Dušanovcu bio je da nekoga prebiju bez veze , radi zabave .

Kad nigde ne bi bilo igranjca , nigde se ne bi započeo poker , nigde u blizini ne bi bila neka nova riba , kad bi se pogledao poslednji film , društvo bi bez veze žvalavilo na pijaci ili pred bioskopom . Tad bi neko rekao : " 'Ajde da nekog olešimo . " " 'Ajde " , rekli bi . Ako do bioskopa ne bi sreli nikoga nepoznatog , iz nekog drugog kraja , ili ako odnekud ne bi naišao neki tip s ribom koga bi pred njom mogli da odelju ili bar da orezile , obično bi se nadžonjali kod trolejbuske stanice .

Dva-tri klinca skakavca bi se nacrtala uz samu banderu . Kad bi trola stala i društvo počelo da se istovaruje , oni bi se zakačili za nekog čilagera ; gurnuli bi ga , ili bi mu opsovali majku ili nešto slično . Dušanovčani su znali za štos : progutali bi i gledali da što pre ispare . Onaj koji nije bio verziran , me&dstroke;utim , klinca bi pojurio , dohvatio bi ga za uvo ili bi mu opalio šljagu . Tada bi društvo došlo fol u zaštitu . Ako bi to bio neki čilager penzioner ili neki mekani tip , Stole Apaš bi ostao kraj zida . Gledao bi šta se radi i grickao bi šibicu . Ako bi , pak , mušterija bila oficir ili neki mla&dstroke;i žvalavko koji se ne bi dao , umešao bi se i sam . Čovek bi zatim ostao da leži , a oni bi se zezajući se pokupili dalje . Posle bi Stole rekao : " 'Ajd sad na sovanje , sutra treba da se šljaka . " I razišli bi se na spavanje .

Negde oko pedesete na Dušanovcu se osetio deficit u ribama . Oskudevali baš , dabome , nisu . Ali u početku su s mangupima htele da po&dstroke;u i gimnazijalke , uhvatila bi se i poneka studentkinja - iako to već retko - a onda je došlo vreme kad je sve što je nekad vredelo postalo kvarno i kad se oko njih našla samo gola fufa .

Tad su počeli da izvode drugi štos iz tog vremena . Po četvorica-petorica bi se pokupila i otišla na Zvezdaru ili u Hajd-park ; šumica iznad Dušanovca je odavno postala mrtva , tu niko osim njih nije smeo ni da prdne . Tamo bi malo šacovali i kad bi ošacovali neku lepu ribu koja je s nekim tipom malo zavrljala u neki šušmušljak , žvalavka bi najurili , a na curi bi se izre&dstroke;ali . Ako bi tip bio uporan i hteo da se maklja , oni bi ga prebili i dok bi ga dvojica držala , na njegove oči bi se na njoj re&dstroke;ali . A cure bi bile toliko preplašene da bi se obično same poturale . Kad bi sve bilo gotovo , rekli bi lafu : " Ti si , bre , daso , baš neka stipsa . Evo ti tvoja gerla , kad si baš toliko navalio . I - fina ti je gerla . Čuvaj je . " I ostavili bi ih .

Ali oni su hteli da imaju i svoje , stalne cure ; da liče na nešto , ne kao one što su se vukle za njima . I , opet u grupama , počeli su da obilaze &dstroke;uskavce po gradu - Lolu , Indeks , Božidarac kod Kalenića , Zvezdino košarkaško igralište na Kališu .

U Loli i Indeksu , me&dstroke;utim , klima im baš nije mnogo prijala . Nekako je bilo jako mnogo tipova , a vrlo malo cura . Ono što je bilo slobodno nije mnogo ni vredelo , a i držalo se na ceni : neće sa garavcima . A ono što je nešto vredelo već je bilo zauzeto ; studenti nisu toliko naivni da bi ih olako pustili . Tamo su mangupi nekoliko puta napravili gužvu , dva-tri puta su nekoga na brzinu izmasakrirali i izgubili se . Ali , posle , ciketani ih uočili i čim se Stole Apaš ili Mita Majmun pojave , oni viču : " Evo ih ! " I jurnu po desetorica . I koliko god da su i Stole i Majmun i ostali bili dobri , dva-tri puta se nimalo lepo nisu proveli . Nisu to bile baš velike batine , kao što su oni umeli nekoga da oderu , ali su svaki put ipak dobro dobili i na kraju su još morali i da kidaju . Pa čak , posle toga , nikome ne bi mogli ni da se osvete : gde ćeš da uhvatiš nekog kilavog studenta koga ni ne znaš , sem da ga čekaš pred nekim domom ? A tamo - već nimalo nije bilo zgodno . Uopšte , mangupi su se dosta čuvali velikih gužvi ; u vojsku , recimo , tako&dstroke;e nisu dirali .

Kod Božidarca isto tako nisu bili u velikoj formi ; Dušanovac ipak nije tako daleko , čuje se šta se tamo radi . Me&dstroke;utim , tu su još ponešto i mogli da uhvate ; tu su se , uostalom , i čuvali da se ne iskompromituju previše . I - još su ponešto mogli da urade na Zvezdinom .

Tamo smo se Apaš i ja i sudarili .

Ja sam tada baš bio teslimio jednu svoju curu . Počela da mi bari kevu , folira mi matorog , švecu mi vodi u bioskop . A i sam sam s njom malo bio neoprezan , dovodio sam je kući . Andra , moj matori , već počeo da me zapitkuje : " Šta ti misliš s ovom devojkom što ne izbija iz naše kuće ? "

A , to li je , mislim se . Čekaj , nanu ti tvoju .

lmao sam jednog drugara , zgodnog lafa , nekog Laleta , cinkografa iz Borbe . Ali - koliko lep toliko kvaran ; strašno drčan neki tip . " Lale " , kažem ja njemu , " učini mi uslugu . Ja večeras treba da se na&dstroke;em s jednom ribom , a sa Desom sam se dogovorio da je vodim u bioskop . Idi vodi je ti . Evo ti karata . Kaži da sam ja zauzet u klubu . I budi fin s njom , to je fina cura . I - još je cela . " - Ekser , cela ! Bilo to . nekad!"Ne brini , burazeru " , kaže on , " sve će bitl u redu . "

Ja nisam voleo da se tako osloba&dstroke;am od svojih cura , i čak bi mi bilo krivo ako bi me kod neke nasledio neki bezvezan tip , ali s ovom sam baš bio zaglavio ; neću valjda da se oženim ? Tip je , dakle , to veče odveo u bioskop , pa sam ja još jedanput šatro bio zauzet , a treći put su već sami zakazali . Tad on navali na nju kao nezdrav . Ona pobegne plačući .

Sutradan mi slini : " Takve mi drugove šalješ ! " Ja se fol zabezeknem . " Kakve drugove ? Veze ja nemam ! ' Vataš se s tipovima naokolo , pa još imaš obraza da do&dstroke;eš da mi se žališ ! Iš , bre , od mene ! " Onda joj i kod moje keve i ćaleta potkujem kopita . " A vi mi " , kažem im , šatro strašno ljut , " na&dstroke;ite još neku ovakvu curu kao što je Desa . Za mene hoće da se uda , a uz put ide još sa dvojicom-trojicom . " " Što smo ti je mi našli ? " pita me Andra . " Što dižeš maglu ? S kim to ide ? " " Nikakvu ja maglu ne dižem " , kažem . " A ona ide s najvećim beogradskim mangupoum , cinkografom Laletom iz Borbe , eto s kim . Sam sam ih sinoć video . " - Do&dstroke;e moja Desanka još dva-tri puta . Matori se odmah izgubi , keva se pravi da ima posla . Počne ona nešto da se žali mojoj kevi . A keva joj kaže : " E , ćerko , devojka mora da vodi račun šta radi . " I ' ajd zdravo . više se nije pojavila .

To veče , dakle , došao sam na Zvezdino s mojim starim drugarom iz kluba i partnerom , s kojim sam mnoge ribe uhvatio , Dragančetom Stojiljkovićem jednim velikim lafom i velikim bokserom . - On je , kasnije , godinama bio reprezentativac u velter-kategoriji i stvarno je bio veliki majstor , ali tek je pred samo povlačenje prvi i jedini put uspeo da postane prvak i Srbije i Jugoslavije tek kad su se one ajkule Šovljanski i Toma Hladni povukli . Jer pored njih nisi mogao da pro&dstroke;eš nikako drukčije , sem da letiš avionom . - I uz put nam se priključio i neki Mića iz mog preduzeća , jedan tip bez veze .

Ošacujem ja tamo jednu ribu lepu kao san - visoka , duga plava kosa , lepa glava , šiljate siskice , noga kao salivena . " Draganče , bog te maz'o " , vičem , " ždrakni onu tamo . " " Video sam je već " , kaže Draganče , " strašna . " " Daj " , velim , " da je maznemo . " " Misliš " , kaže on , " ti da je mazneš ? " " Pa , naravno " , smejem se , " ja . Visoka je za tebe . "

A on stvarno nije bio visok . " A šta bi ti falilo da gepiš onu s njom ? Pogledaj je , nije ni ona loša . " Dogovaramo se mi tako - " Nanu ti kvarnu " , kaže on , " dokle ću da ti sparingujem , uvek ' vatam lošije ribe od tebe " - kad započe igra i odnekud se ka njoj stuli - Stole Apaš ! Stiže na vreme i diže je . S njim se pojavi i Mita Majmun i uze onu drugu . Bacim oko malo naokolo i vidim - nešto dalje sede i druga dva dušanovačka krvnika , Ivica Lepi i Steva Džambas .

Au , to ne valja ! Odakle se oni stvoriše ?

" Ljubo " , pita me Draganče , " vide li ti to ? "

" Vidim " , kažem . Mislim se šta ćemo . " Znaš šta " , odmah menjam taktiku , " 'ajdmo mi da uzmemo one tri što su ostale . "

Uzmemo neka tri gabora - a ona u nekoj gužvi , ima ih valjda sedam-osam - sve drugo već odneseno , kao na hipodromu . Odigramo tu igru .

Vratimo se na svoja mesta .

" Sad ćemo ovako " , kažem . " Primaći ćemo se bliže , da opet ne izvisimo . I - ti uzmi moju , a ja ću tvoju . " " Uh , bre , ti već podeli ! " " 'Ajde , ' ajde , drugi put ću ja tebi da sparingujem . A i ti , Mićo , sad gledaj kuda ćeš , i ti uzmi jednu odande . " Sad ja hoću i njega da uvučem . Ako do&dstroke;e do neke gužve , bar ćemo biti trojica , iako on s makljanjem nema veze . Ali - neka pravi brojno stanje .

Primaknemo se i koliko onaj dune u saksofon , mi smo već kod njih : " Molim . "

Igram ja s onom malom , Dragančetovom : stvarno nije loša . Pogledam Dragančeta : on nešto žvalavi , sav se isfronclao , ali , izgleda , nema veze - ona gotovo viša od njega i još pomalo diže nos . Krišom šacnem Apaša i društvo : sede sva četvorica i mere nas ispod oka . - Biće ovde noćas krvi do kolena .

" Znaš šta , Draganče " , kažem posle . " Sad ćemo da ih preskočimo . Opet idemo tamo , ali njih dve nećemo da diramo . " " Dobro " , kaže Draganče . " Ja kod ove tvoje , izgleda , ništa ne bih ni uradio . "

Uzmemo sada neke druge tri . Ove dve odmah zgrabe Apaš i Majmun . I , vidim , situacija se , kao , popravlja . Ivica i Džambas sačekaše da vide kako će se stvar završiti , pa i oni nešto uhvatiše .

Kad to bi gotovo , kažem : " E , sad pazi . Sad ne smeju da nam izmaknu . I ako primetiš da nam Apaš i Majmun i ona dvojica prilaze ili da idu oko nas , tu više šale nema , kolji prvog koji ti padne pod ruku , ne čekaj da oni započnu . I ne razdvajajte se . Budite oko mene . "

Tako i bude . Za dlaku izmaknemo Apašu i Majmunu . Oni , da se ne orezile , uzmu neke dve bez veze . Ivica i Džambas se malo povrteše na klupi , pa kad videše da Stole i Majmun igraju , odoše i oni .

Vidim da će ova igra da pro&dstroke;e bez gužve . Sad hvataj na brzinu .

Počnem nešto da žvalavim - kao , nisam je dosad ovde video , ja obično zapazim svaku lepu curu , dolazi li često ovamo ? - sve u tom stilu . Ona me , kao , malo pogledne - a ima krupne , pametne zelene oči - ali nešto se baš ne lomi . Iz Kragujevca je , kaže , ove godine je došla u Beograd , brucoškinja . Opet ja nešto počinjem , i opet nema mnogo vajde . Da l' je Apaš , mislim se , već obario ? A to je bio opak švaler : gde on trzne , ona mora da padne ili zemlja da se prevrne . Ako još nije , sad moram na brzinu da je uhvatim - ili neću nikad .

A ja i Draganče smo imali jedan mrtav štos , koji smo sto puta isprobali i sto puta je upalio ; mnogo su blesave te žene . Tako sam valjda i ovaj nadimak dobio .

Onako u igri , primaknem se Dragančetu . " Draganče , burazeru " , kažem , " kako napreduješ ? Ja baš nikako . " " E , moj Šampione " , kaže on , " ne znam kako ti , ali ja bih i sa Šovljanskim lakše na kraj iziš'o . Poštuje me kao mrtvog konja . " One se , kao , malo nasmeju . Mi se jedan drugome , onda , još malo fol jadamo , i one se - evo ih - otkraviše ! Njegova gleda u mene , moja gleda u njega : još moraju da budu fine , ali sad se već - interesuju .

Odmaknem se ja sada i - klima je već druga . Posle onog zaleta , još malo se zezam na svoj račun . Ona me sve češće pogleda ; a ima trepavice kao zavese . Onda pita : " Kako vas je ono vaš kolega nazvao , kakav ste vi to šampion ? " Evo je ! A ja se lomim od skromnosti . Ma jok , nema veze , nisam baš neki šampion , samo sam prvak Srbije , nisam jugoslovenski , ali Draganče je stvarno veliki bokser , iako ni on dosad nije postao prvi , ali taj će to sigurno postati , to je i sjajan bokser i veliki laf - i sad Dragančetu udarim strašnu reklamu . Stare smo mi kurve : on to isto dotle radi meni kod one druge . A posle igre one će odmah da se ispreslišavaju .

Završi se igra . Po&dstroke;em da je otpratim do njenog mesta i , skroman i fin kakav sam , kažem : " Izvinite , vi jako lepo igrate , nisam skoro sreo devojku s kojom bih se tako lepo slagao , i rado bih došao opet da vas zamolim . Ali primetio sam da često igrate s onim crnim mladićem tamo " - to za Apaša - " pa ako je to vaš mladić , ili imate neke obaveze , molim vas , recite mi , ja se neću naljutiti . " " Ma ne " , kaže ona , " nema veze . Ja sam samo dve-tri igre s njim odigrala . A osim toga , pomalo me gnjavi . I oseća se na duvan . "

Drugi put smo ih tako&dstroke;e u poslednji čas pretekli - Apaš nije bio navikao da se utrkuje , obično su gerle jurile njega - a treći put su , čim je počela muzika , same krenule ka nama .

I tada - nas trojica se baš dogovaramo da ih preselimo kod nas ; čak je i Mića kod one treće nešto bio uradio - kad evo otud Majmuna .

" Zdravo , Vrapče " , kaže . " Zdravo , Majmune . Kojim dobrom ? " " E , Vrapče " , kaže , " ne drpišu se ribe lako kako ti to radiš . " " Ne znam , Majmune " , kažem , " na šta misliš . Kad sam ja tebi drpio neku ribu ? " " Nisi meni , Vrapče , ne pravi se naivan . Apašu . On me šalje . Ono je njegova riba . " " Kaži mi , Majmune " , velim ja , " je li to stvarno njegova riba ili on samo misli da je njegova . Je li je već obario ? " Još ja pomalo sumnjam . " Pa , možda već jeste " , kaže Majmun , " a možda još nije . Ali - hoće . On kaže - njegova je . I poručuje ti da odustaneš . Već tri nedelje se ja s njim ovde guzim . Već tri nedelje je on ovde bari . Moja cura zbog toga sedi kod kuće . A ti , Vrapče , znaš koliko nije zdravo otimati Apašu ribe . " " Znam , Majmune " , kažem . " Ali i ja tebi nešto da kažem : stari smo mi drugari , ali i za tebe može da ispadne vrlo nezdravo što mi donosiš ružne abrove . A kad već spominješ svoju curu , tebi , znači , nije stalo do one s kojom je drugi stari moj drugar , koga ovde vidiš , Draganče ? " " Ne " , veli , " ne insistiram . " " Dobro je što ne insistiraš . A Stoletu poruči da kavgu s njim ne želim i da ja nikad nisam zalazio u njegov atar . Ova cura , kaži mu , ne samo da nije njegova nego je - moja . I , kaži mu , ona trza na mene . I još mu poruči da ja na nju ne trzam tri nedelje , kao on , nego već tri meseca ; samo što sam je zbog one moje ranije cure malo bio zabatalio . I kao poslednje mu poruči : ne priliči jednom Apašu da nekoga moli da s neke gerle ustane da bi došao na njegovo mesto . Apaš uzima ili ostavlja . Neka se ne bruka . A ja nešto nemam utisak da je ovo takva riba da bismo zbog nje morali da se krvimo . Tako pozdravi Apaša , mog starog drugara . " " Dobro , Vrapče , kad tako kažeš " , veli Majmun . " Ali nije zdravo nama otimati ribe . "

Majmun ode , i već poče muzika . Sve tri po&dstroke;oše prema nama , čak i ona Mićina . Počnemo da igramo i odmah se izmaknemo u suprotni ugao : ako počne gužva , bar da možemo na vreme da ih vidimo .

A tamo - Majmun referiše . Stole gricka šibicu . Onda nešto misli , misli , pa ustade .

Po&dstroke;e prema meni . Smeška se , a , vidim , bled .

Ovako digao ruku .

" Ljubo " , viče izdaleka . " Ljubo , burazeru ! Sve je u redu ! "

Odmahnem i ja .

" Sve je u redu , Stole , burazeru . "

I oni odoše .

Ništa nije u redu , mislim se , Stole , burazeru . Zapamtićeš ti meni . - I jeste mi zapamtio . - Sačekaćeš ti mene na mesečini , Stole , burazeru . Sačekaćeš ti mene u nekoj ' ladovini , kad se ne nadam . Ali , ne boj se , Stole , ni ja nisam naivan , stari moj drugaru .

Posle smo sva trojica sa gerlama zajedno izašli , dobro smo gledali kuda svaki korak pružamo i sva trojica smo jednu po jednu curu kući ispratili . A zatim su Draganče i Mića sa mnom došli do moje kuće , pa su se vratili u grad i tek onda se rastali svako na svoju stranu .

A u to vreme u najvećem teče ona volovodnica s Rusima . Čuje se : drpili ovoga , drpili onoga ...

Nemam ja vremena za to . Malo sam kod kuće , ali , kao , vidim , moj matori nešto šuška s mojim burazerom . Muvaju se oko radija . Ne zarezujem ja to : ko , bre , šmirgla uši Rulovcima dok na ovom svetu ima toliko riba !

Odjedanput , jedne noći , dva tipa upala u našu kuću - kod nas se , hvala bogu , nikad i nije zaključavalo - upalila svetlo i neko me vuče za pidžamu : " Diž' se ! " " Šta je , bre ? " velim . A kroz prozor vidim , treći tip stoji u dvorištu , pazi na kuću otpozadi . " Diž' se . Jesi li ti Vladimir Sretenović ? " " Ma jok , bre ! " Još ja ne kopčam . " Idi odavde ! Ugasi tu sijalicu , ' oću da spavam ! "

Drpiše mog burazera ! On bled , a veli : " Pustiće me , to je neka greška . "

Ekser što je greška ! Pro&dstroke;e desetak dana , pro&dstroke;e mesec - njega nema . Posle mesec i po , umesto da puste njega , do&dstroke;oše i po Andru . Krk!Ode još neko vreme i ja to još nekako ne shvatam sasvim dobro . Vučem kevi neke pakete u &Dstroke;ušinu ulicu , čekamo tamo u redu . Moja keva čisto pošizila . Vratimo se kući , a ona im pregleda veš parče po parče , ljubi ga i zapomaže : " Jao , mili moji ! Jao , Andro , mužu moj ! Jao , Vlado , dete moje ! Jao , koga ću pre da oplačem ! "

Šveca , koliko je vidi takvu , isto tako počne da slini . Ludnica .

