" Čovjek ro&dstroke;en od žene kratka je vijeka i pun nemira " . / Knjiga o Jovu , gl . 14

Zelenkasta svjetlost , zbijena tamom i naborana od premorenih očiju pritiskuje me svojim pipcima i ja se osjećam kao da sam ušao natrag u školske hodnike moga ranog djetinjstva . Ova svjetlost , prožeta kristalnom jezom , polako me osvaja od poluskvašenih prstiju nogu uz koljena pa sve do grudi koje više i nemaju onaj prvobitni obim , čudno su se otegle i opasale rukama kao teškim mokrim konopom . Ne zbog ovoga što sam tu , u ovoj nezgrapnoj kutiji , koja nikada nije ni slutila da će jedno biće slično meni naći u njoj sklonište , ne zbog ovog kubnog metra polutame , već zbog onog napolju , zbog onog što je došlo gotovo iznenada , bez prethodne opomene sirena , čini se - niotkuda .

Ona neobična znamenja koja su navirala ispod krovova , pravila spiralne putanje i uvlačila se pod kosti , učinila su da se moje spokojstvo pretvori u pepeo , da odleti , da se toliko razlikuje od spokojstva drugih , koji su sačuvali ključ doga daj&dstroke;aja . A oni pred kojima su sve brave bile zaključane naglo su tonuli u pijanstvo , vrtoglavo jurili ulicama i raznosill ta znamenja kao jutarnje novine , pomalo uživali u svemu tome , u vlastitom strahu , u radoznalosti drugih , u opasnosti koja se naglo približavala .

Sve ove pojave vraćale su me saznanju da mi nijesmo toliko moćni da pretskažemo razvoj doga&dstroke;aja , jer činilo mi se da je lakše govoriti o doga&dstroke;aju koji je već tu nego o česticama koje ga najavljuju , česticama zagonetnim , isto onoliko koliko i nešto što ne postoji . Ali te čestice su ipak najavljivale prisustvo nečega iznad samih naših glava , ispred zbunjenog pogleda , ispred mojih sasvim nemoćnih ruku .

Nikako nijesam mogao da se pomirim sa osjećanjem nemoći pred tom čudnom zagonetkom koje su bile svjesni i mnogi drugi , trgovci , činovnici , prodavci novina , ali njima je bilo lakše , oni su se zavaravali , tješili jedni druge , i neprestano brbljali o proročanstvu koje je dao neki starac pretpotopskog glasa - da će krv poteći poljima , da će sunce utonuti u maglu , da će žuti mravi preplaviti zemlju . Tada sam mislio da su to najobičnije gluposti , obmane , znaci , prisutne panike . Meni to nije moglo pomoći , zato sam više volio da budem sam pa ma koliko to teško bilo ; tako sam mogao da prihvatlm sve mjere predostrožnosti .

Kako da ne primijetim koje su sve struje uplovile u mene ! Nužne , svakodnevne pojave , naglo su gubile svoj pravi smisao , stvari su se dijelile na najsitnije činioce , magleni veo je dolazio i sa sjevera i sa juga i ja sam namah shvatio da ni o čemu drugom i ne mislim , da sam potpuno zaokupljen i da mi je jedini izlaz sklonište . Pomišljao sam da je ipak sve to još uvijek rano , zato sam i nastojao da svoj svakodnevni put do ureda , koji bi protekao u prelistavanju jutarnjih novina i brzoj analizi slučajno uhvaćenih polurečenica u prolazu , pre&dstroke;em što prije , izbjegavajući svaki neposredan razgovor s ljudima , jer mi se činilo da bih u tom slučaju ubrzao katastrofu koja je već ionako nedvosmisleno visila nad nama .

Osjećao sam njeno prisustvo po iznemogloj tišini što je jutrom zahvatala grad i prostirala se po asfaltu koji je tada dobijao bjeličastu skramu kao jezik bolesnika . Ta tišina je skoro ledila i lišće koje je već sasvim bilo spremno za put kao i uvijek krajem jeseni , okamenila ga i oduzela mu onu prirodnu lakoću , privezala ga za stablo kao da nema potrebe da napravi mjesto za novo listanje . Shvatio sam da je priroda poremetila svoje tokove i to sam uzeo kao još jedan nepobitan dokaz onoga što je prisutno , što ne bi trebalo da do&dstroke;e , a ipak sam svjestan da se mora zbiti u svoj svojoj neželjenoj izvjesnosti .

Ni cvrkut ptica nije me više uznemiravao , nijesam osjetio ni krila ni krik , i prva pomisao koja mi je došla poslije tog saznanja bila je da one svojim čulima bolje osjećaju opasnost nego ljudi , da su se sklonile negdje me&dstroke;u stijene , duboko pod zemlju , ispod ove blijede svjetlosti koja tamom zasljepljuje .

Počeo sam da izbjegavam prijatelje jer mi se činilo da će me njihovo prisustvo još više uplesti u mreže iz kojih nikako neću moći da se izvučem . Oni su ionako bili zauzeti sobom i svojim slutnjama , pa mi se počesto privi&dstroke;alo da mi zapravo mislimo iste brige , samo što ih primamo i nosimo na razne načine .

Novine su bile moja jedina veza sa okolnim svijetom , ali i iz njih je vrebalo puno neslućenih opasnosti , mala i gorka ujedanja ratne igre , i jeza koju sam jedino ja osjećao jer o njoj nije ništa pisalo ; ona je biia sakrivena duboko izme&dstroke;u redova . Prvi put u životu vidio sam da ni novine nijesu hladan papir , da i u manjim i u većim slovima ima puno eksploziva ( taj prasak sam već odavno osjećao ) ; jedino što u njima nije bilo živo ( vidiš , ta slika me odavno prati ) bila je iscije&dstroke;ena djevojčica sa brojem na grudima koju je smrt posjetila u trenutku bu&dstroke;enja pored male menažerije od plastične mase .

Kad bi mi uspjelo da se izvučem iz tih praskavih okvira novinskog papira i da zakoračim naizgled potpuno mirno , nanovo bih osjetio dah opasnosti težak i gust kao mašinsko ulje , dah brojnih lešina i poča&dstroke;alih oblaka iznad kojih je virilo parče provalije neba sa ogromnim slapom koji je munjevito jurio da me uguši ne ostavljajući mi ni trunku nade da ću uspjeti da sačuvam malo vazduha , makar toliko da bih mogao pokušati bjekstvo . Grudi su se skupile , a grudna kost utonula me&dstroke;u pluća i priljubila se uz dušnik , te mi je uzaludan svaki pokušaj da udahnem .

Sad jasno znam i vidim da će poteći krv , valjaće se , ne brzo kao bujice što za tren sve odnesu , već lagano i meko , zatvarajući sve pore na ovoj ispucaloj zemlji , podaviće rijeke , poklopiti jezera , a ljude će gutati kao živo blato , zatopiće školjke u ušima i nastupiće mrak od tišine , mrak gluv od velike smrti .

Svakako , morao sam pronaći sklonište . Više nije bilo odlaganja , jer narednog trenutka , ili odmah poslije njega , može da se dogodi , a kud ću ja ako se unaprijed ne pobrinem , ako ne prona&dstroke;em ništa ?

Pored samog ureda postoji jedna stara prizemna zgrada koja već odavno služi kao garaža , mada su kola parkirana i sve do pumpne stanice . Tu , u garaži , pomislih , mora da postoji neki otvor , neko ugodno mjesto koje bi moglo biti vrijedno moga traganja .

Ušao sam polako kao da hoću da pogledam gdje bi se mogla uvesti kola ( možda će neko misliti da ih zaista imam ) , nemarno naizgled , zavirio u svaki ugao , opipao gvozdene konstrukcije i betonski pod ; znao sam da mora postojati neki prostor , nešto za instalacije ili kakvu drugu svrhu . I baš dok sam razmišljao o svemu tome ( plašila me pomisao da će neko naići ) , iznenada sam ugledao jedan mali otvor koji se nalazio u zidu što spaja garažu s našim uredom . To je , zaključio sam , i bez oklijevanja napustio garažu da ne bih slučajno odao tajnu ovog pronalaska . Dok sam se peo uz stepenice uvidjeh da je zgrada u kojoj se nalazi naš ured nekada imala lift čije je ležište , sada zabetonirano odozgo , a onaj ulaz iz garaže bio je jedini otvor na toj sasvim neupotrebljivoj kutiji .

Razradio sam čitav plan : kad do&dstroke;e onaj trenutak , ljudi će izbezumljeni da pojure niza stepenice , ali pošto naša zgrada nema skloništa , svi će krenuti napolje , prema velikom mostu kod parka , ili prema hotelskom skloništu ( zar bi tada uopšte neko mogao ući ) , a ja ću hitro iskoristiti pometnju , uskočiti u garažu i provući se neopaženo , sasvim smanjen , u onaj bezbjedni prostor kubnog metra tame .

Od ranog jutra znao sam da će se tog dana dogoditi .

Kućepaziteljka me je čudno gledala , približila mi se i zauzela molećiv stav . Možda je htjela da me nešto pita ; mislio sam da je predosjetila pa želi da se posavjetuje , da mi nešto kaže na oproštaju . Ja sam lukavo odbio svaki razgovor , praveći se da ne primjećujem njenu želju , i kao obično - samo učtivo otpozdravio .

Moj susjed iz ureda , koga sam sreo odmah po izlasku iz svoga stana , tako&dstroke;e se zagledao u mene , ali nije izustio ni jednu riječ ; ja sam ga mimoišao bez pozdrava , vjerovao sam da je tako bolje .

Novine toga jutra nijesam kupio . Nije imalo svrhe . One ionako više ništa ne mogu da kažu . Meni . Oni koji nijesu bili upućeni u ono što predstoji halapljivo su gutali masna krupna slova i vjerovali da još odnekud može doći spasenje . Tada mi ih je bilo pomalo žao . Pomislio sam : Koliko su ta bića prepatila da bi sačinila porodicu , da bi kupila ogreva za zimu i na vrijeme , po najnižim cijenama , spremala turšiju , koliko su se ta bića sekirala zbog želje njihovog sina da mu pribave razne igračke , a vjerovala su da ima i pametnijih stvari !

Na trgu ( vjerovaćete mi da sam išao dovoljno brzo ) biio je puno svijeta . Čudila me ta gomila koja , izgledalo je , nije ni pokušavala da se negdje skloni , već je unezvjereno gledala prema krovu jedne visoke zgrade . Onako u prolazu načuo sam da se neko priprema za skok , da ljudi ulažu posljednje napore da ga odvrate , da je taj neobičan čovjek pozvao publiku da gleda čudnu paradu i da će za koji trenutak zaglaviti na trotoaru .

To me još više uvjerilo da pometnja već počinje . Samo , nikako nijesam mogao da shvatim zašto ljudi toliko nastoje da tog čovjeka odvrate od namjere , kada će i sami , za koji trenutak možda , morati ozbiljno da se pozabave sobom . Tada sam vidio u kolikoj sam prednosti .

U ured sam ušao prvi ; sio sam , otvorio fijoku i nemarno izvadio akta . Bilo je puno neriješenih . Nikako ne znam zašto sam sve to radio , kad mi je odavno bilo jasno da je to sve prah , kao i ljudi koji su ih pisali . Pa ipak , očekivao sam da se pojave i ostali sluzbenici , da se i oni nagnu nad stolove , jer ako bi se slučajno sada desilo , oni bi mogli unaprijed izgubiti glave i pojuriti uza stepenice . Tako bi mi zakrčili put i moje bjekstvo bilo bi onemogućeno .

Oko osam , iznenada me ošinu jedan zvuk neobične visine koji je došao negdje sa strane , porebarke ; u&dstroke;e u mene i poče da me struže , da me glo&dstroke;e , da do ludila vrišti . Tada osjetih gušenje . Pokušah da udahnem , razvukoh čeljusti , napregnuh mišiće , ali vazduh se skameni i nikako da progutam tu stijenu . Onda se zvuk ponovo javi , ali ne više onako jednostavno - rastao je odasvud , iz svih uglova , uvlačio se u sve pore , grizao , ujedao , drobio misli ; ja pokušah da začepim uši dlanovima , ali oči razvučene do bola i jezik u sitnim trzajima kazivali su da se i zidovi lobanje ugibaju .

Jurnuh niza stepenice i uletjeh u garažu . Bi mi jasno , i pored opasnosti u kojoj sam se nalazio , da moram ući neopaženo . To mi je uostalom i uspjelo zato što su u suprotnom uglu radnici rastavljali nekakav žuti kamionet .

Zatvorih ulaz mog skloništa . Zvuk je ipak trajao , jedva primjetno tiši , ali ne manje jeziv . Počeh da trpam u otvor stare džakove od cementa , polutrule krpe i druge otpatke koje na&dstroke;oh oko sebe u tami , i tako napravih zid ispred zvuka .

Zelena svjetlost je jedino od čega nijesam uspio da pobjegnem . Nikako ne mogu da prona&dstroke;em njen izvor niti da joj umaknem . Uzaludno zatvaram oči - ona se uvlači izme&dstroke;u kapaka i zjenica , pritiskuje me svojim pipcima , zbijena tamom , kristalnom jezom polako me osvaja od poluskvašenih prstiju nogu uz koljena pa sve do grudi koje se nekako stegle i opasale rukama kao teškim mokrim konopom . Gluho .

O da bi se dobro izmjerili jadi moji , i zajedno se nevolja moja metnula na mjerila . / Pretegla bi pijesak morski ; za to mi i riječi nedostaje . / Jer su strijele svemogućega u meni , otrov njihov ispija mi duh , strahote božije udaraju na me . / Knjiga o Jovu , gl. 6

IGRA SUDBlNE PUTEM

Pre svega morali su se za trenutak zaustaviti kako bi propustili onu bakicu , onu Ljubicu . To shvati prvo Aćim , zatim Petar , pa tek tada Nikifor . Sima je tada bio negde nasred povorke . Milan , onaj bledoliki slikar s bradicom , što je nosio pod pazuhom blok sa slikama , nije morao da se sklanja , jer je išao pored gomile : bio je malo udaljen , i to naročito kako bi pod okom imao sve , kao da je na nekoj visini .

Aćim prvi stade . U tom momentu Ananije nešto smrsi Nikiforu i izgubi se . Milan malo podiže glavu i strogo odmeri pometnju i stisku . Nikifor se ukipi tek kad Aćim po&dstroke;e .

Milan stade da žmirka okom , da tako obuhvati skupinu .

Ananije je gledao golubove koji su se nadletali ispod oblaka i trudio se da odmah sastavi pesmu o njima .

Da se nisu zaustavili , naročito Aćim i Nikifor , pregazili bi Ljubicu . Ona je išla . A bila je mala i seda , gotovo kao utvara . Aćimov potiljak nalazio se tik uz mrtvačeve tabane .

Još u stvari ne behu ljudski ni pošli , kadli se starica krenu i šmugne ispod leša . Jedino je od nje bila dronjavija neka sredovečna žena koju niko , pa čak ni Ananije , nije poznavao . Nepoznata žena bila je posle Sime najduža , da su se ljudi čudili .

Ljubica ispod leša iza&dstroke;e veselija . Uzalud je za trenutak stajala pod sandukom : nije ga mogla dohvatiti , mada je pružala ruke . Pod mrtvacem bila je čudno zgrčena i iskrivljena , tako da je sličila na insekta . Aćim je iskosa pogleda i nastavi hod .

Golubovi su ih pratili ćutke . Aćima je boleo potiljak . Ljubica se sakri iza nečijih le&dstroke;a , izgleda da su bila ženska , jer su se širila od vrata prema petama . Ljudi su je gledali i čudili joj se . Začudi se čak i stari Raša koji se nikad ničemu nije čudio . Stari Raša se zgleda sa Simom . Stari Raša reče :

- Zavukao joj se neki &dstroke;avo pod kožu .

- Žali ga - reče Sima .

- Da ga žali , plakala bi - reče stari Raša .

Stari Raša i Sima išli su barabar . Sima je bio viši od svih za glavu , pa čak i za dve . Njeno lice bilo je sitno , zbrčkano i izgrebeno . Stari Raša je gledao iznad mrtvaca . Kroz šeširić probijali su joj se beli pramenovi . Sima se saginjao starom Raši , šapućući mu . Ona je nosila u rukama Fotijevu knjižicu i sliku . Stari Raša zapita Simu što se stalno krije i protrčava ispod leša . Sima reče da je ožalošćena . Stari Raša na glas odgovori da je šašavija čak i od Ananija . Sima reče : - Bio bi to divan par .

- Ne bi , dosadio bi joj pesmama .

Povorka opet po&dstroke;e . Kovčeg je bio obojen . Sunca nigde nije bilo , tako da se moglo pomisliti da nije ni postojalo . Kovčeg je bio kratak , kao da nije pravljen za mrtvaca , već za Aćima ili Ljubicu .

Ona se obrete ispred Sime . Oblaci su bili gusti i puni i ništa ih , pa ni sam vetar , nije moglo krenuti . Njene oči bile su okrugle i male . Preko njih se prevlačila plavičasta skrama starosti . Ispred nje išla su deca , dečak i tri devojčice , i nosili vence . Venci su bili zeleni , mada je još vladala jesen . Videlo se da su daske od čamovine . Sa drveća je padalo lišće : list se prvo otkidao , zatim je leteo kosimice i porebarke kao hartija , i najzad se lagano spuštao na zemlju . Deca su bila mršava i bleda .

Kad su prošle nedelje sahranjivali starog generala u penziji , sveta je bilo više : lepo obučenih i uniformisanih ljudi , žena i baba , staraca i dečaka . Jednom rečju : pola grada ; povorka nije išla brzo kao danas , no se zaustavljala na uglovima , na raskrsnicama pogotovu . Pop Cvetko je išao ispred generalovog sanduka i pevao i mahao kandilom oko sebe kao da tera leptirove .

Ljubica je išla lagano i gledala u kovčeg . Gledali su je kako nosi Fotijevu knjižicu i sliku . U očima joj je bleštalo nešto nalik na suze . Kovčeg generala Šijakovića bio je politiran i okićen svilom , resama i cvećem . Sanduk koji su nosili Aćim i Nikifor sa još dvojicom bio je sklepan od starih dasaka : to se jasno videlo , jer čamovina nije svuda podjednako primila boju .

- Misliš da bi joj dosadio pesmama ?

- Mislim . Več je dosadio celom svetu .

- Da , da , čudan čovek taj naš nesrećni Ananije .

- Kažu kako svuda priča da je najveći srpski pesnik .

- Da , da , vrlo je čudan , nesrećnik .

Ljubica je bila bleda . Išla je za Nikiforom i govorila mu kako je smrt strašna . Ananije joj se pridruži . Ona pusti iz sebe neki čudan zvuk , sličan cviljenju , i šmugnu ispod leša . Milan to spazi i pogladi bradicu . Požele da naslika staricu pod lešom . On joj reče da smrt nije strašna . Ljubica zadrhta . Ananije reče da se smrti ne treba bojati jer ona ne boli . Ljubica ga pogleda odozdo . Ananije reče značajno :

- Ničega se ne boj . Samo se ti mene drži .

Stari Raša vide kako Ljubica viri ispod Ananijevog skuta .

- Kažem ti , bio bi to divan par - reče Sima .

- Bi , da nije čopav i šašav , nesrećnik .

Povorka zaobi&dstroke;e spomenik . Ljubica otrča s Ananijem na začelje i tamo izjavi da zna ko je krivac za Fotijevu smrt . Ona reče da je najviše kriv Aćim , a zatim Nikifor i Sima . Ananije reče :

- Da čuo sam da nisu hteli da mu daju penziju .

Aćim šapnu Nikiforu da se umorio . Nikifor pogleda Simu .

Sima pogleda preda se . Ljubica izjavi da je Fotije bio najveći srpski pesnik . Ljubica i Sima okrenuše se i videše : ulicom je bežao Ananije ; vukao je za sobom osušenu nogu , pomažući se štakom . Osvrtao se često ne bi li video motre li na njega ; pre no što zamače za ugao , pade . Ljubica ga zovnu . Ananije se dizao . Ljubica ga opet zovnu . Sima reče :

- Pusti ga neka beži . Doći će i na njega red .

- Da ga nije ko uvredio ?

Oblak se dizao i spuštao iznad sanduka kao kišobran .

Do groblja su mogli i Albanskom , ali Aćim udari Grobljanskom ulicom . Ljudi su ih gledali . Neki su virili iz svojih radnjica , a neki su stajali na ulicama . Iza ugla povorku dočeka vetar i skide Aćimu šešir s lobanje .

Ljubica je razgovarala sa Simom o Ananijevom bekstvu . Sima je tvrdio da je Ananije pobegao zato što ga je neko uvredio , a Ljubica da je zaboravio nešto da ukrade .

Aćimovo lice se iskrivi . A bilo je okruglo i crveno . Ljubica zapita Simu da li se slaže da je Fotije najveći srpski pesnik . Sima reče da je Ananije poznati kleptoman , ali da ne veruje da mu je baš danas na um palo baš to .

Aćimov šašir jurio je ulicom . Za njime se dizala prašina s opalim lišćem . Šešir se okretao kao kotur . Sima je gledao kako postaje manji .

Oblak je nadolazio kao voda . Ačimova glava bila je gola . Ljubica reče Simi da danas nema više prijatelja kao nekad . Šešir se primicao uglu . Ljudi su se išču&dstroke;avali što za njim niko ne trči niti daje bilo kakav znak .

Aćimova glava bila je dugoljasta i glatka kao školjka . Vetar dokopa šešir i zavitla ga preko ograde u groblje . S jasenova je opadalo lišće . Ljubica ugleda humku iskopane zemlje i reče :

- Nema smisla što ga sahranjujemo kao nehrišćanina .

Povorka umile u groblje . Aćim i Nikifor naglo spustiše teret na iskopanu zemlju , te se Fotije prevrnu u sanduku .

DUBOKO SMO DIRNUTI

Spustiše sanduk . Milan se obrete nad rakom koja je zjapila u ljude . Iz iskopane zemlje virile su gotovo sagnjile cevanice , upravo razdrešeni čvorovi kostiju . Lobanja je bila krampom raspolućena pri kopanju ili va&dstroke;enju , tako da je gledala samo jednom očnom dupljom . U vilicama nije imala ničeg sem zemlje , lišća i peska .

Milan je držao vrh bradice palcem i kažiprstom .

Kraj njegovih nogu crnelo se parče daske . Aćim okom potraži šešir , zatim maramicom obrisa znoj sa čela . Aćim je gledao u zemlju a šešir je ležao zaglavljen izme&dstroke;u groba i ograde . Ljubica se pobode uz Aćima . Aćim nastavi :

- Smrt je danas otela jednog od najvećih naših boraca , stvaralaca i mislilaca . Od danas ćemo se sami boriti za velike ideale čovečanstva .

Nebo se gibalo nad krovovima . I činilo se da će svakog časa pasti i sve saterati u raku . Neke ptice čučale su na ogradi i gledale gungulu . Mirovale su , kao da nemaju krila . Aćim je maramicom pipao čelo i sa strahom gledao u sanduk ; očekivao je da se prevrne i da pukne bruka . Sima donese poklopac i stavi ga na sanduk .

Grobovi su bili pore&dstroke;ani kao leševi . Stari Raša gledao je iznad raka i video krstove . Bilo ih je toliko da ih nije mogao izbrojati . Svi su bili različiti , neki gvozdeni i crni , a neki od najobičnijeg drveta , neki mali i zarasli u travu , a neki sasvim izbočeni . Mrštila su se s njih imena , datumi i godine , r&dstroke;a je najedala slova , mahovina je osvajala prekrštene palice .

Ljuhica je šaputala Nikiforu kako poklopac treba dići da bi mrtvaca svet mogao poslednji put videti . Nikifor se žestio na njene reči , govoreći kako poklopac mora tako ostati , jer se već oseća vonj . Ona mu se sakri pod skut kaputa i reče da je Fotije bio veći pesnik od njega . Nikifor reče :

- Istorija će dati svakome svoje .

Sima dodade da se već zna ko je najveći , ali da tom razgovoru nije sad mesto . Ljubica pokaza Fotijevu knjižicu i sliku . Sima zaigra prstima po prsluku .

Pet ili šest koraka ulevo od sanduka nicala je ograda s čipkama bodljikave žice , u atvari najobičniji plot , samo malo ofarban . S one strane ograde počinjalo je neko drugo groblje : bilo je čudno : prostrano kao i ovo pravoslavno , srpsko , po rubovima zaraslo u travu i korov ; iz samih glava nicali su stubovi od mermera .

Milan je u rukama držao blok sa crtežima . Negde su se videli venci a negde nije hilo ni mramora , nego najobičniji papirni venci ili oni od zadocnelog jesenjeg cveća i gorobilja . Cvetovi su visili , s krunama okrenutim nadole , latice su se s njih same otkidale i padale .

Aćim je gledao ptice . Nisu se plašile gomile ni žagorenja , niti pak iznenadnih ženskih jauka . Ptice su bile krupne , kafeno-sme&dstroke;eg perja i trome . Čitavo jato okamenjeno na ogradi . Pomisli na Fotija , jer mu je Ljubica pod nos podnosila njegovu knjižicu i sliku . I na slici je bio mali , uskih ramena i snužden : činilo se da će iz njegovih očnih duplji , napunjenih plavim vidom i trepavicama , grunuti suze . Glava mu je bila spljoštenih slepoočica i duga , s jedva vidljivim izrezom usta i nozdrva . Na lobanji je nosio šešir ispod koga su štrčali beli pramenovi .

Aćimovom šeširu primicalo se dete . Aćim u sebi opsova Fotija i , pogledavši Nikifora , presta da misli o grobu i sanduku . Zatim spazi Simu kako prilazi Milanu . Sima ga zapita :

- Želiš nešto da naslikaš ?

Mladić se uhvati za bradicu , prižmiri na oba oka i odgovori tiho :

- Želim da naslikam smrt .

- Onda moraš često biti na groblju .

- Nema dana kad nisam ovde - reče Milan .

- Pravilno , druže , pravilno - reče Sima .

Aćim ih izgubi iz vida . Ptice su gledale s ograde . Aćim pomisli na Fotija tek kad se veliki insekt , neki tvrdokrilac crveno-ljubičastog oklopa na le&dstroke;ima , zavuče pod sanduk . Aćim se prepade da se nešto ne dogodi , požele da vidi svoj šešir i nastavi :

- Nas umetnike život ne štedi , a i ljudi se ponašaju prema nama tiranski , ne znajući da smo njihova esencija . A naš pokojnik nije mogao da se odupre životu i podlegao mu je pre vremena .

- Ni vi , njegovi drugovi , niste hteli da mu pomognete ! - povika Ljubica . - Gledali ste kako gladuje i nije vas se ništa ticalo .

Aćim produži .

- Nije dobio penziju zato što mu ti , Aćime , nisi hteo da potpišeš ...

Iznad sanduka drhtao je hladni Aćimov glas :

- A za nas stvaraoce , umetnike i mislioce , ne bi trebalo da važe zakoni . Nama treba sve dozvoliti , jer mi , jer samo mi predstavljamo i državu i njenu kulturu i njen narod , i njenu diku i ponos , i što je još najbitnije , mi predstavljamo prapočetak sveta i njegov završetak . S nama je počela zemlja svoje obrtanje i s nama će ga završiti . Ali tragika sveta je u tome što nas obični ljudi ne razumeju i progone . Sede u svojim gnjilim gnezdima , uljuljkuju se malogra&dstroke;anskim maštanjima , a mi , a mi mučenici i jadnici , mislimo o sudbini čovečanstva i najobičnijih trava , mislimo o ljubavi ptičjih jata i sudbinama ljubičica . I što je najčudnije , mislimo o sudbinama baš tih ljudi koji nas progone .

Prvo Sima i Nikifor spaziše Ananija . U tom trenutku su nešto govorili . Gestikulisali su rukama , dizali obrve , bečili se i mrštili . Ananije je išao .

Sa Siminog mršavog lica nije silazio strah . Nikiforovi upali obrazi odavali su večitu potištenost . Ljubica je išla k njima . Male i okrugle usne bile su joj zavezane u grč . Pre no što stiže do Sime i Nikifora , neko joj prepreči put i nje nestade . Stari Raša joj pri&dstroke;e i kaza da se slaže da je Fotije najveći srpski pesnik , iako nije čitao njegove neobjavljene rukopise .

Ona mu reče nešto strogo . I Nikifor je izgubi iz vida .

Oblaci su sličili na zgužvanu kučinu . Na Ananijevu šaku pade kap kiše . On je bio omalen , nešto veći od Aćima i ozbiljnog lica . Na sebi je imao pohaban mantil i šešir . Išao je ni brzo ni sporo , već sakato . U očima je imao nešto crno i nepojmljivo , u pogledu nemir i uzrujanost . Bio je zbunjen i sed oko slepoočnica . Iz njegovih džepova virile su neke hartije , već obršćene i umašćene . Nikifor je znao da su to poeme i drame u stihovima .

Ljubica je razgovarala sa starim Rašom . On ju je tapšao po ramenu . Ljubica ga je gledala odozdo . On joj reče da će razmisliti . Ona izjavi da će se potruditi da prona&dstroke;e najkrivljeg .

Tada Ananije pri&dstroke;e Simi i Nikiforu . Bio je ble&dstroke;i no obično . Gomila je slušala Aćima . On je podizao ruku , katkad i obe , i pretio kažiprstom . Množinu ljudi i žena , i to obično starijih , zabrinjavale su njegove reči . Tiho su šaputali i uvre&dstroke;eno mahali glavom . Ananije je stajao kraj Nikifora . Stari Raša slušao je Aćima .

- Zašto si malopre bežao ? - reče Ljubica .

- Nisam bežao - odgovori Ananije .

- Ja sam te videla - reče Ljubica .

- Da te nije ko uvredio ? - zapita Sima .

- Ja ipak nisam bežao - reče Ananije .

- Pa šta si onda radio ? - zapita Ljubica .

- Nisam ... bežao ...

- A zašto si napustio povorku ?

- Bio sam zaboravio naočare i svesku s pesmama .

Zemlja se osipala sa gomile i sipila u raku . Ananije je bio malo pognut i ozbiljan . Nikifor i Sima razgovarali su o vremenu . I drugi su stalno zagledali oblake nad Zemunom . Od Zemuna je uvek dolazila kiša .

Ljubica je bila ljuta i male oči nemoćno su joj sevale . Sima reče Nikiforu da će ih kiša zateći na groblju ako ne požure sa sahranom . Još jedna kap pade na Ananijevu šaku . Vrat mu je stezala kragna od kaučuka . Ljubica mu reče :

- Sram te bilo ! Večito si mu se izdavao za prijatelja i donosio pesme da ti ih popravlja , a danas pobeže sa sahrane .

- Nisam pobegao . Bio sam zaboravio svesku sa stihovima .

- A zar danas možeš o tome da misliš ? - Hoću da opišem onaj trenutak kad ga budemo spuštali u zemlju . Sve moje pesme su mračne .

- I smrt svoga prijatelja za to koristiš ? - reče Ljubica .

- Isto bi on to radio da sam ja umro - reče Ananije i mala sen stida osu se njegovim obrazima .

Stari Raša vide kako Ljubica obigra kovčeg . Aćim je govorio :

- U našim ranjenim srcima večito će svetleti njegov tragični lik ...

Oko kovčega bilo je mnogo sveta , stotinak žena i nešto više muškaraca . Neki su bili u uniformama a neki u običnim odelima ili u crnini . Fotograf izbi iza ugla i obigra gomilu . Stari Raša , Nikifor i Ananije zauzeše pozu . Fotograf se uputi sanduku . Bio je to neki mladić s bereom na glavi . Kad upravi kameru prema raci , Aćim napravi na licu grč , namršti se i odmače hartije s govorom . Niko ni reči ne progovori dok aparat ne škljocnu : lica su bila mirna i naročito nasmešena za slikanje ; svaki je želeo da ostane s izrazom koji je najviše voleo pred svojim ogledalom .

Sijaset ruku bilo je nadneto iznad rake koja se crnela kao sumrak . Ananije potrča prema fotografu . Aćim je čitao sa hartije :

- Na zemlji će zavladati blagodet i sveopšta sreća tek kad pesnici i umetnici uopšte budu imali prava da čine šta hoće . Jer mi gospodarimo svetom , iako nas progone sitne duše , zakoni i države . I kada naše pesme jednoga dana osvoje svet , nastaće sveopšta sreća , mir i bratstvo me&dstroke;u ljudima svih rasa , krvi i boja . I sve će tada postati poezija . I budući naraštaji setiće se s tugom i bolom našeg vremena , našeg pokojnika , čija je sudbina uzidana u budući i velelepni hram umetnosti ...

Neko iz gomile povika :

- To vreme nikada neće doći . Slobodno se ne nadajte !

- Hoće , doći će to vreme i to uskoro ! - povika Sima .

Jedan tromi tvrdokrilac zavuče se pod sanduk .

lpak se nešto dogodi .

Jedan tromi tvrdokrilac .

Zatim dva .

Dva troma tvrdokrilca .

IGRA SANDUKA I TAME

Fotije se opruži u sanduku . Noge su ga bolele , te ih je morao lagano istezati . Činilo mu se da je pod zemljom . Aćim je govorio kako umetnici svih zemalja treba da se dignu na bunu i da se bore za svoja prava .

Fotograf je zaobilazio Ananija , koji je stalno zauzimao pozu : pokušavao je da se nasmeši , ali se osmeh nije lako lepio na njogove tanke i duge usne ; želeći da se nasmeje iskretao je glavu malo u stranu , tada mu je lice postajalo još tužnije i oglodanije . Nikifor je očekivao da se podigne poklopac sanduka .

Unutra je bilo mračno tako da nije mogao videti svoje ruke koje je držao ispred očiju . Ljubica je šaputala Simi pretnju .

Fotije je mirovao . Zemlja na kojoj je ležao sanduk bila je vlažna i meka i mirisala je . Bol mu se skupljao u čašicama kolena : tu je prskao , čvorovi kolena pucali su i bol se razlivao po udovima . Izgledalo mu je da se daske sanduka raspadaju od jačine njegovog bola i da se opet , kad udahne vazduh , sastavljaju . Učini mu se da zamirisa tamjan kao jutros u mrtvačnici . Preležao je u njoj ceo dan , upravo otkad je Ljubica ušla pred sandukom kad su ga uneli , pa dok se vratio sa Nikiforom i Aćimom da ga iznesu . U njoj je bilo hladnije i memljivije no u sanduku . Golicao mu je nozdrve sladunjavi miris lešina . Zidovi su bili nagnuti , te mu se činilo da će se sručiti na njega . Video ih je kroz rupice na pokrovu . Upravo , video je samo dva duvara i ugao koji su pravili naslanjajući se jedan drugom na ramena . Vijorila se mrežica paučine , iako se nije osećao vetar .

Aćim je čitao svoj govor iz početka . Fotograf je prolazio ćutke . Ananije je bio podboden uz sanduk . Fotograf se za to vreme sva&dstroke;ao sa Simom i Nikiforom . On im reče da neće da ih slika . Sima se naljuti i reče mu da je najobićniji čovek i da s njim ne treba ni razgovarati .

A dok su ga unosili u mrtvačnicu , spazio je neka lica . Bila su ukočena i modra . Jedno je bilo muško a dva ženska : devojčica s paučinastim nitima kose po čelu i starica upalih usta . Muško lice što je ležalo do njega videlo se samo do nosa : nije se znalo šta je na njemu crnje , očni kapci ili slepoočnice , zašiljeni obrmi ili podočnjaci . To lice bilo je gordo .

Dok je Aćim govorio , Fotije se bojao bola u kolenima : činilo mu se da će mu taj bol iz nogu pokuljati kroz utrobu i preprečiti se u dušniku .

U mrtvačnici nije bilo dugo tiho . Došla je neka starica i stala da nariče kraj Fotija . Ali čovekovo lice bilo je mirno i gordo . Nije mogao videti kako se zaklatila i pala . Polivali su je vodom . Držali su testiju . Došle su neke druge starice i odnele oboje : njega , sedog i gordog , i nju izgrebanu i poluživu . Lice one starice u uglu zadugo je bilo samo . Najzad je odneše neki ozbiljni ljudi bez reči . Uhvatili su je za noge i čuperke i bacili na nosila . Kad su je pronosili pored njega , zinula je .

Onda je video kako se neki muškarčić , više dečak no mladić , mota oko devojčice . Bio je dronjav i plakao je . Lice je imao blago a čelo visoko . Ona je gledala s oba oka . Došla je neka žena i staIa ga terati . Rekla mu je da će zvati miliciju ako ne ode . Nije poslušao , ostao je kod vrata . Plakao je . Kad mu je rekla da je on kriv za njenu smrt , pobegao je .

Fotije se seti i Milivoja , kog su iznosili iz mrtvačnice baš u trenutku kad su njega spustili na crni glomazni sto . Milivoje je pisao pesme , nosio ih po redakcijama i pio . I kad nije bio pijan , govorio je da mu nema ravnog u sastavljanju stihova , ali da neće da mu štampaju pesme zato što je najveći .

U sanduku je postajalo sve hladnije i tesnije . Ubrzo su napunili mrtvačnicu . Toliko je bilo leševa da su ih oni ozbiljni ljudi , što nisu govorili , morali re&dstroke;ati po podu kao ribe .

Fotije oseti kako mu daska žulji bedra i laktove . Ljubica je plakala . Čuo ju je samo kad bi se stišalo žagorenje .

Fotije se s mukom prevrnu . Bilo mu je tesno . Ananije se prepirao s fotografom . Fotograf mu viknu na uvo da je hulja , misleći gluv je . Ananije zatrepta . Aćim je čitao govor .

I Fotije se seti . Kad se mrtvačnica ispraznila , tako da su oni ozbiljni ljudi mogli njome koračati ne preskačući mrtve , prišao mu je Aćim . Mirisao je tamjan . Napolju je trubio automobil . Aćim je pogledao oko sebe i tiho ga zapitao da li je gladan . Odgovorio je da jeste , ali da mu glad nije ništa prema že&dstroke;i . Ačim mu je šapnuo neka izdrži . Fotije je zapitao da li se čulo po narodu o njegovoj smrti . Aćim je odgovorio da jeste . Zapitao je rade li škole . Aćim je odgovorio da rade , ali da je omladina pogo&dstroke;ena . Zainteresovao se ima li crnih zastava po gradu . Aćim je rekao da je sve ispalo bolje no što su se nadali . Aćima je zamenio Nikifor . Zvonio je tramvaj u blizini i glas mu je bio prigušen nad rakom . Automobil je trubio . Ljudi su govorili oko kovčega . Ubrzo je ostao sam i zapitao se : da li su po Beogradu istakli crne zastave . Zamislio se i sam sebi odgovorio : Crne zastave istaknute su samo na državnim ustanovama .

U stvari , cela stvar počela je kad se rodio ili onog dana kada je doživeo prvo poniženje u dečjoj igri . Niti je mogao se brani , niti da ih moli da ga prestanu tući . A tu je bilo i slabijih i nižih od njega . Ni u dvadeset osmoj , kad je propevao i ponudio prve pesme , nije smeo da se naljuti . Dok je bio dete , govorili su mu da je glavonja , a kad je odrastao , da nije izrastao iz deteta . Proglasili su ga ženom baš kad je gledao u opipljivi trag susetke . Tako je obrukan i prelomljen pre no što je saznao šta je i gde je . Aćim je tvrdio da su mu gaće prazne i da bi trebalo da nosi suknju . Fotije ga je samo gledao . To je bilo prošle godine .

U sanduku je bilo memljivo , činilo mu se da mu oči mreži paučina . Nešto toplo i vlažno , mnogo gušće od njegovog nareckanog daha , prosipalo mu se po licu i očima .

Nisu ga primali na skupove umetnika . Sima je zapretio da će mu uši iščupati ako mu se ne bude sklanjao s puta .

U sanduku je bilo toplo , tako da mu se čelo vlažilo . I ruke su mu bile toliko znojave da su se mogle raspasti . Tog trenutka neki se insekti zavukoše pod sanduk .

Fotije zadrhta . Ko me je više zlostavljao , Aćim ili Nikifor , zapita se i sam sebi odgovori : Ne znam . Opet se zapita : Zašto ih nisam poubijao sve i ja jedini ostao u literaturi . Ta ga misao sledi . Opet pomisli : ako ostanem živ , zapaliću ceo svet i ostati sam , i poteći će od mene novi ljudski rod i to rod dobrih i velikih .

U stvari , najvažnije se dogodilo one večeri u kafanici kod železničke stanice , u onom podrumčiću gde je i usred dana bilo crno i memljivo . Sedeo je u uglu i pio i bojao se da progovori . Prvo su pili neki urednici dok nisu popadali oko stolova . Posle njih odneli su slikare , one bradate &dstroke;avole što su večito krstarili po gradu i od kafane do kafane s naramcima svoih slika . Odneli su ih na ćebadima . Doleteo je odnekud i Milan i rekao im da su najobičniji pigmeji , beskičmenjaci i privi&dstroke;enja , koje će jednog dana posuti gasom i zapaliti . Nikifor je grlio Aćima a s njime Ananija . Tada je Aćim rekao : Ti si , Fotije , najgori pisac na svetu , zar ti to nije jasno ? Fotije je odgovorio : Jasno mi je , i počeo da drhti . Pa kako te nije stid da sediš s nama ? zapitao je Aćim , namrštio se i viknuo : TI Sl NAJGORl . Fotije je poleteo k njemu , zgrabio mu ruku i stao je kvasiti suzama . Tada mu je Aćim opsovao dušu srpsku i srce pesničko . I Nikifor se digao sa stolice . U podrumu je bilo sparno i dim se preplitao sa glasovima , paučinom i pesmom . Fotije je grlio Aćimova kolena , ljubio ih i grcao : ZNAM DA SAM NAJGORI . Dugo je ležao na podu i gledao nečija lica nad sobom . Polivali su ga vodom , sećao se ulubljenog i crnog dna lavora . Kelner je imao belu bluzu s rukavima . Aćim je bio ljut i psovao mu je bolesnu i sluznu slovensku dušu . Zadugo posle toga u podrumu nije bilo nikoga sem Nikifora , Aćima i kelnera , koji je bio miran .

U kovčegu se mrak zgušnjavao i utkivao mu se me&dstroke;u trepavice . Sto je bio pretrpan čašama i bocama . Sve je mirisalo na rakiju i vino . Činilo mu se da ja sanduk kraći od njega : palčevima nogu grebao je dasku koja se krunila .

Tada je napolju pljuštala kiša . Sećao se da je došao kući pred zoru mokar i blatnjav , i da ga je komšinica videla kad je otključavao vrata svoje jazbine . Na obrazima je video ogrebotine i modrice . Dok je ležao na podu , pružajući nekome ruke i zagrljaj , Aćim ga je udarao vojničkim cokulama . On tog jutra ne bi otišao u svoj stan da mu nisu rekli . Kazali su mu da ide kući i napravi se da je mrtav . Dok ga je Aćim gurao od sebe pijano ponavljajući Tl SI NAJGORl , Nikifor je prošaputao : OGLASlĆEMO DA Sl UMRO , A KAD BUDEMO HTELI DA TE SPUSTlMO U GROB , Tl USTANI - TAKO ĆEŠ OSTATI SLAVAN . U sanduku je bilo sasvim tesno . Pristao je . Najeo se , legao i setio se da mu je kama mirovala u nedrima dok je grlio Aćimova kolena . Kama mu je i sad ležala pod košuljom . On napreže sluh i začu suludo zavijanje fabričkog tornja . Pomisli : Možda oglašavaju gra&dstroke;anstvu moju smrt , i mače ruku s čela . Zavijanje je bilo tužno i napuklo i mnogo tiše od ostalih dana . Ananiju se činilo da je zloslutno i da nagoveštava nešto strašno , pogotovu što su se iznad krovova crnele vrane , i kružile povrh sanduka i onih krupnih ptica što su gledale s ograde . Aćim nije čuo zavijanje tornja . On je mislio : šta ću bez šešira ? Žena mi neće verovati da ga je vetar odneo . Reći će da sam ga propio .

