Nema sumnje da je Macko bio najjači i najopasniji dasa Raške . A u Raškoj se najopasniji i najjači dasa teško postaje .

Raška svake godine ispljune na asfalt desetine odvažnih mladića koji pesnicama i snagom kreću u osvajanje sveta .

Macko je na glas izbio po dolasku iz fiskulturne škole , koju , izgleda , nikad nije završio .

Sa školovanja je , osim visokog , mišićavog tela , doneo i ožiljak - trag oštrog noža , verovatno .

Pomislićete da je Macko bio snažan , da je bio bukva , buldožer , kuća , planina . Ne , zaista ne !

Bio je - nema šta ! - visok , ali suv , sve sama žila , u struku tanji od devojke .

Tada je pesnicama u Raškoj red i mir zavodio neki Grmalj , grdosija ; kakav je bio tri čoveka je pokvario .

Macko se - tako počinje priča , koju i vrapci u Raškoj znaju - zadesio u gluvo doba u železničkoj restoraciji .

Jeo je kajganu kad je pripiti Grmalj tresnuo flašom o sto i dreknuo da se kafana isprazni dok izbroji do deset .

Grmalj je tako rekao , i uvek je tako govorio , i nikad mu se nije desilo da je brojao više od pet , a da se iz kafane sve živo nije kupilo navrat-nanos .

Ovog puta Grmalj je brojao do osam i stao .

Macko je mirno pušio svoju cigaretu , titogradsku " zetu " .

- Jesi li gluv ? - upitao je Grmalj .

Macko je ćutao , ispuštajući dimove i zureći u zid , u neku sliku .

U takvim prčvarnicama kao što je železnička restoracija često se na&dstroke;e slika neke lepotice koja reklamira pivo , cigarete , putovanja ...

Vi je morate primetiti , ako ni zbog čeg drugog ono što je lepa .

I sigurno da ćete s podsmehom reći : gle , otkud ona da ovde , u dim i prljavštinu , zabasa ! ?

Razumeš li srpski ? - nastavio je Grmalj .

Macko je premestio svoju " zetu " iz levog u desni ugao usana .

Ožiljak na licu mu se malčice smanjio .

Macku je sjajno stajala cigareta u uglu usana . Niko nije umeo tako da je drži i nikom nije tako priličila .

Ako obi&dstroke;ete izloge fotografskih radnji , videćete puno fotografija mladića sa cigaretama u usnama .

Ništa oni nisu , sitna su nula prema Macku ! Ni filmske zvezde nisu mu bile ravne !

Grmalj je pogledao Macka , izmakao se i bacio okrnjak flaše .

- Čudan neki mladić ! Mnogo čudan ! - rekao je Grmalj .

Kelner se zabezeknuo . Nije mogao da do&dstroke;e sebi .

To je bilo prvi put da Grmalj tako nešto kaže .

Za njega je u svetu sve bilo jasno , a i ako je bilo nečeg nejasnog , onda je to sre&dstroke;ivao pesnicama .

Možete zamisliti kako Grmalj izgovara : " Čudan neki mladić ! Mnogo čudan ! "

Posle su se Macku sklanjali s puta svi , kao već prvom i najjačem momku Raške .

Kao takvom pripalo mu je mesto ma klupi u vrhu glavne ulice , sto najbliže muzici u " Motelu " , zadnji red u bioskopu .

Na fudbalske utakmice ulazio je bez karte , kao predsednik opštine .

Čistač Mule odmah je počeo da mu besplatno glanca cipele .

Macko je imao najblistavije cipele u Raškoj .

Doduše , leti ih je retko nosio , jer je išao bos .

Sve to a da Macko još ni s kim nije bio pošteno ukrstio ruke , niti kome oštriju reč izgovorio .

Uopšte , teško je bilo od Macka čuti neku reč .

Približiti se Macku i steći njegovu naklonost značilo je , u stvari , iščupati iz njega neku reč i razvući mu ožiljak u osmeh .

Tu su u prednosti jedino bili mališani , klinci .

Oni su u čoporu pratili svog novog junaka i idola i bili su spremni da na svaki njegov mig urade što god zaželi .

Njima je najlakše bilo da Macku izvuku neku reč .

Ne čini li vam se da mi preterano brbljamo , preterano !

Ne čini li vam se da je bolje živeti nego pričati !

Ne znam da li je to Macko nakom rekao , ali je više nego verovatno da je on to morao izgovoriti !

Došlo je , me&dstroke;utim , vreme da se i Macko s nekim pošteno istaba . Bilo je to u " Motelu " .

Neki šoferi , Sandžaklije , besno su lomili čaše .

Parče stakla upalo je Macku u kajganu .

Macko je pozvao kelnera i rekao mu : - Ne volim baš mnogo kajganu sa staklom .

Ili mu je rekao : - Ne bi mi lepo stajao još jedan ožiljak !

A najverovatnije je rekao : - Nevešto ovi dripci razbijaju čaše !

Kelner je otišao kod šofera i rekao : takva i takva stvar !

- Ne lomite dok ne pojede kajganu ! On ne voli kajganu sa staklom ! - dodao je kelner .

Još nije završio , a iznad Mackove glave prasnula je flaša .

Macko je posmatrao kajganu . To nije bila više kajgana , to je bila srča sa kajganom .

Šoferi su se ceparili . Ha-ha-ha-ha-ha !

Kad čovek u kafani ustane , on može svašta da uradi : da iza&dstroke;e napolje , da ode u klozet , da se protegne ...

Prvog šofera Macko je mlatnuo posred zuba . Ovaj se srušio kao posečena bukva .

Drugi se sledio od straha . Izvukao je dugi , krivi nož .

Vi&dstroke;ali ste , sigurno , takve noževe , sa šarenim drškama - predaju se na svakom vašaru .

Imaju niklovano , sjajno sečivo , možete komotno na njemu da se ogledate .

Često na pijaci možete videti ljudi kako vade takve noževe i seku lubenice . Ovde se lubenice mnogo jedu .

Treba samo da odete na pijacu , izaberete lubenicu , stavite je na prvu tezgu i tu je jedite .

Ako nemate nož , možete da se usvinjite , a i lubenica nije slatka kad je parčate prstima .

- Pri&dstroke;i da napravim oputu od tebe ! - rekao je šofer .

Macko se primicao . Ožiljak mu je zaigrao kao razljućena osica .

- Biće to sjajna oputa ! - rekao je šofer .

Macko je , obmotavši ruku astalskim čaršavom , uhvatio za sečivo noža , i prelomio ga , a šofera raspalio kolenom me&dstroke;u noge .

Sve se to , naravno , desilo u deliću sekunde .

Ovde je malo ko umakao nožu - pre je kuršumu !

Kad se šofer skljokao , Macko je izvadio " zetu " i stavio je u ugao usana .

Posle su već usledile tuče u vozovima , na igrankama , na saborima ...

- Jesi li čuo za Džeka ? - upitao je Macka čuveni tabadžija iz Novog Pazara , koji je imao mišice kao vekne .

- Čuo sam ... Ovog trenutka ! - rekao je Macko .

- Jedem dnevno tri kila hleba ! - rekao je Džek .

Ovde se peče sjajan hleb ! Često možete videti seljake , pa i stare Raščane , ako pod miškom nose taze hleb i usput ga čimkaju .

A ako u hleb ubace malo čvaraka ili kajmaka , znaju da odjednom i celo kilo pojedu .

- Smazaću te za doručak ! - rekao je Džek .

- Moraće neko da me probudi . Ja obično spavam do ručka ! - kazao je Macko .

Džek je jurnuo . Kao muva bez glave , kao june u plast .

Macko je napravio samo jedan pokret ulevo .

Džek je preko njegove noge ljosnuo na ulicu .

A ulice su u Raškoj , primetili ste , popločane kamenim kockama , ubaljezgane i upljuvane !

Čuvena je Mackova tuča u Kosovskoj Mitrovici , s Abdulovom bandom . Abdul je bio glavni džeparoš u vozovima od Skoplja do Kraljeva .

Još nešto : najlepša pevačica u tom kraju , Čuvena Jela , bila je Abdulova ljubavnica .

Pojavio je Macko kod " Petla " , gde je pevala Jela .

Macko je bio u belim farmericama i crvenoj majici .

Ja pamtim ko je u Raškoj prvi stavio naočare za sunce , ko je obmotao svilenu maramu oko vrata , ko obukao šuškavac mantil .

Pamtim ko je prvi provozao bicikl , ko se pojavio na motoru , ko je automobilom podigao oblake prašine na ulicama .

Macko se me&dstroke;u prvima pojavio u belim farmericama i crvenoj majici .

Možda ih je pre samo imao zalizani momak zvani Majstor .

Macko je , kao i uvek , jeo svoju kajganu .

Jela je te večeri pevala sjajno . Uopšte , ona se mnogo trudila te večeri .

Bilo joj je krivo što Macko ne obraća pažnju na nju .

Jela to nikom nije rekla , ali kako bi drugačije mogla da se oseća pred lepim momkom kome je , izgleda , bila preča kajgana nego dobra ženska .

- Čuvaj svoj glas , mala ! Isuviše se naprežeš ! - rekao je Abdul .

Macko je zapalio " zetu " .

- Tvoje farmerice i tvoja majica idu mi na živce , daso ! - rekao je Abdul .

Možete da budete sigurni u to da su mladići koji nisu stigli da odmah nabave takvu odeću zavideli onima koji su je imali .

Čak su proglasili da mekušci , šonje , nose bele farmerice i crvene majice .

- šteta ! Mnogo mi se dopada ovo perje ! - rekao je Macko .

- Lepi moj , učini nešto za starog i dobrog Abdula da mu ne stradaju živci !

Za pola sata imaš autobus iz Mitrovice - rekao je Abdul .

- Više bih voleo da čujem jednu pesmu - rekao je Macko i okrenuo se pevačici . - Zapevaj tu i tu pesmu !

- Ona će zapevati samo onu pesmu koju ja kažem - rekao je Abdul .

Macko je bacio opušak , zgazio ga nogom i iskosa pogledao Jelu .

- šteta ! Baš sam voleo da čujem svoju pesmu - rekao je Macko , a ožiljak mu se vidno zgrčio .

- Kako je lepo putovati autobusom od Mitrovice do Raške .

Ja uopšte ne razumem kako ovaj lepi dasa ne voli da se vozi autobusom od Mitrovice do Raške - rekao je Abdul .

A zaidta su predeli od Kosovske Mitrovice do Raške , kroz koje prolazi autobus , prelepi , kao iz bajke .

Nadasve je lep zeleni Ibar koji žuboreći vijuga kroz šumovitu klisuru .

- Ja u autobusu obično spavam - rekao je Macko .

Pred kafanom su čekala dva Abdulova pajtaša .

- Biraj s kim ćeš ! Sa mnom ćeš poslednji ... ako pretekneš ! - rekao je Abdul .

Macko je i prvog i drugog lako sredio .

- Nije mi jasno zašto se prave crvene majice i šiju bele farmerice - rekao je Abdul i pošao na Macka .

- I nije mi jasno zašto neko više voli da sedi u kafani nego da se vozi autobusom od Mitrovice do Raške ! - dodao je Abdul .

Bila je to krvava tuča . I Abdul i Macko su ostali na kolenima .

- Zaista bih želeo da čujem svoju pesmu . Imam još vremena do polaska autobusa - rekao je Macko i iskosa pogledao Jelu .

Pesma je jeknula .

- šefe , da ga iskasapim ? - pitao je , s isukanim nožem , jedan od izubijanih Abdulovih pajtaša .

- Zar ćeš dozvoliti da mu tvoja ženska peva ? - dodao je drugi .

- Da ga niste pipnuli ! Još ćemo i piće zajedno popiti ! - rekao je Abdul .

Ili je rekao : - Od sada je Macko moj najveći drugar od Kraljeva do Skoplja !

Tako je Macko već bio poznat vam Raške .

U svim kafanama duž Ibra , Lima , Drine i Morave opijao se po svojoj volji i nikog nije bilo ko bi ga sprečio da pojede svoju kajganu ili čuje pesmu koju je želeo .

Macko je imao veliku ljubav . Zvala se Vera .

Godinama je Macko šetao s Verom raščanskim korzoom i izvodio je subotom i nedeljom na čuvene igranke u Dom JNA .

Možete zamisliti kako se osećala Vera dok je šetala s najjačim momkom varoši i kako je rasla dok su joj govorili - u oči i iza le&dstroke;a - da su ona i Macko ro&dstroke;eni jedno za drugo , oboje čuveni - ona s lepote , on sa srčanosti .

Možete li zamisliti šta to znači voleti najjačeg momka Raške ! ?

Godine su prolazile i nanosile na raščanski korzo i u Dom JNA nove šetače i igrače , kao vetar opalo lišće .

- Moram da se udam ! - rekla je Vera jednog dana .

Macko je pušio " zetu " .

- Samo tebe volim , ali moram da se udam ! - nastavila je Vera .

Macko je ćutao .

- Biću s tobom kad god zaželiš ! Ako hoćeš , rodiću ti sina ! - dodala je Vera .

Udala se , ubrzo , za nekog poručnika .

Na dan svadbe , dok su u varoši jektale harmonike i svirali automobili , majka je rekla Macku : - Sine , živi kao drugi ljudi !

- Kako te nije sramota da spavaš do podne ! ? - dodao je otac .

- Ne mogu ni kajganu da ti spremim ! Drhte mi ruke ! - rekla je majka .

- Tvoji vršnjaci imaju kuće , kola , a ti ni bicikl . Još uvek moram da ti kupujem cigarete - dodao je otac .

- Oženi se ! - rekla je majka .

- Zaposli se ! - dodao je otac .

Ubrzo se desila poslednja Mackova tuča .

Prire&dstroke;ivala se neka zabava .

Macku kelneri rekli da su svi stolovi rezervisani .

Macko je seo tamo gde mu se svidelo i naručio vruću rakiju .

Prišao mu je čovek njegovih godina , ali vidno ugojen : preko kragne mu se prelivao vrat , preko kaiša trbušina .

S čovekom i žena mu , punačka , nakin&dstroke;urena .

Upoznali ste te ljude , sigurno ! Ima ih svuda oko nas .

Oni retko ulaze u kafane , ne razbijaju čaše , ne tuku se . Pametni su to ljudi !

Kućare se , a ne troše dane u skitnji .

Obično imaju koće , velike stanove , kola ... Oženjeni su , imaju decu :

- Izvinite , to je moj sto ! - rekao je dasa .

- Jeste , to je naš sto ! - zacvrkutala je ženica .

- Do&dstroke;i da ga uzmeš ! Imaš lep trbuščić ! - rekao je Macko .

Dasa i ženica su se okrenuli i izašli .

Sigurno je Macko u čoveku prepoznao nekog šonju iz Skole kome su svi udarali čvrge , kome se nigde nije čuo glas , i sad je , pošto je stekao kuću , ženu , posao i tako to , došao da njega , Macka , digne od stola !

Mora da je to bila živa istina , ali to Macko nikom nije rekao .

Macku je zaigrao ožiljak kao razljućena osica .

- Patuljak ! Patuljčić ! - rekao je Macko . To je prvi put da je on nešto glasno rekao .

Bar deset ljudiculo je da je Macko jasno i glasno rekao : - Patuljak ! Patuljčić !

Pojavio se milicioner Brko , visok kao bukva . On je bio smrt za siledžije . Na Macka je odavno imao pik .

- Napolju pada kiša ! Baš je grozno biti mapolju ! - rekao je Brko .

- Da , grozno je ! - ponovio je Macko i povukao gutljaj vruće rakije .

A zaista nema ništa lepše nego sedeti u toploj kafani i ispijati vruću rakiju dok na prozore bije kiša .

U Raškoj , čim zahladi , sve kafane u loncima od po deset litara kuvaju rakiju .

- Macko , moraš da odeš odavde ! - rekao je Brko .

- Mnogo mi se dopada ovde ! Ja mislim da trenutno nema mesta na svetu koje je lepše od ovog - rekao je Macko .

- Macko , bolje da odeš - rekao je Brko .

- Tek sam pripalio cigaretu ! - rekao je Macko .

Znajte , mora da je prijatno - dok kiša udara ne prozore - srkutati rakiju i pušiti cigaretu , lagano , dim po dim .

- U ime zakona i naroda - rekao je Brko .

- Piće i cigaretu da mi niko nije dirnuo . - rekao je Macko kelneru izlazeći iz sale .

Napolju , Macko je oteo Brku pištolj .

Onda se vratio u salu , ispio vruću rakiju i dopušio cigaretu . Tek onda se izgubio .

Brko je demobilisan .

- Jedino s Mackom , le&dstroke;a uz le&dstroke;a , ne bih se bojao da udarim i na dvadeset siledžija - pravdao se Brko .

Macko je katkad pisao iz Nemačke i tražio da mu se pošalje paket " zete " .

Imenjaci

Ni na čemu više Miljojko nije zavideo svom imenjaku i komšiji , poznatijem po nadimku Macko , no na njegovom društvu iz sale Doma JNA , u kojoj su se subotom i nedeljom održavale čuvene igranke .

Osim što su bili vršnjaci i komšije , gotovo u svemu drugom su se , kao u bajci , razlikovali :

Miljojko je bio onizak i zdepast , Macko vitak i visok , Miljojko je imao oštru , četkastu kosu , Macko meku , svilenkastu , Miljojko je bio sa sela , Macko se rodio na asfaltu ,

Miljojka su zvali " Miljojčina " , " Miljac " , komšiju " Macko " , " Mile " , Miljojko je bio nepoznat , Macko glavni dasa .

Miljojka je s planine doveo daljni ro&dstroke;ak , krojač , da mu pomaže u poslu .

Došljak se uselio u sobicu u dvorištu , preure&dstroke;enu šupu , u kojoj je već stanovao Sima Kec , radnik na strugari .

- Neće me para , neće me karta , neće me ženska ! Nema ovde života ! - požali se Kec .

U sobici su zaudarale neoprane čarape i košulje bačene pod krevet .

- Otići ću odavde . Nekoliko puta sam polazio , ali mi se nije dalo : ili se opijem , ili izgubim na kartama - dodade Kec .

Uveče su ulice rano ostajale puste .

Usamljeni došljaci dugo su se , kao psi lutalice , vrteli ispred izloga .

Nije im se spavalo , a nisu imali kud da odu sem da se vrate u sobicu .

Kec je moljakao Miljojka da igraju tablića .

- Mrzi me . Karte su mi dosadne ! - odgovarao bi novajlija .

Deo dana Miljojko je provodio u radnji , a deo u ro&dstroke;akovom stanu .

U radnji je prišivao dugmad i porubljivao nogavice i rukave , a u stanu je pomagao gazdarici , krojačevoj ženi :

donosio ugalj , izbacivao &dstroke;ubre , prao prozore , ribao kuhinju , žicao parket .

Ćutljiva i nemrštena gazdarica bila je sva obla .

široka bedra zatezala su joj suknju do prskanja , a čvrste grudi htele su da iskoče iz bluze .

Miljojko je osmatrao gazdaricu krišom , kao lopov .

Kad bi mu , u prolazu , unela telo u lice , obarao je pogled u stranu .

Dobar deo dana gazdarica je provodila s jednom besposlenom komšinicom .

Žene su obično sedele kraj prozora i , prikrivene iza zavese , posmatrale svet na ulici , ogovarajući i pretresajući sve živo pod malim nebom varoši .

Razgovarale su i o Mocku , koji je , večito s cigaretom u uglu uasana , okružen grupom mladića , stajao na pločniku , uslonjen uz lipu .

( Miljojko je odmah zapazio da se svi mladići , čim bi se Macko pojavio , sklanjaju od lipe da bi mu napravili mesto ; isto tako , na klupi u vrhu glavne ulice , kod koje se okupljala većina varoške mladeži , za Macka je u svakom trenutku imalo mesta , kao i za još nekoliko prvih varoških momaka , dok su ostali sedeli na ivici pločnjaka ili stajali . )

Macko je gazdarici dopadao . Podsećao je na mladića u koga je , nekad davno , bila zaljubljena a od koga je , eto , život odvikao na drugu stranu .

Miljojko je sa Simom Kecom obilazio sve četiri kafane - koliko ih je bilo u varoši .

U toku večeri ponekad bi po nekoliko puta svratili u istu kafanu .

- Nema ovde života ! Gimnazijalke neće ni da nas pogledaju ! Kao da pišaju kolonjsku vodu ! - žalio se Kec .

U uglu su promuklim glasom pevali rudari iz druge smene .

- Ali nisu ni one blesave ! Reci mi , Miljojčina , da si ti gimnazijalka da li bi se zaljubio u mene ? Ovakvog , bez para , bez odela , bez stana ! ? Ne bi sigurno ! - nastavi Kec .

Kelner je sklanjao čaršave sa stolova .

- A zašto da ja spadnem na seljančice i ružne ženske ?

Nije Kec poslednja rupa na svirali .

Treba što pre otići odavde , u Beograd , bilo gde ... - dodade Kec .

Posle pijanke , Sima Kec je pospanog Miljojka nagovarao da igraju karte .

- Samo jednu partiju ! Noć je duga ! Ali u paklo cigareta , ne radi mi mozak ako igram džabe .

Miljojko je uspeo da ga čuveni i hladni komšija zapazi .

Najpoznatiji momak varoši u prolazu mu je , u znak pozdrava , klimao glavom , a nekoliko puta ga je zamolio da mu kupi cigarete ili učini neku drugu uslugu .

Kad je imao vremena , Miljojko se pridruživao Mackovom društvu kod lipe i oko klupe u vrhu glavne ulice .

( Miljojko je mogao jedno noću da se usloni uz lipu i da sedne na klupu , kad na ulici nikoga nije bilo .

Bezbroj puta je sanjao kako se varoška mladež sklanja od lipe i ustaje s klupe da bi napravila mesto za njega - Miljojka )

Sedeći na ivici pločnika , Miljojko je pažljivo slušao šta pričaju momci sa klupe , ili oni najbliži njima , srećan ako bi uspeo da u ceo razgovor ubaci samo jednu reč .

Jednom je čak bio te sreće da ga Macko , pošto je nedostajao igrač , pozove da igra fudbal .

Miljojkova gazdarica i komšinica su izlazile na korzo .

Gazdaričine obline su se , kao tek uhvaćene ribe , praćakale ispod tesne haljine .

Mladići su prekidali razgovor . Grlo im se sušilo , a usne vlažile .

- Imaš gazdaricu kao avion ! - reče jedan Miljojku .

- Najbolja je u varoši ! Lomi li , lomi ! - kaza drugi .

- Ždrebica ! - reče treći .

- Šta vredi kad ne ume da prevari onog grbavog krojača ! - dodade drugi .

Macko je , kao i obično , ćutao .

- Macko , može li se u varoši naći majstor za krojačevu ženu ? - upita prvi iako je već znao odgovor : taj majstor jedino je Macko mogao biti .

Macko ništa ne reče .

- Može ! To je Macko - upade Miljojko . - Jedino on može : znam sigurno !

Miljojkovo obletanje oko Macka i prvih varoških momaka pada u oči Simi Kecu :

- šta ćeš s tom manguparijom ? To nije naše društvo !

- Nisu to loši momci . Igram fudbal s njima . Bolje je nego karte ! - reče Miljojko .

U sali Doma JNA subotom i nedeljom , posle kraće pauze , počele su da se održavaju čuvene igranke .

Cela varoš odlazila je na igranku .

Muškarci su se , uz ćevapčiće i ražnjiće , ipijali , a žene su bile srećne što su mogle da pokažu svoje nove haljine i frizure .

Mesto u sali se teško nalazilo .

Miljojko je jednom zavirio u prepunu salu .

Za središnjim stolom sedeo je Macko , okružen prvim varoškim devojkama i momcima .

Jedna stolica , odmah do Macka , bila je prazna .

Macko primeti Miljojka ( bar je ovaj u to bio uveren ) , ali ga ne pozva da sedne .

Miljojko se neko vreme muvao izme&dstroke;u stolova , a onda iza&dstroke;e u hol i sačeka da Macko po&dstroke;e u klozet .

- Ima li mesta ? - upita Miljojko .

- Ni slučajno ! - mahnu rukom Macko u prolazu .

Iduće subote Miljojko je bio prvi u sali .

Sede za sto za kojim je pre nedelju dana bio Macko i naruči flašu vina i šest čaša .

Mackova grupa se ubrzo pojavi i , posle kratkog dogovora , uputi se prema drugom stolu , u vrhu sale , za kojim su već sedela dva vojnika .

Kod krojačkog pomoćnika spusti se stariji bračni par .

Od prvog trenutka , osim što se kiselo osmehnuše na račun flaše vina i šest čaša , žena i čovek ne obratiše pažnju na krojačkog pomoćnika .

Miljojku je bilo dosadno .

U vrhu sale Macko se sjajno zabavljao .

Bio je glavna zvezda te nadaleko čuvene varoške igranke .

Miljojku je bilo krivo što nije bliže Mackovom stolu , bar da čuje šta ovaj priča .

Krojački pomoćnik ostavi do pola ispijenu flašu i išunja se iz sale kao lopov .

- Kec , umeš li ti meni da kažeš zašto se ti i ja nismo rodili bogati i lepi ? - prodrma usnulog drugara .

- Kad si me probudio , mogli bismo jednu partiju tablića - reče Kec .

Sutradan , Miljojko pozva Simu Keca da mu na igranci pravi društvo .

- šta ću tamo ? Samo mogu da se okliznem i razbijem glavu . Da igram , ne znam - usprotivi se Kec .

- Kad vidiš kakve ženske dolaze , iz mesta ćeš naučiti da igraš - dodade Miljojko .

- Nemoj ! Lak sam na liću ! Opet ništa neće biti od mog odlaska - popusti Kec .

Miljojkovom i Siminom stolu u toku večeri niko ne pri&dstroke;e .

U sali je bilo sve isto , kao bezbroj puta subotom i nedeljom :

muzika je treštala , parovi su klizali po parketu , mirisali su ćevapčići , zveckale čaše ...

Visoki Macko je bio glavni momak igranke .

Devojke su mu se smešile , mladići ga ulagivački tapšali po ramenima , kelneri pritrčavali na svaki njegov mig .

Macko je mirno pušio , jednako s cigaretom u uglu usana .

U toku večeri Macko je ja samo jednom igrao .

Momci iz orkestra izvodili su svoju najbolju tačku .

Macko je bio dobar igrač . Cela sala gledala je u njega .

- Hej , Macko ! - pokuša da mu se javi Miljojko dok je ovaj igrao u blizini .

Macko se ne okrenu .

- Macko ! - zovnu ga Miljojko kad ovaj , posle igre , sede za sto .

- šta hoće onaj medved ? - reče neko za Mackovim stolom pokazujući na Miljojka .

Macko ne reče ništa .

- Pih , što je dosadno ! Ne možeš ni čašu da razbiješ ! - reče Sima Kec .

- Kec , nemamo mi ništa s njima - reče Miljojko , pokazujući na Mackovo društvo .

- Kakva je ovo igranka kad ne možeš da povedeš kolo i zapevaš koliko te grlo nosi ! ? - kaza Kec , bacajući pikavac na parket .

- Kec , ovo je sala Doma JNA - upozori ga Miljojko .

Miljojko i Kec su otišli u jednu od četiri varoške kafane , u onu koja je najduže radila .

Još s vrata su naručili tri flaše vina i sto ćevapčića .

Podnapiti , igrali su kolo , potcikivali , lomili čaše .

- Sve je na igranci cile-mile ! Sve je uštirkano ! - reče Miljojko .

Rudari iz druge smene pri&dstroke;oše njihovom stolu .

- Je li slobodno da se sedne ? - upitaše rudari .

- Slobodno je , kako da nije slobodno . Ovo je slobodna zemlja - reče Miljojko .

- Hoćete li vina ? Nabodite ćevapčiće ! - dodade Kec , potpuno pijan .

- Nikad više , nikad neću da odem na igranku ! Tamo je sve uštirkano - ponovi Miljojko .

- Opet ću ja , Miljojko , da pričekam sa odlaskom - reče Kec ispijajući vino naiskap .

Jedne večeri , dok je u podrumu uzimao ugalj , Miljojko je prikriven u uglu , sasvim slučajno postao svedok neobičnog susreta gazdarice i Macka .

Gazdarica se vraćala iz kupovine a Macko je upravo bio stutnjao niz stepenice .

Macko uhvati ženu za ruku i odvede je iz hodnika u polumračni prednji deo podruma .

Miljojko ne ču šta joj Macko reče , ako uopšte nešto i reče .

U polumraku žarila se cigareta u uglu Mackovih usana .

Miljojko se učini da Macko stavi ruku u razrez gazdaričine haljine .

- Marš , balavče ! - reče gazdarica i prilepi Macku dobar šamar .

Žar cigarete se rasu po Mackovim grudima .

Gazdarica trčeći iza&dstroke;e u hodnik .

Sledećeg jutra Miljojko oriba pod veselo zviždeći .

Prisluškujući razgovor izme&dstroke;u gazdarice i komšinice , on doznade da je ova o sinoćnom doga&dstroke;aju sve ispričala prijateljici .

- Da si popustila , o tome bi sutra i vrapci pričali u varoši .

Njemu je samo stalo da ubeleži rečku ! - reče komšinica .

- U pravu si , draga moja ! - složi se gazdarica .

- Taj nikog ne voli ! Čak ni devojku s kojom se najduže zabavlja - Veru ! - dodade komšinica .

- A tako me podseća na moju prvu ljubav ! - uzdahnu gazdarica .

Miljojko ceo slučaj ispriča Simi .

- Nema labavo kod naše gazdarice ! Tako i treba tom mangupu ! - reče Kec .

Posle pijanke koja mu je odnela gotovo svu ušte&dstroke;evinu , Kec je bio strašno utučen .

Retko je izlazio iz sobička .

- Hoćemo li jednu partiju ? - predloži Kec .

- Kad si toliko navalio ! - jedva pristade Miljojko .

Jednog jutra , posle obavljenih kućnih poslova , gazdarica ponudi rakijom Miljojka .

Miljojko ispi , a gazdarica odmah dosu .

- Ispij ! - reče .

Gazdarica opet napuni čašu .

Miljojko otpi pola gutljaja .

- Sve ! Toliki čivek pa srkuće ! - reče gazdarica .

Miljojko prevrnu čašicu .

Rakija mu je palila utrobu .

Gazdarica dosu .

- Još ovo ! - reče i sasu mu piće u grlo .

Onda ga gazdarica uze za ruku i odvede u spavaću sobu .

Pre nego što poče da se svlači , uključi radio i prona&dstroke;e stanicu koja je emitovala zabavnu muziku .

To se , kasnije , često ponavljalo .

Čim bi gazda nekim poslom otišao iz radnje , gazdarica je Miljojku davala rakiju , terala ga da natiskap i na brzinu pije i vodila ga u sobu , držeći ga za ruku kao malo dete .

U krevetu je , dok je radio tiho svirao , nestajalo njene namrštenosti i strogosti :

grcala je i plakala milujući njegovu oštru , četkastu kosu :

- Mile , Milence ! - tepala mu je .

Gazdarica se , posle toga , brzo menjala , postajala još namrštenija , kao da se ništa nije desilo , hladno mu nare&dstroke;ujući šta sve treba da uradi u kući .

Miljojku se činilo da joj se u tom trenutku gadi .

Obarao je oči u stranu , kao lopov uhvaćen u kra&dstroke;i .

Ponovo nije imao snage da pogleda u tu ženu koja se do pre neki čas potpuno otvarala u njegovim rukama .

- Nemoj da si nekom nešto rekao !

Odmah bi se vratio u selo - rekla mu je gazdarica prvog dana .

Sima Kec se spremao da konačno otputuje iz varoši .

Dugove je bio vratio , a ostalo mu je nešto para za put i trošak .

Miljojko nije imao vremena da ga isprati na stanicu - žurio je na igranku .

Bio je dobro raspoložen : stalno je zviždukao .

- Zar opet ideš na igranku ? - začudi se Kec .

- Zašto da ne ? Zbog čega bi Macko i drugi bili bolji od mene ? - reče Miljojko .

- Pisaću ti ! Ako budeš dobro , kreni i ti . Nema ovde života - reče Kec .

- Hej , Kec , hteo sam ti reći : nikad se ne zna da li smo se rodili lepi i bogati ! - kaza Miljojko i izljubi se sa starim drugom .

Miljojko upade u salu Doma JNA s rukama u džepovima i cigaretom u uglu usana .

Vojnici-redari pogledaše ga sumnjičavo .

Miljojko sede za prvi sto , kod nekog mladića i devojke , i ne pitajući da li je slobodno .

Naruči flašu vina .

Pio je u krupnim gutljajima , podrigajući glasno .

On ponudi vinom devojku i mladića .

Ovi odbiše , ali im on napuni čaše .

- Popijte ! Ja častim ! - reče Miljojko .

A na igranci je bilo onako kao što je uvek bilo subotom i nedeljom u čuvenoj sali varoškog Doma JNA .

Macko , najprivlačniji varoški mladić , okružen prvim momcima i devojkama , bio je glavna zvezda te čuvene igranke .

- Sve je to laž ! - promrmlja Miljojko , besneći u sebi na pomisao da te večeri , i ne samo te večeri , ne postoji nikakva šansa da bude u društvu čuvenog Macka .

- Ja sam ovde glavni ... - reče glasno Miljojko .

Devojka i mladić se pogledaše i , kao po dogovoru , odoše da igraju .

Muzika je treštala . Na parketu su se tiskali igrači .

Miljojko ustade , dovuče se na sredinu sale i zviznu iz sve snage , čobanski .

Mladići su i dalje svirali .

- Prestani ! - razdra se Miljojko podižući ruke uvis .

Orkestar umuče . Nastade tajac od koga se i sam Miljojko zbuni .

Pre nego što išta reče , vojnici-redari ga zgrabiše za ruku i izguraše napolje .

U sobi Sima Kec je mrtav pijan ležao u odelu .

- Nije trebalo ni s kim da se pozdravljam .

Opet sam se zeznuo s oproštajnim čašama - promrmlja Kec .

Miljojko uze karte , promeša ih i reče :

- Kec , hoćemo li jednu partiju ?

Ni u jednom trenutku , dok se , kao vidra , borio za loptu na betonskom igralištu , mršavi dečko Miki , novopečena fudbalska zvezda Raške , nije pomislio na zelenu klupu u parku . Na sve je pomišljao , ali ne i na nju . Pre svega , mislio je na lepuškastu prodavačicu nameštaja Jelenu , u koju je potajno do ušiju bio zaljubljen , i na svog oca , čika-Peru , koji mu je načisto zagorčavao život .

A ta zelena klupa , puna urezanih nadimaka , datuma i kojekakvih crteža , sve od početka proleća pa do u kasnu jesen , u prepodnevnim časovima jedno je od glavnih sastajališta raščanskih mladića . Nalazi se u vrhu glavne ulice , na samom početku malog parka , pod gustim granama jasena . Na tom mestu se slivaju svi putevi i ulice Raške : tu se prolazi za železničku i autobusku stanicu , tu , pre i posle časova , nagrnu učenici , tu se , po obavljenom poslu , vrti svet iz okolnih sela , tu se susretnu domaćice , tu se sjate službenici u pauzi za doručak , tu starice i kućne pomoćnice izvode malu decu ... Kao da je sva Raška na tom malom prostoru , izme&dstroke;u parka , glavne ulice i dvaju kioska za novine i cigarete .

Već oko devet sati na klupu izmile , poput guštera , prvi mladići , mrzovoljna lica , još bunovni . Zapale cigaretu , obično prvu tog dana , i poluzatvorenih očiju lagano ispuštaju dimove i pljuckaju u prašinu , puštajući da ih oblizuju zraci zubatog jutarnjeg sunca . Mrzovolja se polako topi u blaženi osmeh . Iz tog spokojnog i čarobnog mira mladiće trgnu samo muve , koje im , povremeno , sleću na obraze i bose noge .

Oko podne , kada je u varoši najživlje , kod klupe je čitav buljuk mladića . U najboljem slučaju na klupu može da sedne pet osoba . Zato većina dečaka stoji okolo , ili sedi na ivici pločnika . Na klupu ne može svako da sedne . Ne može bar u prepodnevnim časovima . Prvenstvo pripada starijim i prvim momcima , a to znači najlepšim , najjačim , najduhovitijim ... Nema toga ko bi se usudio da ne ustane i ne ustupi mesto Macku , glavnom varoškom dasi !