" Šta ti je , bre , kevo ? " vičem . " Jesi l' ti pošizila ! Pa , ista su to govna ! Oni se , bre , zezaju , šta ti je ? Pustiće ih ! "

A ona odgovara :

" Jao , neće ! Jao , nije to isto ! Jao , neće se oni meni više vratiti ! Jao , jadna , šta ću i kako ću ! Jao meni , sinjoj kukavici ! "

Digoh ja ruke i od cura i od svega , pravo s posla trčim kuči . I na treninge prestadoh da idem .

Ne pro&dstroke;e mnogo , evo Poparsića , mog trenera . " Gde si ti ? " pita me . A vidim , ljut . " Opet si počeo da se zezaš . " " Ma , jok " , velim , " kakvo zezanje . Ćaleta i burazera mi ćorkirali . Ne mogu da ostavim ove dve same kod kuće . Poludeše . " " Što ? " pita on . " Ne znam " , velim , " zašto . Valjda nešto zbog Rulovaca . " On ovako učini rukama : " Uh , ne pipaj u to ! To je opasno ! Ti se ne mešaj ! " " Ma , ne bih se ja ni mešao " , kažem , " ali pogledaj ove dve kukavice . Šta ću s njima ? " On opet : " Nikako se ti u to ne mešaj ! A na treninge , molim te , gledaj da nekako ipak dolaziš . " " Dobro " , velim , " gledaću . Doći ću . "

Sutradan stvarno odem .

Tamo vidim jednog iz uprave .

" Molim te " , kažem mu , " poruči Starome Perišiću da hoću da ga vidim . Hteo bih da nešto razgovaramo . " A Stari Perišić , narodni heroj i pukovnik - naš je predsednik . Nema levu ruku do lakta .

Ode , tako , još nekoliko dana ; opet ja redovno treniram .

Ponovo vidim onoga .

" Šta je bilo ? " pitam ga . " Jesi video Staroga? . "

" Kaže " , odgovara on meni , " zauzet je , ne može sada . Bolje , potraži ga u kancelariji . "

Meni nešto , ovako , iz stomaka navrnu na usta .

" Kaži Starome da do&dstroke;e ! Ovamo ! Ovde se pravi boks , a ne u njegovoj policajskoj kancelariji ! Nisam ja policajac nego bokser ! I još mu kaži : ja sam šampion , a on je seronja ! On neka do&dstroke;e ! Neka do&dstroke;e ako hoće još da me vidi . " - A mene u klubu čuvaju kao malo vode na dlanu .

Kroz dva-tri dana evo Staroga .

" Zdravo , Šampione " , kaže . " Jedan seronja te pozdravlja . Jedan stari seronja , koji je na govnarenju i ruku izgubio . " Narogušio se matori , ali , vidim , više me folira nego što je stvarno ljut .

" Dobro " , velim , " Stari , dobro . Ne ' vataj odmah na to . Treba li zbog toga malo da otplačem ? Kaži samo , odmah ću da prolijem neku suzicu . Ribe , čujem , dobro ' vataš i tom jednom . "

On se malo trže .

" U redu je , Šampione . Ne treba da plačeš . "

" Ja tebe " , kažem mu , " nikad dosad nisam zvao . Niti sam ti ikad nešto tražio . Jesam li ? "

" Ne " , veli . " Nisi . "

" E , pa kad nisam i kad te sad zovem , znači , imam neku debelu muku . A ti ne dolaziš . Zašto ? "

" Šampione " , veli on , " znam za tvoju muku . A ne dolazim zato što ne mogu da ti pomognem , eto zašto . "

" Kako " , kažem , " ne možeš ? "

" Tako , lepo . Nije to moj sektor . A i da jeste : jače je to od mene , Šampione . Sitan sam ja tu . "

" Pa onda mi bar objasni . Šta je ovo ? "

" Ne znam " , kaže . " Misliš da ja znam . Ništa više ne znam . "

" Kako " , velim , " ne znaš ? Ko će onda da zna ? "

" Dobro " , kaže on . " Onda znam . "

" Ne " , velim . I već vidim da više ne mogu da se kontrolišem . " Ne znaš . Ali onda - znam ja ! Ja ću tebi da objasnim . Ista ste vi , Stari , govna ! Pomirićete se vi ! Opet ćete vi jedni drugima da ližete dupe ! A ako uz put neko odapne - nema veze , ševac vas za to boli ! Posle možete spomenik da mu podignete . U to se bar razumete . "

On me gleda .

" Mnogo si se , Šampione , nazlio . "

" Ne " , velim , " nisam se nazlio ! Kita mene boli za vas , i za jedne i za druge ! Eto vam vaša politika ! I za one dve budale me kita boli ! Ali - keva će da mi odapne . Poludela već . A čiji će to onda , Stari , biti sektor ? To ti meni , molim te , kaži . "

On , prosto , ne trepće .

" Ti si , Šampione " , kaže , " dobar momak , i još si bolji bokser . I ne zezam te ja kad te zovem Šampione . Stvarno si , pravi si šampion . Ali mnogo si se nazlio i vidim da večeras ne mogu da iza&dstroke;em na kraj s tobom . Kako večeras ja da ti objasnim da sam sitan za te stvari ? Ipak , pokušaću nešto . Ne nadaj se mnogo . Ali bar ćemo znati šta je . Pritrpi se još nekoliko dana . Javiću ti . "

I rastadosmo se .

Pro&dstroke;e u iščekivanju i tih nekoliko dana . Ja - kao na trnju . Ne mogu više da gledam one dve slepice kod kuće .

Evo , najzad , Staroga .

" Došao sam " , veli , " samo da ti kažem da sam se raspitao kod drugova . "

" I ? "

" Oca će ti pustiti . Neće možda baš odmah , ali će ga sigurno uskoro pustiti . "

" A šta će biti sa burazerom ? "

" Za njega ništa ne mogu da ti kažem . Čekaj malo , videćemo . "

Otrčim kući . Ispričam kevi .

A ona smakla maramu sa glave , rasplela se i odnekud izvlači svetog Nikolu ; to je nekad bila naša slava . Namešta ga na krevet i onako kleči pred njim . " Fala ti , Sveti , što si me uslišio . Fala ti što mi ih vraćaš . Fala ti , do kraja života ću ti služiti . "

" Šta ti je , bre , kevo " , vičem . " Idi umij se , priberi se malo ! Kakve te sad ikone spopale , kakav sveti Nikola ! Zahvali se Starome Perišiću , on ti je to učinio ! "

A ona viče :

" I njemu , Bože , vrati . Posvetila mu se ona sakata ruka . O , daće Bog da će tako i biti . "

" Ma ti , kevo " , kažem joj , " mene ne slušaš . Pustiće samo ćaleta . " A malo mi , kao , strašno : ona za Vladimira , izgleda , ni pet para ne baca . Samo joj je do matorog stalo . " I što si se pomamila s tom ikonom ? Ne brukaj ni sebe ni njih . Šta će da kažu kad do&dstroke;u , pa čuju da si postala bogomoljka ? " - A i Andru poslednjih godina bilo nešto uhvatilo , i on joj to više nije dao .

" Neka kažu " , veli ona , " šta hoće , samo neka do&dstroke;u kući . A Vlada je mlad , on će sve izdržati . "

Nekako baš tada , čini mi se , otpoče i ekipno prvenstvo . Ja - potpuno van forme . Tri puta sam izašao - dva puta jedva izvukoh nerešeno , jedanput čisto izgubih . A i te nerešene ne znam da li sam baš bio zaslužio ili su mi onako , na slavu , dali .

Opet počnem ozbiljnije da treniram . Jok , more , nikako mi ne ide . Nikako da se sredim .

Najzad se još i povredih . Ništa strašno - malo sam uganuo prst - ali ne mogu ni na posao ni da boksujem . Jednog jutra , nešto se s onim zavojem muvam po kući , kad - evo ti moga Andre . Vuče nekakve prnje .

I ranije je bio sed , a sad , čini mi se , beo kao ovca . I lice mu nekako belo , kao okrečeno , i podnadulo .

Koliko do&dstroke;e do praga , poče da plače . " Mislio sam " , kaže , " da ovaj prag više neću prekoračiti . "

Zagrlio nas sve troje i svi sline . A on - mene i švecu i gleda i ne gleda ; ali matoru stegao i ne pušta . Ljubi on nju , ljubi ona njega , bez zazora : briše suze on njoj , briše ih ona njemu . Vode matori ljubav .

Sledećih nekoliko dana ćale i ja sedimo kod kuće .

On , vidim , uplašen na mrtvo . Duše u njemu nema . Drugi ili treći dan po dolasku otišao do preduzeća . I , bogami , otpustili moga matoroga ! " Neće " , veli , " ni da razgovaraju . "

" Pa , dobro " , pitam ga najzad , " šta to bi ? " Hoću da ga pitam : šta su ti učinili kad su uspeli da te ovako probuše ?

Moj ćale odgovara : " Ništa me ne pitaj . " " Jesi li video Vladu ? " " Ne . " " Šta će biti s njim , ne znaš ? " " Nlšta " , veli , " ne znam i ništa me ne pitaj .

A i ti se u to ne mešaj . " Ja se nasmejem : " Ne misliš valjda da i mene mogu da upetljaju s Rulovcima ? " " Svašta oni " , veli , " mogu . " Odjedanput , jedno poslepodne , ne primiše nam paket za Vladu . " Zašto ? " pitamo . " Nije " , kaže , " tu . " " Kako nije ? Pa gde je onda ? " " Javiće vam se . "

` Javiće vam se '

Potrčim ja Starome Perišiću . Jedva ga prona&dstroke;em , jedva do&dstroke;em do njega .

On se zdravi sa mnom a , vidim , nešto se ukrutio . ' Ladan .

" Šta je ovo , Stari ? Burazer mi više nije u &Dstroke;ušinoj . Ne primiše nam ni paket . "

" On je " , veli , " otišao dalje . " I ovako učini rukom . Nasmeja se valjda .

" Kuda to dalje ? " pitam .

" Zna se " , veli " kuda . Imamo mi jedno lepo mesto za njih . "

" Kakvo lepo mesto ? " A već pomalo poče da vri u meni .

On to valjda primeti .

" Ne boj se ti , Šampione , za njega . Tamo će malo da radi . Malo će da tuca kamen . " I opet ne izdrža nego se nasmeja . " Dobijaće knjige , novine . "

" Kakve knjige , kakve novine ? Šta će mu to kad je na robiji ? "

" Nije to robija , Šampione . Nismo mi kapitalisti . To je - popravni rad . Mi ćemo da ga prevaspitamo . Kad se popravi , pustićemo ga . "

" Kako " , velim , " da ga prevaspitate ? Onako kao oca ? Šta ste mu to učinili kad ste uspeli onako da ga probušite ? I otpustili ste ga s posla : ej , bre ! "

A on mi kaže :

" Pa nego šta ! Nema za takve mesta kod nas ! Mora da plati ! "

" Nema za takve mesta " , kažem ; a još se uzdržavam . " A za kakve onda ima mesta ? Pa , bre , Stari , moj ćale je još dvajes' četvrte štrajkovao u ovom Beogradu ! On se borio za ovu zemlju , kao i ti ! A moj burazer , on je - ti to znaš ! - za vreme rata pola Dušanovca zapalio . A od rata tako reći u komitetu je i spavao . Ni sa devojkama zbog komiteta nije stigao da ide . "

A Stari mi odgovara :

" Ti meni pre neki dan reče da te ne ' vatam na moju ruku . A na šta sad ti mene ' vataš , Šampione ? I da znaš : to je bilo ! Nema to veze ! Za takve kao što su tvoj otac i tvoj brat - nema mesta u ovoj zemlji ! "

" Pa u kojoj onda , Stari , molim te , ima ? To mi kaži . I zašto , bre ? Zar zato što su slušali radio ? "

" Nisu oni samo slušali radio , ne pravi se lud ! Pričali su svašta , i bila je to cela banda ! Tvoj otac je izlapela budala , i zato smo ga pustili . Ali tvoj brat je znao šta čini ! On je - banda ! Tako se i u istrazi držao . I ne pitaj me ništa više . "

Ja uzdrhtah valjda onako kao što sam samo prvi put kad sam na ring izišao uzdrhtao .

" Banda , veliš ? Znaš šta , Stari : stariji si čovek , i voleo sam te i poštovao kao moga ćalca . Ali sad ću ti reći : ti si banda , Stari . Ništa nisi bolji od njih . Još si gori ! "

On preblede kao smrt . Ustade .

" Šampione " , polako mi veli , " to mi je poslednji put rekao još Bećarević . "

Ali mene sad samo sekirom možeš zaustaviti .

" Kita me za to boli , Stari . Kita me boli i za tebe i za Bećarevića . Ništa i nisi bolji od njega ! I opet ću ti reći : ti si banda , Stari ! I svi ste vi banda ! Ne zna se ko je od koga gori ! Poludeli ste , svrake su vam popile mozak , eto šta ste vi , eto šta si ti . "

On još stoji .

" Dobro je sad , Šampione . Sad idi . Rekao si sve što si imao da mi kažeš , i idi . I odsad da vodiš računa o tome šta govoriš ! Dosta sam te branio . Odsad više neću . Imamo mi podatke i za tebe ! "

" I za mene ? " velim . " E , baš me za to zabole ovaj moj zaguljeni ševac ! Možete malo da me uhvatite , pa da me pomuzete , tako poruči tvojim policajcima ! A što se odlaska tiče , otići ću , i to ću vrlo dobro otići . Ispisnicu da mi daš . U Radničkom sam se ja gotovo i rodio i nisam mogao ni da zamislim da ću jednog dana otići . Ali sad više ne mogu da boksujem za vas . Postaraj se da ovo bude naše poslednje vi&dstroke;enje . "

I izi&dstroke;em .

Kad se na&dstroke;oh napolju , bogami , svašta mi do&dstroke;e u glavu . Ispisnicu mi , mislim se , sigurno neće dati , mogu da budem zadovoljan ako me još i ne drpe ...

Ništa o tome kod kuće ne pričam . Me&dstroke;utim , ne pro&dstroke;e ni nekoliko dana - ja u me&dstroke;uvremenu ne treniram - kad , u preduzeću , zovnuše me telefonom . " Dodi " , vele , " posle podne u upravu . "

Dadoše mi ispisnicu ! Bez problema ! Kažu , " Stari je rekao da ti napišemo ispisnicu , i on je već i potpisao , ali opet da te pitamo : što ne ostaneš ? Ovde si ti i ponikao . " " Znam to " , velim . " Vaše brošurke čitajte sami . "

Odem pravo u Zvezdu . Oni ovako - raširenih ruku . " Odavno mi mislimo na tebe . " Boli me ševac , mislim se , i za vas što mislite na mene . Ja se vas ne bih ni setio .

Odmah počnem da treniram - i sve onako traljavo . Ne ide mi , pa bog ! Posle petnaest dana već sam imao pravo da nastupim za njih i oni me odmah naguraju u ekipu . Susretnem se s nekim dečkićem Petrovićem iz BSK-a ; dobar momčić , i srčan , fer bokser , samo - bez iskustva . Gledam ga pred borbu : ako ne pobedim nokautom , mislim se , još u prvoj ili najkasnije do sredine druge , dobiću batine kao vo .

Koliko onaj kucne , ja navalim . Na početku druge runde nekako ga potkačim i on odlete na daske . Sudija mu broji , a ja se mislim : ako se sad ne preda , kako sam se nazlio , tako ću ga izmasakrirati da ga ni ro&dstroke;ena majka neće poznati . Uto mali zauze stav i ja već po&dstroke;oh prema njemu , kad - ulete peškir . Dobro je .

Navijači me , posle , na rukama odneše u svlačionicu .

A kod kuće - pomor . Burazer se ne javlja . Matori nešto prčka po bašti : a kad smo mi to radili ? Mi smo svi metalci , još deda mi je to bio ! Počeo da obilazi ulice , da se raspituje da l' negde ima neka brava da se popravi ; popravlja čunkove : ej , bre ! A i ja sam ufitiljio . U Radničkom nikakvih problema nisam imao . A sad? ...

I uto već stiže i jesen : jednog dana kod kuće me sačeka poziv za vojsku !

Ja sam se k'o bajagi upisao u neki tehnikum ; ispite , hvala bogu , nisam ni pomišljao da dajem . Ali da sam u Radničkom , na to bih je lako odložio .

Potrčim po potvrdu , pa s njom - u vojni odsek .

" Ja učim školu " , kažem . " Kako ću sad u vojsku ? " Sav sam se uprepodobio .

A onaj vojak me gleda , pa moju potvrdu - fik-fik ! - na četvoro!"Drugome ti to " , veli . " U iduću sredu da budeš ovde sa stvarima . "

" Dobro " , kažem ; vidim da moram da se pomirim . " A kud idem ? Ja sam bio odre&dstroke;en za školu rezervnih oficira . Na godinu dana . "

" Dobio si drugi raspored " , kaže . " Ideš u specijalne , desantne jedinice . "

" Na koliko ? " pitam .

" Na tri godine . "

Na tri godine ! Reši mi Stari Perišić problem .

E , nanu ti policajsku , mislim se , baš da te molim .

Potrčim Dragančetovoj kući .

Sačekam ga dok se ne vrati s posla . " Draganče " , kažem , " mene pozvaše u vojsku . I to na tri godine . Pomagaj ako boga znaš . Zaposli mi matorog . Kako da ih ostavim bez hleba ? " A on u bravarskom Partizan nekakva markica ; opet preko boksa , kao i ja . " Znaš šta , Ljubo " , kaže . " Kod nas takve isto tako otpuštaju . Prekjuče su baš trojicu otpustili . I to nisu bili u ćorci . I još se uz to drže govori . " " Ma , niko neće da zna ! Ko tamo zna moga Andru ! " " Znaju ga oni koji treba da ga znaju . Provaliće se stvar . "

Ej , majku mu ! Ne valja .

" Ništa " , kažem . " Šta možeš . " Počnem da se spremam da idem .

" Znaš šta " , kaže Draganče . " Možemo ovo da probamo . Mi radimo neke objekte u Zaječaru i Mladenovcu , i tražimo ljude za teren ; akordaše . Daj tamo da ga pošaljemo . Ako baš i saznaju , mogu da kažem da nisam znao . Boli me ševac za politiku , ja se s tim ne zezam . " " Dobro " , velim , " bolje išta nego ništa . Iako on za teren baš više nije . Ne znam šta će tamo , na akord , i da zaradi . Ali makar to . " " Dobro " , kaže i Draganče , " daj da probamo . Neka on podnese molbu . I neka tamo ništa o ćorci ne žvalavi . "

Tako i bude . Pro&dstroke;e voz s mojim Androm i on ode u Mladenovac . A mene pošalju bogu iza le&dstroke;a , u Divulje .

Ali bilo to bogu iza le&dstroke;a ili ne , svejedno , glavno je da nisam bio tu kad je bilo najpotrebnije .

A u to vreme , Stole Apaš - caruje na Dušanovcu . Kao i on , momci iz njegovog društva , kad se svuku , svi po telu išarani kao detlići , svi nose boksere , svi imaju specijalne utoke u džepu ; sami su ih pravili . I svi ga slušaju kao malog boga .

I - nekad se još i znalo koga će da potkače : sad delju sve redom . Ništa se više ne zna . Nekad su na Dušanovcu hvatali samo džulove ili ljude sa strane ; sad više niko ni u šta ne može da bude siguran ; da li ćeš , sišavši sa trole , do kuće stići čitav ili sa polomljenim rebrima , to je sve više stvar sreće ili nesreće , to ti je svakodnevna lutrija . Kad uhvate nekog caleta samog , zna mu se ; zatim nekoliko noći ne spavaju kod kuće , a onda opet sve po starom . Cure su isto tako nekad hvatali samo napolju ; sad ih jure i po Dušanovcu . I , znalo se , neke neće da diraju : one s kojima su sami išli u školu , ili mla&dstroke;e , koje su išle s njihovom braćom i sestrama . Sad se ni to više ne ferma .