U PITANJU JE ZVONO I NEMOĆ

Stari Raša i Sima uputiše se Aćimu . Pramen oblaka odvajao se od neba i sam se uvrtao ; on se najzad sasvim otkide i zaveza u crni čvor . Išli su barabar s nekom namerom , tako da neveseli Ananije nije znao ko će zauzeti Aćimovo mesto . Ananije u prvi mah pomisli da će to biti stari Raša , jer mu se na licu video veliki grč žalosti . Crni čvor oblaka plovio je lagano . Odjednom obojica stadoše . Ananije zamalo ne po&dstroke;e da zameni Aćima , koji je završavao govor , kadli odjednom Sima krenu . U rukama nije imao nikakvih hartija , te Ananije zaključi da govor zna napamet .

Sima stade . Zatim skupi obrve i nakašlja se . Stari Raša osta na mestu ukopan , i u trenutku kad se Sima pope gore , zaboravi govor koji je hteo da održi .

Ljubica je gurkala Ananija . On se vrpoljio i zbunjeno šištao kroz zube da je &dstroke;avo u ženskom obliku . Milan je bio prislonjen uz neki spomenik . Lice mu je bilo mlado , ali bledo i upalo . Gladio je bradicu i hteo jednim pogledom da obujmi gomilu .

Sima se opet nakašlja . Lice mu još više poblede . Zvona su zvonila napuklo . Osećao se vetar . On je nosio zvuk za zvukom preko krovova . Zvono je bilo bolesno , to se videlo po zvuku koji je bio nagnjio , i tamno kao zemlja pokraj rake .

Ananije je gledao put zvonika i video otvor u čijoj se svetlosti crnela maljica na vrhu konopca . Jedan mali oblak bio je okrugao kao maslačak ; on je lebdeo odmah iznad crkve .

Sima opet stade . On se upravo pobode uz sanduk . Iza njegovih ramena videle su se glave koje su čekale . Nadnosile su se nastrešnice , siveli su se golubovi . Toliko je bio dugačak i suv da su ga gledali u ramena i isturena pleća na le&dstroke;ima . On poče ozbiljno :

- Tužni zbore ... danas se rastajemo sa našim vrlim drugom i saradnikom . I samo mi znamo šta gubimo danas , mi koji smo delili s njim poslednju mrvu krvlju zara&dstroke;enog hleba , mi književnici i umetnici .

Tog trenutka pored Sime obrete se Kokan sa slikarima . Kokan je me&dstroke;u njima bio najsuvlji i najtužniji . Ostali su bili umazani bojama i imali su bradice . Kokan zgužva lice nad svojim blokom i stade meriti Simine ruke . Ljubica im reče da je i ona akademski slikar . Kokan joj odgovori da su jedini slikari oni koji su napustili akademiju ili su isterani iz nje , pošto talentima nije mesto u klupama .

- Njegovo delo predstavlja veliki doprinos našoj književnosti . Ono predstavlja čak i datum i preokret . Zato ova smrt znači veliki gubitak za naše narode , za našu kulturu , a najviše za nas stvaraoce , koji u njemu gubimo nezamenljivog druga .

Fotograf kleče na zemlju i kresnu aparatom , uhvativši samo sanduk i Ljubičin smešak pod šeširićem . Sima se malo saže i podiže obrvu , ali fotograf s bereom već se trudio da pohvata likove slikara . Sima nastavi . Nije se znalo šta je crnje : truli i ljuspasti krovovi , sagnjilo lišće izme&dstroke;u grobova ili nebo u čvorovima .

- Potpuno se slažem s mišljenjem druga Aćima da mi umetnici , mi večiti mučenici , treba da podignemo veliku bunu . Da izvojujemo sebi opstanak i carstvo poezije i hleba . To će doba doći , a kad , to zavisi o nama , o svima nama koji smo danas došli da ispratimo našega druga .

Aćim pogleda oko sebe , pa kad spazi da ga niko ne gleda , odvoji se od gomile . Trava se žutela izme&dstroke;u grobova , trske su se naginjale jedna drugoj vratovima . On zaobi&dstroke;e Milana i Kokana koji su šaputali .

Zapitaše ga kuda će . Odgovori im da hoće da obi&dstroke;e Dobrovićev grob . Milan i Kokan rekoše mu da bi hteli da naslikaju grob velikog slikara . Aćim je šarao očima izme&dstroke;u grobova i mramora . Trava je bila žuta .

Oni po&dstroke;oše za njim . Aćim im reče da mu ne trebaju i naduri se . Milan mu preko nečijeg spomenika kaza da je najobičniji pigmej i insekt .

Oni drugi slikari crtali su Ljubicu . Žmirkali su očima , žmirkali , merili i izmicali se , bojeći papir . Ona je ispružala tanki i nabrani vrat i okretala im profil .

Sima je govorio o revoluciji umetnika .

Aćim nastavi traganje za šeširom . Grobove je opasivala kupina . Bilo je tu običnih grobova , ali i onih od dve ili tri stope , onih dečjih bez krstova i bilo kakvih znakova sem trave , mramorja i korova . A video je i krstove , sasvim male , koliko da je krst a ne šiljak .

On je išao i pazio da ga ko ne umotri . Glavu je uvlačio me&dstroke;u ramena , usne je razvlačio u bol kao da je žalostan . Ptice su ga gledale . Niti su se plašile njegovog glasa , niti tramvajske zvonjave . Ptice su imale sasvim okrugle i mirne oči . Aćim podiže ruku do lobanje . Ptice ne trepnuše . On ču Simin glas , pomisli na Fotija i poblede .

Milan i Kokan videše kako se Aćim saže . Aćim je držao u rukama neku najobičniju kapu , neki kačketić . On po drugi put pro&dstroke;e pored ptica . Baci preko ograde kačket .

Najzad spazi šešir . Ležao je zaglavljen izme&dstroke;u groba i ograde . To u atvari nije više bio šešir , već najobičnija krpa , pocepana i blatnjava . Crneo se u kupinovoj lozi kao mala pećina , kao gnezdo . Do raskrojenog oboda mirovala je buba , velika kao početno slovo imena koje je stajalo prilepljeno na kamen spomenika .

Milan i Kokan dugo su posmatrali kako Aćim zuri u šešir . Aćim se opuštenih ruku uz telo uputi natrag gomili . Buba umile u šešir i leže .

Simino lice sve je više bledelo . Glas mu se često prekidao . Govorio je :

- Još pre tridesetak godina , kada se javio sa svojim mladićkim stihovima , otkrivajući bol i patnju svoje duše , kritičari su zapazili njegovu izuzetnu darovitost . Otada on stoji u prvim radovima naših naprednih stvaralaca .

Stari Raša pokušavao je da se seti svog zaboravljenog govora , jer je hteo da se popne na zemlju . Fotograf je hvatao kamerom Ljubicu i slikare . Ona im reče da je svaka Fotijeva pesma njoj posvećena .

Ja sam zaista genije , pomisli Fotije . Oduvek sam to bio , samo su me neprijatelji spoticali iz zavisti . Tačno je što Sima kaže . Oduvek sam bio najčudniji , najzagonetniji i najdublji srpski pesnik . Njegoševo delo je već zastarelo , Branko nema dubine , a &Dstroke;ura je bio poznat kao pijanica . Lud je ovaj Sima , proglašuje me za velikog , a ne zna da ću za koji čas izaći odavde i u očima ljudi ostati veći no što je on . Ja sam zaista najveći , zaključi po stoti put i krv mu se u udovima uzmuti .

Učini mu se da izrasta , da postaje ogroman zajedno sa sandukom i da će sve oko sebe pretvoriti u prah . Ali kad pomače laktove , koji su bili priljubljeni uz dasku , oseti nemoć . Glavu spusti na grudi , rukama stište slepoočnice u kojima se svrdlila nesvestica . Pomisli kroz bol : čim ustanem , sjatiće se oko mene izdavači i ponuditi mi da štampam sve što sam napisao , postaću poznat u celom svetu . Aćima , Nikifora , i Simu zaklaću i baciti u bunar . Ananije je nesrećan otkad ga znam i posvetiću mu najdužu pesmu . Nahraniću ga i kupiti mu odelo . Poslaću ga u inostranstvo da izleči bolesnu nogu . Od Ljubice ću i dalje bježati i oženiti se onom devojčicom , onom učenicom ...

Oko Ljubice i slikara , koji su završavali njen portret , okupi se gungula . Oblaci su se spuštali . Aćim u rukama nije imao ništa . Milan se smeškao i prezrivo gledao Ljubicu i slikare . Kokan je bio zbunjen i držao je glavu malo nagnutu u stranu . Ljubica pokaza Fotijevu knjižicu i sliku . Brada joj je drhtala , u očima je imala neki čudan , magličast sjaj koji se nije mreškao ni kad se smešila . Toliko je bila mala - a stajala je - da je nisu gledali u oči , već u teme . Tada neko zapodenu razgovor .

- A zna li se od čega je umro ?

- Kažu da se poslednje vreme žalio na srce .

- lzgleda da je imao rak .

- Nije imao rak - planu Ljubica .

- Rakija je kriva . Rakija .

Ljubica je gledala unezvereno .

- Priča se da je imao nekakvu kvržicu na kičmi .

- Nije imao kvržicu na kičmi - reče Ljubica .

- I ta mu je kvržica stalno rasla dok nije umro .

Fotije se uznemiri . Zamirisa mu rakija : oseti želju utrobe i usana za njom . Niko na svetu nije mogao popiti više rakije od Sime . Sima je govorio . Ni kad je bio pijan , Ananije nije umeo da se razveseli . On je molio slikare da ga slikaju . U sanduku je bilo sve mračnije . Fotije pomisli kroz nesvesticu : Možda imam kvržicu na kičmi možda imam rak - ja sam strašno bolestan , ja sam sav bolestan - srce mi je slabo srce mi je svrabavo - sav sam truo imaju pravo takav sam uvek hio i imali su pravo da me zlostavljaju - ja sam najobičnija pijanica - ja u stvari nisam živ mrtav sam mrtav sam - ovo što leži u sanduku nisam ja već moj leš moji ostaci moje rite - a ja sam umro čim sam se juče zaključao i opružio po poda - nisam bio živ ni kad je Aćim sa Nikiforom doneo sanduk i stavio me u njega i sakrio mi lice od sveta - da li sam ikad i postojao postojao je neki drugi čovek pa mi se činilo da sam to ja bio - kad sam živeo i šta sam video - ako sam i živeo nekad već sam se pretvorio u najobičniju kvržicu u bolest u živu smrt u paučinu - i ta kvržica što leži u sanduku slepa je oslepela je ogluvela je - ta kvržica je pevala pesmice o vrapcima i golubovima i ljubavnim patnjama i cveću - ne ta kvržica nije pisala pesme ona ih je krala prepisivala iz raznih novina i starih pesmarica pa ih prepravljala i preudešavala ali nikad nije uspela da ih štampa sem šest - jesam li još živ jesam li živ šta je ovo i ko je ovo u sanduku ...

- Još je jedan umro od kvržice , prošle nedelje .

- Da , pojavile su se neke kvržice .

- A da nije imao kakvu zarazu ?

Ljubica ih je gledala . Zatim povika :

- Nije imao nikakvu zarazu ! On je samo mene voleo . Samo mene !

- A što se nije venčao s tobom kad te je voleo ?

- Govorio je da nisam dostojna njegovog talenta .

- A zašto si izdržavala celog veka tog lenjivca ?

- Živeo je i umro kao čestit . Ne klevetajte mi ga mrtvog !

Neki čovek je značajno mahnuo kažiprstom i ponavljao :

- Zaraza je posredi , kažem vam . Umetnici su obično puni zaraza .

Fotije pomisli kroz mrak . Da li sam pošten da li sam živeo pošteno - sad sam mrtav , da li sam umro pošteno - ne , nasilno sam umro , pošteno , nepošteno , pošteno - nisam bio pošten , jer sam celog veka potkradao sve i svašta i tako živeo vek ove kvržice u sanduku - krao sam rime od Aćima i Nikifora , od Sime i Ananija , od Branka i &Dstroke;ure , od mnogih drugih - jesam li umro od zaraze , jeste , umro sam od raznih zaraza , išao sam kod Mariške , one Ma&dstroke;arice , kod Milunke , a posle me je bolelo - nisam hteo da uzmem Ljubicu jer sam voleo Kleopatru , onu grčku , celog veka , o njoj sam sanjao i pisao joj pesme i ismevao je - a ti , mala , okamenjena od ljubavi i dobrote i ludila , što stojiš kraj sanduka , beži , beži , beži , jer si uboga , jer si krmeljava , jer si kvržica kao i ja , ti mala i suluda utvaro .

Svi obgomiliše Ljubicu . Nikifor se ukipi uz Aćima . Aćim zakloni uvo šakom ne bi li mu čuo šapat . Oblak što je visio nad sandukom i gomilom bio je crn i mokar kao zvuk zvona .

IGRA KRAJA I INSEKATA

- Bojim se - šapnu Nikifor .

- A čega se bojiš ? - zapita Aćim .

- Ovoga &dstroke;avola u sanduku . Što već ne ustaje ?

- I ja se to isto pitam .

Oni se razdvojiše . Izme&dstroke;u njih prepreči se Ananije . Držao je svesku i hteo da se nasmeši . Čekao je . Aćim zabrinuto pogleda Nikifora . Izme&dstroke;u njih pojavi se Ljubica sa slikarima . Ovaj u sanduku najobičniji je lakrdijaš , pomisli Aćim . Slikari su nosili slike . Svi su bili bradati , samo nijedan nije imao lepšu bradicu od Milana , koji se mrštio na zvuk zvona . Ovaj u sanduku je najobičniji bogalj , koji će nas danas obrukati , pomisli Nikifor . Neki slikari au zavirivali Ljubici u lice pa onda gledali u slike . Drugi su iskosa gledali u Milana i Kokana . Neki nisu gledali nigde . Milanu pri&dstroke;e Branko i dade mu pismo . Branko je bio mali i upalih obraza .

Treći put Ananijevu šaku okvasi kap kiše . On pri&dstroke;e Milanu i reče mu da mu se od svih slikara najviše svi&dstroke;a , jer je čudan i mračan . Milan mu ne odgovori . Ananije ga zapita da li bi hteo da ga slika . Milan mu odgovori da je najobičniji sakati insekt . Ananije snishodljivo izjavi da ga više ne priznaje za umetnika i da je najčudniji i najmračniji Kokan . Ni Kokan ništa ne reče . Kap kiše okvasi sanduk . Na zemlji je stajao Sima i govorio :

- Ja i on smo jedini koji sa svojom poezijom mogu van granica ove zemlje , jedini koji su veliki i neprolazni . Svi ostali nisu nam ni do kolena . Bili smo nerazdvojni drugovi , mada svet za njega nije znao koliko za mene . I čini mi se da je meni danas najteže .

Stari Raša bio je ljut , to mu se videlo na licu : sve više se primicao zomlji i sanduku jer je hteo da smeni Simu . Ananije je išao za njim . Ljubica je nešto uveravala Milana , koji joj se smešio u bradicu . Opet se odvrze razgovor .

- Da slučajno nije izvršio samoubistvo ?

- A zašto bi to učinio baš na vrhuncu slave ?

- Veliki pesnici obično tako završavaju .

Oblaci su se jatili i umirivali za kišu , i neki ljudi , gledajući u njih , odoše s groblja pre no što se stari Raša pope na zemlju .

Petar se pojavi sa žitom na poslužavniku . Žito je bilo zašećereno i Ananije se oblizivao . Petar je sličio na Simu , iako nije bio podnapit . On je išao od grupe do grupe i nudio žito . Sima je za to vreme gledao preda se i lagano se klatio nogama . Neki rekoše da ima flašu s rakijom .

Pre no što proguta drugi zalogaj , Ananije stavi kašiku u džep i izgubi se . Petar pogleda oko sebe ne bi li spazio u nekoga kašiku . Ananije je išao fetografu .

Petar glasno potraži kašiku . Čim ču da se pominje kašika , Fotije zadrhta i ohladi se .

- Gde je kašika ? - reče Petar .

- Ne znam - odgovori Aćim . - Zar da na današnji dan raspravljamo o kašici ?

- Kašika je ukradena , molim lepo - reče Nikifor . - I to znači da se me&dstroke;u nama nalazi neki lupež . Neki stari lupež , koji živi od kra&dstroke;a .

- To mora biti neki stari lopov , zaista .

Petar je išao s poslužavnikom . Ljudi su gledali u žito i Petrove ruke .

- Ovamo tu panaiju .

- Šta , zar da obesimo lopova ? Zbog kašike ?

Ananije dotrča Aćimu i reče mu da se osvrne . Aćim i Nikifor videše nekoliko milicionera . Išli su lagano , iza svog komandira . Nosili su venac na kome je pisalo :

Narodnom književniku - Narodna milicija .

Sima glasno saopšti da dolazi milicija . Fotija obli hladan znoj . Milicioneri su bili različitog uzrasta i izgleda . Samo je jedan od njih bio mali . Fotije ih se uvek bojao , pogotovu danas . Oni u&dstroke;oše u groblje i uputiše se sanduku . Fotije ču kako neko reče da će se obračunati sa starim lopovom , i oseti strah . Nastavi misao : Doznaće da sam ja lopov i da sam je ja uzeo i izvešće me pred sud , i seti se . To je bilo pre desetak godina , upravo onda kad je o svom trošku izdao zbirčicu stihova . Išao je ulicom , sećao se kroz bunilo . Nebo je bilo mutno tog popodneva . Udario je Nušićevom ulicom i sreo Ananija . Ananije je imao na sebi pohaban crn mantil . Ušli su u radnju da kupe lampu i bravu .

Baš u trenutku kad je Ananije vadio novac iz džepova , trgovac se savio pod tezgu . Ananije je zgrabio kašiku i stavio je u džep . Kupio je bravu i rekao da je isuviše skupa . Trgovac ga je gledao .

Kad su izašli na ulicu , Fotije ga je zapitao zašto je ukrao kašiku . Kašika je bila niklovana . Ananije je odgovorio da ne zna zašto ju je uzeo . Kašika bi bila brzo zaboravljena da Ananije nije svuda proneo vest kako ju je Fotije ukrao . Fotije se isprva branio , zatim je priznao da je lopov . Ali glavno je počelo kad je Ananije raširio glas da je Fotije najveći kleptoman u Beogradu i da je trgovac iz Nušićeve ulice saznao ko je lopov . Fotije se bojao svake senke , čak i svog hoda . I preko dana zaključavao je vrata svoje jazbine . A kad je čuo da je trgovac potplatio naročite ljude koji će tražiti lopova , potkačio je vrata direkom , skinuo s njih ceduljicu s imenom i zanimanjem . Iskakao je kroz prozor , obično u sumrak , do pekare i krčme . Tako je njegov strah trajao godinama . Kad je išao ulicama , činilo mu se da ga neko prati . Bežao je ponekad čak do periferije . Jutros u mrtvačnici učinilo mu se da ga je neki čovek s brčićima naročito zagledao . To je bilo pre no što je onaj dečak plačući pobegao od devojčice . Čovek je prišao na prstima i lagano podigao pokrov . Fotije je stisnuo vilice i zažmurio . Čovek je spustio pokrov i udaljio se . Zatim je dugo zagledao ostala lica . Bio se rešio da beži iz mrtvačnice , a zatim i iz Beograda .

Milicioneri opkoliše sanduk i spustiše venac . Čuo im je korake . Osećao je kako se pod njihovim čizmama ugiba i kravi zemlja . Pomisli : To mene traže . Poslao ih onaj trgovac . Podići će poklopac i videće da sam živ . Provešće me kroz Beograd , preko Terazija , i osuditi na robiju . I tamo ću umreti kao pas . Udaviće me robijaši . Svuda će se znati da sam lopov .

- Lopova na vešala ! - povika Sima .

Petar je nosio žito ispred sebe . Stari Raša je govorio kako je za revoluciju još rano , ali da ona mora doći . Aćim i Nikifor su se gledali . Ananije i Sima spremali su se da spuste sanduk u zemlju . Podizali su krajeve užeta , pri čemu se poklopac sanduka , koji još nije bio zakovan , pomerao . Žurili su , Ananije više .

Stari Raša završavao je svoj mucavi govor kako su bili nerazdvojni prijatelji i da će biti prvi koji će priložiti novac za spomenik . Ljubica je obletala oko milicionera koji su raspravljali o kašici . Oči su joj se sijale : tek tada se videlo koliko su gnjile i uvele .

Slikari su uveravali milicionere da lopova ne treba obesiti zbog obične kašike . Komandir milicije reče da će na licu mesta obesiti lopova , makar to bio i poznat čovek .

Fotije pomisli kroz strah : Ja sam lopov ja sam najveći lopov svih vremena - jesam li živeo pošteno jesam li nisam - ja sam lopov a Ananije je digao kašiku ali se meni broji on je večito krao sitnice jer nije smeo ništa krupnije - on je krao ljudima iz džepova tabakere šibice maramice - jesam li ja kvržica ili Fotije - ja sam najobičnija rana ja sam najobičniji crv - da li sam ikad postojao kao čovek kao ljudsko biće - glava mi tone u vodu i to pod njom nije jastuk no bara i bolest i krv - ko ovo živi sa mnom u sanduku ko je ovo u meni i pored mene i poda mnom - čije su to ruke u mojim čiji je to vid i mrak u mojim očima - ja sam ukrao kašiku ja sam ukrao sve što su drugi ukrali - Ananije ne boj se milicije mene će obesiti neće tebe jer meni se pišu grehovi svih vas .

Ananije je bio bled . Fotije ču komandira milicije koji naredi da se pretresu svi prisutni . Ananiju su drhtali prsti na konopcu ; okretao se oko sebe : ograda je bila visoka i na njoj su čučale ptice kao čudni cvetovi ; na kapiji stajala su dva milicionera .

Fotije stade da se trese . Ananijevo lice se iskrivi , kao da hoću da se zaplače ili kine . Uhvatiće me , uhvatiće me , pomisli . Fotije napipa dršku noža ispod kožuha . Ona je bila znojava i topla kao krv , kao kašika . Stezao ju je čitav trenutak ne znajući šta drži , običnu kost ili nož koji mu razdire utrobu , iz koje šiklja krv i smrad . Oseti kako mu prsti zaigraše na oštrici . To ga opomenu . Činilo mu se da ta oštrica raste a onda da urasta , njom proboden i krvav . Nož mu je ležao u nedrima .

Ananije jo gledao slikare koji su dizali ruke pred milicionerima . Nije smeo da ispusti konopac , jer je osećao da će izgubiti ravnotežu i skljokati se preko sanduka u raku . Fotije shvati da i revolver ima u nedrima . Video je celu skupinu u ogromnoj šupljini njegove cevi . Skupina se smanjivala , ljudske glave visele su po rubovima šupljine , iz cevi je sukljala vatra , koja mu je palila utrobu . On steže oštricu , s mukom se prevrnu na bok i , sa sumaglicom pred očima , pomokri se .

Ananije cimnu konopac . Sanduk se malo pomeri . Fotije je mirno ležao . Venac pade na zemlju , poklopac se pomeri . Fotije se nije ničega plašio .

Ljubica poče da kriči i moli da ga vidi poslednji put . Fotija nije uznemirivao njen glas . Ona obigra gomilu i pri&dstroke;e sanduku .

Stari Raša nije silazio sa zemlje . Fotografi su čekali da uhvate Fotijev lik . Aćim i Nikifor stajali su kraj sanduka . Ananije nije gledao nikamo , čekao je .

Lišće je lagano padalo s drveća : lepršalo je nad zvucima zvona i sletalo po grobovima . Milicioneri su pipali slikare , koji su odgovarali da nisu lopovi i propalice ako su umetnici .

Pre no što se pljusak zasive povrh krstova , Ljubica kleknu na zemlju i podiže poklopac . Sličila je na stonogu . Fotografi su čekali . Milicioner je išao prema Ananiju , koji je u oblacima video ogromnu niklovanu kašiku . Ptice su sve gledale . Tvrdokrilci su mileli preko zemlje . I kao da su se uplašili od kiše , zavlačili su se pod sanduk nemilice ; Fotije nije hteo ni da mrdne nogom koju su mu grepkali . Aćim i Nikifor stajali su jedan prema drugom , oči u oči . Ljubica nije kričala . Niko nije govorio niti se kretao . Svi su gledali iznad Fotija .

Fotije je bio mrtav . Ležao je malo iskrenut na bok . Glava mu je bila mala , gola i znojava . Bio je umokren .

Milan se prezrivo smešio i mislio da je potrebno videti hiljadu smrti da bi se naslikala jedna , sveopšta , najcrnja i jedina .

Fotije je jednim okom nevino gledao u dasku . Onako zgrčen i mali , sa šakama kojima nije mogao sakriti celo lice , sličio je na insekta .

Kiša je kvasila glasove i zemlju .

Sve do sedam i dvadeset Kaja se ponašala nehajno i komotno kao da neće ni krenuti u " Pergament " . Natenane je ustala , umivala se duže nego ikad , bez žurbe ispila čaj od trešnjevih peteljaka , i na putu do burekdžinice u nekoliko mahova zastajala da gleda kako užareni ( " ganc-novi " , što neko reče ) buldožeri nadmeno i samosvesno razgrću sneg . Mimo običaja , mrljavila je i sa nevelikom kriškom bureka s mlevenim mesom , a kad je , još žvačući , razgrebala noktom ledenu šaru na izlogu , i kroz uzani prorez konsultovala časovnik na Trgu , umalo da nije viknula od zaprepašćenja .

Te istrča na ulicu . Studen je ožeže po očima i usnama . Jednim srpastim krajičkom svesti uvi&dstroke;ala je da je sve to igra . Doduše , ni njoj samoj ne skroz razumljiva , ali bar ne ostade u sumnji da su podjednako lažne i domaločašnja njena ležernost , i ta iznenadna , preuzrujana žurba . Ona se pridruži redu za trolejbus , i , sa rukama u džepovima ( stare rukavice već su se raspadale , a nove je još uvek plela ) , poče da se premešta s noge na nogu .

Pet-šest vozila pro&dstroke;e a da se i ne zaustavi . Iz jednog je virio karirani peš nečijeg kaputa uhvaćen bezubim ustima automatskih vrata , a iz drugog se na čekaoce sebeznalo isceri ri&dstroke;a spljoštena glava tapkaroša kojega je Kaja vi&dstroke;ala gde " ordinira " pred " Kozarom " . Zakasniću , pomisli ona , ali ne oseti ništa što bi sličilo na istinski strah . Njom u stvari stade da struji , u isprekidanom kolu , drhturava slutnja vezana za iščekivanje nečeg neodre&dstroke;enog , nečeg što bi objektivno možda i bilo neugodno , ali što bi za nju lično imalo sasvim suprotno značenje i dejstvo . Kazniće me , reče u sebi . Ili će me samo ispreskakati . Za šefa Službe isečaka , koji je važio kao notorni neženja , zuckalo se da je sasma neotporan kad su u pitanju žene ( a njegovo odeljenje , za razliku od svih ostalih u " Pergamentu " , bilo je sastavljano isključivo od pripadnika nežnijeg spola , te je u šali pominjano kao Služba Amazonki s makazama ) , i Kaja se zaista ne mogade da seti nijednog slučaja gde je ovaj pribegao kakvoj drastičnoj meri zbog prekršaja radne discipline . Tako je , ispreskakaće me . Pred svima . Ali , i to je više nego što sam u stanju da progutam .

Naposletku , čitavih desetak minuta posle početka smene u njenom preduzeću , ona se pope u trolejbus koji je , nekim čudom , naišao gotovo poluprazan , i , usled trzaja kad krete sa stanice , zanese se i zamalo ne pade na le&dstroke;a . Pa se pridrža za jednu od stativa na pragu izme&dstroke;u platforme i prostorije sa sedištima . - Majčice - prenerazi se Kaja . Samo što joj se prsti ne prilepiše za studeni metal . - Šta je - podbode je kondukter - ne dopada vam se . ? - Devojka zavrte glavom . - Što niste čekali drugi ? - zapita on , i povesmo pare iz njegovih usta nakri mu podrugljivu minu . - Onaj sa polivinilom ?

Izbrusiće me , konačno poverova Kaja , silazeći na Terazijama sa trolejbusa . Kao u nemilostivo beloj elipsi pozorišne svetlosti , ona vide svoju skobaljastu priliku , oljušteni nos , nabubrelu gušu , i bezbojnu , ispošćenu kosu ( " Dika plava , bljutava ko trava " , začikavali su je , koliko li je već otada prošlo , u Obrenovcu ) , pa joj do&dstroke;e da izglasa zarida . Kad bih izgledala bar malo , malo drugačije , pomisli ona , verujem da bi me poštedeo . Ovako , nema nikakvog izgleda . Na pasja kola će me izgrditi .

U ponešto izafektiranom nastojanju da sklopi primirje s tom neizbježnošću , Kaja minu pored radnje sa sportskim priborom , pored bioskopa , poslastičarnice , knjižare i apoteke , i sa zadovoljstvom pomisli da je juče načinila dobar pazar kupivši suknene cipele sa &dstroke;onom od izbrazdane gume koja se ne kliže . Jeste da u njima deluje trapavije no inače , ali na ciči kao što je ova , kome je do doterivanja . Iz prodavnice radio-aparata zavodljivo joj se osmehnu prćeusnat , holivudski šarmantan momak , i Kaja mu , nesvesno , odvrati smeškom punim podavanja . Ali se izraz na njenom licu , poput šare u prodrmusanom kaleidoskopu , već pri sledećem koraku rasturi i izobliči u oporu grimasu . Oh , kako sam naivno nasela , prekore se oja&dstroke;eno , stižući u kapiju preduzeća . Neki ljudi su upravo ulazili u lift , i zatvarali za sobom vrata . Ona polete k njima dignutih ruku . - Stanite - zavapi . - Još jedno mesto se mora naći .

Ko je taj ko bi mene istinski poželeo , pomisli ona , tupo motreći kako na mlečnom ekranu promiću tamne , po ivicama zamućene , pruge spratova . Mene , ovakvu drljavu i kukavnu ? Momak u pitanju bio je , naravno , obična kartonska reklama , doduše , u prirodnom rastu i sveže izbrijana , i u odnegovanim prstima držala je pravu gramofonsku ploču . Moram li baš svaki put da ispadnem budala , zapita se Kaja , prizivajući sa setom neodoljivi sintetički osmeh , koji je podjednako pripadao svim prolaznicima . Me&dstroke;utim , lift se zaustavi , i nju zaokupiše druge brige .

Sad , šta mi bude , odluči ona . Ali kad pritište kvaku , i zakorači u Službu isečaka , iza ušiju joj zakrcka kao prosuta sačma . Ona dovoljno glasno pozdravi , ali ne ču da joj je iko odgovorio . Šef je sedeo za pisaćim stolom , nevešto kljucajući po dirkama mašine za računanje ( one iste , zbog koje je , prošle nedelje , došao u zavadu sa Računovodstvom ) , a žene su , kao i obično , sekle novine i r&dstroke;ogrizale . Kaja sleže ramenima , bez reči skide kaput i odmota šal s glave , pa se posle kratke nedoumice da li da prekine šefa i objasni kako je došlo do zakašnjenja , ipak uputi svom mestu . Tamo ju je već čekao posao , i ona odmah stade da nalepljuje isečke na zelene etikete s natpisom " Pergament - Služba isečaka " . ( Celokupan njen rad i sastojao se u tome da ono što njene koleginice u toku smene naseku , u istom vremenu snabde nalepnicama s odgovarajućim datumom i nazivom lista , i ona je tu dužnost obavljala savesno , spretno i relativno brzo ) . Obrazi su joj još brideli od hladnoće , a zbunjenost je nije napuštala : očekivala je grdnju , a nju , evo , takoreći nisu ni primetili . Dobro je , pomisli ona bez stvarnog zadovoljstva . Ispalo je ne može biti bolje .

- U plićak , kažeš ? - iskreno se iznenadi Irma .

Kaja je pogleda ispod oka . Ovo se nastavlja , reče u sebi , i poverova da za svoje spasenje možda treba da zablagodari upravo razgovoru koji je prekinula .

- Tako je - reče Dubravka . - S krova od kupatila bacio se naglavačke u plićak . Možeš misliti kako se svršilo . Prebio je kičmu .

- A što je morao da skače lastu ? - zapita Nada .

- Jer je to najotmeniji skok - objasni Dubravka . - Naposletku , to je od njega tražio i fotoreporter .

- Kakav fotoreporter ? - prenu se Irma .

- Kako kakav ? - brecnu se Dubravka . - Pa , taj što ga je snimao za turistički prospekt .

Malo je čudno da mi šef nije zamerio , pomisli Kaja , čerečeći ekserom zapušać u novoj boci s lepkom , koji se , čist i prozračan , žuteo kao lipov med . Da je bar zapitao " Gde si dosad ? " ili " Misliš li ti i dalje ovako ? " . Apsolutno ništa . A ne mogu da verujem da nije primetio kad sam ušla . No to njeno nejako žaljenje stade najednom da obrasta sve žilavijim ljubopitstvom za udes o kome se tog časa u Službi govorilo . Mada nije znala da li je posredi neko ovdašnji i sadašnji , ili je Dubravka prosto prepričavala nešto što se bogzna kome i bogzna kad dogodilo ( jer ona je umela da i najbezazleniju dogodovštinu dramatizuje i približi trenutku njenog ponovnog oživljavanja ) , čitava stvar ju je ozbiljno draškala .

- Taaaako šta - reče Irma . - A koliko mu je bilo godina ?

- Dvadeset i četiri - izgovori Dubravka sažalno .

Dve godine mla&dstroke;i od mene , sračuna Kaja .

- A je li mu išla krv na usta ? - zapita Mrvica .

- Nije - reče Dubravka . - Zašto misliš da je trebalo da mu po&dstroke;e krv na usta ?

- Onako - pocrvene Mrvica .

Znači , neko ovdašnji , uzbu&dstroke;eno zaključi Kaja . Jer to su već pojedinosti koje su dostupne jedino očevicima . Do nesreće je moralo doći letos , na Paliću , gde je Dubravka provela godišnji odmor . Jezero je , kažu , do ispod pupka . Ali , otkud da to nikad ranije nije pominjala ? Ona je bar prodrta vreća , i da se uzdrži od tako nečeg isto je što i da dragovoljno odustane od blistavog provoda . Kaju spopade nesnosna želja da utvrdi ko je postradali . Ipak , ni na kraj joj pameti nije padalo da zapita . Ona se nikad nije mešala u razgovore svojih koleginica , slušala je samo i ćutala , a neko je jednom kazao : - Mora da se naklopala gumiarabike .

- Je li vikao ? - raspitivala se dalje Mrvica . Ona je bila vapijuće neiskusna , i , prema Kajinom računu , još nije videla čoveka u hropcu .

- Vikao ? - ponovi Dubravka s visine . - Urlikao je , zlatna moja . Četiri vratna pršljena bila su mu potpuno smrskana . To su jezivi bolovi , možeš biti sigurna . Morali su da mu ubrizgavaju morfijum da ga smire . Dodaj mi one makaze , Saveta .

- To će ići poteže - reče Saveta , koja je bila u drugom stanju . - Irma , drži ih , molim te . Pa joj ti dobaci .

I to mi je neka majka , pobuni se u sebi Kaja . Ona bi mirne duše pustila da se trudnica isteže preko stola . Pfuj ! Kaja se poplaši da će zaplakati , jer joj kroz glavu prostreli da je i sama već poodavno žrtva jedne drugačije nepažnje , koliko posredne , toliko i nehotične , čija je omča neugodnije zatezala od svega što se dalo zamisliti . Zbog toga što je vazda ćutala , s njom gotovo niko nije saobraćao , i , mada nije bilo razloga da je ne vole , jer je marljivost i brzinu svakodnevno dokazivala , te su joj u prošlom novembru i platu povećali , ona je stalno , čas jače , a čas slabije , osećala da je ne primećuju , da je prosto podrazumevaju , računajući s njom nonšalantno i nasigurno , kao sa bilo kojim od numerisanih sefova za sakupljanje isečaka .

Da se što čestitije otme iskušenju suza , ona poče da misli o Postradalom , izostavljajući s uspehom , jedini strahotni doga&dstroke;aj za koji je predstava o tom mladom čoveku bila na izgled neraskidivo vezana . Vide ga nasmejanog i raspoloženog , veoma nalik na onog momka iz prodavnice radio-aparata , gde oko nje obleće , udvarajući joj se i tešeći je : - To guša ? Oprostićete , ali onda vi pojma nemate šta je guša . To je najprirodnije ispupčenje , Kajice , koje vam , uostalom , sasvim lepo stoji . - Ona se dodirnu prstima po vratu , i zaista joj se učini da je njena zabrinutost bila neosnovana . Onda joj pogled pade na razdrobljeni zapušač , koji je maločas jedva bila izvukla pomoću savijenog eksera . - Vi se mučite bez ikakve potrebe - reče Postradali . - Dopustite da vam pokažem kako se to radi . - On sastavi mrvice pluta i zapušač kakav je pre toga bio , utisnu ga u grlić boce s lepkom , pa zatim izvadi prekrasan poniklovani perorez , spiralnom spravicom , uz mek , prigušen prasak , oslobodi bocu zapušača ; nataknutog na gvozdeni šiljak , prikazivao ga je sad , likujući , celoj Službi isečaka , i Kaja poče da se nadima od ponosa . Čak i šef diže glavu od mašine za računanja , blagonaklono se nasmeši , pa i ustade . Čestitaće mu , s ushićenjem pomisli Kaja .

- Slušajte , kćeri moje - reče šef . - Ja sad izlazim . Ako me neko traži , recite da sam u Akademiji nauka . Treba da zaključim neke pretplate .

Kaja se razočara .

- Ništa se vi ne sekirajte , druže Frndiću - reče Dubravka . A kad šef navuče kaput , zaveza pod bradom pertle sa krznenih ušiju svoje zimske kape , i izi&dstroke;e u hodnik , ona dodade sniženim glasom : - Kakva Akademija ! Otišao je taj u Mali Mažestik . Na kleku i girice . -

Ko zna ima li u tome istine , posumnja Kaja . Kao što je teško dokazati i druge stvari koje je Dubravka pripisivala šefu . Da čupa obrve , i da ne izostaje ni sa jedne utakmice u ženskoj košarci , na primer . Ona je znala da drug Frndić nije baš noka cvećka , ali joj je isto tako smetalo kad bi čula kako ga Dubravka , zajedno s još nekima , na sva usta otrcava . Pa ipak , zbog jedne osobine veoma je uvažavala Dubravku . Za razliku od ostalih Amazonki s makazama , čije su se sve priče svodile na iznošenje uzbudljivih činjenica - da je taj i taj dobio na tomboli Saveza gluvih emajliranu grejalicu , da je nekome prona&dstroke;ena belančevina u mokraći , ili da neko ima zeta koji je u stanju da svakog živog stvora ubaci na magnetofonski tečaj francuskog jezika . Dubravka je kazivala zaokružene istorije , nasićene ukusom života i smrti , prave pravcate drame od kojih su mnoge poticale iz njene kuće , dešavale se njoj ili njenima . Kaja se ne bi nimalo začudila kad bi se ispostavilo da je i sam Postradali niko drugi do glavom Dubravkin sestrić .

Bila je Kaja upućena i u neke povesti koje žena u " Pergamentu " nisu imale , niti će ikad imati sreću da saznaju , jer ih je čula od Dubravke u vreme kad je ova još stanovala na Kalenićevom Gumnu , odakle su zajedno svako jutro odlazile na posao , i jer Dubravka nije običavala da istu stvar dvaput priča . Ona se seti tog čudnog drugovanja , u kome je njena koleginica bila aktivni , a ona pasivni partner , Dubravka govornik , a ona slušalac , i to toliko podre&dstroke;en i bezličan , da je Dubravka , govoreći , morala imati osećanje kao da se obraća čitavom tašmajdanskom stadionu . Treba li možda tome zahvaliti što joj godinu dana u drugim odeljenjima preduzeća ni ime nisu znali ? Što su je me&dstroke;u sobom , pominjali u negativnom obliku . " Ona što nije Dubravka " ?

- Ali , ni mi nismo lude - reče Dubravka , namigujući . - Mrvice , uskači u kaput . Meni četrdeset dinara bureka . Sa sirom . Jesi ukopčala ? Hajde , prijavljujte se , gladni .

Nastade silna graja . Žene stadoše da vade sitninu , i da ispisuju imena i dvocifarske iznose na cedulju , koju zatim utrapiše najmla&dstroke;em članu kolektiva . Kaja se tako&dstroke;e zapisa . Uopšte nije bila gladna , ali potajno odluči da od danas pa dokle god bude trebalo , dvostruko doručkuje ; ako se zaobli , delovaće ženstvenije , to je više nego sigurno , a i začetak guše će se u tom slučaju manje primećivati . Samo , zašto stalno šalju Mrvicu , zapita se ljubomorno . Zar ne bih i ja bila u stanju da kojiput skoknem do " Zdravljaka " i donesem tih nekoliko pišljivih paketića ?

Uostalom , nije važno . Njoj ponovo do&dstroke;e u glavu Dubravka , i ona se gotovo zagrcnu od zavisti . Čak i kad bih imala naviku da pričam , reče u sebi Kaja , šta je to čime bih druge mogla da zabavim ? Meni i mom ocu ništa se ne dešava . Ni on , ni ja , izgleda , ne zavre&dstroke;ujemo da se na nas više od dve rečenice utroši . Koga bi živog moglo zagolicati to što je moja majka , ubrzo posle poro&dstroke;aja sa mnom , umrla od zapleta creva , ili što moj otac ume ( jedino to , uostalom ) da opravlja bilijarske takove ? Možda bi mogla da iznese na videlo kojekakve detalje o ocu , ali u njima nema ničeg istinski tragičnog . U tome , na primer , da zaspi usred razgovora , svejedno da li je pre ili posle podne , i da li je tema zanimljiva ili ne . Hronična pospanost , posledica , po svoj prilici , zapaljenja mozga koje je još kao mladić , ne znajući , izdržao na nogama , dovodila ga je svaki čas u nepriliku , i ona ga zamisli u već klasičnoj pozi naivne odbrane od mogućne optužbe ili poruge : sa novinama dovoljno raširenim da mu zaklone lice ; taj njegov dremež bio je veoma tanak , i čim bi mu do ušiju dopro kakav sumnjiv šum , ili uobičajena reč aluzije , on bi se trgao , protresao novinama da pokaže kako je budan , i , zazviždavši , nešto u prigušenom stakatu , nastavljao da " čita " . Kaja se gorko nasmeši . Ne , taj veš nećemo prostirati .

Ali mi ga je i žao , pomisli ona . Mada me gotovo ničim nije zadužio . Žao mi ga je što je lažljivo razmetljiv ( onomad je pred nekim tvrdio kako je ni manje ni više nego dva puta pročitao enciklopediju " Sveznanje " ) , što nema svoje ličnosti ( kao ni ja , uostalom ) , i što svakome aminuje . Ona se bezmalo zastide pri pomisli u čemu njen otac nalazi najviše dušovno zadovoljstvo . On je , naime , smatrao da je propao dan ako se nije rukovao s nekim od ljudi koje ceni , po pravilu onih sa lekarskim ili inženjerskim titulama . Ne sedeo ili razgovarao s njima ( jer oni , kao ni njegova kći , nisu nalazili za mogućno da s njim razmene bilo kakvu misao ) , nego baš rukovao . Tako bi i kazao Kaji : " Sine , danas sam se u dva maha rukovao s inženjerom Lovrićem " ili " Jutros u jedanaest stegao mi je ruku doktor Aćimović " . Grozno ! Kaja se strese na mogućnost da Amazonke s makazama saznaju išta o njenom roditelju .