Mnogobrojni " klinci " - kako stariji mladići zovu one koji su se tek zamomčili - i oni kojima se ime još nije pronelo Raškom nemaju tu čemu da se nadaju . Ako bi neko prekršio to nepisano pravilo i pokušao da sedne na klupu , bio bi začas oteran , najčešće grubim rečima , a katkad i ćuškama .

Raščani znaju da je tu sastajalište mladih pa u prepodnevnim časovima izbegavaju da sede na klupi . Seljaci , kojima su nepoznate tajne i čuda Raške , pravo tu lete , ali brzo bivaju oterani bezobraznim začikivanjem i kojekakvim smicalicama , da im ništa ne preostaje nego da progun&dstroke;aju - ono što su i pre toga mislili - da su varoška deca gola manguparija .

Tu se prepričavaju brojne zgode čiji su junaci najčešće momci s klupe . Te priče klinci naprosto gutaju .

A sve vreme niko ne propušta da dobro odmeri svaku devojku koja pro&dstroke;e pored klupe ili zastane ispred obližnje table na kojoj se reklamiraju bioskopske predstave . I retko da se kojoj ne dobaci nešto , i lepo i ružno . Tako su lepuškastu Jelenu , prodavačicu nameštaja , pitali , izme&dstroke;u ostalog , koliko košta zajedno s jogi dušekom .

Oko podne , kad sunce žestoko pripekne i rastera sve s ulice , klupa opusti . Beton oko klupe ostane išaran pikavcima i pljuvačkom . Mladi život varoši seli se na plažu i na fudbalsko igralište .

Miki je , sa sedamnaest godina , pripadao " klincima " . To znači da je sedeo na ivici pločnika , ćutao i pažljivo slušao šta pričaju momci s klupe . Ni pet koraka nije ga delilo od njih , ali tu ništa nije moglo da se izmeni . Nije ga više delilo ni od lepuškaste Jelene , kada je prolazila ulicom , ali on nikako nije umeo da joj se približi i otkrije svoju ljubav , kao da su ga od nje odvajala mora i planine , a ne komad ravna asfalta .

- Ili zevzečiš na ulici , ili juriš za loptom !

A u školi sve kečevi kao kočevi ! Samo si mi nepotreban trošak u životu - gun&dstroke;ao je čika

- Pcra Mikiju , i za ručkom i za večerom .

Mikiju je škola bila najdosadnija stvar u životu . Ni te godine nije sjajno prošao - pao je iz dva predmeta . Eto novog troška za čika-Peru !

Ko će da plati profesora za spremanje nego on ? Eto povoda da od jutra do mraka melje kao vodenica !

Miki je voleo da igra fudbal , i da je postojala u Raškoj neka fudbalska škola , sigurno bi je završio sa suvim poticama .

Tog leta se , kao već niz godina , održavao noćni turnir u malom fudbalu na košarkaškom igralištu kod Doma JNA .

Za vreme utakmice cela Raška sa okolnim selima se sjati kod Doma , i mlado i staro , i muško i žcnsko . Neko je tu radi fudbala , neko radi hladnog piva koje se toči u obližnjem bifeu , neko radi ljubavnih zgoda koje se tu , u mraku pored Ibra , često začinju ... Većina je , ipak , da navija i bodri svoje sinove , ro&dstroke;ake , prijatelje , mladiće iz svoje ulice , naselja , sela .

Za takmičenje se prijavi i po četrdesetak ekipa , obično sa smešnim imenima . Koliko je ekipa iz Raške toliko je , ako ne i više , iz obližnjih sela . Sve se ekipe nadaju prilično visokoj novčanoj nagradi .

U gotovo svakoj utakmici odvija se borba na život i smrt : goli igrači , čija se znojava tela pod reflektorima presijavaju kao srebro , trče kao ludi , bacaju se u noge protivniku , podaju na beton , krvavih laktova i kolena ustaju i dalje jure , bodreni gromoglasnom vikom navijača , pucnjavom " bombica " , zavijanjem sirena i udaranjem u kante . Pobednicima se kliče , a najbolji se na&dstroke;u i na ramenima navijača . Pobe&dstroke;enima nije lako : bude i suza , često ne mogu da podnesu poraz , zametnu kavgu , do&dstroke;e i do tuča , koje se , na sreću , brzo i mirno završavaju .

Tu se stvaraju imena , tu stiču slavu dečaci koji su dotle šutirali lopte na poljančetu , tu se izdaju propusnice za čuveni raščanski tim " Bane " , odatle se , ako se ima sreće , poleće dalje u svet fudbala .

Miki je dvaput igrao na turnirima , ali je njegova ekipa slabo prošla . Ovog puta Miki je sam odabrao ekipu : trojicu drugara iz svoje ulice i dva brata Beogra&dstroke;anina koja su u Raškoj letovala . Dugo su se pripremali i uigravali .

Na turniru dobro krenuše . U prvom kolu lako pobediše momke iz obližnjeg sela , koji su umeli dobro da trče , ali ne i da igraju fudbal . U drugom kolu padoše im neki mališani : s njima su se poigravali kao mačka s mišem . Treći protivnici su im bili " lovci na nagradu " iz Novog Pazara . Njih jedva , za dlaku , pobediše . Ta im utakmica i donese slavu , naročito Mikiju . Dečak se isticao preciznim šutom iz svake prilike , a i sjajno je driblovao , što je publiku najviše oduševljavalo .

- Miki , zezni tog vola ! - čuo je kako iz publike viču .

Miki se topio od miline što je , eto , cela Raška preko noći saznala za njegovo ime . Stotine očiju je osećao na svom telu . Pa i oči lepuškaste prodavačice nameštaja , koja mu je , kao i ostali , klicala iz sve snage .

Jedino tu nije bilo očiju i glasa čika-Pere . Ovaj ga je dočekivao s utakmica jednako gun&dstroke;ajući : cepa badava patike , od fudbala niko nije video koristi , neko će mu slomiti nogu , kakav je mršav - razboleće se , eto novog troška !

Četvrtu utakmicu , pretposlednju koja ih je delila od nagrade , igrali su sa izabranicima " Bana " . Većina publike je smatrala , a i oni sami , da tu nemaju šta da traže .

- Dečaci , bilo je lepo , a sad kažite zbogom ! - dovikivali su im .

Publika je navijala za " banovce " , svoje stare ljubimce . No , ovima ništa nije polazilo za rukom . U prvom poluvremenu rezultat je bio nerešen . Ni u drugom " banovcima " nije išlo bolje . To je publiku iznerviralo , pa je masovno počela da navija za klince .

- Miki ! Miki ! - prolomi se na igralištu .

Dečak primeti Jelenu , mahala mu je i nešto dovikivala , kao da je želela da mu u istom trenutku poleti u zagrljaj -- samo da je nije sprečavala bela linija igrališta . Miki zaigra kao rasr&dstroke;eni zmaj . Preciznim udarcem sa samog centra dade gol .

- Povucite se u odbranu i čuvajte rezultat ! - posavetovaše iz publike Mikijevu ekipu .

" Banovci " kidisaše kao zveri . Miki oseti da su se uspaničili pa otvori igru i poče majstorski da dribla , ostavljajući za sobom , često , po trojicu protivničkih igrača . Publika je bila na nogama . Umalo što ne uskoči u igralište kad iznervirani " banovci " počeše da ruše mališane .

Utakmica je bila dobijena . Macko i njegovi prijatelji pokloniše Mikiju ogromnu lubenicu koju su ukrali na pijaci .

Do nagrade je ostala još utakmica s ekipom mnogo slabijom od " Bana " . Miki i njegovi drugari smatrali su da je novac u njihovim rukama .

- Šta ćeš s lovom ? - upitaše Mikija .

- Ne mislite da ću da platim časove za popravni ! ? - podsmehnu se Miki .

Svet se razilazio . Miki , krvavih kolena , poslednji osta na igralištu . Namerno je to učinio : nadao se da će mu prići Jelena , koja je tako vatreno navijala za njega . Umesto Jelene pojaviše se Beogra&dstroke;ani koji mu uzbu&dstroke;eno saopštiše da još iste večeri moraju da otputuju . To je značilo da od sutrašnje utakmice i nagrade nema ništa .

Miki se pozdravi s braćom i pojuri za Jelenom , smatrajući da je pogrešio što joj nije odmah prišao već je čekao da mu ona do&dstroke;e . Jelene nigde nije bilo .

Sav zlovoljan , Miki se uputi kući . Videvši ga s lubenicom , čika-Pero uzviknu :

- Nečija kučka će lipsati ! Doneo i ovaj nešto u kuću !

Ujutru , kad se čika-Pero posle doručka hteo da zasladi lubenicom , imao je šta da vidi : ova je bila zelena kao tikva . Odmah poče da gun&dstroke;a i da još žešće melje staru priču . Miki nabi prste u uši i istrča na ulicu .

Oko klupe su se već bili sjatili mladići .

Miki se spremao da sedne na pločnik kad Macko reče nekom do sebe :

- Napravi mesto za najboljeg igrača turnira !

Miki se bojažljivo spusti na klupu .

Macko ga ponudi cigaretom , a nečija ruka sa zapaljenom šibicom začas mu se stvori ispred nosa .

Odmah se povede razgovor o fudbalu . Malo-malo , pa neko pomene Mikija . Oko klupe se tiska gomila dečaka i dečurlije .

Odnekud nai&dstroke;e Jelena .

- Pita te Miki koliko koštaš zajedno s jogi dušekom ? - dobaci joj neko .

Lepuškasta prodavačica se nasmeja .

Mikiju se učini da ga od Jelene više ne dele mora i planine već običnih pet-šest koraka , i da je do nje lako doći , kao do praznog i nebranjenog gola .

Miki pljucnu u prašinu , lagano izbaci dim i poluzatvorenih očiju okrenu lice prema suncu , koje se polako pelo na svetlom i čistom nebu .

Otvoreno govoreći , Grmalj je od svega na svetu najviše voleo žene . Pri njihovom pomenu , Grmalj je sklanjao plavi čuperak s čela , ispod kojeg bi mu zasvetlucale oči kao svici u mraku .

Život mu se , uopšte , činio kao rascvetana bašta u kojoj su žene najlepše , najmirisnije cveće . Ali , kao što obično biva , baš ono što je najviše voleo , Grmalj nije mnogo cenio .

- Guske , eto , to su žene ! - govorio je Grmalj .

U životu je bila najvažnija kapija te cvetne bašte , kroz koju nije mogao svako tek tako da pro&dstroke;e . Kao na mnogim kapijama i ulazima , i ovde je bilo potrebno da se pokaže propusnica . A propusnica je bilo raznih : neke su vredele manje , neke više ; pred nekim se kapija širom otvarala , a pred nekim tek toliko da se posetilac jedva mogao provući . Jednostavno rečeno , ako je neko hteo da do&dstroke;e do neke lepe žene , morao je imati neku od propusnica na kojoj piše da je poznati fudbaler , proslavljeni pevač , veliki glumac , učen čovek , čuven lepotan ...

Grmalj je čvrsto odlučio da nabavi jednu propusnicu , dugo je premišljao koju i kakvu sve dok nije zaključio da će takav kakav je - kratak , širokih le&dstroke;a i lopatastih ruku - najbrže i najlakše doći do one na kojoj piše da je najjači čovek Raške . Pogotovu što se još kao dečak , dobivši od nekog mladića , ni kriv ni dužan , teške batine , Grmalj zakleo da će postati velik i jak kako bi istukao sve siledžije i one koji kinje mirne i dobre mališane .

Grmalj je koristio svaku priliku da uposli mišiće . Kad bi ugledao neki veći kamen pored puta , prašnjav i ubaljezgan , dograbio bi ga , podigao iznad glave i bacao niz stranu iz sve snage . Prilazio je radnicima koji su kopali jarak , uzimao od njih kramp i kopao sve dok mu znoj ne bi probio kroz košulju , ne obazirući se što mu se okolni svet čudi i podsmeva . Ponekad bi iz čista mira istovario kamion pun džakova . Kasnije je Grmalj nasuo svež beton u dve velike konzerve i uglavio ih na krajeve gvozdene šipke . Tako je dobio tegove koje je svakog jutra besomućno dizao .

Posle takvih vežbi Grmalj je bio gladan kao vuk . Ručak koji je majka od očeve radničke plate spremala za celu porodicu ( Grmalj je imao još dve sestre ) , snažni momak je mogao sam da pojede . Zato je Grmalj sav džeparac odvajao za hranu , a uspevao je i da vazdušnom puškom ubije ponekog goluba divljaka i da u reci upeca nešto ribe . Sreća mu se osmehnula kad su ga poslali u vojsku , u kuvare , gde je prvi put u životu mogao da jede do mile volje .

Po povratku iz vojske Grmalj je bio teži dvadeset kilograma . Sve stare majice i košulje koje je pokušao da obuče popucale su mu na le&dstroke;ima . Osim plavog čuperka , koji mu je uvek padao na čelo i preko očiju , u svemu je to bio drugi i novi Grmalj . Uvideo je da je u snazi , bar što se tiče mladića od koga je nekad davno , kao mališan , dobio batine , malo preterao .

Ovakav kakav je bio mogao je kao od šale da izudara trojicu takvih . A i više nije imao volje da se sveti tom mladiću , sada već ocu dve plavokose devojčice . Umesto mladića , Grmalj je kroz svoje lopataste šake najpre propustio nekog bivšeg boksera , koji u bioskopu nije davao mira devojkama , a zatim trojicu braće , teških kavgadžija , koji su u jednom delu varoši kinjili sve dečake koji ih nisu priznavali za " glavne " . Braći nisu pomogli ni čelični lanci , bokseri i motke kojima su nasrnuli na Grmalja .

Grmaljeve tuče su se brzo pročule . Sve su se isto završavale : protivnici u prašini , Grmalj na nogama . Posle svake tuče , Grmalj je sklanjao čuperak s očiju , kao da za to pre nije imao vremena . ( U tom čuperku , po pričanju dečaka , krila se sva Grmaljeva snaga : od njega niko nije mogao da mu zaviri u oči . )

Slava koja je pratila Grmaljeve prethodnike , najjače momke varoši , očekivala je i njega , ako ne i još veća . Cela Raška ga je znala . " Zdravo , Grmalj ! " - javljali su mu se mališani , srećni ako bi im pozdrav uzvratio smeškom . Čistač Mule mu je besplatno glancao cipele , a poslastičar Šok stavljao u tanjir dve-tri baklave više nego što je tražio , izgovarajući se da takvoj grdosiji nije mnogo ni tepsija . Obućar Ziki poklonio mu je crnu narukvicu , išaranu sjajnim nitima , koju je Grmalj stavio na desnu ruku , na onu kojom je zadavao najjače udarce . Pa su usledile , same od sebe , neke sitne počasti i privilegije : nije morao da čeka u redu za bioskopsku ulaznicu ( mališani su se grabili ko će da mu je kupi ) , na fudbalske utakmice su ga propuštali bez karte , a kad se igrao turnir u malom fudbalu mnoge su se ekipe otimale oko njega ( iako nikakav fudbaler nije bio ) , jer je svojim izgledom i snagom zbunjivao i plašio protivnike .

Bio je već postao čudo i znamenitost Raške , te mnogi mladići iz okolnih gradova , prolazeći kroz varoš , nisu propuštali priliku da upoznaju i vide čuvenog Grmalja . U vreme njegove najveće slave varošani su mu ponudili , pošto je u vojsci dobio diplomu kuvara , da radi u kuhinji " Motela " , ali je on odbio : nikako mu nije išlo u glavu da , posle tolikih uspeha , širi ulicom mirise luka i zaprške .

Bilo je jasno kao dan : Grmalju su vrata Raške i sveta bila širom otvorena . Snažni mladić je prošetao s nekoliko lepših devojaka kojima se , pre vojske , ni slučajno nije mogao približiti . Devojkama je bilo milo što se na korzou pojavljuju s najjačim mladićem varoši i što dečaci iza njihovih le&dstroke;a sa strahopoštovanjem kažu : " To je Grmaljeva cura . "

Čim bi se zasitio jedne devojke , Grmalj je tražio drugu . A ako bi neka pokušala da ga duže zadrži , ube&dstroke;ujući da ga voli , on bi joj kratko odgovarao :

- E , jesi teška guska !

Za sve počasti i ljubav koje mu je ukazivala Raška , Grmalj je umeo da bude zahvalan . Tuča je za njega bila viteštvo , stvar srca , i samo kao takva mogla je biti propusnica za uspešno osvajanje žena . Grmalj je tukao siledžije , varalice i lopove , štiteći nejake i slabe . Od velike koristi bio je i fudbalskom timu " Bane " : pratio ga je na svim gostovanjima u zabačenim mestašcima Ibarske doline i bio dobra i sigurna zaštita igračima od prgavih i zagriženih navijača .

Iako je važio za najjačeg čoveka varoši , Grmalj to nije mogao da bude dok se ne oproba sa svojim prethodnikom , nekim šoferom , stokilašem . Ovaj se bio pročuo po tome što je jednom od trojice napadača , koji su na njega nasrnuli noževima , isterao oko , te je u zatvoru ležao dve godine .

Grmalj se iznenada , iako je smatrao da su žene guske , zaljubio u neku balavicu , učenicu metalostrugarske škole , koja se zvala Milena . Snažnom mladiću se učinilo da je ona ta žena zbog koje je sve učinio da bi dobio propusnicu najjačeg čoveka Raške . Grmalj je čak bio spreman da joj predloži da se uda za njega , ali ovu to uopšte nije zanimalo i o tome nije htela da razgovara .

- Udesiću ja tebe , gusko jedna ! - reče joj Grmalj .

- Pa ja sam s tobom samo zbog tvog čuperka ! - nasmeja se Milena , čupnuvši ga za kosu .

Grmalj nije imao na kome da iskali bes no na debelom šoferu , ali se ovaj prijateljstki ponašao , tapšao ga po le&dstroke;ima i zvao na piće , govoreći :

- Koliki si , oštetio si tri čoveka !

Posle žestoke sva&dstroke;e s Milenom , Grmalj je u kafani nabasao na svog protivnika i s njim se dobro opio . Usred pijanke Grmalj reče : - Burazeru , izlazi napolje da vidim da li si takav majstor za tuču kao što se priča !

U dvorištu kafane Grmalj i šofer se uhvatiše za ramena , nabijajući jedan drugom glavu u prsa . Dugo su tapkali u krugu . U jednom trenutku šofer se okliznu na koru lubenice i pade . Grmalj mu sede na grudi , hvatajući ga za grlo .

- Priznaješ li ? - upita Grmalj .

Šofer je krkljao , pokušavajući da do&dstroke;e do vazduha .

- Udavićeš čoveka ! - reče neko Grmalju .

Grmalj pusti šofera . Ovom je dugo trebalo da ustane .

- Duša mi je u nosu ! Nije ni čudo kad toliko pušim i pijem ! - reče zaduvano šofer .

Na uglu ulice Milena se držala za ruku s nekim mladićem u belim farmericama , zalizane kose . Grmalj skloni čuperak s očiju .

- Naruči piće ! Odmah se vraćam ! - reče Grmalj šoferu , uputivši se prema Mileni i mladiću .

Grmalj im pri&dstroke;e s le&dstroke;a , Milenu uhvati za jednu a mladića za drugu ruku i povede ih u obližnji ulaz . Mladić zastade i pokuša da se otrgne , ali mu Grmalj jače steže ruku i ovaj poslušno po&dstroke;e za njim .

- Ko ti je ova zalizana čačkalica ? - upita Grmalj Milenu .

- To je Majstor . Moj dečko .

- Mi se volimo ! - reče zalizani momak .

- Kako smete da se volite ? Ko ti je to dozvolio ? - grmnu Grmalj i jače mu steže ruku .

Mladić jauknu . Grmalj ga pusti .

- Briši ! - reče mu Grmalj .

Mladić se ne mrdnu s mesta .

- Nisi čuo šta sam ti rekao ? - povisi glas Grmalj .

- A ona ? - upita mladić za Milenu .

Grmalj slobodnom rukom ščepa mladića za jaknu i podiže ga na grudi , tako da ovom noge ostadoše da vise u vazduhu .

- Šta da uradim s tobom , zalizani ljubavniče ! ? Nemam o šta ni prste da uprljam ! - reče Grmalj .

- Pusti ga ! Mi se volimo ! - reče Milena .

- Bila si i ostala guska ! - odgurnu Grmalj mladića i vrati se u kafanu .

- Prošlo je naše vreme , prošlo ! Niko više ne ceni snagu i srce ! Danas dobro prolaze ispijeni i guravi ! Čačkalice ! - požali se Grmalj šoferu .

- Ništa od nas ! Samo smo oštetili pet-šest takvih čačkalica ! - reče šofer .

- Ceo svet se okrenuo naopačke ! Mrtvi smo mi , mrtvi ! Odmah treba da iskopamo sebi grob ! - dodade Grmalj , bacivši kožnu narukvicu u ugao , u kantu za smeće .

Grmalj se ubrzo u " Motelu " zaposlio kao kuvar . Otad se klonio tuče .

U restoranu , ispred njegovih očiju , i dalje su se dešavale tuče , i dalje su stolice pucale po glavama ljudi , i dalje flaše praštale po zidovima i ogledalima , ali on ni prstom nije hteo da mrdne . Stasali su i neki mladići , iz varoši i obližnjih sela , pa su , nestrpljivi što im se ime još nije pronelo Raškom , zametali kavgu , tražeći priliku da pokažu svoju snagu . Izazivali su čak i Grmalja . Ovaj se na njih nije osvrtao .

- Badava se kurčite , zelembaći ! - govorio je on , dodajući , više za sebe , da u osvajanju žena veće šanse imaju čak kuvari , ili mladići s nestašnim čuperkom na čelu , nego oni koje tako silno bije glas da su najjači momci Raške .

A kad se jednom , željan kavge , napio , Grmalj je naleteo na Macka , vitkog mladića s ožiljkom na licu , od čijeg je ledenog pogleda ustuknuo .

- Ovakav se odavno nije ispljunuo na raščanskom asfaltu ! - prošaputao je Grmalj za Macka .

Osvajanje Raške i sveta

Oko zelene klupe u vrhu ulice , na kojoj sedi Macko sa svojim najbližim pajtašima , tiska se gomila mladića i dečaka .

Krojački pomoćnik Miljojko , koji je prethodne noći u " Motelu " platio nekoj auto-stoperki petnaest ćevapčića i flašu piva , zavlači ruku u pantalone i dugo čeprka unutra . Jedan dečak prinosi rasklopljenu čitanku . Miljojko izvlači ruku iz pantalona i ispod noktiju iščačka dve stidne vaši koje padnu na rasklopljenu knjigu . Mladići i dečaci se tiskaju da vide vaši koje se , manje od slova , miču na stranicama čitanke .

- Bežite od Miljojka ! Svima će preneti picajzle ! - kaže jedan mladić .

Miljojko zadiže nogavice i pokazuje odrana i raskrvavljena kolena .

Mackov ožiljak na licu se razvlači u širok osmeh . Najjači momak Raške kaže prvom mladiću do sebe :

- Pusti Miljojka da sedne !

Miljojko se polako spušta na klupu . Lice mu sija od sreće kao tek ispečena vekna u izlogu pekare .

Rasklopljena čitanka sa stidnim vašima dugo kruži od ruku do ruku mladića i dečaka .

Miljojko sklapa oči i okreće lice prema suncu koje plovi iznad tamnocrvenih raščanskih krovova .

Od prvog dana , kada je u našoj kući iznajmila sobu , zatreskao sam se u Milu , profesoricu književnosti u gimnasiji . Ona je za mene bila najlepša žena na svetu . Bilo mi je strašno krivo što se sa devet godina ne može upisati u gimnaziju . Moj jad je splasnuo kad me je lepa došljakinja u dokolici počela učiti engleskom jeziku , objašnjavajući majci da će od mene postati svetski čovek .

- Kakav je , ništa od njega neće biti do bitanga ! - rekla je majka , nimalo ne krijući da ne uzima za ozbiljno tu Milinu rabotu i da se čak svemu tome čudi .

Uopšte , majka se mnogo čudila - i ne samo ona - mladoj i lepoj profeserici . Nikako joj nije bilo jasno šta hoće i šta traži u našoj maloj i zabačenoj varoši prelepa došljakinja , koja je čak imala kuću i roditelje u Beogradu .

- Moj san je bio provincija ! Ovde mogu mnogo više da pomažem i koristim ljudima ! - rekla je Mila .

Ona je unela nemir i pometnju u našu kuću , u našu ulicu , u našu varoš . Svakom je nalazila mane i svakom je u oči ponešto zamerala , našta se gotovo niko nije ljutio : svako joj je opraštao zbog mladosti i lepote . Mila nije mogla da se načudi što u varoši ima toliko kafana i - još više ! - što se u njima od jutra do mraka pijanči a bibiloteka zvrji prazna kao mrtvačnica . Mog oca je prekorevala što se srami da majci donese namirnice s pijace i što svako popodne omrkne igrajući s komšijom tablić .

- Knjigu u ruke , čika Aco ! - govorila je . - Za znanje nikad nije kasno . Eto , da li znate ko je sagradio Sopoćane , koji su vam tu , pred nosem ? - Pa ... mislim da je Kraljević Marko ! Ko bi drugi ! ? - odgovarao je otac .

Majku je Mila izgrdila što ide neuredne kose i u iznošenoj odeći .

- Tako lepa i još držeća , pa da se zapustiš , strina ! - prekoravala ju je Mila .

- Ma , za koga da se doterujem i udešavam ! ? Za Acu ? Njega sam odavno osvojila , a i on , pored onih karata , ne vidi ni belu mačku ! - branila se majka , a nije umela da sakrije da joj je milo što profesorica , eto , primećuje da je bila lepa .

- Imaš pravo , dete moje ! Kad bih se ja malo doterala i obukla , da vidiš kako bi ovaj moj Aco obigravao oko mene i sve trčeći odlazio na pijacu ! - dodala je .

Mila je najviše zamerala na muvama . Bila je rana jesen , ulice je plavio miris paprika , paradajza i lubenica . Muve su navaljivale u rojevima . Svuda ih je bilo . Od njih mlada profesorica popodne nije mogla da spava , a gubila je volju i za jelom čim bi ih videla na stolu .

- Kako možete da živite me&dstroke;u tolikim muvama ? Znate li , čika Aco , da ove muve dolaze pravo iz varoških klozeta ! ? - zaprepašćivala se naša stanarka .

- Ma ćuti , ove su dobre : ima onih što peljaju kao obadi ! - govorio je otac .

Tamanili smo muve koliko smo mogli i umeli . Najviše smo ih jurili peškirima , ali kao da im nije bilo broja .

Meni je Mila najmanje zamerala . Izgrdila me je jedino što sam ga&dstroke;ao kamenom nekog psa . Mila je sa ulice dovlačila mačiće i kučiće i hranila ih . Otad nisam više ganjao varoške pse . A bilo mi je krivo što su se dečaci i dalje utrkivali ko će pre i bolje udesiti neku džukelu .

S engleskim je loše išlo . Jezik nije mogao da mi se odveže .

- Slabo pamti , malokrvan je ! - rekla je Mila majci .

Dvaput nedeljno Mila je prala kosu u svojoj sobi , nad lavorom . Mene je zvala da je polivam . Mila je bila u kombinezonu , iz kojeg su se , kad bi se sagnula nad lavor , pomaljale jedre , bele grudi . U tom pravcu nisam smeo da pogledam . Tek kad sam bio siguran da Mila od sapunice ništa ne vidi , ja sam širom otvarao oči .

- Sipaj , pojede me sapunica ! - vikala je Mila .

Profesorica se kod majke raspitivala za varoške muškarce . Pitala je ko je glavni . Majka je rekla da je to Petar , direktor fabrike tekstila . Bio je to čovek o kome se mnogo govorilo u varoši , pa i u našoj kući . Retko sam ga vi&dstroke;ao , zdepastog i proćelavog , večito s cigaretom u uglu usana .

- O bože , pa ljubav nije fabrika ! - začudila se Mila .

Majka je objasnila da je Petar oženjen , i da u varoši ima još direktora , ali da se žene samo za ovoga lepe kao muve za ušećereno voće .

- A šta na sve to kaže ta njegova nesrećnica ? - pitala je Mila .

- Ništa - rekla je majka . - Veli da je izabrala pravog čoveka , valja i njoj i drugima . Hoće da kaže , kučka , da naši , čim ne valjaju za druge , nisu ni za šta . Kučka !

Mila se krstila :

- Zastarelost ! Predrasude ! Draga moja , vi grcate u srednjevekovnom mraku !

- Ne verujem da on valja ijednoj . Preča je njemu cigara koju ne vadi iz usta od svake žene - dodala je majka .

Sledeće večeri profesorica se glavnom ulicom prošetala s jednim besposličarem , zvanim Šraf , jadno obučenim , koga glavne varoške cure nisu htele ni da pogledaju .

- E jesi našla momka , dete moje ! - podsmehnula joj se majka .

- Strina , ljubav nisu izmislili direktori ! - odgovorila je Mila .

Svom novom momku dala je nekoliko knjiga pesama , koje je ovaj više vukao po džepovima nego čitao . Odvela ga je i u Sopoćane .

- Pazi da te mala ne zapopi ! - podsmevali su se mangupi Šrafu .

Jesen je na ulicama zaudarala na prezreo paradajz i trule paprike .

U fabrici tekstila dovršen je moderno opremljen restoran za radnike . Mila je dobila pozivnicu za svećano otvaranje .

- Sposoban je taj Petar . Od krampa i seljačkog razboja stvorio je fabriku . Kao što je u ratu od četiri čoveka stvorio brigadu . Zaslužio je da mu se spomenik za života podigne - rekao je otac .

Mila je otišla na svečano otvaranje restorana . Ni pet ni šest , još s praga je Petru skresala u oči : restoran je lep , ali pun muva !

- Drugarice profesorice - rekao je Petar ne vadeći cigaretu iz usta - za tri dana ovde neće biti nijedne muve !

I zaista , posie tri dana u restoranu nije zvrndala nijedna muva . Na ulazu je pisalo : " Svaki radnik koji u restoranu ubije deset muva i donese ih na kasu , dobija besplatan doručak . Uprava . " - Mnogo ste me koštali , drugarice profesorice : oko hiljadu doručaka - rekao je Petar .

Mila je pobesnela :

- Ne možete tako postupati ! Nije ovo šuma i ne živimo u srednjem veku !

Petar se smeškao .

- I kad razgovarate s jednom damom , trebalo bi da izvadite cigaretu iz usta . Zanima me da li s njom i spavate ! ? - dodala je Mila .

- Proverite ! - rekao je Petar .

Šta se u stvari u restoranu zbilo , ja tačno ne znam . Ovo je samo priča koja se dugo pronosila u našoj kući i varoši . Šta se dalje desilo , još manje znam . Po priči , Mila je proverila da li Petar spava s cigaretom .

Nekoliko dana kasnije mlada profesorica iznenada spakova stvari . Otac je trljao ruke :

- Nema kod Petra labavo ! Neka vidi ta svilena gospo&dstroke;ica iz prestonice kako mi to radimo . Po seljački , nego šta ! I nek vidi kako smo i mi u ponečemu školovani !

Majka se bespomoćno vrtela oko Mile :

- Ma rekla sam ti , dete moje : kod njega se svaka žena manje zadržava nego košulja koju nosi , nego cigara koju puši !

Poslednji put sam pomagao Mili da opere kosu . Vrtelo mi se u glavi dok sam gledao u njena teška , bela nedra , koja su , kao prezreli grozdovi , ispadala iz kombinezona .

- Sipaj ! Izgoreše mi oči ! - vikala je Mila .

Ruka s lončetom bila mi se načisto ukočila .

- Sipaj ! Šta radiš ? - zapomagala je Mila .

Kad je sprala sapunicu , pogledala me je i rekla :

- Što si tako bled ? Ispustio sam lonče i sručio joj se u naručje , zabijajući glavu u nedra . Mila je pozvala majku i rekla :

- Strina , ovo dete je strašno malokrvno .

Profesorica Mila je otputovala noću . Ja sam se borio sa snom da bih je ispratio iz kuće .

- Dete moje , za ceo život sam upamtio da je Sopoćane sagradio Uroš Drugi - rekao je otac .

Majka je plakala .

- Uči engleski ! - kazala je Mila i poljubila me u kosu .

Sutradan smo obavljali uobičajene poslove , kao da se ništa nije desilo . Slabo nam je šta polazilo za rukom . Otac je strašno gubio na tabliću , a majci su ispadale šerpe i čaše iz ruku . Ja sam u šupi zapalio svoju prvu cigaretu i stavio je u ugao usana . Strašno sam se zagrcnuo i suze su mi potekle . Otac je primetio dim i , kao da je čekao priliku da na nekome iskali pritajeni bes , dobro me izlupetao .

Dečak i fudbaler

- Sjajan fudbaler ! Takvog Raška nije imala !

Gotovo svakog dana dečak je slušao iste priče o Levaku . Dečak je držao tezgu sa semenkama i kikirikijem pored kafane " Obilić " , do stolova pore&dstroke;anih na pločniku .

Nekoliko godina ranije Levak se pročuo u Raškoj , a i dalje , kao veliki majstor lopte . Dotad je bio nepoznat mladić , besposličar . Na jednom takmičenju u malom fudbalu , na betonskom igralištu kod Doma JNA , Levak je tako zablistao da je oduševio celu Rašku . Odmah je primljen u odabranu jedanaestoricu varoškog tima " Bane " . Na velikom igralištu još je bolje zaigrao : pročuo se po majstorskim driblinzima i jakim , nepogrešivim udarcima . Dolazili su ljudi iz udaljenih sela , od Golije do Kopaonika , da vide tog fudbalskog majstora zvanog Levak . Posle utakmice ljudi su ga na rukama iznosili sa igrališta .

Levak je ubrzo dobio posao , dosta lak i sjajno plaćen . Za kratko Vreme mladić je kupio skupa , velika kola kakvih je malo bilo u varoši . U njima je , kao grabljivi orao , krstario Raškom , iz ulice u ulicu . Prolazio je i pored " Obilića " , uz same stolove , pritiskajući gas do kraja .

- Seljačina ! Osvojiše prostaci Rašku ! -- govorili su penzioneri ispred " Obilića " .

Dečak se ljutio na penzionere .

Levak je vozio devojke . Neke su bile lepe i poznate . Dečaku se najviše dopadala Marija . Stanovala je preko puta dečakove tezge . Kad je ulazila u Levakova kola , suknja joj se visoko zadizala iznad belih , oblih kolena . Dečak je lizuckao usne .

Levak je kupovao od dečaka semenke i kikiriki . Dečak je pokušavao da s fudbalerom započne razgovor . Levak je škrto , ili uopšte nije , odgovarao na dečakova zapitkivanja .

Dečaku je bilo krivo . Pogotovu što su se njegovi vršnjaci hvalili kako su postali fudbalerovi prijatelji , zavezujući mu kopačke , kupujući cigarete i čineći druge sitne usluge . Dečak nije imao vremena da , kao drugi mališani , prati svaki Levakov korak . Jedino je prodajući mu semenke mogao bliže da se upozna s njim . Dečak mu je odmeravao više nego što je platio , ali Levak ni to nije primećivao .

Dugo vremena je prošlo dok dečaku jedne većeri nije uspelo da se slatko i natenane ispriča s čuvenim fudbalerom .

Dečak je zatvarao tezgu kad su se kraj njega zaustavila Levakova kola .

- Kako si , lafe ? - upita fudbaler , izlazeći iz kola .

- Dobro ... - promuca dečak .

Levaku su oči bile mutne i zakrvavljene a dah mu je zaudarao na rakiju . Jedva se držao na nogama .

- Nešto me dobro lupnulo po glavi ! Majke mi ...

- Sjajno si igrao prošle nedelje . Radio si ih kao volove - reče dečak .

- Već mi je postalo dosadno da radim te zvekane . Smučio mi se fudbal ! Neću više da igram - reče Levak pripaljujući cigaretu .

- Šališ se ? - sneveseli se dečak .