A cajkoši u to vreme - valjda imaju važnija posla . Nigde ih nema . Kad se i desi da do&dstroke;u na Dušanovac , idu sve po trojica . I onda , malo provrljaju po pijaci , kao da su im džulovi najveći problem , kroz vrata prigvire u kafane i bioskop , pa ' ajd natrag . Sve mirno , i svi zadovoljni ; oni valjda još i ponajzadovoljniji .

Ali na dva-tri meseca pre nego što ću ja da po&dstroke;em u vojsku , na Dušanovcu se pojavio i neki cale Sulja . Nešto ne mogu da se setim da je ikad iko od njih tamo došao sitan , a ovaj je bio pravo brdo od čoveka . U početku je i on na Dušanovac isto tako zalazio samo u društvu i , kao i ostali , ponašao se mirno : kad već ništa ne možeš da učiniš , onda bar ćuti . A onda , mic po mic , vremenom , malo-malo , pa se čuje : Sulja noćas uhvatio na mesečini toga i namestio mu koske ; Sulja jutros sredio toga ; Sulja namestio rebra tome ...

Kakav je on bio ranije , ne znam , tek - došlo vreme kad je Sulja postao za Dušanovčane prava kaznena ekspedicija : ništa bolji od Apaša i njegovog društva . Ne znaš od koga pre da se braniš . Izvan Dušanovca on je bio miran i uredan . Ovde , koliko krene od Rejona , razdrlji se kao raspop , zasuče rukave i uzme pendrek u ruku . Više se ni s kim od svojih u društvu nije ni pojavljivao : uvek sam . I dok stigne do kupatila - dvojicu-trojicu je sredio !

I , kao i Apaš , više ne bira . Kad uhvati nekog iz Stoletovog društva samog , odelje ga pre nego što ovaj uspe i da zine . Tako prebio Ivicu Lepog , tako udesio Mitu Majmuna , tako prošao Džambas . A onda nai&dstroke;e na celu grupu , zajedno s Apašem - i nikoga i ne pipne . Pro&dstroke;e izme&dstroke;u njih , poglednu se , ali kavgu ne zameću . Jedino što one koje je nasamo već bio dohvatio uz put zezne : " Šta je , Mito , jes' to ispao iz trole ? "

Ali tako je Sulja premlatio i mnoge klince , a i mnoge druge , potpuno nedužne ljude , pa čak i Peru Manojlovića , invalida bez noge do kuka , koji nikad nikakve veze s Apašem nije imao . Pera mu viče : " Ma ja sam , bre , invalid , zar ne vidiš ! " A ovaj mu odgovara : " A jes' to sa četnicima zaradio ? " " Ma , jok , bre , kakvi četnici ! Na frontu sam bio ! " " Jesi , jesi , sa ćetnicima , kad ja ka'em ! " I udri još bolje . - Jednostavno je znao , kad mu se niko na ulici ne bi nacrtao , da u&dstroke;e u kafanu i čim ugleda dvojicu kako sede zajedno , bez pitanja i reči počne da ih delje . " A što ti " , veli , " laješ na narodnu vlast ? " A ljudi nemaju veze , piju pivo .

U početku , po neko je još i pokušavao da se žali . A tamo da li bi mu nešto uradili ili ne bi , ja ne znam , tek , posle , Sulja dasu potraži , pa ga namesti još bolje . - Umuknuo svet . Isprazniše se dušanovačke kafane .

Stole - da pukne od besa . " Majku vam pedersku " , viče na svoje alamane , " zar ona vreća govana da vas udesi ! Ni za šta niste ! " I preti mu : " Namestiće se on meni . " Sulja , opet , čeka njega . Kad bi ga negde noću sreo samog , on bi mu već rešio problem . Danju , me&dstroke;utim , tu je uvek cela banda ...

I tako , poručuju oni ponešto jedan drugome , vrebaju se , ali kad se sretnu na ulici , poglednu se dobro - i pro&dstroke;u jedan pored drugog .

Odjedanput , jedne većeri tog leta , prvog otkako sam otišao u vojsku , Sulja se , prvi put uopšte , na Dušanovcu pojavio u civilu .

Kod bioskopa , samo što su se vratili sa Save , celo društvo : Stole , Majmun , Ivica , Džambas , Milanče Goli , svi , više od deset njih valjda .

Pro&dstroke;e Sulja pravo kroz njih . Svakoga gleda pravo u njušku i smeška se . Oko njega - tajac .

Kad on već malo odmače , Stole povuče još dim , pa nagazi kokavac .

" O Suljo ! "

" E ? " kaže ovaj .

" Je l' te to , Suljo , najuriše iz milicije ? I njima si , izgleda , dojadio . "

" Jes' , vala " , kaže Sulja . Okrenuo samo glavu i smeška se .

" Pa , Suljo , odavno ja tebe čekam . Kad je već tako , mogli bismo mi malo da se promarišemo . "

" Vala , Apašu , ćekam i ja tebe . Nikako da mi se zgodiš . Ali , more i ovako . "

" Dobro , Suljo " , kaže Stole . " Al' da nemaš ti tamo negde neku malu pucu ? Pošteno , a ? "

" A šta , Apašu , s tobom more bit' pošteno ? Al' kad ka'eš , evo . &Dstroke;e b' je ? " I ovako razrgne kaput .

" Kad je pošteno , nek je pošteno " , kaže Stole .

" Evo , i ja ću moju utoku da ostavim . " I zadigne nogavicu , pa otkopča kaiš .

I tako je počelo .

Veća mara kod nas ni pre ni posle toga verovatno nije vi&dstroke;ena .

Kažu da na Dušanovcu niko dotle nije popio veće batine nego Sulja tog dana . Ali - kljusina je to . Stole bi mu se privukao i pripucao bi mu seriju od tri , pa i četiri takva komada od kojih bi i konj crk'o . A on se zaljulja kao zrela kruška , ukrsti očima - i ostane na nogama . Onda u onoj gužvi ispruži ruku , i Apaš odleti tri-četiri metra dalje u prašinu . Žurno bi sada Sulja potrčao da ga dovrši . Ipak , on je za Stoleta bio i trom i nevešt : ovaj bi ga već čekao stojeći . Opet bi počeli da se ciljaju : Apaš bi ga gotovo svaki put pogodio , Sulja bi se sit iznapromašivao . Najzad bi ga opet samo jedanput pogodio i Stole bi se još jedanput profuzao po prašini . I onda opet sve iznova ...

Tako su se vitlali od bioskopa do pijace . Ali snaga je snaga . Kad su stigli do pijace , Stole više nije ličio na sebe ; sva su mu već i le&dstroke;a bila oljuštena od kaldrme . I mada grogi obojica , cale , koji je i dalje ostajao na nogama , sad je sve više nadjačavao . Najzad , na samoj pijaci je još jedanput uspeo da ga pogodi . Stole odleti , i to nekako tako nezgodno da padne čak pod tezgu . I dok je , ionako već polumrtav , ovamo-onamo , pokušavao da se izvuče , evo već Sulje nad njim .

Jednom ga je Sulja udario tako kao da hoće da mu otkine glavu : Stole je zalepršao rukama kao dživdžan i odleteo . Drugi put mu je Sulja prišao još dok je ustajao i opet mu načinio hirurški zahvat na glavi : opet se Stole besplatno provozao po prašini . Onda mu je cale , kao radnik koji je završio neki težak posao , već sporije , ali i samouvereniji , prišao da ga zaista dovrši . Sad ga više nije čekao da ustane . Sagao se da ga podigne : Stole je već čučao . Uhvatio ga za kosu , podigao do sebe i , onako polupijan , nanišanio . I to mu je bila druga greška tog dana .

Kako se Apaš , onako polumrtav , kad vijuge čoveku više uopšte nisu u stanju da rade , toga u stvari jevtinog štosa u tom trenutku setio , ne znam , ali on mu je odjedanput već obema rukama pritisnuo šaku na svojoj glavi , samo je opustio kolena u čučanj - i onome ligamenti pucaju kao da su od stakla . Sulja je stigao samo da urlikne .

Sad je za Stoleta već preostao lak posao . Predahnuo je , pa ga je ga&dstroke;ao nogom u jaja , pesnicom ispod pojasa u želudac , a šakom u oči , u grkljan , zavrat . Sve dok se cale nije strovalio . A onda , za svaki slučaj - još nekoliko puta nogom u bubrege ...

Zatim se nekako nekud odbatrgao , a Sulja je ostao da leži nasred dušanovačke pijace kao vreća trulog paradajza . Kolima za hitnu pomoć su ga odneli .

Naravno , nije se na tome završilo .

U ranu jesen te godine došao sam na prvo odsustvo . Za tu godinu rukavice nisam ni video ; odmah odem u Zvezdu malo da treniram : uželeo sam se . Kod kuće - sve kao što sam ostavio . Burazer počeo da se javlja iz nekakvog Bakra , šveca se još više razvila i , još i ranije lepa , sad postala prava lepotica . I - Draganče se muva oko nje ! Fol dolazi mene da vidi , a , ovamo , stalno bleji u nju . Keva i ćale mi baš ostareli . Ćale se još lomata po terenu , ali nekako baš oronuo , tužno ti i da ga pogledaš . Kubure s parama .

A na Dušanovcu - mir ! Posle one makljaže cajkoši najzad pošizili , pa odjedanput došli sa tri marice i sve što su našli , i krivo i nedužno , odvukli . Dabome , radili su oni slične stvari i ranije . A dasovani bi negde posedeli mesec-dva , pa kad se vrate - sve po starom . Sad ih , me&dstroke;utim , i ne puštaju tako brzo , a osim toga , što je glavno , više im nema Apaša .

Ne zna se gde je Apaš . Traže ga cajkoši , traže ga drugari , a on se samo ponekad kasno uveče za trenutak pojavi i , kao hajduk , odmah nekud nestane . Nema ga ni u ranijem preduzeću . Ko zna gde radi i da li uopšte radi . Malo ga je ko odonda i video .

I - traži ga još jedan . Sulja .

Dobra dva meseca je Sulja oduvao u bolnio slomljena ruka , slomljeno nekoliko rebara , slomljen nos . Sav iskrpljen . Lečili ga , izlečili , otpustili iz bolnice , a onda mu i njegovi drugari rekli zdravo . Najurili Sulju iz milicije ! A on se zaposlio negde kao portir , doselio nekud na Karaburmu i otuda poručuje : " Javite Apašu da ga čekam . "

I još se nešto zucka po Dušanovcu ; samo najbolji njegovi pajtaši to znaju : " Sulja ipak sredio Apaša . Apaš prokašljao . " Teško je u to poverovati , jer je Stole kao mačka , ali sve upornije se govorka : " Sulja probušio Stoletu škrge . Apaš propljuvao crveno . "

Ne zna se tačno šta je . Ali da nešto ima - sigurno je ...

Odsustvo kao odsustvo - brzo pro&dstroke;e . Za tih petnaestak dana malo sam trenirao , pojurio neku curu - i gotovo , mora se natrag . Pozdravim se s mojima : niti mogu ja njima da pomognem niti mogu oni meni .

U jedinici , koliko stignem , evo nekog kapetana Zorića ; znam da negde pomalo trenira boksere . " Ti si Sretenović ? " " Jesam , druže kapetane . " " Ti si bio prvak Srbije u polusrednjoj ? " " Jesam " , kažem . " Dobro " , veli on . " Sutra ćemo da počnemo da treniramo . "

Sutradan - ja još malo mogu da vitlam rukama - malo sparingujem s nekim tipom , malo , ovako , pimplamo , a on usjajio očima u mene , pa ne trepće . Sledećih dana stalno je oko mene , ali još ništa ne govori : gleda i ćuti . Tek posle , valjda , desetak dana malo počeo da me popravlja .

Zakaže se meč s nekom jedinicom . Ja glatko dobijem . Još dva takva meča - opet ja glatko dobijem . On mi kaže : " Ja sam te , dečko , dosad posmatrao . I sad ti kažem : slušaj ti mene i načiniću te velikim bokserom . "

Negde u novembru zakaže se jedan veliki meč . Nekako se desilo da je u Divuljama i naokolo bilo više dobrih momaka i Zorić , zajedno sa drugim trenerima , namisli da nas pokupi u jednu ekipu i da načini meč s reprezentacijom zagrebačkog garnizona ; javni meč . Zakaže se to negde za drugu polovinu novembra . I , čak , za ono vreme , dobije dosta veliki publicitet . Novine donesu sva imena , s nekim malim bokserskim biografijama , Zoriću i zagrebačkom treneru objave i slike .

U to vreme u Zagrcbu je vojsku služio i neki buzdovan Ognjanović iz niškog Radničkog , s kojim sam se ja već tri puta sreo .

To je bio takav bokser kakvog je svako ko je imalo veze sa boksom imao morao da mrzi . On se ovako podboči , pokrije njušku do očiju i , s levom nogom ispred sebe , polako se primiče . Udaraj ga koliko hoćeš , podnosi on batine kao svinja . I pri tom te nišani desnom : ako te pogodi , glavu će ti odšrafiti , kroz konopce će te izbaciti . Mnoge je tako osakatio i ljudi su ga se bojali kao &dstroke;avola .

Ali to je stil koji je ko zna otkad pročitan : bilo je bar deset boksera u Jugoslaviji koji su nekako s njim mogli da iza&dstroke;u na kraj , a nas trojica-četvorica smo ga u svakoj prilici mogli čisto dobiti . Kažem , tri puta sam se već s njim sretao i sva tri puta sam ga dobio .

Zašto su se u tom zagrebačkom listiću baš za njega toliko zainteresovali , ne znam , tek , tamo mu je izišla i slika i opširno su citirane njegove prognoze o meču , pri čemu sam , kao njegov protivnik , naravno , na dnevni red morao da do&dstroke;em i ja . Uglavnom , sada , ta cepanica preko tog lista meni poručuje : " Srediću dušanovačkog lepotana . U formi sam " , veli , " kao nikad dosad i nokautiraću ga u prvoj rundi . Možda ću ga zbog publike pustiti malo duže . Ono pre , sudije su maminoj mazi pomagale . " Nije to tamo možda baš tako pisalo , ali - to je značilo .

E , nanu ti repatu , ti ćeš mene da središ !

Do&dstroke;e neki momak iz tog lista . " Poruči ti njemu " , kažem mu ja , " da će dobiti batine kao nikad u životu . "

Moj Zorić vrti glavom : " Dečko , takve stvari ne smeju da te nerviraju . Ti moraš da živiš svojim životom i da boksuješ svojim stilom . " Ja ga blažim : " Ma , jok , nisam se iznervirao . Ništa se vi ne brinite . " A u sebi sav ceptim od besa . Ja mamina maza ! Čekaj , džibronjo , namestiću ja tebe . Pamtićeš ti mene dok si živ .

Treniram ja kao sumanut . I noću bih gotovo čučao u sali .

Najzad otputujemo u Zagreb . Boksujemo na otvorenom , na Trešnjevci ; desila se topla ta jesen .

Naokolo - sve krcato .

Odmah ja jurnem . Samo seva , ne znaš ko više mlatara . Raja ne može da se sna&dstroke;e , pola minuta valjda oko ringa muvu da čuješ . Onda , odjednom , urlik , koji ni za vreme pauze ne prestaje .

Mislim da sam ga u prvoj i drugoj rundi pogodio najmanje po dvadeset puta . Sva mu je njuška crvena , kao majmunsko dupe . Usne mu ovako natekle . Ali - izdržava svinja . To čoveka uvek pomalo deprimira : udaraš u njega kao u džak , dok te ruke ne zabole , dok ti jezik iz usta ne ispadne , a stoka stoji i mlatara ti rukama oko glave kao maljevima . Pa ima li , misliš se , nešto što važi za tebe osim sekire ?

Grdi me Zorić u pauzi na sva usta . " Ne tuci se ! Ne navikavaj se na to ! Ne dozvoli da te isprovocira . Iz daljine hvataj poene direktima . Ne možeš ti da izdržiš takve batine kao on . " " Mogu , mogu " , velim ja njemu . Ušla mi voda u uši , pa ga više i ne zarezujem . " Videćete da mogu , bar onoliko koliko on . Naučiću ja njega boksu . Najuriću ja njega s ringa . "

U trećoj rundi osetim da sam malo posustao . Bio sam pun snage , ali ko će da izdrži takvu tuču ? Ipak , i dalje ne uzmičem : samo puca !

Odjednom , negde sredinom runde - ja sam se uvek u eskivažu jako uzdao - on načini jednu veoma jevtinu fintu levom , a ja se nekako i prerano i previše trgnem - koliko čovek od batina otupi toliko mu živci postanu prenapregnuti - i prosto mu natrčim na desnu . Još samo stignem da pomislim da sam pogrešio - i ring se poda mnom slomi na četiri komada i polako mi se spusti na glavu .

I gotovo - osećam se kao da ležim u perini . Samo mi gore , malo u stranu , svetli tačka reflektora kao žuto zrnce bisera .

Tek u svlačionici su me probudili . Sudija mi nije ni brojao , odmah je utrčao lekar .

Zorič da poludi , samo što kosu ne čupa . " Pa , jesam li ti govorio ! Pa , to je vo , nije čovek ! Ko s njim u batinama može da se meri ? Jao , budalo , unakazio si se , jao , budalo blesava ! "

Ja se na onom ležaju samo ljuljuškam , kao na ringišpilu . Lekar mi pod nos gura kiseonik , lupka me , pipka .

Ipak nekako sednem . A u glavi mi sve nešto nije jasno . Najzad otvorim usta : " Ako " , kažem , " bar sam ga izudarao . "

" Vraga si ga izudarao ! " vrišti Zorić . " Pogledaj se kakav si ! Još jedan ovakav nokaut - i možeš da okačiš rukavice o klin ! Sem ako ti se ne svi&dstroke;a da potražiš stan u ludnici . "

Jedva se odbranim od lekara da me ne pošalje u bolnicu . Ali odležim tu , bogami , valjda cela dva sata . Onda nas , kao što je red i običaj , malo provodaju po gradu kao konje , odvedu u neki bioskop . Ja bioskop volim , ali sad samo zevam , živ sam zaspao .

Ostanemo u Zagrebu i da prenoćimo . A izjutra - ' ajd natrag . U Divulje stignemo u subotu , negde posle podne .

Tamo me čeka neki telegram .

Otvorim ga . Ništa ne razumem .

" Daj , molim te " , kažem mla&dstroke;em dežurnom , " pročitaj mi ovo . Nešto sam umoran . "

On otvori . Čita :

" Dušica juče umrla nesrećnim slučajem . Sahrana u subotu . Mama i tata . "

Ja kažem :

" Dobro je . " Dežurni me gleda :

" Ko ti je to ? "

" Švesterka " , kažem . " Sestra . "

" Ro&dstroke;ena ? "

" Najro&dstroke;enija " , kažem . " Jedina . "

" Pa šta je tu onda dobro ? "

" Pa to " , kažem , " stići ću na sahranu . "

" Kako ćeš da stigneš " , veli on meni , " kad je sahrana danas ? Osim toga , sad tu nema ni komandira da ti da odsustvo . I - sestra ti , bre , umrla , shvataš li ti to ! Kakvo dobro ! "

Velim :

" Ne znam šta mi je , nešto sam umoran . Idem da legnem . A ti , molim te , ako slučajno nai&dstroke;e komandir , sredi mi za odsustvo . "

Sutradan krenem za Beograd . Sve vreme sam u vozu prespavao . Mogli su ne da me pokradu nego i pantalone i cokule da mi skinu .

Stignem najzad .

Na kući crn barjak . Keva u crnini : zgrčila se i ćuti na šamlici . Ćale , neobrijan , ispijen , tumara po dvorištu .

Pitam ga :

" Pa kako to bi ? "

" Ne znam " , kaže . " U četvrtak uveče otišla na igranku . I cele noći nije došla . Nikad ranije to nije učinila . Ujutru , u petak , neka deca je našla u šumici . Obesila se o svoj kaiš . Nije ni visila . Tako , kleči . "

Ja izvalim :

" I što joj je to , budali , trebalo ? "

Ćale sagnuo glavu .

" Bila je gotovo gola . Sva joj haljina iskidana . "

" Jeste li zvali miliciju ? "

" Ne " , veli . " Dolazili su sami . Mi ništa nismo hteli da govorimo . "

Ipak ja ne kopčam bogzna šta .