- Tog Protića - reče Nada - moj muž je upoznao u skloništu za vreme bombardovanja .

- Kog Protića ? - zapita Irma .

- Pa , tog s isečka - ubaci se Dubravka . - Kritičara . Što piše o problemu domaće pripovetke .

- Taaaako - reče Irma .

Kaja pogleda isečke koje je tog časa nalepljivala na zelene etikete . O ovome govore , zaključi ona , pročitavši pomenuto ime u dnu teksta . Ali istog časa upade u kljuse jedne davnašnje uspomene , i neko vreme ne iščupa se iz nje . Da , to je zaista tragedija sa početkom i krajem . Mogla bih im opisati , reče u sebi , kako je izgubio život tatin polubrat . Zacelo bi ih zgranulo i potreslo . ( Desilo se to strika Stanku pred sam rat , na odsluženju vojnog roka u Sarajevu . Dobio je , kao i obično , nedeljni popodnevni izlaz , dobro se oprao i kicoški izbrijao , uglačao koliko god je mogao cokule , utegao koporan , i krenuo u čaršiju . Najpre se ljudski zasladio kadaifom i sudžukom sa ćetenalvom , a onda otišao na glavno mesto vojničke zabave , pod vrtešku . Gledao je valjda čitavih pola sata one što su se vozili , i , u magnovenju , pošto se bio suviše približio letećim stolicama , nečija cokula ga je pogodila tačno u slepoočicu , i na licu mesta usmrtila ) . To je nešto , reče u sebi Kaja . Ne zaostaje ni milimetar iza onoga što je malopre ispričala Dubravka . Ali se naprečac rashladi . U tom slučaju , pomisli ona , valjalo bi stegnuti petlju pa reći i kako je do svega toga došlo . Reći da je tatin polubrat oblaporno i bestidno zavirivao pod suknje devojkama na ringišpilu . Ne , ja to posigurno ne mogu !

- Pročitala sam - reče Saveta . - Istina , priličan sam dunster za te stvari , ali mi se članak svi&dstroke;a .

Strika Stankova smrt , nastavi u sebi Kaja , sramna je i nikakva prema načinu na koji je završio taj Dubravkin . Leteo je ko galeb kroz vazduh , svet je bio pod njim dok nije ni slutio šta ga na dnu tog junaštva čeka . Tatin polubrat je , me&dstroke;utim , skončao kukavički , gledajući svet odozdo . Obe nesreće su , naravno , strašne , ali zar sam ja kriva što se ni onim što je strašno u našoj porodici ne mogu da podičim ! Činilo joj se da to i ne vodi unutrašnji razgovor , nego da hoda , pod moranje , po ćilimu koji joj uporno izmiče ispod nogu , i ona se najedared zateče u nedopuštenom priželjkivanju da joj i taj bezvredni otac što pre ode s ovog sveta . Najveća usluga koju mi može učiniti , šaputala je drhteći od poročnosti svojih misli . Tačnije , prva i poslednja . Nekoliko dana bila bi u središtu pažnje , Amazonke bi se oko nje vrtele , zapitkivale je ovo i ono , i bar na izgled s njome saosećale .

- Htela sam da kažem - reče Nada - da taj Protić svaki čas nešto kunja . Kad ga pogledaš , Žan Mare mu nije ravan , ali iznutra truo kao mušmula . Krajem ovog meseca , kažu , opet će na Golnik .

U nagonskom strahu , Kaja diže ruku od " zaraznog " isečka . Možda bi se tom svom glupom reagovanju već sledećeg trenutka nasmejala , da nije bila do guše u jednom posebnom , koliko složenom , toliko i pomračenom raspoloženju , i da joj pri silovitom pokretu uzmicanja sa četkice nije doletelo na uho nekoliko gustih i debelih kapi lepka . Glupača , promrsi na svoj račun Kaja , i potraži maramicu . No brišući se , ona utvrdi da joj je nastradao i čitav pramen kose nad slepim okom .

- Šta to radiš ? - zapita je Dubravka .

- Ništa - odvrati ona . - Umazala se gumiarabikom .

- Pravac kupatilo , zlatna moja - naredi Dubravka - pa to operi kako treba . Devojke - nastavi izmenjenim glasom - meni creva već odavno ne daju mira , a Mrvice još nema . Bogzna gde se ta sad smuca . Vala ćemo joj oduzeti mandat za donošenje bureka .

Kaja ode u kupatilo , u stvari u tesnu prostoriju sa lavaboom i neispravnim tušem ; nad umivaonikom odvrte slavinu sa crvenim kružićem , ali se iznenadi kad i otud poteče potpuno hladna voda . Opet kvar , pomisli ona više utvr&dstroke;ujući stanje , no žaleći što je tako , pa , čudno uzbu&dstroke;ena , opra ruke . Radila je to nežno i pažljivo , kao da je strahovala da će narušiti kakvu svetinju ako zbrza i smurdari . Mada je tu , u kupatilu , bilo neugodno studeno , i mada je tom osećanju još više doprinosio veliki pravougaoni prozor zastrt arabeskama ledenih kristala . Onda poče , ne menjajući ništa u načinu , da pere umazani pramen . Iskrivivši oči , ona zaviri u ogledalo nad lavaboom , i zadržavši dah , zastade da ispita svoje lice iz jednog ugla koji joj je otkrivao potpuno nove vidove njene ružnoće . Gledana s te strane , imala je zastrašujući naborano čelo , otromboljene podočnjake i usne , i neprijatno izduženo , gotovo kao vreteno , lice , na kome je bezmalo čitavu trećinu zapremao oljušten i cigličast nos . Beznadežno , prošaputa ona , i loptice što iz te reči poiskakaše kao iz čarobnjakovog polucilindra , stadoše da joj zaptivaju jednjak . Beznadežno ružna . Još prošle godine na nešto sam i sličila , ali sad sam ordinarna rugoba . Kojoj nikakve pomoći nema . Uobražavala je da će joj biti lakše ako se i dalje bude kinjila tom istinom ( ili je , možda , krijući od same sebe , računala da će se i na te , dosada nepoznate , vidove ružnoće navići , i prestati da ih primećuje ) , pa se pred ogledalom skameni u nemogućnom pokretu , sagnuta , i očiju iskrlještenih do bola .

Izvana dopre otegnut tutanj , od koga Kaji ustrepta džigerica . Nekontrolisano pritrča prozoru , razgreba ledenu skramu , i nad ušćem Save vide golemu dimnu pečurku . Srce joj je divlje udaralo . Na beloj plohi pod kojom je sužnjevala reka , primeti majušne ljudske prilike kako se pomeraju u usporenom trku . Sad razumem , reče u sebi rastreseno . Vojska razbija led . Izgledalo je to veličanstveno , smešno i dirljivo , i Kaja poput posekotine iskusi preneseno značenje te presudne scene , koja je istovremeno bila i izlazna kapija i ćorsokak , i spasenje i prokletstvo . Te se u nespretnom skoku vrati lavabou , otvori slavinu do kraja , i pod studeni mlaz poturi celu glavu . Razbijaju led , kikotala se i škrgutala zubima , a voda , koju je kao plameni jezik osećala svuda po ranjivoj lubanji , slivala se kao raso niz šest ili sedam pramenova , pa joj je glava morala sličiti na tek ulovljenu hobotnicu . To led razbijaju , grcala je Kaja zatvorenih očiju , saživljujući se sa svojim novim položajem , sa tim neumitnim točenjem iznad temena , i odlučujući da tako provede sav ostatak života . Ridala je i smejala se , ali je izme&dstroke;u dlanova čuvala čist žižak nade da će pre ili posle neko morati da bane na ta nezaključana vrata , neko iz Službe isečaka ili ( još bolje ) iz drugih odeljenja , gde su je čitavu večnost nazivali " onom što nije Dubravka " .

EPITAF

Čitav moj raniji život bledi pred onim što se sada sa mnom doga&dstroke;a . Dugo sam se kolebao dok nisam rešio da ostavim ovaj zapis o sopstvenoj propasti , o paklu koji me sve dublje uvlači u sebe . Što upornije pokušavam da sve sagledam u pravoj svetlosti , splet doga&dstroke;aja postaje zamršeniji , neizvesnost veća , strava potpunija . Kraj moga Uzglavlja ravnomerno otkucava časovnik ; svaki otkucaj mehaničkom jednoličnošću pomera u gotovo neprimetnom hodu dve velike skazaljke kao dve velike ruke ; u odre&dstroke;enom trenutku nastupiće trenutak moga konačnog pada . Uveren sam da će mi biti lakše ako sve ispričam ; tako ću onome što se zbiva oduzeti bar deo tajanstvenosti i neverovatnosti . Ne mogu a da ne zadrhtim pri samoj pomisli na ono što me svakog trena očekuje .

Sve je počelo jednog prodvečerja kada sam posle napornog rada izašao u šetnju . Vazduh je bio suv , tišina potpuna . Bilo je tamno i čudio sam se zašto se svetla već ne pale ; okrenuh se i poželeh da se vratim kući , tada videh da sam zalutao . Pošao sam brže , ali me je obuzeo jak osećaj da idem u prazno i da se ne vraćam , već naprotiv odlazim sve dalje . Kao za inat ne beše nijednog prolaznika ; hodao sam ivicom bezdanog kotla i mada sam pokušavao da se orijentišem činilo mi se da je svaki pokušaj ove vrste bezuspešan ; ja sam zalazio sve dublje i dublje u neprozirnu tminu .

U ovoj neočekivanoj situaciji obuzeše me prvo panika i strah ; ali doga&dstroke;aj je bio toliko čudesan da sam odmah zatim poverovao da sanjam . Ubrzo mi je , me&dstroke;utim , postalo jasno da sam zaista zalutao . Bio sam potpuno svestan svakog svog pokreta . Mogao sam trezveno da razmišljam i gospodarim svim postupcima , ukoliko se uopšte nešto pametno i korisno moglo u ovom potpunom mraku učiniti . Iako oko sebe nisam ugledao nijedan predmet imao sam savršeno osećanje prostora .

Iznenada , sasvim neočekivano , u beznadežnom tumaranju , kada mi je već dolazilo na pamet da vičem ne bi li me ko čuo , na&dstroke;oh se pred samim ulazom jedne zgrade koja je izronila iz najdublje tame . Gusti pramenovi magle raspršili su se , i prema zvezdanom noćnom nebu pružiše se visoka krila zgrade . Prozori su bili mračni i neosvetljeni , a čitava zgrada i zid oko nje behu opasani čudnim puzavicama sa širokim debelim listovima krupnim kao ljudske šake . Zastao sam opčinjen ovom neočekivanom slikom kao što zastaje žrtva koja oseti da je uhvaćena u klopku . Bio sam uzbu&dstroke;en , stajao sam pred kućom kao pred zabranjenim ulazom u opasno podzemlje , kao pred tajnom sopstvene svesti , pred opasnošću da sledećim učinjenim pokretom uništim samoga sebe .

Sumnje nije moglo biti : ovu kuću i ovu kamenu ogradu video sam negde pre ovoga . Nije trebalo da mnogo razmišljam gde i kada . Njena slika živela je na samome dnu moje svesti kao tajna škrinja u kojoj čami nekakav demonski duh ; živela je kao sasvim bleda slika koja nije u meni izazivala čak ni neku odre&dstroke;enu strepnju .

Ali , sada je ovo bio stvarni doga&dstroke;aj . Slika je postojala u spoljašnjem svetu . Kuća sa neosvetljenim prostorijama , sa spuštenim kapcima na prozorima zagledana u samu sebe , učini mi se da je opasna zamka u koju se hvata moja budna svest . Približih se još nekoliko koračaja i svaki od tih mojih pokreta uvlačio me je dublje u opasan predeo u kojem su um i razum nemoćni i slabi zaštitnici . U svesti ponovo obnavljam sliku te noći i osećanja koja su me prožimala . Hodao sam kroz prostor koji je postojao izvan mene , a istovremeno na neobjašnjiv način postajalo mi je jasno da prodirem sve niže ispod granice svoje svesti .

Ono što je iznenada unelo haos u moja trezvena razmišljanja bilo je baš to neverovatno saznanje da se slika moje podsvesti projektovala u spoljašnji svet i da sam ja upravo prolazio kroz takvu izvrnutu i paradoksalnu sliku . Besmisleno je tako nešto poverovati ; to bi značilo da je moja skrivena misao postala jača od čitave svesne usmerenosti moga organizma , da sam žrtva i igračka sopstvenih potisnutih sila ; ali , ja sam imao to osećanje koje je graničilo sa bezumljem ; sva moja spoljašnja čula uverila su me da ova kuća i ograda oko nje postoje kao i sve druge stvari u svakodnevnom i stvarnom životu . Tako sam se našao u žiži jednog istinitog doga&dstroke;aja , inače sasvim fantastičnog i za uobičajen razum neprihvatljivog . Ovo nije bio san , to je bila java , mada se činilo da ta kuća izvire pravo iz sna .

Nešto me gonilo da kroz kapiju u&dstroke;em u kuću . Izgledalo je , na prvi pogled , da je kuća pusta . Me&dstroke;utim , nisam mogao da se oslobodim utiska da me neko skriven iza ovih prozora posmatra i da je taj ludački pogled u stvari ono sto me je i dovelo ovamo . Taj nevidljivi čudak stajao je u nekoj od tih zamračenih prostorija i sugestivnom snagom primamio me do same ograde .

Obuze me jeza kada pokušah sebi da predstavim kako to biće izgleda . Crno kao i ova noć , kroz spuštene kapke zuri u svoju žrtvu koju je privuklo upornim fiksiranjem . Stojeći kao senka pred ovim zidinama što su preda mnom iznikle iz mraka bivao sam sve uvereniji da sam izašavši iz svoje kuće krenuo kroz mračnu jesenju noć nekim tajnim izokrenutim putem ka svojoj propasti , jer čovek je svoj jedini pravi neprijatelj , a jedina prava smrt je ona koju sebi zadaje sopstvenom rukom .

Okrenuo sam se na suprotnu stranu od ove kuće za koju bih najviše želeo da je samo privi&dstroke;enje . Krenuo sam na drugu stranu beskrajnog prostora ; ni sam ne znam da li sam silazio ili se penjao ; bio sam jedino svestan da se vraćam . Docnije da bih se smirio , počeh sebe da uveravam da sam svakim korakom sve dalje od one aveti koja me vreba iz velike kuće , da mi više ne preti nikakva opasnost . Želeo bih da je bilo tako , ali sam znao da nije tako .

Od te noći zapravo počinje strašna priča koja još ni do danas nema svog pravog kraja . Nastupali su izvesni trenuci kada me je obuzimala obamrlost ; u svesti mi se javljao samo jedan svetli krug u čijem je središtu bila slika zamračenih prozora koji su pod zvezdanom svetlošću sijali kao velika ogledala . Svakoga dana u odre&dstroke;eno vreme javljala se ova moja bolest , samo što je krug postajao širi i veći , a slika , u ovom slučaju obična iluzija , oštrija i upečatljivija . Gde je trebalo tražiti pravi uzrok ovim napadima vrtoglavice i opčinjenosti ? Nikada do tada nije mi se ništa slično doga&dstroke;alo . Moje biće je naglo bilo uzdrmano teškim i muklim udarcima koji su izvirali iz najvećih dubina organizma . Da bih se oslobodio opsesije , zatvarao sam oči i smirivao se koliko je to bilo moguće u ovom stanju . Pokušavao sam da se zagledam u samoga sebe , da u ponoru svoga razumnog bića sagledam pravi začetak svih neobičnih slika koje su u izvesnim momentima postajale oštre i jasne kao sama stvarnost .

Moja nada da ću na ovaj način iskoreniti svoju bolest i osloboditi se svih slabosti bila je neostvarljiva ; ništa , ništa nisam video sem potpune tame koju presecaju povremeni krugovi svetla što se gube kao zvezde u beskrajnoj dubini . Ali i to je bilo užasno saznanje da sam i sam ponor bez dna , da moje oči i moj razum nisu u mogućnosti da prodru u taj prokleti pakao . A dok postoji i najskriveniji deo moga bića kojim nisam u stanju da gospodarim u potpunosti , dok postoji i najbezazleniji pokret koji izmiče mojim zapovestima i kontroli , ja sam prepušten svim strahotama i svim rušilačkim energijama , mogu očekivati da me prva zla sila dohvati i raznese .

I sama pomisao da bi se moglo dogoditi da se ponovo na&dstroke;em pred onom kućom sasvim me je onespokojavala . Prestao sam da izlazim ; čovek začas zaluta , posle nema vremena za kajanje . Nikada nisam osetio želju da još jednom osmotrim utvarnu zgradu . Kunem se da nisam i svako mi mora verovati da je tako ; pa ipak ja sam otišao tamo , otišao sam protiv svoje volje . To se dogodilo tako nerazjašnjivo da i u trenutku dok ovo pričam ostajem zapanjen . Nisam želeo da idem , ali jednoga popodneva moje noge se same pokrenuše . Uhvatio sam se za naslon stolice , me&dstroke;utim svaki predmet koga sam se prihvatio predstavljao je slab oslonac u ovoj suludoj borbi . Što je moja svest upornije zahtevala da se nikud iz ove sobe ne pomerim , to je unutrašnja sila u meni postajala jača , jedno moje drugo biće posezalo je za prostorom i slobodom . Pokret se izmicao mome razumu . Vikao sam , ube&dstroke;ivao sebe da je ludo , manijački opasno bilo kuda krenuti , ali taj moćni pokretač u meni nezavisno od svakog svesnog uticaja upravljao je čitavo telo u nepoznatom pravcu .

" Čuvaj se Benjamine ! " govorio sam glasno i usplahireno sam sebi . Pade mi na pamet da bi bilo dobro da se zaključam u stanu i kljuć bacim negde napolje ; no ni to nije značilo da ću savladati svoju duboku težnju ; kroz zid , kroz prozor , kroz svaku prepreku probilo bi se moje unutrašnje biće . Ovaj probu&dstroke;eni i tajni deo bića pružao je svoja skrivena čula na sve strane kao velike pipke .

Moj pokušaj otpora pretvarao se u histeriju ; besneo sam , vikao , preklinjao . A opet , hodao sam , sve brže , sve sigurnije , sve strasnije , vo&dstroke;en nagonom . Video sam sve oko sebe razgovetno i jasno . Hodao sam samom ivicom visokog zida stavljajući nogu pred nogu , klatio se izme&dstroke;u neba i zemlje , izlažući sebe opasnosti da se srušim i nastradam .

Tada sam ugledao one oči . Izbuljene , radoznale i nemirne oči . Moje oči . Zurile su u mene kroz velike prozore . Nikada ne bih prepoznao ni jedan deo svoga tela , ali oči uvek . One su me posmatrale pažljivo , ispitivački , one su bile spolja . Tada sam osetio da je dubina u koju sam utonuo strašna i da je moj razum zauvek potisnut snagom koja je jača od njegove .

Ni u čemu više ne mogu da na&dstroke;em neki sistem , red , logiku . Pokušao sam da skočim sa vrha zgrade . Odbacio sam se , padao , padao i kada sam pomislio da sam mrtav ponovo sam stajao na nogama , a oči su me podrugljivo posmatrale sa strane . Pokušao sam da bežim , mlatio sam i rukama i nogama , pokretao sve mišiće u ritmu pokreta , ali nisam uspeo da se maknem s mesta . Bio sam paralisan . Sam sam sebe uništavao i proždirao ; nije u tome bilo moje volje , a još manje moje želje . Gledao sam sebe svojim očima , tim velikim životinjama koje su igrale u mraku kao dva razjapljena plamena .

To je sve . Vratio sam se u svoju sobu . Sve snage naprežem da zaštitim sebe u ovoj samoubilačkoj borbi . Ali , moja ruka je već podignuta , sečivo se već blista u zraku ; u trenutku kada najviše budem želeo da živim , " ono " će izdati sudbonosnu naredbu , zadaću sebi poslednji , smrtonosni udarac , ruka će mi zariti nož u le&dstroke;a .

Inače , već gubim razum . Ja visim u prostoru . Ne mogu da ga izmerim ni sa jedne strane . S obe je beskrajan , i na jednu i na drugu stranu se pada dugo bez nade da će se ikada dosegnuti do dna .

Kako je došlo do povlačenja , kako se našao na vrhu brda , sam u kućici - toga se u prvi tren ne sjeti . Koliko je spavao , ni to ne zna . Zahvati ga jeza . Raskolači velike modre oči . Zagleda se kroz vrata u pust , beskrajan prostor ; zatim svrne pogledom u mračan kutak prazne planinske staje . Studeno je . Protrno . Sve to potraja , što bi dlanom o dlan .

Potmulo zatezanje , koje su izazivali bolovi u listu lijeve noge , vrati mu uspomene na jutrošnje doga&dstroke;aje .

Izgleda mu da je to bilo davno . Da nije bolova i da se tišinom ne prolama daleki fijuk topovskih granata , pa onda prasak i tutnjava , koja traje nešto duže , kao da se sa štropotom odranja planinski greben , povjerovao bi , da se jutros uputio na izlet i da se , sustao od puta i uljuljan u san svježim gorskim zrakom , zavukao u topli kutak i zadrijemao .

Jutros je odred od stotinjak boraca pod komandom Ivana Bilca vodio puna tri sata krvavu borbu . Padali su ljudi košeni rafalima mitraljeza i zasipani vatrom bacača . Pamti , kao da mu sad netko u uho došaptava , posljednju komandantovu zapovijed : " Štedi municiju ! Ga&dstroke;aj u sigurno ! " Ranjenik opipa oko sebe . Puška je uz njega . Još su ostala četiri metka , peti je u cijevi . Svega ih je ispalio petnaest . Sjetio se , da je jednom oborio Nijemca s naočalima , kad je izvirio iza stabla i upravo naciljao u njega . S prisebnošću iskusna i hladna ratnika prislonio je prst na oroz i otkačio ... Bitka je trajala sat , dva , tri . Koliko se još nakon toga vodila , ne može dozvati u sjećanje . Jednom , dok je na lijevom krilu bjesnio okršaj prsi o prsi , njega je , kad je htio preskočiti iz jarka u jarak , zakačio metak . Kriknuo je . I ni zuba nije obijelio . Otvorivši oči još jednom , prije nego je utonuo u san , ugledao je nad sobom Marino lice .

- Što ti je , Petre ? - upitala ga je .

Nije odgovorio .

- Boli li ?

Posljednje što je čuo , bilo je :

- Proći će , sve će proći ...

Došlo je zatim do nagloga povlačenja . Neprijatelj je bio nepopustljiv . Bilo je mrtvih i ranjenih . Mrtve je trebalo ili pokopati ili odvući sa sobom , ranjene liječiti ... Pa dobro , zašto i njega nisu odvukli ? Ne optužuje ih . Možda nitko od njih nije živ ; možda je on najjeftinije prošao! ... A Mara , a komandant Ivan Bilac , a vodnik Jakov , a njegov najdraži drug Zoran , toliki drugi , gdje su ?

Kraj ne poznaje . Prvi put je ovdje . Prvi put promatra te planine , šume , pustoš . Tko zna kakvi su ljudi ti gorštaci , što žive daleko od grada i civilizacije ? Nare&dstroke;enje je glasilo : " Što je moguće više zaobilaziti sela ! " Ipak to nešto znači . Svejedno ga nije mnogo zabrinjavalo . Valja utvrditi , kakve su njegove fizičke snage . Da li će istrajati do prvoga sela ? O tome nije više mislio .

S naporom se pridigne s ležaja . Opre se rukom . Ne obazre se na laku bol u nozi . Sjede . Učini mu se , da se kućerak vrti polako početnom brzinom , zatim sve brže . Sve potone u mrak , gust , gušći . Ublijedio je . Čelo mu se orosi znojem . Muka ga neka ukliještila u želucu . Još mu je mračno pred očima , još igraju hiljade , stotine hiljada sitnih vatrenih iskrica .

Trebalo bi da ponovo legne . Da se prepusti ? Od čekanja nema koristi . Život ga je naučio , da treba sam sebi pomagati .

Petar se , kao da nije ranjen , hitro odbi od zemlje i stane na noge , zatetura . Noga mu je utrnula , kao da nije njegova . Opipa je rukom . Hladna je . Pokuša je sagibati . Ne može . Stopalo se odrvenjelo . I kad čitavim tijelom pokuša stati na nj , izgleda mu da će se prepoloviti .

Namršti čelo i stisne oči , pa tresne glavom dvaput-triput , kao da tjera sve te sumnje , koje su se namah sručile na nj kao slap hladne vode .

Držeći se zida kao dijete , koje je prohodalo , dovuče se do vrata .

Nebo je mutno . Naslagali se crnosivi oblaci i nepomično stoje . Zimno je . Ne duše vjetar . Studen zrak štipa za obraze . Miriše na snijeg . Svuda uokolo tišina , mrtva . Na stablu , kojemu su se grane spustile do razdruzganoga krova kućerka , zatreperi listić i otrgnut leluja u zraku , nošen strujom , pa se spusti na zemlju i klonulo legne . U daljini se usukale planine , jedna za drugom , jedna veća od druge . Neke se , one udaljenije , posule snježnom bjelinom .

Petar popostane na vratima . Pro&dstroke;e čitavih desetak minuta , dok izbi na suprotnu stranu kućerka . Zagleda se širom , rastvorivši svijetle plave oči . Gleda u daljinu , kojoj , čini mu se , nema kraja . Trese se kao riba na ostima . Da li je to zbog neizvjesnosti , samoće , bolova , puta koji je pred njim , ili bilo čega drugog - ne zna . Zubi mu brboću , da se sam čudi , kako tako glasno i zvonko udaraju . Blijedo i upalo lice još većma se produljilo , podočnjaci , ionako modri , sasvim pomodreli , zacrnjeli se .

Put ga vodi prema jugu . Tamo su oni krenuli . Iako nigdje u blizini nema nikakvih tragova , tim su pravcem zacijelo udarili . Kamo ?

Pred njim , niže , prostro se rijedak šumarak . U njemu je šumilo kao daleka izvorska voda . Zatim se prorje&dstroke;ivao . U planinskom sutonu , koji se hvatao zemlje , odjednom su kao aveti stala stršiti usamljena stabla . Petru se učini , da se približavaju jedan drugome , da se stapaju u crnu , sve crnju masu , koja se , tjerana nekom jačom silom , poče , grozničavo prijeteći , talasati , kao da se valovlje uspjenilo , stalo nadimati i golemi talasi propinjati . Protare oči ... Planina se blago , sve blaže spuštala u malu uvalu izme&dstroke;u dvije gore , pa se opet sve okomitije i strmije uspinjala prema vrhu obraslom rijetkim grmljem , koje je potpuno iščezlo , kad se uspravno prema nebu izdigla gola i od vjetra i kiša posivjela hrid .

Dalje nije vidio . Što je iza toga planinskog vrha ? Dočaravao je sebi blago spuštanje ljute goleti u svjež , pitom šumarak , pa dolinu , bogatu i plodnu , kroz koju se probija bijela cesta , što vodi u neki dalek kraj , gdje stanovnici ne znaju za rat . Smjestili su ga u bolnicu , u topao i čist krevet , nahranili su ga , izliječili , i on je opet zdrav , on je opet pravi Petar , koji se , pun zahvalnosti prema svojim dobročiniteljima , prihvativši pušku , vraća drugovima ...

Noć će se za koji čas spustiti . Ne može nikamo . Nije , izgleda mu , sposoban za tako dalek i neizvjestan put . Umoran je , spava mu se , jedva se drži na nogama . Sutra će krenuti . Kamo sreće , da je to odmah , čim se probudio , učinio !

Hramljući , dovuče se do ležaja . Sjednuvši opipa ranu . Zavijena u prljave prnje , sad još i krvave . Pomodrela je . Ništa , to je , zaključi , od hladnoće . On je uvijen u kratak kaput talijanskog kroja . Potraži torbu . U njoj je bio komadić kruha , posljednja zaliha . Pojede ga i , spustivši se na ležaj od suha lišća , koji mu je zacijelo Mare postavila , lako , kao da pustih dana nije spavao , usne .

Noć je pala .

Ni dobro se nije umračilo , a snijeg je počeo promicati . Osniježio je stabla i grmlje . Nahodio je i oslavio je sve do zore , zatim je , kao da ga je netko rukom zaustavio , prestao .

Petar se probudio . Duga zimska noć , tvrd san i svjež planinski zrak dobro su mu prijali ; čitavu noć se nije budio . Začudio se , kad je ugledao snijeg . Protare oči . Da , snijeg je , razveseli se čudno , mek , suh , snijeg , koji je brda osniježio i stabla popao . Za tili čas mu pobudi već davno uspavana sjećanja . U tom primorskom i lučkom gradu , gdje je ro&dstroke;en i gdje je odrastao , snijeg je prava rijetkost . Kad napadne i za centimetar visok , nastane ludost od veselja . Svi mu se , bez razlike dobi , raduju . Oni - mladost - izjure na ulicu i udaraju prolaznike , osobito djevojke , do mile volje ...

Već je bilo svijetlo , oblaci su , bijeli kao veliko neprozirno platno , koje se natkrilo nad zemljom , stajali nepokretno . Sunca niotkuda . Skrilo se duboko iza oblaka , kao da se zauvijek izgubilo . Petar je stajao na vratima , trljao ruke i pljucketao u njih . Dohvatio je grudu snijega i njome protrljao lice . Krv mu šikne u obraze , uši mu se zažare ; rumenilo je ubrzo ustupilo mjesto blijedoći . Imao je muke dok je učinio nekoliko prvih koraka , poštapajući se kratkom talijanskom puškom . Ohrabri se . Nekako će se dočepati cilja . Osjećao je i manje bolove u nozi . A što bi učinio da je izgubio obje noge , ili ruku i noge? ...

Prebacujući preko ramena torbu , u kojoj bijaše par prljavih vunenih čarapa i košulja sva u dronjcima , koju je čuvao iz tko zna kakvih razloga , osjeti glad . Zaviri u torbicu , skupi mrvice , me&dstroke;u kojima je bilo i duhanskih , halapljivo ih prožvaće . U ustima mu gorko . Dohvati grudu snijega i lizne jezikom . Osvježi ga , zatim ispljune . Ponovi to još nekoliko puta .

Baci brz pogled oko sebe . Kućerak je ostao pust , ležaj prazan . S nekom neodre&dstroke;enom tugom - da li zbog toga , što napušta tu usamljenu , uz srce priraslu kućicu , ili zbog nečega drugog - stade se spuštati lakom strminom prema šumarku .

U početku je išao brzo , ne ćuteći ni umora ni gladi ni rijetkih bolova . Tišina i pustoš ga je okruživala , a nije se osjećao ni usamljenim ni nemoćnim . Odmicao je gotovo bez misli . Suhi snijeg je škripao pod nogama . Uživao je u tome ; zabavljao se tom jednoličnom škripom , nasla&dstroke;ivao se , što po bjelini prvi gaca . Često se osvrtao i gledao svoje stope . Nisu bile , začudi se , dvije obične ljudske stope , već tri znaka : jedan počavlani potplat , pa sami prsti ( jer na cijelo stopalo nije mogao stati ) i najzad kundak puške , malen , uzak otisak . Stope , stope , stope ... Petar se zaustavi . Zamisli se . U toj tišini i pustinji , me&dstroke;u planinama , on sam i njegove stope ! Strese se , da li od straha , što je sam , ili od nekoga neodre&dstroke;enog ponosa - ne zna .

Šumarak bijaše rijedak ; vidjelo se s jednoga na drugi kraj . S visokih stabala otkidalo se granje i snijeg je padao s tihim štropotom . Petar bi se svaki čas zaustavljao . Jednom mu gruda snijega okrznula rame . Jako se preplašio , a zatim je namjerno išao uz stabla želeći da mu opet netko , makar i gruda snijega , napola smrznuta , dodirne rame . Tomu se radovao , jer je on ipak u toj pustoši živ ljudski stvor . Neka , neka ga nešto dotakne . Možda je to nijema radost prirode , što u ovo doba , kad je sve živo napušta , vidi jednoga od svojih . Možda , možda je to njen posljednji pozdrav njemu , Petru ... Usne , blijede i suhe , zaokruži zagrižljiv , pakostan smiješak .

Izašavši iz šumarka , zastane . Nigdje nikoga , niotkud glasa . Kroz razdrtu vojničku bluzu , pretijesnu i malenu , strugao je leden uzduh . I hlače su mu bile poderane ; na nogama je imao dobre opanke , no jedan je strpao u torbicu , jer mu ranjena noga nije podnosila nikakva tereta . Do ušiju mu je propala kapa s izblijedjelom petokrakom . Od hoda se zagrijao ; zaustavivši se , nije osjećao hladnoću . Ohladivši se , poče drhtati . Prisloni se uz stablo . Ono ga pridrži . Otpljune i zakašlje , da je sve jeknulo od njegova promukla glasa . Zagleda se u vrh planine . Bio je daleko ; gora se strmo uzverala . Činilo mu se , da se taj vrh , što duže promatra , sve većma udaljuje , da se i sam propinje i uzdiže . Još samo malo , pa će se spojiti s olovnosivim nebom .

Petru kao da odjednom netko rukom odstrani sve te mračne , zbrčkane misli . Snaga i volja su mu potrebne ; on će izdržati , tijelo će se pokoriti . I kad korakne čitav metar naprijed , pušku držeći u ruci kao štap , zabode svoje zdrave šiljate zube u pomodrelu usnu . To je bila jedina reakcija na strašnu bol od rane u nozi . Ništa . To je neznatno .

S iskustvom starog ratnika izabirao je kraći put . Svejedno je išlo sporo . Što se više udaljivao od stabla , pod kojim je maloprije otpočinuo , činilo mu se , da se planina odmiče , i da u toj ludoj , razuzdanoj trci ostaje sam , prepušten sebi , onemoćao . Kao da se zapodjelo neko nevidljivo natjecanje izme&dstroke;u stabla i planine .

Vrijeme se nije mijenjalo . Petar je vjerovao , da će se nebo raspuknuti , da će se ukazati beskrajna čista modrina i sunce , iako zimsko i slabo , obasjati zemlju , povratiti joj mladost i snagu . Kako samo jedna sunčeva zraka čini ljudski život vedrijim , misli smjelijima , kako sve u čovjeku živi nekim posebnim životom , kako ga sve veseli , kako ga sve razvedrava , kako i one najcrnije slutnje grije nekom toplinom !

Sunce se nije pomolilo .

Što se planina stala okomitije propinjati kao nezauzdan konj , Petar se sve većma vucinjao . Postepeno je gubio snagu . Disao je plitko , na mahove mu je ponestalo zraka , da je morao stati , svom težinom se prisloniti na pušku , rukom pritisnuti grudni koš i čekati da predahne . Lice mu je naizmjenično blijedilo i crvenjelo . Onda je disao brzo , često , kao bolesnik . To ga je još više umaralo . Znoj mu je oblio lice i čelo ; u čitavom tijelu osjećao je klonulost i slaboću . Snaga ga je napuštala ; nije imao volje da krene naprijed . Prsti na rukama su mu otekli ; nije ih mogao stisnuti u pest . Najzad bi se mrak spustio na oči . Planina bi se vrtoglavo okretala oko njega . Ruke je , bacivši pušku , širio , tapkao je neodre&dstroke;eno u zraku , tražio bilo kakav oslonac . Nije ga nalazio . Polako se spuštao na zemlju i ruku zario u snijeg . Ostajao bi tako nekoliko minuta , ne znajući , što dalje da čini .

Stalno gonjen sumnjom , da li je od stabla do mjesta , na kome se sad nalazi , dobatao na pola puta do vrha planine , čas je sebe sokolio , da je prebrodio mnogo više od toga , čas opet , da se nije makao s mjesta . Postavljajući sebi pitanje i pronalazeći munjevite odgovore , proći će mu čitav dan . Vrijeme ne čeka . Moglo je biti podne , možda manje . Zimski su dani kratki . On se uputi .

Snijeg se mjestimično smrznuo , bio je klizak i odmicao je pod nogama . Posrtao je . Osjećao je i veće bolove . Rana ga je stezala . Noga mu se ukočila , pa ju je vukao za sobom , kao da nije dio njegova tijela . To mu je usporavalo penjanje .

S kojim bi bolom i razočaranjem pogledao oko sebe , kad bi vidio , da je ugazio na smrznuti snijeg i vratio se natrag ! Činilo mu se , da se vratio za čitavih deset metara . Bio je ljut na sebe , bjesnio je . Ali je sebe uvjeravao , da mu to ništa ne pomaže ; hladnokrvnost , ustrajnost , strpljivost .

" Pa ipak " , zaključi , " daleko sam odmakao " .

Upre pogled prema vrhu planine . " Blizu sam " , ohrabri se . " Samo naprijed ! "

Samo tih nekoliko prvih desetaka koraka bijahu doista čvršći , sigurniji koraci . I Petru se činilo da je više prevalio sad nego otkako se uputio . Ustrajati , samo ustrajati , poticao je sebe .

- Ne mogu , ne mogu više - kriknuo je u prazno , slomljeno , gnjevno spustivši se na kamen pokriven snijegom .

Tko zna , koliko je već sjedio ? Bio je bez misli , bez odluke , bez volje , kao da mu je sve iščupano . Nemir ga je čitava zaokupio . Pogledao je na vrh planine . S malo volje , pomisli , mogao bi tamo stići . Okrenuo se : stablo se gubilo u daljini , bivalo sve manje . Rezultat ga je zadovoljio . Da se uvjeri , još jednom baci pogled gore na vrh planine .

Još samo stotinjak , nešto više koraka , i on je spašen .

Sve više je posrtao , padao , ležao dugo na snijegu , pa opet ustajao .

- Ne mogu , ne mogu više - ponavljao je u sebi neprestano , i ponovo se dizao često popostajući .

Brojio je : jedan , dva , tri , četiri , pet ... - veseleći se kao sretan otac čiji je dvogodišnji sin naučio brojiti do pet . Petar je prebrojavao svoje vlastite korake od mjesta , gdje je pao i odakle se odmakao , dok ponovo nije posrnuo i stropoštao se . Upirao je izbezumljene poglede u vrh planine , koji mu se činio nedostižan . Kod ponovnog brojenja rezultat je bio slabiji . Samo je tri koraka napredovao , svega tri . Odlučio je da baci torbicu i pušku . Bit će mu lakše . No brzo je odustao . To je njegova vojnička sprema . Tko zna , koliko je njegovih drugova zaglavilo za tu pušku . Stegne je čvrsto , kao da se boji , da mu je netko ne otme .

I posljednji put se podigne . Korakne sasvim nesigurno , zatetura , uzdrži se , zašepelji još jednom , kao da ga je netko žestoko odgurnuo od sebe , zagnjuri u snijeg . Opruži se , koliko je dug i širok .

Iz blijedoga upaloga lica iscije&dstroke;ena je i posljednja kap krvi , iz ruku sva snaga . Malaksalost ga je svladala čitava . Nema više u njemu ni zrnca volje . I njega će , kao i to grmlje oko njega , popasti kitina ...

Kako je lijepo živjeti ! Misao zaroni duboko u Petra , razli se kao vrela tekućina , koja ispunjava sve pore , čitavim njegovim tijelom , i stane ga grijati . Kako je lijepo živjeti ! Stade mu u srcu , u mozgu , u svijesti sve snažnije , sve prodornije odzvanjati ta krepka misao , vraćati mu snagu , koja ga je napuštala .

Petar se uspravi . Zagleda se u vrh planine , dugo , razborito nešto omišljajući . Uistinu su male i neznatne njegove snage , da bi se uspeo do vrha , ali mora . Ima u njemu još nešto , nešto što ga neće napustiti , snaga čežnje , uvijek žive , neuništive ljudske čežnje za životom . Već nakon prva tri koraka posrne i padne . Dobro , pao je . Ništa za to . On će puzati ! Puzat će i dokopat će se do vrha . Dokopati se - to je njegova čvrsta riječ .

Poče puzati . Pušku je i torbu prebacio preko le&dstroke;a . Ranjenu nogu vukao je za sobom , kao da nije njegova , rukama i zdravom nogom se odupirao . Zaista mu je lakše . Odmiče polako , sigurno . Ojunačen tim malim napretkom , požuri se . Od vremena do vremena bi se zaustavio , dunuo u zamrzle ruke , zatim nastavljao . Uvijek je sebi postavljao neki cilj . Dok izbroji pet , stići će do onoga grma . Namjerno je sporije brojio . Do grma je stigao izbrojivši samo četiri . Uhvatio se u laži , jer je otezao brojenje . Drugi put je stigao tačno . U redu , treći put je nešto zakasnio . Ništa , to mu se moralo dogoditi , jer je precijenio svoje snage .

Petar očeliči volju , napne sve svoje snage , počne puzati brže . Nije popuštao . Puzao je potrbuške . Laktovi su mu utrnuli , poderao je bluzu , i košulju , i džemper , pa mu je golo meso dodirivalo smrznuti snijeg . Osjećao je , kako ga studen nagriza , ali je još imao toliko volje i toliko upornosti , da svlada i ta iskušenja . Klonulo je svaki čas spuštao glavu , naslanjao je na snijeg , da se ohladi , pa stenjući puzao naprijed . Svaki centimetar puta izazvao mu je radost . Čelo mu se ovlažilo hladnim znojem , iz očiju je izbijao neki vatren žar , vruća , strasna želja , da pobijedi .

Ipak bi od vremena do vremena slabim glasom napuštena i ostavljena čovjeka prošaputao .

- Ne ... ne ... ne mogu , ne mogu više ... - i taj njegov vapaj odjekivao je u praznini oko njega očajno i bolno .

Tada bi on s trunkom volje i sa snagom , koja se još duboko skrivala negdje u njemu , zamahnuo jače , odupro se rukom i nogom i bacio naprijed za čitavu dužinu tijela . Koliko je tih trunaka volje skriveno , koliko ih ima još uspavanih u čovjeku ! Petar je , kad god se činilo da je sasvim savladan , da mu smrt može biti spasenje , uvijek iznova nalazio trunak volje . U čovjeku , u prostorima njemu neznanim klokoće izvor , iz koga neprestano izvire neuništiva ljudska moć , neiscrpiva čovječja energija . On će je crpsti . Dok ona traje , on će živjeti , borit će se .

Daleke planine skrivale su se u tamnosivu sumaglicu , suton se njihao i spuštao na zemlju , kada se Petar uzverao na vrh planine . Čitavih deset minuta nije ništa mislio ; gledao je u daljinu , gledao dugo , radosno , neka mu se oči nasite .

Pod planinom se steralo malo polje sa stogovima sijena , koje je snijeg odjenuo u bijelo platno . Zatim se opet pomolio blagi vrh humka obrastao rijetkim ogoljelim stabaljem a prijeko se planina naglo rušila prema dolini , kroz koju se zmijoliko probijala cesta . Urijetko bijahu razbacane male seoske kuće , u kojima su se palila prva svjetla . Iza njih , daleko , usukale se planine , jedna veća od druge , jedna strmija od druge , vrh do vrha , klanac do klanca . Petra to ne zabrine . Njemu je do ovih kućica , u kojima škilji svjetlo , kojega toplinu osjeća i na ovoj udaljenosti i koje ga neodoljivo vuče , daje mu snagu , tjera ga naprijed .