- Ne šalim se , majke mi ! Tako : lupilo me nešto u glavu . Zašto da igram ! ? Mogu i ja malo da zezam , dosta su drngi mene ! Dok nisam postao čuven , niko me ni za šta nije zarezivao . Za sve sam bio baraba , besposličar , propalica . Ni za cigaretu nišam mogao da se ogrebem !

Levak sačeka da jedan čovek pro&dstroke;e , pa nastavi .

- Tek kad sam postao zvezda , počeli su da obleću oko mene , kao pčelice oko cveta . Počeli su da se utrkuju ko će mi obrisati le&dstroke;a , dodati kopačke , ponuditi cigaretu ... A ako slomim nogu , svi će mi okrenuti le&dstroke;a !

Nastade tišina .

Prvi progovori dečak :

- Video sam te s Marijom . Ljubila te je u vrat dok si vozio kola ... Jesi li je ? - upita dečak i coknu jezikom .

Levak se nasmeja :

- Mali , ti si veliki &dstroke;avo ! Bio sanm večeras s Marijom , pored Ibra . Evo , pomiriši ruke ... Nešto me lupi po glavi i kažem Mariji : " Malecka , ja sam ružan mladić , i ti ne bi bila sa mnom da nije ovih kola . I sve mislim da se ne ljubiš s Levakom nego s njegovim kolima . "

- Stvarno si to rekao ! ? Ti uopšte nisi ružan mladić !

- Rekao sam , majke mi ! Nemoj da misliš da sam pijan ... Pre nekoliko godina ta Marija nije htela ni da me pogleda ... I to sam joj rekao . A ona zacmizdri ...

- Nije trebalo da joj kažeš ! - reče dečak .

- Ma nema veze ! Brzo će to ona da zaboravi ! Ja sam ganjao i druge ženske , i to pre nego što sam postao čuveni Levak . Doduše , bile su malčice ružnije , ali je s njima bilo sla&dstroke;e , od srca . Tad nisam imao kola .

- Meni bi bilo sla&dstroke;e s Marijom . Ona ima dobre noge - kaza dečak i liznu usne .

Levak prasnu u smeh :

- Naravno da ima dobre noge !

- Ona je sva dobra : od glave do pete ! Hoćeš li je oženiti ?

- Ti si &dstroke;avo ! Uh , baš me dobro lupnulo ... Svi misle da je Levak budala ! Kao da ne znam šta će sa mnom biti kad prestanem da igram ili , ne daj bože , slomim nogu . Šutnuće me kao praznu konzervu ... Znaš , mali , Mariju još nisam izgustirao ...

- Uzmi kikiriki ! Poklanjam ti ! - reče dečak .

- Hvala , lafe ! - reče Levak i u&dstroke;e u kola .

- Pazi kako voziš ! - viknu dečak .

Kola odjuriše velikom brzinom .

Odnekud izbi jedan dečakov vršnjak .

- Šta ti je rekao Levak ? - upita ovaj . - Hoće li u nedelju zabiti tri gola ?

- Naravno ! - kaza dečak .

- Ti si dobar prijatelj s njim ?

- Stari ! Njemu ne naplaćujem kikiriki i semenke ! - kaza dečak .

- Eh , kad bih ja imao takvu levu nogu ! - prošaputa dečakov vršnjak , gledajući u pravcu u kojem su odjurila kola .

Ispred kafane posa&dstroke;ene su tri topole : jedna uz samu betonsku ogradu terase , druge dve nešto dalje .

Topola kod ograde više je izrasla od ostale dve . Njeno lišće življe i veselije treperi .

Svake noći pijanci se , izlazeći iz kafane , ispovraćaju uz njeno stablo .

Noću , pre nego što po&dstroke;e kući , Macko se uz topolu ispiša .

U povratku s plaže , Macko na terasi kafane popije flašu piva , odmarajući oči na treperavom lišću najveće topole .

Trebalo je da Galeb ostvari još samo dve želje , koliko jednostavne i obične toliko složene i nesvakidašnje , pa da bi sebi mogao mirno da kaže da je , sa svojih sedamnaest godina , sasvim uspeo u životu . A te želje , koje su noćima odvlačile san od vitkog sedamnaestogodišnjaka , bile su ove : prva , da skine nevinost nekoj curi , i druga , da skoči u zeleni Ibar s Devojačke stene , odakle niko nije skočio , niti se verovalo da će ikad , osim onih kojima do života nije bilo stalo .

Što se tiče prve želje , Galebovo seksualno iskustvo nije bilo za potcenjivanje - ako se imaju na umu njegove godine . Jednostavno , on u toj stvari nije bio mutavko . Mogao je da se pohvali da je spavao s dve žene . Mali , ali lep broj , s obzirom na njegove brojne vršnjake kojima je to bio nedostižan san .

Prva mu je bila neka Ciganka , koju su mu za najlonske čarape i paklo " kenta " namestili prijatelji - oni koji su s njom već imali posla . Za ljubav su izabrali gusti šibljak pod mostom .

- Pazi da mi ne iscepaš čarape ! - upozori ga Ciganka .

Ljubav nisu završili jer su naišli neki ribolovci , pa se žena izmigoljila ispod mladića kao vlažan sapun kroz prste i izgubila u šibljaku .

Galeb nije mnogo očajavao zbog neželjenih gostiju . Važno je , eto , da je konačno spavao sa ženom i da će sutra , kao petao , moći da se šepuri me&dstroke;u drugovima .

Druga je bila mlada radnica , došljakinja iz planinskog sela , koja se od odbačenosti i usamljenosti pokušavala da otrgne brojnim kratkotrajnim vezama s muškarcima . Došljakinja je , blesavo se kezeći , pohvalila Galebove skokove u vodu , on je zapazio njena široka i mesnata usta , ali ni na kraj pameti mu nije bilo da će se tako započeto poznanstvo završiti u krevetu .

Sledeći susret je došao ubrzo , jedne kišne večeri . Galeb i njegov drugar Baćo stajali su u jednom ulazu , premišljajući gde bi mogli na miru i natenane da ispiju dve flaše vina koje su držali pod miškama . Tad je naišla mlada došljakinja sa svojom sobnom drugaricom . Galeb iz šale predloži da kod devojaka popiju vino , a one odmah pristadoše , napomenuvši da se zbog gasdarice moraju neprimetno ušunjati u kuću .

U sobi su Galeb i Baćo razgledali fotografije devojaka . Došljakinja izdvoji jednu na kojoj se napadno osmehivala , rasvučenih usta od uveta do uveta , i pokloni je Galebu s posvetom .

- Hoćeš li je nositi u novčaniku ? - upita došljakinja .

- Verovatno ! - reče Galeb .

Kad je vino svima udarilo u glavu , nekako je samo od sebe došlo da se Galeb zavuče u krevet s radnicom , a Baćo odvede njenu prijateljicu u tesnu kuhinju , koja je od sobe bila odvojena tankom zavesom .

Galeb se dobro umorio : bio je sav u goloj vodi . Njegova ljubavnica vlažila ga je po vratu mesnatim usnama , zasipajući ga vrelim , neprijatnim zadahom . Galebu to nije smetalo : želeo je da nastavi igru . Ali Baćova izabranica iznenada obori u plač , pominjući majku i nekog vojnika koji joj piše " preslatka " pisma .

- Ja sam &dstroke;ubre ! Ja sam najveće &dstroke;ubre u Raškoj ! - ponavljala je devojka .

Svi troje su je tešili kako su umeli i znali , ali kad ona , neprestano jecajući , poče da snažno udara glavom o zid , Galeb i Baćo se brže-bolje obukoše i pobegoše u mrak . Tek na ulici Galeb se seti da je zaboravio da ponese fotografiju koju mu je devojka poklonila .

Sad je Galeb svakoga mogao da uveri da je spavao sa ženom . Tu mu je bio živi svodok - Baćo .

Od tada Galeb nije mnogo lupao glavu o seksu . Ciganku više nije vi&dstroke;ao , a radnica se pravila da ga ne poznaje , što je bio pouzdan znak da je našla nekog drugog .

Na razglednici , a kasnije na televiziji , Galeb je video mladiće vitkog tela kako se sa starog mosta u Mostaru u blagom luku obrušavaju u Neretvu . Ta slika duboko mu se urezala u sećanje . Galeb je sanjao da ode u Mostar .

I Raška je imala most , ne tako star i poznat , ali dosta visok , od grubo klesanog kamena . Jedino što je Ibar ispod njega plitak i kamenita dna .

Zato je Galeb skakao , kao i mnogi drugi mladići , s obale i s topola na raščanskoj plaži zvanoj Sastavci . Ubrzo je svima pao u oći : po ujednačenim i ritmičnim pokretima tela , po pravilnom luku kojim je , kao po dugi , klizio ka vodi i po lakoći udara u površinu reke . I još po nečemu : skakao je kad je on hteo , nikad za paklo cigareta , bioskopsku ulaznicu ili novac - za čim su se drugi , retki skakači lakomili . Galeb se toliko bio izveštio u skokovima da je skakao i u avgustu , kad je Ibar bio najplići i mladiću na najdubljim mestima u Sastavcima dopirao do grudi .

Kasnije je Galeb prešao na plažu kod Devojačke stene , udaljenu dva-tri kilometra od Raške . Voda je ovde bila mnogo dublja , čak joj se na nekoliko mesta nije moglo naći dno , a obala peskovitija . Doduše , manje je bilo kupača , i to uglavnom onih koji su dolazili automobilima i biciklima .

Ovde je Galeb skakao sa stena koje su se strmoglavo dizale nad vodom .

Tad je Galebu pala misao da skoči s najviše stene , zvane Devojačka , odakle - koliko je znao - nikad niko nije skočio . Možda jedino nepoznata devojka , nekad davno , bežeći ispred raspojasanih Turaka , po kojoj je stena - kako je govorila legenda - dobila ime .

Stena se dizala visoko iznad vode , nekih tridesetak metara , približno koliko i most nad Neretvom . Od obale je bila udaljena dobra tri-četiri metra , tako da je skakaču , ukoliko se snažno i s pravog mesta ne odrazi , pretila opasnost da se razmrska na oštrom kamenju .

Galeb se peo na stenu i zurio u zeleni Ibar , koji mu se , odatle , činio kao običan potočić . Nije smeo da skoći ! Bojao se da ne padne na kamenje ! Prvi put je osetio da se plaši visine !

Ali Galeb nije odustajao od sulude misli da skoči sa stene .

Što se tiče prve Galebove želje , sve se odvijalo glatko . Vitki momak se već nekoliko meseci zabavljao s maturantkinjom Buckom , malih i ravnih grudi a punih bokova i nogu . U početku je sve išlo kako je očekivao i sve je bilo zanimljivo : prvo su se držali za ruke , zatim milovali , kroz nekoliko dana su se nežno ljubili , kasnije joj je Galeb divljački pritiskao grudi , zavlačio jezik u usta , grizao ramena i mišiće , a na kraju je skidao golu do pasa i milovao rukom gotovo po celom telu . Tu su stali . Dalje Bucka nije dala ni makac !

Galeb se durio . Bilo mu je već dosadilo da se mazi i milucka . Odlučio je da prekine s Buckom dok ga drugari još nisu počeli da ismejavaju kao nespretnjakovića . Došle su sva&dstroke;e , mirenja , Buckino cmizdrenje , njegova lukava ube&dstroke;ivanja , pa njene priče da se boji mame i da će ostati u drugom stanju ... Sve u svemu , Bucka nije popuštala .

- Kakav je to osećaj ? Boli li ? Dugo , jako ? - upita ga maturantkinja .

Ruku na srce , Galeb o seksu nije imao pojma , iako je o tome pročitao bezbroj tekstova u raznim zabavnim revijama . Da bi bio uverljiviji , Galeb reče :

- Sve je trenutak ! Gledala si kako skačem ? Zamisli da si ti reka i da ja skačem : zarijem se u tebe kao strela i odmah izletim . Voda se od udara malo uzburka i zapenuša , a posle se umiri , kao da ništa nije bilo ! Eto , tako je to !

Kad su se sledeće večeri ljubili na betonskim stepenicama iza škole , Bucka obamre i skliznu mu niz noge . Galeb joj , ne baš tako spretno , skide gaćice i čarape . Beton mu je drao kolena .

- Pasi da mi ne napraviš dete ! - šapnu Bucka .

Galeb je sav drhtao , kao kad je prvi put skočio u reku s nekog niskog panja . Od njega ništa nije bilo !

Poče da ga hvata panika . Nije znao kako da se izvuče iz neprijatne situacije .

- Pst ! Neko ide ! - jedva smisli Galeb .

Bucka se pridiže .

- Čuo sam korake - dodade Galeb .

Bucka se brže-bolje obuče .

Sutradan popodne , Galeb odvede Bucku u stan svog prijatelja , muzičara . Isto se ponovi . Ovog puta , umesto betona , bio je neki klimavi krevet koji je cvilukao na najmanji pokret .

- Čekaj da se malo smirim i odmorim - reče Galeb , pripaljujući cigaretu .

Bucka je listala muzičke revije koje su bile razbacane oko kreveta .

- Reci mi iskreno : vole li muškarci devojke s većim ili manjim sisama ? - upita Bucka .

- Ne znam ! - reče Galeb , privlačeći je pod sebe .

l ovog puta se ništa ne desi . Galeb je uvidao da to zamara Bucku .

- Trebalo bi , možda , da se napijemo pa bi lakše išlo - reče Bucka .

Skakač je već brinuo za sebe . Mislio je da je neizlečivo bolestan . Počeo je da sumnja u ono s Cigankom i radnicom ... sve je to bilo na brzinu , nedovršeno . Možda mu je priroda zaista uskratila ono najlepše - da spava sa ženom .

Galeb je kupio kilogram oraha i celo popodne ih krckao i jeo . Čuo je , navodno , da orasi daju veliku moć . Orasi su mu se , na kraju , zgadili .

Sutra je s flašom vinjaka Galeb ponovo pošao s Buckom u prijateljev stan . Za tu priliku kupio je i paklo " kenta " , iako je pušio mnogo jeftiniji " ibar " .

- Čitala sam da je prona&dstroke;eno sredstvo koje uvećava grudi . Jedan ubod igle i - odmah kupuješ prsluče broj tri - reče Bucka .

- Nauka sve može ! - dodade Galch , ispijajući vinjak .

Za nepunih desetak minuta Bucka i Galeb su sasuli u grla četvrtinu flaše .

- Jesi li stavio gumicu ? - upita Bucka .

- Ne brini ! - reče Galeb .

- Zagnjuri se , skakaču ! - mrmljala je opijena Bucka . - U tvoju najlepšu reku na svetu .

A skakač je dremao . Bio je potpuno nemoćan . Kao da je stajao na Devojačkoj steni : želeo je da skoči , ali ne sme , ne može , boji se da neće doseći vodu , da će pasti na kamenje , na kojem će se rasprsnuti kao tikva .

Bucka se , kao prekipelo testo , razlivala po krevetu , sva topla i sluzava .

Galeb je stezao , privijao uz sebe , vlažio jezikom i grizao , ali ništa nije vredelo . Ispod pupka bio je mrtav .

Na kraju su se oboje umorili . Bucka je mrmljajući utonula u san .

Galeb nije mogao da veruje : eto , pred njim je , kao na tanjiru , gola žena , kao od majke ro&dstroke;ena , po svoj prilici nevina , još netaknuta , a on je nemoćan , ne može da učini ono što svi mladići Raške i sveta sanjaju , čvrsto ube&dstroke;eni da to priliči samo pravim muškarcima i da je to najlepši cvet svake ljubavi - da joj bude prvi !

U očajanju Galeb položi glavu na Buckin trbuh . Na čelu oseti nešto vlažno , znoj ili sluz - nije znao šta . Galebu se naglo smuči , kao da je dotakao nešto okuženo . On skoči s kreveta , obuče se i iza&dstroke;e iz stana .

Pošao je prema plaži , bez odre&dstroke;enog cilja . Na prvoj česmi dobro opra čelo . To ga nije smirilo : činilo mu se da sluz nije sprao i da mu je na čelu ostao sramni beleg .

U prodavnici na izlazu iz varoši Galeb nabasa na Baća kako s radnicima pije pivo . Učini mu se da je najpametnije da se i sam dobro napije . U kartonskoj kutiji pored njegovih nogu gomilale su se prazne flaše .

- Baćo , kad bi se i zbog čega ubio ? - upita Galeb .

Baćo o tome nije hteo da razmišlja . Nije ga zanimalo . Tupo je posmatrao kako po izlogu bije letnja kiša .

- Baš lepo pada ! - reče Baćo .

- A kad bi ti neko oduzeo ono najdraže , ono što te čini čovekom ? - pokuša Galeb da nastavi razgovor .

- Meni nema šta da se uzme . Go sam i bos , od glave do pete , - reče Baćo . - I prestani više da sipaš žuto . Kupi malo salame : dobićemo proliv od ovog piva .

Galeb je jednako brisao čelo : činilo mu se da svi primećuju sramne tragove još netaknutog Buckinog tela .

Kad su istresla i poslednju paru , dva drugara iza&dstroke;oše iz prodavnice . Kiša je bila proredila .

Nai&dstroke;e traktor , Galeb podiže ruku , zaustavi ga i pope se na prikolicu . - Penji se ! - doviknu Galeb Baću .

- Gde ćeš ? - upita Baćo .

- Na plažu ! Penji se ! - reče Galeb .

- Idi bestraga ! - odgovori Baćo i skloni se ispod nadstrešnice , uvukavši glavu me&dstroke;u ramena .

- Znaš , čovek se može ubiti zbog ljubavi ! - doviknu Galeb s traktora koji je zavijao prema Devojačkoj steni .

- Je li tako ? - upita Galeb traktoristu .

Ovaj ga nije dobro čuo od buke motora .

- Vozim šljunak ... Danas sam dobro pokisao - reče traktorista .

Kod Devojačke stene Galeb kucnu traktoristu u rame , reče mu da stane i iskoči iz prikolice .

- Šta je čovek bez ljubavi , drugar ? - upita Galeb i ne sačekavši odgovor dodade : - Ništa ! Nula !

Traktorista si&dstroke;e s mašine i za&dstroke;e iza zadnjeg točka , otkopčavajući šlic .

Galeb se uputi prema reci , skoči u odelu , dopliva do druge obale i uzvera se na Devojačku stenu .

- Ovaj je lud ! - prošaputa traktorista , ne uspevajući da otkopča poslednje dugme na šlicu .

U istom trenutku Galeb se odlepi od stene , izvi u vazduhu i u blagom i savršenom luku obruši k reci .

- Sto posto lud ! - reče traktorista kad iz Ibra , u buketu mlazeva i kapljica , kao iz rascvetane ruže , izlete Galebovo telo .

Na licu traktoriste se pojavi izraz olakšanja . Iza zadnjeg točka otegnu se penušava barica .

Galeb lagano dopliva do obale i svuče svu odeću .

Kiša je jenjavala .

Galeb obrisa vodu s čela . Jedan zrak sunca se probi izme&dstroke;u prore&dstroke;enih oblaka i skliznu preko golih mladićevih bedara .

* * *

Galeb nikad nije otišao u Mostar . Kad je odslužio vojsku , oženio se Buckom koja mu je rodila dva sina . Ubrzo se toliko ugojio da je bio širi nego duži , te mu je i pomisao na svaki put , a pogotovu u daleki Mostar , bila teška .

Pre nego što se ugojio , Galeb je prestao da skače . Ibar više nije bio zelena reka : valjao je otpadne vode , crne kao jesenje oranje .

U Raškoj ponajmanje ima ljubavi .

Bar se tako činilo mladiću koji se zvao Rade . Svako veče , kao i desetine drugih momaka , stajao je na pločniku glavne ulice , dok su u blizini prolazile lepuškaste devojke , ne obraćajući pažnju na njega , kao da je lipa uz koju se le&dstroke;ima naslanjao . Eto , i Radu i ostalim mladićima od kojih uveče iznikne još jedan drvored i verovatno tim devojkama prva misao je ljubav , a nje , ljubavi , obično nema , ili je ima samo za retke . Rascvetane poljane pored Ibra , stvorene kao za ljubav , zvrje prazne !

Radov otac , miner , govorio je :

- Ako misliš gospodski da živiš , a ne kao ja , da stalno držiš smrt u rukama , onda sedi i uči !

Rade je početak te rečenice neznatno izmenio :

- Ako misliš da imaš lepe žene ...

Inače , Rade se potpuno slagao s ocem , bio je jedan od boljih učenika ekonomske škole i trudio se da bude me&dstroke;u onima za koje će biti ljubavi , ali je smatrao da nešto bitno nedostaje očevom objašnjenju velike tajne a to je : za lepe sigurno ima ljubavi !

Primera za to Rade je imao na svakom koraku . Otac je često hvalio dečačića iz susedstva , velike , bundevaste glave , koji je razred za razredom polagao s odličnim uspehom . No , otac nije znao ( ili ga se to nije ticalo ) da se s tim dečakom , zvanim Bumbar , ceo razred sprda i da nema toga ko nije opalio čvrgu po njegovoj bundevastoj glavi . Ali da se ne bi reklo da je Bumbar samo Bumbar i da je izuzetak u Raškoj , Rade je navodio još jedan primer : eto , kad se upoznajete s nekim , vi ga i nesvesno osmotrite od glave do pete , i dosta držite do prvog utiska koji ste stekli o izgledu te ličnosti .

Baš nekako u vreme kad je gimnazijalka Marija izbila na glas po svojoj lepoti , naš junak je počeo da ozbiljnije razmišlja o svom izgledu .

I dok je za druge Rade vrlo lako i jednostavno mogao da kaže da li su lepi ili ružni , za sebe to nije . Bio je u strašnoj nedoumici ! Na trenutak - nije bilo sumnje - mogao je za sebe reći da je lep , a na trenutak da je ružan . Ali i da je bilo nekog da mu kao nožem preseče nedoumicu i kaže : " Rade brate , ti si lep " ili " Ti si ružan , i to ti je što ti je " - opet mu ne bi verovao . Niko nije mogao da ga razuveri da se njegov izgled - naravno , on je to primećivao u ogledalu - u nekim važnim sitnicama menja : drugačiji je izjutra a drugačiji uveče , ovakav je u leto , onakav u proleće .

Otad počinje Radovo stalno zavirivanje u ogledala . Kad je bio zadovoljan svojim izgledom , kad je nalazio da je jedan od lepših mladića Raške , Rada je zahvatala prava bujica veselja . Trčeći bi izlazio na ulicu , ponašao se mangupski , hodao s rukama u džepovima , veselo zviždukao , nadmeno pozdravljao poznanike i levo i desno , drsko se smešio prodavačicama dobacujući im paprene šale . Srce mu je bilo na mestu .

A kad bi mu se učinilo da je ružan , da ima nešto odvratno i grubo u njegovom licu i pojavi , Rade bi se sneveselio kao siroče , uvukao glavu me&dstroke;u ramena , u razgovoru zaplitao jezikom i gledao da što pre i neopaženo umakne s ulice , jer mu se činilo da će ga svakog trenutka stići reči prolaznika : " Gle , kako je ovaj mladić ružan ! "

Jednom prilikom , kad je bio uveren da je izuzetno privlačan , Rade je zaustavio lepu Mariju i , mucajući i crveneći , upitao da li hoće da s njim iza&dstroke;e na korzo . Iznena&dstroke;ena Marija pogledala ga je od glave do pete ( Rade se nadao tom pogledu i hrabro ga je izdržao , verujući da će prvi Marijin utisak o njegovom izgledu biti zadovoljavajući ) , promucala da joj nije do šetnje , izvinila se i brzo udaljila .

Rade nije bio tolika budala da ne shvati da ga je Marija odbila . Ali zašto ? - pitao se . Sva ogledala Raške su te večeri pokazivala da je Rade izuzetno lep i privlačan mladić !

Nije izabrao pravi trenutak -- to je jedini zadovoljavajući odgovor . Ko zna kakve su brige i misli mučile Mariju ? Možda joj je majka bolesna ? Možda je dobila slabu ocenu iz matematike ? Možda je u tom trenutku pomislila da su svi muškarci svinje , kao što Rade često pomisli da su sve žene guske ? Možda ... ?

Do jutra je mogao Rade da re&dstroke;a pretpostavke , sve verovatne i moguće , ali samo se jedne tvrdoglavo držao : da nije izabrao pravi trenutak da pri&dstroke;e Mariji . U to je potpuno bio ube&dstroke;en kad je saznao da je dan uoči njegove ljubavne izjave Marija vi&dstroke;ena u bioskopu s Levakom , najčuvenijim varoškim fudbalerom .

Rade je objašnjavao poznanicima :

- Ljubav je kao voz . Ako ne uskočiš u pravom trenutku , voz ti izmače , ili se možeš naći pod točkovima . U pitanju je samo trenutak !

U Radovoj kući bilo je samo jedno veće ogledalo . Ono se nalazilo u roditeljskoj spavaćoj sobi , tako da mladić nije mogao u svako vreme da se ogleda . Polazeći u školu , Rade je navraćao u spavaću sobu i dugo se odmeravao , sve dok ne bi čuo podrugljiv majčin glas :

- Zakasnićeš u školu ! Nisi devojka da toliko piljiš u ogledalo !

Srećnije trenutke Rade je doživljavao kad je u kući ostajao sam : tad nije izlazio iz spavaće sobe . Hteo je da vidi kako izgleda u običnom životu : odgovarao je na profesorova pitanja , držao govore , prosipao ljubavne izjave , smejao se , stavljao se u pozu dubokog mislioca , bio tužan , boksovao , pušio , igrao fudbal , sunčao se na plaži , igrao , ljubio i grlio devojke ... Sve u svemu , Rade je bio zadovoljan sobom !

Noću , pak , Rade se , pri upaljenom svetlu , ogledao na unutrašnjoj strani prozora svoje sobe . Nejasna i tamna slika prikrivala je sitne pojedinosti , uglavnom ružne , pa je mladić , zadovoljan tim svojim zasenčenim izgledom , satima sanjario stojeći ispred prozora .

Rade je svoju lepotu želeo da proveri u svim izlozima i javnim ogledalima Raške . Gotovo svakog dana ponavljala se njegova šetnja raščanskim ulicama , čiji je smisao samo on znao . Šetnja je počinjala od vrha glavne ulice a završavala se u motelu " Putnik " .

Rade se najpre zaustavlja kod izloga dve prodavnice . Mladić se trudi da liči na pravog kupca ili bar na nekoga koga zanimaju izloženi predmeti . Često se dešava da mu prodavačice , s one strane stakla , prozru nameru , pa mu se pakosno smejulje . Zato se Rade kod prvog izloga , u kome je izložen nameštaj , ne zadržava mnogo ( otkud može to njega , balavca , da zanima ? ) , dok kod drugog , u kom je kozmetika , dugo stoji , hvatajući svoj lik izme&dstroke;u izloženih predmeta . Jednom je mladić dobro naseo : izlog su preko noći napunili ženskim gaćicama i prslučićima , on to nije zapazio , pa je , po običaju , tobož pažljivo zagledao ono što je bilo izloženo sve dok ga nije trgao zajedljivi glas besposličara Šrafa :

- Pariš oči !

Ta dva izloga su , pored još nekih , bila najveća i najsvetlija u Raškoj . Rade se samo jednom u njima na miru i do mile volje ogledao . I to kad je na nogama dočekao zoru : tad na ulici nikog osim njega i mačaka nije bilo . Zbog tog noćnog lutanja od oca je dobio dobre batine , ali se nije kajao . Otad je zavideo mladićima koji su , vraćajući se iz kafane , zore dočekivali na ulici .

- Kako je na ulicama u svanuće ? - zapitkivao ih je Rade .

- Ne vidimo mi tad ni belu mačku ! - odgovarali su ovi .

Od izloga Rade se upućuje prema Ašimovoj poslastičarnici . Pre poslastičarnice , i s leve i s desne strane ulice , re&dstroke;aju se nekoliko izloga zanatlijskih radnji , ali mahom malih i prašnjavih , koji Rada mnogo ne zanimaju .

U Ašimovoj poslastičarnici mladić nema potrebe da se krišom ogleda . Već je postao običaj da se tu dečaci dugo ogledaju pre nego što krenu na korzo ili u bioskop . U poslastičarnici Rade zaokružuje sliku o sebi . Uopšte ne obraća pažnju na to što mu Ašim , kao i svakom drugom , kaže da će " neka mala večeras teško zaplatiti " . Rade izlazi na ulicu , osmehuje se devojkama , pa se desi da neka i uzvrati osmeh . Mladić je presrećan .

- Mala moja - kaže u sebi - nisi izabrala pravi trenutak . Brat je načisto zaćoren u Mariju .

Šetnja se nastavlja . Sada je na redu kafana " Kopaonik " , preko puta poslastičarnice . Tu se uglavnom okupljaju penzioneri , pa su zato , valjda , na zidovima svega dva manja ogledala , retko kad čista . U tim ogledalima Radovo lice se sve naduje i razobliči . Iako najradije nikad ne bi navratio u " Kopaonik " , Rade ga ne zaobilazi : potajno se nada da će jednog dana ugledati sebe drugačijeg . Rade se prošeta kafanom , a ponekad ode u klozet . I pri ulasku i pri izlasku iz sale , Rade krišom baca pogled na ogledala , pazeći da ne zakači neki sto i stolicu .

- Odvratne li prčvarnice ? - besni Rade po izlasku iz kafane . - Bar bi mogli ogledala da izmene !

Kad malo bolje razmisli , mladić uvi&dstroke;a da nije baš tako jednostavno i lako zameniti ta ogledala . Našta bi to ličilo kad bi gra&dstroke;ani uputili molbu direktoru kafane da ukloni ogledala koja naružuju lica gostiju i lepog Rada ! ? A onda crv sumnje : šta ako su ona ispravna , a ostala u gradu lažna , obmanjujuća ! ? Kako da proveri ? Ne može , valjda , nekog da upita da li lepše izgleda u ogledalu poslastičarnice ili u kafani " Kopaonik " !

Rade grabi prema motelu " Putnik " . Tamo ima najviše ogledala . Velika su i najblistavija u Raškoj . Svaki stub u restoranu obložen je ogledalima . Ima ih i u holu , kod recepcije . ( U početku su ogledala stalno lomljena : pijanci su uživali da ih ga&dstroke;aju flašama . Samo su visoke novčane kazne sprečile da se ogledala više ne lome . - Još strožije tu stoku treba kazniti ! - govorio je Rade za pijance . )

Rade može da bira : ili da sedi u holu , u udobnoj fotelji , i ćaska sa portirkom , ili u restoranu da pije kafu , preko puta nekog stuba . On je jedan od retkih mladića koji tu stalno navraća ; njegovi vršnjaci obično odlaze u jeftiniju kafanu , na kraju varoši , ali se njemu tamo ne svida , prostorija je mala i zagušljiva , bez ijednog ogledala , čak i u klozetu .

U motelu Rade nije bio jedini koji je proveravao svoj izgled u velikim i bleštavim ogledalima . Nije bio slep pa da ne primeti da brojni gosti , i muški i ženski , krišom i otvoreno virkaju u ogledala .

Izvesne devojke osmehivale su se lepom Radu . On je uzvraćao osmeh , ali se ustezao da im pri&dstroke;e i upita da li će s njim izaći na korzo ili u bioskop . Ne samo zato što je još uvek voleo Mariju već što nije bio pravi trenutak ! Eto , baš kad mu se nametljivo osmehivala prodavačica Jelena , on se , na svoju nesreću , bio najeo sira i paprika s belim lukom ! A kako se može sa ustima iz kojih kao iz kace kulja miris belog luka voditi ljubav ! ?

I uvek su tako iskrsavale neke nepredvidljive ali važne sitnice , koje su odlagale davno očekivani trenutak : jednom je Rade zaboravio da se istušira pa je zaudarao na znoj , drugi put nije imao prebijene pare te devojku nije mogao da odvede u bioskop , treći put je imao kijavicu , iz nosa mu je curelo kao iz česme , četvrti put ...

- Rade brate , kad će taj tvoj trenutak ? Da ti nije cura otišla u vojsku ? Večito stojiš na pločniku i još malo pa se nećeš razlikovati od lipe - samo da prolistaš ! - peckali su ga varoški mangupi .

Nekako u to vreme nastradao mu je otac . Mine su eksplodirale pre vremena i odnele mu do lakata obe ruke .

- Samo da se sklonio nekoliko trenutaka ranije ... - uzdisao je mladić .

Rade se još jednom usudio da pri&dstroke;e Mariji . Upravo tih dana ona je prestala da se vi&dstroke;a s čuvenim fudbalerom Levakom .

I ovoga puta Marija , uz učtivo izvinjenje , nije htela da šeta s Radom .

- Opet sam izabrao pogrešan trenutak ! - reče Rade .

Svag proleća u Raškoj rascvetane poljane pored reke zvrjale su prazne iako su bile stvorene za ljubav .

A Rade je jednako nastavljao svoju šetnju raščanskim ulicama . Često je na nogama dočekivao zoru , jer više nije imao od koga da dobija batine . Ta šetnja je iz dana u dan postajala sve duža i zanimljivija , jer se Raška naglo gradila , i sve je više i više u njoj bilo javnih ogledala i velikih , svetlih izloga .

Svi mladići u Raškoj izgubili su glave za belim farmericama koje je nosio vitki momak zalizane kose , zvani Majstor . Ako ne svi , ono bar oni koji su bili ube&dstroke;eni da će im one isto tako dobro , pa čak i mnogo bolje pristajati nego Majstoru .

A semo jedan od njih mogao je od Majstora lako da dobije te farmerice . Zvao se Petlić i , na svoju nesreću , bio je dvaput manji od vitkog momka : upadao je ceo u jednu nogavicu , kao mačka u džak .

Petlić je bio najbolji prijatelj Majstoru . I više nego to . On je bio njegova senka , njegov verni pas koji je ponizno trčkarao uz gazdu . Kako je vitki , nalickani momak izabrao za prijatelja neuglednog i kržljavog Petlića , ostaće zauvek tajna .

Majstor se često gubio iz Raške i jedino je njegov malecki drugar znao da ovaj na tim tajanstvenim putovanjima džepari . Petlić je bio srećan što na vrhu jezika čuva tako veliku tajnu : da je Majstor najveći džeparoš u raškom kraju , onaj pred čijim se prstima džepovi otvaraju kao dobro podmazana vrata . A kad se Majstor , pun para , vraćao u Rašku , Petlić se prilepljivao uz njega , i danju i noću , kao dete uz sisu , zaboravljajući da ima kuću .

-- Načišto ga onaj zalizani uzeo pod svoje ! - reče bolešljiva Petlićeva majka .

Majstor je pokazivao svoje farmerice na korzou koji se protezao duž cele glavne ulice od spomenika do železničke stanice : prošetao bi jedan krug , a onda bi se zaustavio na sredini mosta i seo na kamenu ogradu . Na mostu je uvek bilo najživlje . Tu je svako mogao da primeti Majstorove bele farmerice . One su vitkom zalizanku savršeno stajale , kao da su zajedno rasle s tim gipkim , mišićavim telom .

Petlić se neprestano muvao po korzou iako nije imao nikakve farmerice da pokaže Raškoj : nosio je izbledele pantalone , zakrpljene na nekoliko mesta . Petlić je voleo da sedi na mostu . To nikad nije rekao Majstoru i strašno se bojao da ovaj ne otkrije da on ranije nije ni privirivao na most , malo što nije imao s kim , malo što su ga odatle jači momci ćuškali kao ogrizak jabuke . S mosta je Petlić pljuckao u reku , pažljivo prateći let pljuvačke . Ako bi ga neko kojim slučajem upitao zašto voli da sedi na mostu , on bi verovatno odgovorio da je malo takvih mesta s kojih se na miru može pljuckati u Ibar .

Mladići su na sve načine pokušavali da do&dstroke;u do belih farmerica koje su u to vreme bile retke u varoši . Nekima je palo na um da ih sašiju od grubog seljačkog platna , čak su na džepovima vezli naziv kakav su imale Majstorove , ali je ispalo da su napravili gaće koje su nosili čobani u selima oko varoši .

Mnogi mladići su za bele farmerice nudili Majstoru pare , skije , tranzistore , šuškavac-mantile , satove , upaljače . Majstor nije pristajao ni na kakvu trampu . Mladići su pucali od besa , smatrajući da Majstor s tako nacakljenom kosom , kao da ga svako jutro krava liže , nije prvi momak varoši , štaviše da je teška seljačina i da ne zaslužuje takve farmerice . Pogotovu Majstor nije prvi momak s takvom curom kakvu je imao .