Posle podne do&dstroke;e Draganče . Ćale me probudi , ja sam opet spavao .

" Jesi čuo , Šampione ? " pita me Draganče ; a sav nekako izbečen .

Šta mu je , pomislim ; je li bolestan ?

" Čuo sam " , kažem . " Što joj je to trebalo ? "

Njemu oči kao da malo po&dstroke;oše na čelo .

" Ti , Šampione , izgleda , ne shvataš ? Nezgodno mi je o tome da ti govorim , brat si joj , ali nju su - silovali . "

Ja ga gledam mrtvački .

" Nemoj da mi pričaš , Draganče , ti bar te stvari znaš . Koju žensku možeš da siluješ ako ti se ona ne pusti ? Nisu to vratnice . "

Njemu preko lica kao da pro&dstroke;e neki grč .

" Šampione , šta je s tobom , jesu li ti svrake popile pamet ? Kako ne kopčaš ? Shvataš li ti , silovali je ! I - ne mogu da ti govorim o tome - nije se pustila ! Sva je bila " , i ovako pokazuje rukom , " ranjava . "

" Pa šta ? " kažem . " Zar zato da se ubije ? "

On me sad baš ozbiljno zagleda .

" Ti , Ljubo , izgleda , nisi čitav ? "

Ja se najzad malo , valjda , probudim .

" U petak sam imao težak nokaut . Sav mi je mozak pomerio . Ništa ne kopčam . Samo mi se spava . "

" Pa idi onda spavaj ! Kad ti se sad spava ! "

" Ne viči ti na mene , budalo " , velim ja . " Gde si ti bio kad je nju svaki ciketan mogao da odvede u šumicu ? " - On preblede , valjda , još više . Prosto mi do&dstroke;e neprijatno . - " Mislio sam da si nešto petljao s njom . "

Draganče se stušti .

" Hteo sam " , kaže . " Nisam znao kako ćeš ti na to da gledaš . "

" Šta ja tu imam da gledam ? Nema to veze . I sestra je žensko . Zar one zbog toga ne treba da se udaju ? "

" U tome i jeste stvar , Šampione . Ja nisam mogao da nasrćem na nju kao na druge . A nisam mogao ni ovako , iz neba pa u rebra , da joj kažem : ` Udaj se za mene . ' Njoj sedamnaest , meni dvadeset i jedna : ko se u to vreme ženi ? Probao sam dva-tri puta da je povedem u bioskop . Njoj se to , čini mi se , dopadalo , ali se malo pravila važna . I nije ništa ispalo . Nadao sam se , biće neka bolja prilika . "

" Dobro , kilavko , kad si se nadao " , velim . - A to je stvarno ličilo na njega . On nije bio ni visok , a ni neki nalickan lepotan , ali je zaista bio veoma simpatičan i prijatan momak . Me&dstroke;utim , nekako je bio odviše fin : neka mu neka makar samo dežurno pokaže zube , on se odmah povlači i beži . Uvek sam morao da ga vučem . A i kao bokser je bio takav . Bio je , mislim , bolji i od mene , jedan od onih prefinjenih tehničara , ali od tuče je bežao toliko da je to čoveka prosto nerviralo . - " Idi sad " , kažem , " pa se nadaj i dalje . "

Draganče ode kao popišan ...

Tri dana sam proveo kod kuće malo šta shvatajući i samo gledajući gde je najbliži krevet . Jedino što sam uspeo da shvatim jeste to da mi se keva potpuno izbezumila . Po ceo dan sedi zgrčena na šamlici . Ništa ne jede , noću ne spava ...

Tek sam se u jedinici malo opasuljio .

Šrajbujem otuda mome prijatelju Dragančetu :

' Draganče , molim te , obilazi mi kuću . Kad sam pošao , kevi mi je bilo zlo , sva se bila izbezumila . I još , Draganče , nekako saznaj gde je onog četvrtka bio Stole Apaš . Dušica je obično išla u Božidarac : saznaj da li je to veče tamo vi&dstroke;en i Apaš . Gde je on sada ? Mita Majmun to sigurno zna . '

Draganče mi odgovara :

' Ništa dobro , Ljubo , nemam da ti javim . Tetka Milinka' - to je moja keva - ' isto je onako kao što si je ostavio . Po ceo božji dan ćuti ; a kad progovori , priča o tome kako je uvek sve činila za tebe i Vladu , a za Dušicu ništa . Burazer ti se i dalje javlja . Ništa ne priča kad će kući . A Majmuna sam za ono pitao . Kaže , Apaš je negde u sanatorijumu , ne zna u kom . Veli da je on onda već bio otišao . '

Opet pišem Dragančetu :

' To , Draganče , ne može da bude . Apaš je u to vreme , mora biti , ipak bio u Beogradu . Ako je to uradio jedan čovek , to je mogao samo on . Saznaj je li ona to veče bila kod Božidarca i s kim je tamo bila . Kako se našla u šumici ? Možda su je sačekali kad je išla kući , možda ih je bilo više ? Ali i ako je to učinio sam Apaš i ako ih je bilo više , Majmun je sigurno umešan , on sigurno sve zna . Saznaj to , Draganče , molim te , i ne teraj me da ti nadugačko objašnjavam šta treba da činiš . Ne budi mnogo fin sa njim . On samo izgleda strašno , u stvari je plašljiv ; tri puta si bolji od njega . Nekad je imao jednu curu iz onog kraja oko drvare na Voždovcu . Možda se i sada uveče tamo kreće . '

Mesec dana Draganče ćuti . Onda mi javlja :

' Šampione , bio si u pravu . Dušica je ono veče bila kod Božidarca s nekom svojom drugaricom Jelicom iz gimnazije . Igrale su celo veče . Pred kraj , kad su već htele da po&dstroke;u , pojavili su se Apaš i Majmun . Uzeli su ih obe - i Jelica više nije videla ni Dušicu ni Apaša . Stole je tvoju sestru izveo napolje , k'o bajagi hteo da joj ispriča nešto o tebi , svom starom drugaru : kao , ti si joj nešto poručio . Štos je upalio , ona je izišla . Napolju je levom uhvatio za mišicu , a desnom izvukao utoku , prekrio je svojom bluzom i namestio joj je na slabinu . Tako su , malo iznad Kikevca , presekli Tolbuhinovu i Južni bulevar - ona je išla , valjda se nadala da će mu negde uz put umaći - i pored gimnazije Petar Drapšin Strumičkom izbili na šumicu . - Nije uspela da mu pobegne .

Sutradan , čim se na Dušanovcu saznalo , Majmun je Jelicu potražio kod kuće . " Ti se ne šali " , rekao joj je , " nemoj slučajno nekome nešto da pričaš . To nema veze sa Stoletom . On je bolestan i njih dvoje su se odmah napolju rastali . Ako slučajno nešto ispričaš , proći ćeš gore nego ona , ja ti za to stojim dobar . " Ona se uplašila i ćutala .

Sve sam to saznao od Majmuna . Ne pitaj me kako . A Apaš se sada nalazi na Golniku . '

' Hvala ti , Draganče , ' odgovaram mu ja , ' što si mi to saznao . I još samo nešto , pa si svoj posao završio : kaži Majmunu , neka se glavom ne šali , neka te redovno obaveštava gde se Stole nalazi ; jer ovaj sad može nekud da pobegne . Neka se ne šali , jer ću mu šiju prekinuti kad do&dstroke;em ; a mogao bih i Stoleta da obavestim , pa bi on tu stvar umesto mene završio : neka bira . A Apašu neka javi da ne znam gde se nalazi , ali da mu poručujem : bilo gde da se sakrije , kad-tad ću ga pronaći . Neka mi se nada . '

Me&dstroke;utim , smrt se već bila naselila u mojoj kući .

Krajem zime kevi je toliko postalo zlo da su morali da je presele u bolnicu . Tamo je gledali , okretali - mesec dana . Onda kažu mome Andri : " Znate šta , ona nije za nas . Ona nema nikakvo fizičko oboljenje . Sve smo joj ispitali . Vaša žena je u nekoj teškoj depresiji . Biće bolje da je uputimo na Psihijatrijsku . " Otac se užasne : " Ona nije luda . Nikad niko iz naše kuće nije bio u ludnici . Nama se ćerka pre nekoliko meseci ubila . Još to nije preživela . Vodiću je kući . " " Nemojte " , kaže mu lekar , " to tako da shvatite . Ne idu tamo samo ludi . Ona više sama sebi ne može da pomogne . Vidite da više neće ni da jede . " " Ne " , kaže otac . " Vodiću je kući . Ako treba da umre , neka umre kod kuće . "

Dovede je moj Andra kući . Posedi ona tamo još mesec - i sve gore .

Pišem iz vojske mome ćalcu : ' Nemoj da se šališ , vodi je u bolnicu dok još ima vremena . Tamo će malo da je razdrmaju . '

Odvedu moju majku na Guberevac .

I - to je već proleće .

Udesim , nekako , da me te godine ranije puste na odsustvo , do&dstroke;em u Beograd . Pitam oca : " Kako joj je ? " " Ne pitaj " , veli . " Ništa me ne pitaj . "

Odemo joj u posetu . Sednemo na neku klupu . Oko nas se muvaju ludaci ; samo nešto šapuću . Nje nema .

Zamolimo nekog bolničara da joj javi da smo tu . " Neka iza&dstroke;e " , poručujemo .

Malo zatim , evo njega , vraća se . " Kaže , neće . Po&dstroke;ite unutra . "

U&dstroke;emo u neku sobicu : srce da ti pukne , kakva je . Ona sedi , sama , na nekom krevetu . Bela u licu , vene joj se na slepoočnicama i obrazima plave . Oči joj nekako ušle u glavu , a nos postao ogroman . Kosa joj ispod marame potpuno bela i - čak , čini mi se , pod maramom , vidim - retka . Umotala se u neku veliku košulju , sedi na tom krevetu , a noge kao štapovi , ruke - kao trske . Ni polovina od one žene .

Obesila glavu , ispreplela prste na rukama i gleda nekud sebi u papuče .

Otac počne pored nje da spušta one drangulije što smo joj doneli .

Ona podigne glavu na njega :

" Što si mi doš'o ? "

I opet se sagne .

Ćale se zbunjeno osmehne :

" Dobro , ako nećeš mene da vidiš , pogledaj bar da vidlš koga sam ti doveo . Ljuba nam je došao . "

Ona za trenutak usredsredi očima u jednu tačku kao da nešto osluškuje , pa samo nakrene lice ka meni - ja stojim kraj vrata i uzdržavam se da ne zaplačem - i čak se , čini mi se , malo namršti .

" I ti si tu ? " ' ladno pita .

Pri&dstroke;em , pa kleknem kraj nje . Raspletem joj prste , počnem da joj ljubim hladnu šaku .

" Došao sam " , kažem . " Javili mi da ti nije dobro . " Ona izvuče ruku od mene . Pomiluje me po kosi , pa opet sagne glavu i uplete prste .

" Šta čete mi vi sad ? " kaže !

Otac stoji više mene i plače kao dete .

" Ne kažnjavaj me tako , Milinka . Trideset i četiri godine smo u slozi živeli . Decu smo izrodili : vidi kakve smo sokole podigli . Šta to sad činiš ? Ne ostavljaj me ovako , Milinka . "

Ona ne diže glavu . Poćuti , pa tiho , tako da se jedva i čuje , govori :

" Trideset i četiri godine , kažeš , Andro . A ne kažeš - trideset i četiri godine na muci . Celog veka - štrajkovi , otpuštanja , zatvori . Nikad nisam mogla da budem sigurna da ću sutra imati nešto da vam skuvam da jedete . A koliko sam tek za vreme rata izdrhtala . Jedan ludak se uhvatio sa devojkama i boksom , druga dva ludaka s politikom : objasni im nešto . Niste hteli da mi pomognete , eto . "

" U pravu si ti , mama " , kažem . " Mi smo krivi . Mi smo za sve krivi . "

Ona kaže , kao da se sama sa sobom nešto preslišava :

" Imala sam jedno dobro dete : i njega sam izgubila . I to sve zato što sam bila glupa . Moja ženska pamet mi kaže : Gledaj muške , oni su prvi . Muške gledaj : oni su budale , pameti nemaju , slabi su , ali su ipak glavni . Kako ćeš bez njih u kući ? I samo blenem u vas i u ovoga matoroga . Mislim , ono je žensko , lepo , pametno , izvući će se samo . Zato sam i htela da izuči školu : niste valjda vi , budale , bili za to ? Završiće , mislim se , školu , naći će sebi muža . I eto ti . Muški mi je i pokvarili . Nisam pazila . "

Ja samo što ne zapomažem :

" Mama , zašto tako govoriš ? Zašto nas ovako kažnjavaš ? Jesi li videla , kad si polazila , kakva nam je kuća ? Ko još može u njoj da živi ? Mama , molim te , bori se malo . Ja ću već iduće godine doći , Vlada će možda još i pre : opet ćemo biti zajedno . "

Ona klima sebi u nedra :

" Kasno je sad za to . "

" Kako možeš " , pitam , " ovako ? "

" Mogu " , kaže , " tako , jer više ne mogu nikako . Istrošilo se . Doćeralo cara do duvara . "

Iza&dstroke;emo , posle , ja i otac , pa - koliko zamaknemo za kapiju - zagrlimo se i skičimo kao prebijeni kučići , ne zna se ko više . I okrećemo glavu jedan od drugoga : da jedan drugoga i ne vidimo i ne čujemo ...

Umrla je samo što sam se izmakao . Samo što sam stigao u jedinicu , već posle desetak dana sustiže me telegram .

Otac je poslednjih dana bio preneo kući . Nikoga više k njoj nije puštao . Sam je dvorio i pazio , sam je i prao .

U to vreme ja sam stvarno tek počinjao da dolazim u punu snagu .

Zorić , danju-noću , sa mnom . Krušku , džak i ostale osnovne stvari oni su imali već kad sam bio došao , ali onda on trčao u komandu vojne oblasti da nam se negde nabave štitnici za glavu : " Ne znate vi " , kaže , " kakvog ja asa imam u jedinici . " I , bogami , dali mu . Otad , gotovo svaki dan , sparingovao sam bar po pet rundi . Punim tempom . Pazi mi na svaku sitnicu , gleda me sa svih strana . Tera me da boksujem na prazno : on legne na pod , pa gleda kako radim nogama . Tera me da trčim kao atletičar , tera me da dižem tegove . Doneo u salu ovakvu grudvu plastelina . " Na " , veli , " ovo . Nema sedenja na prazno . Gnječi to rukama . Uzmi parčence i mesi šakama . Prebacuj iz jedne u drugu . " Posle , sedimo , čekamo na ručak , i ja to premećem iz šake u šaku i mesim . Naučio sam , pa više i ne primećujem .

Najzad , nekako baš pred kevinu smrt , uspe da nas prekomanduje u Zagreb ; mene s njim , i još dvojicu . Tamo , pri komandi vojne oblasti , ništa drugo i ne radimo , samo boks .

Do kevine smrti , posle onog nokauta , još sam jedanput bio poražen . I to , čini mi se , zbog sudija ; to se može desiti . Posle toga - više nijedanput . Četiri puta su me uzeli u armijsku reprezentaciju : sva četiri puta sam pobedio . Postao sam i prvak vojne oblasti , ali zbog kevine smrti te godine nisam stigao da nastupim na svearmijskom prvenstvu . Iduće , pred puštanje iz vojske , postao sam i svearmijski prvak u srednjoj kategoriji .

Te godine na jednoj rang-listi bio sam treći u srednjoj kategoriji u Jugoslaviji , iako još nijednom nisam bio dospeo do prvenstva Jugoslavije . Drugi je bio neki Perić iz Borova , koga bih ja , čini mi se , sasvim lako preskočio , a prvi Pavlić iz Partizana , jedan tipičan nokauter , koji je tako udarao da ti je , prosto , iverke odvaljivao . Jednog Italijana je tako zveknuo da se ovaj više nije ni probudio .

To je bilo pomalo smešno : ja i Draganče Stojiljković nikad nismo izašli jedan protiv drugoga - ni kategorija nismo bili ista - ali kad bismo se zezali i navukli rukavice - da li zato što sam bio teži i što sam imao duže ruke - čuknuo bih ga malo jače i on bi odmah smicao rukavice : " Ne mogu " , veli , " s tobom . " Isti taj Draganče je , recimo , onog Čauševića , koji je mene deljao kako voliš , svaki put bez napora i problema sre&dstroke;ivao . Tri puta sam , pre vojske još , u klupskim susretima , u poslednji čas , pošto bi me Čaušević pojurio u polusrednjoj , nabio težinu i pobegao u srednju , nikome drugom nego Pavliću . A Pavlić je stvarno bio pravi šampion , takvome Čaušević nije bio ni do kolena . Prvi put sam izgubio , ali se šampion namučio sa mnom ; a poslednja dva puta - bilo je , bogami , nerešeno . Da sam ostao još godinu-dve , ili da me Stari Perišić nije onako zeznuo sa vojskom , ne znam da li bi on i dalje ostao takav siguran šef u srednjoj .

Ali , kad počinješ - mlad si , umeš malo da mlataraš rukama , imaš srca i pogotovu ako si uz to fer , čist bokser i imaš simpatičnu njušku - svi te podržavaju , svi su uz tebe . Onda ti nastaviš , počneš da pobe&dstroke;uješ , probijaš se , i odjedanput , nisi se još ni osvrnuo , a već moraš više da se braniš nego da napadaš . Te godine kad su me demobilisali , ja sam već bio napunio dvadeset i četiri ; tada su takve smatrali veteranima . Pa , i jesam to bio : nastupao sam još od šesnaeste . I , odjedanput , ja vidim : publika sve češće protiv mene ! Pojavi se neki mališan , još musav , trti se nešto kao petlić , ni do kolena mi nije , ali - publika gotovo više uz njega nego uz mene ! Pobedim ga : ne zvižde , aplaudiraju , ali više njemu nego meni !

A i čovek se nekako iskvari ; sam po sebi postane kvaran . Jeste to , brate , sport , ali onog trenutka kad si ušao me&dstroke;u konopce , računaj s tim da ti je glava u torbi : nema tu šale , nema milosti ; zakačiće te malo nezgodnije , a onda samo možeš da se kaješ što na vreme nisi sebi zakupio parcelu na Novom groblju .

U početku , bio sam izrazit tehničar . U Beogradu sam jedanput čak bio diskvalifikovan zato što nisam bio borben . - Izišao neki momak : koliko se pipnemo , ja vidim : slab . Čuknem ga malo , on pade ! Sudija mu odbroja , on zauze stav : opet ga kucnem , on opet pade . Opet uze sudija da mu broji ; odbroja i viče : " Boks ! " Ja gledam u sudiju : čekam da prekine . On opet viče : " Boks ! " Počnem da skakućem naokolo : ja više ne nasrćem , onaj ne sme . Sudija nas prekide : " Hoćete li vi da se borite ili nećete ? " Opet počnemo , opet ja ne nasrćem . Tek , on : " Stop ! " Pa pokaza jednom ugao , pokaza ga drugome : obojica diskvalifikovani ! - Zorić me , me&dstroke;utim , naučio da budem agresivniji , da udaram raznovrsnije i čvršće . I polako , od tehničara , ja postanem gotovo fajter , gotovo nokauter . Malo-malo , pa - nokaut . Publici se to svi&dstroke;a , ali Zorić , koji me je tome i naučio , sve češće me nešto zagleda . Kao da mu se to ne svi&dstroke;a .

I , vremenom , to ti tako postane kao neko ludilo : ne smeš da izgubiš ! Zar sam se ja sve ove godine zezao da bih sad pustio da mi neki klipan tako olako naguzi majku : moram da pobedim ! I kad te neki tip priklješti , kad vidiš da nema druge , zaigraš na sve ili ništa . Kad bi mi prigustilo , umeo sam da radim svih devet minuta bez prekida , kao mašina . Posle bih , u svlačionici , od umora gotovo u nesvest pao . To , na primer , kako sam Čauševića , pred demobilizaciju , prvi i jedini put , pobedio na otvorenom Zvezdinom prvenstvu , to je , mislim , zaista bilo da se čovek zgrozi . Tri puta sam ga oborio . Prosto sam ga samleo . To već više nije ličilo ni na šta .