Mrknula je noć . Ispred i iza njega sve je utonulo u debeo zimski mrak . S planine se digao hladan gorski vjetrić . U Petru još nije sazrela odluka . Stajao je sam na vrhu puste planine i očekivao ... Pušku je i torbicu prebacio preko ramena , ruke ugurao u džepove , da mu se zgriju .

Stane se spuštati . Odlučio je : sići će u tu malu planinsku dolinu , uvući će se u stog sijena i dočekati sutrašnji dan .

Sporo je silazio spotičući se i urličući od bolova u nozi . - Čitava bi se planina ispunila njegovim jaukom . Zastao bi čas i slušao svoj daleki glas , koji je , kako se udaljivao , dobivao nekoliko tonova više , kao da se odnekud , iz daljine , prosipa čitava kiša zvukova ...

Ponekad se , ne mogavši se suzdržati , kotrljao , prevrtao se kao balvan , koji su ljudi namjerno spustili nizbrdo , da se previše ne umaraju . Nemoćno je pružao ruku , da se bilo čega čvrsta i sigurna dohvati . Nije mogao . Sve mu je izmicalo iz ruku , ali ga je grmlje , za koje se hvatao , bolo , ili se otkidalo ne mogavši zadržati težinu njegova tijela . I kad se nekoliko puta uzastopce prevrnuo , bespomoćno je gledao oko sebe ne znajući , da li će se igdje zaustaviti , da li srlja u bezdanu provaliju , koja znači kraj svim njegovim patnjama ... On hoće živjeti !

Sav se izubijao . Ne boli ga samo u ranjenoj nozi . Sad ga boli svagdje u le&dstroke;ima , na ramenima , u kukovima , glavi , rukama . Iz ogrebotina po licu i po rukama izbija krv , slaba , mlaka krv . Petar je obliže , protrlja ogrebotine snijegom , pa opet nastavi mučni put , odlučan da se više neće valjati kao klada . Ne može . Nema snage . Prepušta se . I opet se kotrlja , kotrlja . Boli ga . Jauče .

Noć je pala . Nigdje nikakva svjetla . Nebo nepomično . Olovnosiva masa oblaka miruje . Ni zvijezda . Ni mjeseca . Nikakva glasa . Nikakva krika . Ni daleke potmule tutnjave topova .

Petar napinje vid . Tare oči . Ne vidi dobro . Duboko diše . Umorio se . Sasvim je klonuo . Pa prevalio je dobar komad puta , ranjen , gladan , sam , kao da je to jednostavno ! Više se ne kotrlja . Puzi , opet puzi , četvoronoške . Ranjenu nogu vuče za sobom . Sasvim je omlohavila .

Zastane i zabrine se . Mora , mora da je već stigao u dolinu . Nešto gorostasno mu se ispriječilo na putu : stog sijena . Petar se baci na posao , razgrne snijeg . Sijeno zamiriše . Opojan miris razdraži mu nosnice .

Bežaj je udoban . Zavuče se u nj . Toplo je , kao uz ognjište . Popostavši u toj toplini nekoliko minuta , zagrijavši se i protegnuvši se , osjeti glad . U torbici nema ni mrvica . U ustima mu je gorko . U crijevima klokoće kao u loncu . Oči mu se od umora sklope . Zaspi .

Razdanilo se , kad se izvukao iz mekoga ležaja . Nije se naspavao . Često se preko noći budio od bolova , koji su mu svrdlali u nozi . Tek što bi se smjestio i , ne ćuteći bol , sklopio oči , budio bi se s težinom u glavi , u udovima , u čitavu tijelu , i stao se prevrtati , dok opet ne bi , skrhan umorom i gla&dstroke;u , utonuo u neko snatrenje , koje mu je kidalo živce , ispunjavalo ga nemirom , zbog toga se trzao ... Bilo mu je hladno , pa je navlačio na se još i više sijena i sav se prekrio .

Pokrov oblaka jutros se na više mjesta raspukao , oblaci se razdvojili i gdjegdje se ukazalo plavetnilo . Sunce se , prikriveno paučinastom navlakom , sporo pomicalo , bacajući na zemlju mutnu žutu svjetlost . Planinski vjetrić je golicao lice .

Otrese sijeno sa sebe , potraži pušku i torbicu , pa prebacivši ih preko ramena , zastane . Jedva se držao ; ranjena noga mu je utrnula . Jučer ujutro , kad je ustao , učinio je prvih nekoliko koraka i s pomoću nje . Danas se na nju ne može nasloniti , ni stopalom dodirnuti tlo . Skine pušku i poštapajući se , stane hodati .

Jučer je krenuo na put s više volje , zanosa , snage . Jutros kao da je zanos otupio , volja splasnula , snaga iščezla . Da li je to samo trenutak klonulosti , iznemoglosti , onaj trenutak tako čest u životu , kad se čovjeku čini , da su svi napori jalovi ? Da li je to samo kratko neraspoloženje , koje treba svladati ?

Mlako zimsko sunce za tili čas uperi snop svjetla na zemlju . Sve zaigra u hiljadu boja . Šumarak , kojemu je on morao prići , rasprostre gustu crnu sjenu . S vrha planine bljesne zasljepljujuće svjetlo . Kroz plavičastu maglu , koja se lijeno vukla planinom i rasukala kao ča&dstroke;av tvornički dim , sunčeve zrake počnu se sve oštrije , upornije probijati . Oblaci su se razmaknuli živahnije . Modra pukotina se širila .

S grane se otkinu prve smrznute grude snijega , sa stabala prokapa , kao da kiša rominja . Negdje šušne zaostao list , negdje grančica pucne , odnekud se javi nečiji glas . Obazre se . Nigdje nikoga . Još se jednom okrene iza sebe , pa kad ni tad nikoga ne otkrije , pomisli , da je to njegova luda tlapnja . Ne , mora da se nepoznata šumska životinja , probu&dstroke;ena iza sna pod snijegom oglasila .

Zašto je zastao , koga očekuje ? Krene . Koraci su mu življi , brži . Polako je odmicao kroz šumarak , koji se uspinjao i bivao rje&dstroke;i . Petar je opet popostajao . Ni sunce mu nije pomoglo ; ništa ne pomaže ranjenu , gladnu , iznemoglu partizanu . Opirao se o pušku , rukom se pridržavao stabala , grizao je usne od bolova . Svaki čas bi zastao , snažno dunuo , besciljno i tupo tumarao očima oko sebe i nastavljao put do drugoga stabla . Vrijeme je odmicalo . Sunce se opet skrilo iza oblaka . Mrak se spustio u šumu . Sjene su postale tamnije , uvlačile su se u se i bježale , a sunce je ponovo isplovilo . I sve tako , svakih nekoliko minuta . Igra ga je počela zabavljati . Unosila je promjene u njegove misli . Kao ono jučer , on je opet računao : dok se sunce pojavi , bit ću do onoga stabla tamo , i upirao prstom . Prevario se . Sunce se prije pomolilo , i on nije prevalio ni pola puta . U takvoj utakmici sa samim sobom noga mu propadne u jamu , svine je , udari se i povrijedi ranjeno mjesto ; jaukne da se i sam pobojao svoga krika . Stropošta se na zemlju i osta zatvorenih očiju , muklo stenjući , neprestano zapomažući :

- Ne mogu ... ne mogu više !

Boljelo ga je jako , lice je grčio , usne neprekidno grizao . Šake je stezao u nemoćnu grču , pušku odbacio od sebe i ležao ne otvarajući oči . Hroptao je , a ne disao . Toliko bijaše iznemogao , tako umoran . Na njegovom pravilnom ljepuškastom licu , obraslu mekom crnom dlakom , ne bijaše ni kapi krvi . Podočnjaci , veliki i crni , još su većma potamnjeli . Kapa je skrivala čelo , niz koje je visio čuperak sme&dstroke;e kose . Bežao je kao mrtav . Samo mu se prsni koš naglo , jako neujednačeno nadimao .

Rastvori oči i zagleda se u nebo . Gonili su se golemi mrki oblaci , potiskivali jedan drugoga , tjerali se , i sva se ta teška masa upinjala , da se što prije izgubi prema sjeveru , kao da hita na dalek put .

Glad , neulaživa glad , počela ga je sve više moriti . Još jednom premetne torbu . Ništa ne na&dstroke;e . Šakom dohvati snijeg i proguta ga odjednom . Od leda mu protrne nepce i zubi zacvokoću . Zatim pohlepno , kao da će mu je netko oteti , zgrabi drugu , treću , redom nekoliko njih . Strese se , zadršće . Ustane .

Prevalivši komadićak puta , zastane na čistini , koja se prostirala iza šumarka . Pogled mu prije&dstroke;e preko šumarka . Od čuda raskolači oči . Koliko je prevalio ! Veselje potraje kratko . Još je daleko do cilja . Poboja se , da ga i treća noć ne prihvati u planini .

Vukao se kao prebito pseto . Udarci su srca učestali ; hvatala ga vrtoglavica . Smračilo bi mu se , ništa začas ne bi vidio , a onda je gledao kao kroz neki maleni veo . Trljao je oči . Srce je bez prestanka , žurno udaralo . On bi ga pridržavao rukama , i ono bi se prividno umirilo . Ili se njemu to tako činilo !

Opet pauza . U početku je osjećao olakšanje , no ruke su naskoro trnule i otkazivale poslušnost . Kao ratnik na fronti gmizao je po zemlji odskočivši čitavim tijelom kao riba na suhu , pa kad ni to , ponovivši nekoliko puta , nije mogao više , ležao je ne znajući , što mu još ostaje . Noktima je grebao zemlju , nogom se opirao o snijeg i osvajao centimetar po centimetar .

Okretao se , da vidi , koliko je metara prevalio od onoga mjesta , odakle je puzao . Stotinjak ! Uspjeh . Bio je veseo , iako je znao , da je to neznatno , kaplja u moru .

Ovako zaključi : puzat će , koliko može , sam će se sa sobom rvati , pa će se odmoriti . Već nakon prvih nekoliko koraka , zadesi ga nemila zgoda . Puška mu se , koju je prebacio preko le&dstroke;a , odmakne i udari ga po zatiljku . Sve se oko njega poče brzo , nevjerojatno brzo vrtjeti . Rukom instinktivno pridrža bolno mjesto , no zaljulja se , zanjiše i glavu zagnjuri u snijeg . U padu rasiječe obraz i ogrebe čelo . Krv uprlja snježnu bjelinu . Osta neko vrijeme bez svijesti , a onda se , kao da mu se ništa nije dogodilo , digne , pa šemacajući po&dstroke;e nekoliko metara naprijed . Tek tada osjeti bol na licu . Pipne rukom i ugleda na prstima krv . Ne prestraši ga . Dohvati šaku snijega i istrlja lice . Posrne . Mora se spustiti i puzati . Puzao je sporo , teturao je , ruka mu se , kao slomljena u laktu , prelamala .

- Moram ... Moram ... Moram ... - isprekidano je ponavljao .

Dočepa se vrha . Sunce je još jednom isplivalo iza oblaka i jedrilo čistinom , sjajnom i bistrom kao vedro i nasmijano dječje oko . Ni trenutak se ne zaustavivši , Petar se počne spuštati . Kao da mu je netko poklonio novu snagu , krene brže no ikad na tom mučeničkom putu . To ga ohrabri . Ali ne potraje dugo .

Sjede na kamen . Pred njim se pružila dolina , dolina , za kojom je tako čeznuo , dolina koja znači život . Malene kamene kućice , tek rijetke pokrivene crijepom , polja i oranice bez snijega , ogoljela stabla , cesta - to je život . To ga podsjeti na dane , kada je s Marjana gledao svoj rodni grad s tornjevima , s kojih su vječno istu melodiju brujala teška zvona , s malim potleušicama , kakve su ovdje , i s velikim četverokatnicama i peterokatnicama , modernim , s terasama mjesto krovova , s balkonima , s obalom , lukom , šumom jarbola , jedrenjaka i prekooceanskih teretnjaka , sa željeznicom , koja se neprekidno nalazila u pokretu , s bezbroj ulica i uličica , koje su ispresijecale rodni mu grad . Tamo , s onu drugu stranu luke , kraj zavjetne gospine crkve , tamo je njegova rodna kuća ... Petra bolno ujede oko srca . Učini mu se , da će mu negdje duboko u nutrini nešto prepući , da će se nešto odlijepiti . Rukama podnimi glavu . " Bolje , bolje je - savjetova sebi - ne misliti na takve stvari , bolje ! "

Ponovo je puzao , jer se više nije mogao držati na nogama . Uzalud sva nastojanja . Ljudska moć ima granice . Često se zaustavljao , da bi nadoknadio prevaljenim putem izgubljenu snagu . Ni to mu nije koristilo . Bilještilo mu se . Trljao je oči . Bespomoćno , ni sam ne znajući kako sebi da pomogne , prevalio se na zemlju i jaukao od bolova u nozi , koji ne bijahu stalni , ali jaki . Neizdržljivo . Čupao je kose , grebao lice noktima , grizao usne . Izgledalo mu je , da će svisnuti od ujeda , što ih osjeća po cijelom tijelu . Oblio ga znoj , čelo mu se orosilo , klonulost potpuno ovladala organizmom . Ugodno se osjećao , kad bi bol začas uminula , što leži tu , na snijegu u planini . San bi mu se navlačio na oči , i želio je da spava , da spava beskrajno dugo , i da ga nitko ne smeta . Protrnuvši od bojazni , da bi se san mogao pretvoriti u vječnost , ustane i krene . On hoće živjeti !

Snijega više nije bilo . Nizala su se polja , rijetki vinogradi , stabla ogoljela i siva . Uzak kozji put , što se probijao me&dstroke;u ogradama , na više mjesta srušenim , vodio ga je u dolinu . Ništa ga - ni to , da je najteži dio puta prevalio , da ga sad čeka posljednji , lakši - nije veselilo . Njegove oči , plave i svijetle , gledale su tupo , ukočeno , mrtvo i hladno preda se . Stajao je dugo naslonjen na me&dstroke;i . Misli , kratke , nejasne i rastrgane , strelovito su mu sijevale glavom ne ostavljajući snažniji utisak . Ovladala je njime potpuna malodušnost . Da moralizira o životu i smrti , nije mu polazilo za rukom .

Sunce se više nije pojavilo . Dan je odmicao . Na nebu su se opet naslagali gusti oblaci , i bijeli , i mrki , i sme&dstroke;i , oni tamo prema zapadu , kroz koje je probijala sunčeva svjetlost , rumenkasti . Gipkiji su , pokretljiviji . Gone se . S planine blago struji vjetrić , nešto ugodniji , topliji . Okrenut će jugo , spustit će se kiša , možda još večeras , noćas .

S onim djelićem čežnje i volje , koji je još neugušen tinjao , Petar krene puteljkom , pridržavajući se rukom me&dstroke;e , nogu vukući za sobom , pušku i torbu prebacivši preko ramena . Rana ga je u nozi ljuto pekla , zavijao je , ponekad čak i kad ga je malo boljelo . Navikao je da kriči . Bio je to poziv u pomoć . Vjerovao je , da će naići neki čobanin ili seljak . No nigdje nikoga .

Puteljak , tijesno utaban izme&dstroke;u polja , s okukama i zavijucima , spuštao se u dolinu . Da je to bilo prije , još jučer , ili čak i jutros , on bi se rado zabavljao brojeći okuke . Minula ga je želja za takvim užitkom . Plazio je jezik i drhtao , soptao kao pseto premoreno trkom . Prije se rukom pridržavao zida i nekako odmicao . I to je sad golem napor . Kotrlja se stružući čitavim tijelom zid i osjećajući bolove od udaraca i ogrebotina po le&dstroke;ima , ramenima , rukama , glavi . Kapa mu je spala , preko zida u vinograd . Nije ju htio ostaviti . Na njoj je zvijezda . Za nju se bori . Stajalo ga je dosta muke i naprezanja , dok ju je dohvatio .

Na posljednjoj okuci , odakle je put vodio raskvašenim i blatnim poljem , zaustavi se . Još nije u dolini , još se mora spuštati . Nagib je postao blaži . Gornja usna , i bez njegove volje , pokušala se dignuti na osmijeh . Ali , umjesto toga , na blijedom licu punu brazgotina ostao je samo tužan grč kojega se jedva oslobodio .

Do noći je još sat , sat i po . Do prvih kuća nije daleko , dva kilometra puta . Mladu i zdravu partizanu petnaest minuta hoda . Petar se zabrinu . Da li ima toliko snage , da stigne do noći u prvu kuću ? Da li da prespava negdje u polju i da sutra prebrodi ostatak puta ? Ne , za sutra ne može ostaviti , nipošto .

I kad pokuša da učini nekoliko prvih koraka , pade i glavom zagnjuri u žitko , gnjecavo blato . Ne uznemiri se . Zabrine ga nešto drugo . U srce mu se utisne duboka , teška rana . To je bila misao , da taj posljednji napor nije samo za to , da umre pod krovom . Zašto on ne bi mogao prenoćiti negdje u polju i sutra nastaviti put ? Misao se rasprši .

Nije ni pomislio da ostane . Puzao je . Da ga to zemlja ne vuče k sebi ? Očajnički je nastojao da ustane , da ide kao čovjek s jednom nogom , kome puška služi mjesto druge . Opirao se rukama o zemlju , ali nije mogao ustati , kao da ga je netko uz zemlju prikovao . U očajničkom rvanju sa samim sobom prešao je stotinjak metara sav se ublativši , do kože se smokrivši . Nikakav uspjeh nije polučio . Odluči se odmoriti . Legne na suh komadićak puta uz oranicu . Da , odmora mu treba , onda će skoknuti , kao da mu ništa nije , pokazat će on sebi , kako u njemu još ima snage , kako mora stići do kuće ... Onda će opet lijepog sunčanog proljetnog dana , kad se čitava dolina odjene zelenilom i ispuni mirisom probu&dstroke;ene prirode , zametnuvši pušku preko ramena , krenuti u novu ofenzivu ...

Još ga onaj trenutak , onaj djelić zrnca života nije napustio . Ne , njime će on pobijediti . Njime !

Ustane . Ostane časkom tako , da se divi svojoj snazi , no ipak uvjeren , da je neznatna , ništavna , korakne onom zdravom nogom čvrsto i odvažno , odupre se o pušku , ali već kod prvoga koraka posrne , kod drugoga zatetura , po&dstroke;e tako još nekoliko koračaja , pa se , zaculjavši se , strovali . Ne jaukne . Zgrize samo usnu , jako , oštro , usjekavši zube u meko meso , da prokrvari , kao protuudarac bolu , koji je nagrizao ranjenu nogu . Opet ustane . Podigne se dopola . Zaglavinja i padne . Ipak je za čitavu dužinu tijela odmakao od maloprijašnjega mjesta . Ne da se , ne da se tako lako . Ponovo se podigne u istu visinu kao maloprije . Opet posrne . Padne . S jednakom voljom se i po treći-četvrti put podigne . I opet se strmoglavi . Svoje očajničke pokušaje ponovi nekoliko puta . I kad odluči i posljednji put , iscrpen , iznemogao , potpuno slomljen svali se mrtvo , čitavim tijelom , u blato i tako osta .

Noć se spuštala .

U kući je svjetlomrcalo škrto žuto svjetlo i u dvorištu pravilo četverouglastu mrlju . Petar je od nje bio udaljen svega stotinjak metara . Sva nastojanja , da se dovuče do kućice , ostala su uzaludna . Svjetlo , ono žuto svjetlo , iz koga je izbijala toplina kućnoga ognjišta , mamilo ga je i vuklo . Svaki njegov novi napor završi naglim padom u blato . Na mahove diše kratko i tiho . Srce ne lupa onako razuzdano kao prije . I ono se smirilo . Petar zavlači ruke u prsi i ne čuje ga . Tek se ponekad javi slabim trzajem , kao da se prenulo iza sna . Klonulo vise ruke , ranjena noga kao da se već davno umrtvila . Ne ćuti ni bola . Nema razloga da jauče . Dok ga je boljelo , znao je bar da je njegova , da je živ . I oči su mu se počele češće sklapati . Kapci kao da su se slijepili . Nemoćno i bezrazložno pružao je ruke naprijed , prsti su se lako grčili , kao da bi htjeli nešto uhvatiti , nešto čvrsto stegnuti . Rastvarao je usta , da udahne zraka , da mu se čitava pluća njime ispune , ali je zraka ušlo samo malo , tako malo , da je usta ponovo otvorio . Kapa mu se spustila na čelo . Pokušao je da je namjesti , no ruka se ukočila , utvrdila , kao da je ugipsana . Ni na kraj pameti mu nije bila misao , da se pokuša još jednom uspraviti . I kad mu se učini , da odnekud dopire nečiji glas , Petar sklopi oči i osta nijem ...

Veliko seosko pseto lijeno se dovuče na dvorišna vrata i poče lajati , zatim zavijati dižući glavu put neba . Zaleti se prema kućnim vratima , širom ih rastvori i zalaja obrativši se ukućanima i protrčavši kroz dvorište , uputi se k ranjeniku , onjuši ga i opet stane zavijati glasno i uporno .

- Bako , nu šta ovaj naš Vuko vako laje , a ?

- Bi' će gladan ka' i mi .

- A oćeš li mu dat' malo pure kad svariš ?

- Što ćeš ti jest , ako njemu dam ?

Dvanaestogodišnja unuka zašuti . Staru to pasje lajanje nije uznemiravalo . A pseto se javljalo neumorno , nepopustljivo . Ulazilo je i izlazilo iz kuće . Kad je vidjelo , da nije nikakve koristi od lajanja , povuklo je djevojčicu za suknju . Ona ga je otjerala , zatim je , na ponovno njegovo navaljivanje , pohitala za njim u mrak i doletjela brzo , sva uplašena .

- Bako ... bako ... prid kućom leži nekakav čovik . Do&dstroke;i , brzo :

- Kakav čovik ?

- Do&dstroke;i , do&dstroke;i , vidi'ćeš .

Stara lijeno vukući noge po&dstroke;e za unukom , pa kad ugleda čovjeka na zemlji , prekrsti se :

- Jadna krštena dušo ... jadna krštena dušo !

Zapovjedi unuci :

- Unesimo ga u kuću .

Unesoše ranjenika i položiše na zemlju do ognjišta podastrijevši poda nj malo slame .

- Partizan je ... Je l' , bako ? - unuka će prva .

- Bi' će , dite moje .

Zanijemile su . Pseto je , ispruživši se do vrata , ležalo . Odmaralo se od pustoga lajanja i od vremena do vremena dizalo glavu , kao da i ono želi sudjelovati u razgovoru .

- Kako je blatan - tiho će unuka .

- Ko zna odakle je , krštena dušo ?

- Umrit će , je l' , bako ?

- Bog jedini to zna , dite !

- Kako diše , ka' da će sad izdanut' ...

- A ... jadna i nesritna naša dico , nevoj'na ! - i stara se stade opet krstiti i ponavljati : - Krštena dušo , dušo krštena !

Nato će unuci :

- Ajde , dite , zovni Jurkana .

Unuka bez riječi otrči , pseto za njom .

Stara se dala na posao . Lonac s purom skinula je s ognja . Na vatru je bacila cjepanicu , mokru i zelenu , od koje se kuća još većma zadimi . Smanji vatru u petrolejki . Dohvati čistu šarenu krpu , umoči je u vodu i počne pažljivo otirati ranjenikovo lice . Obriše mu čelo , brižno uklanjajući zemlju s ogrebotina , rukom prihvati glavu , zatim lice . Kad sve to dovrši , zagleda se .

- Ka' kaplja , rano moja ...

Oči joj se zacakle . Skotrljaju se tvrde , škrte seljačke suze .

Iz posude prolije vodu u dvorište , nalije iz vučije čistu , zažme krpu i opere mu ruke , lakte , prsi .

Ranjenik je ležao ne otvarajući kapke . Izvršivši svoj dio posla , stara privuče tronožac i sjede do ognjišta nešto , slično molitvi , šapćući blijedim , ispijenim usnama .

U&dstroke;e Jurkan , za njim unuka . Pseto im se provuče kroz noge i legne na staro mjesto .

Jurkan , stasit , koštunjav sredovječan seljak , velikih brkova , nazvavši ženi dobarveče , baci letimičan pogled na ranjenika .

- Partizan ...

- Kako vidiš !

- Hm ... - promrsi i pripali lulu , koja mu je dotad visila u ustima . Kad posiše dim , upita : - Doša sam , je l' ?

- Nije , Jurkane , pas nas zva , ne bilo ga ... Laja je , da ga od jada nisi moga slušat' . Mi dvi iza&dstroke;osmo i eto ...

- Ranjen ?

- Ranjen , rano moja .

- Umrit će !

- Nije oči otvorija , otkako smo ga donile . Eto , samo tako glasno rče ... Bog sam zna šta će bit' ?

- Lip je ?

- Lip je , i mlad . Nisi ga moga pripoznat' , kad ga legosmo . Ja uzela vode i krpu , pa ga otrala . Nek' umre ka čovik .

- Umrit će brzo - opet će Jurkan ne skidajući pogleda s ranjenikova lica .

- A kako ne bi ? Vidiš mu nogu , žalost je gledat' ...

Jurkan izvuče lulu iz usta , tresne ostatak pepela , pa pogladi brk . Djevojčica i pseto su stajali jedan do drugoga u kutu .

Ranjenik se odjednom vrlo jako , čitavim tijelom , preostalom snagom trznuo , izdahnuo iz sebe posljednji zrak pa se smirio ...

- Nema ga više , rano moja - prva će baka .

- Umra - potvrdi Jurkan klimanjem glave .

Djevojčica se skrušeno prekrsti . Pseto podigne glavu i jezivo hladno zavije dva-tri puta .

Baka se primače mrtvom partizanu i prekriži ga triput .

Svoje ime neću da pomenem - ono ništa ne kazuje . A bila sam žena mlada i zelena , vitkonoga , žilave dojke - sve to zakopaše . Sama sam kriva što nijesam živa : ovo je moglo drukčije da se izvede . Nego ko će tajne bitisanja dokučiti - gazih kroz njih kao kroz zelenu travu . Trava je sumnjiva : ako tu zec zaboravio da pokupi dlake sa legala , tamo je zmija izgubila šarenu košulju . Plašeći se zeca , nagazih ono drugo - dosta da oboli košćela u korijenu . Nada mnom pobodeni kamenovi - ni na jednom znaka . Dobričine bili voljni da zapišu , da uklešu - a šta , sudbo moja ? Posmrtno slovo kad je usmeno tad je i šareno - u klesavini toga biti ne smije : ona bladna koliko vrste glavodizanja . Ni tožnja za hvalisavošću nije - zar ona treba ljepuškastoj !

Znak na ploči nedostaje pokojnici - pogodite zašio . Da se kupe oko njega kao oko mene žive . Manu imam da se mazim ako me žale prijatelji i drugovi - iz oblaka plače rosulja ; zapliću se u mekoj tuzi od pamuka - da zbog toga oplemene i obole . To je pola mene - drugi dio njivim za dušmane . Njivim želju da se spotiču preko nadgrobna kiljana - da im smeta što nijesam sva u jami . O , meleme , značilo bi to da je smrt mimoišla : koliko te jedni oplakuju , toliko drugi psuju .

No melema nema - trebalo ga za života spravljati .

Za života ja bila lijepa i čitala knjige . Jedinica u majke - držali me bolje no drugi sina . Otac , tih i pogodičan , o svemu razgovara s mališankom - kao da sam odbornica . Majka , željna sina , svu ljubav u curicu investira : suzu pusti kad prut na me spusti . Ipak , u roditeljskoj školi glavni predmet dobi središno mjesto : ljepota duše . Nije , rekoše , važno da ti njedra budu napredna , koliko da ono ispod ne kuca lažno ; i nije glavno koliko ti noga vitka - mnogo važnije da li te u kra&dstroke;u nosi ... Ali stari i više znavahu : u malim grudima ne staje mnogo dobrote , kriva noga nezgodno nabada pa to narav nagriza . Zato me rano naučiše da skačem u zelene vode - dno ne vidjeh , naučih da plivam . Kupiše žensko biciklo - uljepšaće moj fizički razvoj . Vo&dstroke;ahu curu u hladovine bez prašine - da se zdravlja nadišem . Mijenjahu mi zubne paste da gle&dstroke; jače blista , primah vitamine iz svježa voća i povrća , jednom mjesečno morala sam stati na vagu - sve po katalogu . Jedino ne postupiše po uputstvu o njezi grudi : ako ih trljam u studenoj vodi triput dnevno , biće jedre , stajaće same . Ta ti vježba sad ne treba , reče mama , a kad okrilatiš - vidjećemo .

Kad okrilatih , vrgnuh ćurak naopako : dojke po katalogu , a ostalo koliko se stigne . Imala sam mladolika ratara , ne zapamtih mu ime . Njemu nije smetao bijeli luk , niti debela noga - samo da ono što rukom stisne bude čvrsto . Prvi me štipnu za lijevu zdravicu , ja mu odmah ponudih desnu : golopočetnicu zanio vrani brčić . Kasnije mi kazaše knjige i drugarice da ne treba zinut na svaki zalogaj koji kosmata ruka pruža . Tu se sjetih majke i oca : ono što posijali klija u dubini mene - valjda će nešto nići . Mora da nikne , jer već pričaju po selu kako mogu staviti mali prst u nos ; kučki su nozdrve široke . Tata i mama prave se da ne čuju : zlatno je naše dijete pa oni čija su derišta srebrna bi da ga potamne .

Zato dobro ako djevojka koja ne vlada sobom dok raste na&dstroke;e stablo uz koje će se viti . Posmatram vinovu lozu ispred kuće : korijen se po zemlji vukao dok se kriva jasena dohvatio . Snašla se , znači , beznožnica - kako neću ja koja imam dvije . U početku , knjige me upućivahu kraljevom sinu : leži na parama , može objesiti čovjeka za sitnicu , a klanja mu se svaka glava u kojoj ima pameti . Druge knjige , kasnije , nadadoše dreku : kakvi ćosajlije od čokolade , kakva zlatna telad , i prinčevi , baš takvima ne treba nazivati božju , no okretati le&dstroke;a , neka vide da su sami . Treće knjige podigoše glas kao da me bude : u boj protiv nepravde , i muško i žensko , nek se zbije pruće u ljese , neka i u vlasti zadrhte ćese , naša ga je , naša će ga biti , nema druge ! Na kraju , sveznanje me&dstroke;u dvije korice bio je život : učaše da udarim glavom u tvrdo , pa ako me zaboli da to ne učinim drugi put ; kad , reče , budeš sva kvrga , sva čvoruga , to jest kad knjigu dokrajčiš , osposobljena da živiš po receptu - vrijeme biće isteklo . Pa šta da radim , pitam sveznajući zboroslovku , a svaki list mudruje : gledana iz tog i tog ugla stvar ima tu i tu boju , ali kad mijenjaš ugao boja ti se ruga ...

Izvuče me Miodrag iz te zbrke . Doduše , već imah nekoliko ožiljaka po tijelu - on kazivaše ispod kakve se haljine mogu skriti . Gledam ga sada sa visine i hladno : nit me rukom opasuje , nit mu igram uz svirište . Zato mogu kazivati nepristrasno : nije delija bio niti potonji u koloni . Imaše nešto znanja , ljubljaše tišinu , savijaše glavu gdje ne treba isturati . Zborahu da je najnačitaniji seljanin - drugi bi od toga pravio kapital . Ja rasla na drugoj strani mjestašca i prezivah se drukčije - zato mi bijaše bliži . Kad rekoh da je Miodrag lijepo ime , on se smješkaše : sladunjava hvalisavost ne služi na čast dobronamjernom krstitelju kumu , nije život za maženje , već za borbu koja vodi cilju , a cilj je da ne umreš potpuno , neki trag da ostane iza .

Mišljah da taj trag može biti dijete - kazah sagovorniku kako sam spremna da se žrtvujem . On pokaza zube pa usta pokri šakom : ja , sele , nijesam tamo ciljao . Bi povrije&dstroke;ena moja sujeta - sama istrčah na čistinu . Umjesto da ustrijeli , ovaj diže pušku i ga&dstroke;a u nebo : šenluk . Kako i neće : pečena mu ševa sama pada na ramena ! Miluje mi perje , hrani iz ruke - ja zapjevaj . Izme&dstroke;u pjevanja i milovanja žubore ozbiljni problemi : nije obraz ono što ljudi štave , dobro djelo najljepše za jelo , ljubav prava ne može da spava , no stražari da ko ne prevari ...

Velim tada : prevariš li ti kada i kada , Miodraže - ma ruku na srce ! Prizna da vara sebe i svjetinu na dohvatu - to se mora . Sebe obmanjuje kako umrijeti neće : gazi kroz glinu , ostaće šara sa gumače . Strašljivcu drži predavanje o kičmi : ako ti je bog ne podari , zapni i napravi sam , beskičmenjaci nijesu talični . Starici na samrti šapuće : blago tebi što ćeš na počinak , ja da valjam potrčao bih priječcem i ostavio te iza sebe . Ljenčini čestita : pametno , kuro , otac radi za obojicu , selo uživa što u bundevi na tvojim ramenima vidi kuriozitet . A meni kaže da sam rekorderka svoje vrste : e šibljičasta , e lijepa , e čista duha , e , veli , mogu da kažem i više , ne košta me , a tebi milo čuti . Takav on - ima u rukama sve karte , poteže kad mu koja treba i obično dobija . Kroz čitavu igru , ipak , poraženi ne osjeća zavist prema pobjedniku : potrefi doktor koji kaže " popij ovaj otrov " i ti kad popiješ osjetiš da je to lijek .

Održa mi čitavo predavanje o braku : on štetna institucija , glupo vezivanje u lance , ograničenje slobode čovjeka kao jedinke , srce kuca za sve dobro i lijepo a to podijeljeno po ženama , nema je koja sve ima , zar da kradem ono što život pruža , zar samo jedna da u meni ima muža , dijete možemo zamijesiti na jeftiniji način pa opet da raste i bude debelo kao but , brak je kasarna , momaštvo civilada , luksuzni auto bez prikolice , zar ogra&dstroke;ivati bodljikavom žicom ja tebe , ti mene , da nam tu&dstroke;a gubica ne bi zarinula u zabran , jedna žena brzo zasiti kao i jedno jelo , makar bilo ono najskuplje , treba jelovnik da je podebela sitna knjiga zvana imenik ... Moram da skratim ovo sabiranje , uzbu&dstroke;ena ustajem , okrenuh mu šunku koja zavrcka demonstrativno : prema tome , neženjo ... ?

Prema tome - uozbilji se Miodrag - nije humano da ubuduće na sličan način prezentiraš karlicu meni koji smatram ... ( ustade , baci kapu , i tiho) ... da ću uskoro postati zakoniti muž one koja njome sada demonstrira . Sigurno zafrkava , uhvatio me u tjesnoći pa može - to tamno kao noć . Ali nada sviće kao zora iza dalekih planina i stidljivo pita : a reče li nešto protiv braka , ili se učinilo ? Draga moja , ne vjeruj nikada riječima - djelo je metar za istinu ; stavljaće ti na glavu vijence-šarence : svaka ruža biće riječ birana , ma se čuvaj jer ćeš i u najsrećnijem slučaju izvući glavobolju . Od velike radosti udarih u mali plač , zatim navalih da prosca lomim - on dug vrati tako da zaradih paru na paru ...

Dobro to momče , samo opasnu vjeru vjeruje - reče tata . Ljepša od njega na svakom pazaru - reče mama . - More , ljepota momku više smeta no pomaže - primijeti tata . - E , a ovome može da odmogne i pamet i ružnoća - slućaše mama . - To nije isključeno - složi se tata . - U toj porodici ima bogalja , s higijenom ne stoje najbolje - opet mama . - E , ali ovaj dosta uredan spolja , no ne znam kakav je iznutra , možda krivuda - ispravlja tata . - Mora dijete mi tamo da radi , hoće li znati - pribojava se mama . - Dobro što samo roditeljima , biće snašici lakše i šire - vedri se tata . - I što je taj Mio dobrodušan , iskrenokast - vedri se i mama . - Na svadbi bili oboje kao nebo bez oblaka - tako izgledalo kad svatovi napuniše kuću i posjedaše .

A kad svatovi napuniše kuću , posjedaše , kad izmijenjaše čaše i flaše - umiješa se piće . Piće otključava bravu na grudima : utamničene misli izmaljaju na vidjelo , crven nos se baš oko njih vrti . Poče ozbiljno : ova trpeza puna , bik je ne može rogovima prevrnuti , manje nas koji sjedimo i kusamo no ovih koji prinose i poslužuju , kad li će doći vrijeme da svi sjednemo , svi budemo siti , a ako neka mora gladovati , onda nek to budu oni koji sjede a ne oni koji poslužuju . Ovo reče jedan od svatova - Miodrag birao svoje društvo , bun&dstroke;ije . Odgovori jedan od svadbara - i tata birao sebi srodne . Onamo učitelj , ovamo pop , onamo student , ovamo pisar prve klase , onamo nema debelih , ovamo malo mršavih . Isprsi se tatin izabranik , rastopi zlatni zub : tu pjesmu lijepo slušati zato što raste iz bajke , ljudima nije dano mijenjati strane svijeta , niti suncu da odre&dstroke;uje gdje će isplivati , gdje potonuti . To ne , umiješa se drugi svat , ali da se raskoračiš izme&dstroke;u mene i maloga i sunca sjajnoga - zar je to pravo pa da si od oca staklara ! Ako jedna strana ne popusti , može doći do bručice - umiješa se tata i zabrani utuk na utuk .

Tata volio crvenu boju uvijek kad na tu ljubav ne mora što da plaća - on se muči , i nema dosta , te u ovima što se javno bunevidi neku bar daleku svojtu . Vidi pa i od svoje supruge traži da gleda tako - majka ulaže trud . Trudi se , ali bez krupna uspjeha : ovi &dstroke;aci i golaći ljuljaju bogu nogu od prijestola , misle da škrkalicama počine junaštva , to glavolomci koji mogu jer u pogledu imovine nemaju šta drugo da slome . U mladosti majka bila paunica - imalo se . Spremana za kneginju ili banicu - kad do&dstroke;e vrijeme bračne trgovine , neko povuče iz opticaja knezove i banove . Zinu duboka rana , treba kakav-takav zavoj - prista da je tata prstenuje ; tat mrkoput , gladiženac : zaprijeti da će uzeti na se jedno zaduženje samo ( da radi ) , a da će izabranici natovariti dva ( da jede i leži ) . Zato se mama i dalje kočila , raspitivala o modi , odahne kad joj zavi&dstroke;aju vrsnice na pazaru . Sve neiživljene , poha&dstroke;am modne seminare , gura me k visokim školama , tutka knjige u ruke , odre&dstroke;uje jedinici vrijeme za gimnastiku , vrijeme za kozmetiku ...

I opet se snovi porazbijaše : mrdnu život ramenom , toaleta s ogledalima i bočicama pretvori se u gomilu slomljene staklarije . Ja , nezauzdana , okrenuh majci le&dstroke;a , zagazih u vrtloge života : koliko su opasni i zeleni , toliko privlače . Negdje skvasih noge , negdje se okupah - negdje bilo i davljenja . Tako otkrih Miodraga - danas se javno utapamo jedno u drugo , da budemo ista rijeka . Možda će nam se smiješati boje - manji izvor u veći uvire . Miodrag tankojed - ali savremen - zna da očara . Ja ranjavana , možda reckana , ali tankovrha - savijam se kao mlada kita . Zato svatovi bezbrižni , orni - kod domaćih manje toga ima . Svatovi računaju da su na dobitku : jedna srednjačka sišla u niži sloj . Pa pucaju zdravice , škrope rakijom , vade jabuke ispod pečenih , ovnujih repova , sudaraju laktovima , grlo grlu ne da izdušiti , plava izmaglica pada na oči da bistra lozovača i bistri um grgolje istim koritancem .

Neko iz kućnog kruga osili ili mu uteče riječ : kako mladoženja dobija premiju . To odjeknu : ima raznih premija , prijatelju , mlada je izabrala onu koja na vašoj lutriji ne igra , no ne zbori više ništa . Onaj da objašnjava , da se izvlači , ovaj zapapričen : nikad ne puhni stražnjicom onome koji tako&dstroke;e ima puhalicu . Ovo preko-jego , uzvuča drugi ro&dstroke;ak : daš mu da loče , a on prevrne korito ! Sad gosti uzbučaše , a jedan glas zašestari orlovski : more , taj misli da smi svinje , zato što se gologuzi nijesmo valjali u šećeru kao on kad je bio mali , zato i danas mnogi tvrde da mu je pozadinska obrazina slatka ... Sukob čaša i riječi ne bi kršten krvlju jer tata diže obje ruke : ovo moja kuća , ovo moji gosti , niko od vas koji pomažete u dočeku nema pravo da se s njima ovdje obračunava ! Sukob tako bi samo ublažen - peckanja se nastaviše . Jedni o izborima , drugi o vrećama brašna za glasove - treći glupo pokušavaju da sastave komadiće veselja . Da bi dokazali kako su parajlije , svatovi pobacaše sitninu i krupninu , uzeše me &dstroke;everi u područje - odoše s barjakom pjesme o pravdi i slobodi koju radni narod voli .

Kotac seoske sloge već se rasplitao : ide svako za svojom mišlju koja vodi istočno ili zapadno ; sredina ne postoji : sklizaš se u jedan od dva kolotoka . Tako moj tata do&dstroke;e gdje nije planirao : pliva niz maticu opasnu i crvenkastu ; a mama ga prati na odstojanju - mlatara rukama i nogama , pita što pod starost udara u maniti lik , što će magarcu da se druži s pastuvima i ciganskim konjima ... Me&dstroke;utim , kad puče ratna puška , niko ne reče da otadžbina nije u opasnosti : gotovo smiješaše dimove . Kad bi jasno da je to ćorak - nikom drago . Ali kad ubojni ustanički metak progorje koprenu noći , ustalasaše se duhovi - svako prizva svoga boga . Poče rešeto da podrhtava : jednu stranu brašno , drugu trice , u brašnu crvić , u tricama zrno . Naziru se junaci i kukavice , izmalja jedna smješa iz druge smješe - tvoje da prepoznaš . Na boračkim kapama plamte zvijezde - dušman ih tuli iz svih cijevi . Ustaničko drvo cvjeta , miriše - u proljeće plod se zameće . Iz okupatorske larve polijeće leptir četništva , oblijeće oko voćke : saveznik crv u jabuci .

Prije li zrene , crv ne naudi - čisto cvijeće daje zdravi plod : nastradaše niže grane koje se kasnije oplo&dstroke;avaju - te obljubi šarena leturica izdaje . Nasta sudar misli , sudar riječi - odmah zatim stupiše u akciju noge i ruke . Ja bila s Miodragom : prilog za ratnike , govorim na konferenciji , dižem parole da se bolje čitaju , zaboravljam na privatne stvari i odlično se zabavljam . Izgledaše , u početku , neće biti mnogo posla : otrsićemo stvar pjevajući . I gotovo opet počeh da vragolijam , uvijam u hodu , mladi puškonosci neka to vide : njihova velika buna dobija smisao više .