Ona se zvala Milena . Svaki deo njenog oblog i nesrazmernog tela vukao je na svoju stranu : grudi napred , kukovi levo i desno , guzovi nadole .

- Tebi su , Milena , sise na sredini mosta kad ti je dupe na početku - reče joj Majstor .

Milena je učila metalostrugarski zanat . Majstor joj nije bio prvi muškarac .

- &Dstroke;avole jedan ! Nisam s pameti kako se to , čim me muško takne , sva rastopim ... - kaza Milena .

Milena je nosila kratku suknju . Bele noge su joj bile išarane modricama .

- Eh , sunca ne vidim u radionici ! - požali se učenica .

Milena je volela da sedi na mostu i da prebaci nogu preko noge , tako da joj se suknja povuče na stomak , a izme&dstroke;u nogu se zabeli parče čipkastih gaćica .

Mostom prolazi svet i iskolačuje oči . Neko pro&dstroke;e nekoliko puta , tobož poslom , a oči mu , kad prolazi pored Milene , zaigraju kao uštipci na ulju .

- Načisto će iskriviti vratove ! - reče Petlić za prolaznike , a i sam nije mogao da odoli da katkad ne virne ispod Milenine suknje .

Mračan i dubok bunar zjapio je me&dstroke;u Mileninim nogama .

- Uh , uh ! - strese se Petlić i iščupa , kriveći lice od bola , šaku dlaka sa svojih grudi .

Neobična trojka , sem što bi sedela na mostu , često je zaglavljivala u nekoj kafani , uz pesmu kafanskih svirača .

- Ništa od mene neće biti u životu : istopiću se kao metal pod švajs-aparatom . Samo zato što sam preterano dobra - kaza Milena .

Majstor je više voleo da se gosti i veseli u napuštenoj baraci pored reke , zaklonjen od očiju sveta . Tu su , raskomoćeni kao na plaži , igrali karte , pili vino i jeli ono što su sami kupovali i spremali , tu je Majstor kvasio pivom kosu i satima je lickao i češljao na razdeljak , tu je Milena prala i sušila bele farmerice .

Bili su sami , niko ih se nije ticao i niko im nije bio potreban . Samo je pisak vozova koji su jurili Ibarskom dolinom opominjao da su napolju , sasvim blizu , Raška i svet .

Kad bi mu oči zakrvavile , Majstor bi namignuo Petliću :

- Mogao bi da vidiš da li se nebo naoblačilo ?

Petlić se ne bi odmakao ni pet koraka od barake a već je čuo kako se Milena kikoće , govoreći " &dstroke;avole jedan " , i kako je Majstor opominje da mu ne mrsi kosu i ne kvari razdeljak .

Petlić se vraćao u baraku tek kad bi čuo Majstorovo veselo zviždukanje . On se sramio da im pogleda u oči , naročito Mileni . Sve dublji i mračniji bunar zjapio je izme&dstroke;u njenih nogu .

- Meka sam kao aluminijum . Na mali dodir iskaču mi modrice - reče Milena , zagledajući svoje bele noge .

Opijeni Petlić grickao je čaše . Staklo mu je pod zubima prštalo kao led . Jezikom je sisao krv sa rasečenih usana .

- Vozi kao brzi voz ! Strašna ženska ! Da me toliko ne voli , udesio bih da probaš ! - reče Majstor nasamo Petliću .

U sred pijanke u baraku upadoše milicioneri , nabiše lisice Majstoru i grubo ga izguraše napolje .

- Polako , drugari ! Pokvarili ste mi frizuru ! - reče Majstor .

Milicioneri zatvoriše vrata sa treskom . Plamen sveće zadrhta , a oprane farmerice se zaljuljaše na žici .

Zavlada tišina . Samo je negde daleko jenjavao tutanj voza .

- Izvući će se ! - reče Petlić i povuče dobar cug vina .

- Valjda ! - reče Milena , zamišljeno sedeći na krevetu .

- Gde sad nai&dstroke;oše ? Tek smo počeli da pijemo vino ! - dodade Petlić .

- Kad ću jednom moći da se slatko naspavam ! ? - reče Milena , protežući se .

Suknja joj se povuče visoko iznad kolena .

Petlić pogleda Milenu pravo u oči i po&dstroke;e prema njoj nesigurnim korakom .

- Ako imaš srca , pusti malčice ... - promuca Petlić .

- Jesi li poludeo ? - začudi se Milena .

- Ako imaš dušu ...

- Šta ti je ? - usviknu Milena .

- Samo malo , leba ti ... - reče Petlić , prinoseći vrh zapaljene cigarete ka svojim dlakavim grudima .

Zacvrča osmu&dstroke;ena dlaka , zamirisa nagorela koža . Petlić se ujede za jezik da ne vrisne od bola .

- Izgorećeš , &dstroke;avole jedan ! - reče Milena , sklanjajući mu cigaretu s grudi .

U noći se rasleže pisak voza . Milena ugasi sveću .

- Slatka sestro , ovo ti nikad neću zaboraviti - zagrca Petlić .

- &Dstroke;avole jedan ! Petlino mala ! - zakikota se Milena .

- Lepa sestro , da vidiš kakav ja imam švajs-aparat . Istopićeš se pod njim , pa da si od čelika !

Majstora su vozom odveli iz Raške . Petlić je saznao da ga neće mimoići koja godina zatvora . Majstor je naleteo na jedini džep koji se otvarao kao nepodmazana vrata .

- Brine me da li u zatvoru ima piva . Čim će da maže kosu ? - upita Milena .

Danima je sipila kiša . Petlić nije izlazio iz kuće . Vozovi su tutnjali dolinom .

Čim se vreme prolepšalo , Petlić ode na plažu . Zaprepasti se kad na jednom mladiću vide bele Majstorove farmerice . Od novog vlasnika najlepših pantalona u varoši saznade da ih je ovaj kupio od Milene . Petlić pozelene od besa . Pogotovu što mladiću farmerice nisu dobro stajale i što je već stigao da ih propisno zaprlja . Petlić sačeka da mladić skine pantalone , a onda ih zgrabi i umače u šibljak .

Uveče , na mostu Petlić srete Milenu . Bez reči joj zaskoči za vrat , ali ga ona , jednim trzajem , svali na zemlju . Petlić se diže i nasrnu pesnicama , ne uspevajući da joj zakači lice .

- Zar farmerice da prodaš ? Naučiću te ja pameti , da budeš kao svi ljudi , da ne ostavljaš dupe na kraju mosta - zasikta Petlić , oblećući i odbijajući se od punačke Milene kao od dobro napumpane lopte .

Neki prolaznici odvojiše zajapurenog mladića od zbunjene i razbarušene devojke .

- O , bože , pa da i kepeci nasrću na mene ! To mi i treba . Koliko sam meka srca , ništa od mene neće biti u životu : istopiću se kao maslac na suncu ! - uzdahnu Milena , doterujući odeću i kosu .

Leto je , poput nadošle reke , plavilo varoš .

Majstorovo mesto na mostu zauzeli su drugi mladići . Petlića su odatle išutirali kao praznu konzervu .

Petlić je sve više sedeo kod kuće .

- Hvala bogu da si se otrgao od onog zalizanka ! - reče mu majka , neprestano kašljucajući .

Petlić je ćutao . Osluškivao je tutanj i pisak vozova , koji su dolazili iz daljina .

Čekajući da prvi put po&dstroke;em za Beograd

Na peronu železničke stanice gužva . Majku stalno neko zakačinje .

- Mene će svu razneti ! - reče majka , zaljubljeno posmatrajući svoje nove cipele .

- Da mi je znati zašto se ovaj svet toliko muva ! ? - progun&dstroke;a otac , primičući kofere jedan uz drugi .

Betonska ograda dopire mi do nosa . Propinjem se na prste i bacam pogled niz prugu . Šine vijugaju kao zmije , spajajući se u daljini , negde kod visoke topole .

Iz kancelarije iza&dstroke;e otpravnik vozova i kredom ispisa na iskrzanoj tabli : " Brzi voz iz Skoplja kasni 15 minuta . "

Svet negoduje . Čuju se povici . Otpravnik vozova slegnu ramenima i odvuče se u kancelariju .

- Kasni ! - reče majka , nervozno se premeštajući s noge na nogu .

- Da mi je znati zašto vosovi kasne ! ? - dodade otac , opipavajući čvor svoje nove kravate .

Pored same ograde visoka plavuša nervozno šeta . Pali cigaretu za cigaretom , izbacujući krupne kolutove dima . Cigaretu popuši do pola , onda je baci na beton i zgazi vrhom cipele . Zatim po&dstroke;e nekoliko koraka i stane , vadeći novu cigaretu .

Na obližnjoj klupi sedi džeparoš Majstor . Kosa mu je zalizana , kao i uvek . S desne strane ga pritiska debeli milicioner , koji je zabio glavu me&dstroke;u novine . Desna mladićeva ruka vezana je lisicom za milicionerovu levu .

Majstor je u izbledelim , plavim pantalonama . Nema na sebi bele farmerice , zbog kojih sam proplakao čitav dan , moleći oca da mi nabavi takve , naravno , manje , moj broj . ( " Hoćeš od malih nogu da se frajerišeš ! ? " rekao je otac . )

Kad Majstor desnom rukom popravi kosu ( podižući i ruku svog pratioca ) , milicioner pomoli glavu iz novina i pogleda ga prekorno , kao da kaže : " Ne meškolji se ! Vidiš da čitam novine ! "

- Popravi kragnu ! - reče mi majka , skidajući beli konac sa svojih čarapa .

- Da mi je znati kako ti uopšte vidiš ? - dodade otac , sklanjajući mi čuperke kose s čela .

Ja se neprestano propinjem na prste i bacam pogled niz prugu .

U jednom trenutku , slučajno nagazim vrh majčine cipele .

- Smiri se ! - mršti se majka , brišući cipelu papirnatom maramicom .

Na klupi do Majstorove sedi stariji seljak . On skide torbu s le&dstroke;a , stavi je na krilo i izvadi redom : flašu rakije , omanju pogaču , teglu s kajmakom , parče slanine i glavicu crnog luka . Sve to pore&dstroke;a na klupi . S kaiša pantalona odveza krivi nožić . Najpre očisti luk i iseče ga na krupne četvrtke . Zatim oduva trunje sa slanine i izreza je na tanke parčiće , a kožuricu vrati u torbu .

Pre nego što prinese flašu ustima , seljak se ovlaš prekrsti . Povuče nekoliko krupnih gutljaja i flašu spusti na beton . Ruka mu po&dstroke;e prema pogači , ali se naglo zaustavi . Iz malog džepa na gunju seljak izvuče šibicu i otvori je . U šibici se zabele so .

Seljak je jeo polako , punih usta : zalogaj pogače , kriška luka uvaljena u so , parče slanine , maz kajmaka iz tegle . Iza ušiju i na slepoočnicama iskočiše mu debele kvrge .

Seljak opet prinese flašu i ispi nekoliko gutljaja . Duboko odaknu , podrigujući od zadovoljstva . Ponovo uze slaninu i luk . Zalogaji mu pršte ispod zuba kao netaknuti sneg ispod sanki .

Dok jede , seljak gleda preko Majstorovog i milicionerovog ramena , u brda .

Kad završi s jelom , seljak prvo zatvori flašu . Snažno gurnu čep , proveravajući da li je grlić dobro zatisnut . Zatim vrati redom u torbu : teglu , ostatke pogače i slanine , flašu . Nožić obrisa o nogavicu i veza ga pažljivo , dva puta , za kaiš .

Zatim ustade , ode do česme i pusti vodu . Sagnu se , široko otvorivši usta ispod mlaza . Voda mu se slivala niz bradu , u nedra . Pio je dugo , u krupnim gutljajima .

Seljak se polako vrati na klupu , brišući rukavom lice .

Kod table se ponovo pojavi otpravnik . On obrisa dlanom broj 15 i napisa 40 , pa , ne čekajući zvižduke i psovke , šmugnu u kancelariju .

- To je strašno ! - reče majka , grizući usne .

- Misle li oni uopšte na putnike ? Da mi je samo znati ! - promrmlja otac , zategnuvši čvor kravate .

Visoka plavuša baci tek pripaljenu cigaretu . Majstor podiže desnu ruku prema pramenu koji se odvojio od zalizane kose . Debeli milicioner sklopi novine i strogo pogleda džeparoša , kao da kaže : " Prestani već jednom da se vrpoljiš . "

Ja se penjem na donju prečagu . Sada se ograda završava ispod moje brade . Istežem vrat i naprežem se da vidim gde se to tačno spajaju šine . U daljini trepori visoka topola .

Umorim se stojeći na vrhovima prstiju i skočim na zemlju . U padu zakačim majčinu čarapu .

- Kako ću u Beograd u pocepanim čarapama , magarče jedan ! - šapatom besni majka , tegleći me za uši .

- Smiri se već jednom , bitango ! - kaže otac , udarajući me vrhovima prstiju preko usta .

- Nije trebalo da ga povedemo ! - kaže majka .

- On uopšte nije zaslužio da vidi Beograd ! - dodade otac .

Uzdržavam se da ne zaplačem .

Seljak se spusti na klupu , naslonivši se čitavim le&dstroke;ima . Noge raskreči a šajkaču nabi na oči , čak preko nosa . Glavu obori na grudi , do prekrštenih ruku . Iz nosa se razleže ravnomerno šištanje .

- Hoće li stići već jednom taj voz ? - uzdahnu majka .

Godinu dana posle udaje , Veru , Mackovu najveću ljubav , oterao je muž , neki poručnik .

U varoši se proneo glas da je poručnik to učinio zato što je otkrio da Vera ispod pupka ima istetovirano ime " Macko " .

- Ih ! - kaže krojački pomoćnik Miljojko , udarajući se šakom po kolenu .

Nekoliko dana kasnije , u " Motelu " Miljojko se , u društvu Sime Keca , teško opija .

Macko , glavni dasa Raške , sedi u blizini orkestra , okružen , kao i uvek , najlepšim varoškim momcima i devojkama .

Miljojko se ljuti što se Macko ne seća da ga pozove u društvo .

Krojački pomoćnik krcka zubima čaše . Usne mu okrvavljene .

Kelneri dolaze i izvode Miljojka . Na izlazu Miljojko im se otme i obema šakama razbije veliko staklo na vratima . Na Miljojkovoj beloj košulji rascvetavaju se crvene ruže .

Napolju , na bočnom zidu " Motela " , dok ga Kec preklinje da po&dstroke;e kući , Miljojko krvavim usnama i rukama ispisuje svoje ime .

Najbolji i jedini Petlićev prijatelj , Majstor , već tri meseca ležao je u zatvoru . Kržljavi dečak je tugovao za Majstorom : bio je usamljeniji nego ikad . Na most mu jači momci nisu dali ni da priviri . Uvre&dstroke;ena Milena izbegavala je da mu se javi .

U varoši su ulice rano pustele , odmah posle bioskopske predstave .

- Mitraljez da postaviš na vrhu glavne ulice i saspeš rafal , nikog ne bi pogodio ! - sećao se Petlić kako je Majstor znao da kaže za opustelu varoš .

Petlić je dugo lutao praznim ulicama , zastajkujući ispoed bleštavih izloga . Noćnu tišinu su jedino prekidali retki koraci prelaznika i jurnjava mačaka .

Pospan i umoran , Petlić je odlazio u baraku . U njoj je sve bilo spremno za Majstorov povratak . Oprane bele farmerice čekale su Majstora uredno složene preko naslona stolice .

Petlić se spustio na prag i dugo posmatrao kako zvezde podaju s neba , osluškujući daleku tutnjavu vozova .

Pas se pojavio iznenada , jedne mesečne noći i zastao na desetinu koraka od barake , na samoj ivici šibljaka .

- Do&dstroke;i ! - reče Petlić .

Pas se ne pomeri , netremice ga probadajući užarenim očima .

Tek kad dečak iznese komad slanine i baci ga pred psa , ovaj se oprezno primače i omirisa hranu .

- Skitaš u ovo doba noći ! - reče Petlić .

Pas zgrabi slaninu i umače u šibljak .

Petlić se opet spusti na prag i baci pogled na usnulu varoš koja je u mraku bleštala kao oglodana kost na mesečini .

Pas se pojavio i sledećeg jutra . Oborene glave nečujno je skičao , neprestano vrteći krajem repa .

- Vratio si se , skitnice ! - reče Petlić , pogladivši mu žutu , nakostrešenu dlaku .

Pas zaskiča glasnije , liznuvši dečakove gole cevanice .

Otad se pas nije razdvajao od Petlića : pratio ga je na svakom koraku . Satima ga je čekao na ulici dok je ovaj sedeo u poslastičarnici ili gledao film . Kasno noću pas je ispred barake sačekivao Petlića koji se vraćao iz opustele varoši i pozdravljao ga radosnim skakanjem , pokušavajući da ga lizne u lice i vrat .

Petlić je psa dobro hranio : nabavljao mu je kosti u kuhinji " Motela " , a često je odvajao i deo svog ručka . Pas se ubrzo zaoblio , koža mu se zategla , a žuta dlaka pročistila i zablistala . ( Po boji dlake dečak je psa nazvao Žućko . )

Petlić i pas su se satima igrali ispred barake . Radosno skičeći , pas je skakao Petliću na prsa i lizao mu lice . Oboje su padali na zemlju i valjali se kao pijani svadbari : čas je dečak bio iznad psa , a čas pas iznad dečaka .

Petlić je učio Žućka raznim veštinama : da na odre&dstroke;ene uzvike sedne , legne , ustane , donese bačeni predmet , hoda samo na zadnjim nogama . Pas je brzo i dobro učio . Samo jednom Petlić nije mogao da ga nauči : da ne odlazi sam u varoš , na most i kod zelene klupe u parku , gde su ga pakosni dečaci ga&dstroke;ali kamenicama .

- Šta ima novo , osim što je sve poskupelo ? - upita Majstor po povratku iz zatvora .

- U reci se više ne može kupati . Zaga&dstroke;ena je ! - reče Petlić .

- Ne mari ! Ionako treba ići na more ! - reče Majstor , skidajući košulju .

- More je za dobre plivače ! Duboko je i široko ! - kaza Petlić .

- Budalo ! U moru se lakše pliva nego u reci ! - reče Majstor .

- Malo si smršao ! - kaza Milena , dodirnuvši Majstorova koščata ramena .

- Hrana je bila loša ! Ali kondiciju sam održavao ! - reče Majstor i napravi dvadeset sklekova .

Preko celih Majstorovih grudi bila je istetovirana gola ženska .

- Dobra je ! - reče Petlić za sliku . - Da nije reka zaga&dstroke;ena , bio bi glavni na plaži !

Petlić donese lonac tople vode . Majstor se raskreči i savi u pasu , a Milena mu nakvasi kosu .

- Jesi li me poželela ? - upita Majstor , nanoseći šampon na kosu .

- Ih ! - promuca Milena .

- Sva si u modricama ! - primeti Majstor , ispirajući kosu .

- Znaš da sam meka kao aluminijum ! - odgovori Milena , iznoseći flašu piva .

- U zatvoru sam kradom mazao kosu . Tamo svi misle da je mnogo pametnije pivo popiti - reče Majstor , kvaseći pivom kosu .

- Klopa je spremljena ! - doviknu Petlić iz barake .

Go do pojasa , u belim farmericama , Majstor je iz flaše pio rakiju , stalno popravljajući kosu . Pred njim je stajao netaknuti tanjir isprženog mesa .

- Jedi ! - reče Milena .

- Ne mogu ! S jelom mi rakija nije slatka ! - odgovori Majstor .

Petlić je odvajao kosti na gomilicu .

- Gledajte ! - reče Majstor i ispruži desnu ruku .

Mišić iznad lakta mu se zaobli i zaigra , kao da je neko ispod kože ubacio naelektrisanu kuglicu .

- To sam naučio u zatvoru ! - dodade Majstor .

Milena mu opipa mišić .

- Kao čelik ! - reče Milena .

Majstor otkopča dugme na Mileninoj bluzi i gurnu unutra ruku .

- Sve me oće u životu : i jak sam , i lep , i ženske su tu , ali ta prokleta para me nikako neće ! - reče Majstor .

Na vratima se pojavi pas . Dečak mu baci kosti .

- Otkud ova džukela ? - upita Majstor mršteći se .

- To je Žućko ... - odgovori Petlić .

Majstor od početka nije krio da mu se ne svi&dstroke;a što se Žućko mota oko barake .

Kad je Petlić iz kuhinje " Motela " ukrao lonac džigerice za psa , Majstor se razbesne :

- Šta ti misliš ? Da možeš i zvezde da drpiš s neba ! ? Zar da se zbog te ubazdele džigerice , umesto na moru , sunčamo u zatvoru !

Majstor je nastavio svoj stari posao : da krade . Glavni pomoćnik postao mu je Petlić . Majstor je razra&dstroke;ivao plan i čuvao stražu , a Petlić je , nečujan i pokretljiv kao mačka , obavljao završni deo : krao .

Majstor i Petlić su upadali u stanove , kancelarije i magacine i odnosili sitnije a vredne stvari : tranzistore , foto-aparate , nakit , satove , mirise . Ukradene predmete Majstor je , uz pomoć svojih brojnih prijatelja , rasturao u okolnim mestima . Pribojavajući se da ne budu uhvaćeni , dva prijatelja su u nevolji krala manje vredne predmete : pumpe i diname za bicikle , automobilske gume , lustere , akumulatore , električne kablove , drvenu gra&dstroke;u , gvož&dstroke;e za betonske ploče ... Majstor je dobro znao šta se može prodati . Kad je Petlić doneo beli telefon , vrlo modernog ohlika , Majstor mu rece :

- Oni kojima je potreban ovakav telefon ne kupuju ga od takvih kao što smo nas dvojica !

Zalizani momak se razbesneo na Petlića kad su zbog psa u jednoj kra&dstroke;i ostali praznih ruku . Majstor je obećao jednom kafedžiji mlado jagnje . Veliki i slabo napravljeni tor , u kome su jagnjad čekala da budu utovarena za Grčku , čuvao je dežmekasti čičica . Stalno držeći na oku čičicu , koji je dremuckao u stražarskoj kućici , Petlić i Majstor su upali u tor , zgrabili oveće jagnje i nabili ga u džak . Kad su hteli da se prebace preko ograde , me&dstroke;u jagnjad je uskočio Žućko , radosno lajući što je pronašao Petlića . Jagnjad se , uz tutnjavu , preplašeno zbila na sredini tora . Čičica je s puškom istrčao iz kućice . Majstor i Petlić su jedva stigli da puste jagnje iz džaka i umaknu preko ograde u mrak .

- Sad oderi tu džukelu i odnesi je kafedžiji ! - jetko dobaci Majstor Petliću .

Sutradan su se dva prijatelja se psom popela u putnički voz . Sišli su u Ušću , mestašcetu udaljenom tridesetak kilometara od varoši . Tu su sačekali voz koji se vraćao za varoš i u njega uskočili u poslednjem trenutku . Pas je za vozom dugo trčao , sve dok nije zaostao na jednoj okuci .

U baraci je Milena već bila pripremila jelo i piće : kao da su se Majstor i Petlić vratili iz dobro obavljene i unosne kra&dstroke;e .

- Bila je to teška džukela ! - reče Majstor , uzimajući flašu s rakijom .

- Ionako nisi mogao da ga povedeš na more ! - dodade Milena , čupkajući Majstora za grudi .

- Šta si se uhvatio za tog psa ? - upita Majstor . - Milena , trebalo bi srediti da Petlić ubode nešto , inače će večito ostati klinac !

- Ostaće on klinac , pa ubo i britansku kraljicu ! - kaza Milena .

- Nabaviću ti drugog psa ! Većeg i lepšeg ! - reče Majstor , zavlačeći ruku Mileni pod suknju .

Petlić ni reči nije progovarao . Držeći glavu me&dstroke;u rukama , nepomično je sedeo na krevetu i zurio u jednu tačku na zidu .

- Šta si se snuždio ? iza&dstroke;i malo i prošetaj ! Baš je lepa noć ! - reče Majstor , izvuče ruku ispod Milenine suknje i pomirisa je .

- Svi&dstroke;a li ti se moj novi dezodorans - upita Milena .

Petlić iza&dstroke;e u mrak . Preko reke , na blagoj padini bleštala je kao groblje usnula varoš .

iz grmlja iznenada iskoči pas . Petlić mu po&dstroke;e u susret . Dečak i pas se sudariše i padoše u travu . Pas zaskiča , vlažeći jezikom Petlićevo lice . Petlić ga čvrsto privi uz sebe .

- Mali moj ! - šapnu Petlić .

Majstor je bio besan . On ili pas ! Valjda je i samom Petliću jasno - govorio je Majstor - da zbog psa u prvoj kra&dstroke;i mogu biti uhvaćeni .

- Šta da radim ? - upita Petlić .

- Ja ću to da sredim ! - reče Majstor .

Zalizani momak je odveo psa na reku , zavezao mu veliki kamen oko vrata i gurnuo ga u mutnu i brzu vodu . Pas se još iste večeri vratio u baraku .

- Teške li džukele ! - reče Majstor .

- Vezaću ga ! -- predloži Petlić , ne skrivajući da se raduje što se Žućko vratio .

Petlić je kupio kaiš i vezao Žućka za topolu . Dok je dečak bio u blizini , pas je mirovao . Čim bi se dečak udaljio stotinak metara , pas je grizao lanac i šapama pokušavao da skine okovratnik , neprestano cvileći . Petliću se činilo da će se pas ugušiti .

Majstoru i Petliću posao nije cvetao . Odavno ništa nisu radili .

- Da mi je samo da stignem do mora , lako bih ja tamo ! - uzdisao je Majstor .

Zalizani momak je poveo Petlića u novu kra&dstroke;u . Nekom od Majstorovih mušterija bile su potrebne četiri tapacirane stolice . A takvih stolica bio je pun veliki magacin pored reke .

Već danima je padala kiša . Noć je bila mračna .

Majstor je na oku držao stražara koji je večerao pored peći . Petlić se na samoj obali reke provukao kroz žicu , nečujno obio pomoćna vrata i izneo dve stolice , prebacivši ih preko ograde u ruke čoveku čiji je kombi bio stotinu koraka odatle .

Majstor dade Petliću znak da može da po&dstroke;e i za preostale dve stolice . Tek što Petlić u&dstroke;e u magacin , u blizini stražarske kućice odjeknu lavež , pomešan s radosnim skičanjem . U mraku se uz tresak porušiše neke daske .

Iz kućice istrča stražar .

Petlić izlete iz magacina i provuče se kroz ogradu , ostavljajući na žici parčiće košulje .

- Stoj ! - uzviknu stražar i opali metak u vazduh .

- Sve me oće , ali ta prokleta para nikako neće ! - prošaputa Majstor , šćućuren u šibljaku , stotinu metara od magacina .

Petlić se baci u reku . Nadošla i brza voda ga povuče prema sredini . U ramena i glavu udaralo ga je granje koje je reka nosila .

Voda povuče Petlića u dubinu . Petlić se zagrcnu , gubeći dah . Poigravajući se s njim kao sa slamkom , voda ga izbaci na površinu i ponovo povuče u vrtloge .

Osvetljena varoš letela je prema nebu .

Na obali reke cvileo je Žućko , jednako se vrteći u krug .

Drvo Koje ne lista

Sudijina priča

U noći izme&dstroke;u osmog i devetog , Milan Pavlović , zvani Šraf , osamnaest godina , besposličar , uz pomoć auto-mehaničara Petra Lalića , zvanog Ladžo , oženjenog , oca dvoje dece , opio je u Lalićevoj kući sedamnaestogodišnju Dušu Sestić , učenicu frizerske škole , i napastvovao je .

Tako je po tužbi , tako je i po lekarskom nalazu .

Sve troje su tu . Tu je za svaki slučaj - ako ne ispadne kako treba - i smrknuti Pavle , saobraćajni milicioner , Dušin ro&dstroke;ak .

Nekoliko puta sam morao da opomenem tu bitangu , Šrafa , da izvadi čačkalicu iz usta . On se pravi da ne čuje , gleda negde kroz prozor , i reči ne progovara . Tek kad sam zapretio da ću ga izbaciti iz sudnice , ispljunuo je čačkalicu . Malo posle toga izvadio je drugu i počeo da čisti svoje ogromne nokte . Bitanga !

Auto-mehaničar Ladžo se blentavo kezi . Nisam video ružnijeg i ljigavijeg čoveka . On je bio najsrečniji kad je Šraf klimanjem glave potvrdio da uzima Dušu za ženu .

Smrknuti Pavle se razvedrio i poljubio mladence , slegnuvši ramenima , kao da je hteo da kaže : da nije mladosti-ludosti , do ovog ne bi ni došlo .

Duša je , sve vreme , prebacivala nogu preko noge , otkrivajući gole butine . Balavica ! Mala frajla ! Bilo me je sramota da pogledam u tom pravcu . Ona je osetila da mi je nelagodno , da sam zbunjen , pa je počela da se pakosno smejulji . Bezobraznica !

Ladžova priča

Nisam ja kriv što Duša nosi kratku suknjicu , povrtaljku , te joj se vidi pupak i bele džigerice . A oči joj igraju ko uštipci na zejtinu . I nisam kriv što je Šraf slepac za ženske . Njemu je preče da glo&dstroke;e ono drvo i piljka oko svojih riljeva na prstima ! Nikako mi nije jasno šta cure nalaze u tim ljigavim glistama ! ?

I nisam ja kriv što je to veče osula kiša , kao iz kabla , pa se Šrafu nije faćkalo po mokroj travi i kojekakvim budžacima , no banuo u moju kuću , jer je znao da mi je žena s decom u tazbini .

Posle flaše žeženjarke , pitao sam Šrafa da li se on ozbiljno zabavlja s Dušom .

- Ma kakvi - veli - ona ga juri , ne zna kako da je se otarasi , prilepila se uz njega kao čičak uz nogavicu .

- Bi li je namestio bratu ? - priupitam ga .

Njemu nezgodno . Neće . Na drugarstvo ne mogu da ga izvatam . Jedino mi ostalo da ga pecnem kako on , u stvari , i nije frajer . Ne može to da mi učini , a ne što neće !

- Ma idi ! Mala će ako ja kažem da se popne gola na bagrem ispred kuće - kaže Šraf .

Dok je Šraf bljuvao na stepeništu , ja se ušunjam kod Duše , koju smo već ranije poslali na spavanje . Zakleo bih se da me je prepoznala , ali se nije bunila . Izgrebala me je po le&dstroke;ima kao mačka . Čak mi je nekoliko puta šapnula " maco , ljubavi moja ! " . Pravom majstoru , a ne onoj glisti .

Posle sam doveo Šrafa . Kako je blesav , hteo je da legne s čačkalicom . Ja sam mu je izvadio iz usta .

Sutradan sam saznao da je Duša bila u miliciji . Sledio sam se kad sam čuo da me - i da nisam pipnuo frizerku - čeka najmanje tri godine bajbukane , samo zato što je to bilo u mojoj kući .

Jedini spas je bio da Šraf oženi Dušu . On nije hteo ni za živu glavu . Zar na taj štos da se uhvati najveći varoški dasa ! ? Kako bi mogao od srama da se pojavi na ulici ! ?

A i ja sam mu one noći bio sumnjiv , mada sam se kleo da frizerku ni prstom nisam pipnuo .

Pristao je tek kad sam mu izbrojao sto crvenih - milionče . Nije bilo druge .

Glista !

Tako bih se i ja ženio ! Da drugi plaća , a ja da glo&dstroke;em čačkalice !

A za sve je kriva Duša . Nisem znao da ti i ženske koje nose suknje do pupka i kojima šiljčić viri iz očiju mogu doći glave .

Dušina priča

Te noći bila sam neobično raspoložena , vesela . Valjda zbog kiše . Čim pada kiša , načisto se raskravim .

Kad sam se probudila , dugo nisam mogla da shvatim gde sam : druga soba , druge stvari . Grlo mi suvo , a glava buči , velika kao kuća . Pored mene spava Šraf . Pipnem se : gola !

Ucvikam kad se setim da sam kod kuće morala da budem još sinoć , najkasnije do jedanaest . Drmnem Šrafa , zovnem ga " Maco " , on otvori jedno oko , pa opet padne u nesvest . Ništa od njega !

Na vratima se pojavi klempavi auto-mehaničar . Rascepao usta od uveta do uveta . Ošinem ga pogledom i on šmugne nazad .

Obučem se ( jedva sam našla gaćice ) i pojurim kući . Usput smislim da kažem da sam spavala kod drugarice .

Kuća cela na nogama . Tu i čika-Pajo , u uniformi !

Cela priča o drugarici začas pade u vodu . Priznadoh da sam bila sa Šrafom .

- S kim je našla ? S barabom i besposličarem ! ? - hukće otac .

- A možda deca ništa nisu radila ? - veli majka , a stalno me pogleduje nadajući se da ja nešto kažem .

Čika-Pajo me odvede kod lekara .

Svadba je bila sledeće nedelje . Kolača sam se najela do mile volje . Posle im je bilo muka . Smučilo mi se i od silnog ljubakanja s raznim strinama , tetkama , babama , tečama ...

Već prvog dana svekrva mi je utrapila da čistim kuću , spremam ručak i perem veš .

Šraf me nigde nije izvodio . A čeznula sam da s njim , kao nekad , stojim na ulici i brbljam s prolaznicima . Šraf je stalno stajao na ulici .

Šraf se kasno vraćao kući . Malo je razgovarao sa mnom . Voleli smo se ćuteći . Ako je bio grub i škrt na rečima , u telu i dodirima nije .

Jednom , misleći da spavam , plakao je nada mnom kao malo dete . Ja sam znala da me Šraf voli i da je lud za mnom . Ali ni u snu nisam mogla verovati da on - to drvo sa ulice koje ne lista , taj dasa koji , da svet propada , ni prstom ne bi mrdnuo i izvadio čačkalicu iz usta - može da plače !

Lovu blesavog auto-mehaničara spiskali smo po kafanama . Sjajno smo se psevodili . Šrafa su izokola peckali za ženidbu .

- Šta ga briga - govorio sam mu - svadba ga nije ništa koštala . A malu neka otera posle tri meseca . Žena ima kao kupus salate .

Jedno veče Šraf drema u kujni .

- Što ne spava sa ženom ? - pitam ga .

Mrzi ga . Ako mi je po volji , mogu da ga odmenim - veli mi .

Ja u&dstroke;em . Ionako sam imao pik na nju , jer se pravila nevinašce kad god sam joj se nabacivao . Kao da smo Šraf i ja mutavi pa ne znamo da je spavala s Ladžom . Ona ne da ni primaknuti joj se ! Nasta vriska . Probudi se i majka , poče da pita šta se to dešava .

Ja se malo pritajim . Ne mogu za dugo . Načisto sam se uspalio . Velim Šrafu da joj kaže da se on ne ljuti , da on dozvoljava . On me iznenada ščepa za vrat , umalo da me udavi . A u očima mu vidim : zaklao bi me kao pevca .

Uopšte ga ne razumem . Šta sad on ima da brani frizerku i da se pravi da je voli kad cela varoš zna da je s njom prvu bračnu noć proveo Ladžo ! ?

Još isto veče Duša je spakovala svoje prnje i otišla . To je trebalo i ranije da uradi .

Priča uličnog čistača cipela Mula

Tog dana Šraf se , kao i obično , naparkirao blizu mog sandučeta , preko puta lipe . Vadi iz džepa dve čačkalice : jednu u usta , drugom čisti nokat .

Uvek sam se pitao : šta će mu čačkalica u ustima , kao da svakog dana klopa pečenje . Večito je glodao čačkalicu . Nije je skidao ni pred milicijom ni pred predsednikom opštine .

Nai&dstroke;e Ladžo i stavi nogu na moje sanduče .

- Čujem da ti je žena pobegla , Šrafe ! Sad si opet momak ! Sad možemo da budemo dobri drugari : više nije važno da li je istina ono što se zuckalo o tvojoj ženi i meni - veli Ladžo pakosno se smejući .

Šraf ćuti a onda pogleda u nebo .