I - nekako sam se ostrvio , sve češće udaram jednim mučkim udarcem , nekim skraćenim aperkatom pod sisu u srce . To je teško izvesti , jer je srce obično dobro zaštićeno , ali ako ga levom ga&dstroke;aš u levu stranu lica - što tako&dstroke;e nimalo nije lako - onda on podiže levu ruku i ti ga ispod nje možeš pogoditi pod sisu . Danas ja mojim momcima ovde izričito zabranjujem taj udarac ; onda sam ga , me&dstroke;utim , ne samo koristio nego i uvežbavao .

To je stvarno strašan udarac . Najmanje što ti se posle njega može desiti jeste da ti se cela ta strana za nekoliko sekundi gotovo oduzme ; za to vreme onaj može s tobom da radi šta hoće . Ali od njega možeš biti i nokautiran - i to klasičnim nokautom : rad srca se odjednom poremeti , dolazi do jake aritmije i padaš , polako i nepovratno , ravno odozgo kao da si bez kostiju , kao kad se otkači odelo sa čiviluka - a , bogami , može se i umreti . U trenutku . A ja sam ga , kažem , još i uvežbavao .

Tim udarcem sam , sećam se , na svearmijskom prvenstvu pobedio nekog Mariborčanina Slamniga .

Gledam tog lafa pre meča ; pred borbu sam uvek dobro gledao dasu s kojim ću se susresti . Neki simpatičan , belomusast momak ; visok , mršav kao dugoprugaš , lice dugačko . Mislim se : ovaj će me držati na odstojanju i iz daljine će me ga&dstroke;ati direktima : ima duže ruke od mene ; i , verovatno , ima osetljiviju bradu .

Počnemo : ma kakvi ! Kakvo odstojanje , kakva osetljiva brada ! Udara kao maljem , gde me potkači , tu mi , čini mi se , meso otkine . I brz kao vatra ! Ja njega zakačim jedanput , on mene stigne dva puta ; ja njega dva puta , on mene stigne i treći put . Skakućem naokolo kao jarac : ne vredi . Odjedanput ispaljuje cele rafale , valjda od po sedam-osam komada ! Svaki put me potkači bar po dva puta !

Au ! Ovo ništa ne valja ! U pauzi ne mogu da se sna&dstroke;em : šta je ovo ? Još ovakvo čudo nisam sreo .

Počne druga . Sad idem opreznije , sad ja njega puštam da nasrće . Ide sad on , i situacija se , kao , malo menja : sad ja njega sačekujem i pomalo mu vraćam . Ali ne vredi mi to mnogo . Treba mi bar još pet ovakvih rundi , pa da dostignem ono što je on u prvoj sakupio . I nikako da mu napipam slabu tačku . Tek krajem druge runde nekako mi se samo za tren zgodno namesti i ja ga tim poluaperkatom malko kvrcnem . On izdrža , nije to ni bio jak udarac , ali preko lica kao da mu prelete neki mali grč i neko bledilo . - A , tu li si , lafe !

U trećoj ga isto tako puštam da napada i , negde sredinom , levom uspem da ga otvorim i desnom da ga punom snagom pogodim onde gde treba . On pobele kao kreč i kleče na kolena . I tako , s otvorenim ustima , brekće kao kuče na vrućini . Onda ustade , ali sad ja njega jurim , sad ja njega zasipam serijama . - Mislim da sam ga na kraju pobedio ne za jedan nego za frtalj boda .

Svearmijsko prvenstvo se održi u Beogradu . Do&dstroke;emo Zorić i ja i tu , kažem , budem prvi u srednjoj kategoriji . Zbog toga dobijem deset dana nagradnog odsustva .

Kod kuće , gledam moga Andru . Mrtav starac ! Još pre nekoliko godina mi je ćorisao majice koje sam dobijao u klubu i pravio se važan u njima , prav kao mladić . Nisam siguran , ali čini mi se da je i žene pomalo jurio . A sad , odjedanput , ispred moje kuće sedi na pragu neki starac , podbočio se dlanovima o kolena kao da se plaši da će glava da mu se omakne me&dstroke;u noge i ćuti . Povazdan tako .

Meni to , iskreno da kažem , nije pravo . Nagazio sam na neku šolju i hoću da je dovedem kući - malo sam valjda ispao iz štosa , pa mi nekako više nije zgodno da je vodim u šumicu - i nikako da udesim .

On stalno na pragu , pribogu kao neko kuče .

" Dobro , bre , ćale " , kažem , " što stalno tu sediš ? ldi malo , prošetaj se . " - A njega penzionisali nekako baš oko kevine smrti : nema ni kuda da ide .

On me pogledne preko ramena .

" Ne ide mi se " , kaže .

" Ma " , velim , " stalno tu sediš ! Idi nekud malo ! Zaposli se nečim . Gde to valja , toliko sedenje ! "

On kaže :

" Ništa mi se ne radi . A i ne mogu . Noge me izdale . Ne mogu da stojim . "

Ja ga gledam . Ruke mu nekako došle bele , mrtvačke , kao da gvož&dstroke;e nikad nisu ni videle .

" Dobro " , kažem . " Kad nećeš , onda sedi . Ali što se bar ne umiješ ? Lice si nečim isprskao . "

On se pipne prstima : a oni se nekako ukočili i samo mu igraju .

" Nisam se " , kaže , " isprskao . To meni tako otkako umre Milinka . I nikako da se skine . Ne znam šta .

Meni ga odjedanput do&dstroke;e žao .

Sednem pored njega , zagrlim ga .

" More , matori " , kažem , " ne pravi se lud . Do juče si žene po Dušanovcu jurio . Što si se smrz'o ? "

Njemu preko usta lizne osmejak , a onda se odmah opet uozbilji , kao da se nešto zamislio .

" Bi mu to , sinko " , kaže . " Sad se svačemu treba nadati . "

" Bre , ćale " , fol zezam se , " da ti mene ne iznenadiš ? Da ti meni ne spremaš neku podvalu ? "

" Svačemu se " , veli , " " nadaj . "

" 'Ajde " , kažem , " drži se još malo . Nemam više od tri meseca do skidanja . A i Vlada će sigurno uskoro . Šta ti piše ? "

" Ništa " , veli , " ne piše . Isto onako . Ne govori kad će . Dolazio jedan otuda , od njegovih . Ni ime mi ne reče . Samo kaže : ' Vlada je dobro i pozdravlja vas . ' ' Pa , dobro , ' kažem , ' kako vam je tamo?' ' Dobro nam je' , kaže , ' ništa se za njega ne brinite . ' ' A kad će kući ? Što ništa o tome ne piše?' ' Ništa više' , veli , ' ne mogu da vam kažem , zbogom . ' ' Dobro' , velim , ' kaži mi bar kako se zoveš . ' ' Nije' , veli , ' važno moje ime . ' I ode . "

" More , dobro " , kažem . " Važno je da je živ i zdrav . Doći će . "

Za vreme tog odsustva sam , za tri dana , osvojio i prvo mesto na otvorenom Zvezdinom prvenstvu . Zaista sam bio pun snage ; nikad tako dobar nisam bio . Onda sam , u polufinalu , i Čauševića pobedio . Nisam ni slutio da tih dana stvarno , u pravom takmičenju , poslednji put navlačim rukavice na ruke .

Zorić ne ode u Zagreb , ostade da me gleda . Stalno je negde blizu mene , ali - ništa ne govori . Ni ne pokušava da udesi da mi sekundira .

Kad se sve završi - proglasiše mene za pobednika - on me zagrli , čestita mi , ali , vidim , kao da nije baš presrećan zbog toga . " Ti " , kaže mi , " iskoristi još ta dva-tri dana što su ti preostala , pa do&dstroke;i . Ja idem noćas . " " Zašto noćas , druže kapetane ? Ostanite sa mnom . Knjavaćemo kod mene . " - A mi smo nekad zaista živeli drugarski . - " Ne " , veli , " moram da idem . Zdravo . " " Zdravo , druže kapetane . "

Ta dva dana sam proveo muvajući se me&dstroke;u dušanovačkim mangupima . - Draganče tako&dstroke;e otišao u vojsku , nema nikoga da mi pomogne . - Gde je Mita Majmun , raspitujem se . Nema Mite Majmuna ; nekud se odselio , izvan Beograda ; i ne piše nikome čak . Pobegao , znači . - Gde je Stole Apaš ? Niko ne zna da mi kaže , svi sležu ramenima . I ne insistiram mnogo : čini mi se , stvarno ne znaju .

Najzad , nekako uoči samog polaska , jedan klinac mi provali stvar ; Stoletovoj kevi je nekoliko puta nosio pisma na poštu . U Surdulici je Apaš ; promenio je dva-tri sanatorijuma , a otpre mesec i po dana je tamo .

Dobro je , bar sam to obavio .

Vratim se u Zagreb .

Prvih nekoliko dana se baš i ne lomim da idem na trening . Ali tako pro&dstroke;e i cela nedelja , a Zorić se niti pojavljuje niti me poziva . Najzad po&dstroke;em sam .

" Hoćeš da treniraš ? " pita me on . - ' Hoćeš da treniraš!' - " Možda bih malo . " " Dobro " , kaže . " Radi sam ; izaberi šta hoćeš . " Ja počnem nešto da kilavim ; nekako mi se i ne radi . I stalno mislim : šta je s ovim čovekom ?

Pro&dstroke;e tako , bogami , svih desetak dana . Ja - kao gost : dolazim kad hoću , radim šta hoću , odlazim kad hoću . Niko me ništa ne pita , niko me ni za šta ne kontroliše . Zorić se nekako stalno odmiče od mene . Nikako da ga uhvatim da ga pripitam šta je .

Odjednom , jedno veče kad sam se vratio na spavanje , susrete me dežurni .

" Ljubo " , kaže , " ima jedno nare&dstroke;enje za tebe . U roku od četrdeset i osam sati imaš da se javiš vojnoj pošti petnaest trideset i devet u Nišu . " " Zašto to ? " pitam . " Je l' to prekomanda ? " " Prekomanda " , kaže . " Zašto ? " kažem . " Ko ide u prekomandu na dva meseca pred skidanje ? " " Ništa " , veli , " ne znam . Takvo je naredenje . "

Sutradan ja sabajle potražim Zorića .

" Šta je ovo , druže kapetane ? Je l' idemo zajedno ? "

" Ne " , kaže . " Ideš sam . "

" Zašto to , druže kapetane ? Zar nismo svugde dosad bili zajedno ? Je l' , to po kazni ? "

" Zašto po kazni ? " kaže on . A očima lažljivo vrlja naokolo .

" Ne znam " , kažem . " Možda zato što sam pobedio . Ili je vama samo bilo stalo da vam donesem pehar , a posle - možete i da me najurite ! Zar na dva meseca pred demobilizaciju - prekomanda ? "

" Tamo ćeš se ti " , kaže on meni , " isto tako lepo snaći kao i ovde . Ne ideš kao makar ko nego kao šampion . I tamo ćeš trenirati . To sam ti već sredio . "

" Sredili ste mi da treniram ? Znači , vi ste mi sredili i da idem ? Dobili ste trofej , i sad vam više nisam važan ! "

" U redu , Ljubo , kad već hoćeš da znaš : ja sam ti " , kaže , " namestio da te prekomanduju . Priznajem ti to . I - ljuti se na mene , ako smatraš da treba da se ljutiš . "

" Ali , druže kapetane , zašto ? Pa vi ste me i načinili bokserom ! "

" Nisam , Ljubo , ne budi toliko skroman , kad to i nisi . Ti si već došao kao dobar bokser . Ali onda sam ja još i imao čemu da te naučim . Sad više nemam . Idi traži boljeg trenera od mene . "

" To , druže kapetane , nije razlog . Ni vi baš niste tako skromni kao što hoćete da se načinite . Niti sam vam ja ikad rekao da želim boljeg trenera od vas . "

" Pa , u redu , Šampione , kad baš hoćeš da ti kažem . Znaš , možda sam ja takav čovek . Možda ja ne želim da imam takve boksere kao što si ti . Ja sam te i ono poslednji put ovde , a i sad u Beogradu gledao . I divio sam ti se , veruj mi . Kao stručnjak sam ti se divio . Ali - više te nisam voleo . Sad se tebi više niko ne može suprotstaviti . Niko ti pred pesnicu ne može izaći . A ja to - možda ne volim . Kad smo ono pre dve godine počeli , ti si još rastao . I ja sam uživao gledajući te . A evo , sada , ti si možda već postao veliki bokser , a možda ćeš to tek postati - ali ja više ne uživam . Mislim da si se iskvario . Mislim da si postao isuviše sujetan . Nekad si , bar se meni tako činilo , ulazio u borbu s namerom da pobediš ako si bolji i da izgubiš ako si slabiji . Poslednjih meseci ti više ni ne pomišljaš da bi iko od tebe mogao da bude bolji . Takva pretpostavka za tebe više ne postoji . A to se meni ne svi&dstroke;a . "

" Kako bih , druže kapetane , pobedio ako u to ne bih bio ube&dstroke;en ? I može li se uopšte postati šampion bez sujete ? "

" Ne znam " , kaže , " možda i ne može . Ali ja u tome neću da učestvujem . Danas ti ulaziš u borbu s namerom da pobediš po svaku cenu , a to više nije sport , to više , Ljubo , nije boks . Gledao sam te kako si sad u Beogradu pobedio Čauševića : neko drugi bi od onih batina umro ; on je izdržao . Gledao sam te kako si ovde , pre toga , pobedio onog Slovenca Slamniga . On , Ljubo , gotovo nimalo nije bio slabiji od tebe . Možda je čak bio i bolji . "

" Ako je , druže kapetane , bio bolji , što me nije pobedio ? "

" Pa eto , takav si ti . Tako je , u pravu si , on nije bio bolji od tebe . Ali to možda samo zato što nije želeo da pobedi po svaku cenu . Ti si možda inteligentniji i lukaviji bokser od njega , ali ti si ga pobedio , moj Šampione , i zato što ti se duša malo usmrdela . Čemu onaj udarac u srce kad znaš da se od njega može umreti ? Čemu uopšte na ringu takvi podmukli udarci ? Služi li to sportu , služi li boksu ? - Opet ću ti reći : ja se tebi kao bokseru divim . Ti imaš brzinu kao bantamaš , eskivažu kao velteraš , a udarac ti je kao u teškaša ; i pri tom si u srednjoj ! Ko ti se može suprotstaviti ? Ali , poslednjih meseci ja intenzivno imam utisak da ćeš nekog usmrtiti . Strahujem od toga ! Ja , Ljubo , ne želim da budem trener niti nekome ko bi mogao da bude ubijen niti , pak , nekome ko bi mogao da ubije . Ne zato što se bojim takvog rizika u boksu ; jer u njemu takav rizik svakako postoji . Nego zato što ne želim da učestvujem u pripremama za nešto takvo . Ti , recimo , poslednjih meseci tako reći ne silaziš sa džaka . Možda grešim , ali nikako ne bih hteo da sebi ikada prebacujem da sam bilo na koji način tome pomogao . "

" U redu , druže kapetane " , rekoh , " kad je već tako . "

On me zagrli .

" Ne ljuti se , Šampione , ti na mene . Možda ja zaišta grešim . Ali , kažem ti , počeo sam da strahujem . Nije to potrebno ni tebi ni meni . Ionako bismo se , uostalom , uskoro rastali . A ja ti zaista želim da se moja strahovanja ne ostvare i da postaneš ono što po svojoj vrednosti i zaslužuješ . Ja sam u stvari ponosan što sam radio sa takvim sjajnim bokserom kao što si ti . Nemoj to da zaboraviš . "

Od Zorića odmah svratim u poštu . Pošaljem ocu telegram da me izjutra sačeka na beogradskoj stanici .

Zatim se izopraštam sa drugarima . Uveče krenem .

Suturadan , na stanici , moj stari stoji na peronu uštogljen kao da je pošao u pozorište . Napolju od ranog jutra vrućina , a on u šeširu , u nekom tamnom kaputu , pa čak i mašnu vezao . I nešto ovako , kao na tiganju , drži u ruci .

" Šta je , bre , ćale " , malo ga zezam , " što si se tako uštogljio kao da si pošao na neku sahranu ? Zar ti nije vrućina ? "

" Nije mi " , veli , " vrućina . Uopšte mi nije vrućiua . Ovih dana mi je čak nekako pomalo hladno . "

" Kako " , velim , " hladno ? Zar na ovoj pripeci ? "

On mi pruži onaj zamotuljak .

" Bolje što ne znaš . Na ovo . "

" Šta je to ? " pitam .

" Burek " , kaže . " Ako nisi doručkovao . Da ti je majka živa , bilo bi nešto drugo . Ovako , ja nemam šta drugo da ti iznesem . "

Meni gotovo udariše suze na oči .

" Hvala ti " , kažem , " što si se setio . "

" Takav je " , veli , " kod nas običaj . "

Po&dstroke;emo malo po peronu . Sad ja držim onaj burek ispred sebe kao vruć tiganj .

" I tako " , kaže , " ideš u Niš ? Bićeš bliže . "

" Jeste " , kažem . " Biću bliže . "

I još malo tako žvalavimo bez veze .

Odjedanput , on mi veli :

" Ja sam bio kod advokata i u sudu . Sve sam svoje stvari sredio . " " Kakve stvari ? " pitam . A nešto mi ovakvo , kao jaje , kao pesnica , pro&dstroke;e kroz grkljan i leže na srce .

" Kuću sam preneo na tebe i na Vladu . I one takse sam isplatio . Da se vi s tim ne gnjavite . Prodao sam svoje venčano odelo i moj alat , i neke Milinkine i Dušičine prnje . Vi ćete sebi , posle , da kupite ono što vam bude trebalo . "

" Aman , ćale " , kažem , " šta ti bi ? Šta mi to pričaš ? "

" Čovek na to mora da bude pripravan . "

" Pa , još ti nije ni šezdeset ! I zašto mi to uopšte govoriš ? "

" Jeste , jeste " , veli , " šezdeset i jedna . Ali nisu tu , sinko , godine najvažnije . Srce mi je sasvim propalo . To mi je i doktor proletos kazao . Onda sam ga još malo i obilazio ; sad sam i to prestao . A u poslednje vreme - nekako ružno sanjam . Sanjam sve nešto - kad sam bio mlad . I - Milinka me zove . "

Meni se malo razvedri .

" Pa ti to zato ! Ej , bre , ćale : pa ti bar u te stvari nikad nisi verovao ! "

" Nisam verovao . I ne verujem ni sad . Ali to mene noću guši . I - osećam . Tome čovek stalno mora da se nada . "

" Ma , ' ajde " , velim , " ne pričaj svašta . Šta ti je sad to došlo u glavu ? "

" Osećam ja to " , kaže on meni . " Možda će me stegnuti kroz mesec , a možda kroz godinu dana , ali - tu je , nije mi mnogo ostalo . Treba se nadati . - Sve sam , dakle , glavne stvari svršio . I grobarinu sam platio . Zakopaj me pored majke . Živi smo bili zajedno , neka budemo i mrtvi . A ti i Vlada , kad on do&dstroke;e , nemojte po starom .

Dosta je bilo sva&dstroke;a . Više nikoga nećete imati : ti samo njega , on samo tebe . Što je bilo - bilo je . I oženite se . Čovek bez žene je kao truo panj pored puta . Nemojte s tim baš mnogo da požurite , da ne pogrešite . Ali nemojte mnogo ni da čekate . Želim vam da imate takvu sreću kao što sam je ja imao : da sebi na&dstroke;ete takve žene kakva je meni vaša majka bila . "

Ja zamuknuo , pa ne mogu ni da zinem .

" Iznenadi ti mene , tata " , najzad kažem .

" Ne znam " , kaže , " da li sam te iznenadio . Kod pošte sam na tvoje ime otvorio štednu knjižicu . Nekako sam skupio trideset hiljada . To će biti dovoljno za sa'ranu ; a i da ti se na&dstroke;e za prvo vreme . I dugove sam sve izmirio : da te , posle , niko ne laže . I još : nemoj da mi praviš neku veliku sa'ranu . Video sam , čak se i u novinama o tome piše : neću to . Nije to nikakva proslava . Sa'rani me prvo , pa onda radi šta znaš .