Tada prvi moj kliktaj bi obojen krvlju : ode tata i mama . Nebeski gusari bombe na trošne seoske kuće - danas pogode tu , sjutra ondje . S početka , stravljene žene , djeca i neki ljudi - potom oguglaše . Tako i moji stari : rade nešto u bašti , zagovaraju , ne vide razlog zašto da se skriju , to što drže u rukama nije oružje no alat . Dvonogi pas s brda zalaja na avion , ovaj zalepeta krilima - ja od radosti poskoči i zavikni , možda ga dohvatio zubom . Tada vidjeh crna jaja , padaju pravo na me - legoh i zažmurih . Grom riknu trista metara dalje - u ogranak gdje sam djevovala . Kad gromovnik odletje i odjek zamrije , diže me nešto da potrčim u rod : možda umirući traže okom što se gasi . Kako se zove rastanački - nijesam čula ; kako se gasi oko - ni to da vidim . Vidjeh samo zadimljenu jamu pored zida - malo dalje razvaljen tata i mama . Isječeni koma&dstroke;em , zaprašeni zemljom , smanjeni kao da pogodila sunčanica , okrenuti u dva pravca - svako svoju brigu brine . Takvi su u životu bili : le&dstroke;a jedno k drugom i onda kad se dodiruju trbusi . Koliko danas , smrt će ih pomiriti : dva stričana već kopaju grob širok koliko bračni krevet . Evo prilike da isplačem oči svoje čarne - prva sječa najteže se prima .

Postah siroče , kasnije bi lakše : umnožene sestre . Nekoj pogibe brat , majka , nekoj muž - tu metak , tamo iz topa , ovo na položaju , ono u bu&dstroke;aku . Začestiše skupovi pred crkvicom , a mali : nema živih da ponesu nosila . Prestaše glasne žalopojke i zadržavanja oko krstača : čelične ptice baš tu slijeću da kljucaju . Jednoj pogibe muž - ona se na sahrani zakle da će pušku o desno rame . I posta partizanka - možda prva ali ne potonja . Rugaju se oronuli starci kroz bolesni i krezubi smijeh : a , silnija hajdučica koje mogu stići i uteći , brzonoge , ne smetaju ih mošnje ... I ja bih da se opašem , objesim bombe o pojas - to dopuštaju . Ali ne puštaju u bojeve - Miodrag kaže da sam nježna . Ja jesam nježna koliko srna : na svaki šum dižem glavu . Ali malo sam hrabrija u potonje : često noćim sama me&dstroke;u četiri zida . Često se nešto prizre pa stegnem pesti : zagledam i ono nestane . Tako učio Miodrag - sada ga rijetko vi&dstroke;am pa moram sama .

Rijetko ga vi&dstroke;am jer skače s čuke na čuku - treba na više mjesta . Uželim ga često , ali što je bolje : kad nai&dstroke;e , ozbiljne stvari proždru nam vrijeme , za ljubavne ne dostane ; a meni kao siročetu treba više njege - do&dstroke;i mili , da se gladimo . Ja od djetinjstva razmažena pa to izbija - uzalud grubošću hoću da potisnem . Jednom sam pokušala da pucam puškom , ne ide : popušta kažiprst na okidaču . Drugi put uspijem , no to neprirodno - štrecam u snu . I bivam nesrećna na svoj način : neće mi se ukorak s ratnom modom . Zato gledam iza zapećka - mlada , zelena i očuvana . Nešto mi je otud sumnjiv Miodrag : prelijepo mu stoji uniforma . Prava nije , komesar nije , ali primiče se tome : visi uz bok kožna torbica , na plećima laka mašinka , kad govori partizanke prve kliču . Sumnjivo to klicanje : u borbi za mene r&dstroke;av znak . Još kad čuh povlačenje za Bosnu - izgubih glavu . Miodrag je ponovo učvršćuje na ramenima : nije , ženo , za tebe Golgota , ove što idu koščate su i otvrdle , ostaćeš jer kompromitovana mnogo nijesi , de raspremi postelju da malo razmatramo akta " strogo pov " .

Ljubavni val crknu prije no udari u stijenu - vještačka kiša zar je prava . Ali i to moglo biti dovoljno za blagoslov - da nijesam jalovica . Ja ovo odavno krijem i od sebe - treba ženu razumjeti . U stvari , sama sam kriva - malo Miodrag . Trudnoća , reče , deformiše ženu - no to sporedno ; glavno da čovjek danas nema sreće - čemu patnik više na svijetu ! on to izriječi , a dijete mi posija - ja kod babe dok nije iž&dstroke;ikalo . Baba nema diplomu , ali kuva trave i zna rukama - ja pusti da me skube . Tu izmuči trudnicu , aparaturu išteti - ostah nerotkinja . Sva nesrećna povjerih mužu , on poblije&dstroke;e u licu pa se sna&dstroke;e : more , nije važno , nijesmo kučići , ovako manje briga , inače kad hoćemo da se zabavljamo bojimo se posljedice , sad možemo otvoriti česme , ne treba se plašiti poplave ...

Peta kolona o svemu obaviještena pa i o tome - kazaše mi kad u&dstroke;oše u selo . U&dstroke;oše s Talijanima , u buljucima - postaviše straže po brežuljcima . Okupiše seljane na široko guvno me&dstroke;u kuće - drže policijski čas . Odre&dstroke;uju prostor i vrijeme za kretanje , postavljaju kmeta , popisuju imovinu . Tu vidjeh našu sitnu i krupnu stoku , što pase gradsku travu : puške nose , panjoke primaju , na crveno pljuju . Do&dstroke;oše i njihove porodice - udruženo i javno vagahu ko gdje rama . Elita predveče zakrči glavnu raskrsnicu : sjednu oko točka gdje žene vodom pune vjedrice . Ja nailazim , glavu dolje , svi me pilje : zdravo , partizanko , jesi li ištetila stidnu stvar radeći udarnički za ciljeve komunizma ; onaj što izabran za kmeta , čak se i zagoni : kurvetino jedna crvenorepa ! Mla&dstroke;i pokazivahu više milosr&dstroke;a : ljepuškasta je , post joj ćaćin , pazi noge , paz podgrlje , gdje baš u partizane da zaluta , za takvu nije selo i kamenjar no varoš i debeli tepih . Izmišljali pozive - da me talijanska komanda ocijeni : Kalabrezi na ručku odložiše kašike .

A gore po šumi trojke i dvojke - stvara se pozadinska četa . Udružene vojske gone ih danonoćno : pretražuju jame i pećine , pentraju po drveću , hvataju busije s grmenime . Formiraše specijalne leteće čete : momci brzonogi , stručnjaci za čuke i jaruge . Svakog dana ulovo nešto : povećava se regimenta mrtvih zvjezdonosaca . Ali te zvijezde ne gase no sijaju jače : šapat javlja kako koji pade - Marko bombu pod sobom , Janko se zamijeni , Branko hvata nož za sječivo , Nikola koga uhvatiše na spavanju drži govor na strelištu , prijeti da će nečiju kožu drijeti ... Gotovo sve terence istrijebiše - pa k Bosni okrenuše . Otud se mnogi ne vratiše , to prenu vjeru našu - biljka bila sparušena od suše . Osipamo se ipak im što čekamo odavno - vrijeme stalo iza daleka šanca . Dosta već naših peciva - kad će već jednom ražanj za njihova ! Edo , djelju ga negdje iza gora : puca ratna sjekira u susjedstvu . Novo proljeće donosi nove zvijezde samoniklice - to vjesnici . Selo se talasa , savjesti mnoge nemirne - ko zna šta se iza brda valja .

Na Partizanski domovi gluvi , potuljeni - sad se bude . Na licima iskušenica treperi živa vatra - to teško skrivamo . Leteća četa zeleni se od ijeda - tjeraju u kasarnu , na bičevanje ; ukidaju trebovanja , bez hljeba smo - njiva ne ra&dstroke;a sama . Glad zijeva na sva usta - povija se duh . Ja na te muke nijesam navikla - pitam kukove mogu li što pomoći ; to i batinaša opitomi : spušta toljagu a zavlači ruku u torbu da mi da cibok . Pokajah se kad napunih crijeva - zatim poče savjest da ih grize . Grižnje nesta kad se isprazniše - šta tu mogu . Šta mogu kad nijesam jaka - krivo buržoasko vaspitanje . Zato mislim da je život kratak - treba ga bar proživjeti . Kome korist da lipšem na pragu - kakvi to principi ! Ja lijepa žena , žudi me i &dstroke;avo protiv koga dižem ruku - zašto da to ne unovčim ! Eto otud dolažahu kod mene s poklonima - u namjeri da će uzeti više . Ja svakog primim sa smiješkom , mogućnost mu nagovijestim - dalje od toga bože sačuvaj ! Istina , to je igranje vatrom , a šta mogu - nešto treba da me grije .

Naši gledahu iza stakla - izbrisaše sa svog spiska . Rekoše da brukam muža i borbu - ja to ne čujem no njušim . Ako se pitaju za dokaz - pokazivahu miris u vazduhu . Ne bi , zborahu , džabe slali pakete u kuću - no skinula gaće , izdaje sobu pod kiriju ; koji serov - potpali ga : ne veže dobro kad hoda , pidžama cijepa do pupka , udara nogu na reklamu , napinje sisu ; jalovica pa joj dobro došlo : a po njoj , a prutom po vodi - ne poznaje niko ništa ; nju su one gimnastike i bogatluk izopačili , poslije ni Miodrag nije mogao ništa dobro nakalemiti ...

Ja primjećujem da mrko gledaju neke prijateljske oči - dijelom se dosjećam jadu . Ali mislim : bože zdravlja i da do&dstroke;e sloboda , otklonićemo nesporazume . Zato višak hrane koji imam nudim komšijama : neko uzme , neko srdačno zahvaljuje i laže da ima zakopano u skrivnici . Mijenja se boja i kapa - dolazi neosjetno godišnje doba . Život je , znači , pogana stvar : čas te mije , čas te mnogo prlja . Ali : ni za šta na svijetu ne bih ga prodala . Nek drugi dobije medalje i tako dalje , nek žive poslije svoje smrti , &dstroke;ikaju u spomenike - ja nijesam toliko neskromna . Pokušah da budem , na knjige pela da porastem , oslanjala na jaka muža - ništa . Život se svemu tome smije - poziva na gozbu dok nije kasno . Jer , nema zagrobna života : nosite se s religijama , dosta uzda i uzdica , neću gladna da umrem ... Ipak ne zinuh koliko mogu , samo rastvorih usta - koliko že&dstroke; da utolim . Primah pozdrave i poklone mladih četnika koje i prije poznavala , ali oni odlaze od mene sve natmureniji : praznoruki . Zaključiše da sam u dosluhu s partizanima koji uče kako da izdajnike za nos vučem - možda i darovi preko veze stižu u vučja usta . Zato se polako odbiše od mene , na scenu stupi Veljko i jedan Jagoš .

Veljko pouzdano nosio četničku pušku : laka mu , draga mu ; ali ne zato što politički obojen : politika za njega nepoznati sumnjiv kontinent , Kolumba naziva smetenjakom . Od starih čuo da " političarenje " jeste igra visokoškolaca : jedno ti zbori , drugo tvori , gledaj ko će koga , a čitavo varakanje odvija se u ružnu osmijehu . Veljka činjaše pouzdanim ljubav prema svežnju lira , raznovrsni šareni džačići u naturi i štavljen obraz . Taj kopilanski dio lica crven i mlad kao u zdrave djevojke : izgledaše krasi ga stid zato što zbog sitnice zarumeni . Tek zamomčio , a već se pričaše o njegovim afericama : ovdje uzdisao , tamo kidisao . Uzdisao jeste , ali kidisanja nije bilo ; teško da golotrb izi&dstroke;e na strašni sud , ne uzda se u pušku . Imao u stvari manicu jednu : šuplja cijev nije funkcionisala kako treba pa se jurišlija uvijek na prilazu rovu kinio , kanio ...

Nezgodica nije poznata kolonelu - zato ga uputi na mene . Budući da ti , reče , lice djevojačko i jabučasto , i znaš kako se cvrkuće sa ženama - ajde , izmami joj takozvano srce na čistinu . Ono će ti kazivati mnoge tajne o partizaniji . U tom slučaju , mogu da kažem , tvoja gozba poći će i nama po brkovima : uvećaćemo i politički kapital i materijalnu prevlast nad crvendaćima . A i tvoje će se oružje proslaviti više ako se ne zadovoljiš samo time što ćeš da je izgaziš i opaseš . Ja ne znam kako ti gledaš na tu stvar , ali stoji činjenica da nema ožiljka - makar joj čapru zgulio - ako nijesi bar dodirnuo dušu . Doduše , starija od tebe desetak ljeta , ali to ništa ne smeta : od zrela voća manje trnu sjekutići ; a tvoje godine neće njoj biti smetnja jer zna da su slatka prijetnja od koje se i dama grči , i baš zato što se grči u susret ti sama trči ... Počni sa njom ne kao sivonja , no vješto i na slatkiše , to će je nadajmo se okrenuti , jer je , mogu ti reći , vaspitana u gra&dstroke;anskom duhu gdje su nazori labilni a gimnastika i busanje u prsa samo znak da hoće da se dopadne i nogom i dojkom što su sve , kažem ti , čista posla za momčinu tvoga kova i zadatka ...

Tako Veljko poče da mi se primiče po zaduženju : gazi bojažljivo , to godi . Ja znam njegovu manu - žene jedna drugoj brzo prenesu . Opasan redenicima , pištolj , nakrivio mrtvački znak , brada - valjda to treba da zanese . Pita kako sam , nosi li me misao na muža - ja kazujem . Nosi želja , od krvi sam i mesa - to je jasno . I ja sam , veli , od istog materijala - no nemam kome da se požalim . To mi nije drago , saučestvujem u nuždi - a širim usta . Ti si se meni svidala i prije rata kad je bilo svega dosta - podsjeća me . To , Veliša , nije bilo teško : cura ne baš ružna , ti momčina . Hoću ti povjeriti jednu tajnu , reče na odlasku : nije mi krivo što navijaš za crvene . Sjutradan povjeri drugu tajnu : da i on crven u duši ; ponavlja laž dok posta istina - žena je lakovjerna . Ali na žalost kako ću mu pomoći : pozadinci se ne javljaju svakom . Ti sumnjaš u mene , zato ne kazuješ - on se ljuti . Ljuta i ja , a on jedno isto : glumi to kome drugom . Lijep kao žensko , to pamet muti : zovem da mane politiku . Kiduckam dugme , češem se iznad koljena - njemu neprijatno , bježi glavom suprotno . Možda istinski voli kad je tako nesiguran - loš znak je ako riječi teku same . Pripeklo ljeto , on u domu mome - uporno čeka vezu s partizanima ; uz to : da kažem ko su jataci , gdje skrivalište , kakvi planovi , čuje li se što .

Ja čujem klackalicu u njedrima : ubrzano šeta , kao da tu zakoniti . Krv mi pjenuša slično mladu vinu - opasna plima . On se povlači da ne skvasi noge - biće zbog one mane ; treba vidjeti ima li lijeka : vješta žena može više nego ljekar , sigurno kad dobija profit . Istina , ja mužu vjerna do danas - ali sve ima svoje granice . Kad njega odavno nema , teže gledam kako se drugi muči pored mene . Još kad taj drugi pati iskreno i želi me - bez samilosti otkinuću dio sebe i dali ! Vidi čovjek tu&dstroke;eg psa kako lipsava - baciće kost . Pogotovo ako je taj pas naše čeljade - njemu ljubavna pustolovina s jednom , da kažemo , partizankom dočarava blagodati i svijetlu sjutrašnjicu epopeje za slobodu . No i da nije toga , gladan čovjek želi ukrasti , iako zna što je lijepo - ja moram ...

Ovaj Veljko mnogo se nešto vrti oko veza i jataka , ispituje savjesno - u mene skrivenu neće da zaviri . Nikad pod momka ne lijegam samoinicijativno - obično on napada da slabija strana u časnoj borbi časno podlegne . A kad se ovaj samo crveni i skuplja noge - toliko ja svoje širim ; udri me pa da ti zahvalim - ili - bjež , mišiću , imam mačku . Znoji se , jadnik , moli da ućutim , nesigurno obećava da će me smiriti - ako kažem ko sve za crvene ... Ne možeš ti , jado , nikog smiriti - jedan si mlakonja , invalid i po ! Zabranih da dolazi - nek se bezuje preko baba . Slomljenim korakom ode , kamen za sobom - prizna kolonelu da iz pečene partizanke ne može izvući nikakvo obavještenje , stisnula i ne pušta . Tada Jagoš isprsi : idem ja da je rastavim na sastavne dijelove .

Jagoš nije zagonio put mene - uvijek se prvi javi . Korak podmuklo odmjeren - ko će znati da se tako bolje smišlja zlo . Kad razgovara , ne gleda sagovornika no sebi u kljun opanka : smjera nešto pa savjest nije mirna . Muž njegove majke ne može repa vući , diše teško : izlizani kapetanski znak nosi na prsima kad hoda i kad lijega . Na njegova junaštva selo plaća porez : moraš slušati kad ga tupi , kad se busa . Nešto od toga pre&dstroke;e i na sina : bi da u&dstroke;e u oficirsko libro ; ali ne radi klanjanja , već zbog uklanjanja : ideš putem a smrtnici se svjesno razmiču da ti bude šire . To je ono : život kratak , treba ne samo primiti dar koji nudi već i otimati ono što ne daje . Prema Jagošu škrt bio : to što želiš nije u magacinu , mijenjaj trebovanje .

Na skladištu bile i žene , raznih boja i kvaliteta , no kakva vajda : ovoga ta roba ne interesuje . Pa se čudi bijeli svijet : kako izraslo momče i delija ne nastupa u pravcu gdje ga dočekuju cvijećem ! Ja osobito ne mogu da shvatim , možda će ljekari : ima sve što treba za vi&dstroke;enje sa drugaricom , a neće sastanak , mrzi ga . Pogana mašta narodna dade glasu drugi prizvuk : neko ima dosta hljeba , dosta smoka , ali nema apetita , pa ne smoči nego posti ; neko ima muške grudi u dlakama a želi da su one koje mlate pri pokretu ... Možda zbog ovoga Jagoš i sveo obrve više no kapetan ostavio u naslje&dstroke;e .

U svojim kritičnim godinama zapazih njega prije no Veljka : iako devedeset i devet ovaca trči na pruženu slanu ruku , voliš radije onu stotu što se izdvaja ... Još više privuče njegovo tropatanje kad korača - taj namjerno lupa nogom da čujemo . Navuče crveni džemper kad ču pjesmu o komunizmu i žandarmima - poče kokoćenje tamo gdje bilo manje opasno . Prostodušci staše da ga sokole , on se u trenutku zaboravljaše : zaturi glavu preko ramena i psovkom lomi prozor opštinskog ćate . A meni godilo : ako ga volim - to je zbog ideje koju nosi ispod džempera , omastiću i ja svoju bluzu , zvijezda nas zbližava . Kad ga , me&dstroke;utim , dva-tri puta udariše , on se opameti i povuče u korito ...

Danas je , vi živi , u modi potpetica , suknja do koljena , haljina do članka , frizura maca , tifus šišanje - žurnale dobro rasprodaju . A u moje zelene dane savremena bijaše ona koja zna da izveze srp i čekić , zapjeva opasnu pjesmicu ili da korpu gospodinu kome država pegla pantalone . I tu postupanje po žurnalima - samo tajno ih rasturasmo . Danas je , vidite , u modi da se drugarica od druga razvodi , gričke vještice , biskanje na mjestu nedovoljno zaklonjenu - sve to možda ima zlatnu podlogu . A u moje zelene dane ukrivala se ljubav iza gušće grane : čak i gričku vješticu kopkaše da sazna šta to propovijeda bradati Karlo Marks . Učasmo kako da stisnutu pesnicu prinesemo sljepoočici - koja ne zna , služi za porugu ; koja neće , ta jo ovca od gubava oca . Učismo da igramo na binama , vicovi o buržoaziji - smij se narode , režim plaća ! Smijao se i Jagoš dok bijaše besplatno . Kad izmjeri kojom brzinom duvaju vjetrovi , posluša roditelja : savij se bar malo , koliko da te ne slome . Tako pogrbljen ode iz moje mladosti - izgubih šelju da ga istražujem . Dobro što se nijesam izblejala : on pljuje u sramotni brk ženi koja ga zavodi o svom trošku . Ali sada nije bilo tako - prošle godine .

Sada Jagoš i ovom stazom tropoće kad korača : završio obuku : osilio i nosi iskustvo - sigurno se negdje vježbao ... Ne pita ni kako sam , ni hoću li - nare&dstroke;uje da otpašem suknju . U prvi mah to drago čuti - nijesam odavno . Ali se nećkam iz poznata razloga : neka mi pomogne . On čeka smrtnu , ništa ne bijeli - prosto neprirodno . Svetom vatrom ne gori mu lice - no nešto zvanično . Počeh da se i ja vještački cerim - strah osvaja . A kad jurnu i htjede silom da se posluži , pogodih da ga mržnja vodi : ruka gruba , prsti grebu , dimi na rakiju . To ohladi u pravi čas : zviznuh mu šamar , pazi ti Jagoša , pazi ti junaka , šteta što precjenjuje svoje moći ! Dok smišljaše kako da odzvizne , izmigoljih u dvorište . Divljačino jedna zadrta , idi svojim poslom - ovo nije tvoje zanimanje ! Poslušno savi rep i po&dstroke;e otkud došao - kao prebijeni mrkov . Gotovo mi žao , htjedoh viknuti - nešto spriječi .

Otada počeh opet da gladujem - na moja vrata ne kucaju . Ako i neko zaluta - to nije Veljko , nije Jagoš . Selo u nedoumici stalo pa naga&dstroke;a : il je varka , il odbranih glavno ? Ponovo se javlja staro društvo - novo izbjegava susret . Izme&dstroke;u , nešto se kuva u vazduhu - kuvari me ne gledaju . Baš zato što ne gledaju treba da sam na oprezi - dugove svako lako pamti . Možda zato Veljko i Jagoš jedan s drugim - šale se i žale na me . Istu ranu nose , ne traže dva lijeka - ko zna kakvi će melem spraviti . Bolje da se smirim - pričekajmo da se odmota ; nadoknadićemo užitak kad sloboda grane - i ja sam zaslužila . Važno je sada sačuvati glavu - danju grakću gavrani , noću sestre njihove .

Ja sve bolje pipam da se nešto sprema - mnogi naslute zemljotres i kad nijesu pernata živina . To je predosjećaj koji posluje na principu radara : tvoja misao emituje talase koji u dodiru sa mnom odjeknu . Ovom prilikom isti slučaj : nešto mi se mnogo drijema . Drijemež hoće da sastavi trepavice , ja se branim : treba plijeviti vinograd . Vinograd ispod sela - u zavjetrini . I dobro ra&dstroke;a ko ga dobro pazi - čitave zime vino na trpezi . Lozostruk poha&dstroke;am i njivim , mada ne znam ko će cije&dstroke; piti - treba vjerovati . Treba vjerovati da grom može sve sagorjeti - a on samo ponekad . On samo ponekad digne lelek - ostali se plati strahom . Biće tako valjda i ovog puta - možda mi se malo spava .

Sanjiva ustajem i nešto doručkujem - nema hrane pa imam apetit . Komšije vide da se tromo krećem - niko ne pita snijevam li ružno . Idem goloruka , za pljetvu prsti dovoljni - sunce prije pozlati ovršine . Vinograd modar od zeleni , takmiče se čokoti koji više grozdova drži . Navalila pa grabim - Miodrag neće okasniti na berbu . U blizim gusta šuma - ko bi da krade prvu nju osvoji . A bilo ovdje lupeštine : saminja pa manje opasno . Ja pojačavala ogradu , bivala kiselica , a muž šećer : pusti , mila , ne bi da nijesu gladni , kad budu siti ograde će smetati , treba razumjeti sirotinju ... E , moj golobradi svješteniče - šteta što nijesi na ikonostasu . I tako , ražali se smrtnu stvoru : suze brišem , vinograd plijevim .

Iz gustiša izviri glava , viknu po imenu - to je Veljko . Štrecnuh ženski - stomak spade niz koljena . Koliko juče , bijaše slobodniji ; ima vlast , a ja nemam pušku - sada neodlučan . Pripeklo sunce , žaropek ispod saća - možda bi da rashladim , krv za njega voda . Možda mi vidio raskriljeno njedro - daj da ukrijem bjelinu ... Do&dstroke;i ovamo , viknu crvenota - treba nešto da pretresemo . Uhvati me poznata nesvjestica : njemu nužda , meni veća , dijete mi neće načiniti . I Miodrag govoraše da glad nema oka - ja zaista odavno postim . Podvezah kosu , ruke na kuke , iskrivih pogled , tobože neću : a šta to imamo da pretresamo udvoje ja i ti Velimire ? Nije Velimir sam , no ima druga - poznaješ li me ? Još jednom štrecnuh , smiješah crijeva : to Jago . Valjda nećete dvojica na jednu - ja kao u šali . Bože zabrani , odšali Jagoš , iako se ima gdje - Veljko potvrdi . Nego šta ćete , smije li se znati - drhti mi glas . Traže te u komandu , neko saslušanje - promrmlja Veljko . Neko te optužio da zboriš ružno , treba provjeriti - pripomogao Jagoš . Primiču se polako do prve loze - Veljko zadnji . Pogledaju u stranu jer nesta riješi meni i njima - zlu prilika . Dobro izgledaš , sjeti se Jago - da zavara . Nikako da stariš , no kao vila , doda Veljko - da ne zaostane . Odgovorih , ali ne znam šta - tamni oblak zamrači mi pamet . Čistim ruku o suknju , popravljam nabore - i to izvan moga znanja . Izlazeći iz redova , zatvaram prijelaz - Veljko požuri da sam navalja draču . Jagoš reče " hm " i pljunu u stranu - tomu se žuri .

Idemo , nečujno : ja platnene , oni gumače . Utonusmo iza okuke - ne vidiš nebo od gorja . Ukršćen brijest i dubovina - izme&dstroke;u grablje i jasenje . Tu sjenovito usred podna pa neki ne prolaze sami - može samac da se pomami . Mjesto stvoreno za tajnu presudu - zemlja se uzalud kune raju . Sluh me opominje , ne koračaj prva , ova dvojica vode - moje da im u stope poga&dstroke;am . Predložih da vodiči zauzmu mjesta , a oni oba : bože sačuvaj , dama ima prednost , mi kavaljeri , samo gazite . Gazih do prva sunčana prozora koji bljesnu izme&dstroke;u grana - tu stadoh . Stadoh jer iskoči peta iz ležišta - hoću da nazujem . Tada sjen puščana pade ispred mene - jedan je poteže . Hitro se okrećem , ali zar su oni lijenci : dva debela ražnja su uše kroz pleća , probudiše me konačno . Prvi više užaren i brži - drugi zakasni . Udarih glavom u veliku škalju , zatim u odbranu : raspraćah se rukom i nogom . Što učiniste , momci od ženidbe - ja mislila da će silovanje : to se oružje ne diže na žene , nego drugo - kako teško shvatate ; radije lovite medalje no ribe , treba drukčije baciti udicu ; što trošite ubojne metke - ja sam slaba žena koja može samo da legne .

Crvenko i Crnac obezglavljeno ćute - drugi manje . Sašaptavaju se u brzini , škljocaju zatvarači - zalaze mi iza . Bila sam se predala kad upraviše još dva metka : izvrtješe lobanju . Uplašili se da ne umrem kasno : može ko naići , sle&dstroke;enu usnicu odgonetnuti . To su znali , ostalo zaboraviše : da leš sklone , čaure pokupe . Treba ih razumjeti , jer prvo ubistvo najteže pada - gubitak nevinosti nikad nije lak ; ni med , prvi put kad kušaš , nije sladak . Zato potrča Jagoš , potrča Veljko - utekoše glavom bez obzira , kidaju dijelove odjeće , polomiše sitnogoricu , zahuktani staše daleko od sudnice . Misli Jagoš kako je daleko oficirovanje : ljuljaju se planovi i ideje , vjera zaštitnica pliva kao na vodi šuplja tikva , čudne ptice dozivaju kroz ove grmene . Veljka trese groznica , cvokoću ruke i oči : neće biti spavanja doveče , može neko i meni da presudi iza grma , u grudnu košaru zec udara čelom , kod žive bih vazda našao obrok , mogla bi mrtva napućkati sudbinu na mene ...

Bijah topla kad put nanose strinu nepismenu i kratkovidu : breme trave na glavi , gleda pred sobom . Zamalo nagazi na šarenu vreću - valjda neko izgubio . Pripogleda , pade breme : to žena , pala trbuhom , glavom me&dstroke;u ploče zarila , zubima izvlači toliko svojski da se i kosom poslužuje . Prikupi hrabrost da utvrdi koja sam , ne bi dovoljno : kad savi ruku , na vrijeme trže . Prepozna me po suknji i marami - prva uska i za selo kratka , druga šarena i tanka pjena sapunova . Ko strinu vidi , zabezeknut stane : ženo jesi li na sugreb nagazila ? A žena priča , selo na priču natiče : neko ubio lijepu ženu , eto svoju krv loče , nikad da naloče .

Ljudi su pametni , takvo vrijeme , pa razmišljaju : ovu je vlast makla na dušu , kako bi bilo da se pazi svoj posao , možda hoće da utvrde ko koga voli , kako bi bilo da se padne u postelju . Selo uskomeša , odmjeravanje snaga : četničke oči potajno igraju , sve druge gledaju u stranu , pada ćutanje ; ćutanje odnese pobjedu : kakva bila da bila , čeljade jeste , grijeh ostaviti na putu i govedo , tome i tome kad se slomi krava došlo u pomoć pola sela , i strah ima svoje granice , budimo nekad ljudi , majka mu stara !

Naniza se grivna : dosetak starih opaljova i žene neke - dugo me gledaju nepomično . Izvališe ljesu od vinograda , na nju odnesoše . Sklanjaju se muškarci namjernici - žene rukavima brišu oči . Neko pokuša da zaljulja zvono - stidljivo , stidljivo ; umiješaše drugi : o glavu će ti se razbiti , ona komunistica , budalo ! Poče da se šapuće : glavna za naše selo , trebalo da ide u Bosnu s drugovima , ovdje ostavljena po zadatku , da izdaju minira iznutra , da navraća vodu na partizanski mlin , služeći se svim motikama , u korist firme radila i rukama i nogama i izme&dstroke;u nogu , pitanje hoće li biti dopušteno da takvu zakopamo u sjenu crkovnu . Bi dopušteno , jer iste noći do&dstroke;oše Jagoš i Veljko - da opasnim naga&dstroke;anjima daju drugi tok .

Čusmo u bloku da poginula - laka joj zemlja . Tamo se razne verzije pronose - ne znaš sve koje . Talijani ćute i naši u komandi - možda znaju nešto . Kruži glas da se Miodrag četvorici zamjerio - njegova žena vraća dug na ovaj način . Po drugima nije tako , nego sukob na ljubavnom području : ubistvo iz ljubomore , ili mu znala manu političku - pa smetenjak baš po danu ! Najvjerojatnija biće treća glasina : kao partizanski špijun nije obavila sve kako treba , možda pridobio koji od naših - dovoljno da joj njeni zavrnu šiju . Inače šteta što se to desilo : iako obilježena , zavedena je samo . Mi ne volimo ovakvu likvidaciju i zato što pokojnica bijaše po prirodi dobrodušna , širokogruda - kad bi koji od nas pao u partizanske kandže , pružila bi ruku da ga iščupa . Prema tome , sahranu obavite bez kompromitovanja , reče Jagoš , doreče Veljko - žalite po običaju .

Tada starac iz sredine : more više žalbe ima tu od vas koji ustajete iz kreveta na treću nogu , no od nas kojima se rep odavno vuče po dolini . Jurišlije shvatiše aluzije i bi im drago : sumnje , dakle idu krivim tokom . Odmah opaziše , rano je za draganje : djeda niko ne sokoli . No svako gleda u zemlju ili ćuteći klima glavom - tako bezbožnici na prisilnoj liturgiji . Mora da nas čitaju , trepće Veljko - druge nam boje glasovi . Riječ nam nesigurno hoda , priznaje Jagoš sebi - mrgodan psuje očeva sina . Trebalo možda i da pogledamo , misle obojica - ali gdje smoći toliko junaštva . Krupni seljanin dobro poga&dstroke;a , pa se diže : hodite malo da skupa gledamo , svjedočićemo bolje ako ko službeno pita . Veljko se vrpolji . Jagošu nezgodno - ali mora se . Prinesoše svijeću mome licu : jedno oko zalazi u donju trepavicu , drugo diže gornju . U stvari nišanim dva hrabra momka - oni osjećaju , oni strepe . Razmrskana brada i podnosje - preko čela crno mazivo . Usta raskomadana - ako čudom oživim , neću moći ljubiti . U smoli od uha do uha trunje i prašina , poginule dvije-tri mravlje . Pleća mi zakrpljena košuljom - tu progorjela na oba mjesta . Istu sliku i grudi vjese : platno pocijepano da pokaže ono što se krilo . Glas iza le&dstroke;a pita toči li krv još - rekoše mu da ne zna ništa . Neko pita hoćemo li kupati - to neka žene riješe . Žene se izmiču i gube redom - nijedna da zasuče rukave . Neće , jer danas nije vjerovati : jedno ti zbori , drugo kuje . Strah i lukavstvo smjenjuju se na usnama : prvi ćuti , drugi se snalazi . Ko je da je , svinjarluk napravi - kreše Jagoš . Ženu bez zaštite nasred puta - dokresava Veljko . Samo vi krešite i svirajte fino - svevidljivo mnoštvo pohvataće greške u notama ...

Sahranjena tiho , sirotinjski : tri lopate , dvije motike . Žene što jedna uz drugu do&dstroke;oše svaka na grob drugi pade - suzama koje ja mamim zalivaju nadglavlje davno upokojenih srodnika . Neokupanu položiše u postelju vječnu - mene kod koje na visokoj cijeni bila higijena . Sve se , vidite , tumbe okreće : danas jesi otrov , sjutra cvijeće , prekosjutra zaborav . Plaše se grešnici da ih moja kob ne pozna - zavlače lice u duboke skrivnice . Nije se jelo , niti pilo , popa nije bilo - rijedak običaj u našem kraju . Graju tim povodom četnikuše , klopoću krilima i žvalicama - zbilja , kad ženu svrab nahvata , češagija ne pomaže . Zato što muško oko na mene odmaralo - njih mrko gledalo . Ni mrtvoj ne mogu da mi oproste - odoh sita one stvari koju i smjerne povučenice stalno u mislima prebiraju i mjere spicama . Trebalo bi samo zbog toga da rastem ispod zelena pokrivača pod košćelom - to ženska sreća .

A ja srećna nijesam . Vitka noga i žilava dojka za žednoga gube se u zemlji crnici - slatki život ostaje gore . Ali to nije uzrok mome nemiru - drugo nešto . Svoje ime ne mogu da pomenem , jer ništa ne kazuje - to je boljka . Nema kiljana da se dušmani preko njega spotiču - to pola mene . Druga polovina svojti namijenjena : zašto ne plaču , zašto tužno ne skaču ! Eto sloboda , živ Miodrag drugu našao , Jagoš poginuo , ali Veljko se snašao , od milovanja i dobri moju travu gaze , kako će da paze kad nema nikakva znaka - zato mi zemljica nije laka .

- Ti naprosto slabiš - rekao mi je Boris . - Ti svakim danom postaješ sve manji . Svemu je to ona kriva .

- Da - kažem . - Svemu je to Mina kriva .

- Morao bi nešto da učiniš , jer ako tako nastaviš dokle ćeš dogurati ? Jednostavno ćeš jednoga dana postati toliko sitan da više neću moći da te prepoznam . Može se i to desiti da će mi biti neugodno da ti dolazim u posjete , jer teško će mi biti da znam da li si u sobi sa mnom prisutan ili si negdje izašao . Zar ti nikada nisi o svemu tome razmišljao ?

- Razmišljam , ali moram ti priznati : sada to više nije kao prije . Sada ne mogu dugo da mislim , brzo se umaram .

- Vidiš , šta sam ti rekao ! Ona će te naprosto progutati !

- Znam - odgovaram mu . - Toga se i bojim .

Boris me gleda i unosi mi se u lice : - Eto - kaže mi - i glas ti postaje slabiji . Moram da se naprežem da bih te dobro čuo . A sjećaš li se kakav si nekada imao bariton , kako si impozantno izgledao svojim stasom i hodom ? Sjećaš li se ?

Ja se sjećam , naravno , kako sam nekada bez straha prolazio pored ljudi , ravnopravan s njima , moja su ramena doticala njihova , moja glava bila isto tako puna radosnih misli , želja , tuge . Kod mene je bilo sve isto kao i kod drugih : volio sam žene , ljubio ih po mračnim ulicama , razmišljao o pročitanim knjigama , vodio pametne razgovore . Gdje se izgubilo to vrijeme ? A sada gledam gore u lica ljudi kako me posmatraju s visine , pod njihovim očima postajem sve manji , neznatan , ništavan . Šetajući s Minom ne mogu više da je uzmem ispod ruke , jer kada podignem ruku moji prsti jedva dotiču njen lakat . Zato je već mjesecima nisam mogao da poljubim , samo što se od vremena do vremena usudim da spustim poneki poljubac na njenu ruku koja se ovlaš klati pred mojim licem . Pa i neki dan kad sam to pokušao primijetio sam da njeni prsti ostaju gore sve nedokučiviji za mene . O , kako propadam !

Najgore od svega je to što sam u posljednje vrijeme sve rje&dstroke;e s Minom . Želim , želim svakako da je neprestano gledam , te oči koje volim , taj osmijeh što me uzbu&dstroke;uje , taj hod što prkosi . Šta bih sve dao da mogu uvijek da gledam u treptaj njenih trepavica , da slušam njen glas koji miluje ! Ali što god to više želim , sve se od nje više udaljavam .

I dok me Boris sažaljivo gleda , dok mi govori : - Bojim se da je sve već kasno i pitam se hoćeš li ikada biti onakav kao prije , visok i krupan , dostojanstven i razuman ? Zaboravi je , možda još nije kasno postati čovjek - dok slušam te njegove riječi ja se ponovo prisjećam Mine i našeg prvog susreta .

Nisam je odmah zavolio .

Upoznah je kao što se upoznaju žene : u društvu drugih muškaraca . Tada sam još bio pametan , znao sam mnogo stvari o kojima drugi nisu mogli ni da sanjaju , poznavao sam umjetnost bolje nego sami umjetnici , bavio se sportom , a moj šarm i elastičnost duha bili su poznati i van kruga mojih poznanika . Tako sam i onoga dana kada sam prvi put vidio Minu bio daleko najljepši i najblistaviji u čitavom društvu . Osjećao sam kako se svijet oko mene okreće , neprestano sam bio u centru , stalno sam vodio glavnu riječ . I to je trajalo dugo , čak i onda kada je Mina uspjela da mi se približi , kada smo češće bivali zajedno sami .

Ali jedne vešeri , šetajući tihim i mirnim ulicama , prema uličnoj svjetiljci ja spazih profil njenog lica i učini mi se nevjerojatno lijep da cijelim tijelom uzdrhtah od neke umilne jeze , a govor mi se presiječe . Jedva promucah :

- Izgledaš lijepo .

Ona me pogleda , a njene oči sijevnuše .

- Svi&dstroke;am ti se ? - upita me Mina .

- Da - rekoh . - Lijepa si .

I tada osjetih kako više nisam visok . Osjetih kako jednaki koračamo dok nam se ramena i ruke slučajno dodiruju . Ali još sam znao da mislim , još sam mogao da govorim , i dalje sam imao dubok glas .

I od tada mi se Mina poče svi&dstroke;ati . Što sam je više vi&dstroke;ao , sve više sam pronalazio i otkrivao njenu ljepotu , njenu privlačnost . Činilo mi se da njene azurnoplave oči postaju još plavije , da pokret rukom kojim bi me grlila postaje sve draži , sve ljepši . Gledao bih je i nikada mi ne bi bilo dovoljno . Odlazili smo u polje i tamo se voljeli , a kada bih u njenom krilu zadrijemao prepušten zadovoljstvu koje mi je izgledalo nenadoknadivo , Mina bi mi , rukom prolazeći kroz kosu , govorila :

- Tako si sladak dok ovako ležiš da bih poželjela da budeš toliko malen da mi sav staneš u krilo i da te milujem i mazim . Mili moj , reci da li me voliš ?

I kad god bih odgovorio : - Volim te - osjetio bih kako čitav svijet zajedno s Minom raste , a ja se smanjujem , ulazim u nečiju tu&dstroke;u kožu , tijesnu , veseo i razdragan - svijet i život izgledali su mi beskrajno široki ; dok ja sebi sretan zaboravljam hod pa sitno skakućem , dok zadovoljan više ne razmišljam pa gubim pamet , dok opušten ležim u polju - nestaje mi snage da jedva znam da sam bio jak .

I tako su dani prolazili i tako mi se svijet pričinjao ogroman da sam zadivljen pjevao u kupatilu i u podrumu , tako je Mina postajala velika da bih dugo lutao da joj prona&dstroke;em početak , i tako sam ja licem i tijelom bio sve bliže zemlji .

A sad Boris zagledan negdje daleko mimo mene , sav sretan , kaže mi : - Ne vjerujem da ti više ima spasa , otišao si suviše daleko da bi mogao ponovo da misliš na sebe i svoj izgled . Pogledaj , tvoje staro odijelo već ti je preveliko !

- Oh - kažem - već sam ga dva puta kratio , ali ono neprestano raste .

- Ne - odgovara mi Boris . - Zar ti to ne znaš ! Ne , ti se smanjuješ , ti , odijelo ostaje uvijek isto . Zato ga moraš da kratiš . Zato što se ti smanjuješ !

- Imaš pravo , - kažem - imaš pravo . Odijelo ne može da raste .

On se hvata za glavu i ja vidim suze u njegovim očima . Žao mi je što ga činim tužnim , ali ne mogu da mu pomognem .

- Uvijek smo bili dobri prijatelji - govori mi - dragi jedan drugom . I teško mi je što te gubim , što više neću moći s tobom da razgovaram . Zar se ne sjećaš kako smo nekada bili nerazdvojni , zajedno išli u bioskope i na futbalske utakmice , kako smo često pričali do kasno u noć o svemu , kako smo se voljeli , zar se ne sjećaš ?

- To je teško . Potrebno mi je mnogo napora , da se svega sjetim . Ali vjerujem to što kažeš , vjerujem da smo bili veliki prijatelji .

- Zaboga ! - uzvikuje Boris . - Zar to ne znaš ? Pa nečega se ipak sjećaš , nije li tako ?

- Umorio sam se - kažem . - Dugo smo razgovarali i mislili , brzo se umaram .

- Pokušaj , sjeti se našeg drugarstva !

I ja se naprežem , ali sve sam zaboravio . Hoću da mislim na Borisa , a sjećam se Mine kako mi je govorila :

- Jednoga dana kad budeš vrlo bogat , ili slavan , možda sretan u obadvome , da li ćeš me tada poznavati ? Mislim , da li ćeš onda proći pored mene ne pozdravivši me ?

Prisjećam se kako smo se držali za ruke , bio je to naš prvi susret ruku , i ja sam kazao :

- Ma ne , nikada ne bih mogao da budem takav . Nikada neću proći pored tebe a da te ne vidim .

A eto , sinoć sam prošao pored nje i nisam mogao da je vidim .

Stajala je na uglu i čekala me , ja dobro znam da je ona strpljiva u čekanju , ali nisam mogao da joj pri&dstroke;em , masa svijeta što je izlazila iz bioskopa gurala me , gotovo gnječila nogama , a ja , sitan , malen , dolje u društvu koljena pazio sam da me ne zgaze , ponestajalo mi je daha , uzalud sam pokušavao da se probijem kroz ljude , rijeka nogu me nosila tamo gdje mi nije bio put ; dok me nedaleko na uglu čekala Mina . I u toj gužvi prošao sam pored nje , prošao sam pored ugla a da nisam mogao da je vidim , jer ljudi mi nisu dali , oni su mi zatvorili vidik ; bio sam sam me&dstroke;u svijetom , proklet i propao .