- Otkud patke ? - kaže Šraf .

Zablesi Ladžo u nebo , a zablesih i ja : stvarno sam misio da lete patke . Ne videh kad Ladžu sinu pesnica me&dstroke;u oči . Opruži se Ladžo preko mog sandučeta , razgazi mi imalin i sav se isprlja . A Šraf mirno čisti nokat . Samo je čačkalicu prebacio u drugi kraj usana .

Ladžo se rasparidža kao razjareni bik .

- Je li to za ono milionče koje si mi izvukao , glisto jedna ? - upita Ladžo .

Šraf se izmakne i fijukne levom rukom - auto-mehaničarevo uvo presečno kao žiletom .

- Noktom , kurvo ! - besni Ladžo .

Šral fijukne opet - i drugo Ladžovo uvo se izrita kao šifonske gaće . Puče Šrafu nokat . To kao da ga razjari , pa potkači auto-mehaničara i desnom , da se ovaj načisto opruži preko sandučeta . Šraf mu pri&dstroke;e i zabode čačkalicu u uvo , kao min&dstroke;ušu .

Ne znam šta mu bi da to učini od čoveka . Ladžo je stvarno hteo da bude s njim drugar . Čak mu je i milionče oprostio .

Rano je još za Šrafa . On izmili negde oko podne i nacrta se na uglu ulice , preko puta lipe . Tu satima stoji , premeštajući se s noge na nogu . Čačkalicu iz usta ne vadi .

Samo još da lista i da ima grane ne bi se razlikovao od lipo .

Pravo s posla , po završetku druge smene , Simo Kec odlazi u bife na železničkoj stanici . Tu , ispijajući polako rakiju iz politarskog bokala , ostaje do dolaska me&dstroke;unarodnog ekspresnog voza koji po redu vožnje stiže oko ponoći . Kad voz stigne , Kec ispred malog i prljavog ogledala popravi plavu kovrdžavu kosu i iza&dstroke;e na peron .

U mraku se naziru osvetljeni prozori spavaćih kola i restorana . Stanicu osvetljava nekoliko malih i mutnih sijalica , te Kec u vozu koji se vrlo kratko zadržava stigne da zapazi samo neke pojedinosti : kelnera s belom košuljom i crnom leptir mašnom , plavokosu ženu u ružičastoj spavaćici s dubokim razrezom na grudima , odsjaj čaša i tanjira na stolovima , ilustrovanu reviju na nečijem krilu , lepog mladića koji otvorenih usta udiše oštar planinski vazduh , baršunasti sjaj zelenog somota na sedištima u restoranu ... Sve te pojedinosti , na brzinu i u polumraku osmotrene , u Kecovoj mašti se uklapaju u zaokruženi prizor , pun tajanstvenog sjaja i raskoši , za čim mladić s kovrdžavom kosom duboko čezne .

- Eh ! Eh ! - uzdiše Simo Kec i dugo maše za vozom koji odlazi iako mu niko ne uzvraća pozdrav ( ukoliko putnici i mogu da zapaze Kecovu priliku na polumračnom peronu ) .

Kec se , zagrejan rakijom , upućuje prašnjavim i izrovanim uličicama prema periferiji varoši , gde u iznajmljenoj sobi živi sa ženom .

Kec se oženio pre godinu dana . Ženu , Maru , upoznao je na saboru u obližnjem selu . Kecu su u oko pale Marine čvrste i ogromne grudi . Nije ni obratio pažnju na njene mišićave i krive noge i široka i otromboljena usta .

Dvaput nedeljno , s prvim sumrakom , Kec se uvlačio i nisku štalu , u kojoj je Mara hranila svinje . U tesnim jaslama , dok su mu se buve uvlačile u nogavice , Kec je , zadižući suknju Mari preko glave , nabijao lice me&dstroke;u tople i jedre ženske grudi .

- Koso vilovita ! An&dstroke;elčiću lepi ! - gušila se Mara ispod haljine , grčevito mrseći Kecovu kosu .

Plašeći se da neko ne nabasa u štalu , Kec se , okrvavljenih kolena , brzo dizao i bežao u mrak .

- Što si takav ! ? Ostani još malo ! - govorila je za njim Mara .

U štalu je jedne večeri upao Marin brat . Kec je odgurnuo mladića s vrata i izleteo napolje , izgubivši u balezi levu cipelu .

Sutradan se u Kecovom sobičku pojavio komandir milicije Pavle , Marin stric . Na sto je spustio Kecovu cipelu , uvijenu u novine . Cipela je mirisala na balegu .

- Sve je lu&dstroke;a ova mladost ! Niste mogli da se strpite dok se ne venčate ! Hvala bogu što sam ja čovek koji razume današnju mladež ! - reče Pavle i , ne sačekavši da Kec bilo šta kaže , nastavi : - Ovaj sobičak je mali za miraz koji ti Mara donosi . Ni pola nameštaja ovde ne bi stalo ! Tri krave koštao je taj nameštaj ! Ali je dobar ! Takav nema ni predsednik opštine !

Praćen lavežom pasa , Kec stiže do nedovršene kuće u čijem prizemlju je njegova soba . Prozori sobe su osvetljeni .

Mara drema na stolici , sa glavom na stolu . Čim čuje škripu vrata , Mara ustaje , iz rerne izvlači iskrzanu šerpu i stavlja je na sto , na kom je već iznesena korpa s hlebom , tanjir , viljuška , nož i papirnata salveta .

Promrmljavši " zdravo " , Kec seda za sto i privlači šerpu . Tanjir odgurne na sredinu stola .

Kec jede punih usta . Mast mu se cedi niz bradu i kaplje na pantalone i linoleum .

- Ja gotovo zaspala ! - kaže Mara .

Kec ćuti .

- Šta ima novo u varoši ? - pita Mara .

- Šta bi imalo novo ? Ništa ! - sleže Kec ramenima .

Mara mu prilazi s le&dstroke;a i miluje ga po kovrdžavoj kosi .

- Neka ! - kaže Kec .

Mara ga i dalje miluje , praveći nove kovrdže .

- Skloni se , ženska glavo ! Ne daš mi na miru ni da večeram ! - kaže Kec dok mu iz usta pršti mast i pljuvačka .

Mara odlazi na krevet i počinje tiho da plače , brišući suze krajem čaršava .

- Opet cmizdriš ! ? - kaže Kec ne podižući glavu iz šerpe . - Htela si da se udaš , pa makar i na silu ! A govorio sam ti , ženska glavo , da je brak gadna stvar !

- Šta sam ti skrivila ! ? Ne daš mi ni da te po kosi pomilujem ! - jeca Mara .

- E , ošišaću se , da znaš ! - kaže Kec i odgurne šerpu , brišući usta i bradu rukavom bluze .

Mara ustaje i donosi iz ugla lavor s čistom vodom i peškir . Kec izuva cipele i čarape i svlači pantalone , bluzu i košulju : ostaje u dugim pamučnim gaćama i plavoj potkošulji , zaprljanoj na rokavima i grudima . Mara skuplja cipele i čarape i iznosi ih napolje , na prag , jednako šmrkćući .

- I da znaš : ne volim te ! - nastavlja Kec . - Vidiš kakva si ! Ružna : usta kao prevrnuta čarapa , noge kao u fudbalera ! Ti si mi zatrovala život ! Ti ! A bio sam se spremio da otputujem odavde . Ko zna koji bi mene vozovi sada nosili !

Kec umoči noge u lavor , stresajući se od dodira s hladnom vodom . Češući se pospano po stomaku , on dugo brčka noge .

- Vidim ja da si ti mangup ... Reći ću ja strika-Paji - govori Mara , slažući preko naslona stolice Kecove pantalone , blusu i košulju . - Lutaš noću !

- Ma nemoj ! Da neće tvoj stric da mi zabrani da lutam ! ? - kaže Kec .

- Ko zna šta ti radiš noću ! ? - nastavlja Mara . - Pre nekoliko večeri obijena je trafika .

- Kakve ja veze imam s trafikom ! ? - čudi se Kec .

- Ne znam ja gde ti lutaš ... A neko je nedavno dinamitom tukao ribu u reci . Još nije uhvaćen ! - kaže Mara , vraćajući šerpu na šporet a hleb i neupotrebljenu salvetu u orman .

- Nećeš valjda da kažeš da sam ja bacio dinamit u reku ! ? - pita Kec krsteći se .

- Ne znam ja ! Stric mi je još rekao da neko stalno čupa saobraćajne znake i razbija ulične sijalice ! - nastavlja Mara čisteći sto .

- Idi bestraga , ženska glavo ! - kaže pospano Kec . - Baš me briga za tvog strica !

Kec izvlači noge iz lavora i za trenutak ih stavlja na peškir , a onda odlazi prema krevetu . Na linoleumu ostaju tragovi njegovih mokrih stopala . Kec se uvlači u krevet i okreće prema zidu .

Mara u velikom loncu pere šerpu i viljušku . Jecaji i šmrktanje mešaju se sa zveckanjem posu&dstroke;a .

- Gasi svetlo ! Ne mogu da spavam ! - kaže Kec .

Mara okreće prekidač , svlači se i leže pored Keca .

- Ne znam ja ... Samo ću reći strika-Paji da lutaš noću ! - kaže Mara .

Kec na svom vratu oseća toplotu teških Marinih grudi . On se okreće prema ženi i zavlači joj ruku u razrez spavaćice . U mraku Kecu iznenada iskrsne slika plavokose žene u roze spavaćici koju je video na prozoru spavaćih kola .

- Pusti me ! Šta me diraš kad sam ružna ! - brani se Mara .

Kec se nadnosi nad ženu i vrlo lako joj , po navici , zadiže spavaćicu iznad grudi , preko glave . Raspaljen rakijom , Kec ispoljava žestoku i brzu strast , gušeći se me&dstroke;u Marinim grudima . Brže nego što je i sam očekivao , kao da je u štali u kojoj žuri plašeći se da neko ne nabasa , Kec dolazi do oduška .

- Jao , slatka majko ! - zagrca Kec , opuštajući se za trenutak na Marinim grudima .

Mara ga grčevito privija uz sebe . Kec se odlučnim trzajem osloba&dstroke;a iz njenog zagrljaja , svaljuje se pored nje i okreće glavu prema zidu .

- Što si takav ! ? Što tako brzo ? ... - šapće Mara , milujući mu kosu i ljubeći ga po vratu .

- Pusti me ! Šta me maziš , ženska glavo ! ? Nisam dete ! Spava mi se ! - odgurne je Kec i tone u san .

Mara mu okreće le&dstroke;a i ponovo jeca :

- Reći ću ja strika-Paji ... da zna kako lutaš noću ! Jeste ! Pre nekoliko večeri neko je lupao profesorici Mili na prozor i neko je izgazio sve cveće u parku ! Jeste ! - govori Mara .

Kec je već zaspao : on bučno hrče , šireći zadah rakije . Samo mu se ponekad otme uzdah .

Mara se okreće prema Kecu i , pazeći da ga ne probudi , ljubi ga po vratu i kovrdžavoj kosi .

- Svilo moja vilovita ! An&dstroke;elčiću moj lepi ! - šapće Mara .

Brat je , iznad svega na svetu , voleo konje .

Još u detinjstvu jedan čudan , gotovo neverovatan doga&dstroke;aj , u koji je malo ko proniknuo , ukazao je da je njegova sudbina vezana za konje . Ono što se po bratovu glavu moglo završiti nesrećom okrenulo se u sreću .

- Ro&dstroke;en je pod konjskom zvezdom - znao je za brata da kaže ded .

Evo šta se dogodilo :

Brat je mirno jahao na ždrebetu , koje je vodio otac . Iznenada , ždrebe se preplašilo , istrglo ular iz očevih ruku i nadalo u ludi trk .

Otac smatra da se ždrebe poplašilo od zmije . Ded , koji ima godina koliko granati orah pred našom kućom , veli da tu zmije nije bilo .

Bilo kako bilo , tek je ždrebe za tren oka nestalo u visokom žitu , me&dstroke;u jarugama , iza ograda i drveća . Po jatima vrana i jarebica , koja su se , preplašeno , u prhoru , dizala u nebo , mogao se naslutiti trk suludog ždrebeta .

Otac je prežalio mog brata . Zamišljao je najgore : svog sina nataknutog na granu ili kolac , raspolućene glave , prebijene kičme , slomljenog vrata .

Nije mogao da se načudi kad je video kako iz žita iskasava ždrebe , poslušno kao jagnje , noseći mog brata , vedrog i nasmejanog , kao ratnika koji se živo i srećno vratio s nekog dugog i krvavog vojevanja .

- Bio je sličan suncu na istoku - veli otac .

Dalji bratov život bio je vezan za konje . Većina ukućana , zaneta svakidašnjim brigama , to nije primećivala , a ako i jeste , nije uzimala za ozbiljno , kao zabrinjavajuću ili radosnu činjenicu .

Brat je rastao uz konje , bolje reći s konjima . Češagijao ih , zobio , pojio , projahivao , čistio im ležaj i prostirao slamu . U tome ništa nije bilo neobično : i ranije je te poslove obavljao neko od ukućana , doduše ne s toliko ljubavi , brige i umešnosti .

- Naučio sam konjski govor - reče mi šapatom brat . - Kad stasaš do sedla , i tebe ću naučiti - dodade .

Da nije šale s mojim bratom , pokaza se ubrzo : još mu se ni naucnice nisu bile dobro nagarile , niti je istasao konju do glave , a on pobedi u tradicionalnoj trci pored reke , u kojoj su učestvovali jahači i grla iz devet sela . Bio je neosporno prvi : drugog je , s konjem vas u goloj vodi , ostavio na dvadeset kasova iza sebe .

Jedan takmičar , ne mogavši da podnese poraz , izvuče kuburu i sasu je me&dstroke;u oči svom vrancu . Sve je to išlo naruku mladom pobedniku da se oko njega spletu venci hvalisavih priča .

Brat dobi nagradu : ubojitu pušku , srebrom okovanu . On pobednički projaha kroz narod , s ledenim smeškom na usnama .

- Lep je tvoj brat ! - kazaše devojke iz devet sela , najlepše me&dstroke;u najlepšima .

Kad brat na nekom vašaru , iza devet brda , kupi mršavo ždrebe , belca , sa crnim , kao gar , cvetom na čelu , i uvede ga kroz kapiju , pas zloslutno zavi , a sa stola sam od sebe skliznu čokanj s rakijom i razbi se u paramparčad .

Silne i goleme pare je brat dao za mršavo ždrebe , pola našeg najboljeg voćnjaka . Svi rekoše da ono ne vredi ni džak prosa , samo ded klimnu glavom i kaza :

- Niste , valjda , zaboravili onu pesmu o šarenom ždrebetu ! ?

I zaista , kao u poznatoj pesmi , ždrebac se preko noći pretvori u velikog , snažnog konja , kiptavih udova , zategnute dlake , čvrstih kopita , ravnih le&dstroke;a i vilovite , perčinaste grive . Pri kasu prednje noge je bacao napred , lepo ih savijajući u kolenu , glave visoko dignute . Mamio je poglede i starog i mladog iz svih devet sela . Cena belcu skoči preko noći : sad je vredeo dva naša voćnjaka .

- Pet para za njega ne bih dao ! Nesreću donosi - kaza mi ded , dodavši : - Ne čezni za preteranom lepotom . Ona ume da iskezi zube , kao gladan kurjak .

Brat za kupce i nudadžije nije mario . Selo da mu daju , sve vodenice , svu šumu s devet brda , od belca se - govoraše - ne bi odvojio .

S belim lepotanom bio se naprosto saživeo . Dobar deo štale posebno preuredi za svog ljubimca . Ledinu poploča belim i crvenim oblucima , stvarajući lepe šare , lepše nego na ćilimovima koje su devojke spremale za udaju . Jasle od belog jasenovog drveta izradiše mu najbolji vretenari , kašikari i čibukari , izrezbarivši prizore iz pastirskog i seoskog života i sve rastinje i zverinje pod kapom nebeskom ; u taj posao uložili su sve svoje umeće , trud i darovitost . Kujundžije pretopiše stari novac , koji je ded u njivi , u ćupu , našao , i njim okovaše sedlo , a uzde i kaiševe okitiše sjajnim dugmetima .

Brat je belca suvim žitom hranio , a na pojenje ga vodio sat hoda od sela , na izvor s koga su se samo orlovi , nebeski carevi , vodom napajali . Nikom nije davao da ga jaše , niti je dozvoljavao da bude upregnut u kola . Naučio ga je da na zvižduk dotrči , na uzvik klekne , na zvuk frule zaigra , i još mnogim veštinama , kojima su se seljani čudili , kao da pred sobom imaju ljudsko biće a ne konja .

Nema sumnje , brat je bio najbolji timar u devet sela .

Ukućani na svemu tome nisu zamerali bratu , najviše zbog glasa koji je stekao pobe&dstroke;ujući na trkama .

Ali kako brat pre&dstroke;e da spava u štali , kod belca , i kako nam u kući poslovi krenuše naopako ( neubrana letina začame u poljima , na kiši ) , svi skočiše na mladog pobednika , prebacujući mu da , u najboljim godinama , u najvećoj snazi , zanemaruje kućne , preče poslove zarad neke konjine od koje niko nema koristi .

- I tebe i konja hranim badava . Tebe što hranim , sin si mi , a konja , šta mi je ? - kaza otac .

- Pustite me na miru ! - vrisnu brat .

Letina i plodovi su i dalje , po nevremenu , propadali .

Ništa nam te godine nije polazilo za rukom .

Svake noći brat je izjahivao i vraćao se u zoru . Gde je i kuda jezdio , nikom nije pričao . Kako je često potkivao konja , mogli smo da naslutimo da jezdi nadaleko , po tvrdim i nepoznatim putevima .

U mom snu po celu noć se obrušavao topot belca kao tanak slap vode po oštrom kamenju .

- Nije od ovog sveta . Možda će ženidba pomoći ! - kaza ded .

Bratu nije bilo teško naći devojku . Iz svih devet sela nudile su mu se najlepše . U našu kuću počeše da navraćaju starije žene , tobož kod majke , da je vide i upitaju za zdravlje , ili nekim poslom , a uz put su hvalile i nasočivale svoje kćeri , sinovice , bratanice i sestre , govoreći da su to lepe devojke , vredne i radine , dobrog zdravlja i - što su posebno naglašavale - širokih , rodnih kukova .

Znao sam : brat se dopadao devojkama .

Tih dana iz&dstroke;ikala je pesma koja je govorila o mladom jahaču i njegovom konju , te o devojačkom nemiru i čežnji koju izaziva topot belca u toplim , mesečnim noćima .

Na sva navaljivanja ukućana da mu je vreme da se ženi , brat se nećkao , govorio da mu žena još ne treba , mlad je , zimi mu le&dstroke;a u krevetu ne zebu , ali kako čeljad behu uporna , a naročito majka , koja ga ganu rečima da je hranila sina da joj u stare dane na&dstroke;e zamenu za teške poslove , ko će joj krave pomusti , košulju oprati , dvorište pomesti , vatru zapaliti , on pristade . Devojci koju je naprečac izabrao nije se imalo šta zameriti : zdrava , vredna , lepa , poslušna .

Na sam dan svadbe , koja je po broju i vi&dstroke;enosti svatova nadmašila sve ranije u svih devet sela , desi se mala nezgoda koja se srećno završi . Po povratku iz nevestine kuće , brat je , stavivši svoju izabranicu iza le&dstroke;a , jahao odmah pored barjaktara . Na samom ulazu u selo , belac se njišteći prope i izbaci devojku iz sedla , koja pade naglavačke , na svu sreću , u kamaru pleve . Svi ciknuše . Barjaktar podiže kandžiju na belca , ali je naglo spusti : koliko zbog oštrog , ledenog pogleda mog brata - kao da ga je iglom u srce taknuo a ne na konja mu zamahnuo - toliko što snaši , sem što je kosu plevom načičkala , ništa nije bilo . Prangije , pucnjevi i pesma zataškaše pomisao na doga&dstroke;aj koji se mogao završiti nesrećom .

Brat je provodio slatke noći sa svojom izabranicom u novoj kući , u kojoj , sem mene , mališana , niko više nije boravio . Ne znam šta se doga&dstroke;alo izme&dstroke;u neveste i njega , ali posle izvesnog vremena brat poče da se iskrada od usnule mlade i odlazi u štalu svom ljubimcu . Obično je tamo ostajao po čitave noći , a kad bi na nebu zaplovio mladi mesec , opet je jezdio dalekim i tvrdim putevima .

- Nije od ovog sveta . Čini mu se da pod kapom nebeskom postoji neki drugačiji i bolji vilajet od ovog , a svi su oni - ne zna ! - isti ! - govoraše ded . - Upamti : kud god putovao , nikud nećeš stići , a zlo će te , kao na svakom putu , sa svih strana vrebati .

Mlada žena , kojoj se iz noći u noć raspaljivala ljubavna žudnja , budila se pred zoru , i pored sebe nalazila prazan , ulegnuti ležaj , već ohladneo . Ujutro je - što je najpre primetio ded - ustajala neispavana , tužna , bez pesme i vesela glasa , kako su , inače , umele , kao lastavice , da cvrkuću i pevaju žene kojima je noć bila puna ljubavi .

- Gospode , spasi one koji zarad varljive i prolazne lepote stradaju ! - šaptaše ded .

Snajka se na muža požalila svekrvi , a ova dedu . Majka je , po savetu deda , otišla u planinu , nekoj vračari , za travu koja daje mušku snagu , a snajka se , po nagovoru svekrve , mazala mirobiljem , raščešljavala kose , legala u košulji opranoj u ružinoj vodi , pribijajući se kao guja uz najlepšeg momka iz svih devet sela .

Uzalud ! Ni trava , ni mirisne kose , ni tvrde grudi i meke ruke moje snajke ne promeniše mog brata .

- Noć , mesečina i konj su za pravog čoveka - reče mi brat . - Živi onako kako ti srce i damari biju ! Ne daj da te živog sahrane .

I ded i brat malo su me&dstroke;u sobom razgovarali . A i s drugima nisu bili pričljiviji . Jedino su sa mnom bili govorljiviji , mada sam ja samo ćutao .

Ded je voleo da kaže kako je od svih stvari na svetu najteže živeti . Na malo i nejako ljudsko biće svaka ala kidiše . Zahvaljujući sreći i prisebnosti - isticao je ded - on je tolike godine , u zlom i poganom vremenu , uspeo da sačuva glavu na ramenima i kožu na le&dstroke;ima .

A brat je voleo da kaže da je čovekov boravak na svetu tamnovanje . Samo kukavice i slabići prihvataju takav život , a njih je , za žaljenje , tušta i tma . Retki su oni - naglašavao je brat - i njima pripada sva slava , koji , izlažući se velikim opasnostima , traže svakom srcu dragi tamni vilajet života .

Jedne noći , s užasom primetih ( lupao sam glavom u zid : da vidim da li sam budan ili sanjam ) svoju snajku kako izlazi kroz prozor , stresa glavom , nešto šapuće i , u tren oka , postaje rasna , krupna kobila , crne pasmine . Ona otkasa do štale , prope se na zadnje noge i zanjiska silovito , zovom ljubavi i čežnje . Malo pa iza&dstroke;e brat . On obi&dstroke;e kobilu , opipa je po sapima , zagleda u zube . Kao dobar poznavalac konja , po svoj prilici nije bio mnogo oduševljen njenim obaljenim sapima , koritastim le&dstroke;ima i mekim kopitima . Kobila zaskoči brata i obgrli ga prednjim nogama , silovito frkćući i njišteći . Brat se ote iz njenog zagrljaja , vabnu rundova i napujda ga na ždrebicu . Rundov se zalete , ujede kobilu , a ova odgalopira u polje , neprestano se ritajući povre&dstroke;enom nogom .

Borio sam se sa snom da vidim kad će se kobila vratiti iz polja . Pred zoru sam zaspao , s glavom na prozorskom ramu .

Probudio sam se u krevetu . Snajka je otvarala prozore , sklanjajući zavese pred prvim zracima sunca . Opazih na snajkinoj desnoj nozi pasje ujede . Ona primeti da gledam u tom pravcu i brže-bolje prekri čarapom tragove psećih zuba .

Brat bi sigurno ubio ludu kobilu , koja je svake noći vrištala ispred štale i zaskakivala ga , kao pastuva , ili bi joj nekako drugačije doskočio , da nije jednom prilikom iz štale iskočio belac i opasao je na njegove oči , mameći je u polja , gde su , me&dstroke;u borovima i u visokoj travi , vodili ljubav . Brat to svom ljubimcu nije mogao da odbije , čak mu je bilo milo .

Izjutra snajka poče da peva , kao sve žene kojima je noć bila puna ljubavi . Njen glas je povremeno prelazio u njisak razigrane ždrebice .

Vreme kao reka prolazaše .

Ukućani opet nisu mogli da se načude bratu kad ovaj sagradi mermernu grobnicu za svog belca . Brat im reče da konji žive manje od ljudi , a on želi da se na vreme pobrine za svog ljubimca , kome priliči i carska grobnica . Moglo se u svih devet sela naći da seljaci dižu spomenike konjima , oni su to radili , ali vrlo retko , i to onima koji su ih u ratovima izneli ispod oštre sablje i ubojita zrna . A moj brat niti je bio u ratu niti ga je belac spasao smrti .

Snajki stomak oteče . Sve ukućane obuze radost . Počeše snajku da paze , da je drže kao kap vode na dlanu . Iako su im poslovi slabo išli , radovali su se budećem članu naše porodice . I mislili su : ako brata žena nije smirila , dete će .

U devetom mesecu snajku , dok se vraćala iz štale s kantom mleka , konj ritnu u stomak . Ona , na smrt bolesna , leže u krevet .

Pre nego što izdahnu , dok je napolju u isto vreme padala kiša i sunce grejalo , snajka rodi nakazu od koje se svi izbezumismo : dete s konjskom glavom na čijem je čelu bila crna pega .

Ded dozva brata i reče :

- Ubij belca , da mu ja ne sudim !

Ded nakazu odmah udavi .

Brat uze darovanu pušku , napuni je i krenu k livadi gde je pasao konj .

Iza&dstroke;e i ded i postavi se koso prema unuku i belcu .

Brat podiže pušku . Ruke mu nisu mirovale . Cev je gledala čas u deda čas u konja .

Vetar stade , drveće se umiri , potok zaneme , ptice se ukočiše u vazduhu .

Konj prestade da pase i visoko diže glavu , snažniji i lepši nego ikad , pogledavši najpre u deda pa u brata .

Iznenadni pucanj podiže s topola jato vrana .

U travu se lagano sruši brat . Iz njegovog grla , ogaravljenog barutom , šikljaše u mlazevima krv : bela košulja mu se osu crvenim ružama .

Konj u galopu odbeže u planinu .

* Od bratove smrti ništa naročito se ne dešava .

Ded nas jednako zasipa dosadnim pričama , kao u jesen naš stari orah lišćem .

Odbeglog belca vi&dstroke;amo po šumi , ali nema tog jahača koji bi ga zaulario , osedlao i projahao . U svetlim noćima do&dstroke;e na bregove iznad sela i , razvijorene grive , razigra se na mesečini . Ponekad otkasa do mermerne grobnice u kojoj , umesto njega , počiva brat .

Kad mu čujem topot , san mi se razbije . Ustanem i odšetam do bunara . Zaprepastim se kad ugledam svoje lice u mirnoj vodi : na čelu mi se ocrtava crna pega , iz noći u noć sve vidljivija .

U prsima osetim jak i iznenadan bol : kao da neko oštrim nožem deli moje srce .

Iznenadni , veliki snegovi , kakve ni starci nisu upamtili , odagnaše od našeg sela sve putnike i goste , ali privukoše druge , neželjene namernike : vukove .

Sneg je padao danima , u gustim , teškim pahuljama . Nebo se prilepi uz zemlju , veče i jutro se stopiše . Sneg naraste do prozora , poravna uvale i izbrisa plotove i me&dstroke;e . Prtinu ni do bunara ni do štale nismo uspeli da napravimo - dok bismo zahvatili vode i nahranili stoku , sneg bi zavejao naše stope . Svaki ljudski trag iščeznu pod snežnom belinom .

A kad se nevreme stiša , već prve noći , mesečne i mrazovite , pojaviše se čopori vukova , udariše na torove , dosta ovaca odnesoše i još ih više ostaviše poklanih . Tako učiniše i sledeće noći . Naši psi su prestrašeno cvileli na pragovima , besomučno grebući vrata ne bismo li ih pustili unutra ; a ako bi se koji i osmelio i jurnuo na vukove , za tili čas bi bio raskomadan .

Selo ustade da se brani od napasti . Iskopasmo jame , postavismo gvož&dstroke;a , zatrovasmo nekoliko jagnjadi ( svoje pse vezasmo ) i pojačasmo ograde torova . Ali malo uspeha imasmo . Bolje sreće nisu bili ni lovci sa svojim kremenjačama i sačmaricama : ili su r&dstroke;avo ga&dstroke;ali , ili ih je u zasedi san varao , ili su čekali na mestu koje su vukovi obilazili kao &dstroke;avo oko krsta .

Sve u svemu , dok su nam vukovi oteli i poklali oko stotinu brava , sve lojastijeg do lojastijeg , mi ih - što ubismo što pohvatasmo - izbrojasmo svega četiri , i to iznemogla i onemoćala ; predvodnici i samotnjaci ostaše nam van ruke , na snežnim bregovima iznad sela , odakle su noću otegnuto zavijali da nas je i u snu ledena jeza podilazila .

Pobesneli i ogladneli , počeše da napadaju i čeljad .

Seoskog vodeničara rastrgoše noću , da od celog čoveka na snegu osta malo smrznute krvi , šubara , parčići odela i cokule .

Na jednog mladića kidisaše u šumi , ali im on izmače na drvo i tu osta ravno pola dana , gotovo smrznut , uzalud dozivajući u gorskoj pustinji da mu neko priskoči u pomoć . Za to vreme vukovi su trčkarali oko drveta , zaskakali stablo i grizli koru . Mladić je počeo da gubi svest , da tone u slatki san , n sigurna bi se ili smrzao , uklešten me&dstroke;u rakljama , ili strovalio u čeljusti razbesnelog zverinja , da mu na um nije palo da skine odeću i baci je na zemlju . Vuci su sukno omirisali , rastrgli i tek onda otišli , a nesrećni mladić se go i bos dovukao u selo , strašno prestravljen , da su ga najveštije vidarke petnaest dana , ni živog ni mrtvog , zapajale .

I još na mnoge ljude su nasrtali , ali su ovi srećno prošli : umakavši na drvo , zapalivši vatru , ili ih rasterujući gvoz&dstroke;enim vilama , od kojih se , kao od noža , ne odvajahu .

Ali najveća nesreća koju ova napast nanese selu desi se pri kraju zime , kad je već sneg bio počeo da kopni i kad su se vukovi spremali da se povuku u planinu i da se kote i brinu o svojoj mladunčadi - kako im to priroda nalaže . U svom oproštaju do iduće zime , oni sa izvora ugrabiše najlepšu devojku sela , jedinicu seoskog gazde , čoveka kome su pripadali najbolji pašnjaci , voćnjaci i plavne njive . Pored izvora nesrećni otac na&dstroke;e samo prevrnuti krčag i stope ogromnog vuka koje su se gubile u ledenoj planini .

Od krvi ni traga .

Celo selo obuze žalost , a najviše njene najbliže : roditelje i rodbinu . Neizmerna žalost obuze seoske momke , pa čak i one čiju je ruku devojka odbijala . Taj doga&dstroke;aj dirnu srca i zavidnih devojaka .

Skupi se potera da se bar nešto , kosti ili pramen kose , na&dstroke;e od nesrećnice .

Ali od vukova ni traga ni glasa . Bila je udarila jugovina , sneg se topio , tragova nije bilo , a psi su se , opijeni mirisom prolećnog bilja , vrteli u krugu , ne raspoznajući vučji zadah .

Izgubismo svaku nadu da ćemo od najlepše seoske devojke išta , selu i njenima za pomen , naći .

Tužni otac joj na samom ulazu u groblje podiže lep spomenik , u čijoj blizini zasadi tri mlada bora .

Drugu zimu spremnije dočekasmo . Dobro ogradismo torove , nabavismo veće pse , kupismo - za par volova - jednu očuvanu karabinku . Manje smo imali štete , ali nam prokleta napast opet , u gluvo doba , kad se nismo nadali , znatno okrnji naše blago .

Posavetovasmo se i rešismo da treću zimu još spremnije dočekamo kako bismo jednom zasvagda istrebili vukove ili ih tako dobro udesili da će naše selo obilaziti kao ukleto mesto .

Posle prvih snegova , naš šumar donese vest koja nas , iako u nju nismo verovali , potpuno zbuni : njega su bili opkolili vukovi i on bi i pored svoje dvocevke verovatno nagrabusio da u blizini nije prolazila neka svadba pa se zverinje od vike snatova i jeke talambasa razbežalo . Šumar je tvrdio da je pored jednog ogromnog vuka video živu najlepšu devojku našeg sela , doduše malo nalik na vučicu , okruženu vučićima , verovatno svojim mladunčadima . Dobro se uverio da je to naša lepotica : iako je išla četvoronoške , ona je zadržala svoj pre&dstroke;ašnji , ljudski oblik .

- Još uvek je lena , najlepša od svih ! - reče šumar , dodavši da i vučići imaju glavu nalik na ljudsku .

Bunca , prestravljen , kazasmo .

Ubrzo se pokaza da šumar sve to nije ni sanjao ni izmislio . Sve je ukazivalo da se me&dstroke;u vukovima nalazi ljudska ruka i ljudska pamet : na torovima smo nalazili otvorene kapije , a gvož&dstroke;a odapeta i prazna . Jame su nam bile zatrpane i razotkrivene , a zatrovana jagnjad osvanjivala su pred našim pragovima oko kojih su crkavali naši psi .

Umalo da se zakrvimo me&dstroke;u sobom , sumnjajući da neko od nas , sulud , ometa istrebljenje napasti .

Ali kad oko torova primetismo poluvučje-polučovečje stope , poverovasmo šumarovoj priči . Poslednju sumnju u njenu istinitost odagnasmo kad ubismo jednog vučića : zaista , njegovo lice , sem velikih očnjaka , uopšte se nije razlikovalo od ljudskog , a prednje šape su bile nalik na naše ruke . Neko predloži da se vučić ne baci u jamu već da se zakopa na groblje , kao svako čeljade , u ionako prazan grob naše najlepše devojke .

Celo selo se uzbuni : skoči na nesrećnog bogataša , reče mu da je rodio vučicu a ne devojku . Stari čovek se branio koliko je mogao , koliko tužan toliko i srećan što mu je kći , lepotica i miljenica , još uvek živa . Čak se nadao da će je iz vučjeg čopora otrgnuti i ponovo vratiti u njeno pravo stado . Obećao je silno blago ko potamani vukove i dovede mu živu kćer .

Napast je bila opasnija od svake dosadašnje . Talambasi , udaranje u bakrače , prangije , vika - to više nije moglo uplašiti vukove . Ni oganj , ni žar . Prilazili su slobodno vatri , kao da su želeli da ogreju svoja ledena srca i promrzle šape .

Bojali su se jedino puške , noža manje . Naoružani , po svoj prilici , ljudskim znanjem koje im je podarila lepotica , izbegavali su sve zamke .

Uzalud smo organizovali potere . Prozebli i neispavani , vraćali smo se kućama , moleći svevišnjeg i sve &dstroke;avole da odagnaju zlo od nas . A noću smo , prestrašeni , slušali njihovo zavijanje , koje je ličilo na zloslutno naricanje , kao da je kraj sveta . Posle bogatih gozbi u našim torovima , vukovi su se , raspomamljeni , igrali na obližnjim bregovima , ispuštajući urlike koji su bili nalik na naše svatovske i slavske pesme .

Spasonosna misao pala je na um jednom siromašnom mladiću , koji je bio zaljubljen u najlepšu devojku sela , a koja ga je , biće zbog siromaštva , odbijala .

- Prerušiću se u vuka ! - reče .

Mi se mnogo ne obradovasmo , gotovo ube&dstroke;eni da napast nećemo od sela tako lako oterati .

Mladić navuče golemu vučju kožu , namaza se vučjim lojem i s dugim , oštrim nožem za pojasom krenu u planinu .