Dovedi , posle , Cigane da ti sviraju ako hoćeš . "

" Dobro , ćale " , rekoh . " Lepo ti meni ispriča . "

" To , da znaš " , kaže on . " Ako te sačekam , i sve posle toga , to će biti čist ćar . Ako te ne sačekam , uradi tako kao što sam ti rekao . ' Ajd sad , idem . Želim ti srećan put . "

" Hvala ti , tata . Nisi me baš mnogo obradovao . "

Zagrlismo se , poljubismo .

" Bilo je za mene , sinko " , kaže , " i radovanja . "

I ode . Poguren , s onim crnim šeširom na glavi , u tamnom kaputu - tako se , klimajući glavom , izgubi sa stanice . Ja ostadoh onde držeći ispred sebe onaj zamotuljak sa burekom sa koga se cedi mast ...

Mesec dana docnije , nekako posle nekog nevremena - čas kiša i hladno čas sunce i vrućina , pa onda opet neka kišurina sa grmljavinom - moj stari jedne noći umre . Na&dstroke;oše ga tek sutradan . Komšiji se učinilo čudno što ne izlazi .

Javiše mi .

Ja do&dstroke;oh i sahranih ga onako kako je želeo . Zatim ostavih ključ iznad vrata , onde gde smo ga uvek ostavljali , za slučaj da do&dstroke;e Vlada , pa iza kuće na&dstroke;oh neke tarabe i unakrst ih ukucah preko vrata i prozora . Imadoh tog leta mnogo posla ...

U Niš sobom ponesoh civilno odelo . Ni mesec dana mi nije bilo preostalo do demobilizacije .

Pred polazak samo još jedanput potražih onog klinca : moj prijatelj je još u Surdulici ...

U Nišu sam se zaista dobro snašao . Valjda , onako pred demobilizaciju , nikome više nije ni bilo važno da me zbog nečega zeza . Trenirao sam , izišao sam čak i na dva egzibiciona meča .

I koliko dan skidanja bliži - ja toliko nervozniji .

Dobar deo svojih stvari bio sam poneo u Beograd i tamo ih ostavio kad mi umre ćalac . Malo šta mi je bilo i ostalo : četke za odelo i cipele , četkica za zube , jedna sveska , nešto pisama i pribor za pisanje . I veliki vojnički kofer . Odelo - jedne letnje pantalone , košulju i majicu s kratkim rukavima - bio sam doneo u sportskoj torbici .

Nekako se desi da treba da se svučemo baš u ponedeljak .

Ja se tamo sprijateljio sa četnim ćatom , nekim ročnim podoficirom Stanićem .

" Zašto , bogamu " , pitam ga , " baš u ponedeljak ? Zar to ne može da se svrši u subotu ? "

" Ne može " , kaže . " Tada vam ističe rok . "

U subotu pre podne , me&dstroke;utim , mi predamo oružje . Vojska se nekako odjednom raspusti , razdrlji . Niti više ko koga gleda niti ko koga zarezuje . Po neko već i pijan .

Uveče potražim dozvolu samo na dva sata , da nešto kupim . Donesem nešto za klopu i flašu konjaka . Zatim se nas trojica-četvorica skupimo u Stanićevoj kancelariji : sedimo i pijemo . Stanić se , bogami , malo nacirisa . Ja se čuvam . A i nisam voleo . Navika .

Sutradan , u nedelju ujutro , pitam ga :

" Hoće li se danas davati dozvole za grad ? "

" Hoće " , kaže .

" Zar se ne plašite da bi neko mogao i da se ne vrati ? "

" Može " , veli , " i da se ne vrati ako hoće da produži boravak u armiji . "

" Spremi je ti meni " , kažem mu . " A jesu li " , kao uzgred pitam , " popunjene bukvice ? "

" I bukvice i objave " , kaže . " I potpisane već . Samo da sutra predate uniforme i ćebad - i voljno . "

" Jesu li kod tebe ? "

" Kod mene " , veli . " Maločas sam ih dovršio . "

Ja odem u spavaonicu . Poslednji put iščetkam uniformu , izglancam cokule . Zatim četke i onu torbicu u kojoj sam doneo odelo zavijem u novine i bacim u &dstroke;ubre . Iscepam pisma i hartije koje sam imao . Onda na drvljaniku kod kuhinje u sitne parčiće iscepkam drveni vojnički kofer .

Niko mene i ne gleda . Svi bazaju naokolo kao ćoravi . Samo što me neki kuvar upita :

" Šta to , bre , radiš ? "

" Kad joj ti " , velim mu , " budeš odslužio tri godine kao ja , verovatno isto tako nećeš hteti da te na nju ni kofer podseća . "

U spavaonici gurnem staru uniformu pod jastuk , pa krevet lepo poravnam , da nikome ništa na njemu ne bude sumnjivo . Bacim šuferice i obujem čarape . Zatim u klozetu ispod uniforme obučem civilno odelo . Kragnu košulje zavrnem unutra da mi ne viri iznad bluze .

Najzad svoje civilne cipele zavijem u hartiju i stavim u vojničku torbicu .

Na krug iza&dstroke;em bez opasača i gležnjaka , sa raskopčanim gornjim dugmetom na bluzi , sa šajkačom u džepu . Torbicom mlataram u ruci .

U Stanićevoj kancelariji se nešto vrzma neki soldat . Sačekam da ode .

Kad on iza&dstroke;e , stanem mirno , pa se proderem :

" Druže vodniče , spreman sam za izlazak ! "

On me pogleda :

" Zar nećeš da ručaš ? Posle podne je izlazak . "

" Ručaću u gradu . Piši mi dozvolu . Do jedanaest uveče . "

On zavrte glavom - dozvole se izdaju do osam - ali napisa .

Uzmem hartijicu . Zatim iz džepa izvučem soma . Dlanom ga ispeglam na stolu ispred njega .

" Ovo " , kažem . " da popiješ sa drugarima . " A on voli cujku , majku bi za nju prodao .

" Zar tolike pare ? " pita on ; to je petomesečna vojnička plata . Ali mora malo da tvrdi pazar .

" Nema veze . "

" Pa , hvala , burazeru " , kaže . " Zar ti posle podne nećeš s nama ? "

A soma već smota u džep .

" Neću " , kažem . " Neću biti tu . A sad , daj mi bukvicu i objavu . "

Kad to ču , on se prestravi .

" Jesi ti lud ! ' Di smem ! "

" Burazeru " , velim , " molim te , izvadi me . Ovde imam jednu gerlu . Noćas mogu da budem s njom . Noćas i više nikad . Sutra me više nema . "

" Dobro , ali zašto bukvicu ? Sutra budi s njom . "

" Sutra joj dolazi muž . "

" Ne , ne . Ne smem . Zato se ide na vojni sud . Budi s njom do jedanaest . "

" Molim te , burazeru , shvati me . Šta mi je to , do jedanaest ? To nam je poslednje . I više nikad . "

On se malo pokoleba . A i onaj som mu u džepu šuška .

" Kako ćeš kad ni stvari nisi predao ? Šta ćeš s uniformom ? "

" Predaćeš ih ti . Poturi ih četnom starešini . A kad bude prozivka , mene preskoči . Ko će to u ovoj gužvi da vidi . Svima se žuri . I vama i nama . "

Kakav je bio strašljivac , naterao me je da po&dstroke;emo u spavaonicu - srećom , u njoj nije bilo nikoga - da proveri da li su mi zaista sve stvari tamo .

Ali - još uvek ne pristaje .

" Jok " , veli . " Ne smem . Bolje , ostani do jutra , pa izjutra do&dstroke;i . Ja ću ti pomoći da udeš . "

" Nemoj , burazeru , molim te . Treba svu noć da gledam na sat i da drhtim da li neću da zakasnim i da li ću moći da u&dstroke;em . Bud drhtim od njenog muža , treba da drhtim još i od vojske . Nemoj da mi pokvariš . "

Jedva najzad nekako uspem da ga namolim . A i nije to sitna stvar .

Izvučem opasač ispod bluze , opašem se ; namestim šajkaču , zakopčam se . Torbicu s onim cipelama dam njemu .

Iza&dstroke;emo na kapiju . On kaže stražaru :

" Sad ću ja da se vratim . "

Ali moja bukvica - još kod njega u džepu !

Koliko malo odmaknemo - znam ja šta njemu fali - svratimo u neki bife . Popijemo po neku ; ja opet - oranžadu .

Platim somom . " Uzmi taj kusur " , kažem mu - više nema problema .

Uz put svratimo u neki šušmušljak i tamo ja smaknem uniformu . Nekako je naguramo u torbicu . Cokule ne mogadnu da stanu , pa ih zavijemo u novine . On ih uzme ispod miške .

" Večeras će mangupi " , kažem mu , " sigurno da zakasne . Ko zna dokle će da dolaze . Ti u&dstroke;i u moju spavaonicu , pa krevet tako načini kao da u njemu već neko spava . A izjutra ga pokvari . Biće sve u redu . "

On se sad više ne plaši .

" More , biće ! Niko sad više nikoga ne gleda . Idi ti samo ! I lepo se provedi . Pozdravi svoju curu . "

I dade mi bukvicu i objavu .

Poljubismo se ...

U jedan sam već bio u vozu za Vladičin Han .

U Vladičinom Hanu me sačeka neki izdrndan autobus . Natovarim se na njega .

U Surdulicu stignem negde kasno posle podne . U glavnoj ulici - već uveliko šetnja .

Koliko si&dstroke;em , odmah izmaknem izvan centra . Osmotrim malo naokolo .

" Kakva je to gužva ? " pitam nekog čiču . " Jesu li to tuberani ? "

Čiča kaže :

" Ima i njih . "

" Oni to danas imaju izlazak ? "

" Jes' " , kaže .

" A gde im je taj sanatorijum ? "

" Pa , ima kilometar-dva odavde . Eno , vidiš gde se završava glavna ulica ? Pa , odatle , levo , izbićeš na put za bolnicu . "

Dobro . Zahvalim se čiči .

Okrenem se levo-desno . Negde mora da postoji zaobilazan put .

Zaputim se kroz neke sokake pored reke , pa stalno držeći levo , izbijem na pijacu . Još malo napred - i ugledam kolonu na korzu . Gore , preda mnom , kao neka ulica .

Stavim ruke u džepove kao da se šetkam . Onako u košulji , bez stvari , tako valjda i izgledam .

" Onamo se " , pitam nekoga da proverim , " ide za sanatorijum ? "

" Jes' " , kaže .

Dobro . Sad još samo da saznam je li moj prijatelj još uopšte ovde .

Pri kraju sokaka , već gotovo na korzu , ugledam neku prčvarnicu . Iznutra mirišu ćevapi . Od jutros nisam ništa jeo , a nekako nisam ni gladan . Ali ako bih se tu zgodno namestio , možda bih mogao da vidim svakoga koji pro&dstroke;e glavnom ulicom .

Tako i rešim . Osmotrim kafanicu - a ona ništa veća od jedne malo veće sobe : niska , s malecnim zelenim prozorima - i , učini mi se , sve čisto . Nema ni mnogo ljudi . Zakoračim unutra i krenem ka šanku , kad , odjednom , u uglu , vidim , sede njih nekolicina s jednom jedinom curom , piju valjda pivo , i me&dstroke;u njima - Apaš ! Okrenut mi gotovo le&dstroke;ima . Ne vidi me ; nešto žvalavi onoj ribi .

Mene , kao da me neko iznenada udari ispod pojasa , odjedanput uhvati grč . Mišići na stomaku mi se prosto skupiše u gužvu i zamrsiše , čini mi se , pokidaće se . I odmah mi se prišora . - To je moja stara boljka : ja nisam bio ni strašljiv ni tremist , ali pred svaki meč u nepoznatom gradu najpre se raspitujem gde je pišaonica ; koliko mi je nastup bliže , toliko me češće juri . - Svega me obli znoj . Prosto mi se bulja preznoji .

Još mene Apaš ne vidi .

Okrenem se levo-desno , pa kao da mi se nešto ne svi&dstroke;a , polako , toliko polako da mi se čini da mi za svaki korak treba po ceo sat , iskoračim napolje .

Odmaknem se korak-dva od vrata , samo toliko da iznutra ne mognu da me vide . Je li me primetio ?

Okrenem se kao da gledam preko ulice . Ako jeste , poći će za mnom ; da proveri .

Stojim i blejim preko puta , fol nešto me tamo strašno interesuje . Čekam .

Ništa . Niko ne izlazi .

Za svaki slučaj postojim još malo , pa uza zidove , ne žureći previše , presečem glavnu ulicu . Ne mogadnem više da izdržim - obrišem se od znoja i odmah se iza nekog kućerka , ne hajući za to da li me neko možda gleda , išoram . A onda , onom ulicom , napred .

Stignem , tako , i do sanatorijuma . Osmotrim kako to izgleda . Zatim - natrag .

Negde oko pola puta jedno mesto mi se učini zgodno . Sa strane je neko trnje , ali takvo da se iz njega put može videti . Dosta dobro mesto , čini mi se .

Sednem tu i sakrijem se . I čekam , svaki čas šorajući .

I , evo , ne pro&dstroke;e mnogo , pa tuberani počeše da se vraćaju . Idu u grupama . Pričaju , šale se . Gledam ih onako izbliza . Ljudi kao ljudi : ne vidiš šta ih iznutra grize .

Oko mene , kao neka plavkasta skramica , polako se hvata suton . Još dosta toplo . Prijatno čak . A negde daleko , tiho , lelujavo , opojno pevaju žabe i meni se ponekad čini da to neko naokolo vuče nekakvu zavesu .

Može li u ovakvo veče iko ikoga da ubije ?

Vratiše se tuberani . Nema ih više . Nikoga više oko mene .

Sumrak se unaokolo već dobro uhvati . Put se izme&dstroke;u trnja i drveća beli kao da su ga brašnom posuli .

Čekam , sve nervozniji . Sa dlanova mi prosto pljušti neka ledena voda . Sedim , otirem ruke o pantalone i sve češće me nešto kopka : da ipak odem ? Da možda ipak dignem ruke ? I - jesam li uopšte ovo ja ? Jesam li ja to ovaj čovek koji večeras ovde čeka da nekoga ubije ?

Odjednom , negde na putu pred sobom , iza nekakve okukice , začujem neke glasove . Muški i ženski . Govore dosta tiho , ali - naokolo tišina , sve odzvanja .

Oslušnem bolje i , učini mi se , poznam ga . Poslušam još malo - govore s prekidima , čas sasvim tiho čas nešto glasnije , pokatkad se nasmeju - i sad sam gotovo siguran . On je .

Više se nema kud . Šta je - tu je .

Kleknem iščekujući i zureći kroz šiblje pred sebe - i odjednom osetim da mi butine i listovi podrhtavaju kao da mi je neko kroz noge pustio struju . Uplašim se od toga . Još jednom bacim oko na put - glasovi su mi sve bliži - pa brzo nekoliko puta duboko udahnem i opet sednem . Udarajući se šakama , žustro , snažno počnem da radim masažu . Odmah kao da me malo popusti . Onda ustanem i , sakriven onde , počnem da poskakujem . Otresam nogama . I već - mnogo bolje .

Uto se na putu preda mnom pojaviše dve prilike . Idu zagrljene . Odmah ga po hodu poznam . Onako širokih ramena a uzana struka , odande mi izgleda vrlo visok . Ali taj dugi , mekani , elegantni korak - ne može me prevariti .

Duboko udišući , sačekam da mi se primaknu . Sad ga već sasvim jasno raspoznajem .

Još jednom udahnem , pa viknem :

" Stole ! " Glas - kao da mi malo prozukao .

Oni stadoše .

Šušteći kroz šiblje , iskočim na put .

" Stole " , reknem , sad već dosta mirno , gotovo obično . " Došao sam , Stole . "

Apaš me gleda , čini mi se , iznena&dstroke;en . Smače ruku sa cure i odmače se korak u stranu .

Najzad kao da jedva prevali :

" Zdravo , Šampione . "

To me potpuno umiri .

" Stole " , opet kažem , " došao sam . Zar mi se nisi nadao ? "

Njemu kao da preko lica pre&dstroke;e neka senka . Poćuta trenutak .

" Nadao sam ti se , Šampione " , progovori , već valjda ' ladan . " Znao sam da ćeš da do&dstroke;eš . Ali nisam mislio - ovako rano . " I uspe i da se osmehne .

" Zar je rano , Stole ? " upitam . I upadljivo pogledam u devojku . Šta će ona tu ?

Ne vidim je sasvim dobro , ali , čini mi se , neka mlada , nežna cura . I lepa . Nikad Apaš nije hvatao gabore .

On shvati .

" 'Ajde ti " , kaže joj , " idi . Ja ću doći kasnije . "

Ona se kanda malo iznenadi , kao da zausti i nešto da kaže , ali onda valjda oseti da to nije baš sasvim zdravo . Pažljivo me pogleda , pogleda u Apaša , pa po&dstroke;e . I nestade nam iza le&dstroke;a . Odlupka po putu .

Stole i ja ostanemo sami .

Gledamo se .

Nije se mnogo promenio . Samo što je , koliko mogu da vidim , malo ble&dstroke;i . Čak nekako izgleda i mla&dstroke;i .

" Pa " , kaže on , " čujem da si postao odličan . Bio si prvi i na otvorenom Zvezdinom . "

" Desilo se " , kažem .

On se podsmehnu :

" Finoća ti je oduvek bila jaka strana . "

" Ni ti " , kažem , " što se toga tiče nisi sasvim slab . A - kad si već tako dobro obavešten - sigurno si čuo i za ostale stvari . Znaš šta se sve desilo ? "

On kaže :

" Znam . " Oćutnem trenutak .

" I ništa više nemaš da mi kažeš ? "

On me pogleda kao da nisam sasvim čist .

" A šta hoćeš da ti kažem ? "

" Ništa . I ne treba . Majmun je meni za to bio sasvim dobar . "

Stole se osmehne .

" Mislio sam već da je to bio taj peder . Pa ništa , videćemo se mi . "

" Sumnjam " , kažem . " Majmun je nekud zbrisao , ne zna se kud . A ionako . "

" Šta , Vrapče , ionako ? "

" Ništa naročito , Apašu . Došao sam , samo , malo da ti otkinem glavu .

Pa , mislim , nećeš imati prilike da tražiš Majmuna . Mada to baš ne bi bila neka šteta . "

On se smeška :

" Tako , znači ? "

" Baš tako . Možeš da zapališ ako pušiš . "

" Dozvoljavaš ? "

" Aha . "

" To , ovako " , a i dalje se smeška , " kao poslednja želja ? "

" Otprilike " , kažem .

" Pa , baš ti hvala . Strašno bi mi pištala jajca bez toga . "

" Ne znam to . Ipak ti zapali . "

On usitni očima .

" Zapaliću ja , Vrapče , posle . Kad budem gotov s tobom . I sad da ti nešto kažem : mislio sam da ćemo se sresti , ali ti si me ipak iznenadio . Još niko , Vrapče , Apašu nije pretio . Ni neko bolji od tebe . Još si ti sitan za mene . Zaboravio si da sam ti ja prvu ribu namestio ; zaboravio si da sam te ja i učio kako se mariše . Sad mi te je već pun ševac . Sad te neću pustiti olako . "

Nasmejem se .

" Nisam , Apašu , ni došao da bi me pustio . Ja tebe neću pustiti . Zapali ti duvan kad ti kažem , bojim se , biće ti poslednji . "

" Vrapče " , kaže on , i vidim da se nervira , " stvarno mi te je pun ševac . Niko meni tako dosad nije pretio . "

" Boli me , Apašu " , odgovorim , " kita za to . Niko ti tako nije pretio , jer niko nije ni mogao . I nikome nisi kuću zacrnio . Kao meni . Zapali ti duvan kad ti ja kažem , dok još imaš vremena . Neću te dugo čekati . "

On se pesnicom udari po butini .

" Tako me je i tvoja sestra nervirala ! "

I - što ti je prokleti čovek . Već dve godine znao sam to . I da mi Majmun nije priznao , znao bih ! Samo je on to mogao da bude ! A , evo , sada , kad mi sam reče , kad to čuh iz njegovih usta , meni prosto mozak otkaza , kao da me neko maljem udari u slepoočnicu . Pa ipak je , znači , bilo ! Ipak je moguće !

Jedva nekako uspem da se malo oslobodim .

" Sigurno se " , najzad progovorim , " zato i ubila , od jada što te nervirala . "

Besan , on me gotovo i ne primećuje . - Da me je tada udario , bio bih njegov ; s tolikim zlom se ne možeš tući .