Pitam se : hoću li ikada sresti Minu , hoću li je ikada više naći ?

- Znaš li ? - viče mi Boris . - Znaš li ?

- Sta ? - kažem jedva čujno .

- Nisi slušao šta sam ti govorio ! Opet si mislio na nju ?

- Tako je . Opet sam mislio na Minu .

- Zlo je - Boris vrti glavom . - Nema ti pomoći , a najgore je što ni sam možda ne znaš kako ćeš ludo jednom naprosto nestati , neće te biti , urašćeš u zemlju bez traga i glasa .

- Nestaću - potvr&dstroke;ujem . - Jutros sam bio manji od stolice i jedva uspijevam da otvorim vrata , da dohvatim kvaku . A neprestano se smanjujem , možda već sutra neću moći da iza&dstroke;em , ostaću ovdje u sobi zatvoren bez moći i bez snage . I kako onda da ponovo na&dstroke;em Minu !

Boris se osmjehuje , ali to je bolan osmijeh . - Budi bez brige - kaže mi . - Sada nju nije više teško naći . Zahvaljujući tebi ona je velika i još uvijek raste , svi je poznaju i dive joj se . Svugdje je možeš sresti , ona je kao neki oblak koji se odasvud vidi , i širi .

I ja ne smijem . - Divno ! - vičem , ali sam toliko malaksao da sumnjam da me Boris čuje . Sada sam sretan , jer znam da je mogu kroz prozor da vidim , jer znam da je gdje god pogledam ona , velika , ogromna Mina , draga žena ; pa ako i potpuno nestanem , ako se smanjim do makova zrna , znaću da je ona blizu mene i iznad mene , kao moja beskrajna sreća , kao an&dstroke;eo čuvar , ona , Mina , ljubav moja , sudbina moja .

Mi obitelji sa tankim usnama bili smo poznati u N. po tome što sebi nismo uredili život . Život : odlaženje na posao i vraćanje sa posla . Skidanje nabijenog snijega sa cipela . Ručak , spavanje i odsjevi vatre u peći . Tiho , pa sva&dstroke;e , pa opet tiho . Noge stola , so i ogledala . Krpe na zidu sa : " Sreća ima krila , a ti imaš oči , pa ako je vidiš , a ti za njom skoči . " I : " Zašto gledaš sad u lonac kad mi nisi dao novac " , i " četke " , i " šibice " , pa pranje tih krpa ; zidovi sa široko razjapljenim ustima i nijemi . Beskrajne šetnje pogledom po šarama ćilima , skakanje sa cvijeta na cvijet . Papiri na prozorima spavaće sobe . Lepezasto promicanje svjetla automobilskih farova po stropu .

Našu ogorčenost pokazivao je otac odlazeći u bife . Ja mislim da Zulfikar Šamil pije još i stoga što naša glavna ulica u oku zauzme mali , neznatan dio , a sve ostalo nebo , a nebo nije plavo , ono je prazno . Stanovali smo u istoj kući , mi dolje , oni Tubakovi gore , i nikada im nismo odlazili , sem oca , a i on rijetko . Kod njih nikada nije bilo prostrto , a kod nas jeste i nismo se slagali , a mislim da je bio kriv svijet iz N .

Jedno veče otac je došao čudno pijan pa su kazali da je poludio , a mi smo ga otpremili u bolnicu u M . Sutra je bila nedjelja , pa smo odlučili da ga onim popodnevnim vlakom posjetimo . Znali smo da su i oni to isto namjeravali , pa smo bili uzbu&dstroke;eni , ali to jedni drugima nismo pokazivali . Majka , Alma i ja bili smo uzbu&dstroke;eni . Alma , prozračna i ima bijelu kosu . I oči bijele i ne smijem je dodirnuti , jer bojim se . Jedanput sam htio da vidim kako izgleda njeno tijelo na suncu , pa sam je , kad je ono htjelo da nestane , odveo daleko uz rijeku , stavio na kamen i svukao krpe . Duvao je vjetar , znam da joj je bilo hladno , ali to nije htjela da kaže možda zato što uvijek šuti . Jedanput kada ju je Safa tukla , ona je ćutala , pa je negdje otišla i vratila se tek poslije , a mala je sasvim . Sunce je prolazilo kroz nju i ja sam vidio njene kosti i njeno srce .

Na stanici u N . nije bilo puno svijeta , a svi su nas gledali i mi smo bili ozbiljni . Oni još nisu bili došli i nama je to pričinilo zadovoljstvo . Do voza je bilo dugo , ali smo namjerno htjeli da budemo prije njih i bili smo prije njih . Duvao je vjetar i svijet je izgledao šugav tako sa drvećem bez lišća . Bilo jo puno blijedog lišća na zemlji , a i sunce je sijalo pa nije sijalo . Na nebu je bilo dvanaest slojeva raznobojnih oblaka . Mirisalo je na neko veliko putovanje i stalno su se čula zvona bicikla : ona sa can , can , i ona sa cak , cak i dr . To smo uvijek slušali nedjeljom ujutro kada je vani bilo hladno , a u sobi komadi sunca , i dok smo očekivali da se Zulfikar probudi . Onda me je majka ćušnula i rekla da se držim mirno , a ja to nisam htio , a Alma jeste .

Prošao je Čoker Šamil i raspitivao se o pojedinostima . Nije bio obrijan i imao je odvrnutu kragnu zimskog kaputa i nije imao šal i vidjela mu se jabučica i cigaru je držao u ustima . Majka mu je odgovarala mirno i ozbiljno kako je vikao i razbijao i dok je govorila , vještim pokretima popravljala je kosu . Pa je i Hika htjela da do&dstroke;e , ali je ulazio vlak pa smo se svi uzbudili i zato što smo znali da će svijet da prati ko će prije - oni ili mi - a oni su htjeli da u&dstroke;u pošto-poto prije nas . Otrčali smo prvo desno , pa lijevo . Njih troje potrčali lijevo pa desno , a mi se nismo obazirali na staricu , a oni su mislili da ćemo se mi ipak obazreti na staricu , pa smo se ugurali prvi . Ja sam čak šućnuo Hiku . Hika je mla&dstroke;a sestra stare Tubakove i nije se udala . A ja mislim da se nikada neće ni udati zato što ima najtanje usne od svih nas i zato što se smije i kad nešto nije smiješno . Ona ima dva reda potpuno istih zuba i duboko sam uvjeren , ne znam zašto , da su joj i kutnji zubi isti kao i oni naprijed . U početku smo se svi zbili oko vrata i nismo govorili , a oni su držali staricu ispod ruke . I Hika se smijala i Safu gledala od dolje do gore i od gore do dolje . Poslije su se dosjetili da ne moraju ostati na tom mjestu , pa su otišli na drugi kraj praznog hodnika provirujući s vremena na vrijeme da vide šta radimo . Došao je kondukter i rekao da se premjestimo u " drugi " razred i da je ovo " prvi " , a mi smo mu kazali da izlazimo na slijedećoj stanici , a da oni tako&dstroke;e nemaju karte za prvi razred .

Na stanici u N . smo se razbjesnjeli , jer su neki ljudi sa torbama dugo ulazili na naša vrata , pa smo otrčali na druga , ali smo i tamo morali da čekamo . Alma se polako provukla izme&dstroke;u ljudi još dok smo bili unutra i čekala nas , le&dstroke;ima okrenuta .

Bajra i Hiku smo vidjeli čak tamo kod glavnog izlaza kako žure i osvrću se , a staricu nismo mogli vidjeti . Valjda zbog svijeta . Požurili smo da ih dostignemo , ali oni su bili daleko i užurbano su koračali , primijetili smo . A bili smo uzbu&dstroke;eni i htjeli smo nagnuti , te samo što nismo trčali , ali nas je bilo stid , jer su se oni osvrtali .

Pomislili smo , a srce nam je lupkalo u grlu , kada ćemo biti tamo gdje su oni . Kada smo došli , zaboravili smo da smo mislili na tako što .

Najedanput oni zastadoše i izgubiše se nekim sporednim puteljkom . Sve smo to jasno uočili i bili smo usplahireni . Pomislili smo da oni , možda , znaju kraći put do bolnice pa smo trčali i tjerali ih u stopu , a bili su stalno ispred nas . Poslije se pokazalo da oni ne znaju nikakav kraći put , osim onoga koji smo i mi znali i za koji je znao cijeli svijet , ali da su nas htjeli uvući u klopku , da se prosto izrazim , jer ljut sam , ali da smo mi zahvaljujući baš toj nevješto smišljenoj smicalici stigli prije njih pred vrata broj šest i da smo pokucali prije njih .

Sada smo žurili izme&dstroke;u velikih hrpa uredno složenih dasaka koje su sličile na spise neke kartoteke . Sve okolo bilo je veoma tiho i svaki čas vidjeli smo ih kako tajanstveno tamno bljesnu da odmah zatim komad neba zacijeli . I znali smo da smo čisto osvijetljeni i žurili smo njihovim stopama , a oni su bježali . I starica je sličila na djevojčicu . Pomislio sam da je vještica , pa pohitasmo još brže , a oni su bježali putanjom izme&dstroke;u čistih dasaka složenih u kocke . Ponovo zaokrenuše lijevo na malu prugu , a nama , kao da smo u snu , nije uspijevalo da ih stignemo .

Sjetio sam se da je otac Zulfilkar lud i da nas neće prepoznati i upitah se zašto trčimo , a ni općinstva iz N . nije bilo da nas vidi , a nijednog čovjeka nije bilo , samo su daleko dolje dvije silhuete gurale vagončić , a nigdje nije bilo nikoga u ovom lavirintu pore&dstroke;anih dasaka , a otac se možda pretvarao da je lud , nismo mu vjerovali , pa ipak trčasmo .

Oštri vrhovi telegrafskih stupova ravno su se odozdo ubadali u oko i prodirali u mozak pa nestajali , a sve je sličilo , tako sa ovim zalutalim konjem što vuče balvane , na potpunu u boji i nedovršenu u crtežu , staru , potamnjelu sliku . Starica je posrnula i htjela da padne . Mi iza&dstroke;osmo iz sna , a Tubak Bajro i Hika hitro uhvatiše staricu ispod pazuha , a ona savi noge , pa su opet jurili . Nikoga nije bilo da im se smije , pa se ni mi nismo smijali , a i znali smo se i mislim da smo svi bili tako uporni , jer niko nije mogao vjerovati da je otac lud . Pred svijetom smo bili ubije&dstroke;eni da je tako kako je svijet čuo od nas , a sada dok smo išli , ipak nam je bilo nerazumljivo kako smo svi ubije&dstroke;eni , a nismo se mogli dosjetiti zato što je svako od nas ljubomorno bio zaokupljen onim što nije želio da drugi primijeti i nismo se mogli sjetiti da to nije bilo prije dok nas je okruživao svijet iz N ...

Bolnica je bila na brežuljku , bijela sa mnogo prozora , u šumarku čije je drveće podsjećalo na uspravno i visoko šiblje . U trenutku kada su ispustili staricu i pogurali je uz brijeg , Bajro Tubak staricu , Hika Bajra , mi se na&dstroke;osmo naspram njih i mada se Safi kazalo , uspjeli smo da u&dstroke;emo prvi . Pitali smo u kojoj je sobi taj i taj , pa smo utrčali na treći sprat , soba br . 6 , zadnja vrata desno na dnu hodnika i sve je zvonilo i blistalo i , začudo , nigdje nikoga . Mi nismo smjeli da u&dstroke;emo i bilo nam je smiješno , a nismo se smijali . I oni su došli , a mi smo im govorili psss . I oni su ušli na prstima očito zadovoljni . Ipak je Bajro otvorio vrata i ušao . Gorjeli smo od želje da vidimo kako se otac ponaša . On je ležao mirno , zatvorenih očiju . Tiho su zatvorili vrata . Otac podiže ruku i prsima podiže očne kapke . Potom ih brzo zatvori , a ruku ostavi onako u pokretu , Hika zakrenu glavom , zaklopi zube , pogleda u mene i navuče ozbiljan izraz . Gordo se trže i pri&dstroke;e ocu i spusti mu ruku . Na stolić stavi kolače . Onda majka namjesti ocu jastuk i na stolić tako&dstroke;e stavi kolače . Onda Tubak pokri ocu noge .

Ako se pogleda van kroz prozor , pa u sobu , stvari se u početku teško razaznavaju . To sam probao nekoliko puta . Hika upali svjetlo i pogleda u mene , Postadosmo oštri za oko . Otac skoči i reše aoooo , i poče da pleše . To nas je iznenadilo . Starica iza&dstroke;e van i osta iza odškrinutih vrata vireći . Iz očeve košulje izleti jato novčanica . Svi smo skočili da ih pokupimo , a on je plesao , a mi smo poslije vikali da uzme pare i da su mu ispale pare , a on nije htio da ih uzme , pa smo ih mi uzeli . Polako smo izašli u hodnik . Opet je bio dugačak , zvonak i sada mračan . Slijedili smo ih pažljivo pipajući , oni naprijed , mi za njima . Alma se vratila i ugasila svjetlo ...

Jere - jedno obično dalmatinsko ime - a zvali su ga Ugor . Zašto ? Odgovor bi trebalo tražiti u zaboravljenim godinama njegova djetinjstva . Možda je do toga došlo sasvim nevinom igrom riječi ili kakvim neobjašnjivim lapsusom . Tako se ( uostalom ) zove jedna morska riba : dugačka kao zmija , sluzava , sa stotinu kralježnika . Od svih svojstava te tajanstvene ribe iz dubokog mora Ugor ima tek po koju zajedničku crtu . Posebnom bojom puti on podsjeća na tamnosme&dstroke;u pole&dstroke;inu svog imenjaka iz ribljeg svijeta . U njegovim bjeloočnicama odražavala se tamnozelena nijansa . Uvijek si u njegovim očima mogao nazreti pritajena pitanja . Možda su baš ta pitanja u Ugorovim očima imala nešto zajedničko s prestravljenim , ozbiljnim , bespomoćnim pogledima ulovljene ribe ? Taj utisak je bio uporan , ali zato nejasan i fluidan , pa se ljudi nisu mnogo trudili da ga odrede . Jednostavno ga povezaše uz Jerin nadimak . Sluzav kao ugor : ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep . Time ipak nije bilo sve rečeno . Bilo je u Ugoru nešto , što se pružalo , što je stajalo nadohvat svačijeg opažanja . To nitko nije uspio odgonetnuti . Tek kad je kao zavjesa posljednjeg čina iza Ugora ostalo jedno tužno prorešetano jedro , ljudi se sjetiše : vidjeli smo to već odavna . Uistinu : ništa nisu vidjeli . Ništa nisu znali . Njihova hvastanja bila su prazna .

Piščevo uho htjelo bi prisluhnuti pjesmi jedara na Ugorevu brodu ; njegovo oko bi se htjelo prebaciti preko tvrdih bridova doga&dstroke;aja i sagledati sakrivene perspektive .

Za tihih poslijepodneva prvoga ljeta osjećaš kako stabla rastu . Sjedeći u sobi , Ugor je kroz kamenu ogradu renesansnog balkona mogao pregledati cijeli trg , usred kojega je raslo nekoliko topola . Vrhovi njihovih grana bili su upravljeni prema suncu , i Ugor se pred tim nijemim manifestacijama života osjećao veseo . Oblizao je usne i prislonio im svijetlu jazz-trubu . Odjeknuše promukli zvukovi : kao da se njima napreže čovjek , kojega je već izmorio taj ludi ritam . Svirač je osjećao , kako mu brže kuca srce , kao da se nalazi na nekoj divljoj trci . Pogleda preko oka : možda topoline grane sad naglije rastu ?

Tko zna , po koji se put javio odozdo šjor File . Njegova se farmacija nalazi odmah s druge strane , u kući s nekoliko kamenih emblema . Apotekar je zvao njegovu majku :

- Mandina , Mandina ! Ona mi tvoja lijenčina ogorčava život . Neka prestane s tom svirkom ! Ne mogu misliti ! Ne mogu raditi ! Miješam lijekove : stavim li dva grama više ili manje - odoše ljudi na vječno počivalište . Ustavi ga ti , ili ću se ja pritužiti vlastima ... I ja sam " mužičišta " . Od djetinjstva sviram klavir , ali ovi barbarski zvukovi , ovo divlje kreveljenje bez melodije ... Dio mio ! Ritam bluda ! Il ritmo del rapporto sessuale ! Purtroppo ! Il ritmo del coito !

Tada je u sobu došla majka . Ugor je odalečio od sebe instrumenat i nervozno tipkao po ključevima . ( Iznutra je curila pljuvačka : kap po kap ) .

- Sinko moj , daj se razlogu ! Hoćeš li , da se zamjerimo onima , koji upravljaju našom sudbinom ? Ja moram crvenjeti zbog tebe . Osim toga , oni su moćni . Jedan šjor Filin pokret - i mi smo satrveni kao ušenak .

Ugor je spremao svoj instrumenat u kartonsku kutiju . On to više nije ni slušao . Star je već taj dvoboj izme&dstroke;u njegove trube i šjor Filina klavira . Ugor je uživao u svom divljem prkosu . Kad su u mirnim noćima prozori kuća na malome trgu čeznutljivo otvoreni prema zvijezdama , znade šjor File poigrati na svom klaviru . Ugor mu odgovori raspojasanom pjesmom , a redoviti odgovor je bučno zatvaranje šjor Filinih prozora . Nisu nikako mogli da se slože . Šjor File se nije mogao naviknuti na moderne šlagere . ( Queste melodie indigene smangiarono i miei nervi ! )

Truba je bila samo jedna tačka na dugačkoj pruzi Ugorovih prijestupa protiv nazora , koji su vladali gradićem gdje je živio . Za uski krug gospode , koji su u svojim obiteljima čuvali kulturne tradicije , a u polumračnim salonima imali zaključane vitrine s talijanskim knjigama - Ugorovo uživanje u preglasnoj i divljoj modernoj muzici bio je vrlo sumnjiv znak . Tko sa strahom i poštovanjem ne otvori usta , kad po klaviru udara šjor File ili Anuncijata ( njegova maloumna kći ! ) taj nema smisla za vrhunaravnu harmoniju , prema kojoj moraju težiti sva bića . Harmonija : to je kretanje nebeskih tjelesa u stravičnoj tišini beskonačnog svemira , o čemu piše neki Pascal . Muzika : to su nebeski ideali dani nadohvat ljudima ; hrana ljudskim dušama u ovoj suznoj dolini .

Kad se tko tuži kakvu inteligentu iz maloga grada , kako mu je šjor File skupo naplatio lijek , može se čuti i ovaj odgovor : " Nevjerojatno ! Apotekar ima smisla za muziku , a to znači , da ne može biti gulikoža ! "

Uživati u rušenju harmonije zvukova , to znači pljuvati na sunce ; to znači luciferskom drskošću zaprijetiti svemirskom božjem poretku .

Ugor je za šjor Filu bio zato Lucifer - a poglavica &dstroke;avolski je nepomirljiv .

Kada Anuncijata počne po ožutjeloj klavijaturi umarati svoj solfeggio - šjor File izi&dstroke;e iz apoteke , nasloni se na dovratak , zatvori kapke , kao da čita iz kajdanke svoje mladosti . Najednom mu zadršću svi udovi . Žestoko lupne nogom o tle ( a noga mu je u finoj , malenoj cipeli od žutog chevreaua ) :

- La-si ... La-si ... Anuncijata , ancora una volta ! ( Ponovi ! ) Klavir zastane . Djevojka uzdahne i očajnički pogleda svoje oznojene prste . Ponavlja :

- La-si ... La-si-la ...

- Bravo !

Otac trlja ruke . Onda ponovo uperi pogled u imaginarne note . Zadovoljan je , smiješi se : mala izvrsno svira . Na suncu se lašti njegova masna crna kosa . Govore , da je bojadiše .

Tada se na suprotnoj strani s balkona javi Ugor , koji za šjor Filu znači neprestanu budnost paklenskih sila :

- Ma-do-na Kla-ra! ... Do-fa-la do-si-la-sol !

Šjor Fili je bilo dosta da vidi toga buntovnog mladića : ponosito stoji na prekrasnom kamenom balkonu , koji odskače od točljiva zida stare kuće kao simbol neutažive ljudske težnje za ljepotom i skladom . Za šjor Filu je to bio prkosan stav Vandala , koji se popeo na vrh Koloseja i gleda , kako bi uništio najljepši mramorni ukras . Ljutili su ga Ugorovi zagrnuti rukavi , njegove široke plave hlače , koje su visile u nemarnim naborima .

- Eno onog razbojnika ! Onog Lucifera - promrmlja šjor File iznenada , da mu se u ustima prevrnulo umjetno zubalo . Zaviče : - Mandina , čuješ li ? Opet tvoja nesreća trubi !

Na prizemnom prozoru ukaže se brižno lice Ugorove majke :

- Oprostite , šjor File! ...

Jadna , pogleda prema balkonu :

- Jere , molim te , ne ljuti šjor Filu !

Ugor se izazovno nasloni na balkon :

- Molim , što je ? Što ga ljutim ?

- Zar ne čuješ , da svira šinjorina Anuncijata ?

- Ona je luda ! Ako joj smeta , neka se zatvori u samostan , pa može svirati harmonij do mile volje , glupača !

- Nemoj tako sinko ! Nije ona luda ... Malo , tek malo djetinjasta ! Ali šjor File je plemenit čovjek ...

Apotekar nije više mogao izdržati . Učini nekoliko bespomoćnih pokreta i bučno zatvori vrata . Stakla bljesnuše na suncu . Na prozoru ostade prestrašena Mandina , bez riječi , a na balkonu Ugor , pun prkosa . Od njegove svirke odzvanjao je cijeli trg :

- Do-fa-la do-la !

U topolama su brbljali vrapci . Maestral je lagano pokretao lišće . Krošnje se podale tihoj igri boja . Ugor je svoj pogled uperio prema dnu trga , gdje se vidi komadić mora . Mladić se veselio : tu je već ljeto .

Kao što je Ugor prkosno ispoljavao svoju volju u muzici , čistim prkosom je htio da živi na svoj način , i kod toga ga nije ni najmanje zanimalo , što o tomu misli njegov grad . Nisu ga privlačila " poštena " uobičajena zanimanja . Teško je on mogao shvatiti svoga brata , koji je u jednoj konobi , punoj paučine , po cijele dane blanjao , pilio i udisao mirise pokvarenog ljepila i pljesnive boje . Majka ga je u najranijoj mladosti dala u nekoliko radionica , da izuči zanat . Nigdje nije mogao da izdrži . Slične dječake bi jednostavno nazvali Gašo , po poznatoj pjesmi iz pučke škole . Na njega se to nije moglo primijeniti . Osjećalo se da taj Ugorov nemir nagoviješta neobičniji i zanimljiviji život . I svi su oni voljeli po radionicama pričati o njegovim podvizima i uspjesima sa zadovoljstvom bijednih feodalnih kmetova , koji uživaju u raskošnoj odjeći svojih gospodara . Bilo je očito da Ugor nije ro&dstroke;en da bude zanatlija .

Ugor je najprije nabavio jedan mali čamac , kojim je ljeti vozao turiste , a kad mu je to dobro otišlo , kupio je svoju " Lastavicu " . To je bio mali brod na jedra , krasan , brz . Ljeti je Ugorova " Lastavica " krstarila zaljevima , a iz nje se prosipala pjesma ili alpinski zov ... A njega su voljele žene !

Kad bi opustjela kupališta , Ugor bi se dao na pogibeljan posao . Krijumčario je robu iz slobodne zadarske luke . Za vjetrovitih tmastih noći isplovio bi iz Zadra natovaren papirićima za cigarete , kavom , šećerom . Nekoliko takvih upada , i - bio je siguran do nove sezone . Jednom ga zaustavi financijski patrolni čamac . Nije mogao umaći . Iz mraka se pojavio pored njega i u tili čas je skočio u njegov brod financijski stražar . Lampica osvijetli hrpu kontrabanda . Ugorova hrabrost nije zatajila ni u tom trenutku . Bez riječi pruži hiljadarku u svjetlo stražareve električne baterije . Financ neodlučno zastane . A onda uze hiljadarku i smota je u džep .

Nepresušive jesenske kiše našle bi " Lastavicu " u suši . Ugor se vukao malim mjestom : išao od radionice do radionice , sjedio za vlažnim mramornim stolom do kavanskog prozora .

Eno : poštar mu nosi pisma . Pišu žene sa svih strana : brižljivo su ispisane adrese na ukusnim kuvertama .

Šjor File je odigrao svoje tresette i razgovara sa starim kapetanom Bronom .

- Gledajte , moj šjor File ! - ljuti se kapetan . - Dobio je cijeli snop pisama !

- Ljubav , ah - odgovori preko volje šjor File , gotovo uvjeren da se taj Lucifer ne može nikako satrti .

- Bravo , što treba govoriti ! Dunque , lei ha il coraggio di pronunziare la sacra parola : amore!? ... Molim vas , šjor File ! Ne , ne ! Ni-ka-ko - uistinu se nervirao kapetan Bruno . - To nije ljubav nego industrijalizacija ljubavi . Ljubav bez individua ! Kaput , koji se izra&dstroke;uje u konfekciji! ... Zamislite : pišu mu ljubavna pisma mašinom .

Kapetan Bruno skupi prste u kokicu a onda ih kao čarobnjak rastvori :

- Pisati ljubavno pismo ! To će reći postati pjesnik ; misliti na trubadure . Sjećate li se : Machiavelli je oblačio svečano odijelo , kad se prihvaćao pisanja o historiji ? ! Tako bi trebalo okruniti se pjesničkim lovorom jednoga Petrarke , kad se želi pisati svomu dragomu . Ni ova moderna čelična pera , ni naliv-pera ništa ne vrijede . Zamislite : guščje pero , koje preko pergamene klizi kao misao ! Tako treba pisat , ne uvući jeftini papir ( izra&dstroke;en od prljavih krpa ) u mašinu s četrdeset registriranih patenata pa prepisivati neki ljubavni listar ! ! Dakle , vi imate hrabrosti da izgovorite svetu rijeć : ljubav ?

Apotekar se nije usu&dstroke;ivao postavljati primjedbe . Bojao se : nije htio imati s Ugorom posla ni u njegovoj odsutnosti . Od onoga dana , kada je svoju Anuncijatu našao onesviještenu pokraj klavira , on ne želi ni susresti toga neobuzdanog susjeda . Nitko ga nije mogao razuvjeriti , da je nesreći njegova djeteta kriv baš taj zao duh - Ugor .

Kapetan je u stvari bio na Ugora ljubomoran . On nije prestajao govoriti :

- Pazi samo , kako je namrštio obrve : kao da čita najdublju filozofiju . A u stvari ? Glupa , tupava pisma . - Le stile imbecille ! Ah , ja mu više neću ni slova pomoći ! Nekada me molio , da mu prevodim pisma s njemačkog . Ne , više ne ! Pomogneš im , a poslije , čim se malo sna&dstroke;u u tom za njih fantastičnom svijetu , onda te već gledaju s visoka ! Crna nezahvalnost ! Po nekom dopisnom kursu naučio je nekoliko fraza za Umgangssprache i sada misli , da je popio mudrost cijeloga svijeta !

Ugor je češljem otvarao posljednje pismo . Kapetan nije mogao da se smiri :

- Sve je to naopako ! Otvarati poštu - i to , nota bene : ljubavnu češljem usred kavane ! Sve naopako! ... Trebalo bi barem imati malo karaktera . Sveti Ambroz ( crkveni otac ) je rekao : Si non sanctus - saltem cautus ! A to znači : ako ne možeš biti svetac , budi barem oprezan ! Zašto na javnom mjestu pokazivati tolika ljubavna pisma! ... Ah ! Komu to govorim . On to ne može razumjeti .

Lije kiša . Valovi juga prebacuju se preko obale . Stakla hladna kao mraz . Po kavani se vuče duhanski dim . Ugor polako čita pisma . Zakašlje . ( Konobar , molim jedan punč ! ) .

Jedno pismo je bilo datirano u Zagrebu , prije dva dana . Bilo je ispisano čistim rukopisom . Pri svršetku postajala su slova sve sitnija , redovi sve gušći . Osjećalo se , kako toj ženi teku rečenice iz same krvi : kako je na kraju pisma imala još mnogo toga reći :

- Pitanje je , hoćeš li mi uopće odgovoriti . Bojim se da nećeš . Toliko si lijep ; u tvojim očima kriju se tajne , koje osvajaju svako žensko srce . Ja se ne zavaravam . Oko tebe lijetaju žene . Krivo mi je , ali sam svjesna , da je svaka moja želja kod toga izlišna .

- Željela bih da primiš jedan moj savjet . Dragi Ugore , voli žene , voli ih onakvom strastvenošću , kako ti to tvoja južnjačka priroda nalaže , ali ... Ali se i čuvaj žene ! Nemoj pokloniti svoju ljubav onoj , koja to ne zaslužuje . Vjeruj mi , malo ih je , koje zaslužuju ljubav mladića kao što si ti .

- Pisati o sebi neću : zašto da te rastužujem . Teče dosadni bračni život : kao " nepoznata mašina " , kako bi to rekao Balzac . Muž ? Ljubomoran . Da , to mi pravi veće zadovoljstvo nego da je indiferentan . Ako pišeš , piši na adresu moje prijateljice . Neću to mnogo objašnjavati . Ti to zacijelo shvaćaš . ( Zacijelo bolje od mene ! Glupa ženska , htjela bih ti savjete dijeliti , kao što majka dijeli žemlje svojoj djeci ) .

- Zašto ti dakle pišem ? Znam da mi nećeš odgovoriti . Isto tako znam , da ti ne mogu ništa pametno savjetovati . Reći ću ti istinu do kraja : ovo pismo ipak pišem radi sebe . Htjela bih se nad ovim komadom papira sjetiti tebe i " Lastavice " , zapuštenih uvala , maslina i smreka ; i tebe one noći ... I one noći , iz koje izi&dstroke;osmo sretni , kad smo s djetinjom radošću promatrali , kako se u tišini lome zraci prve zore , dok iz mraka izranja jadranski arhipelag . Pišem gluposti . To znači da sam nesretna . U sreći ništa ne izgleda kao glupost : sve se čini prijeko potrebnim ornatom sreće , pa i duge rečenice bez ikakva smisla . Ja ipak ne mogu pisati takve rečenice . Ne mogu . Moje srce se grči od jada .

- Ti se možeš i smijati . Možda su za tebe oni dani bili dosadno ponavljanje sličnih situacija . Mladić hladan , prozaičan , drzak i bezobziran ( sve to ti jesi ! ) i djevojka ( ja žena ! ) puna sanja , prava Eva , koja očekuje , da će se u mirisnim gajevima Dalmacije sresti s mitološkom srećom ... Mnogo toga smo učili po školama , crpli iz knjiga , i to samo pridonosi našoj nesreći : uzalud očekujemo , da će se nad zaljevima zaoriti zvukovi Panove frule , i da ćemo u obijesnom veselju satira , drijada i nimfa ...

Iako Ugor ovo pismo nije shvatio do kraja , zadovoljno se nasmijao . Njega nisu mogle staviti u nepriliku ovakve rečenice :

- Naš odgoj se okreće protiv nas samih . Umjesto da nas oslobode iluzija , profesori nam nastoje pružiti iluzije svih prošlih , pa možda i budućih kultura ... Sva ta idilična mitološka bića - žena tridesetih godina odbacuje kao glupe varke . Na žalost , okrvavljena srca ...

Za Ugora je bilo glavno , da te retke piše žena , a on je spoznao da mu kuharice i profesorice pišu u biti jednake stvari . Nijanse ga nisu zanimale . Sve moguće razlike više zanimaju učenjaka , koji piše doktorsku disertaciju , nego dalmatinskog Apolona , koji u najkraćem vremenu pruža kontinentalnim Venerama i Junonama ljubavni alfabet od alfa do omega . ( Baš mu piše daktilka iz jedne velike , bečke trgovačke firme , koja ga redovito naziva Apolonom . Siromaštvo mašte je najbolja preporuka za daktilku , koja piše po diktatu ) .

Iako je Ugor loše poznavao njemački , dovoljno mu je bilo preletjeti pismo , pa da nekom prefinjenom kategorijom opipa sagleda cijelu atmosferu , u kojoj je ono nastalo . Ražali mu se ta daleka djevojka zelenih i krotkih , plašljivih obraza . U velikoj poslovnici , gdje lupaju mašine , odjekuju zvonca i stružu računaljke , ona se sjetila veselih boja , u kojima živi jadranski pejzaž , sjetila se ljubavi , zagrljaja na la&dstroke;i , koja plovi punim jedrima . Nju umara ovaj tempo , ovaj neljudski položaj , gdje joj šefovi mumljaju nerazumljive rečenice , a od nje traže jasne dopise s tačkama i zarezima . Zaključuje : Du , lieber Ugor , und immer Du ...

On je pio punč i osjećao , kako se miris limuna širi nosnicama , a vruća para otkravljuje prehladu . Misli : jesenske prehlade . Kao : jesensko žuto lišće , jesenske slutnje i jesenske duge noći . Kako to čeznutljivo zvuči . U posljednje vrijeme sve više ga osvaja nostalgija za prošlim godinama .

- " Ništa previše " , rekao je stari filozof - trudio se u me&dstroke;uvremenu kapetan Bruno da dokaže promašenost Ugorova života . - Slušajte me , šjor File , ja vam kažem , da on ne može svršiti dobro . Apsolutno ! Čovjek nije čelik , a i čelik puca .

Nad rastvorenim pismom odjekne Ugorov suhi kašalj . - Kapetan značajno pogleda apotekara :

- Jeste li čuli ? Ne mirišu mi ruke ! Činiti takve dižordine kao on , ne može se bez kazne . Ništa previše !

Tišina . Šjor File se ogleda oko sebe . Pod zapusima žestoke duševne borbe , njegovi obrazi se slede kao na jaku vjetru . Na koncu protisne kroz zube :

- Prije tri mjeseca povjerila mi je njegova majka , stara Mandina : " Šjor File , naredio mi je Ugor , da mu ne stavljam soli u hranu" ...

Apotekar je neprestano promatrao Ugorovu fizionomiju , koja se ocrtavala na svijetloj plohi prozora . On je u njemu uvijek slutio nešto &dstroke;avolsko . Bojao se : naslutit će njegove riječi i može ga zadaviti na licu mjesta . Nije se micao . Samo je lijenim pokretom gnječio dogorjelu cigaretu .

Kad je Bruno opazio , da is Fila ne može više izvući ni jedne besjede , značajno zakima glavom :

- Gonoreja . Slabi su to putovi . Ako nije stigla , stići će i spirochaeta pallida . Noćni zrak nagrist će mu grudi ... Ja sam prešao mora . Mladić mora izbjegavati noći . Drukčije ...

Kao da je preko nesvjesnog , općesaznavačkog instinkta osjetio riječi uvrije&dstroke;enog kapetana , Ugor je mislio o sebi i o svojoj budućnosti .

Bio je nadomak tridesete . Više ga nije zadovoljavao nestalni način života : od ljeta do ljeta . Čovjek postaje sve nepokretniji , u njemu se neminovno otkrije želja da se smiri , da uredi " egzistenciju " . Kod toga Ugora nije izdala njegova mašta . Brzo je stvorio sliku svoga budućeg , ozbiljnog života : krijumčarenjem treba zaraditi mnogo novaca , a onda " nastaviti poštenom trgovinom " . Te zime Ugor osjeti da mu se žuri . Bio je nestrpljiv .

Prošlih godina je mnogo polagao na to , da na početku ljetne sezone popravi i oboji " Lastavicu " . Danas Ugor nije na to pazio . Već oko sredine januara spustio je brod u more . Odlučio je " raditi " . Nevremena ga nisu smetala . Bio je saveznik pomrčina . Sam samcat krstario je noćima , čvrsto držeći kormilo u svojim rukama , uživajući kako škripe stari zglobovi broda , kako vjetar zviždi kroz napete sartije . Topile su ga kiše , udarali vjetrovi . Potpuno se odao svom poslu . Na pustoj obali , u spiljama , spremao je prokrijumčarenu robu . Stvarao je mrežu ortaka .

Jugo ... " Lastavica " se propinje iznad talasa , probija kroz kovitlace . Ugor je sav okupan morem . Mrk . Bori se s vjetrom . Ako mu samo malo pusti jedra , prevrnut će ga . Bijes vjetra će njim kao igračkom zamlatiti o greben susjednog otoka . On vidi : migolje svjetionici . To je za komotne kapetane . Ugor čeka posebni znak s obale . Tamo ga čekaju drugovi . Pomoći će mu da skloni dragocjeni teret .

Osamljeni mornar broji rtove . Smiono plovi uz samu obalu . Na njega se krevelje ždrijela pećina . Sablasti ! Evo , to je onaj komadić žala . Ugovoreno je , da se sastanu na tom mjestu . Vidi ih : svjetlo , kretanje sjena po bjelini žala . U isti mah Ugor drži kormilo i ravna jedrom . Brod strelovito leti . Zebnja : ako dohvati samo vršak kojeg saronjenog grebena - rasjeći će ga na dvije pole .

Ali što je to ? Svjetlo se gasi . Zašto ne daju signale ? - U takvim trenucima svako pitanje se ra&dstroke;a nerazdvojno sa svojim odgovorom . Na žalu je čekala zasjeda financijske kontrole .

Nagli zaokret kormilom . Zajaukaše rebra broda . Samo za jedan čas : prestrašeno zatreperi jedro , a onda žestoko poletje pod udarcem vjetra . Konop se zasiječe u Ugorove prormrzle prste . Sa žala nesre&dstroke;eno vikanje . Zatim puščani hici : jedan , dva , tri , četiri , pet ... Prestadoše . " Lastavica " juri do ruba nagnuta nad more . Poslije smrtne opasnosti Ugor počne mirnije disati . Opaža : kroz podivljalo more brod klizi ravnom linijom kao idealan znak pobjede . U nutrinu pljusne po komadić razbijena vala . Jedro je prorešetano mecima . Kroz rupe cvili vjetar .

U Ugoru potpuna tišina . I nesalomljivi , čvrsti napor volje : pobjeći ... Prenuo ga je žestoki udarac broda o obalu . Iz ruke mu poletješe škota , a oslobo&dstroke;eno jedro zavijori na vjetru . Ugor pribra posljednje snage i izvuče brod na žalo .

Došao je kući pred samu zoru . Majka je bila prestrašena :

- Sinko , ti goriš . Bolestan si .

Bio je sav mokar . Dok se presvlačio , osjećalo se jako isparivanje . Majka ga dobro pokrije .

- Moj Ugore , i kući se na&dstroke;i !

- Neka Turci mirno večeraju . - šapne mu u uho .

Starica se bojala da mu smeta . Ona bi mu imala reći mnogo , mnogo toga . Utisne mu poljubac u čelo . Osjeti , kako ga drži vrućica . Oti&dstroke;e .

Sam u tišini svoje stare sobe . Udaranje sata . On se odmara . Osjeća blagodati meke postelje i čistog toplog rublja . Misli : evo me kao u kutiji ! I to je život ! Njegov brat mirno spava u drugoj sobici . Od njega ga dijeli tanki zid . Čuje njegovo disanje : spava i ne sluti , što sve sa sobom nose tamne burne noći . To je život miran , tih , zatvoren kao što je zatvorena intimnost ove starinske sobe , gdje pod zapusima vjetra titraju stakla , a propusti na prozorima su zapušeni krpama i papirom . Ugor je u prvoj mladosti od sebe odbacio sigurnost ovakva nezanimljivog života . Danas traži zaklonište u ovoj sobici . Kruta tvrda istina : da se nije sklonio pod stari krov svoje očinske kuće , noć bi ga progutala . Znači li to , da se on vraća tišini , da se vraća običnoj radinosti , da na sebe uzima male brige , kojima se muče mali ljudi ? Ne , on to ne može učiniti . To bi značilo zamijeniti veliki teret malim , neznatnim . On je jak , on će izdržati na svojim opasnim strmoglavim stazama . Pitanje : a zašto se noćas utekao majčinskoj brizi ? Zašto se kao malo dijete podao nježnostima svoje majke ? Je li slomljen ? Je li svladan ?

Ugor osjeća stezanje grla . Naviru mu suze . Sluša indiferentno udaranje sata . Disanje njegova brata je tiha pjesma bezbrižna sna . Zazviždi vjetar . Pijetlovi se javljaju . Život , život ! Ugor se muči . Da se pokaje , da se u suzama baci u krilo svoje majke . " Oprosti , mnogo sam htio : htio sam osvojiti život , svijet , izvući se iz sitnih ljudskih jada . Razlupao sam se . Tresnuo sam o hridine kao moja barka . Vraćam se . Oprosti ! Pomiluj me ! "

Ipak on to nije mogao učiniti . Zar toliko vrijedi ljudski život , da čovjek mora bojažljivo izabirati svoje puteve i mijenjati svoje odluke . On je želio biti dosljedan . U suzama , u grču , u boli , ali dosljedan samom sebi .

U njemu sve gori . S kreveta može pogledati ravno kroz prozor . Gleda na šjor Filinoj kući pore&dstroke;ane dimnjake , koji se šaljivo okreću na vjetru kao roboti s vatrogasnim šljemovima . Škripi zar&dstroke;ali lim . A dolje , na prvom katu , bezbrižno spava šjor File u noćnoj kapici od flanela . Spava njegova maloumna kći Anuncijata u sobi punoj starih portreta . Gra&dstroke;ani spavaju : an&dstroke;eli čuvari im čuvaju djecu , madone velikodušno bde nad njihovim bračnim posteljama . Eto ti , to je bezbrižan život ! Automatske blagajne bilježe , koliko imaju novaca ; sud im po službenoj dužnosti ure&dstroke;uje nasljedstva ; policija ih brani od tatova ; popovi za njih mole boga ; mole za dobru žetvu i jematvu - blagoslivljaju ih ; triput na dan zvona za njih zazivaju milost Gospoda . Blaženstvo !

Na Ugorovim usnama trpak smijeh . Sjeti se kapetana Bruna : leži u postelji , a do njega na noćnom ormariću - umjetni zubi ( uronjeni u čašu slatkaste vode ! ) . Sjeti se apoteke : smrad lijekova , koje piju gra&dstroke;ani , da im povrati zdravlje . Suspenzoriji za kilu , mideri sa grbe , kateteri , bizarne sprave za irigiranje , kiretažu i klistire , nadrealistički instrumenti za primaljstvo i - sve to za bolji , udobniji život . Hvala lijepa ! Ugor pljuje na takav životni komfor . Šjor File , vi ste rob života ! Badava vam , ako progutate sve piliće iz okolice , ako iz mora pojedete posljednju jegulju , posljednjeg zubaca !

Mladić se nasmije . Osjeti , kako ga ponovo brije hladan vjetar . U ušima mu zašumi bijes valova . Hici ! Bljeskovi ! Zvižde jedra ! Vjetar mu iz ruku izvlači škotu . On je hvata zubima : hladna je , slana . Ugor je radostan . Viče : Ja živim !

Vani je već vladao dan . U sobu je doletjela majka .

- Znojan si . Rublje ti je mokro od znoja !

Majka šumno otvori stari ormar , s kojega se već ljuštio furnir . Zamiriše lavanda . Tražila je čisto rublje .

- Evo , pa se presvuci . Idem ti donijeti kavu .