Po preklanim vukovima , koje smo iz dana u dan nalazili na puteljcima , oko lisnika i torova , videli smo da je mladić u svojoj zamisli uspeo i da je živ .

A jednog jutra naš junak se svečano pojavi u selu s otetom devojkom vučicom . Nesrećnicu odmah zatvori u štalu i reče berberinu da joj skine naraslu dlaku .

Pukoše puške , razleže se pesma , udari se u ciku i podvriskivanje , rakija zaklokota u grlima ... Celo selo , od mladog do starog , od muškog do ženskog , slavilo je pobedu nad krvoločnim nemanima .

Hrabrog mladića nonesosmo na ramenima i darivasmo od srca , po svojim mogućnostima : ko dukatom , ko ćilimom , ko košuljom , ko ubrusom , po pršutom , ko hlebom i solju . Najbogatije ga dariva devojčin otac : konjem belcem i sedlom srebrom okovanim . Starac je koliko bio srećan toliko i tužan : brinula ga je dalja sudbina njegove miljenice . I s pravom : jer kad se dobro podnapismo , zgrabismo motke i kamenje i krenusmo k štali da ubijemo seosku izro&dstroke;enicu , vučju položnicu .

Kod štalskih vrata ispred nas se ispreči hrabri mladić .

- Stanite ! Uzeću je za ženu ! - reče .

Njegove reči ne uzesmo ozbiljno , mislili smo da se , pripit , šali i krenusmo k bestidnici i odro&dstroke;enici . Iznenada , mladić zatrese glavom i iskezi zube prema nama : u isti mah primetismo da su mu prednjaci kao u vuka . On otvori štalska vrata , pusti devojku napolje i dugim , vučjim skokovima , zajedno s lepoticom , odjuri u planinu .

Mi zanemesmo , okamenjeni .

Oči dugo nisu mogle da nam se odvoje od velikim stopa , koje su se , poluvučje-polučovečje , gubile u snegu .

Mi ništa nismo imali da prodamo , bili smo goli siromasi , kao od majke ro&dstroke;eni , a u tamnom vilajetu se sve više trgovalo i pazarilo . Ova neočekivana delatnost , nova u odnosu na naše stare i uobičajene poslove , kao što su lov , obrada zemlje i uzgajivanje stoke , sve je više uzimala maha , tako da nam se činilo da je ceo svet pod kapom nebeskom jedno ogromno pazarište . U svih devet sela , preko cele godine nizali su se vašari i pana&dstroke;uri . Odjekivalo je i pod zemljom i pod nebom od vike i graje trgovaca , od dreke i rike stoke . Svi smo se pretvorili u oko i uho ne bismo li dokučili šta će se to skupo prodavati na velikoj pijaci . Malo je bilo onih koji su imali dobar trgovački njuh . Na pijaci se sve i svašta prodavalo , od igle do kuće , od buve do vola , od hleba do ljubavi , od soli do ljudske pameti .

Brat i ja smo životarili povučeno , daleko od seljaka , u gustoj šumi , u koju je i &dstroke;avolja i ljudska noga retko zalazila . Ali velikoj ljudskoj trgovini , praćenoj sjajem i raskošem , nismo mogli ni mi da odolimo . Blenuli smo , kao ovce u toru , u lepe žene , raskošne haljine , skupe nakite , dobre konje , ubojite puške , glasovite harmonike , ne mogavši svemu tome da se do mile volje nadivimo . S ljutim bolom smo uvi&dstroke;ali da se ljudi cene po onome što imaju da prodaju . A mi ništa nismo imali - osim šume koja nikom nije bila potrebna . Nas niko ni za šta nije uzimao . Dronjavi , skitničkog izgleda , bili smo poslednji ljudi na svetu . Gorko odbolovasmo i samu pomisao na nikada nećemo imati tako lepe žene , za kojima nas je obuzimala luda želja .

- Odoh u svet da naučim neki zanat - reče brat .

Čim je prešao visoku goru iznad sela , brat je susreo popa sa šiljatom bradicom , koji ga je pozvao da kod njega uči zanat .

Tri godine je brat kod suludog popa učio kako se peče rakija , kuju noževi , presušuju izvori , zaustavljaju vodenice , namamljuju gradonosni oblaci , zatrpavaju bunari , prevrću natovarena kola sa senom , isprežu volovi iz jarma ... Za te tri godine brat je živeo u napuštenim bunarima , na bunjištima , ispod starih mostova , u vodenicama i polusrušenim kućama , pretvarajući se , po nauku svog gazde sa šiljatom bradicom , u vuka , magarca , jarca , kopca , vrapca , miša , mačku , psa - kako mu je već trebalo .

- Da li si šta izučio ? - upita ga pop .

- Ništa ! - reče brat .

- Takav mi šegrt ne treba ! - reče pop i otera brata .

Brat je bio presrećan što se oslobodio suludog popa . Čim je došao u našu šumu , on mi reče :

- Spremaj se , moj brate ! Polazimo na pijacu !

Uz put mi brat ispriča šta mu se sve desilo za tri godine u dalekom i belom svetu .

- Slagao sam popa da nisam ništa izučio . Znam sve njegove majstorije ! - reče brat i objasni mi da će se on u blizini pijace pretvoriti u belog konja , dotad nevi&dstroke;enog u devet sela ; ja ću belca prodati za skupe pare , ali kupcu nikako neću smeti da dam ular . Čim se vratim u selo , udariću tri puta ularom o zemlju i uzviknuti " &dstroke;ula , &dstroke;ula " , i brat će se , u istom trenutku , stvoriti živ i zdrav .

Uradih kako kaza . Sve se zbi po njegovim rečima . Belca prodadoh za dobre pare , ular kupcu ne dadoh , kad se kući vratih , udarih tri puta o zemlju i viknuh " &dstroke;ula , &dstroke;ula " , brat se preda mnom stvori , kao da iz zemlje izniče , onakav kakav je i bio .

Išli smo od vašara do vašara . Brat se čas pretvarao u konja , čas u vola , čas u bogatu šatru , čas u kravu . Tako je radio kako nam trgovci ne bi ušli u trag . A i pop , njegov gazda , proganjao nas je kao strvine : pretvarao se u kosača , ciglara , šumara i sve pazario , ali je nestajao bez traga i glasa čim bih udario ularom o zemlju .

Trgovina me je silno zabavljala . Slatko sam se smejao ljudima kojima je belac zapadao za oko , pa su mu čitave sate zagledali kopita , zube , oči - trudeći se da snize visoku cenu . Udešavao sam da konja prodam lopovima i derikožama , uzdržavajući se da ne puknem od smeha pri pomisli na izraze njihovih lica kad im kupovina bude iščezla iz ruku kao magla .

Tako grdne pare zarismo . Postadosmo i mi ljudi . Život nam se , kurva , široko osmehnu . Stekosmo dobra , bolja od boljih : imanje , konje , puške , prijatelje . Brat i ženu , mladu i lepu .

U devet sela pronese se glas o čudnom prodavcu i njegovim konjima , volovima i kravama , koji , kad ih kupac povede u štalu , iznenada nestaju , kao da u zemlju propadnu . Kad se ču da se to dešava bogatijima i varalicama , sirotinja se silno obradova .

Inak smo morali da budemo obazriviji i da idemo u mesta gde nas ljudi nisu poznavali .

Kad nam neprekidno bežanje i zametanje traga dosadi , brat smisli da se pretvori u mečku . Išli smo od vašara do vašara , ja sam udarao u doboš , a brat je igrao . Više nismo morali da se bojimo prevarenih trgovaca .

Posao je dobro cvetao . Brat je bio nečuvena , dotad nevi&dstroke;ena mečka : iako trom i težak , kao svi medvedi , mogao je da oponaša mnoge ljudske pokrete i radnje : da upali vatru , da iseče drva , da kopa , puca , jaše konja , da se rve ... Mogao je da pokaže kako se obleže žena , što je svetinu naveliko uveseljavalo . Vrhunac njegove veštine bio je u tome kad je skidao svoj ular , stavljao ga ljudima na vrat , uzimao doboš i terao da oni izigravaju mečku .

Bili smo se svuda pročuli , koliko po pametnoj i dotad nevi&dstroke;enoj mečki toliko no mečkaru koji je na njoj nebrojene pare zara&dstroke;ivao . Bio je to , bez sumnje , najplaćeniji posao na pijaci našeg vilajeta . Mečkama poraste cena , ali takve , kao što je bio moj brat , nije bilo .

Život nam se izmeni . Stalno smo bili u poslu , na putu od vašara do vašara . Ljudi se brzo zasite , pa smo morali da izmišljamo nove veštine i smicalice , a sve nas je to stajalo ogromnog truda i napora . Bili smo umorni i iscrpeni .

Žena mog brata reče da u snu skačemo i vičemo " ajde , meco , de , de , zaigraj nam malo , de , de " . Grdno se ljutila na mog brata : kroz kišu suza govorila je da joj ne poklanja toliko ljubavi koliko on od nje traži , i da joj se čini da sve više ima posla s pravom mečkom .

- Zanoveta , kao sve žene . Mnogo sam je razmazio ! - reče brat i dobro izudara ženu .

Batine ne pomogoše . Posle nekoliko dana , zatekosmo je na gomili s nekim balavanderom . Brat je dobro udesi i otera od kuće .

Taj doga&dstroke;aj obadvojicu uzdrma od glave do pete , brata mnogo više . Možda je žena bila u pravu ? Sve smo umorniji i sve zasićeniji ljudske trgovine , u kojoj , izgleda , na kraju niko ništa ne dobija .

Odlučismo da odemo na još jedan , vi&dstroke;eniji vašar , pa da se posle manemo tog &dstroke;avoljeg zanata i vratimo u šumu , da u njoj , malom božjem raju , uživamo plodove naše trgovine .

Ne dade nam se , mojom krivicom . Bio sam zaboravno na suludog popa . Nesmotreno sam jednom čoveku pružio ular , da pridrži mečku dok natovarim doboš na le&dstroke;a . Taj čovek ugrabi priliku da skine ular i izgubi se u svetini . Bio je to niko drugi no lukavi pop . Ne pomože ni moja vika ni jurnjava - on naprosto propade u zemlju .

Više nisam imao čime da udarim o ledinu i tako brata vratim u njegov pravi , čovečiji oblik .

Povedoh ga kući .

Brat živi sa mnom : seda za sto kad obedujem , loži vatru , donosi vodu , mumlanjem se raspituje šta ima novo u svetu , opija se . Obraduje se kad mu katkad dovedem neku vašarsku ženu .

Izgleda da se brat pomirio sa sudbinom . Koliko mogu da razumem , teši se što je bio najčuvenija mečka našeg tamnog vilajeta .

Ja i dalje , nadajući se da ću pronaći ukradeni ular , idem za poslom po vašarima . Iz dana u dan sve je teže trgovati . Sve više traćim vremena a sve manje dobijam .

O njemu je najpre stigao glas . Zna se ko ga je prvi i proneo . Ujak , harmonikaš , belosvetska skitnica i protuva . Potom je stigla i pesma . Zna se ko je i nju proneo . Opet ujak , pevač koji se hvalio da samo vilu Jezerkinju nije mogao glasom da nadmaši .

A pesma je govorila : da jaše belog konja sa zvezdom na čelu , da vodi divizije preko snežnih planina i mutnih reka , da danju i noću ne da mira Nemcima i našim izdajnicima , dok ga u snovima , u mesečnim noćima , čežnjivo čekaju devojke , neljubljenih a mirišljavih prsa , nemršenih a raspletenih kosa .

" Teče mutni Lim , nosi ranjenike , a kapetan Vuk vodi odmetnike . "

Da , baš tako ! Bili su to početni stihovi . S vremenom su se nizali novi , kraja im nije bilo .

Po pesmi se znalo da je živ . I da je nas negde iza devet gora i preko devet reka , čas na obroncima iznad naše varoši . Iskrsavao je na mestima gde mu se niko nije nadao . Kao &dstroke;avo !

- Tanva se junačina samo u ovom kršu ra&dstroke;a ! - govorili su starci .

Dečurlija se žestoko prepirala ko će - u igri dve vojske - biti kapetan Vuk . Mnogo je krvavih glava zara&dstroke;eno pre nego što bi igra i počela .

Devojke su sanjale i priželkivale da im Vuk bude momak , dragi . Brižljivo su dopunjavale spremu i pripremale svatovske darove .

Ludi Mijo je u kafanama i na ulicama pevao pesme o slavnom komandantu , mitraljescu , bombašu , o onom koga zrno nije htelo , što je u četnicima izazivalo golemi bes da su čak , na svoju veliku sramotu , pucali na bespomoćnog ludaka .

Ali njega , Vuka , niko nije znao . Niko nije mogao da se priseti kako izgleda . Niko mu nije znao ni majku , ni oca niti bilo koga drugog od roda i poroda : pak ni žandarmerija , kod koje se većina sirotinje besplatno islikala , a ni naš jedini fotograf , koji je ovekovečio sve značajnije ličnosti varoši .

Jedno je bilo izvesno : u naš kraj je odnekud došao , a radio je kod opančara Muja , kao običan pomoćnik . Ko je mogao da ga upamti večito nagnutog nad cipelama u mračnom podrumu ? Da li besposličari i skitnice , s kojima se jedino i retko družio , a koje je rat i život razvejao na sve strane ? Ko se ikad popeo na opančarev tavan , gde je došljak , na nekim prnjama , spavao ?

Jedini koji ga je dobro znao , opančar Mujo , umro je još na početku rata .

I kao što je u takvim prilikama bivalo , o nepoznatom junaku su se isplele brojne i razne priče , od kojih je mnoge započinjao i smišljao ujak , danas jedne , sutra druge , kako su mu već bile zgodne za njegova čuvena predavanja iz života i fantastike .

Po jednoj priči , Vuk je bio visok i naočit muškarac koji je deset godina trunuo u tamnicama samo zato što je bogatašima kresao u oči živu istinu . Taj krupni muškarac s ogromnim stopalima ( nosio je obuću broj četrdeset devet ) izučio je obućarski zanat da bi sam sebi , po meri , mogao da pravi cipele , ali je i za druge poslove imao zlatne ruke : umeo je da šije , popravlja bicikle , moleriše , pravi stolariju . Vuk se često zapijao u staničnom bifeu : nije voleo gospodska pića , pio je samo rakiju , i to brlju , mezeteći isključivo beli , kiseo sir . Ženske nije jurio , kao da je bio kalu&dstroke;er isposnik .

Po drugoj priči , naš čuveni zemljak je bio mršav , sama koža i kost , s dečjim nasmejanim licem , koje su mu unakazili žandarmi . On nije bio obućar , završio je tri fakulteta ( pravni , tehnički i medicinski ) , znao je da govori pet jezika i nije bilo toga ko bi se s njim ravnao o pameti i znanju . Otac mu je bio truli bogataš , ležao je na suvom zlatu , imao je tri fabrike , ali ga je Vuk prezreo i napustio onda kad mu je ovaj zabranio da se oženi nekom siromašnom devojkom . Vuk je voleo lepo da se nosi ( menjao je odela i košulje svaka tri sata ) i bio je poznat kao veliki majstor u kartama : na pokeru je mnogim bogatašima digao silne pare , koje je sve razdelio sirotinji .

Ujak je tvrdio da lično poznaje Vuka . Ko bi ako ne on ! Čuveni svirač , a uz to kasapin , ribolovac , kolekcionar , pronalazač , tragalac za zakopanim blagom , potajni hroničar naše varoši , i šta sve još nije bio u svom dugom i burnom životu ! Nema tih vrata u našem kraju koja se pred ujakovom harmonikom i pesmom nisu otvarala !

Ujak je tvrdio da poznaje Vuka bolje od svih drugih . Koliko mu je samo puta svirao dok je ovaj davao oduška svom golemom jedu i besu ; jašta , svirao je sve crvene , radničke pesme !

Čim su se malo bolje upoznali , Vuk je sviraču poklonio cokule s debelim potkovanim &dstroke;onom , svojom rukom napravljene . Te cokule , retko kad zašnirane i očišćene , ujak je već godinama nosio i leti i zimi , najavljujući svaki svoj izlazak iz kuće oštrom lupom metalnih potkovica , koja se čula i u najudaljenijim delovima varoši , tako da je svako mogao da približno odredi gde se svirač kreće , iz koje u koju kafanu prelazi .

- To su prave cipele ! Već petnaeset godina me služe , a samo sam jednom morao da promenim potkovice ! - govorio je ujak za svoju obuću , od koje se , izgleda , nije odvajao i kad je spavao .

Po ujakovoj priči , u koju čak nije verovao ni ludi Mijo , jedne noći pripiti Vuk je , teturajući se pustom ulicom , širom otvorio sviraču svoju dušu .

- Odlično sviraš i pevaš ! Zaslužio si da te upoznam s jednom mojom dobrom prijateljicom . Ona zaista mora da vidi najvećeg harmonikaša svih vremena - rekao je Vuk i pucketnuo prstima tri puta .

U tili čas su se stvorila dva krilata belca koja su zapanjenog ujaka i nasmejanog opančara odnela u neku planinu . Ujak bi rekao da nije u jednu od naših , jer mu se čini da tu nikad nije nijedne kićene svatove , pa ni &dstroke;avolje , dočekivao i ispraćao . Konji su bili brži od svake ptice i svakog aviona . Pripiti ujak se grčevito držao za grivu , plašeći se da pogleda u ambise i urvine iznad kojih su preletali . Harmonikaš se u životu sto i jedanput kleo da će da ostavi piće , i sad je , na samu pomisao da može vrlo lako da s konja sklizne u duboku provaliju , gde bi od njega čitavog verovatno našli samo šešir i cokule , bio bliži nego ikad da ispuni obećanje .

Na obali jezera dočekala ih je krupna devojka , s bujnom kosom koja joj se prosinala no golim plećima . Devojka je kvasila noge u jezeru .

- Stonala su mi u plikovima ! Uvek mi napraviš tesne cipele ! - rekla je devojka ne obazirući se na ujaka .

- Sama si tražila da ti takve napravim , posestrimo Jezerkinjo ! - promucao je Vuk .

- Eh , ta prokleta moda ! Prave se sve manje i uže cipele , kao da je svet pun Pepeljuga ! A šta ćemo mi , koji smo od malih nogu hodali bosi , pa su nam se stopala raskrupnjala kao lopate ! - rekla je vila Jezerkinja i , pogledavši ujaka od glave do pete , strogo upitala :

- Koga mi to dovodiš , Vuče ?

Ujaku su se tresla kolena . Harmonika na le&dstroke;ima mu je sama od sebe jeknula .

- Svog dobrog prijatelja . Čuvenog svirača ! - rekao je Vuk .

- Pesma nikome ne može zlo da nanese ! - omekšala je vila .

Ujak se u poslednjem trenutku povratio sebi .

- Pripremaj se , Vuče - nastavila je vila hladeći otekle noge - dolazi čas kad svet treba čistiti od pogani . Svakojaka r&dstroke;a je pritisla zemlju !

- Godinama na to čekam ! - uskliknuo je Vuk .

- Obaviću te velom pravde , da ti ni zrno ni nož ništa ne mogu . Ali čuvaj se da oštrice tvog mača ne otupe i mišica ti ne malakše . Pogan i r&dstroke;a su kao korov : pleviš ga a on opet izrasta ! Najgore je kad se čoveku uvuče pod kožu , iznutra - rekla je vila Jezerkinja , obavivši opančara belim velom .

- Hvala ti , Jezerkinjo ! - promucao je Vuk .

U istom času vila je nestala , a preko gora i reka dva krilata belca nosila su Vuka i ujaka prema našoj varoši .

He , he ! - smeškao se ujak . - Nema tog kuršuma koji će doći glave Vuku !

Da Vuk konačno dolazi , znalo se po onima koji su lizali čizme Nemcima : tri dana pre kapetanovog ulaska u varoš , pobegli su glavom bez obzira , osloba&dstroke;ajući se na svakom koraku opljačkanih stvari . Na dan kad se očekivalo da Vuk stigne , cela varoš još u zoru ustade i sjati se kod mosta .

Napred , odabrane devojčice i dečaci . Oni treba da proslavljenom junaku prinesu so , hleb i čašu vina . Sve se to nalazi na stolu , prekrivenom belim čaršavom . Iza mališana su ugledni meštani ; me&dstroke;u njima ima i onih kojima prsti baš nisu čisti , pa su došli da se odmah dodvore novoj vlasti ; oni se oblizuju oko grupe ilegalaca , radnika i besposličara , koje još do juče nisu hteli pošteno da pozdrave . Iza : žene i devojke , u stajaćoj nošnji , sa cvećem u rukama . Skroz pozadi , dečurlija : opet krvavi nosevi , sada je svima stalo da u igri budu kapetan Vuk . Uzalud ih stariji opominju da se ostave igre , kao što uzalud mole ludog Mija da prestane da krešti na vrane na obližnjim topolama : zašto sad ne bi pevao pesmu o kapetanu Vuku ?

Ah , da ! Zaboravio sam ujaka . On je u prvim redovima , kod dečaka i devojčica . U crnom odelu , za ovu priliku brižljivo ispeglanom i očišćenom ( rupicu od cigarete na desnoj nogavici , odmah do džepa , prekrio je rukom ) . Cokule su mu očišćene , ali je stigao samo levu da zašnira . Otkopčana harmonika mu je na dohvatu ruke .

Oko podne pojavi se kolona . Napred , na belcu , krupan partizan , brkajlija , s mašinkom na prsima . Konj besan . Ispod kopita bije vatra .

Žene bacaju cveće .

Brkajlija zaustavlja belca . Gazde dodvorači lete k uzengiji . Brkajlija sjahuje . Ujak ošine po harmonici .

- Sija mesec mlad , idu tople noći , Vuče kapetane , kada ćeš nam doći ...

Jedan dečak prinosi poslužavnik . Brkajlija briše znoj s lica , uzima čašu s vinom i ispija je nanadušak .

Pošteno sam bio ožedneo ! - kaže brkajlija .

- Druže Vuče , druže kapetane ... - obraća mu se u stavu mirno jedan ilegalac .

- Neka more ! Vuk je tamo ! - kaže brkajlija i pokaže rukom na volujska kola natovarena džakovima brašna , s kojih upravo iskače omanji partizan trljajući oči .

- Baš sam se dobro ispavao ! - kaže omanji partizan dugo zevajući i protežući se .

Ujak zanemeo . Da se brkajlija ne šali ? upitao se svirač . Zar je to naš Vuk ! ? Taj srednjovečni čovek , ovlaš izbrijana , četvrtasta lica , kao iz kamena isklesana ! ? Taj partizančić krivih , kratkih nogu , sa zgrčenom , ukočenom levom rukom ! ? Pa ta uniforma : brašnjava i prevelika ! Pantalone mu lete oko struka , bluza do kolena , kapa pala na uši ! Čizme izlizanih potpetica , prašnjave !

Da se brkajlija ne šali ? još jednom se upitao ujak , a onda se setio da se partizani , bar u tim stvarima , ne šale . A i po tome što je omanji partizan od oružja nosio samo revolver a na le&dstroke;ima kožnu torbu , nije bilo sumnje da je to neki glavni , da je to niko drugi do naš nadaleko čuveni kapetan Vuk .

Ujak ponovo i još žešće raspali po harmonici . Vuk pomilova jednu devojčicu , so , hleb i vino i ne pogleda , ujaku mahnu rukom ( kao da je hteo da kaže : prestani s tim , ne izvodi cirkus ! ) , srdačno se rukova s ilegalcima , oštrim pogledom prikova na pola koraka neke gazde trbonje koji htedoše da mu pri&dstroke;u ruci ( " u tom trenutku jabučica mu je zaigrala " , isticao je tu pojedinost ujak ) , i brzim koracima pro&dstroke;e pored devojaka , čisto zbunjen i posti&dstroke;en , kao da mu nije bilo jasno zašto su se u tolikom broju i tako svečano obučene tu skupile . Nešto je rekao ludom Miji , ali niko nije čuo šta , osim ujaka . Ako je verovati ujaku , Vuk je rekao : - Popni se na topolu ! Vidiš da te ne čuju .

Svi su bili posramljeni i besni . Naročito ujak . Kasnije , mnogo kasnije , govorio je da tako nešto nije doživeo u svojoj čuvenoj i slavnoj sviračkoj karijeri . Nije bilo toga , od poslanika do obične barabe , koji nije odao počast njegovoj harmonici !

A da ne govorimo kako su se osećale gazde trbonje . Tek devojke ! Tolko cveće , po rosi pre sunca , brano ! Pa bluze i suknje , nenošene i ljubomorno čuvane u sanducima za ovaj dan !

Me&dstroke;utim , svi se potrudiše da brzo sakriju zaprepašćenje . Vlast je vlast ! Namrgo&dstroke;ena lica se razvukoše u osmeh .

Jedni će : To je junak , jašta ! Jeste da je mali , ali je lep . Otresit , tvrd , kao stanac-kamen !

Drugi : Stalo je njemu da pozdravlja ! Umoran čovek . Nije lako preći tolike planine i reke !

Treći : Neće on svakom da pruži ruke . Tek tako ! Njegove ruke su čiste . Ruke pravde !

Tako se završio doček našeg čuvenog , proslavljenog junaka - kapetana Vuka .

Vreme je teklo i , kao i uvek , na nepredvidljiv način plelo hroniku o našoj varoši , a u njoj i sudbinu kapetana Vuka .

Naišle su mirnije godine . Naša varoš se obnavljala i rasla . Nikle su fabrike , mostovi , višespratnice . U našoj planini počelo je probijanje tunela koji bi varoš najkraćim putem povezao s morem . Tako vreme izbacilo je i nove junake - kako to sve do slova piše u luksuzno opremljenim hronikama naše varoši . Me&dstroke;u novim junacima nije bio kavetan Vuk , ili se bar nije trudio da bude .

- Ne mora mnogo da žali ! Današnji junaci nisu ni do kolena onima iz rata . Vuk se jednom pokazao , i to na pravom mestu ! - govorio je pametni , prepametni ujak .

Kapetan Vuk je desetak godina bio direktor fabrike obuće , a onda je iznenada napustio posao , zatražio penziju i povukao se u miran život . Biće da mu se ranjena ruka sve više sušila i kočila .

Kapetan Vuk je retko vi&dstroke;an , obično na reci , s udicom , što dalje od drugih pecača . ( " Za pecanje nije potrebno nikakvo društvo " , objašnjavao je ujak , poznati ribolovac naše varoši . ) Vuk je čeprkao nešto i u bašti , koliko je mogao , uz pomoć one leve , skvrčene ruke .

Naš proslavljeni junak je još uvek pravio cokule s debelim potkovanim &dstroke;onom . Godišnje je pravio jedne , ne više , jer je za dobre cokule , kao za one koje ujak već trideset godina nije skidao s nogu , trebalo toliko vremena , pogotovu što Vuku jedna ruka nije bila zdrava . Ujak je nekoliko pari tih cokula odneo na pijacu i odmah ih skupo rasprodao , ali nikako nije mogao da se načudi zašto ih kupci , kad su tako čvrsto napravljene , ne nose nego ih čuvaju na vidnom mestu u kući , kao zlata vredne predmete .

Kapetan je katkad vi&dstroke;an i u staničnom bifeu kako s radnicima i besposličarima ispija bokal obične rakije , brlje , i mezeti kiseo sir .

Da , zaboravio sam ! Kapetan Vuk je uvek prisustvovao proslavi osnivanja partizanskog odreda čiji je prvi komandant bio .

Pesma o njemu je i dalje živela .

- Ona će večito da živi . Više je vole mladi nego stari - govorio je ujak . - Jedino tu pesmu badava pevam . Gde bih mogao na drugaru , na njegovim krvavim ranama , da mlatim pare ! ? Inače , da sam hteo , da nisam imao srca , tri bih kuće dosad imao .

Ujaku , velikom maštaru naše varoši , ne treba mnogo verovati ; ali je jedno znano : ujak je pesmu često pevao i nije imao ni jednu a kamoli tri kuće . Sasvim je druga priča što je on u svom životu , kako je sam izračunao , popio rakije koliko naš vodovod izbaci vode za dan i noć , i da je rakija koštala kao voda , svirač bi imao bar temelj od kuće .

A onda iznenada , kao da je udario grom iz vedra neba ( ujak je voleo da tako počne priču ) , opet stade da se govori o kapetanu Vuku .

Bila proslava Vukove brigade . Posle zbora i smotre , stari borci i drugari seli da se počaste i porazgovaraju . U neko doba , kad ih je sve piće dobro uhvatilo , povede se razgovor o ratu , o danima kad im je bilo najteže , kad su pravili čuda od junaštva . Uglavnom se priča o kapetanu Vuku : kako je s bombom skakao na tenk , kako se goloruk hvatao s dvojicom Italijana , kako je u jednoj kafani sam razoružao dvadesetak ustaša .

Vuk ćuti . Pije rakiju . Lice mrko , kameno .

Priča se i o drugima . Neki pričaju i svoje doživljaje . Tu je i izvesni Laza , debeljuca , u crnom odelu , bela košulja , kravata . Laza je neki faktor u opštini . Inače , u partizane je otišao pri kraju rata , kad su Vukove čete već bile na obroncima naših planina . Borački staž ima od četrdeset druge : tobožo radio u ilegali , dobio izjavu dvaju svedoka . ( " Sve ću takve da opišem u svojoj hronici " , govorio je ujak , koji je već godinama najavljivao tu svoju knjigu . " Ne mora da bude u kožnom povezu , neka bude na toaletnom napiru , ali tako mi harmonike ako je ne štampam . " ) Laza je dobro cugnuo , lice mu sjakti kao uštipak . Sedi do Vuka , pritiska ga trbušinom , grli . Mlatara rukama , prekida druge , hoće da ispriča neki svoj podvig .

Vuk namrgo&dstroke;en . Jabučica mu igra . ( " Samo što ne iskoči iz grla " , isticao je ujak taj detalj . )

Laza nadjača sve . Priča kako je on negde potprašio dvadesetak Nemaca : ošinuo mašinkom , a ovi sve petama u le&dstroke;a !

Razmlatarao se Laza rukama , pao u vatru , pokazuje kako su Nemci bežali - kad mu kapetan Vuk pljusnu čašu vina u lice .

- &Dstroke;ubre jedno lažljivo ! - rekao je Vuk , ako je verovati ujaku , koji se ponekad zaboravi pa misli da je kapetan još kazao : - Taj Nemce nije ni video . Bio je u štabu , kao pisar .

Stvorila se gužva . Lazu nekako odmakli od Vuka .

Tu se izme&dstroke;u Vuka i debeljuškastog hvalisavca nije završilo . Laza podigao tužbu protiv proslavljenog kapetana . Ne može ovaj tako njega da vre&dstroke;a : on ima potvrdu da je borac od četrdeset druge !

Vuk se razbesneo : zar on mene da tuži ? zar da se meni sudi ? i ko da mi sudi ?

Spor su izgladili ljudi iz Komiteta i stari kapetanovi drugovi : smirili su Vuka , šta se tu može , nije se svako podjednako borio u ratu , Lazu nagovorili da novuče tužbu , što je ovaj - kako veli ujak , veliki psiholog naše varoši - jedva dočekao .

- Da vidim ja toga ko bi dobio parnicu protiv Vuka ! - smeškao se ujak .

Malo potom , povodom početka izgradnje pogona jedne velike fabrike iz drugog mesta , Vuka pozvali u plavu salu planinskog hotela . Privatna večera , mali broj zvanica . Njih šest , ne računajući ujaka , starog veseljaka , bez kojeg takve sedeljke nisu mogle da pro&dstroke;u . Dva rukovodioca te fabrike iz drugog mesta , dve devojke ( njihove prijateljice , sekretarice , šta li ? - to ni ujaku nije bilo jasno ) , jedan naš direktor i Vuk .

Došljaci su se iskreno obradovali susretu s Vukom , kako muškarci tako i devojke . Za kapetana su bili čuli i u svom gradu . Sto puta su pevali pesmu o njemu . Za sve njih ovo je veliki trenutak : najbolje vino koje hotel ima ( " po bocama paučina i prašina debela kao prst " , oblizivao se ujak , stari sladokusac ) služiće se te večeri , a na trpezu biće iznesena retka divljač , posebno za tu priliku pripremljena .

Vuk je , kao i obično , na sve njihove reči ostao hladan : stanac-kamen .

Biće da su božju kišu popili kad su rukovodioci iz drugog grada počeli da lome sve živo : tanjire , čaše , velika ogledala na zidu . Lomile su i devojke , lomio i naš direktor . Sve uz ciku i vrisku . ( " Praštalo je kao na svadbi " , voleo je ujak ovakva pore&dstroke;enja . ) Samo Vuk nije lomio . Onda su rukovodioci počeli da polivaju vinom prijateljice . Devojke su skinule bluze . Rukovodioci su praznili bocu za bocom . ( " A svaka kapljica mu vredi zlata . Došlo mi da ga ližem s poda " , žalio se ujak . ) Tad je Vuk zgrabio sifon i raspalio prvog do sebe . ( " Znao sam da će biti rusvaja čim sam video kako kapetanu igra jabučica " , pričao je ujak . ) Ovaj je nao . I drugog bi sredio da se nisu umešale devojke . ( " Eh , pa se treba tući za ženske ! " stalno je komentarisao ujak . ) Skočile su na našeg junaka te je i on dobio nekoliko boca po glavi .

Ujak nikad nije priznao da je priskočio u pomoć kapetanu ( zar je Vuku potrebna pomoć ? ) , a zna se da ga je izvukao iz plave sale i nestao s njim u mrkloj planini . Muke je svirač imao s kapetanom . Ovaj je uporno hteo da se vrati u hotel , stalno ponavljajući ( ako je verovati ujaku ) :

- Uh , nakotilo se gamadi !

Rukovodioci fabrike su brže-bolje pobegli iz naše varoši . Vuk je hteo za njima . Smirili su ga stari drugovi i ljudi iz Komiteta . Nije lepo što su se drugovi iz fabrike tako nonašali , ali šta se tu može : lumpovali su za svoje pare , devojke nisu maloletne , nije naše da ispitujemo da li su im ljubavnice ili u nekom drugom srodstvu , pogotovu što nisu iz našeg kraja . Nešto drugo da se preduzme , moglo bi da se na gore okrene : s mukom smo se izborili da se baš u našem gradu izgradi pogon njihove fabrike . Važniji je pogon od jedne kurvarske pijanke . Neka sve ide na njihov obraz i na njihovu dušu !

Opet priče o Vuku .

Jedne : Mnogo pije . A i ostareo je ! Malo mu je bilo da se u ratu bori za pravdu !

Druge ( najbrojnije ) : Alal mu vera ! Tako i treba ! Rodila majka junaka ! Eh , da je još takvih !

Ujak je , kao što se i očekivalo , tvrdio da zna zašto se Vuk tako ponaša . Jednom , kad su se , dobro nakresani , vraćali kućama , ujak se setio vile Jezerkinje i upitao kapetana kako mu je prijateljica . Ovaj se lupio rukom po čelu ( ujak je u priči voleo ovakve obrte ) i rekao :

- Teško sam &dstroke;ubre ! Odavno je nisam posetio .

U prvoj prodavnici Vuk je kupio za vilu skromne darove : veliku bombonjeru , kilo šećera u kockama i dvesta grama kafe . Kapetan je pucketnuo prstima i u tili čas su se stvorila dva krilata belca , koja su ujaka i Vuka ponela preko visokih gora .

Bila je sedela na jednom panju kraj jezera i iz raspletene kose trebila lišće i grančice . Kad je ugledala Vuka i ujaka , ona se strašno razbesnela ( " munje su sevale iz njenih očiju , zemlja se tresla , nebo pucalo " ) . Ujak se odmah rastreznio , a Vuk se nije usudio da joj ponudi spremljene darove .

- Otupeo je tvoj mač i malaksale su tvoje mišice , Vuče ! Šta će ti veo pravde kojim sam te obavila ? Da ti nije pretežak , jadni moj Vuče ? - rekla je vila .

Vuk je zamucao , ali ga je Jezerkinja odmah presekla :

- Navratiću u varoš da skratim kosu . Nemam više vremena da vodim brigu o njoj , a i staromodna sam ovako s pletenicama ! - dodala je vila i dala im znak da se udalje .