" Ona je " , kaže moj Apaš , " bila budala , zato se i ubila ! Da je nisam probušio ja , učinio bi to neko drugi ! Vrlo važno ! Bolje ja nego neka budala . "

" Ona , izgleda , nije tako mislila . "

" Zato je tako i prošla ! Ona je , Vrapče , reći ću ti , bila zgodna cura , nema šta . Ali zar ih je malo takvih ? Riba - riba . Pa , možda bih je ja i pustio . Ali ona - samo što mi oči ne iskopa ! Posle sam gotovo u gaćama otišao kući : svega me je iscepala . E pa , čekaj , nanu ti upišanu , nisi ti jača od Apaša . Iz inata je nisam pustio ! Tri sata me je mučila , ali je nisam pustio . "

Meni pred očima titra nešto crno .

" U redu je , Stole . A sad mi još samo kaži šta je to trebalo da učini da bi je pustio . Kad bi je , Stole , pustio ? "

On se od toga prosto zbuni . Prosto se nekako izbeči na mene .

To potraja trenutak , pa se zasmeja .

" Pa , pustio bih je " , veli kikoćući se , " kad bih je probušio ! " Bio je to beskrajno smešan vic . " Nisam je valjda od Božidarca vukao da bih je pustio ! "

Poćutah pokušavajući da se sredim . Razmišljao sam o tome šta još da mu kažem . Ali , vredi li to ? Negde daleko opet začuh žabe .

" Pa , Stole , sad više ništa ne treba da mi kažeš . Sad tri glave da imaš , sve tri bih ti otkinuo . Više nemaš vremena za pušenje . "

On se nakezi .

" Misliš ? E , to , Vrapče , nimalo nije lepo od tebe . Tuberani umiru u leto , kad cvetaju tikve . Sad nije leto , Vrapče . "

" Ponekad se , Apašu , desi da i tikve zakasne . Tvoje su , očigledno , zakasnile . "

" U redu , Vrapče . Pa onda , vadi šta imaš . Šta imaš ? Pucu ? Utoku ? "

" Ništa ja od toga nemam . Ne zaslužuješ ti da neko zbog tebe robija . A i tebi ne preporučujem da nešto vadiš . Svakakvim &dstroke;avolima sam se u poslednje vreme naučio . "

On steže pesnicu . Poćuta malo .

" Ni ja ništa nemam , Vrapče . Šteta ! Šteta što sam bio toliko glup ! Šteta što te već nisam očekivao . Mislio sam da te neću videti bar još nekoliko meseci . A toliko bi mi bilo sasvim dovoljno . "

" Nije , Apašu , baš nikakva šteta . "

" I misliš - nemam nikakvu šansu ? "

" Baš nikakvu . "

" Pazi , Vrapče , da se nisi prevario . "

I odmah me udari .

20 . I nadao sam se , i nisam se nadao . Malo me ipak iznenadi .

Zamuti mi se pred očima , umalo što ne padoh .

Odskočih unazad , odvratim levim , pa desnim direktom , i oba puta promaših , ali on se povuče , a meni poče da se bistri .

" Pa , Vrapče " , smeje se moj prijatelj Apaš , " nisi baš tako tvrd kao što misliš . "

Ćuteći , polako po&dstroke;oh .

Sevnuše pesnice obojici oko glave , obojica dobismo po dva-tri komada . Odmakoh se korak , pa počučnuh i kljucnuh ga levom u pleksus , a desnom u bradu . On mi opet uzvrati ; još jedanput me dobro uzdrma . Ja - opet korak nazad , opet čučanj , i , sad levom , opet ga pogodih najpre u pleksus , a zatim pod bradu , ali tako da ga , samo malo , pipnuh i u grkljan . Moj prijatelj Stole odmah kašljucnu .

Pobeže od mene korak-dva i zastade . Začudi se , pobele .

" Stole " , kažem , " ni ti nisi tako tvrd kao što si nekad bio . "

On stoji , ovolikih , osvetljenih očiju . Preplašen . Grudi mu , čujem , pomalo šište .

" Ah , kurvo ! " kaže . " To znaš ! "

Sad mu je spas bio još jedino u tome da me brzo , što pre obori .

Poleteo je jedanput - i ja sam mu se izvukao . Poleteo je drugi put - ja sam mu se opet izmigoljio . Već malo zaduvan , poleteo je i treći put . Izvukoh mu se opet i tada - duf ! - iz sve snage ga pogodim u grudi .

On zastade kao da ga neko podupre motkom za veš , izduži se u visinu i zakašlja . Unutra kao da mu nešto prepuče . Saže glavu kao da nešto u sebi osluškuje , a lice mu u onom mraku nabreknu . Zatim pred sebe pljunu u prašinu nešto crno . Brzo čučnu zatim na zemlju i maši se maramice . Obrisa usta .

" Zar opet ? " tiho kaže gledajući u maramicu .

Onda kao nehotice krete nekud pored mene . U bolnicu valjda .

Stanem pred njega .

" Stole , još nismo gotovi . "

I sad pamtim njegove oči tog trenutka .

Ćutke se vrati korak-dva unazad . Zatim rukavom obrisa usta , pa se spremi da me dočeka .

Opet polako po&dstroke;em .

Načinim fintu , pa ga levom dvaput , jednim za drugim , potkačim u glavu . Ništa strašno ; ali on mi se refleksno otvori i ja opet - duf ! - još jače nego maločas , u prsa .

On se povede unazad , i ostade na nogama . Ali tada iz njega provali .

Jeste li kad videli kako umiru tuberani ?

Kao da mu je nešto zastalo u grlu , Stole se najpre dugo i oštro zakašlja . Već mi se učini da će od toga početi da povraća , toliko ga je napinjalo , kad odjednom bljunu iz njega u širokom , crnom , činilo mi se , penušavom , kapljičastom mlazu nalik na levak . Prskalo mu je valjda i noge . Udisao je kratko , kao da štuca , hripajući , gotovo urličući , bečeći oči kao goveče . A iznutra bi ga već opet teralo .

U kratkim pauzama , izmenjenim , tihim glasom Stole psuje udarajući se pesnicom sa zacrnjenom maramicom u njoj po butini :

" Ah , majku ti usranu ! Ah , mamicu ti gladnu , što i nju nisam dohvatio ! " Posle nekog vremena kao da ga malo popusti . Malo se smiri .

Sagnute glave kao da ga boli guša , lica koje mu se u mraku beli kao u glupog avgusta , odozdo me gleda .

" Sad bi " , kaže , " mogao da me pustiš . " A glas mu krotak kao u devojke . " Još mi imamo vremena ovo da rešimo . "

Mrdnem glavom .

" Kad to , Apašu ? Misliš li da sam dolazio da bih te pustio ? Jesi li ti moju Dušicu pustio ? I njoj nije bilo zgodno vreme . "

On ćutke još jedanput , polako , pažljivo obrisa usta , pa gurnu maramicu u džep .

Još jedanput podem k njemu .

Uletim mu pravo me&dstroke;u pesnice . Više ne mareći za to što me po licu prosto kida , u toj pravoj klanici od valjda pola minuta u kojoj od pesnica ništa nisam ni video , dok kašalj već opet poče da mu nadolazi , ja ga pogodih i levom i desnom još nekoliko puta , kao da hoću da mu izvadim srce .

On najzad pade . I onde , okrenuvši se na lakat , tim visokim kašljem koji ponekad izgleda kao da cepaš hartiju , od koga bi se i zdrav čovek razboleo , probijajući mi uši , poče da toči iz sebe .

Ja stojim malo dalje . I čekam .

Naokolo već polako postaje svežije . Mrak i tišina . Nigde nikoga i nigde na svetu ništa drugo osim tog kašlja koji mi probija uši .

Izme&dstroke;u dva napona , on se najzad osvrte .

" Čekaš , nanicu ti geliptersku ? "

" Čekam " , kažem .

" Dobro " , kaže . " Da ne čekaš mnogo . "

I nekako ustade .

I dalje kašljući , i izbacujući one crne vodoskoke pred sebe , steže šake u pesnice i posrćući krete prema meni .

Odmakoh se malo .

On po&dstroke;e za mnom . Nanišani i zamahnu : ja se izmakoh . On promaši i pade licem prema zemlji , kao da zabode usta u prašinu .

Tu ga spopade još jače . Napinjući se , klečao je na kolenima i , sa glavom u prašini , uvijao se kao mačka kojoj se u grlu zaglavila kost . Gušeći se , činilo mi se , grizao je zemlju .

Opet dugo čekah .

On najzad podiže glavu . Lice mu je bilo izmazano nečim crnim , čiju sam pravu boju danju poznavao , i šiljato i bledo kao u mrtvaca .

" Još čekaš ? Pa , završio si posao . "

Bi mi ga gotovo žao .

" Nije do ovoga " , rekoh , " moralo da do&dstroke;e . "

On se opet zakašlja . Sačeka da ga to pro&dstroke;e , pa se nasmeja crnim ustima .

" Misliš ? A meni , vidiš , nije žao . Da mogu , opet bih isto učinio . Sad pogotovu . "

" Onda je sve u redu " , kažem . " Ja idem . "

I po&dstroke;em .

Tada on viknu za mnom :

" Čekaj ! Čekaj još malo ! "

Zastadoh .

Njega opet spopade , dugo , tako da mi se učini da će se sada zaista zagušiti . Ipak , negde na vrhuncu , hraknuvši , opet iskašlja . Zatim se nekako uspravi na kolena i još jednom začuh njegov tihi , isprekidani , mrtvački glas :

" Boga mu " , iznenada reče sasvim prijateljski , " vide li ti nekad te jebene tikvine cvetove ? "

Malo se začudih .

" Ne znam " , rekoh . " Ne sećam se . "

On se osmehnu .

Ja jesam . Bilo ih je onde , iza šumice . U onim kukuruzima . "

Bi mi neprijatno . Šta će mu to ?

" Sad idem " , rekoh .

Njega uto već opet steže . Zakašljavajući se i urličući , uvijajući se ka zemlji , on odozdo zaklima glavom .

" Idi . "

Pogledah ga još jedanput i po&dstroke;oh ka varoši . On ostade na putu urličući iscepanom utrobom i ogledajući se za mnom belim , iskolačenim očima .

Kad se malo odmakoh , odnekud iz šiblja , kao da se istrže iz nečije ruke , odjednom izlete neka ptica . Zaleprša u mraku krilima i leteći nisko kao avion , prporeći , polete putem ispred mene kao da mi pokazuje pravac . Zatim iznenada svrati u stranu i odjedanput potonu u mrak kao da se utopi .

Dva dana posle toga Stoleta u Beogradu sahraniše .

Ja sedim u kući i ne izlazim . Muvam se unutra kao bolestan . Ne znam u stvari dobro ni šta sam radio : nije mi se išlo u preduzeće , nije mi se izlazilo na ulicu , još manje mi se išlo u klub , nije mi se čak ni kod kuće sedelo . Prosto , kažem , muvam se levo-desno : iz kreveta u sobu , iz sobe u kuhinju , iz kuhinje u dvorište iza kuće , iz dvorišta u krevet . Poležim malo - pa opet isto . Ne znam šta sam tih dana i jeo .

Valjda se čak ni plašio nisam . Na to nekako nisam ni mislio , kao da se sve ono sa Stoletom nije meni dogodilo . I o njegovoj sahrani saznadoh u stvari tek sutradan , kad sam išao u vojni odsek da se prijavim .

Odjednom , petog valjda dana pošto sam došao , nekako oko podne - a dan prijatan , topao : ja čučim na pragu kao ono nekad moj otac - kad , evo , idu neka dva tipa iz policije . Poznajem ih obojicu , iz kluba .

Mene nešto kao da štrecnu . Ali , mislim se : šta je - tu je , boli me ševac .

Oni se , otud , slatko smeškaju .

Jedan od njih , neki Rakić - malo već stariji , dosta pristojan čovek - veli :

" Zdravo , Šampione . Kad si stigao ? "

" Zdravo " , velim . " Kojim dobrom ? " Ne odgovaram kad sam došao . Ti to , mislim se , već sigurno znaš .

" Stari Perišić te pozdravlja . Poziva te da se vratiš u klub . "

Već zinem da odgovorim kad primetim da je onaj drugi prošao pored mene i nešto se muva oko kuće . Posle onolikog ćutanja , u meni nešto prosto zalaja .

" A šta ti tu njušiš kao pas ? Jesam li te pozvao unutra ? "

Dasa se , kao , uvredi , odmah hoće da se bije . Ovako rukom na mene .

Velim :

" Nemoj šalom da se šališ da me slučajno dotakneš . Otkinuću ti glavu dok trepneš ! Stani onde , kod kapije ! "

Ne bi on tako lako popustio , svašta bi tu bilo ; ali i Rakić viknu :

" Ostavi to ! I stvarno , što se muvaš ? Stani ovde . "

Podvi dasa rep . Ode kod kapije .

" I , Šampione " , kaže mi Rakić , " šta veliš ? "

" Kažem " , odgovaram mu ja , " mnogo težak taj pozdrav kad ste vas dvojica morala da mi ga donesete . "

On se nasmeja .

" Ma'ni to . Ti znaš , tebe Stari voli . Hoće da opet budeš kod nas . "

Ja kažem :

" Dobro . "

On me pogleda .

" Znači , dolaziš ? "

" Kažem dobro " , odgovorim , " zato što sam čuo šta si mi rekao . A to ne znači da dolazim . "

" Dobro " , kaže sad on . " I šta da prenesem Starome ? "

Najzad i na mene do&dstroke;e red da se nasmejem .

" Prenesi mu " , velim , " otkucaj i kaži da se ja u Radnički neću vratiti čak i ako budem nastavio da boksujem . A mislim da neću ni to . "

" Tako ? " veli .

" Tako . "

" Dobro " , kaže . " Reći ću mu . Pa , zdravo . "

" Zdravo " , velim .

On po&dstroke;e napolje , pa se u kapiji zaustavi ; fol nešto se setio .

" A je li , boga ti , ču li ti da nam je neko našeg prijatelja Stoleta Apaša ubio ? "

E , evo ti ga , mislim se , što ćeš da me uhvatiš . Znam za jadac . I - baš da ne robijam za Apaša .

" Ja nisam čuo " , kažem , " da ga je neko ubio . Čuo sam da je umro . U sanatorijumu . "

A on , jadnik , naivan , pa se zbuni :

" Zar sam tako rekao - ubio ? Nisam primetio . Umro , znači ? "

" Umro , kako sam čuo . Od tuberkuloze . Možda za to treba Sulji da zahvali . "

" Kome Sulji ? Onom milicioneru ? A što njemu ? "

" Mnogo si " , kažem , " naivan . Prosto mi te je žao . Siguran sam da ne znaš da ga je on probušio . "

" A , jes' " , kaže , " zaboravio sam . A ti , Šampione , gde ti u to vreme beše ? "

" Kad ? " velim .

" Pa sad " , kaže , " kad ovo umre Apaš . Jedanaestog septembra . "

" U armiji . Vojna pošta petnaest trideset devet , Niš . "

" U armiji . A taj Niš - to nije daleko od Surdulice ? "

" Nije " , velim . " Pogotovu kad se leti avionom . "

" A kad si se , kažeš , svukao ? "

" Dvanaestog . Dvanaestog septembra . "

" Dvanaestog . Znači , zakasnio si svega za jedan dan ? "

" Sumnjam " , velim , " da sam ikud zakasnio . Izašao sam tačno na vreme . Ni dan ranije ni dan kasnije . "

" Ja " , kaže . " Sigurno imaš i neku ćagu o tome ? "

" Imam " , kažem . U&dstroke;em u kuću , pa izvadim iz džepa . " Evo bukvice , evo objave . "

On uze . Poče da ih okreće , prelistava , i nešto pri tom mumla . Zatim mi ih vrati .

" Kao vrata " , kaže .

Ja držim ono u ruci .

" Kaži mi , Rakiću " , velim , " je li to neka istraga ? Imate li vi nešto konkretno ili samo , ovako , tabanate na prazno i čekate da se ulovi neki som bilo koji ? "

On ovako rukom .

" Ma , jok , kakva istraga ! Nema veze . Nema veze s tim . Još se za to nismo odlučili . A ionako : možda nam je neko u stvari učinio uslugu . Možda je nećemo ni otvarati . A ja te pitam zato što mislim da si i ti možda zainteresovan . I tebe je on , mislim , dosta zadužio . "

" Mene je on " , kažem , i vodim računa o svakoj reči , " stvarno dosta zadužio , ali za to da li ćete vi otvarati istragu ja se ne brinem . Što bih se ja za to interesovao ? Sulja je , možda , tako&dstroke;e bio jako zainteresovan za njega . Pitajte Sulju . Umesto da ispituješ mene . "

" Ih , ispitujem ! Samo onako , prijateljski razgovaramo . A interesantno je tu - znaš šta ? To što je Apaš bio izubijan . Bio ga neko to veče , izgleda . I , zamisli , s njim je to veče bila jedna devojka , bolesnica , neka ... Zorica ... Zorica " - pa izvadi ceduljicu iz malog džepa - " Zorica Alčin . Ona je sutradan dala izjavu našim terencima u Surdulici da su se njih dvoje rastali to veče na putu , i to zato što ih je presreo neki mladić - tako , lepuškast , ovisok , s kratkom kosom - možda takvom kao da je tek izišao iz armije - koga je Apaš nazvao nekim nadimkom , nešto kao : Majstore ili slično . Možda Šampione? ... "

Ne beše mi baš prijatno , ali slegnem ramenima :

" Apaš je svakome davao neki nadimak . On je poznavao mnogo majstora , velemajstora i šampiana . "

" Ja " , kaže Rakić , " sigurno je tako . A on sam , zamisli , ništa nije hteo da kaže . "

" Ko sam ? " upitah . A kosa kao da mi se malo uspravi na glavi .

" Pa , Apaš . Naišao neki seljak iz okoline s kolima i našao ga . Ja ga , veli , pitam ' Šta si to radlo , crni nesretniče ? Je l' te to neki bio ? ' A on kaže ' Ma , jok , pao sam sa drvete . ' ' Pa šta si tamo tražio?' ' Zezao sam se' , veli . I uzeo ga čovek na kola , ali on mu tu , u kolima , i umro , baš pred samom bolnicom . Zagušio se . "

Kažem Rakiću :

" Pa , možda Apaš nije ništa rekao zato što ništa nije ni imao da kaže . "

On veli :

" Možda , možda , ništa ne tvrdim . Sve bi to tek trebalo ispitati . Ali nešto se mislim : onaj visok momak s kratkom kosom - kao da je tek izišao iz vojske - da nisi možda to bio ti ? A osim toga , jedan je Šampion na Dušanovcu . "

" Pre svega , Rakiću " , odgovaram , " to , koliko čujem , nije bilo na Dušanovcu nego u Surdulici ; i nije bio u pitanju nikakav šampion nego majstor . A drugo , je li taj momak s kratkom kosom , kao da je tek izišao iz vojske , možda bio u uniformi , kao da još nije izišao iz vojske , ili u civilnom odelu ? "

" Ne " , kaže . " Bio je u civilnom odelu . "

" E " , velim , " ja u to vreme nisam bio u civilnom odelu nego u uniformi Es-Em-Be , kad već toliko razmišljaš o meni . A ako baš misliš da je bio neko iz vojske , onda će to verovatno biti neki general . Oni , čujem , svukud mogu i u civilnom odelu i u uniformi , kako im je volja . "

" Ja " , kaže Rakić , " sigurno je bio general . Sem , naravno , ako možda nisi dobio neko - odsustvo . "

" O , sigurno ! " kažem . " Budi siguran u to . Priča se o tome . U vojsci su veliki kavaljeri , pa kad im kažeš : ' Molim vas , pustite me na odsustvo , imam jednog prijatelja koga bih hteo malo da ubijem' , oni te odmah puste . "

" Takva ti je vojska " , veli on . " A mi , u svakom slučaju , možemo i da proverimo da li si dvanaestog još bio tamo . "

" Sigurno da možete . "

" Dobro " , kaže on . " Ne ljuti se ti na mene . Ja sam uvek bio tvoj navijač . I opet bih hteo da budem . "

" Ne ljutim se " , kažem . " Ti samo moraš da radiš svoj posao . "

" Jeste " , kaže . " I došao sam stvarno radi onoga . Vrati se , bre ! A istragu , ne znam , možda zaista nećemo da pokrećemo . "

" Nema to , Rakiću , opet ti kažem , nikakve veze sa mnom . A u Radnički se verovatno ipak neću vratiti . "

" Ipak " , kaže on , " razmisli . Zdravo . "

I odoše .