Ugor ne reče ni jedne riječi . Kad je majka izižla , zamišljeno se zagleda u čisto , izglačano rublje , koje odiše ozonom , aromatikom mirisnog bilja , svetom ljubavlju majke , koja povija svoje čedo . Opet ista pitanja : da se prepusti toj struji sentimenata ? da popusti afektima , koji ga vezuju uz rodnu kuću ? Svi detalji njegove sobe postadoše toga jutra rječiti kao nikada prije . Stari pod , po kojemu je puzao u godinama najranijeg djetinjstva , fantastični likovi na ispucanim zidovima , stol , stare stolice , od kojih je svaka u toku godina dobila svoj karakter ( njemu dobro poznat ) , sve ga je to zvalo , pozdravljalo kao starog znanca ...

Mladić nije mogao napustiti svoj " veliki " svijet .

- Slabo izgledaš - rekao mu je brat .

- I osjećam se tako . Kad sam se presvlačio jutros , svoje noge nisam mogao prepoznati . Omršavio sam .

Brat se neodlučno nasmije :

- Ah , ti si se svuda vukao ! Da si ostao kod kuće ... Tri su sata , idem na posao .

Opet - sam . Je li to bio izazov ? Kako bilo : " Ne prihvaćam život na satove , dragi moj brate ! " - Ako je jedini uvjet života , da se živi u zavjetrini , Ugor je spreman taj i takav život ustupiti bilo komu . Izvoli : ustupam ti svoje mjesto na kamenim sjedalima pod grobištem . Tamo možeš bezbrižno sunčati svoje čireve u želucu i rane u dvanaestopalačnom crijevu ! Za to se ne isplati živjeti ! Usprkos svemu , Ugor teško podnosi sva ona ozbiljna lica , koja mu kažu : " Učinio si glupost , prenaglio si se ! " To može biti i tačno , ali : slijepac ne može suditi o bojama , a oni , koji su cijeli život proveli pod zaštitom paradnih limenih dimnjaka , ni po čemu ne mogu superiorno suditi o svjetovima , koje nisu ni primirisali . Je li pravedno , da današnji golobradi kadeti daju Kolumbu lekcije iz navigacije . - Kroz svoju upornost Ugor je opazio , kako mu ponestaje razloga . Kako može pobijati komfor onaj , kojemu je potrebna toplina meke postelje i koji sa zadovoljstvom srče toplo mlijeko ? A Ugor se ipak ne može pomiriti s ovim stanjem . Pa to ( u postelji ) nije on ! Ne , ništa ne mogu da kažu njegovi krhki zglobovi . Pogledajte njegovu volju ! Ona još nije ispustila krmilo : Ona se još bori s valovima .

Liječnik je bio u neprilici :

- Trebalo bi pokušati drugim termometrom . Četrdeset i jedan ! Nevjerojatno! ... Šjora Mandina , skoknite dolje do šjor Fila , neka mi posudi svoj termometar .

Krupni liječnik je bezbrižno stupao po trošnom podu , tako da se na stolu prevrnula čašica , u kojoj su ga počastili rakijom .

- Nervira li te ? - upita on Ugora .

Ugor odmahne rukom . Čudno : Učini mu se , da mu je ruka požutjela , stanjila se u zglobu ; da su mu omršavjeli prsti . Liječnik je nastavljao dalje :

- Ah , ti si čelik , Ugore ! Nepregledne su legije ljepotica , koje će još proći kroz tvoj naručaj . Po Beču i Pragu one već štede novce , da bi mogle doći u Dalmaciju ... Samo ćeš poslije ove bolesti morati opreznije ! Ne valja pretjerati ni u čemu . Svako zlo ima svoje dobro . Iduće ćeš se sezone moći djevojkama predstavljati kao doktor medicine . Ti si do sada bio samo inženjer , zar ne? ...

Liječnik je gledao kroz prozor , a soba se neprijatno ispunjavala mrakom . Pred Ugorom zatreptaše riječi pobune , kao da su ispisane neonom : Zašto mu liječnik to govori ? ! I on se nasla&dstroke;uje njegovom nesrećom ! Kakva smisla imaju te aluzije na diplomu , kao da su se oni ovoga trenutka prvi put sreli ? Ugor je doista i doživio , kako svi ti doktori i magistri sa svojom psihologijom i pedagogijom nisu sposobni da slome ni rutave usidjelice iz Pešte ! - Mandina se povratila zamotana pledom . Ugor uzdahne : gnjavilo ga je po drugi put staviti toplomjer .

- Gospodine doktore ? - upita Mandina .

- Odmah ćemo vidjeti .

Kad je Ugor bezvoljno pružio toplomjer , ovaj ga prinese prozoru :

- Četrdeset jedan i dvije male ! To je fenomen ! A tako bistar pogled , tako žustar razbor !

- Inače ? - sapita Ugor .

- Kod auskultiranja zapazio sam neke sumnjive krkljaje na lijevoj strani .

- Na plućima? ...

- Da , da , na plućima . Moramo biti vrlo oprezni . Ima slučajeva , da se tek kod njegovanja , kad bolesnik legne u postelju , očituju izvjesne konstitucijske slabosti , te se organizam ne može odrvati bolesti , koja se širi . To je stražno hirovito . Medicina je u tom slučaju samo promatrač ...

Poslije ovoga razgovora s doktorom Ugor više nikada nije zahtijevao , da mu se bilo što objasni . Bio je potpuno uronjen u sebe samoga , obuhvaćen svojom neukrotivom voljom , do koje ne dopiru razbijeni uzvici s ulice . Tišina , kroz koju se bišice javljaju iz starog pokućstva ; tihi ambijent zatvorene sobe , koji živi svojim životom nezavisno o ljudskim ushitima i sumnjama ; pojave rezonance i sinhronizacije izme&dstroke;u mišjeg glodanja i kucanja starog sata ; dobra majka , koja kao dobar duh nosi kaduljin med i mirisnu kamilicu - slike , koje su se pojavljivale iz dana u dan za vrijeme njegove upale pluća , za Ugora su bile sasvim nevažne . Osjećao je , kako se sve više od toga udaljuje . Gorio je od želje , žudio je da ozdravi . I kada po&dstroke;e daleko , daleko - sve ove slike i raspoloženja otići će u zaborav .

Kad su se topole okitile prvim zelenilom - Ugor je već šetao po sobi . Kroz otvoreni prozor draškao ga je miris raspuklih pupova . Vani je raskošno sjalo sunce . Tama ove sobe mu je izgledala nepodnošljiva . Smjelo je izlijetao pogledima u svečanu tihu prirodu , nošen nezadrživom težnjom da se oslobodi .

Dolje , ispod apoteke razgovarali su šjor File i kapetan Bruno . Apotekar se sav raskopčao uživajući u milovanju sunca . Kad se smijao , upravio bi glavu ravno k nebu , pa su mu se na suncu sijali zlatni zubi . Sama pomisao na Filine zlatne mostove ( pljuvačka , ostaci hrane , ružičasta sluzokoža ) - bila je dovoljna da se Ugoru zgadi ne samo šjor File , nego i sav život , koji taj čovjek predstavlja . Iza zatvorenih stakala na prvom katu odjekivali su udarci klavira . Ugor je imao utisak , da je sve prašnjavo u tom klaviru . Kod svakog udarca diže se prašina . I sam zvuk je mutan , prašnjav . Luta starom sobom i bubnja po staklima kao po membrani .

- Anuncijata - zovne žjor File .

Kad se otvori prozor , pokaže se sterilno ( jest , prašnjavo ) bijelo lice , plavozelene prestrašene oči , kosa , koja podsjeća na staru periku .

- Hej , hej ! Otvori prozor ! Što se bojiš ? Pogledaj termometar !

( Toplomjer je bio smješten na vanjskoj strani prozora ) .

- Plus petnaest ! - pročita djevojka .

- Sjećaš li se Leopardija ? - zapita kapetan . - La primavera brilla nell'aria ... Intenerisce il cuore ... " )

Šjor File mu je baš htio nešto odbrusiti radi njegovih vječnih citata , kad se iznebuha pojavi kraj njih jedna turistkinja u kratkoj pidžami , mlada , okrunjena kričavim bojama kao modrom aureolom . Stari kapetan se zagleda za njezinim nogama . Htio je nešto reći , ali se suzdrža , kad opazi na prozoru Anuncijatu .

- Hajde , sviraj , dijete !

Djevojka je bila poslušna . Odmah je sjela za klavir i nastavila svoje vježbe .

U razmaku od jednog trenutka šjor File opazi kroz vrata od balkona pokret u Ugorovoj sobi . Kapetan mu pročita misao :

- Onaj razbojnik je konačno dolijao . Ti-bi-či , dragi moj . Što sam ti ja govorio?! ... Zanima me , kako će se taj mušketir osjećati kad mu počnu ispred nosa prolaziti mlade Švabice i Čehinje ...

Šjor File je sve jasnije počeo osjećati , kako kapetan ima pravo , i kako je konačno taj Lucifer skinut s dnevnog reda , kad se kroz monotono udaranje klavira javi Ugorova truba :

- " O , dolci baci , languide carezze ... "

Apotekar preplašeno pogleda kapetana . - Čujete li ga ? " Vječno budan kao zlo , koje prati čovjeka do groba ! - I bez riječi pobjegne u apoteku .

Ugor je ćutio neotklonjivu potrebu da zasvira . Kad je susjedni klavir počeo " dizati prašinu " , učini mu se , da je truba za njega u ovom trenutku životno pitanje . Prešao je preko doktorovih zabrana i prihvatio se svoje trube strastveno , prkosno . Pocrvenjelo mu lice . U očima se pojavile suze . Nije mogao dalje isdržati , a da ne zapadne u strašan kašalj . ( Mnogo crne , guste krvi ) .

Kad je Ugor ležao u postelji , a majka već pokupila i isprala krv , stigao je gradski liječnik . Sobom je doveo jednog mladog doktora , da prisustvuje viziti .

- Crescit - kratko primijeti poslije pregleda .

- Koga vraga sva vaša pitanja , svi vaši pregledi ? - ljutio se Ugor .

- Jeste li čuli , mladi gospodine kolega ! ? Liječnik mora biti spreman na napadaje od strane TBC pacijenta . Bolest ih dovodi u razdražljiva psihička stanja .

Liječnici se suvereno nasmiješiše . Kako je komotno , savršeno komotno suditi i djelovati , kad se praksa pokorno odnosi prema teoriji !

Kad se oporavio , Ugor se s posljednjim nadama obratio svojoj " Lastavici " . U tihu ranu zoru udisao je opojni miris oseke : vonj alga , školjaka , vlasulja . Kroz tanku maglicu ljetnoga jutra Ugorov brod klizio je bonacom . On se nadao : arome mora izliječit će mu grudi , ponovo će ga ispuniti snagom . Lagano je veslao , kao da se bojao , da će poremetiti to veličanstvenu tišinu , u koju se uvukao kao uljez . Pred njegovim očima prostiralo se morsko dno : u travi su kretali rakovi ; u poluotvorenim ljušturama žario se život . Kroz bistro more pratio je bezbrižno kretanje riba , koje veselo plove noseći sa sobom svoj životni smisao . Postoji li takva ravnoteža u njemu ? ( On je bolestan : veslanje ga umara ) . Vječita trzanja izme&dstroke;u njegove naravi i njegove svijesti . Nemiri ! Kod njega je svijest okrenuta protiv samog života . Osjećao se otu&dstroke;en od posvemašnje harmonije morskog svijeta . On je tu stranac . ( Ruke na veslima : slabe , žute . Pod prvim sunčanim žarom one postaju prozirne : nazire se svaka žilica , svaka tetiva , svaka kost ! ) . Svaki Ugorov pogled je - kra&dstroke;a ! U grudima muka . Zakašlje . Smije li pljunuti u čisto , tiho more ? ! Što od umora , a što od duboke potpune rezignacije - Ugor je polako veslao , da ne uznemiri sklad svjetova , koji su uzmicali pod kobilicom njegove la&dstroke;e .

Kroz jarbole , konope i podignuta jedra - jedan glas iz luke :

- Ugore , zar se umorila tvoja " Lupežica"? ...

( Tako su mu prekrstili " Lastavicu " ) . Teško ga je pogodilo ovo pitanje .

Blistao se puni ljetni dan , kad se povratio kući . Umor . Temperatura .

- Moj sinko - jadikovala je majka , koja je nad njim bdjela kao sjena . - Doktor je rekao , da razbiješ toplomjer , ako misliš ozdraviti . Ti sam sebe ništiš !

Gorki smijeh : razbiti toplomjer , ležati , zuriti u strop , slušati doktorove upute . Hvala na savjetima . Zbogom ! Oprostite , žto smo se vidjeli !

Ugor je ležao na krevetu u tami svoje sobe . Is posadine duboki akordi , sumorni zvukovi teških odluka .

Dao je dozvati učitelja mjesne glazbe , staroga Bepa . ( Što mu je sad sunulo u glavu ? ) .

- Muzika : jadan ti je to posao , mali moj ! Evo gledaj !

Stari muzikant mu pokaže svoje uništene zube .

- Otpadoše od sviranja . Ovomu za pir , onomu za pogreb , carevima i kraljevima za ro&dstroke;endan . A sada? ... Bijedni Bepo nema zuba !

- Pa kad ste svirali tolikima , zasvirajte i meni ... - Ugor mu je punio čašicu izvrsnim likerom Luxardo .

- Zato si me , dakle , zvao ?

- ... Pozovi družinu , pod prozorom mi zasvirajte jedno pola sata , pa koliko bude - plaćam .

- Hm , platiti ? - Bepo neodlučno pogleda mljaskajući ustima . - Slabo se to može platiti ...

- Pa dobro . Koliko vas je u glazbi? ... Petnaest ! Eh , i ja sam muzikant ! Platit ću vam , da se dobro najedete , pa bog vas veselio ! - ( Nalije mu punu čašicu ) . - Je li riječ ? !

- Skupiti glazbu u radni dan! ... Što će reći svijet ?

- Ništa ! Ugor plaća - muzika svira! ... ( Potapša staroga po ramenu ) . - U dva sata ! Je li tako ? !

Maestral se poigravao zavjesama u Ugorovoj sobi . Sat nije više kucao . Ugor izi&dstroke;e na balkon . Kupili su se glazbari . Pod topolama je šetao šjor File s jednim profesorom , uvaženim mještaninom , koji svake godine do&dstroke;e na ljetovanje . Profesor je raspop i slobodni zidar , vanjskopolitički urednik jednog velikog dnevnika u glavnom gradu . Pišući o vitalitetu našeg gra&dstroke;anstva , profesor je jednom prilikom jasnom aluzijom označio šjor Filinu obitelj kao degeneriranu , i otada su njihovi odnosi postali hladniji . Ipak , gledajući sve , što se pred Ugorovim balkonom dešavalo , apotekar nije mogao da izdrži na svojoj plašljivoj distanci , pa se stao unositi u samo lice sugovornika :

- To još nitko ne može slutiti , što može učiniti taj mladić . To je Lucifer , Herostrat! ... Gledajte , poslao je muzikantima nekoliko flaša likera ! A u stvari? ... Obični kontraband ! Budite uvjereni , na bocama nema carinskih markica . Mi smo tako dobri pa ga toleriramo . Samo tolerancija cijeloga grada može omogućiti takvu egzistenciju .

Profesor je radoznalo promatrao šarenu grupu , iz koje su se sjali šareni limeni instrumenti . U svemu tomu je bilo njegove mladosti . Glazbari , koji piju nadušak , da probude nebesa svojim sviranjem ! Uh ! Taj šjor File ga prska pljuvačkom . A mladić ? Hoće li se pojaviti na balkonu ? Bezuvjetno , svi&dstroke;a mu se !

- Dobro - odluči profesor da konačno prekine šjor Filinu filipiku protiv ekstravagantnog mladića . - Radi čega ga vi mrzite ?

- Mrzim ? Ne , ne , bože sačuvaj ! Ja ga samo osu&dstroke;ujem .

- Zašto ?

Šjor File se zamisli .

- Osu&dstroke;ujem ga radi svega toga .

- Konkretno ?

- ... Hm ! Uvijek hoće nešto izvanredno . Sempre ha certe idee straordinarie in testa ...

- Ne razumijem . Osu&dstroke;ujete ga radi čudnih ideja ? Dopustite , to nije uvjerljivo ... Recite mi nešto , što bi ga diskvalificiralo u sociološkom smislu . Dakle , nešto što se može uzeti kao objektivna zamjerka tom mladiću ... ( Sad se profesorovo lice prelije smiješkom) ... Tko da na mladića baci kamen radi njegova odnosa sa strankinjama ? Nas dvojica ni u kojem slučaju ... Sjetimo se naših mladih - ludih dana ...

Ponosan na legendarne pothvate svoje mladosti , šjor File bi se u svakom drugom slučaju udobrovoljio . Danas on nije mogao odstupiti od svog ljutitog tona :

- Nemojte mi govoriti . On je negativan !

- Ako mu spočitnete jazz-muziku , to će samo ilustrirati jednu nesuvremenu preosjetljivost vaših živaca ... Sve to nije ništa ozbiljno .

Užasnut , nestrpljiv , šjor File naglo kao marioneta raširi ruke :

- Sve to vama nije ništa ! To nije liberalizam . Vi nesvjesno pomažete anarhiju ... Vi branite toga lijenčinu !

- Lijenčinu - hladno ga prekine profesor . - Kažete , da je lijenčina . To već jeste nešto .

Apotekar se naglo umiri .

- On nema zanata . Što ćete više .

- Ali ni to nije tako nedopustivo , ako se gleda iz šire perspektive ... U statistikama mediteranskih zemalja odavna je već udario u oči veliki broj ljudi " bez zanimanja " . Dokazano je s druge strane , da se veliki dio njih na specifičan način bavi trgovinom valuta , galanterije , dragulja , sitnica i specijaliteta , koje nikada uz tako povoljne uvjete nećete naći na šalterima banaka ili u velikim magazinima . Bez trgovine pod kaputom ne bismo imali ni Trsta , ni Atene . A što bi bilo s Rijekom i Splitom? ... Sam život nas uči liberalizmu !

Zasvira glazba . Argumentacija postade savršeno nevažna .

- Treba se ukloniti napasti ... - reče šjor File i ode u apoteku .

Profesoru odlane : stade se brisati od šjor Filine pljuvačke . Lagano je šetao pod svojim slamnim šeširom i čekao , što će se dogoditi .

Ugorova majka je dvaput došla u sobu . " Sinko , cijeli grad se uznemirio . Šjor File se zatvorio u apoteku . Ne zaboravi : on ti miješa posebne lijekove ... Što će reći svijet ? "

- Neka bude što hoće ! Ugor naredio - Ugor platio . Ne treba mi lijekova ni savjeta !

Zaključao se . Trebalo je što prije završiti . Ogledao je revolver , nov , svijetao . Kupio ga je , da mu posluži u njegovim noćnim pothvatima . Nikad ga nije upotrebljavao . Ako zataji ? Ti fabrikati su puni grešaka ! Repetira : čelik zasija , a metak glatko skoči u cijev . Raspojasano je svirala muzika . Misle na pečenu janjetinu , na vino . Sada bi trebalo !

Pogled mu je zastao na jednoj flaši likera , " Sangue morlacco " . Da ispije , pa da iz njega iscure potoci krvi ? Ne valja !

Ugor je uhvati za grlo i baci preko balkona . Glazba zastane .

- Što ste stali ? Razbila se ! Svirajte - bit ćeeee ! - prodera se on .

Uhvati ga kašalj . Neće ga prekinuti ! Gospodar je on ! Treba što prije ! Legne na postelju i prisloni na sljepoočicu cijev . Iz muzike je raspoznavao osobito klarinete . Svirali su raspoloženo .

Njegov brat je radio , kao da ga se ništa ne tiče . Čulo se udaranje teškog drvenog mlata . Za koricu kruha ! ( Grč ili smijeh ? ) Ugor prisloni pištolj .

Ako zataji oros ?

Birati trenutak ? - Svi su jednaki .

Ugor okine .

Doktor nije više bio potreban . U općoj strci po&dstroke;oše po kapelana .

- Što se žurite velečasni ? - radosnalo ga zaustavi profesor .

- Pozvan sam , moram , hitno je !

- On je u vječnosti - naglasi mason - a za vječnost su nepoznati naši dani , naši sati i naši minuti ... Molitva prije ili kasnije ... Osim toga - samoubojstvo .

- Nezgo&dstroke;no , vrlo nesgodno - govorio je kapelan uhvaćen u profesorove satanske mreže .

- Svejedno - profesor je poznavao sve crkvene propise - propter delirium nervosum alcocholicumque ... sprovod se može obaviti .

Zajedno su otišli u Ugorovu sobu . Bila je velika gužva . Poslije prve strke , na stepeništu je stajao veliki bubanj , napušten . Profesor spazi do mrtvačeva uzglavlja mrlju .

- Prsnuo mu mozak ! - objasni žena , koja je bezobzirnim potezima umivala mladića mokrom krpom .

Na noćnom ormariću stajalo je neotvoreno ljubavno pismo . Kapelan značajno pogleda profesora : žena - sredstvo sotone .

Profesor se zagleda u poštansku marku :

- Iz Češke . Portret Tomaša Masaryka . Zar on nije napisao " Der Selbstmord als sociale Massenerscheinung der Modernen Zivilisation " . Samoubojstvo kao masovna socijalna pojava ...

- ... moderne civilizacije - završi kapelan , utješen , prihvaćajući se svojih molitava .

Ugorova majka je gledala sad profesora , a sad kapelana , a kad je spoznala da joj oni ništa ne mogu reći - zaplače nad mrtvim sinom .

Stih iz pedesetog psalma :

" I TAD ĆEŠ SE OBJAVITI U RIJEČIMA SVOJIMA ; I POBIJEDIT ĆEŠ - KAD TE OSUDE ! "

Petar Kragić bio je jedan od najneobičnijih ljudi naše planete . Mnogi su to dobro primjećivali , a i on se čak ponosio sobom , gdjekad i oholio . Odista neobičan čovjek , sasvim mimo druge , kako je kazivala svaka žilica pod njegovom nježnoružičastom kožom , kazivala tu osebujnost njegovu . Gledajte , molim vas , počnemo li samo s obličjem , od vanjštine mu : koliko li se on razlikovao od svih ostalih tih i tih , osobito onih što su živjeli oko njega , ogledalima da se vidi u njima . Od vanjštine , jest . Pazite : kosa , ne kao u drugih ljudi , već sasvim crna , a oči , tko bi ih mogao opisati , nitko ne bi . Čudna li , prečudna čuda , jedno mu oko zeleno-zeleno , a drugo na dlaku isto , s crnim sjedištem sjenice , rupice , naprosto divne oči Petra Kragića , nitko takvima ne gleda svijet . Brada malo isturena , zamislite , isturena drsko naprijed i strši u prostor , hrid od mesa . Usta , ah , vjerovali ili ne vjerovali , nesvakidašnja usta bila u njega , donja usnica debela i mesnata , kao prignječena od nasilne gornje , u Petra Kragića . On je sve ovo o sebi u tu&dstroke;em ogledalu predobro znao i ponosio se svojim obličjem , čak se i uzoholio ponekad , ne bezrazložno .

A baš danas bio je taj dan .

Natprirodno plemenit čovjek bijaše Petar Kragić , pa njemu nije nikad bilo svejedno , muče li se drugi ti i ti ljudi ili provode lakolagodan život , nalik na njegov blaženi ; ćutio je uvijek samilost prema drugome i želio je pomoći gdje se god može i kako god . I danas , ustajući iz vodoravne postelje , noge ispružene ticalom , premišljao je misli o svim onim suputnicima na kugli , koji tavore prazan život bez doga&dstroke;aja , doživljaja i dometa , besmislen i nemaštovit . Malne mu je pomisao na tuge zlopaćenje zamutila sreću , ali se on spremno kleo da će za godinu ili dvije , čim postane moćnik , pomoći svima tima i tima da budu nalik na nj , ne samo ogledala , da odražavajo blijesak i sjaj drugih , oholica nadmoćnih . Ticalo se nogom spustilo na tlo , na mekani sag dronjka , a Petar Kragić duboko uzdahnuo i izdahnuo , opijen svime .

Samo taj pogled s prozora njegove sobe ! Oduvijek je željno želio - još kad nije o tome mogao ni snatriti - da kroz otvoren prozor jedne od svojih soba vidi more i palme na brežini , vjetar da ih češlja . I , poslije toliko malo vremena , sa razliku od njegovih susjeda , želje mu se tako brzo i divno ostvariše , koliko bi dlanom o dlan . Zagledao se daleko kroz okno bistro od prljavštine , i , pogledavši : šest sivih krovova , sedam crnih fabričkih dimnjaka , osam sivocrvenih telegrafskih stupova i isto toliko tko zna kakvih žica . Prižmurivši od zadovoljstva gledao je to more , plavo kao boja , gdje se igra , silovano vjetrom , uz šršrštanje palmi . Zaista je mogao biti zadovoljan , želja do želje ispunjene za redom , kao ti dimnjaci , jedan do drugoga uz sivilo krovova i geometriju žica : tri stotine i dvadeset kilometara do najbližeg od svih plavih mora .

A kako mu je i vrijeme napolju hvatalo ritam njegovih želja , vrijeme naše uvijek ćudljivo . Koliko je on stvarno volio nasmijani izražaj dana , modru šarenicu neba , kad prižari narančasta sunčanica sunca , to proljeće svega i toplinu svima . U ovakvo danas sve se prilagodilo njegovu htijenju , kao le&dstroke;a mačke dlanu , kao da baš priroda hoće da proslavi gozbom njegov dan , što je toliko različit od svih ostalih bezbrojnih , jer će se ono veliko dogoditi i velebno . Nitko ga nije iznevjerio , ni nebo , ni sunce , ni dan , jer kao da su znali kako on teško podnosi sivo i vlažno . Zaista , kiša je lila i bila o okna , okvire i oluke , grgoljila i smijuljila se ljigavim susmijehom , u sivo švenje tkala prizor kroz prozor . Plavo i narančasto , baš kao što je zauvijek želio mrzitelj drugačije prirode Petar Kragić Neobični .

Uzbudljivi će se doga&dstroke;aji ustopice redom redati , prestižući jedni druge , znao je on , dok je navlačio hlače i ostalo lijenim kretnjama sigurnog . Glavno je , da je prozorje pred prozorom bilo vedro i lijepo , a s morem u oku . Žena , što ga je bila dopala , bijaše i ovako i onako , najdivnija od svih , i nije bilo potrebno ni da je sad vidi , pa da vjeruje u to , jer se ona takva lako pamtila i mogao joj se diviti , ne videći je stvarnu . Njegov veliki divni prostrani komforni ugodni raskošni zavidljivcima mrski stan zapinjao bi mu u srcu kad bi pogledao kroz prozor u susjedov sučelice , gdje se taj i taj , nevoljni nesretnik , skupio u tri ili pet soburina , krcatih krndijama stvari . I bratovo tužno stanje dizalo bi se u njem kao podrig , kad bi se prisjetio kako kukavno živuje u svojoj novoj kući , jedva sastavljajući kraj s krajem , radeći kao crv arhitekt , po dva , tri ili još nekoliko sati dnevno . Tko sretniji od njega , kada je taj njegov braco onomad na konkursu dobio prvu nagradu , jer mu je tih petsto toga i toga moglo ipak nešto pomoći , svoje bijedno životarenje tako da poboljša tračkom svjetla i osmisli , a mogao je napokon jednom i nekuda otputovati , da svijeta nešto upozna , ravan da svom bratu Petru bude , vlasniku toliko toga i znalcu toliko toga , da se ne nabraja . Zamišljajući brata , vidio ga gdje zacijelo tegoban dan proživljava , vertikalno umiranje uz tehničku dasku i nacrte , gra&dstroke;enje kuće drugome , ponižavanje da povraćaš . A on , Petar Kragić , toga dana , srijede li , ponedjeljka li , toliko ima da proživi , i zna unaprijed , od lijeganja sinoćnjeg u postelju .

Ta mu njegova marna , privržena ženica , koja se toliko brine za nj , presretna što ju je na lutriji zapao baš takav on , eno već hrli u susret , hitajući da spremi doručak , i cjeluje ga u zametak trećeg podvoljka - jer , ljudi moji , u ovakvu se izobiljnu blagostanju brzo opretili - mazeći ga i drugo , što on toliko voli , po hiljaditi put sretan , žto baš nju ima , ne bilo koju drugu , od idealnog različitu . Sretan je toliko , da postaje nevjerojatno obziran i pažljiv , hodajući tiho ukrućenim prstima , lebdeći tim njihovim jedinim sobičkom , da je , voljenu i jedinu slučajno ne probudi , jao . Ni majke ne bi htio probuditi , mile starice , koju je uzeo od brata , da primi dio bremena sa slabih pleća , da pritekne ro&dstroke;enom u nevolji , jer njemu , Petru , nije uopće na teret , a nema je , zapravo , u tolikom stanu , kao da je nevidljivi onaj a prisutni nekupljeni klavir , što će ga miloj svojoj nabaviti za godinu ili dvije .

Eto , da ih ne razbudi od tvrda sna , drage , tiho srče hladno mlijeko , meljući žvakove starog , sasuženog kruha od jučer , koji je , svi mi umnici znamo , zdraviji od svježeg i koji on toliko voli , kad stenje pod zubom , starački . Uopće , nema ništa na svijetu iz riznice jestiva , što bi volio više od šalice vrele bijele kave i ulomka toplog režnja kruha , s podatljivom mekotom palcu , mirisavog kruha po pekari , i po jutru , i po svim obećanjima . I sada , kad sve ovo ima kao na dlanu , u rasvitak velikog dana , kako ne bi bio zna se šta . Ne kao drugi .

Osmjehnuvši se jož jednom uglom lica posteljama dragih i sunčanom danu , uzeo je kišobran i svoju torbetinu , bremenitu od zadaćnica , jer Petar Kragić bijaše ništa manje nego profesor francuskog jezika , na jednoj od naših gimnazija , i izišao na mokru pozornicu od dažda . Vrata , škamutnuvši kao pašće kad skviči , spustila zastor na prvi čin drame , kad je izišao napolje , pred rampu , uz aplauz dlanova kiše . Kapavica se kikotala niz grlo žlijeba u blizini .

Jer Petar Kragić bijaše , naime , profesor francuskoga jezika , najprofesorskiji profesor najfrancuskijeg jezika što ga je ikad bilo .

Jest , toliko je volio taj vražji , prštavi jezik , što kao brzac vode silazi niz jezik , i tako je divno istjerivao nazale na svoje drhtave nosnice , da su mu , pričalo se svagdje , zavidjeli i Francuzi , koji su ga samo čuli . Uvijek je , naime , i on priželjkivao da upozna nekog Francuza , da se razgovori s ravnim subesjednikom , a ne samo da druge poučava o konjugaciji , da svisneš . U školi je od predmeta do predmeta predavao geografiju i prirodopis , ali je prećutno vladalo uvjerenje , da bi , od predavača francuskog jezika , toga i tog Tope , zacijelo bio bolji , samo kad bi . Pa eto , i sam mu Topa ustupio dio svojih dužnosti , uz cigaretu , a Kragić ne puši ; dobrom kolegi , zadaćnice da mu ispravi , kao stručnjaku od kojega se može mnogo naučiti ; i otišao je na izlet , jadni profesor , koji , srećom , poredo ima prijana i stručnjaka , koji na izlete nerado ide , zna se . I tako Kragić Petar pomaže Topi .

Poskakujući cipele nose noge nogostupom i cupkaju , učetvoro , računajući odraze ispod , jer je mokro . I on , koji zna da sada , odmah iza ugla , počinje , nebesa , počinje . Kako je divno kad ćutiš u svakoj mišici , da ćeš , ionako već prepun života , doživjeti danas još nešto , pod divnim ovim plavetnilom i sunčanicima i sunčanicama , kao taj Kragić .

Već na dokoračaj do ugla spremio se , zbjegnuvši se kao puž , napeo i odvažno uputio u susret . Počinje , grohoće se žlijeb . Tu je iza ugla prodavač novina . Tusto lice uokvireno masnim naslovima koječega . Glas . Opet glas . Petar Kragić ustreptalom rukom opipava olinjali porub na džepu od hlača , ruka klizi uza zid hrapave džepovine . Ne , u tom džepu naravno nisu novci , u lijevome su , jasno , a bio ih je pripravio nadohvat , zakleo bi se . Oh , oprez , kako je to danas uzbudljivo , jer u ljevici , koja bi mogla , tamo ju je kišobran uhvatio i drži je . Mora se isviti lukom , da dohvati rukom , kao kukom . Velikom mukom napipava šušanj papira : deset . Uspjelo mu konačno , ali odista u posljednji tron , kad je već malne promaknuo mimo . Zgrabio je zacijelo taj posljednji primjerak , strpao ih pod nestrpljivu mišku i krenuo dalje , u susret plavome na točkovima , zveketu i psovkama tjelesa . Čekajući tramvaj još se jednom obazreo prema kućici s novinama , kućici od novina , gdje je cvalo lice prodavačevo , s obrvama umjesto naslova . Kako je strašno uzbudljivo bilo ! Sve je visilo o niti njegove snalažljivosti , i , srećom , uspio je . Razumije se , najbliža budućnost na svim raspoloživim vozilima dozvolila mu je u susret ono još uzbudljivije , ali je već i početak mnogo značio . Po jutru se dan .

Utramvajeni lju&dstroke;i , kao i vazda , grizu se i bodu , proždiru i svašta , i svako jutro , reklo bi se , uzbuja ih sve više , baš kao da je istina ono o čovječanstvu koje milijunski raste , pa iz dana u dan možeš golim okom pratiti razliku . I besobzirni su . Vuk je vuku čovjek , kako kaže jedna basna . Jedino prema njemu , baš kao da ga svi poznaju , a možda ga i posnaju , nije tako . Primjerice , taj ljudski uteg na žulju nije ni tako tegoban , jer debeljak zna kome je na nogu nagazio . Dapače i novine možeš priotvoriti , ukliješten , u kosa slova zaviriti , kao u kinematografu iz prvog reda , ukoso na platno . Kako je neobično , čudesno , bez daha čitaočeva čitanje novina , mirisavih od vijesti , u vedro jutarce . Usmimo samo dnevnu rubriku : nevjerojatno , ali ipak istinito i povjerljivo , sva tri kazališta daju danas predstave , i sedamnaest kinematografa , i svi su muzeji otvoreni , četiri izložbe , a na zvjezdarnici predavanje o orbitu Jupiterovih mjeseci , pamet da ti stane . Lijepa riječ : orbit , uvozna . Drhtavih kapaka , treptavih trepavica , rascvalih zjena , profesor Kragić otkriva rubriku dežurnih apoteka i bolnica . To je fantastično . Sve predvi&dstroke;eno : pet apoteka čeka cijelu noć , i tri bolnice s toliko i toliko kola za hitnu pomoć . Ništa ne može da se dogodi , odmah bi bio spašen , kad bi , recimo , neoprezno preko ulice . Ili kora od naranče . Pet apoteka i tri bolnice . Bdiju , bdiju oni nad njim takvim . Duboko je predahnuo , zadovoljnik , ne osjećajući utega na žulju . Zijevnula vrata i kao izbljuvak bljunula ljudski trpanac na vlažan asfalt . Daleko , na drugome kraju grada , poslije hiljadu i osam stotina sekundi . Odatle do škole bilo je svega petnaest minuta pješice , ne prije&dstroke;e li na pretrpani autobus . Oduvijek je bio sretan , što tako blizu stanuje , gotovo da pružiš ruku do škole , svega nekoliko koračaja .

Susret s podvornikom za profesora Kragića mnogo je značio , jer on , Kragić , prosto nije mogao biti drugačiji , nego toliko suosjećajan i susretljiv . Valjda i zbog te ulupljene lubanje jadnikove , kada ga je u djetinjstvu kobila kopitnula , što mu je davalo izraz patnje i poniženja , pa je jako obazrivo valjalo s njim . Stoga je toliko i volio profesora francuskog jesika , koji mu se obraćao kao sebi ravnom , nudio ga jednako cigaretama i smiješcima , pravi čovjek . Stoga bi , kao i ovaj put , izgledao kada će naići , priskočio mu , da otvori vrata , pridrži kišobran , torbu , zahvali kretnjom cijelog tijela čovjeku , koji sve to odbija . Ti su susreti toliko značili za njih obojicu , a u ovakve dane , kad se nešto sprema , takvi su susreti , osobito , toliko značili za njih dvojicu .

Već izdaleka je oćutio dobru , dočekljivu zgradu škole i pohitao preko bobuka na mlakama , gdje se njemu ogledalo sunce . Dječaci radosno prestizali , nadmećući se tko će ga prvi pozdraviti , njega omiljenoga i cijenjenoga , dok su se toliko rugali Topi , nesposobnjaku . I sad se i uvijek sjeća , kako je jednom , zastavši sasvim , sasvim , sasvim slučajno , reklo bi se , ne poznajući ga , kao da prisluškuje , pa ovo dočuo , baš kao da mu se pričulo

što je blesav taj Kragić pa on nema pojma o predavanju ni o čemu i još kažu da bi htio francuski i gdje je on od tope topa bi mogao iz svega biti profa i iz matematike sve tako fino rastumači a kragić se samo pravi važan a ništica je nula je sjećaš li se samo uh što bih volio da nam je topa iz i razrednik topa topa pa

Jadni profesor Topa , mislio je onomad Kragić , zasti&dstroke;en zbog prisluškivanja , i da zna jadnik Topa , kako li ga obescjenjuju i preziru . Odlučio je zauvijek postati obazriviji prema nesretnome , nespretnom kolegi , koji nije znao steći naklonost te &dstroke;avolčadi , što ju je on , Kragić , toliko volio , i bio voljen kao nitko . I od podvornika , koji , eto , pohitao da otvori onom uskočelom nastavniku , koji jedino ima bolje cigarete , i ništa drugo . Bio je presretan zbog toga što se , onako obilježen kopitom , ipak , eto , uljudio , zahvaljujući njemu , i otresao te gadne udvornosti . Beskrajno mu bilo drago što je uspravio tu ljudsku okomicu tog spiralnog čovječića ulupljena čela , sušičavu tu sušicu . Uistinu bijaše značajan njihov današnji nesusret , sudbonosan . Velik dan Petra Kragića , jednog od najzanimljivijih neobičnika naše planete .

Preuzbudljivi doga&dstroke;aji nizali se jedan za drugim , vrtoglava brzina zbivanja u svima punim životima . Najprije iznenada jeknulo zvonce ubodom kroz hodnik , čudna li čuda , tačno u osam sati . Iščekivao je taj zov stegnutih vilica i srca , bojeći se neće li ga metak ili struja isnevjeriti . Ti su trenuci razapinjali i mozak i sve , jer nikada nisi siguran u mehanizme , što nisu od krvi i mesa , koji jedini ne smiju da zataje . Ali poslije titraja uzduha zna se da je u redu i može se krenuti , s knjigama u vlažnoj šaci , ukrućen u svojoj veličini , profesorskim hodom , od svih ljudskih hodova posebnim .

U razredu nema zvižduka , ni rogobora , ni čavkanja , ne lete kuglice od papira , ne plamte po tim glavicama smiješci prezira i nadmoći , ne čuje se štono riječ , ni muha da zvrkne . Nije on Topa , da mu se to , Kragiću , dogodi . &Dstroke;aci se trse pred njim , presamićuju pred njim i njegovim znanjem , te poslušne glave i želje . Stojeći ovako vrh njih , kipom i svjetionikom na hridi masnoga podijuma , ispružene svetačke ruke , mislio je kako bi bilo strašno da su drugačiji , da ih mora zaklinjati , ismicati papirima i podsmijesima , ali se onda smiri , znajući da to ovisi o njem , ne o djeci , i da je srećom baš takav , ne neki nesposobnjak . I usred gromota i šušljetavih mrmljaja , sred škripe klupa i bijelih hitaca , nedostupan on stoji , sretan sobom i zagonetno se smijulji njima i sunčanome danu kiše .

Sat za satom , uzbu&dstroke;enje za uzbu&dstroke;enjem , zamjena bolesnih i odsutnih nastavnika , Afrika i mekušci , žaleći jadnike , koji predaju takve nezanimljivosti , umjesto lijepih francuskih nazala i vokala , što zvone kao srebrnjaci . Kr-kr-krkljanje posljednjeg zvona ispunilo ga mirom i sjetom istodobno , žalošću što svi ti uzbudljivi i lijepi doga&dstroke;aji već prohujaše , gotovo . A posljednji finale , najposljednjiji klimaks spremio je duboko u sebi , da bi Kragića čak iznenadio , kad se opet obrete napolju . I dok je škola , kao utopnica , nestajala mu za le&dstroke;ima , usitnjavala se sa svim radostima i brigama , koje je ostavljao u njoj , stišćući tih toliko i toliko tih dinara u džepu , ali tako zaokupljen da je nije isprva ni primijetio . Bila je istina visoka , ali je ta osobina jedino upadala u oči od nje , osobito kad bi je uporedio sa svojom milom ženicom . Brata je valjda zavelo što je glumica , jadnika , koji je gajio nekakve iluzije još iz djetinjstva o tom pozivu gdje igraš druge , nikad sebe , pa se zanio . Osjećajući ipak njegovu nadmoć bila bi uvijek ljubazna s njim , ali joj se sad žurilo , a služavka trčkarala za njom koračićem tjerane kokoši , kišobrana naprijed nad gazdaricom , s košarom iz koje je izviralo : rep fazana , le&dstroke;a naranče , naježeni ananas , masna zadnjica sira , dvije-tri-pet boca srebrno umotanih grla kao u filmu . Šmugnuo preko puta , da ne zastanu zbog njega , a s mislima : jadan brat , braco nesretni , mora jesti što mu god . Zgadilo mu se , fuj . Treba da ga zovnu , mučenika , jednom na ručak .

Onda ga sjetio dodir novčanica . Usplamtjelih obraza , dok je ulazio u trgovinu , baš kao i u njih , pore&dstroke;anih u izlogu , u crljenki . Odlučio se , veseo od vlastite smionosti , da uzme čak cio kilogram , kao grom iznena&dstroke;enje što donosi kući . Samo mu svejednako žao brata , koji ne može nalik na ovo . Pita od jabuka , sjećao se kako su još kao mališani silno voljeli i , on , vidi ga , Petar , sada poslije toliko godina , kad god mu padne na um , prosto u&dstroke;e i kupi , da ih obje odjednom obraduje . Opipavao ih u kesici , stisnute pod miškom , poredo s novinama , dvije sjajne zgode današnjeg dana . Koraci mu se protegli , natječu se , a on leti , leti . Prizor se ulice odmotava pod nogama prostirkom , kulisama sa strane , mokrom krpom odozgo , on ih gasi grozno gadno brzo , brže . Ne da bi uštedio paru , već da se naužije svoje vladavine , pješači radije nego tramvajem zgužvan .

I još jedna mala pustolovina , lirska , kao tu&dstroke;i stih , a ipak kad te veseli . Uvijek kad on hita mimo , očima izviruje kroz izlog , tim mekanim , ovlaženim pogledom radoznale djevice , koji ga miluje . Ne može da prevari žene , jer je tako gra&dstroke;en , bilo bi mu teže nego njoj , i stoga odolijeva , kad izdužena vatra prolijeće mimo , gradeći se poluslijep , a ona ga miluje . Ti pogledi malih prodavačica , koje ni staklo izloga ne može ohladiti , pogledi izloženi kraj cvijeća kao ukras više , nekupljiv , već nu&dstroke;en . Hodao je tuda , jer je volio sam sebi dokazivati kako je jak , a i njoj kod kuće : vidiš li , mila , ne mogu mi ništa . Evo je , trgovine . Izlog zjapi prazninom , jer nje iznimno nema , osim što joj je neki neznanac iznimno , u praznoj trgovini , u sumraku , iza tezge , stavio ruku na . Umiven njenim pogledom , odbrzao dalje , preskočio nekoliko krovova , prošao kroz nekoliko zidova , preplivao rijeku i izronio pred svojom kućom .