Po povratku u varoš , ujakov prijatelj se grdno rastužio . ( " Nikad ga takvog nisam video " , pričao je ujak . ) Bio je toliko tužan , da je svirača nagovorio da se vrate u stanični bife u kom su iznena&dstroke;enoj kuvarici poklonili bombonjeru , šećer i kafu . ( " Da se nismo vratili , kapetan bi se na licu mesta ubio " , pravdao se ujak , stara ispičutura . )

Iako su ljudi iz Komiteta odvratili Vuka da ne goni rukovodioce fabrike iz drugog grada , ovaj se nije potpuno smirio . Još više je počeo da pije .

Tih dana Vuk je otkrio ujaku da više ne može da spava : san mu već noćima nije dolazio na oči . Vuk je posetio lekare i ovi su mu , što su obazrivije mogli , rekli da za njegovu bolest leka , verovatno , nema : čitav splet živaca , koji mu je u ratu bio oštećen , s vremenom je potpuno uništen , a taj baš splet imao je bitne veze sa snom . Možda bi vredelo - dodali su lekari - da se pokuša s lečenjem u poznatim svetskim centrima . Kapetan nije imao volje da se potuca po bolnicama u dalekom svetu , a nije se mnogo ni žalio na svoje novo stanje .

Stalno budan , s jednim životom više - kako je govorio ujak , kapetan se našao na muci čime da ispuni noći i dane koji se za njega , osim svetlosti i mraka , ni po čemu nisu razlikovali i koji su se spajali u beskrajno i jednolično vreme bez sna . Vuk je i dalje pravio cokule s debelim potkovanim &dstroke;onom , koje je ujak već unapred , za trideset godina , bio rasprodao , a kad bi mu dosadilo da sedi nad obućarskim nakovnjem , pojavljivao se u varoši u ratnoj uniformi i krstario iz ulice u ulicu , pažljivo nadgledajući da li je sve na svom mestu i da li je sve po propisu doterano i ure&dstroke;eno . Kapetan se strašno ljutio kad je otkrivao da su kafanski nužnici prljavi i zapušteni , da se po ulicama vuče &dstroke;ubre , da su mnoge ulične svetiljke razbijene , da su neki saobraćajni znakovi uništeni . Preteći ratnim pištoljem , koji je počeo da nosi , Vuk je znao da natera &dstroke;ubretare da pažljivo počiste ulice i putare da postave nove saobraćajne znake , a kelnere da zamene prljave i pocepane stolnjake i operu prašnjava i upljuvana prozorska stakla . Poneki put , stari kapetan bi i sam zasukao rukave i prihvatao se raznih poslova : zalivao cveće u parku , postavljao table s natpisom " Ne gazi travu " , zamenjivao pregorele sijalice , popravljao naprsle slavine na varoškim česmama ...

Kapetanova nesanica nije teško padala ujaku . Nemirni svirač , koji se kleo da pre nego što umre mora da proživi najmanje sto običnih varoških života , zavideo je svom prijatelju što ovaj više ne mora da spava . Šta je sve želeo ujak u životu da uradi a nije stigao samo zato što je kao smrtan čovek morao da spava ! ? Koliko je samo puta zažalio što mu je ljubav s nekom ženom , ili žestoka pijanstva , u trenucima kad mu je bilo najlepše , podmuklo prekidao san ! ? Stalno biti u pokretu , svaki delić svog tela neposredno uključiti u život varoši i sveta , ne dozvoliti da ni trenutak ne budeš mrtva , beživotna stvar , ne razlikovati dan od noći , ni život od smrti - za tim je iz sveg srca čeznuo ujak , a to kao slabašno biće koje je moralo da spava , dnevno bar četiri sata , nije mogao ni približno da ostvari .

Čuveni harmonikaš je smatrao da njegov prijatelj taj drugi život ne živi na najbolji način , da se i suviše zamara pazeći da sve u varoši bude na svom mestu i da bi bilo mnogo bolje da se više druži s njim , ujakom , pa da obojica udare u teško veselje i kažu , u pesmu i svirku , ali sve to on nije smeo da u kaže hladnom i strogom kapetanu , kome je jabučica u grlu sve nervoznije igrala .

Kad je Vuk , pojavljujući se u uniformi i teškim cokulama sopstvene izrade , počeo da nosi ratni pištolj , svi su osetili da to vodi nekom zlu . Ali ko je Vuku mogao da oduzme pištolj , još ratni ?

- Voleo bih da vidim onog koji bi to uradio ! - govorio je ujak .

Zlo se zbilo , ubrzo . Ne u našoj kafani , već malo podalje , u nekom zabačenom selu . Što je najgore , tu se nije desio ni ujak . Bio je , ukoliko mu se može verovati , na nekoj svadbi . ( " Kad svirača posao vuče na sve strane " , vajkao se ujak . )

Kako je Vuk stigao u zabačeno , planinsko selo , teško je znati . Znalo se samo da se tri dana pre toga nije treznio po drumskim i seoskim prčvarnicama . Pocrnelog od pića , prašnjavog i izgužvanog , u običnom konfekcijskom odelu i plitkoj levoj cipeli fabričke proizvodnje ( desnu je bio negde izgubio ) , u tom dalekom selu kapetana Vuka niko nije prepoznao .

Čim je ušao u kafanu , Vuk je izuo i drugu cipelu , čija je koža bila naprsla , a &dstroke;on upola odlepljen .

- Pet para ne vrede ! Kako ih nije sramota da podvaljuju narodu ! ? - rekao je Vuk i zavitlao cipelu kroz prozor .

U kafani je neko pijano društvo , prekupci stoke , po svoj prilici debele parajlije , zavlačilo ruke nad suknju mladoj , lepuškastoj kelnerici .

Devojka se , čije je lice od stida plamtelo kao rascvetala bulka , ustezala da se odupre pijanim nasrtljivcima .

Gazda kafane je govorio prekupcima :

- Samo se vi veselite ! Kod čike je sve dobro !

I sam gazda je zadizao suknju mlade kelnerice i pljeskao je po crvenim , čipkastim gaćicama .

- Iskorišćavaš je , &dstroke;ubre jedno ! Nije ovo javna kuća ! - rekao je Vuk .

Ni gazda kafane ni pijani prekupci u početku nisu obraćali pažnju na bosonogu i prašnjavu pridošlicu .

- Ko te šiša , čiča ! - rekao je jedan parajlija .

- Bi li i ti malo ! ? - dodao je drugi .

- Da si to više radio , ne bi ti se osušila ruka ! - dodao je treći .

- Vidiš kakav si : nemaš ni obične opanke ! - rekao je prvi .

- &Dstroke;ubrad jedna ! - siknuo je Vuk i ustao sa stolice .

Niko ne zna kad je kapetan izvukao pištolj : da li kad je ustao sa stolice ili kad se na vratima kuhinje , privučen galamom , pojavio kuvar , sasvim slučajno sa satarom u ruci ?

U istom trenutku kad je Vuk izvadio revolver , neko iz pijanog društva mlatnuo ga je bocom no glavi . Kapetan Vuk se opružio po podu koliko je dug . Glavom je udario u mermerni stub šanka . Kapetan se više nije ni pomerio . Samo su mu goli prsti na levoj nozi zadrhtali , kao u zaklanog pevca .

Kapetanove oči su ostale otvorene , i iz njih je , kao da je još bio živ , sipao oštar i leden pogled .

Tako je završio naš čuveni Vuk - ne opalivši ni metka ! Ukoliko je uopšte bilo moguće da opali . Pištolj je bio zar&dstroke;ao , opruga polomljena . To nikad nije zvanično saopšteno , ali je ujak , stari prijatelj milicije , za to pouzdano saznao .

- Eh , našao je trofejnim pištoljem da isteruje pravdu ! - vajkao se ujak .

Kao i pre mnogo godina , na mostu se okupila čitava varoš da dočeka svog proslavljenog junaka , mrtvog kapetana Vuka . Napred mališani , pa Vukovi saborci , ugledni meštani , te učenici , radnici , ostali gra&dstroke;ani . Skroz pozadi : deca jure na biciklima . Uzalud ih stariji i milicioneri opominju da se smire , kao što uzalud nagovaraju ludog Miju da si&dstroke;e s obližnje topole , na kojoj na sav glas krešti na vrane .

Kapetanovo telo dovezeno je na novom kamionu za prevoz piva i bezalkoholnih pića , prekrivenom crvenim zastavama i okićenom belim karanfilima .

U velikoj opštinskoj sali , na dugačkom stolu posutom cvećem , čitavog dana je bilo izloženo telo našeg proslavljenog junaka , pored koga je neprestano promicala povorka tužnih varošana . Mrtvi kapetan je na licu imao tamne naočare za sunce , jer iz Odbora za sahranu nisu uspeli da našem čuvenom junaku zatvore oči , osim što im je padalo na pamet da ih zašiju ili zalepe flasterom , a to se , iz strahopoštovanja prema pokojniku , niko nije usudio da uradi .

Ujak nije bio na dočeku i ispraćaju posmrtnih ostataka svog nadaleko poznatog prijatelja . Svirač se grdno naljutio što mu iz Odbora za sahranu nisu dozvolili da , uz harmoniku , s čuvenom pesmom , bude me&dstroke;u prvima koji će na mostu odati počast velikom i legendarnom junaku . On nije hteo da sluša ni govore u svečanoj sali naše opštine i na groblju , gde su se mnogi Vukovi saborci opraštali od svog proslavljenog komandanta .

Ujak je sahranu presedeo u polupraznom staničnom bifeu . Kasno noću , ujak je uzeo harmoniku , otišao na groblje i seo pored sveže iskopanog groba . Retki , okasneli prolaznici čuli su kako se iz groblja izvija pesma o kapetanu Vuku , a mnogima se učinilo da se pored kreštavog , pijanog muškog glasa odvaja i razaznaje jedan nežni i topli , ženski .

Bila je to vila Jezerkinja . Ujak je jedva poznao , jer je vila tog dana u našoj frizerskoj radnji odsekla duge i guste pletenice .

Jezerkinja i ujak su , sedeći pored Vukovog groba , ispili ceo litrenjak rakije .

- Ona nikad ne pije , ali te noći je dobro cugnula , za dušu našem Vuku - objašnjavao je ujak .

U neko doba vila je izvadila iz nedara žuti cvet , otkinula jedan listak i bacila ga na sveže iskopanu zemlju : pred zapanjenim ujakom , iz groba je , u partizanskoj uniformi , s revolverom o bedru i kožnom torbom na le&dstroke;ima , ustao kanetan Vuk , skinuo naočare za sunce , bacio ih na zemlju i zgazio cokulama , stresajući se od dodira hladnog noćnog vazduha .

Jezerkinja i Vuk su se popeli na krilate belce .

- Vuka , velikog vojnika pravde , u dalekom i belom svetu očekuju novi zadaci . U našoj varoši neka svi misle da je umro . Zato neka ga oplakuju i zemlja i nebesa ! - rekla je vila pre nego što je odjezdila s kapetanom .

I zaista , te noći na varoš se sručila nevi&dstroke;ena kiša . Takvo je nevreme bilo da se ujak , blatnjav i prokisao do gole kože , jedva dovukao kući .

A Vukov grob je osvanuo sav izrovan , kao da je po njemu gazilo i rilo stotinu svinja . Uvrh groba , crnele su se dve duge , guste pletenice , a malo dalje , pored prazne rakijske boce , svetlucala su parčad smrskanih naočara za sunce .

Najpoznatiji i najzagonetniji čovek naše varoši bio je Filip . Za njim su , kad god je prolazio kroz varoš , nicala brojne priče , kao pečurke posle kiše . U jednom trenutku Filip je pomračio slavu i samog kapetana Vuka .

Ceo Filipov život bio je velika tajna . I ono malo proverenih i tačnih podataka nestalo je i potonulo u moru priča , tako da nikome nije bilo jasno šta je u svemu tome istinito a što izmišljeno .

Ujak , Filipov najbliži prijatelj ( kako je to za sebe s dosta važnosti govorio ) , sto puta je zakleo da će jednom sesti i napisati biografiju najzagonetnijeg čoveka naše varoši kako bi stao na put svim pričama , koje su uzele neslućene razmere , preteći da izgube svaku stvarnu vezu sa svojim glavnim junakom . Ujak svoje obećanje nikad nije ispunio , najverovatnije što je i sam bio neumorni tvorac tih čudesnih priča , a biće da je sviraču , koji je govorio da u nogama ima ugra&dstroke;eni avionski motor , te ne može na jednom mestu , osim kafane , da se skrasi više od pet minuta , teško padalo da sedne za pisaći sto , pa je i sasvim razumljivo što je iz sveg srca bio naklonjen usmenoj , govornoj književnosti .

Ako se išta pouzdano znalo o Filipu , onda su to bili njegovi doživljaji iz rata .

Ujak je gostima najveće varoške kafane , u kojoj je uz minimalan honorar : dve-tri čaše rakije i tanjir kiselog kupusa , držao svoja predavanja iz života i fantastike , najčešće počinjao priče o svom ljubimcu ovim rečima : " Njega teško možete videti . Iznenada se pojavi i isto tako nestane . Možda sedi me&dstroke;u vama . Takav je Filip . "

Dok su se gosti podozrivo zglédali i krišom bacali poglede iza svojih le&dstroke;a , ujak je , pre nego što bi nastavio priču , izvodio jedan od svojih brojnih ma&dstroke;ioničarskih trikova : vadio je iz usta tuce ping-pong loptica i rasturao ih po sali , po kojoj su one dugo poskakivale odjekujući reskim zvukom .

Čuveni svirač voleo je da priča dve anegdote o Filipovim ratnim danima .

Prva se odnosila na sam početak rata .

Četnici na prevaru pohapse grupu rodoljuba i komunista , me&dstroke;u njima i Filipa . Četnici se dogovore da Srbe puste a da Muslimane i Hrvate zadrže . Oni postroje zatvorenike i kažu : - Ko je Srbin neka iza&dstroke;e iz stroja !

Filip ne miče . Srbi koji su izašli oborili oči k zemlji . Mnogi se posrame pred Filipovim pogledom i vrate se u stroj .

Četnici da pobesne . Stavljali su Filipa na razne muke . Tad su mu na levom dlanu usijanim gvož&dstroke;em utisnuli petokraku .

Druga anegdota je nastala u jeku rata , a i ona ima veze s četnicima .

Bio neki Kosta , četnički vojvoda , koji je govorio da bi od svega na svetu najviše voleo da ima Filipa u rukama .

- Sutra ću u to i to vreme da pro&dstroke;em c točkom preko mosta u varoši - poruči Kosti Filip .

A varoš puna četnika : igla da se ispusti , našli bi je . Kosta , za svaki slučaj , postavi na mostu dvadesetak bradonja . Oni su legitimisali i zaustavljali svakog čoveka koji je vozio točak , bicikl . Nisu ni pogledali starkelju koji je na le&dstroke;ima nosio običan kolski točak .

To je bio glavom i bradom Filip . Kad je prešao preko mosta i uzmakao uz brdo , ošinuo je mašinkom , tek da se javne .

Priče o Filipovim posleratnim doživljajima su nepouzdane i često protivrečne . Veliku zbrku u većinu priča unosila je opravdana sumnja da je Filip uopšte i postojao .

Po pričanju kapetana Vuka , prvog komandanta našeg proslavljenog partizanskog odreda , zaista je postojao neki Filip , koji je izveo nekoliko lukavih , gotovo suludih akcija , ali , koliko se kapetan sećao , taj hrabri momak je poginuo negde na Sremskom frontu , na ravnici , gde mu , opijenom blizinom slobode , oči u oči s neprijateljom , nisu pomogla čuvena partizanska lukavstva . Pravo ime Vuk mu nije znao , a partizanskih je , pored imena Filip , imao nekoliko . Kapetan nije mogao da se seti ni odakle je bio taj hrabri borac ni da li je ikad pominjao da ima nekog bližnjeg na svetu , roditelje , braću i sestre .

Što je najgore , kapetan nije mogao da se seti ni kako je Filip izgledao . Lice tog lukavog borca je samo u toku jednog dana , prema raspoloženju , dobijalo neverovatne izraze da se , u nekim slučajevima , moglo govoriti o sasvim drugom čoveku .

A kad je počeo da radi kao partizanski obaveštajac , te je često morao da se ubacuje u samo srce neprijateljskih redova , Filip se , silom prilika , prerušavao i menjao izgled ( puštao brkove , bradu i kosu , krivio nos , nosio periku ) tako da ga često ni ro&dstroke;eni komandant nije mogao da pozna . Vuk je pričao kako mu je , posle bitke u kojoj su četnici bili do nogu potučeni , umnogome zahvaljujući i Filipu , koji se bio ubacio u sam štab četničkog korpusa , priveden neki četnički oficir , koji se , sav zarastao u bradu i kosu , pritajeno smeškao . Umorni partizanski komandant nije imao volje da saslušava tog oficira koji je još imao drskosti da se smeška , na prvi pogled mu je bilo jasno da pred sobom ima onog koga , bez ikakvog razgovora , treba postaviti ispred cevi pušaka , i kad je podigao ruku da da znak vojnicima da ga vode , bradonja se nasmejao i ispružio dlan leve ruke , na kojem je bila utisnuta petokraka . Bio je to niko drugi no Filip .

U rešavanju velike zagonetke ko je bio Filip i kako je izgledao , od velike pomoći nije nam bio ni naš čuveni Muzej revolucije . U spisku boraca našeg bataljona nalaze se tri partizana s istim imenom , ali s različitim nadimcima , Crni , Soko i Lija , i pored sva tri imena zabeleženo je da su poginuli ili nestali u nekom od neprijateljskih ofanziva . U Muzeju ne postoji nijedna Filipova fotografija , a na nekoliko grupnih , dva-tri neidentifikovana lica , od kojih bi jedno moglo biti Filipovo , nalaze se u pozadini , zaklonjena drugim borcima , i uvučena u šinjele i kape , tako da je , i pod najvećom lupom , nemoguće uočiti i izdvojiti neke njihove odre&dstroke;enije crte .

Po drugoj priči , koju kapetan Vuk nikad nije osporio a ni potvrdio , Filip je iz rata izašao živ i bio je prvi koji je iz naše male varoši odvučen u glavni grad , da gore bude desna ruka , onaj bez koga se ni u jednoj važnijoj prilici nije moglo . Zbog svog specijalnog , savetničkog posla , a po prirodi skroman i nenametljiv , izbegavao je da mu se slika pojavljuje u novinama i da mu se glas čuje na radiju , ali to ne znači da nije bio čovek od ogromnog uticaja , koji je u svakom trenutku mogao biti od velike , neprocenjive koristi našoj varoši .

Naša varoš , mala i zabačena , bila je presrećna što u tim , prvim posleratnim godinama ima negde gore , u samom centru vlasti , svog čoveka , čuvenu i legendarnu ličnost , koja će u odre&dstroke;enom trenutku , kao čarobnim štapićem , obezbediti pare da se sagrade ogromne i moderne fabrike , kao što su to već neki poznati pojedinci bili uradili u obližnjim mestima , iako tamo nije bilo dovoljno sirovina a ni odgovarajućih stručnjaka . Taj čovek bio je niko drugi nego Filip ( kapetan Vuk je ipak bio legenda mesnih razmere ) : od njega smo svi očekivali da će na jednu jedinu reč i jedan jedini pokret ruke , naša kamenita i gola brda pretvoriti u zlatna .

Po trećoj priči , Filip je poginuo u automobilskoj nesreći , desetak godina posle oslobo&dstroke;enja . Varoš nije mogla lako da prežali svog legendarnog junaka , koji je poginuo u trenutku kad je bio na vrhuncu svoje političke slave i kad je za svoj kraj mogao da uradi niz korisnih stvari . Iako nije dizao glavu od mnogih poslova , Filip nije zaboravljao našu varoš , i za tih desetak godina boravio je u njoj nakratko nekoliko puta .

Gostima najveće varoške kafane , uz uobičajene početne rečenice da je Filipa teško videti i da on možda istog trenutka sedi u sali , ujak je najčešće pričao dve anegdote o posetama našeg zagonetnog zemljaka .

Jedna govori o Filipovom prvom dolasku u varoš .

Javljeno je iz Beograda da Filip stiže vozom . Celo varoško rukovodstvo izašlo na stanicu da dočeka Filipa . Voz stiže . Svi zinuli u vagon prve klase . Od Filipa ni traga , šta je s njim , da mu se nešto nije desilo ?

A Filip izlazi iz poslednjeg vagona , treći razred , s bocom u ruci , zagrljen s rudarima koji se vraćaju iz smene .

( Kad su , kasnije , čuli s kim su putovali , rudari su se zaprepastili i zanemili od straha . Nikako nisu mogli sebi da oproste što ih je jezik povukao te su pred tim čovekom na sva usta , kao kočijaši , psovali neke varoške rukovodioce , a i samu državu . Mislili su da razgovaraju s nekim koji je , u najmanju ruku , običan radnik - kao i oni . Najviše im je bilo krivo što ga nisu dobro osmotrili i zapamtili , a i ljutili su se na varoškog fotografa Žiku što se nije zadesio na stanici da ih naslika , tako pripite , s našim čuvenim zemljakom . )

I druga anegdota govori o Filipovom dočeku .

Došao Filip u fabriku . Na ulazu se postrojili radnici , a ispred svih direktor i ostali rukovodioci . Filip nailazi . Rukovodioci pružaju ruke , klanjaju se , trčkaraju oko njega . Filip se , bez otpozdrava , uputi prema začelju . A tamo neki stari Vujo . Taj je Filipa i njegovo društvo za vreme rata , kad im je bilo najteže , krio i hranio u svojoj kući . Na tome , posle rata , nije hteo , kao mnogi drugi , da ušićari : smatrao je da je to učinio kao što bi svaki pošten čovek uradio .

Izljubi se Filip s njim i upita ga : - šta radiš ovde , čika-Vujo ?

- Takva i takva stvar . Pritisla nevolja . Radim kao noćni čuvar - kaže Vujo .

- Idi ti lepo kući - kaže mu Filip .

Sutra Vuji stigne penzija .

( Taj Vujo je zaista živeo u jednom selu u blizini varoši i dobijao je boračku penziju . Na dočeku u fabrici , on nije odmah poznao Filipa , ali kad mu je ovaj pružio levu ruku , sa žigom petokrake na dlanu , Vujo se prisetio da je jedne zime baš takvog ili sličnog partizana hranio i pojio u trapu za krompire , dok su u selu , pa i u njegovoj ro&dstroke;enoj kući , vrveli četnici , kao pčele u košnici . )

Po četvrtoj priči , čiji je vatreni zagovornik i tumač bio ujak , Filip uopšte nije poginuo u automobilskoj nesreći , kako je to svetu i varoši , preko novina i radija , s velikom žalošću bilo objavljeno . Kako je Filip u to vreme imao naka važna posla izvan naše zemlje i neke neprečišćene račune s preživelim okupatorskim saradnicima , koji su nekako uspeli da izmaknu ispred mača pravde i revolucije , nastavljajući da tamo , iza granice , pljuju po suncu iznad naših krajeva i naše varoši , bilo je potrebno da se svetu oglasi kako je ovaj poznati junak mrtav ( monge je samo pri pomenu njegovog imena hvatala ledena drhtavica ) , da bi neometano , i pod drugim imenom i drugačijeg lica ( " pet plastičnih operacija je izvršio " - objašnjavao je ujak ) , uradio ono što se od njega očekivalo .

Filip je dobar deo posla uspešno obavio , ali kako na naše sunce , sve veće i svetlije ( harmonikaš se uvek hvalio svojom pecničkom žicom , doduše , malo zapuštenom i nedovoljno odnegovanom ) , još uvek pokušavaju da pljunu , on i dalje , čas i našoj zemlji , Čas izvan nje , nikako ne može da vaskrsne iz svoje smrti , još uvek živi pod lažnim imenom , ne zaboravljajući našu varoš , iz koje je ponikao i u kojoj je odrastao , a u koju , eto , nema vremena da svrati , mada mu je ona uvek na umu , prati - koliko može da stigne - njen sjajan razvoj i raspituje se i za najmanju novost : koje mesto na tabeli zauzima naš fudbalski klub , u kakvoj je formi naš najbolji fudbaler Zvrki , kako izgleda nova kafanska pevačica , da li je udbaš Andrija Pauk pohvatao sve odmetnike , kako inženjer Petar izlazi na kraj sa svojom lepom ženom .

Zapanjenim gostima naše najveće kafane ujak je , uz neznatno povećanje honorara ( čašu rakije bez salate ) , otkrivao da on zna u kojoj ulici i u kojoj kući u Beogradu živi naš čuveni zemljak , uveravajući sve da bi ga jedini on mogao nagovoriti da još sutra , ako je potrebno , skokne u varoš .

Ujakovim pričama niko nije verovao , a ponajmanje da zna Filipovu adresu !

Uvre&dstroke;eni harmonikaš je sledeće nedelje , s grupom najvatrenijih navijača , otputovao autobusom u Beograd na važnu me&dstroke;udržavnu fudbalsku utakmicu . Ujak je u velikoj korpi , prekrivenoj šarenim ubrusom , poneo teglu kiselog kupusa , šerpu sira , dve-tri le&dstroke;ne pršute , nekoliko venaca ljutih papričica , dve boce žežene rakije , nekoliko belutaka iz naše reke i balon vode sa stare varoške česme . Sve je to nosio za Filipa i za sve je imao objašnjenje zašto nosi .

Kiseo kupus , sir i pršuta su čuveni specijaliteti našeg kraja , kojima će se naš junak više obradovati nego nebrojenom blagu .

Ako se sir , kupus i pršuta , kakvi-takvi , mogu naći u svakoj prodavnici , s ljutim papričicama je to mnogo teže , pogotovo su retke u kafanama , i ove koje je poneo ujak dobro će doći Filipu , velikom ljubitelju čorbastog pasulja , koji će moći u svakoj prilici da ih izvadi iz unutrašnjeg džepa i začas iseče u svoje omiljeno jelo .

Za belutke harmonikaš nije morao ništa da kaže . Dovoljno je bilo da razgrne košulju na grudima i pokaže lančić na kome je visio pljosnati kamenčić , verovatno izva&dstroke;en iz naše reke .

Za balon vode , čemu su se svi najviše čudili , ovejana varoška skitnica je rekla da takve vode , hladne i pitke , nema nigde u svetu , podsećajući sve na poznatu izreku o tome da ko je jednom pio sa stare česme , taj varoš nikad neće zaboraviti . Ujak je uvek verovao u istinitost te izreke , ali nema ništa loše ni u tome ako Filip još jednom ugasi že&dstroke; sa stare česme , čije se dobre , zdrave vode ionako uželeo .

Kad su stigli u Beograd , ujak se na stanici udvojio od saputnika , rekavši im da on ide da poseti Filipa a da će se s njima naći na samoj utakmici , na istočnoj tribini , u sredini , gde se obično naša varoš okupljala .

Ujak , me&dstroke;utim , na utakmicu nije došao .

Tek kasno uveče , naš harmonikaš se , trešten pijan , posrćući s praznom korpom , pojavio na autobuskoj stanici , u trenutku kad je vozač čupao kosu s glave , ne znajući šta da radi : da li da još čeka ili da po&dstroke;e i ostavi nemoćnog i starog svirača u tom velikom gradu , u koji je prvi put došao i iz kojeg bi , verovatno , teško umeo da se sam vrati u varoš . Dok su po njemu pljuštale grdnje i psovke , jer su svi mislili najgore : da se izgubio ili da ga je pregazio tramvaj , ne žaleći toliko za njim koliko što ne bi imali kud ujni na oči , jednoj božjoj ženi , koju će ovaj živu oterati u grob , harmonikaš je objasnio da je utakmicu gledao s Filipom iz specijalne lože . Kako je to svima bilo odmah sumnjivo , oni su ga upitali kojim se rezultatom utakmica završila i ko je dao golove . Ujak je pokunjeno odgovorio da mu se već u početku utakmice pridremalo , pa je prilegao na postelju , tu u samoj loži , te je dobar deo igre prespavao . Po ujakovoj priči , u loži se još nalazi hladnjak , štednjak , sto i radio , a ima i posebno kupatilo , tako da ona u svemu liči na udobnu sobu čiji veliki prozori gledaju na igralište .

Naši navijači su mogli samo da zaključe , kao i u sličnim prilikama , da ujak nije mrdnuo ni sto koraka od stanice i da je svratio u prvi bife , gde je korpu ispraznio sa svojom pijanom sabraćom , koja se na svakom mestu , a pogotovu u velikom gradu , začas mogu naći . Zbunjivalo ih je jedino to što je harmonikaš , odmah po izlasku iz Beograda , izvadio pljosnati polulitrenjak prvorazrednog škotskog viskija - pića za koje su mnogi tad prvi put čuli . Ujak je rekao da mu je viski poklonio Filip i , kako je on oduvek bio dobričina i sa svakim , pogotovo s varošanima , delio i dobro i zlo , doduše , više dobro , dao je svima da liznu i omirišu kap tog čudnog pića , kao da je , u najmanju ruku , vino za pričest .

Ovejana skitnica se pohvalila sa još dva Filipova poklona : 1 ) zelenim nalivperom , na kome je bila naslikana devojka u kupaćem kostimu , sa koje je , kad bi se pero okrenulo naglavačke , i to malo tkanine spadalo , da je prelepa neznanka ostajala potpuno gola i 2 ) kutijom prvoklasnog kremena za ujakov čuveni benziski upaljač . To naliv-pero izazvalo je odmah ogromno interesovanje navijača i ubrzo su se svi složili da takvo niko nema u varoši , čak ni naši najugledniji rukovodioci , koji su sa po dva-tri pera kitili prsne džepove kaputa , ponosniji na njih nego na sva odlikovanja . Odmah su pale ponude za trampu , naliv-peru je neverovatno skočila cena , čak je jedan momak nudio nov bicikl , ali je ujak sve odbio , govoreći da poklon svog velikog prijatelja Filipa ni za šta na svetu ne bi dao i da će tražiti da ga s tim perom , kad bude umro , i sahrane .

Ne zna se tačno kad su , da li za nekoliko meseci ili nekoliko godina posle ujakovog prvog i jedinog odlaska u Beograd , u varoši počeli da se me&dstroke;u nama nalazi Filip .

Ujak je , mnogo godina kasnije , slušaocima svojih predavanja iz života i fantastike , uz obaveznu napomenu da je Filipa teško videti i da je on možda tu , u samoj sali , voleo da priča ovih šest anegdota o najzagonetnijem čoveku pod širokom kapom nebeskom i varoškom .

Prva : Došao Filip u opštinu a preobukao se u seljačko odelo . Pred šalterima gužva . Filip stao u red , ali vidi da neki svršavaju posao preko veze . Službenice piju kafu i začešljavaju se .

- Drugarice , zašto puštate preko reda i zašto na poslu pijete kafu ? - pita Filip .

- Ko te šiša , čiča ! - kaže mu jedna , frcokla i namiguša .

A Filip tad razgrne gunj , na prsima sve medalja do medalje . Sine Filip kao Miloš u polju latinskome .

Godinu dana posle toga opština je radila kao podmazani sat .

Druga : Došao Filip kod zubara . U čekaonici gužva .

- Čiča , možemo da ti zakažemo za 15. jul ! - kaže mu sestra .

A bio tek mesec januar .

Filip se kaže . Kakva trka , zabuna nastane .

- Da dobro radite ! I da ljudi koje čeka posao imaju prednost . Pazite da vas &dstroke;avo ne odnese da nekom izvadite zub i da je mogao da se popravi ! - poruči im on .

Treća : Naručio Filip u kafani čorbast pasulj . U tanjiru pliva muva .

- šta je ovo ? - pita Filip kelnera .

- Muva , šta bi bilo drugo ! ? Nije veća od tebe ! - kaže kelner i ne pomišljajući da donese drugi tanjir pasulja .

- Donesite mi čašu obične vode ! - zamoli Filip .

- Ako si žedan , eno ti česme preko puta ulice pa se napij do mile volje ! - kaže kelner čačkajući zube .

Filip kaže kako se zove . A kelner će : - Majko zemljo , otvori se da propadnem !

Tih dana u kafanama su poubijane sve muve . Svako ko bi u kafani ubio pedeset muva dobijao je besplatno pivo . A čaša vode , i to s kockicom šećera , mogla se besplatno dobiti u svako doba .

Četvrta : Raspisan u jednom preduzeću konkurs za upražnjeno radno mesto .

Javio se i Filip , ali niko ne zna da je to on . Na posao primili direktorovu svastiku iako nije ispunjavala sve uslove .

- Ne ide to tako , drugar ! - kaže Filip .

- Ko tebe , čiča , pita za šta ! - odgovara direktor .

- To nije komunistički ! Žaliću se ! - kaže Filip .

- Možeš da se žališ kome god hoćeš ! I bogu ocu ! - cereka se direktor .

Filip otvori levi dlan . Na njemu se crveni meso bez kože - žig petokrake .

Direktora oblije hladan znoj . Ni da bekne nije umeo .

Posle se dugo u našoj varoši nije zapošljavalo preko veza .

Peta : Zadesio se Filip na mestu saobraćajne nesreće . Iz nastradalog otiče krv , treba ga prebaciti u bolnicu , svaki mu trenutak dragocen . Mnoga kola prolaze , ali nijedna neće da se zaustave . Žao svima da im krv ne upropasti sedišta . Nai&dstroke;e jedan mercedes , sedišta prekrivena krznom . Taman je hteo da umakne kad Filip iskoči s toljagom ispred njega .

- Stani ! - kaže Filip .

- Kako to ? - buni se vozač .

- Vozi čoveka ! - kaže Filip i zamahne toljagom .

Tako su nesrećnika odvezli u bolnicu i spasli mu život .

U šestoj anegdoti pojavljuje se i sam ujak .

Pošto Filipa , iako je iskrsavao na mnogim mestima , obično tamo gde nije išlo kako treba , nikako nisu mogli da dobro osmotre i zapamte mu lik , jer je nestajao brzo , isto onako kao što se i pojavljivao , ostavljajući sve svedoke načisto zbunjene da u tom trenutku nisu znali kako se zovu i kamoli da ispričaju kako izgleda naš junak , harmonikaš , koji se hvalio da bi u pola noći , po najvećoj pomrčini , mogao poznati svog legendarnog prijatelja , obećao je slušaocima svojih predavanja da će sledećeg jutra , u jednoj od naših kafana , lično doručkovati s najzagonatnijem čovekom naše varoši .

Iako gotovo svim ujakovim pričama niko nije verovao , glas o tome da će on doručkovati s našim slavnim zemljakom proneo se po varoši brzinom groma . Sve naše bolje kafane preko noći su preure&dstroke;ene i doterane : iskrpljeni i prljavi čaršavi zamenjeni su celim i čistim , otkucani su novi jelovnici i ukoričeni u kožu , izglancani podovi i očišćeni nužnici , oprani prozori i lusteri i skinuta paučina sa tavanice , nabavljene nove čaše , tanjiri , viljuške i noževi , kupljena su za kelnere tamna odela , bele košulje , leptir-kravate i lakovane crne cipele , hladnjaci snabdeveni prvoklasnim i svežim namirnicama a boce napunjene prirodnim vinom i rakijom .

Još od ranog jutra , sve kafansko osoblje , zajedno s upravnicima , izbrijano i namirisano , bilo je na nogama , nestrpljivo očekujući retke goste , Filipa i ujaka . Dobar deo varoši slio se na doručak u kafane , iako se ne pamti da je iko ikad doručkovao u kafani , već obično kod kuće , ili u pekarskim radnjama , gde se s nogu jeo mastan burek .

Tog dana , ne znajući za ujakovo obećanje , varoš je , po običaju , obišao kapetan Vuk i silno se iznenadio kad je video da su sve kafane dovedene u pristojan red , pomislivši u jednom trenutku da se nekim čudom obreo u nekom sasvim drugom gradu . Stari kapetan je zatražio čašu vode i zabezeknuo se kad se ubrzo pojavio kelner s kristalnim bokalom , ratlukom i salvetom , ne gun&dstroke;ajući , kao obično , da se tu ne služi nikakvo besplatno piće .