Posle podne ja opet sedim na onom pragu .

Nekako se i nisam mnogo uplašio . Mislim se : onaj seronja Stanić , ako ga budu pritisli , sigurno će priznati ; me&dstroke;utim , bar u prvo vreme , braniće me i nogama i rukama ; zbog toga što bi i sam zaglavio vojni sud ; sem , ako me nisu ukebali odmah . Ali to ipak nisu ; da jesu , dosad bi stigla poternica , a i u vojnom odseku bi već sigurno znali . Ona cura iz Surdulice , iako je bio mrak i videli smo se na brzinu , tako&dstroke;e bi možda mogla da me prepozna . Pa , nekako me , kažem , i nije strah . U najgorem slučaju , mogao bih da kažem da smo se pobili : osudili bi me za ubistvo iz nehata ; i nešto bih dobio za bekstvo iz vojske . Ali , zar zbog Apaša da idem na robiju ? Malo li je što mi je kuću ionako zacrnio ?

I tako , premećem ja to po glavi , kad , odjednom , kapija : kvrc !

Pogledam . U&dstroke;e neka žena - mala , stara , u crnini . Stoletova majka !

" Dobar dan , Ljubo , sine " , kaže .

Ustanem s onog praga .

" Dobar dan , tetka-Ružo . "

Ona zastade preda mnom . Drži se , ovako , za laktove kao da joj je zima .

" Pa , Ljubo , sine , jesi čuo , ja sa'ranih moga Stoleta . " I gleda me pravo u oči . " Sad , eto , baš nikog više nemam . "

Zaklimah glavom .

" Čuo sam , tetka-Ružo . "

Ona mrdnu ramenom .

" Pa sam došla da te vidim . Vi ste bili drugovi . "

I opet me sitnim , vlažnim očima gleda ravno u lice .

Kažem :

" Mi , tetka-Ružo , baš i nismo mnogo drugovali ; on je bio dosta stariji . Ali , ako si došla . Čekaj da ti iznesem stolicu . "

Utrčim unutra i stavim joj da sedne ispred vrata . Me&dstroke;utim , ona ostade stojeći .

" Neću " , veli , " da sedim . Samo sam došla da te vidim . Nešto se , Ljubo , sine , priča po Dušanovcu . "

" Šta se priča , tetka-Ružo ? "

" Priča se , Ljubo " , kaže ona , " da si to ti učinio . "

Poda mnom kao da se otvori neka rupa .

" A ko to priča , tetka-Ružo ? "

" Eh , ko priča ? Ljudi pričaju . "

Ja rekoh , kao ono jutros policajcima :

" Ja sam u to vreme , tetka-Ružo , bio u vojsci . I da sam hteo , kako bih ? "

" Ne znam " , veli ona , " kako bi . Ti to bolje znaš . Ja samo kažem šta ljudi pričaju . I došla sam da te pitam : jesi li mi ti to , Ljubo , učinio ? "

" Tetka-Ružo " , kažem , " ljudi svašta pričaju . "

" Ljudi , Ljubo " , kaže ona , " pričaju da si to učinio zbog tvoje sestre Dušice . Kažu , moj Stole je ono sa Dušicom napravio , pa si mu se ti osvetio . Dušu si ogrešio , Ljubo , sine , ako si to učinio . Ne bi moj Stole to mogao . "

Ja oćutah .

" On je bio dobro dete . On je meni , svaki put , sve dok se ne razbole , kotaricu na Zadušnice na groblje nosio . A u školu dok je išao , takav je rukopis imao da mu se i učitelj čudio . Posle , uhvati ga loše društvo , ostavi školu ... "

" Ne znam šta , tetka-Ružo , da ti kažem . Možda je on stvarno prema tebi bio dobar . Ali ono s mojom Dušicom - on je napravio . "

" Grešiš dušu , Ljubo . Ne bi on to mogao . Ne veruj u to . Ja sam ga od litre mesa podigla i znam sve šta je on mogao a šta nije . "

Postade mi prosto neizdržljivo .

" Ne znam , tetka-Ružo . Možda i nije . Ne znam više šta znam a šta ne znam . "

Ona ne skida oči s mene .

" Pa , Ljubo , sine , tako , samo sam došla da te vidim . Ti više gotovo nikog nemaš , samo još Vladu , ne znaš ni da li je uopšte živ ; ja sad više ama baš nikog nemam . Ako si mi ti to , Ljubo , učinio , dobro si znao šta činiš . "

Opet oćutah . Nemam šta ni da kažem .

" I još da ti kažem : ako si mi ti to učinio , neka ti je bogom prosto . I želim ti , Ljubo , da se lepo oženiš , da imaš samo jedno dete , kao ja , da ga podigneš - i da ne doživiš ovo što sam ja doživela . "

I okrete se ka kapiji .

" Zbogom , sine . "

" Zbogom , tetka-Ružo . "

To me prosto sahrani . Ta žena mi prosto glavu otkide .

U&dstroke;em u kuću , pa zatvorim vrata za sobom da me niko ne gleda . Sednem .

I tako sedim , sedim , pa onda ne mogu ni to . Ne mogu više tu da ostanem .

Ustanem , pogledam se u ogledalo : tih dana se nisam ni brijao , zarastao sam kao majmun ; izgledam kao ludak . Treba da se obrijem , a toliko sam bezvoljan i lenj da ni ruku ne mogu da podignem .

Ipak se nekako i obrijem i umijem , obučem . Da mi je da odem nekome s kim bih mogao da popričam . Ili , još bolje , gde bih samo mogao da sednem i da ćutim .

Setim se tetka-Lenke , Dragančetove majke ; s njom sam se ja uvek šalio , ona me je volela .

Sednem na trolejbus , odem do njihove kuće . Nje tamo , me&dstroke;utim , nema . Kao da je neko namerno udesio . Povrtim se levo-desno , pa - šta ću ? - po&dstroke;em .

Iza&dstroke;em u varoš .

Da mi je sad bar neku curu da sretnem . Nekad se toliko njih vrtelo oko mene . Gde su sada ? Gde ćeš uveče da ih na&dstroke;eš ?

Setim se jedne . - &Dstroke;avo bi ga znao zašto sam se baš nje setio ; bolje da nisam .

To je stvarno bila jedna fina , pametna cura , iako ni izbliza nije bila neka lepotica ; verovatno najbolja cura s kojom sam išao . Razume se , ja sam se već bio postarao da se ponesem prema njoj najgore što se moglo .

Setim se da je nekad imala telefon kod kuće . Potražim u imeniku . Okrenem broj . Javi se neki stariji ženski glas . " Molim vas , je li tu Smiljka ? Pozovite je ako je kod kuće . " " Odmah " , kaže žena . " Sad ću je pozvati . "

Malo zatim , evo nje . " Alo , Smiljka " , velim . " Zdravo , ovde Ljuba . " Dasa misli - samo treba da kaže Ljuba i svi će od sreće odmah da ispopadaju u nesvest . " Koji Ljuba ? " veli ona . " Pa , Ljuba " , kažem . " Sretenović . Onaj bokser . " " A , ti si ? " kaže . " Što li si se ti mene u ovo nevreme setio ? " " Zar je nevreme ? " pitam . " Jedva je šest . " Ona kaže : " Nema ni šest godina , misliš ? Koliko ima otkako se nisi javio ? " " Ne znam " , kažem , " koliko baš ima . Sigurno dosta . Tri godine sam bio u vojsci . Sad sam došao . " " Četiri pune godine , moj Ljubo " veli ona . " I nigde te za to vreme nije bilo . " " Znam " , kažem , " ali objasniću ti . Vojska je to , nisam mogao da se javljam . A osim toga , svašta mi se za to vreme ispodešavalo . Svi mi po kući pomrli . Umrla mi šveca , umrli mi keva i ćale : burazer mi u ćorci . ' Ajde , ako možeš , iza&dstroke;i da se vidimo , pa ću ti sve objasniti . " " Ljubo " , veli ona , " stvarno mi je žao što ti se sve to desilo , ali ti nisi obavešten : ja sam se pre dve i po godine udala i već imam ćerčicu od osamnaest meseci . Sad se baš spremam da joj dam da jede . " " O , izvini " , kažem , " to stvarno nisam znao . Izvini ako sam te uznemirio . " " Ništa " , kaže ona , " nema veze . "

Vidim da sam se ugruvao .

" Pa , Smiljka " , kažem tek da nešto kažem , " nema veze što si se udala . Ako si raspoložena , ' ajde ipak neki put da se vidimo . Da malo prožvalavimo . " Ona kaže : " Hvala ti , Ljubo , što si me se setio . Ali stvarno nema smisla da se o tome unapred dogovaramo . Srešćemo se mi nekad i bez dogovaranja . " " Dobro " , velim . " Sigurno ćemo se sresti . Zdravo , Smiljka . "

Iza&dstroke;em iz govornice - i ništa . Malo me je zeznula : pa šta ? Po&dstroke;em malo i odjednom mi sve postade nepodnošljivo . Ne mogu više ovde da izdržim . Šta ću ja još ovde ?

Pipnem se po džepu . Tu mi je štedna knjižica . Svratim u poštu , podignem sve što sam na njoj imao .

Najpre sam mislio samo malo da se nekud maknem , na nekoliko dana ; da odem , recimo , do Zagreba ili do Splita . Tek posle , kod kuće , drukčije sam odlučio .

Obučem se kao da idem na neki meč : džemper , trenerka . Nešto sitnica i par veša strpam u neku torbicu ...

Sutradan nu noć neki čilager Slovenac iz nekog sela iznad Maribora za deset somova me je preveo preko granice . Tada se na granicu strogo pazilo , a ja sam bio suviše utučen da bih se dovoljno krio : uopšte mi nije jasno kako me nisu uhvatili .

Da bar jesu ...

Eto , tako vam je to bilo . To vam je gotovo sve .

Sećam se kako je to prvih dana izgledalo ; sećam se kako je izgledao sam taj moj prelazak .

Taj čiča Slovenac , kome ja svakako nisam bio prva mušterija , bio je užasno uplašen ; svaki čas me opominje da ne pravim buku . A meni to gotovo smešno . Čega se , matori , mislim se , plašiš ? Ne bežiš ti preko granice nego ja .

Nekako , nije mi se činilo da radim nešto što će udlučiti o čitavom mom životu . Bežim preko granice : pa šta ? Ako je ovako mogu preći s ove strane , isto je tako mogu pregaziti i s one . Nisam razmišljao o tome da li ću se vratiti - bio sam isuviše očajan da bih u tom trenutku za to mogao da budem sposoban - ali negde u meni je čučala nada u takvu mogućnost ; nisam razmišljao , ali negde u meni je postojala vera u to da jedan takav čin kao što je ovaj odlazak mora da ima i svoj drugi , završni deo , a on , naravno , može da bude samo povratak . Imao sam utisak da svi ljudi na svetu moraju to da razumeju . Ljudi , ja sam očajan ! Ja sam zbog nekih stvari kriv , to je sigurno , i hoću i da platim za to . Ali ja vama ne mogu da kažem da se kajem što sam ubio Apaša . Nije on vredan ičijeg kajanja . Ne mogu ja to , ne tražite to od mene ! Ja bežim zato što ne znam šta bih učinio pametnije . To , sigurno , i nije pametno . Ali , ne tražite vi od mene da sada budem pametan ! Nisam sposeban za to . Uhvatite me , zadržite me , i ja ću vam biti zahvalan . Ali ne očekujte da ću vam sam doći i da ću još reći da se kajem ...

Razume se , prva stvar koju su od mene u Austriji tražili bilo je da izjavim da sam pobegao zbog politike . - Ja - zbog politike ! " Može li to , ljudi " , kažem im , " da pro&dstroke;e nekako bez politike ? Ja nemam veze s tim . " Ali gde su to dosad policajci bili ljudi ? " Može " , kažu oni meni , " ako hoćeš da te vratimo . " - Dam im izjavu .

Naguraju me u logor . Tamo oko mene odmah počnu da se smucaju neki ljudi od kojih je i bog digao ruke . Do&dstroke;e čak i neki novinar iz nekih novina ; krila da imaš , ne možeš da im pobegneš . A oni već nekako saznali i to da sam bokser . Objave mi , tamo , i sliku , i svašta natrtljaju . " Pobegao čuveni jugoslovenski bokserski šampion " , kažu : a kad sam ja to bio baš toliko čuven ? On me pita : " Kako se živi u Jugoslaviji ? " A ja sam , kažem , sav bio gorak , i tako mu i odgovaram . Ali ja mu kažem : " Živi se dosta teško " , a on , hvala bogu , napisao : " U Jugoslaviji je teror , uopšte se ne može živeti . " Kako ćeš to posle da ispraviš ? Šta jedan emigrant , u tu&dstroke;oj zemlji , uopšte može da ispravi ? Ja , uostalom , ni jezik nisam znao .

Četiri-pet godina valjda nisam mogao da se pomirim s tim da sam emigrant i da je ta stvar definitivno svršena . Neprestano mi se činilo da će se jednog dana , možda već , evo , izjutra , pojaviti neko ko će me uhvatiti za mišku , opaliti mi šljagu i reći : " Mali , dosta si se zezao , ' ajde sad kući . " I ja ću mirno poći . - Niko se , naravno , nije pojavio . A ja sam zbog toga čak nekako bio i pomalo uvre&dstroke;en .

Umesto toga , stalno se oko tebe muvaju neki mračni tipovi , koji te tapšu po ramenu - zbog čega me vi to , ljudi , hvalite ? - i koji te za nešto neprestano zapitkuju . Ja sam za taj jadac ubrzo saznao , i bežao sam i branio se , ali kad kola ovako krenu nizbrdo , teško ih više možeš zadržati ; gotovo se nikako ni ne možeš odbraniti .

Branio sam se , kažem , i iz Austrije sam samo zbog toga pobegao u Francusku , i u Francuskoj sam čak jednog tipa zbog toga isprebijao , pa sam onda morao da odem još dalje - ovamo , u Švedsku - ali kad sve to pro&dstroke;e , čovek više nikako ne može da bude siguran da zna šta je stvarno radio . I što je vreme više odmicalo , sve više mi se činilo da sam ja tim ljudima tamo , i hotimice i nehotice , svašta trtljao , da mi je sve to negde zapisano , i zbog toga sam se osećao sve gadnije i gadnije . Moja je to , bre , zemlja , kakva god da je ! I ako ona u nečemu ne valja , ti ljudi odavde sigurno je neće popraviti . - Tek poslednjih godina , ovde , malo sam se iz tih govana izvukao . Moja Inge mi je u tome mnogo pomogla .

I tako , sve to zajedno , u čoveku i ostane . Nataloži se kao neko trulo , mrtvo &dstroke;ubre : neka se u tebi bilo šta pokrene , pokrenuće se i ono . I , vremenom , to što si otišao prestane da te boli onako jako kao u početku , ali da te tišti - ne prestaje . Ležeš uveče s tim u krevet , budiš se izjutra s tim . Ja sam bio bokser , a celog veka sam mašinbravar , zanatlija ; ruke su mi sve što imam . To ti je otprilike kao da sam izgubio ruku . Tako te i boli , kao kad je nemaš i mada je nemaš . Poslednje što vidiš ležući u krevet , to je taj prazni rukav , prvo što vidiš budeći se izjutra , opet je isti taj prazni rukav . I tako će ostati dok si živ . Navikavaj se ako ipak hoćeš da ostaneš živ , makar koliko ti srce pri tom pucalo ...

A rukavice više nisam navukao . Kad si bez ruke , to više ni ne možeš .

Pre četiri godine , ovde , u meni se opet beše probudila nada ...

Kad sam se oženio , postao sam švedski državljanin . A onda sam saznao za mogućnost da i za sebe i za ženu i dete dobijem još i jugoslovensko , takozvano dvojno državljanstvo . Svašta mi tada do&dstroke;e u glavu , opeče me ta nada . Podnesoh molbu , dokumenta . A procedura je takva : to se pošalje u zemlju , pa ako tamo ne prona&dstroke;u nikakvu smetnju - recimo , nekakvu istragu - upisuju te kao dvojnog državljanina .

Dva meseca je trajalo čekanje . A onda me pozvaše u Stokholm : dadoše mi dokumenta , čestitaše . Prihvaćeno ! I behu ljubazni ti ljudi , ne mogu da kažem . Ali niko mi tada ne reče : " Ti si nama potreban , vrati se u zemlju . " Razume se , bilo je smešno to i očekivatl , i možda ja čak to i nisam očekivao , ali kući se odatle vratih prazan .

A onda , baš te godine , na&dstroke;oh se , valjda već drugi put , sa burazerom Vladom u Milanu . Sedimo pred nekim bistroom i žvalavimo . Kad , odjedanput , on mi kaže : " A tvoj prijatelj Stari Perišić ti je tu , u Rimu . " Iznenadih se . " Kako u Rimu ? " velim . " Nije mogućno ! " " Mogućno je " , veli burazer . " Odavno je prešao u diplomatiju . Već je valjda godinu-dve tu ambasador . "

Posedimo još malo - već smo se ionako rastajali - pa natovarim ženu i dete u kola . Pojurim .

Sutradan pre podne potražim ambasadu .

Obratim se nekom čoveku tamo .

" Druže " , kažem , " ja živim u Švedskoj i ovde sam na proputovanju , a stari sam prijatelj sa drugom ambasadorom Perišićem . Molim vas , hteo bih k njemu . "

Tip me gleda .

" Vrlo bih vas rado " , veli , " prijavio , ali drug ambasador je baš juče otputovao u Jugoslaviju . "

" U Jugoslaviju ! A kad se vraća ? "

" Pa " , veli , " neće skoro . I on ima odmor . "

Ih , majku mu !

Ništa , šta ću ? Po&dstroke;em . Tip me pita :

" Što mi bar ne ostavite ime ? Da prenesemo drugu ambasadoru ko ga je tražio . "

" Neka " , kažem , " doći ću ja drugi put . A možda ću se javiti i pismom . "

Vratim se u Švedsku - i stalno se mislim kako da se na&dstroke;em s tim čovekom . Nekako mi je drag . On mi je naneo možda isto toliko zla koliko i Stole , ali - opet - i nije ! Sve sam u stvari zaboravio . Ne znam , zapravo , ni šta bih razgovarao s njim .

I tako , kolebam se - da li da mu pišem : hoće li da me se seti ? Ili će možda ipak biti bolje da odem ? Nekako nisam mogao da odmah posle odmora tražim novo odsustvo . I tako pro&dstroke;oše , valjda , tri-četiri meseca . Odjednom , jedno veče kad sam se vratio s posla , zateče me Vladino pismo : ' Stari Perišić je' , veli , ' ovih dana umro u Rimu . Prekjuče je sahranjen u Beogradu ... '

Te noći Inge i Arnea sklonih na spavanje , pa ostadoh sam u kuhinji i napih se kao svinja . A onda nekako ružno posrnuh , razbih rukom staklo na vratima . I gadno se posekoh , krv samo lije . Preplaših ženu i dete , jedva sam ih posle smirio ...

I tako mi i to propade . I ne saznadoh ni je li istraga zbog Stoleta uopšte bila otvarana .

I otad mi u stvari ostade još samo jedna , dosta mračna nada : da će najzad izbiti neki mali , pametan rat . Jer do&dstroke;e li do toga , tada će me sigurno pozvati i ja ću , čist i bez potrebe da se perem , mirno moći da se vratim . Ali kad danas , evo , u ovom glupum svetu više nema ni pametnih ratova ...

Eto , više nema ništa . Sve smo ispričali .

Sad idem . Brinuće mi se žena . Ovde ima svakakvih životinja , kao u nekom rezervatu ; čak i četnika i ustaša . Pretukli su već nekolicinu naših . Zasad na boksere još ne nasrću , ali ona se ipak plaši .

Arne ! Arne ! Polazimo .

A vi , ako nekad odete na Dušanovac , pogledajte ga dobro . Čujem da se dosta promenio ; ako . Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda , i kad se smeje i kad spava - plače za njim ; jedan čovek koji još može da se uzda - jedino u rat .