Blažen u licu , gladan u želucu , nježan u srcu , Petar Kragić . Neobični sjeo uza stol , vežući ubrusac oko vrata , očekujući . Majka donosi ručak usplahireno ogledajući stol i ženu mu , bojeći se nečega , krivac , a nikada nimalo kriva . A mila i jedina njegova , radost njegovih dana , odižući glavu vrh zgužvanih novina , kroz zube dobacuje , umilno umilno škrguta i zadovoljna

prvo te treba toliko čekati a i kada do&dstroke;eš što nam donosiš kilu jabuka eto što za tvoju nesposobnost i to je mnogo kila jabuka sedmično i ta tvoja plaća uvijek se daš nasamariti i podvornik ima veću od tebe i svi samo ja patim zbog toga pogledaj druge pogledaj samo svog brata .

Ne bi smjela , ali neće da pokvari ručak , napadati brata , koji je jadan ionako , koji nije imao sreće u životu , ali neće da pokvari ručak i već srče

i kakvu sreću ima ona njegova kurvetina a ne ja jer sam poštena ja crkavam uz tebe baš je tebe briga kako ti je žena obučena pogledaj onu drolju a on je opet dobio nagradu i idu u Pariz i kakve haljine ima a jedu ananas i naranče pad kad mi ti onda ovu kilu jabuka

Ni prekisela ni preslana , najbolja juha na svijetu us miris kruha i svježe štampe . Lelujava pogleda prati drhtaje usana drage žene i majčin potiljak , što igra od mira i sreće . Ma koliko da se ponosio time , ma koliko mu bilo drago što ga žena uvijek toliko hvali , teško bi mu bilo ipak , kad je tako nesmiljeno kudila brata , koji nije bio kriv svojoj nevolji i , usudit će se reći , svojoj nesposobnosti . Ne može svatko biti njemu podoban , Petru , koji kupuje svašta , kad mu se ushtjedne čak i jabuke . Jadnoga bracu treba u nedjelju pozvati na takvu juhu i pitu .

Uistinu , sad kad je već prominulo čudesno jutro , kad će sam pored sebe leći da predahne od bremenitog prijepodneva , bi li joj pred prvi drijem doviknuo još i tu posljednju novost , veličanstvenu i njega dostojnu , koju skriva čak i pred sobom , kao iznena&dstroke;enje da praskom prasne i uznese ga nad sve ostale , Petra Kragića svemoćnog . Bi li joj rekao , bi li sebi rekao , što je divno naumio , što je smislio da okruni ovaj sretni život udvoje , a i utroje , kad drugom prilikom , za godinu-dvije povede i majku .

Prekrivši se pokrivačem i užitkom , zamirući od pomišljaja . Da sagrli cio svijet , da svima dovikne . Onda , da ne muči više sebe sama , tiho šapće u ušku zida , kao da uvježbava za sutra

danas mila moja danas ću te odvesti u operu to i to a prije srce Perino prije ćemo svratiti u kavanu tako mi svega

U grču užitka drijemež zatekao zajapureno lice Petra Kragića , prsti mu se nožni pri tom privili uz tabane od pritajene prijatnosti , dah mu zamirisao po daljinama . Čovjek , koji je u životu imao sve , preživio još jedan veliki dan i spokojno usnuo , a i onda nije ništa ružno snovidio , već more i šršršur palmi , očešljanih vjetrom . A kada se izjutra ili još navečer , probudi , onda će on . Onda će .

PRVO SVITANJE

Probudio sam se drhteći od straha . Ustao sam i sklonio zavesu . Tama je bila razblažena , ne prvom svetlošću zore , već mnogobrojnim svetiljkama . Nisam mogao ni po čemu prisutnom da odredim koje je doba noći . Ručni sat je ležao na stočiću , zatrpan knjigama . U potpunoj tišini čulo se cakatanje mehanizma . Glasovi njegovog minijaturnog tela tražili su dodir ruke . Tog trenutka sat je radio za svoj račun , jer vremena za mene kao da nije bilo .

Noćas sam se davio u košmarskim snovima . Jednom je voz prolazio kroz česte tunele . Stajao sam kraj otvorenog prozora i gušio se . Šta je strah od smrti prema strahu od sanjanog monstruma pred kojim paralisani pokušavamo da kriknemo ? Da li su i spavači u velikim spavaćim sobama sa porodičnim fotografijama na zidovima pritisnuti istom morom ? Nekoliko prijatelja mi je reklo da u mojoj sobi ne bi mogli ni da misle . Tako je bila mala . Ležeći , jednom rukom mogao sam da dohvatim bilo koju stvar u sobi . Pa čak i zidove .

Želeo sam ponovo da doznam koje je doba noći . Trebalo je pronaći sat me&dstroke;u knjigama ... kao što je trebalo na Dojranskom jezeru ostati u kolibi na sojenicama bar jednu noć i udisati jezerski vazduh , vodu , trsku i ptice ... i odsjaje kraj grčke obale , odakle je svakog jutra dopirao pisak lokomotive Orijent-ekspresa . U svakom slučaju mogao sam da očekujem prve znake svitanja .

Sedeo sam na krevetu , navlačeći ćebe preko kolena . Kada je toplo , manji je strah . Gledao sam kroz prozor u ljubičastu noć , hrabreći se da će uskoro stići bilo kakav dan . Nisam mogao čak ni o tome da mislim , niti sam se ičega sećao . Čekao sam nov napad , ali pre toga sam otvorio prozor .

Mirovao sam . Odnekud je dopiralo nečije disanje . S malo napora shvatio sam da disanje dolazi iz susedne sobe u kojoj je stanovao neko koga nisam poznavao . U stvari , nisam mogao da se setim lika čoveka od koga me je delio jedan zid , dok je izvesno poznanstvo , pod kojim se podrazumevaju i izvesni zaključci , postojalo odavno . U popodnevnim časovima , kada sam leškario , iznenada bi pod prozorom u dvorištu zagalamilo jato dece . Nadvikujući se , zaboravljali su svet oko sebe . Ubrzo zatim , smožden svirepom dečjom bezobzirnošću , jer deca su bila predana samo svojoj igri , čuo sam bespomoćan piskav glas . To je bio glas mog najbližeg komšije .

Nikada se nisam u tim trenucima pomerao s mesta , mada sam često razmišijao kako bi se mogli smiriti ti mali divljaci . Nekoliko puta sam ih polio vodom , ali sam se uvek vešto i brzo povlačio , pa me nikada nisu primetili . Jedna polivena devojčica je cmizdrila sve dok nije na sred dvorišta dozvala svoju kočopernu majku . Pojavio sam se na prozoru i uživao u početku opšte kućne sva&dstroke;e .

Moj sused , pak , nikako nije mogao sa decom da izi&dstroke;e na kraj . Na svaku njegovu reč deca su odgovarala što su glasnije mogla . Slušao sam šta deci dovikuje sused i sve vreme sam se stideo . Pre svega , njegov glas je bio tanak i plačljiv . To je bilo cviljenje zgaženog u prašini a ne pobuna čoveka sa prvog sprata ... Reči upućene deci zvučale su isuviše oveštalo i poučno da bi ih zastrašile i okončale njihovu nepodnošljivu igru . Deca su se bekeljila , plazila jezik , okretala mu zadnjicu ili su se na neki drugi način podsmevala mom komšiji . Tek kada bi se pojavili drugi stanari , me&dstroke;u kojima i debeli kondukter Miša , koga je skoro svake nedelje posećivala mnogobrojna familija iz Topole , deca su prestajala da galame i bežala su na ulicu . Što je bilo najgore , moj sused je posle toga dugo i malaksalo kašljao .

Činilo mi se da sviće . Poslednji put sam dočekao svitanje pre dve godine na ulici , posle duge šetnje sa Veljom koji mi je pričao o malom prohladnom jezeru na planini . Tada smo se dogovorili da jedan deo leta provedemo u pećini , živeći kao naši preci od onog što bismo ulovili , ali je on izneverio naš dogovor i otputovao sa svojom ljubavnicom na more . Javio mi se sladunjavom razglednicom iz Budve kao da nikada nismo dočekali zoru razgovarajući o pećini i jezeru . To me je zaprepastilo i otad uvek izgubim dah i reč kad treba da poverujem prijatelju . Čak nije hteo po povratku sa mora da mi otkrije gde je ta pećina sa jezerom , izgovarajući se da ću propasti ako budem tamo otputovao sam . U stvari , on je pričao , uživajući da me posmatra kako sve to slušam i verujem . A ja sam verovao kao što verujem i danas . Bogovi se menjaju a vera ostaje ista .

Pokušao sam da prona&dstroke;em sat , ali pošto sam srušio dve knjige manuo sam se daljeg preturanja . Vreme koje su kazaljke pokazivale nije me bogzna kako ni interesovalo . Po vazduhu koji mi je zapljuskivao lice osećao sam da će skoro zora .

Želeo sam da vidim usnulo lice mog jadnog komšije kome su se podsmevala deca . Jedini put je vodio preko simsa i balkona iznad betonskog dvorišta . Želeo sam da tiho u&dstroke;em u njegovu sobu , koja je sigurno veća od moje , jer manje sobe ne može biti , i da dobro pogledam njegov lik . Bio bih tako blizu tog stravičnog disanja da bih ga prekinuo krikom . S pažnjom i okretnošću put do njega se mogao prevaliti . Stopu po stopu , oslanjajući se rukama o zid ... Polako , sasvim polako , pa to bi bilo lakše od košmarnog sna . Ustao sam i prišao prozoru .

Tada je odjeknuo nostalgičan i prostrani zvuk brodske sirene . Tada mi je došla najdublja misao ove noći koju sam probdeo . Ne samo da sam u magnovanju doživeo reku i obale , jezera i mora , nego sam prvi put osetio svu draž poljupca moje male ro&dstroke;ake koja me je ispraćala na brod . Mi smo šetali po pristaništu držeći se za ruke , dok je njena majka sedela u čekaonici plašeći se hladnoće . Bila je to magličasta noć rane jeseni , a sirena dolazećeg broda sa farovima iznad reke ne samo da je najavila rastanak već i surovu prošlost našeg dodira koji je proticao sa vodom . Brod je plovio nizvodno . Ona me je poljubila kada je voda prihvatila zvuk sirene . Uplašio sam se kada je njena majka pokušala da me poljubi na rastanku , ali sam uspeo da se izmigoljim iz njenog zagrljaja i da ostanem čist za putovanje . Sada , u noći , taj zvuk je pozivao u prošlost . Umesto povratka , naginjao sam se kroz prozor . Dole je bilo vlažno , prljavo dvorište a s one strane zida disao je čovek .

Posle brodske sirene , koja je mogla samo noću pri potpunoj smirenosti grada da dopre do mene , za pohod susedu bilo je kasno . Nešto drugo me je uznemiravalo . Umesto da prekoračim prozor i pre&dstroke;em opasan put do susedove sobe , obukao sam se , natukao cipele i izišao u hodnik . Na stepeništu sam sreo mrak i tišinu s pitanjem zašto sam izišao . Za ulicu bilo je prerano , svitanje se tek objavljivalo na istoku , i nigdje nisam mogao da odem u ovo vreme .

U tom trenutku čuo sam daleke nepoznate šumove . Zatim su bili bliži , ali njihovo poreklo i dalje je bilo nepoznato a pravac - neodre&dstroke;en . Stajao sam , strepeći da se šumovi iznenada , kao što su se pojavili , ne izgube . Čuo sam malo jači odjek i podigao sam glavu . Nije bilo sumnje , dopirali su sa tavana za koji nisam ni znao da postoji .

Peo sam se drvenim stepenicama veoma oprezno . Dok sam se približavao tavanskim vratima , stišavao sam iznenadno uzbu&dstroke;enje koje mi je preprečavalo put . Tu više nije bilo ničeg svesnog . U trenutku kolebanja do odustajanja pojavio se tračak svetlosti koji se probijao kroz jednu veću pukotinu vrata , skovanih od grubih dasaka . Zastao sam pred vratima bez odluke . Mislio sam da treba malo osluškivati pa onda zakucati . Približio sam se pukotini kroz koju se probijala svetlost . U prvi mah nisam mogao da vidim , a zatim se ukazao neočekivan prizor .

Petrolejka , okačena o gredu , ogaravljena stakla , obasjavala je čoveka koji je držao pune ruke četkica i gledao u platno na štafelaju . Video sam mu potiljak i ogrtač od seljačkog sukna . Bio je miran nekoliko trenutaka , a onda je zaneo glavu i ja sam mogao da nazrem sliku kojoj se bio posvetio . Na pravougaonom platnu u plavoj gami nazirao se pejzaž . Pri oskudnoj svetlosti petrolejke jeza je prožimala nekoliko drveta bez lišća , jedno brdo načeto kataklizmom i površinu bez ljudskog traga . Nije bilo ničeg realnog na slici . Sem budućnosti koja nam je u najboljem slučaju mogla doneti smrt od starosti . Iznad brda počinjalo je crno nebo bez zvezda .

Zagledan u sliku , uranjao sam sve više u njen sadržaj igrajući se simboličnom igrom figura u predelima metafizike . Baš kada sam ispitivao jednu stranu brda na kojoj sam otkrio ulaz u usamljenu pećinu , ispred koje se već talasalo jezero , vrata se naglo otvoriše pod pritiskom moga čela . Me&dstroke;utim , i pored mog bučnog upada , čovek ostade miran . Malo se nagao napred i prstima je nežno opipavao podnožje slike . Zatim je sa stolice podigao kičicu i jednim dodirom oživeo je jezero . Zatalasao ga je , doveo mu je vetar , izdvajajući ga iz okoline , mrtvački mirne . Potom se ponovo udaljio od platna .

Trebalo je na neki način da mu zahvalim za taj napor kojim je ispunjavao jednu moju veliku želju , ali ostadoh iznenada bez reči i , ćuteći , gledao sam ga . Nisam se pomerao s mesta , misleći da me još nije primetio i da ću ostati nezapažen do izlaska . Naglo se udaijio od platna i seo na pohabanu , pletenu stolicu . Cijuk nogara kao cijuk miša bio je njen zvuk . U podrumu naše zgrade jurili su pacovi i cijukali ponekad u noći .

Stavio je glavu u šake i ostao vrlo miran nekoliko trenutaka . Ostao bi miran možda mnogo duže da mu se nisu zatresla ramena . Plakao je dok sam ja stajao , rešen da idućeg leta sa sećanjem na sliku otputujem i potražim jezero i pećinu . Ponovio je nekoliko puta jednu reč , ali je nisam razumeo , jer je bila isprekidana jecanjem .

Iznenada je sa dna stepeništa naišao vetar i ugasio petrolejku . Navikavajući se na mrak , osetio sam iznenada radost ni zbog čega , mada je svitalo , pa sam možda zbog novog neočekivanog dana bio veseo . Pošao sam u dan .

Polako sam sišao niz drvene , žute stepenice na kojima su ponekad sedela deca . Voleo sam da neprimećen posmatram kako deca sede i pričaju . Kada sam sišao , okrenuo sam se i video slikara kako me posmatra odozgo . Njegovo lice nisam mogao potpuno da sagledam , ali sam osetio da je to lice čoveka koji ima svoju priču . Bilo je kasno da se vraćam i nastavio sam da silazim . Silazio sam dugo sa odjecima mojih koraka . Neko se budio kašljem .

Na kapiji me je sustigao sused kome su se podsmevala deca i na moj razrogačen pogled odgovorio :

- Jutro .

Poklonio sam mu se , a on je kašljucao i promicao . Čini mi se da je bio vrlo stidljiv i zato nisam želeo da mu se pridružim mada mi je nedostajao jedan nepoznat čovek koji bi se saglasio sa jutrom koje je dolazilo . Stidljivi ne vide jutra i ne vole poznanstva pri svetlosti sunca .

Možda je moj sused odnekud pobegao . Ličio je na ruskog emigranta koji se ukrcao na poslednji brod u Odesi i krenuo .

Možda su ga negde i mučili . ( &Dstroke;ubretari su praznili korpe i pevali . ) Moj komšija se nije obazirao na tu otegnutu šiptarsku melodiju . Odmicao je sa korpom . Ko zna ? Možda je moj komšija verovao u strah .

Izišao sam na ulicu u svitanje . Iznena&dstroke;enja ni konjske balege nije bilo . Ali vrapci su cvrkutali na platanima .

Tašmajdan je bio u sumaglici , a crkva Svetog Marka kao da se spremala za jutrenje .

Prolazio sam ispod platana na kojima su se glasnuli vrapci . Nov talas svetlosti obasjao je svet oko mene , a novi glasovi pozvaše me da požurim napred .

Žurio sam napred , ali se to nije moglo nazvati putovanje k cilju . Samo za trenutak bio sam nagnut ka tašmajdanskom parku da ga upoznam jutarnjeg , napuštenog . Onda mi je pogled odlutao na crkvu Svetog Marka koja se dostojno obračunavala sa suncem , dajući njegovom sjaju svoje monumentalne oblike . U tom sam naišao na grupu ljudi koja je stajala ispred pekare , ali oni nisu stajali onako kako stoje ljudi koji su poranili da kupe hleb ili doručkuju odlazeći na posao .

Mladić i devojka , držeći se za ruke , novim izrazom ču&dstroke;enja potiskivali su tragove noćnih igara . Hipnotisani svojom tajnom i iznenadnom uličnom scenom , ne prihvatajući činjenicu da je njihova noć prošla i završila se jutrom , stajali su na trotoaru i besciljno gledali u izložen hleb . Iščekivali su pojavu nečeg neočekivanog , značajnog . Ali iz pekare je izišao milicioner i pošto je pogledao skup pred sobom , slegnuo je ramenima . Drugi milicioner , naslonivši dlan na gumenu palicu , tražio je pogledom uputstva za akciju . Njega je očigledno zabavljala grupa ljudi posle višečasovnog dežurstva u samoći , ali bi je na mig pretpostavljenog razjurio za tili čas . Milicioner je bio dobro raspoložen . Možda je ponekad zao valjda zato što mu je veoma dosadno . Priključivši se grupi ljudi čuo sam tihi žagor o samoubistvu . I pre nego što sam shvatio o kakvom je samoubistvu reč , pozdravio me je moj plašljivi komšija . Stajao je malo podalje od uzrujanog skupa , sa korpom i sudovima u njoj , bio je poranio radi kupovine , neodlučno razmišljajući šta treba da učini . Mada smo svake tihe noći da čujemo jedan drugog kako dišemo , mada smo toliko puta čuli naše glasove , mi smo se jedva poznavali .

- Uprkos svemu , ja se ne mogu vratiti kući bez hleba , rekao mi je komšija tako molećivo da sam osetio potrebu , poput nekog deteta , da mu isplazim jezik .

Bila je to prilika da dobro zapamtim njegov lik kako se za bdenja ne bih mučio dozivajući ga u sećanju .

- Uprkos čemu , zapitao sam .

- Ubio se mladi pekar .

Gledao sam ga nimalo začu&dstroke;en ... Slušao sam dopunu priče od slučajnog prolaznika-pijanice , koji se nasla&dstroke;ivao pričajući o tragediji sa vrlo iskrenim suzama u crvenim alkoholičarskim očima .

Jutros rano , pre svitanja , to možda još nije ni bilo jutro , dok su vadili vruće pogačice iz furune za svakodnevne mušterije , mladić je zario pekarski nož u srce . Sada je ležao unutra , topao kao hleb koji je umesio za ovo jutro , ali mrtav . Niko nije znao da ispriča zašto je to učinio .

- Baš me je on svakog jutra posluživao , rekao je komšija . Tragično !

On je osećao averziju prema hlebu koji je pojeo iz ruke mrtvog mladića . Nije bilo moguće gde kupiti hleb i odneti ga kući bez asocijacije na zaboden nož u srce .

Mladić koji je nedavno došao iz Makedonije da pomaže svom stricu i stekne domicil u velikom gradu počeo je da barata idejama i za njegovu nesreću tako rano naišao je na pogrešnu .

- Jeste li ga poznavali - pitao sam komšiju .

- Kako da ne .

- I ja sam ga poznavala . Sipao mi je juče ujutru jogurt , rekla je po svoj prilici čistačica koja je trebalo da bude već na poslu . Nikad nisam ni pomislila da bi on tako nešto mogao da učini . Jadnik !

Tada je iz pekare izišao jedan mla&dstroke;i čovek . Skup ga je presreo horskim pitanjem :

- Zašto !

- To niko ne zna - reče on .

- Možda jedino bog - prošaputa pored mene starija žena , okrenuta crkvi . Njoj je godilo to što je smrt mogla da uhvati za vrat mladost kao i nju .

- Šta ste videli ... videli ... čuli ... - zabrujaše isti glasovi .

- Ja sam novinar .

- Novinar , bože ! Biće u novinama !

- Biće , nego šta ! Ako vam sve ispričam , vi nećete kupiti novine da pročitate .

- Ali novine lažu - zakrešta jedan starčić .

- Ne gubite vreme . Sigurno ga nećete oživeti . Zbogom !

Dok je odlazio , svi smo gledali za novinarem s takvom mržnjom kao da je on kriv za samoubistvo mladog pekarskog radnika .

- Ima li pekare u blizini - pitao me je komšija .

- Ne znam - odgovorih . - Ja se hranim po kafanama . Samac !

- Oh , neprijatnog li jutra .

Skupu su se pridružile i dve prostitutke . Pušile su i apatično slušale odlomke razgovora . Bile su mrzovoljne verovatno zbog jalove noći ili zbog umora koji im je uskraćivao svako osećanje . Stajale su pred pekarom da bi na miru popušile cigarete , da bi izbegle neočekivanu raciju , da bi provele one kritične sate izme&dstroke;u zatvorenog bara i otvorene kafane gde će pokušati da poprave izgubljenu noć .

- Onaj nije imao pet hiljada sitno . Ništa mi nije dao .

To je rekla jedna od njih .

- Marš odavde !

One se nasmejaše toj gruboj pretnji pijančevoj .

- Šta , neko se ubio ?

- Uostalom , vas niko i ne računa u ljude - besneo je alkoholičar za sebe , pseći nakostrešen na ove dve olinjale mačke .

- Vi nikad ne biste mogle da zarijete nož u srce , jer nemate srca . Gubite se !

- Hajde , hajde , ko ti šmirgla uši , barabo odrpana - reče mu jedna .

Pijanica je prišao milicioneru . Čuo sam ga kad je rekao :

- Šta pusti !

- Ja ću morati da potražim hleb u drugoj pekari - zacvilio je moj komšija .

Slegnuo sam ramenima .

- Kako ćeš kad si se naždrljekao - obrecnu se jedna prostitutka pijanici i otvori čeljusti da bi pokazala svoju prore&dstroke;enu vilicu .

- ' Oćeš za osamdeset banki , a ?

- Pokaži pare !

A kad im pokaza pare , one se lagano udaljiše . Pijanac po&dstroke;e za njima .

Odlazeći , primetio sam mog komšiju kako se nervozno vrti oko pekare , očekujući valjda da će ovaj iracionalni prizor pun smrti ustupiti mesto njegovom svakodnevnom dolasku po svež hleb .

Uhvaćen u zamku apsurda odlazio sam nekud , odlazio sam sve dalje . Beograd ujutru bio je sve besmisleniji . Otkud u njemu toliko nestrpljivih ljudi ? Ubiti se a biti smrtan , sprečiti mog komšiju da kupi hleb , posva&dstroke;ati prostitutke i pijanicu ! Gorak hleb nam je spremio naš mladi pekar za to jutro . Odlazio sam s vremenom koje toga jutra kao da je prolazilo pored mene .

DRUGO SVITANJE

Vraćao sam se kući kasno popodne . Decembarski suton izrazito je obuhvatio park , gde je , činilo se , bilo hladnije nego na ulici . Kraj mene su se nasmejali neki ljudi i ja sam stao . Sa istim osećanjem , koje me je iznenada proželo , slušao sam otkucavanje starog sata u salonu gospo&dstroke;e Šainović . Malo zatim to osećanje zajedno sa sećanjem na ježeve , koje sam sretao u njenom dvorištu , pretopilo se u misao da sam jutros , izlazeći iz sobe očekivao da će se nešto dogoditi . Ništa ! Bilo je hladnije nego juče , a neko je stenjao zbog toga što ga je boleo zub . U kancelariji nisam mogao da pročitam novine , jer je nekog u blizini tištao kutnjak cele noći i celo jutro . Vrhom jezika opipao sam zube . Osvetljeni park u blizini dočaravao je livadu u Bresjaru .

Pošto sam mnogo štošta zaboravio , mogao sam da želim topli mrak u oronuloj kući , smišljajući lov na lisice i iščekujući zavijanje vukova koji su za jakih dugih zima prelazili zamrznuti Dunav i lutali okolo . Slušao bih jasniji vetar no što je ovaj ovde i škripu golih grana , a moji stari jadni prijatelji dolazili bi uveče sa naramkom drva u naručju da posede sa mnom oko zapaljene peći i popuše po cigaretu jeftinog duvana . Lagali bi me o svojim lopovlucima . Stara kuća , pokrivena šindrom i peć nabrekla od vatre i toplote bile su stvari u koje sam bio siguran kao u smrt . Baš zato sam tih pustih dana želeo da umrem u staroj kući , sklupčan na ponjavama , dok bi napolju jaukala stoka , nadglašavajući moj ropac , i nosila suv sneg preko polja .

Kretao sam se napred , mada sam znao da neću sresti ni psa ni konja . Voleo sam da gledam i mirišem lepe konje . Konji su mi retko kada obraćali pažnju . Uvek su bili nagnuti nad jaslama . U detinjstvu sam se šunjao po štalama i mirisao konje , slušajući trupkanje njihovih kopita . Želeli su na put . Tukli su me zato što sam bežao iz kreveta da provedem noć na štalskom tavanu i sačekam onaj trenutak kada konji legnu . Želeo sam da vidim taj trenutak njihovog ponižavajućeg umora koji su tako brižno krili od ljudi . Nikada se nisam plašio konja i provlačio sam im se ispod trbuha , a neka bi plašljiva žena vrisnula od straha , jer ja sam bio radostan , a konji bezbrižni . Tukli su me i zbog toga .

A psi ... psi su lajali . Jedan pas , me&dstroke;utim , raspadao se letos na raskršću puteva . Nedaleko je bila ograda oko bagrenjara po kome se leti psi vrzmaju i traže snene kutove da pobegnu od vrućine . Pas se raspadao ukraj puta . Nedaleko su se igrala deca u prašini i kada je naišao autobus ona su ostavila svoju prašinu i sivo gledala prema nama , putnicima , tražeći spas za sebe i mrtvog psa kraj kojeg su se igrala . Jedno dete je trčalo i vikalo , ali niko ga od nas nije čuo , samo sam ja čuo nešto što sam već bio zaboravio , čega sam se sećao kada bih čuo glas nalik glasu deteta koje je streslo sa sebe prašinu i trčalo za autobusom .

Autobus je trubio . Pas se raspadao . Bilo je podne . O bože , i sunca je bilo , kao nikad sunce je raspadalo psa , sušilo njegove kosti i meso ucrvljalo . Smrad mrtvog psa bio je jači od dečjeg pokliča . Nisam više mogao da okrenem glavu . Osipaonica : sišli su cigani sa smradom mrtvog psa . Svi smo se raspadali i svi smo smrdeli manje ili više kao onaj mrtav pas na putu Srbije .

Čak ni oni koji su se glasno čudili nisu mogli da uguše svoj smrad niti smrad mrtvog psa u Srbiji .

Jedna žena je jecala iza mene i spominjala svoga sina u vojsci .

Dvojica su se posva&dstroke;ala , posle dužeg uzajamnog ćutanja sa sopstvenim crvima u stomaku .

Šofer je besomučno trubio , mada je put pred nama bio čist i pust , a samo su slojevi prašine , smrada i guste lenosti prekrivale taj put pred nama .

Vid mi je bio otrovan a malaksali letnji predeo bio je slaba uteha . Bilo je mnogo mrtvih pasa koji su se raspadali na putevima po kojima su prolazili mrtvi psi . U meni je počelo nešto da ječi .

Bilo mi je hladno .

Bilo mi je još hladnije . Zvezde su bile plave , nagoveštavajući mraz . Neprestano sam želeo da odem u staru kuću . Tamo sam valjda zagrevao promrzle ruke , noge , ili sam , možda , od nekog slušao da postoji kuća koja je sama i koja nestaje u mraku , u kojoj gori vatra i pucketa vatra na prastari način , kao kad pucketaju kosti kad ih lomi sila , dok napolju vetar glo&dstroke;e gole grane . Gledao bih u oganj i u jednom trenutku bih se zapitao jesam li to ja ili priča koju sam čuo da bih je čuvao za sebe do smrti .

Vraćao sam se u svoju sobu gde ništa nije stajalo na svom mestu . Jedino je hladna samoća išla ispred mene kao veran pas . Da me samo ona dočeka iza vrata . Razbacane knjige su me sprečavale da se odmorim . Budilnik sam odavno prodao da ne bih gledao njegove velike brojke i slušao uzaludno dozivanje vremena . Vremena za mene nije bilo . Novac je bio u malom džepu , zgužvan u satenskoj postavi , bez snage da me uputi prema nečemu s čime je bio povezan znakom jednakosti . Vremena ni za šta nisam imao kada bih osetio iznenadni umor . Stegnute pesnice u džepovima tražile su povod ali ih je paralisala misao da je svaka ratobornost izlišna . Koja je to ideja , dok mraz nadmašuje svaku ljudsku želju za toplotom , koja zaslužuje kap prljave krvi ? Gde je ta lopuža koja će mi nešto reći o toj novoj spasonosnoj ideji ?

Poslednja šansa : iscediti malo topline iz sopstvenog tela za svoju kožu i zaspati sa željom da noć traje vrlo dugo .

Kada sam otključao vrata i okrenuo prekidač , bilo mi je lakše . Svetlost je ujedinila stvari , mada to nije bila ona svetlost koju sam osetio kada me je dotakla ruka . Trebalo je bar da se okrenem , ali onda sam mislio da ima vremena i da se uvek može dočekati ono što se čeka .

Podigao sam s poda žuti koverat . Nisam ništa očekivao . Tek kada sam ga osetio pod prstima , zapitao sam se ko to šalje . Pre ikakve pretpostavke video sam ruku kako protura pismo ispod vrata . Držao sam pismo izme&dstroke;u palca i kažiprsta bez ikakve misli a zatim sam ga stavio na sto . Uključio sam grejalicu . Grejao sam ruke , gledajući usijane spirale praznim očima . Talasala se toplota zapljuskujući mi lice . Želeo sam što više te suve toplote , jer hladno je bilo oko mene , a sama kuća , pokrivena šindrom , samovala je žešće nego ja .

Setio sam se pisma kasnije , dok sam pušio . Nisam bio mnogo radoznao jer sam znao da nema novih stvari , nema iznena&dstroke;enja za umor . No , ako ga ne pročitam misliću često na tu hartiju sa porukom i to može postati izvor besmislenih pretpostavki . Mogao bih očekivati nešto odavno željno . Mogao sam da spalim pismo pre no što ga pročitam .

Radoznalost je radila za svoj račun . Ponovo sam uhvatio sebe kako se nadam i začudio sam se .

Napolju je bio već mrak a u sobi je tiho zračila grejalica . Toplota je strujala izme&dstroke;u poda i tavanice , topeći kristale hladnoće . Na stolu je ležala fotografija ispunjena gimnazijalskom radošću . Kao da ozbiljni mogu biti radosni sećajući se sa stidom svoje mladosti .

Izvukao sam pravougaoni komad tvrdo papira iz žute koverte i pročitao : " Čestitam ! " U gornjem desnom uglu bio je datum . S druge strane - ništa . Sve je bilo sračunato i to me je naljutilo . Mirisao sam pismo i sećao se ženske kose . Meke , kao posle kiše osušene .

Trčati bos po lokvama posle kiše , dok nakon letnjeg pljuska još tiho sipi dažd na iscepanu košulju .

Penušavu žensku kosu mirisao sam iz pisma , a potom sam bacio pismo prema prozoru i noktima zagrebao zid . Zid je bio sav u ogrebotinama ... Kao moji bosi tabani od trnja u šančevima po kojima sam gazio za kišom .

Juče mi je bio ro&dstroke;endan . Ro&dstroke;en u kasnom decembru ! Setio sam se ro&dstroke;endana ujutru i u podne , strepeći da se toga još neko ne seti . Nisam želeo da slavim ro&dstroke;endan .

Pre nego što sam išta učinio , ponovo sam zgrabio pismo i počeo da uzvikujem :

" Čestitam ! Čestitam ! Čestitam ! "

Onda sam se nasmejao i pocepao pismo .

I kada sam već u sebi osećao potrebu da kriknem , setio sam se da treba ćutati baš onda kada se krik osloba&dstroke;a i hrli napolje .

Ćuteći , pitao sam se mogu li još nešto učiniti . Za ro&dstroke;ene u kasnom decembru kao da više nije bilo vremena .

Tada je u susednoj sobi neko počeo da šeta i mrmlja . Tako je potmulo govorio kao da se molio ili zaklinjao . To je bio moj komšija čijeg se lika opet nisam sećao , mada smo se nekoliko puta sreli i dobro pogledali posle razgovora pred pekarom . Još sam o njemu dovoljno malo znao da bih mogao pretpostaviti bilo šta .

Zato sam valjda i izišao u hodnik . Očekivao sam slučajan susret kao onog jutra pred pekarom u kojoj je ležao pekar sa nožem u uvre&dstroke;enom srcu . Jesam li mogao da pretpostavim njegovu smrt ili bilo čiju smrt ? Nisam ! To je bilo nepoznato .

Nagnut kroz otvoren prozor čuo sam kako vetar vitla zgužvane novine po dvorištu . U intermecu te šuštave muzike iz podzemlja nekog stana dopirao je molećiv ženski glas :

" Mišo ! Mišo ! "

Ko je to bio u ovom praznom , skoro nepostojećem trenutku ? No vetar je prekinuo dalje oscilacije izmedu tajne i zvuka . U sobi se više nije moglo ostati pa sam izišao u hodnik . Malo pre sam došao iz grada pa sam sa strahom pogledao prema ulici koja je nudila ponovno mučenje pod prvim ovogodišnjim mrazom . Bio je suv , bez snega , za kosti .

Pošao sam na tavan . Koliko dana je prošlo od susreta sa slikarem ? Ko je mogao računati , kad vremena nije bilo ?

Bilo je stepenište i tragovi izlizanih &dstroke;onova . Stepenice su bile čistije nego onog jutra , bile su sigurnije za pohod nego prvi put .

Zaustavio sam se pred vratima i po glasnoj toplini koja je navirala iz pukotina shvatio sam da su unutra ljudi . Želeo sam dugo da stojim pre nego što prinesem oko ključaonici kroz koju je prolazio zrak , ali vrata se naglo otvoriše i umesto očekivanog slikarevog lica , ugledao sam devojku . Smeškala se mojoj zbunjenosti u prvi mah , a zatim učinilo mi se da mi se osmehivala kao lopovu , misleći valjda da me je uhvatila kako osluškujem tu&dstroke;e razgovore i virim u tu&dstroke;e živote .

Braneći se od tih sumnji , nervozno sam rekao :

" Ne tražim vas ! "

" U&dstroke;ite ! " , odgovorila mi je i sklonila se da bi mi napravila prolaz .

Istog trenutka sam ugledao slikara kako žmirka pred novom slikom koja je bila u zvonkim rasprskavajućim bojama . Koračao sam pravo ka slikaru , jer sam se nadao da me je zapazio prilikom našeg prvog susreta i da će me opravdati pred devojkom koja mi je otvorila vrata . Iako sam bio uz njega tako blizu da je po mom disanju mogao da oseti koliko sam uzbu&dstroke;en , nije me ni pogledao .

Žmirkao je pred slikom a oči su mu bile pune suza zbog slabe svetlosti ili zbog neke njegove nove tuge za koju niko drugi nije znao . I kada bi zaplakao verovatno bi sve radoznale terao od sebe rukom od smirenja i ponovnog zamaha za cinizam . Trebalo je nešto reći kao što je bilo njegovo ćutanje , ali za tu misao nisam mogao da prona&dstroke;em odgovarajuću mimiku . Blenuo sam u njegovu sliku koja mi se nije dopadala kao ona na kojoj sam ugledao brdo i jezero .

Tada mi je prišla djevojka i uhvatila me je za ruku . Još nisam znao kako izgleda , niti da li je lepa , jer sam se uzdržavao da je pogledam . Trebalo je da se okrenem , a taj pokret bi možda narušio slikarevu koncentraciju koji se još uvek nije obazirao na mene .

" Hladne su mu ruke " , rekla je .

Njene su bile nežne . U ovoj večeri na tavanu dodir njenih ruku bio je pun toplote i radosti . Ja sam se radovao u sebi , plašeći se da sve to slikar ne ismeje jednim potezom kičice .

" Hladne su mu ruke , Dušane " .

" Ostavi ga " , reče slikar .

Prvi put sam čuo njegov glas . Sudeći po glasu rekao bih da je slikar bio vrlo snažan a možda ponekad i namerno grub .

" Liči na promrzlo pseto . Drhti " , opisivala me je devojka .

Doista , ja sam drhtao , ali ne zbog hladnoće , mada je na tavanu bilo hladno . Drhtao sam zbog nekog nejasnog sećanja .

" Psi ! " , zaurla slikar . " Prestani s tim tvojim psima . "

" Možete mi reći da ličim na psa - volim pse " , obratio sam se devojci .

" Čuješ li , Duško , on voli pse ! "

" Aj ! Aj ! Aj ! " , poče slikar da mlatara rukama .

" Imate lepu kožu " , reče devojka milujući mi nadlanicu .

Zbunjen iznenadnom slikarevom srdžbom , zapitao sam :

" Zašto ? "

Ona je počela da se kikoće .

" Apsolutno je šašav " , rekla je ona Dušanu keji se iznenada okrete , pri&dstroke;e nam i nagnu se nad naše ruke . Reče :

" Koža je pustinja ! "

Na te njegove reči devojka je zadrhtala i ispustila moju ruku , okrećući se sva slikaru .

" Nema kiše ? " , zapita ona sneveseljeno .

" Nema " , odgovori slikar odlučno .

" Ne moga o tome da mislim . "

" Pa nemoj da misliš . Dodiruj ga " , reče Dušan i pokaza na mene . " To tvoje pseto koje drhti hoće da ga dodiruješ . "

Pristupila mi je i ponovo me uhvatila za ruku . Više nisam drhtao , ali mi je taj dodir , učinjen po tu&dstroke;oj zapovesti , doneo daleko manje radosti nego prvi .

" Vama je hladno zbog nekih neprijatnosti , možda ? " , zapitala me je devojka .

" Već sam jednom stajao pred vratima u nepoznato svitanje i video ga kako plače , ali mu se nisam približio . Kada sam mu večeras čuo glas , zastideo sam se , jer nisam mogao pretpostaviti da čovek sa takvim glasom može plakati . Želeo bih , mada se kolebam , da ga zapitam zašto je onog jutra plakao . "

" Pa pitajte ga . Uostalom , on je čuo šta ste rekli . Zašto si plakao , Dušane ? "

" Trebalo bi da vas izbacim napolje ! "

" Ne šalim se . Ozbiljno te pitam . "

" Te noći ubio se jedan mladi pekar " , umešao sam se u razgovor .

" Možeš , Miro , za to tvoje zalutalo pseto da učiniš bilo šta , ali kad bude sišao sa ovog tavana on će se sećati samo gadosti . Prvo će ispričati da si bila neočešljana . "

" Zar sam neočešljana ? "

" I kada bude razmislio za što si bila neočešljana , pašće mu na pamet misao da smo se nas dvoje na ovom tavanu pre njegovog dolaska j ... .. Zato je i virio . Voliš da viriš kroz ključaonicu , a ? "

" Nemoguće ! " kriknula je Mira .

" Volim . To sam otkrio još dok sam bio dete , sasvim slučajno . Bio sam u gostima i popodne sam lutao po velikoj kući . Tako sam otkrio njih na krevetu provirivši kroz ključaonicu . Plašio sam se da ih ne uznemirim , pa sam ostao na mestu . Plašio sam se za nju jer je bila veoma zadihana . Dahtala je kao životinja . Bio sam slatko uzbu&dstroke;en . "

" A-ha ! " , na to će Dušan .

" Ali nisam zbog toga došao ovamo . Nisam ni znao da ste vi na tavanu sa devojkom . Pitanje : zašto ste plakali onog jutra tražilo je večeras odgovor upornije nego drugih dana . Morao sam da se popnem na tavan i da vas vidim . Nosio sam se često s tim pitanjem ali sam uvek uspevao da ga odložim za sledeći dan . Verovatno će vas začuditi moja pretpostavka : Vi ste tog jutra na neki način znali za samoubistvo mladog pekara , zar ne ? "

" Ne , nisam znao . Nisam znao do ovog trenutka . Pa ja tako malo jedem hleba . U to još uvek ne verujem . Želeo si da viriš , eto ! "

" Nikako ! Vi mi verujete " , okrenuo sam se Miri .

" Ne znam . Na kraju , ako vam se toliko dopada ... Mada je besmisleno gledati ... Bolje je učestvovati . "

" Miro , tek si ga videla . Nećeš valjda reći da te uzbu&dstroke;uje ova pokisla kokoška ! "

" Moje promrzlo pseto " , rekla je Mira i ponovo me je uhvatila za ruku .

" Kada bih mogao i znao , učinio bih nešto da promenite o meni mišljenje zauvek . Ali ja ne znam što bi trebalo da učinim sada , ovde ... niti bilo gde . Ne znam ! "

" Dušane , on bi hteo da plati ... "

" Pa neka plati ... Imaš li para ? "

" Ne znam " , rekao sam nasmejavši se .

" Lep odgovor . "

Prišao mi je i počeo da mi zavlači ruke u džepove . Nije se zaustavljao dok nije istresao poslednji dinar .

" Biću u bifeu dok ne potrošim pare , a vi se izgubite pre nego što se vratim . "

Izišao je . Mira je sela na divan i pozvala me . Tako smo sedeli sve dok ona nije počela da se čudi i da me upitno posmatra .

" Nije to ono što želim " , rekao sam joj .

" A šta želiš ? "

" Ogradu . "

" Ogradu ? ! "

" Ogradu oko posrnule kuće i psa . "

Još smo malo sedeli , a zatim nas koraci na stepeništu podsetiše na slikareve reči . Otišli smo u moju sobicu .

Sedeo sam u krevetu i slušao sat . Potom sam sklonio zavesu da bih osetio onu drugu noć izvan moje sobe . Nisam znao koliko je sati , ali to me nije ni mnogo interesovalo . Kada sam otvorio prozor , uzalud sam očekivao da čujem disanje mog komšije . Brzo sam zatvorio prozor pred novom hladnoćom . Otvorio sam polako vrata i ugledao slikara . Ne rekavši ništa ušao je pored mene u sobu i nagnuo se nad Miru koja je lagano disala . Zatim smo se nemo pogledali sve dok on nije izišao i uputio se svom tavanu .

Kada je bio skoro na vrhu stepeništa , okrenuo se i klimnuo mi glavom . Ali ovaj njegov pozdrav nije me toliko obradovao kao suze koje su mu tekle niz lice . Znao sam sada zašto je plakao u ono nepoznato svitanje i mogao sam da legnem pored usnule Mire .

Ko li će se ovog jutra ubiti ? I zašto ?