( Tog istog dana , dok je vetar preko krovova nosio pahulje nekog žutog planinskog cveća , kapetan Vuk je zaspao s glavom na stolu , i kako je to za čitavu varoš bio nesvakidašnji i vrlo važan doga&dstroke;aj , kafana je odmah zatvorena i na prozore su navučene teške zavese , a u najbližoj ulici zabranjen svaki motorni saobraćaj kako bi naš umorni junak mogao na miru da se ispava . Vuk je spavao ravno sedam dana i noći , ne pomerivši glavu sa stola , dok su varoški dečaci , povremeno se smenjujući , u mrtvoj tišini stajali kraj njega i terali muve koje su mu padale na lice . )

Od Filipa i ujaka nije bilo ni traga , a kako se ni do podneva nisu pojavili , naša varoš je prosula nevi&dstroke;ene psovke i grdnje , besna što je dozvolila da je jedan propali svirač po sto i prvi put namagarči , kunući se svim najdražim na svetu da će već jednom iz ovog kraja za sva vremena proterati tu ovejanu skitnicu .

Za to vreme , u malom , prljavom bifeu na periferiji varoši , koji nema više od dva stola i u koji uglavnom navraćaju pružni radnici , Filip i ujak su doručkovali pržena jaja sa slaninom , zalivajući zalogaje vrućom rakijom . Bunovni kelner , koji nije ni sanjao s kim je ujak u društvu ( mislio je da je to neka od protuva , s kojima je harmonikaš uvek imao posla ) , zapazio je samo da je nepoznati čovek izvadio iz prsnog džepa papričicu i isekao je u kajganu i sebi i svom prijatelju . Tek kad mu je nepoznati pružio novac , kelner je na dlanu njegove leve ruke primetio utisnutu petokraku . Dok mu je sinulo kroz glavu da bi to mogao biti Filip i dok je potrljao oči , ova dvojica su već bila zamakla iza prvog ugla .

Završavajući svoja predavanja , zbunjenim gostima naše najveće kafane ujak je iz rukava poklanjao po jedno kokošije jaje , kojima su oni brže-bolje udarali o sto , sumnjajući da su prava . Jaja su bila kuvana i , sudeći po izrazu lica onih koji su ih jeli , vrlo ukusna .

Filip je iznenada nestao iz varoši i više se nije pojavljivao . Iza sebe je o svom nestanku ostavio brojne priče , a varoš nikad nije mogla da se složi koja je od njih bar približna istini .

Po jednoj priči , Filip uopšte nije postojao , varoš ga je , u prvim posleratnim godinama , naprosto izmislila . Kako su nailazile sve bolje i bolje godine , ili - kako je to govorio ujak , najveći pesnik naše varoši - kako je naše svetlo i veliko sunce visoko odskočilo na nebu da ga niko ni pljuvačkom ni kamenom nije mogao dotaći , više nikom hije bilo potrebno da neko odozgo , moćan kao sam bog , rešava lako i brzo , kao čarobnim štapićem , sve naše nevolje i teškoće .

Po drugoj priči , koja ima neke posredne , ilustrativne veze s prvom , Filip je nestao posle jedne proslave u planinskom hotelu . Tu priču ujak je tako&dstroke;e uvrstio u svoja već čuvena predavanja iz fantastike , iako njena poruka uopšte nije išla naruku harmonikaševom mitu o Filipu , pa se pouzdano može smatrati da je on na to pristao zbog honorara koji su mu se , očigledno , bili usladili .

Hotel u kom je održana proslava podignut je na mestu velike bitke u kojoj se junački pokazao i Filip . Na proslavi su bile sve same zvanice . U hotel se nije moglo ući tek tako . Bio je to najluksuzniji hotel u našem kraju , za one s dubokim džepom .

U neko vreme pojavila se tri radnika s pilane , u umazanim i iscepanim odelima . U&dstroke;u oni u salu za ručavanje i sednu za prvi prazan sto .

- Dajte nam 'ladno pivo i po tanjir čorbastog pasulja ! - kažu oni .

- Ne može ! Danas je proslava ! A niste ni pristojni obučeni ! - kaže šef sale .

- Baš smo ogladneli i ožedneli ! - kažu radnici , a pogledaju na stolove prepune jela i pića .

- Ne može ! - kaže opet šef sale . - Ne služimo gostima bez kaputa i kravate ! Takvi su propisi ! A ionako ovde ne kuvamo čorbast pasulj .

Hoće li , neće li stići pivo i pasulj - prepiru se oni - tek jedan radnik , koščat i visok , kaže :

- Jesi li čuo za Filipa ?

- Jesam ! - kaže šef sale .

- Onda posluži Filipa i njegove drugare pasuljem i pivom ! - kaže strogo radnik .

- Ha , ha ! Eno Filipa gde sedi u vrhu stola ! Ha , ha ! - nasmeje se šef sale i pokaže na jednog čoveka me&dstroke;u zvanicama , u crnom odelu i beloj košulji , s crvenom kravatom .

- To nije Filip . On nikad ne bi prekoračio prag ovog hotela ako u njemu ne može svako da popije čašu piva i pojede čorbast pasulj - imao ili nemao kaput i kravatu ! - kaže koščati radnik .

- Hoćeš da kažeš da je to lažni Filip ? - još uvek se smeje šef sale .

Visoki i koščati radnik izvuče revolver i kaže : - Požuri , šefe ! Ogladneli smo i ožedneli !

Šef sale otrči i donese šest boca najhladnijeg piva , veliku tepsiju jagnjećeg pečenja i tek ispečenu pogaču . Čak je doneo i šest zelenih papričica .

Pojedu radnici pečenje i popiju pivo , a onda koščati i visoki kaže :

- Ova vrata na hotelu od sada za svakoga da budu otvorena ! I svakog dana da kuvate čorbast pasulj !

Pravi Filip je video i čuo svog lažnog dvojnika , ali ništa nije rekao . Otud ovaj doga&dstroke;aj u hotelu mnogi pripisuju pravom Filipu , s tim što je on , preobučen u radnika , došao da traži pivo i čorbast pasulj , a šef sale nije hteo da ga pusti zato što nije imao odelo i kravatu - kako su to nalagali propisi tog luksuznog hotela .

Po trećoj priči , koju su , najverovatnije , izmislili ujakovi zakleti protivnici , papučari i trezvenjaci , Filip je zaista postojao i živeo u glavnom gradu , gde je , posle desetak godina , teško oboleo . Bolest mu je oduzela noge tako da ni pet koraka nije mogao da pre&dstroke;e bez kolica . Jednom je odlučio da poseti varoš . Bio je primljen sa svim počastima , kao što priliči živoj legendi , ali je tada svima bilo jasno da Filip više nikad neće moći da se iznenada i neprimećeno pojavljuje na mestima gde su ga najmanje očekivali .

Tu priču ujak je iz osnova žestoko osporavao . Tvrdio je da je ismišljena , a ako je i istinita , to ne znači da danas , uz pomoć medicine , koja samo što još mrtve ne diže iz groba , nije nemoguće da Filip ponovo stane na noge .

Ujak je čak tvrdio da je Filip , kome su već mnogi ušli u tragove , postao sasvim nevidljiv : niko ne zna da li on u tom trenutku čuči u krošnji neke lipe , ili sedi na klupi u parku ili se muva na pijaci , budno motreći na sve varalice i lopove .

Vrlo retko , najviše dva puta godišnje , ujak se izdvajao od svojih poznanika i prijatelja , prilazio nekom nevidljivom na sredini ulice i dugo se s njim rukovao , raspitajući se za njegovo zdravlje i novosti iz dalekog sveta . Ujak je tad vadio dve cigarete , jednu stavljao sebi u usta , a drugu pružao nevidljivom . Ta druga cigareta , koja je sagorevala sama od sebe , ali neravnomerno , kao da je zaista neko puši , dugo je lebdela u vazduhu , u visini čovečije glave , sve dok se ne bi izgubila u nekom ulazu ili , već kao pikavac , pala na asfalt . Varošani su se u čudu hvatali za glavu , verujući za tu neobičnu pojavu da je jedna od mnogobrojnih ujakovih ma&dstroke;ioničarskih smicalica .

- Filip sve može . Pazite : njega je teško videti ! Iznenada se pojavi i isto tako nestane . Možda sedi me&dstroke;u nama ! Takav je Filip ! - govorio je ujak , ispijajući nadušak čašu rakije u najvećoj varoškoj kafani .

Neočekivana svadba inženjera Petra bila je prvorazredni doga&dstroke;aj u našoj varoši . Na tu svadbu se dugo čekalo . Bilo je potrebno da pro&dstroke;u četiri godine od rata pa da se inženjer Petar , najnametnija glava našeg kraja , drug i saborac kapetana Vuka i legendarnog Filipa , već jednom nakani na ženidbu i konačno stavi tačku na sve planove o svojoj budućnosti , koje mu je čaršija u izobilju iza le&dstroke;a kovala .

Vest o svadbi prvi je , kao i uvek , proturio ujak , staro spadalo koje je bilo u dosluhu sa svim živim i neživim pod kapom nebeskom . Kasnije se , brzoplet , kajao što je vest morala baš od njega da procuri .

Koliko li je samo ta vest pokopala devojačkih snova ? - pitao se ujak . - Koliko je otela teških uzdaha ? Koliko prolila suza ? Koliko zavila u crno onih koji su za muža , zeta , šurjaka i ro&dstroke;aka želeli tako naočitog , pametnog i uvaženog čoveka kakav je bio inženjer Petar ?

Prvo pitanje koje su ujaku postavili - kad su shvatili da se staro spadalo ne šegači - bilo je : Ko je ta žena ? ( " Srećnica ! " ispravljao ih je ujak . )

Najčuveniji svirač naše varoši nije morao da se muči da odgovara . Ujna , za koju se svet već godinama pružao od kuće do pijace , i od pijace do kuće , isprve je pogodila .

- Ona - koja bi druga ! ? - podsmešljivo jo rekla .

- Lela ? - upitao je ujak .

Ujna je ovlaš klimnula glavom .

Ujak se iznenadio . Po ko zna koji put se pokazalo da ujna zna o svemu više od njega , skitnice i kafanskog čoveka . Sve čaršijske priče imala je u malom prstu . Ujak je to pripisivao njenoj , nadaleko poznatoj , kuvarskoj veštini . Ko sve nije svratio kod ujne bar na tanjir čorbastog pasulja i sendvič s pršutom i kiselim krastavčićima ! ?

Tako to obično biva : dok neko skitara , u potrazi za svetom i društvom , drugom taj isti svet dolazi u kuću . Na kraju krajeva , bar što se tiče saznanja , sve se svodi na isto - tužno je zaključivao ujak . Jedina i mala razlika je u tome što ujak , kao ni nas ( ah , otrcana pore&dstroke;enja su bila njegova boljka ! ) , nije voleo kuću .

Harmonikaš je uveravao svoju ženu da bi istu devojku izabrao da je kojim slučajem momak i da je na inženjerovom mestu . Ne zato što je Lela kći Petrovog druga i ratnog komandanta , sada jednog od uglednih gra&dstroke;ana naše varoši , čoveka koga će sjajna politička karijera uskoro odvući dalje , u glavni grad i u veliki svet . I ne zato što je lepotica završila visoke škole - likovnu akademiju ; za tu školu u našoj zabačenoj i zaostaloj varoši verovatno da je malo ko čuo , i ona nikad ne može da bude na glasu kao medicinski i tehnički fakultet , koje je varoš , u svemu praktična , smatrala za dva najveća hrama ljudskog znanja . Ujak , ovejana skitnica bez prebijene pare i džepu , poslednji lirski pesnik naše varoši , uvek je odvajao ljubav od prizemnih i krajnje prozaičnih stvari , kojima je čaršija , pa i ujna kao njen reprezentativni deo , pridavala posebnu važnost . Najprostije rečeno : harmonikaš je smatrao da je devojka lepa kao vila ( ovo pore&dstroke;enje je bilo za ujnu ) , odnosno da tako izgleda kao da je istog trenutka sišla s filmskog platna ( ovako je govorio u kafani , u svojim čuvenim predavanjima ) .

Ujak je lepoticu retko vi&dstroke;ao , ali kad god bi je sreo na ulici , dah bi mu se presekao i krv sledila u žilama , a glava iznenada i ljuto zabolela . Na jednu jedinu pomisao , na jednu jedinu činjenicu da u ovoj varoši postoji i živi tako lepa devojka , koju , poput sunca , nikad ne može , osim u snu , čak ni vrhovima svojih vrelih prstiju da dodirne po dugom mekom vratu ( za svirača je bio to početni izliv nežnosti i ljubavi ! ) , ujaku bi pod šeširom , usred vedrog i belog dana , počele da sevaju munje i pucaju gromovi .

- Majčice mila , pomozi ako možeš , kad si me ovakvog rodila ! - vapio je ujak .

Nije bilo leka ni melema njegovoj ljutoj glavobolji . Čak ni u žestokoj rakiji , koja se pokazivala kao obična , trenutna varka , pa ju je ujak , iz inata , nemilosrdno sipao u sebe , sedmoglavu aždaju .

Ujna je , pet para ne dajući za ujakove priče ( kao što , uostalom , ni on nije mario za njene ) , naslućivala ( " imala je u sebi šaptača i savetnika " ) da će ta mala lepotica unesrećiti Petra . Ona je nije mnogo zagledala ( nije imala ni vremena ni prilike ; i nju glava može da zaboli samo od kuhinjske pare ) , ali je u očima te vajne lepotice primetila nešto staklasto , ledeno i nadmeno , kao da ne živi u ovom našem tamnom vilajetu , u ovoj prljavoj i zagušljivoj južnjačkoj varoši , na čijim ulicama se još uvek suši gove&dstroke;a balega .

- Tako gazi ulicom kao da je ona oslobodila ovu varoš a ne kapetan Vuk ! - znala je da kaže ujna .

Čuvenoj kuvarici bilo je krivo što Petra , koji ne diže glavu s projekata i ne ustaje s bezbrojnih sastanaka , nije uspela da dovede na tanjir čorbastog pasulja , i da mu , tom prilikom , otvori zaslepljene oči : da njegova izabranica nosi , kao oblaci kišu , samo nesreću i zlo .

Ujak se izbezumljivao . On nije bio veliki prijatelj s inženjerom , pošto je ovaj retko navraćao u kafane , ali se u ovom trenutku ponašao kao neko ko uprste poznaje Petrovu dušu i smatrao je da ovaj u izboru svoje buduće žene nije pogrešio . Lela je - objašnjavao je ujak - ro&dstroke;ena pod srećnom zvezdom : celoj varoši je poznato da se ona , ispavši iz čamca na našoj reci , nije udavila iako nije znala da pliva .

Kako sve to svojoj ženi nije mogao da utuvi u glavu , ujak je raspravu prekidao naglo i bežao iz kuće , dobacujući s vrata da za ujnu ceo svet počinje i završava se u loncu .

- Na glavu mi se popeo taj tvoj pasulj ! - besneo je ujak .

Sva sreća što ujna nije često izlazila iz kuće , što se nije pojavljivala na korzou , u bioskopu i na plaži , gde se Lela obično mogla sresti , inače bi još gr&dstroke;e pričala o budućoj Petrovoj ženi . Sva sreća što nije znala ni delić onog što je znao ujak !

Lela će u drugom delu antihronike naše varoši , koju je ujak već godinama pisao naliv-perom dobivenim od Filipa , obećavajući da će je po svaku cenu izdati , makar i na toaletnom papiru , dobiti prilično prostora , čitavo malo noglavlje :

biće zabeležena kao devojka koja je jedno celo leto šetala korzoom jedine i prve najlonske čarape u našoj varoši ;

biće upisana kao prva koja se na našoj plaži pojavila u bikiniju , što je uticalo da sportovi na vodi uzmu neslućeni razmah i izazvalo učestalo bežanje vojnika iz kasarne , da je u jednom trenutku zapretilo da naša varoš ostane bez ikakve odbrane ;

zlatnim slovima ( blesastog li i brzopletog ujaka : zlatna slova na toaletnom papiru ! ) biće ubeleženo da je rekla , javno , u poslastičarnici prepunoj sveta , da se za nju nije rodio " dasa " u našoj varoši , što su svi uzeli za nečuvenu drskost i strašno svetogr&dstroke;e prema zavičaju i svojim ljudima , a ludi svirač za veličanstveni gest hrabrosti , za pravi šamar čaršiji , koja je oduvek htela svakom da kroji kapu no svojom meri ;

biće ispričano da se prva pojavila s ogromnim vučjakom , koji joj se pribijao uz bedra i provlačio kroz noge , u čemu je bilo sasvim odre&dstroke;ene i prepoznatljive simbolike , da su varoški mladići ceptali od besa , smatrajući da su , u vreme kad su ulične džukele ubijane na svakom koraku , na taj način strašno poniženi ;

biće istaknuto da je prva ponela naziv " strašna mačka " u godinama kad je taj izraz bio nevi&dstroke;ena jeres za umiveni , krasnorečivi govor čaršije , što samo pokazuje da ujak ima nesumnjivih zasluga za afirmaciju varoškog žargona .

I svadba se u mnogo čemu razlikovala od naših , uobičajenih . Mladenci su se venčali gotovo krišom , uz prisustvo nekoliko najbližih ro&dstroke;aka . Ujak nije bio na venčanju , a samim tim nije na ulici , pred opštinom , odsvirao uobičajeno kolo , koje je , nakratko , zaustavljalo čitav varoški saobraćaj .

U salu za venčavanje nisu pustili ni fotografa Žiku , tvorca svojevrsne istorije u slikama naše varoši . Priliku da ovekoveči ovu nesumnjivo istorijsku svadbu dobio je neki bradonja sa strane , koji je pet puta vraćao mladence da se poljube kako bi , jednim od mnogih aparata , uz pomoć nekoliko reflektora koje je pridržavao jedan varoški besposličar , napravio neki vajni snimak , koji niko nikada nije video .

Naš fotograf je bio strašno posramljen i utučen . Zar on , u čijem su izlogu fotografske radnje započeli i najavili osvajački pohod u svet toliki mladići i devojke , zar takav majstor da ne bude pozvan ! ? Njegovi portreti se nimalo ne razlikuju ( ako čak nisu i bolji ! ) , ni po uglu snimanja ni po oštrini linija , od fotografija čuvenih svetskih glumaca koje krase zidove našeg bioskopa . Zahvaljujući neobično velikoj ljubavi Foto-Žike prema svom poslu , naša varoš je mogla postati rasadnik filmskih talenata , samo da je imao neko da izvestan broj njegovih fotografija pošalje na pravo mesto i pravom čoveku .

Svadbeni ručak održan je u Petrovoj kući , za trideset i dve zvanice , ako je verovati ujni , koja je , kao i obično , insistirala na tačnim podacima .

Po ujinim proračunima , Petrova kuća , odnosno kuća jednog predratnog trgovca , ogroma i prostrana , u najlepšem delu varoši , me&dstroke;u mladim jasenovima i kestenovima , mogla je , za tu priliku , da primi tri puta više gostiju , a tek koliko da je u dvorištu bio postavljen šator , kao što je to , za svadbe , bilo i uobičajeno u našoj varoši .

Mnogo šta je na tom svadbenom ručku smetalo ujni , od pozivnica štampanih zlatnim slovima do unajmljenih kelnera i kuvara . Ujnu je u srce pogodilo što se nisu setili nje , kraljice kuhinjekog lonca , koja bi im drage volje napravila pitu tikvenjaču , svoj čuveni specijalitet , za koji je odnela prvu nagradu na takmičenju za najbolju kuvaricu naše varoši . A mogli su , isto , da se sete tolikih , ionako besposlenih , varoških devojaka koje bi oko stola posluživale tri puta bolje od plaćenih kelnera .

Lepe reči ujna je jedino imala za Filipa i Vuka .

Filip je doveo neku skitnicu , pijanog pobratima sa ulice , i taj odrpanac je bio jedini koji je bez pozivnice ušao u Petrovu kuću , zahvaljujući , svakako , ovom mokrom drugu , kome se , kao živoj legendi , onom koji je retko navraćao u naš kraj , ni u ovoj prilici nije smelo ništa prigovoriti .

A Vuk je - i tu je ujna bila dobro obaveštena , u njenom loncu , kao u nekom radio-centru , sabirale su se sve varoške vesti - sve vreme bio ćutljiv i uzdržan i prvi je , inače stari veseljak , napustio to " uštirkano " slavlje , koje je pre ličilo na sahranu nego na svadbu .

Ujak se , kao i obično , žestoko suprotstavljao ujni . ( " On ne bi mogao da živi kad ne bi sve na svetu , a naročito moje reči , izokrenuo naglavačke " , govorila je ujna . ) Pozivnice je , kao nesumnjivi predznak modernih i kultivisanih vremena , odmah sklonio u pisaći sto , tamo gde je držao jedan deo gra&dstroke;e za svoju odavno obećanu a nenapisanu antihroniku naše varoši .

- Konačno jedna prava svadba ! - uzvikivao je harmonikaš , dodajući da su mu se smučile prostačke svadbe , na kojima se ne zna ni ko pije ni ko plaća , gde je uvek gledao kako da izvuče čitavu glavu od izopijanog sveta , te " stoke koja obično bljuje u tanjire iz kojih jede " .

Gosti , po ujakovom mišljenju , nisu mnogo zažalili što nije bilo ujnine čuvene pite . Jela je bilo u izobilju , a za neka je on , svetski čovek i poznati sladokusac , prvi put čuo .

I zašto da devojke poslužuju ? odbacivao je redom ujak sve ujnine primedbe . Takve šeprtlje su mu upropastile bar tri-četiri odela sipajući mu supu u krilo , kao da se tamo nalazi tanjir . I tim malim namigušama obično nije stalo ni kako će ni koga da posluže : oni im lete s momčića na momčića , probajući svaku priliku kako će s njima šmugnuti u mrak , u šupu .

Na toj svadbi ujak je , na veliko zadovoljstvo neveste , odsvirao nekoliko kompozicija velikih klasičnih majstora . Ujak je bio presrećan što je na pravom mestu umeo da pokaže da on daleko nadmašuje mogućnosti jednog kafanskog harmonikaša . I tu mu niko nije na čelo lepio upljuvane novčanice niti mu , lupajući ga po ramenima kao po vreći slame , prekidao zalogaj i gutljaj i bezobrazno , poput predratnih gazda , govorio : " Ajde , sviraj ! Nisi plaćen da sediš ! "

A to što je Vuk prvi otišao , ne znači da se na svadbenom ručku nije prijatno osećao - kako to ujna misli . Vuk je odvajkada bio - objašnjavao je ujak - na svoju ruku , nema tog mesta na kome bi mu bilo lepo i na kome bi mogao da se , sav od nesanice , skrasi bar za dva-tri sata , on jedino može i da živi ako je stalno nezadovoljan , ako je stalno u pokretu , ako mu u ušima neprestano zvoni bat njegovih teških cokulčina .

Dalje - sipao je suprotne argumente stari prosipač magle i prašine - atmosfera nije bila nimalo " uštirkana " i " mrtvačka " : čak je i Filip ispalio nekoliko hitaca kroz prozor , valjda na mesec . Stari ludak hteo je da puca i u bele leptire koji su , kao oko sveće , lepršali oko nevestinog venca . Mlada se strašno uplašila da su je jedva , prebledelu i zanemelu , smirili i povratili k sebi .

- Beli lentiri ? ! - rekla je ujna i zagledala se u jednu tačku na tavanici . Ujakova priča ujnu više nije zanimala .

A i sam ujak , čim bi njegova žena upiljila oči u luster , prekidao je priču . Stari čarobnjak je pokušavao da otkrije ko to čuči na tom delu tavanice i s kim to njegova žena , ne trepćući po desetak minuta , vodi nemi razgovor . ( Mora da je taj nevidljivi mnogo strog i opasan , mislio je ujak , čim ga nesrećnica pokorno sluša , ne izgovarajući ni reči , ali nikako nije mogao da dokuči da li je to bog , &dstroke;avo ili neka druga nebeska sila . )

- Znači tako : beli leptiri ! - prekinula je ujna razgovor s nepoznatim na tavanici i okrenula se ujaku . - Eh , da sam se setila da ranije pozovem Petra na pasulj !

Priče o Leli i Petru , oko kojih su se ujak i ujna žestoko prepirali , nisu prestale ni dugo posle svadbe .

Ni dolazak na svet Petrove i Leline kćeri , Ane , nije bitno izmenio stav i odnos nadmene slikarke prema našoj varoši . Lela , čijeg su oca važni društveni poslovi konačno odvukli u glavni grad i u veliki svet , stavljala je do znanja da je , i po poreklu , i po bogatstvu , i po moći i po lepoti , iznad te prljave i večito pijane varoši , koja joj , dorasla do kolena , može samo pljuckati ispod prozora . Ona je dobro osećala da je varoš , kao i sve drugo što drsko pomalja glavu iz mrtvog mora prosečnosti , strahovito mrzi i istovremeno se pribojava ; svi bi hteli da je bace pod noge , da je vide poniženu i bespomoćnu , da iz njenog tela osete zadah balege , rakije i belog luka , zadah kojim su oni sami silno zaudarali , i svi bi hteli - iako to izgleda paradoksalno - da budu na njenom mestu , da žive njen život pun raskoši i sjaja .

Izme&dstroke;u lepotice i naše varoši naglo je izrasla neprobojna pregrada , kao što se oko kuće bivšeg trgovca , sada Petrove i Leline , za jedno leto izgradio visoki kameni zid , s gvozdenim šiljcima okrenutim u nebo . A i jasenovi i kestenovi - po ujninoj , očigledno , zlobnoj priči - šikljali su kao iz vode i svijali se oko krova stare zgrade , potpuno je skrivajući od očiju sveta . U dvorištu su se igrali snažni vučjaci , spremni da iskeze zube i na vetar koji se ne bi svi&dstroke;ao nadmenoj i oholoj gazdarici .

Anino ro&dstroke;enje bilo je presudno da se Petar i ujak više zbliže . Petar - inače stari trezvenjak - nije mogao da odoli da taj doga&dstroke;aj ne proslavi u kafani , po našem varoškom običaju : naručio je piće za sve prisutne , dok su mu najbolji prijatelji cepali i gazili šešir - za zdravlje i sreću kćeri .

U jeku terevenke , Petar je zaželeo da vidi vodu reke Morave , stotinak kilometara udaljenu od varoši , i da na samoj obali otpeva pesmu posle koje bi - kako je , nenavikao na piće , govorio - mogao iz čista mira da umre . Dok je inženjer lupio šakom o sto , ispred kafane je zabrundao džip , u koji su se , pored srećnog oca , strpali Filip i ujak .

Čim su stigli do široke i plavne reke , Petar je sve naterao da zagaze u vodu do pojasa . Ujak je raspalio po harmonici , a Filip i Petar su složili glasove : " Oj , Moravo , moje selo ravno ... " Ujak je na mnogim mestima svirao , na stolu , konju , drvetu , krovu , u krečani , ali nikada usred ponoći , gazeći obučen i obuven do pojasa u hladnoj i brzoj vodi . Kad su otpevali " pesmu inženjerovog života " , ponovo su se strpali u džip i , promrzli do kostiju , vratili se u varoš , gde su primetili da im se Filip , nevidljiv kao i uvek , uz put izgubio , najverovatnije u jednoj gustoj šumi u kojoj je nameravao - kako je ranije govorio - da u&dstroke;e u trag lovokradicama divljih svinja .

Stresajući se od zime , Petar i ujak našli su spas kod ujne . Na svu sreću , od ručka je bilo preostalo dosta čorbastog pasulja , koji je ujna odmah podgrejala , dodavši , za ovu priliku , pola čaše vinskog sirćeta . Pasulj , topla peć i suva odeća povratili su dvojicu suludih nesrećnika iz mrtvih . Dok im je ujna sušila čarape , pantalone i cipele , oni su sišli u podrum , gde je ujak , vidno uzbu&dstroke;en , otkrio novom prijatelju svoje malo carstvo : dobro opremljenu radionicu i laboratoriju .

Ujak nije bio samo čuveni svirač . Stalno imajući na umu svestrano obrazovanog i potpuno ostvarenog čoveka , ujak je svoj , nesumnjivo obdareni , duh usmerio u više pravaca , pojavljujući se pred svetom i u varoši kao potpuna , celovita ličnost , ona koja je , manje-više , uspešno živela svoj sto i jedan život . U tom pogledu , ujak je nesumnjivu slavu stekao i kao pronalazač . Nauka , posebno njeni primenjeni vidovi , neobično ga je zanimala , i on je dobar deo slobodnog vremena provodio u podrumu , nad mikroskopima , epruvetama , grafikonima , tehničkim priručnicima i leksikonima .

Ujak nikad nije stigao da patentira sve svoje pronalaske , čiji se broj penje na stotinu . Izme&dstroke;u mnogih pronalazaka , od kojih su neki poznati samo kao projekti , ujaku se pripisuju i ovi :

1 ) Rasterivač zmija . U našem kraju , naročito pored reke , ima dosta šarki , koje zadaju grdne nevolje čobanima , ribolovcima i ljubiteljima divljih plaža . U vreme velike potrage za zakopanim blagom , koja je jedne godine zahvatila našu varoš ( o čemu će biti reči u jednoj od naših narednih priča ) , stotine nedužnih mladića stradalo je od zmijskog ujeda . Od zmija se jedino nisu plašili oni koji su nosili sa sobom špric i serum , ali , s obzirom da je to bilo i skupo i komplikovano , takvi su se mogli izbrojati naprste .

Ujakov rasterivač zmija bio je vrlo jednostavan i jeftin : to je par zvončića , koji se vežu ispod kolena , i koji , pri svakom koraku , zvone , plašeći zmije i na udaljenosti od pedeset metara .

2 ) Tajni džep . Ljudi muku muče kako da sašiju poseban džep koji bi bio obezbe&dstroke;en od džeparoša i drugih nepoželjnih prstiju ( lukavog li ujaka : kad kaže " nepoželjni prsti " , on , uglavnom , misli na ujnu , koja mu uvek , u potrazi za parama i ljubavnim pismima , prekopa sve džepove ! ) , a koji je na dohvatu ruke , da može poslužiti u svakom trenutku ( za razliku , recimo , od već poznatih ali nepraktičnih tajnih džepova u cipelama , čarapama , gaćama ... ) . Ujak je tajni džep smestio u šešir , ispod postave . Ni jednom džeparošu - smatrao je genijalni pronalazač - neće pasti na pamet da traži pare u šeširu . Doduše , mnogima nije bilo jasno šta će ujaku , čoveku bez prebijene pare , taj tajni džep , osim ako nije u njemu čuvao pertle , žilete , dugmad , pikavce i mnoge druge sitne predmete koje je , kao strasni i neobični kolekcionar , skupljao na svakom mestu .

3 ) Pokazivač pravca za pijance ( projekt ) . Mnogi pijanci , vraćajući se kući , izubijaju se u rupama i jarugama , što je i sam ujak nebrojeno puta iskusio . Neprilika takve vrste bilo bi manje kad bi na neki način pijancima jasnije bilo naznačeno gde se završava put a gde počinje jarak . Ujak predlaže da se na svakih pedeset metara pored puta postave svojevrsni odašiljači ( elektronske stanice ) , koji bi , kad se pijanac onasno približi ivici puta , davali zvučne i svetlosne signale . Odašiljači bi reagovali na talase alkohola , koji pijanci - hvala bogu ! - šire i na stotine metara oko sebe . Detaljnu realizaciju ovog projekta ujak je poverio vodećoj fabrici elektronskih ure&dstroke;aja u našoj zemlji , koja još nije počela s proizvodnjom odašiljača , verovatno zbog uobičajene sporosti njihovog istraživačkog odeljenja .

4 ) Kontrolna lampica za šlic . Kao već star i rasejan , ujak se na jednoj svadbi propisno obrukao svirajući više od pola sata s otkopčanim šlicom . Ljudi često zaborave da zakopčaju šlic , tako da se mogu naći u vrlo neugodnim i neprijatnim situacijama .

Jedan ujakov prijatelj , naučnik svetskog glasa , profesor doktor Petar Gec , doživeo je u našem planinskom hotelu , u kojem je boravio nekoliko dana , da mu se , zbog otkopčanog šlica , pakosno podsmevaju sobarice i kelnerice , kao da imaju pred sobom neku najobičniju protuvu a ne uglednog naučnika .

Ujak je pomoću običnih baterija od 1 , 5 volti , nekoliko izoliranih žičica i male sijalice , obojene u crveno , rešio ceo problem . Čim bi šlic bio otkopčan , uspostavilo bi se kolo struje i sijalica , koju je ujak namestio kod sata na ruci , počela bi naizmenično da se pali i gasi .

5 ) Kako se šešir može upotrebiti za uništavanje muva . Našu varoš , od ranog proleća pa do u kasnu jesen , preplavljivali su rojevi muva , koji su se skupljali na gotovo svim mestima , a najviše u javnim nužnicima , na pijaci i u kafanama , oko polica s jagnjećim pečenjem . Muva je bilo u tolikom broju da je život u izvesnim trenucima postajao nesnosan ( Lela je varoš nazivala " leglom primitivaca i muva " ) : prozori i ogledala crneli su se od njihovih usrotina , ljudi su bili puni modrica i plikova od njihovih ujeda , a u svakom čorbastom jelu plivale su , kao neki obavezan začin , najmanje po dve-tri muve .

Da bi se oslobodio tih nesnosnih i gadnih stvorenja , koja su , padajući mu na lice , ometala njegova čuvena predavanja iz života i fantastike , ujak je spreda na šešir prišio crveno platno , namazano lepkom i medom , na koje su muve obavezno sletale .

Posle Filipove zamerke da se u kafanama ne može živeti od tolikog broja muva , kada se za pedeset uhvaćenih sitnih zujalica dobijalo besplatno piće , ujak se , zahvaljujući svom pronalasku , grdno opijao a da ni običnu čašu rakije nije platio .

Čuveni pronalazač je predlagao da se u svim kafanama na zidove postave crvene lepljive table , s većim brojem jednakih kvadrata obeleženih brojevima , tako da bi te table , pored svoje osnovne svrhe ( uništavanje muva ) , mogle da posluže i za zabavu gostima , kao neka vrsta ruleta : svako bi birao svoj kvadrat , a u kojem se za odre&dstroke;eno vreme zalepi više muva , taj dobija od svih besplatno piće .

6 ) Kako sprečiti znojenje nogu . Noseći i leti i zimi teške cokulčine , ujak je , i pored toga što su mu one bile nezašnirane , stalno imao znojave noge , čiji se smrad osećao na nekoliko koraka . Ne želeći da se odvaja od svoje omiljene obuće , ujak je u cokulama , na obema unutrašnjim stranama , zašio male vrećice i u njih smestio slepiće , koje je nalazio u mračnim i vlažnim pećinama . Te zmijice , čije je telo bilo hladno kao led , ujak je u toku dana samo jednom zapajao mlekom , sipajući ga pravo u vrećice .

Dugačak je spisak ujakovih pronalazaka , koje je on , kako ga je život bacao tamo-amo , kao kamion vreće lubenica na krivinama , u svojim vrlo teškim i mučnim životnim situacijama izmišljao , iako ga ti genijalni izumi i dosetke najčešće nisu izvukli iz neprilika i spasli najgoreg .

Na velikom podrumskom zidu ujak je naslikao projekt o ure&dstroke;enju i razvoju naše varoši , svoje životno i najveće delo .

Na ogromnoj površini , naslikana iz svih perspektiva , kao kod naivnih slikara , pružala se čudesna ujakova vizija naše varoši . Ceo prizor je bio kao iz bajke : sve je bilo nestvarno a na svom mestu . Videle su se lepe kuće , bašte , široki asfaltirani putevi , škole , kafane , biblioteke , koncertne i sportske dvorane , bolnice . Veliki broj fabrika , uslužnih radionica , robnih kuća i kancelarija bio je smešten pod zemljom , a iznad varoši , na visećim terasama , bila su sportska igrališta , bazeni i šetališta . Kafana je bilo u znatnom broju , i to onih malih , stvorenih da se nešto popije s nogu , na brzinu , i bile su - što je ujna , stara zlobnica , odmah primetila - uglavnom pore&dstroke;ane u ulicama koje su od centra varoši vodile k njihovoj ( ujakovoj i ujninoj ) kući .

U stvaranju vizije varoši , ujak nije zaboravio na svoje legendarne prijatelje , Filipa i Vuka : za prvog je u samom centru bio predvideo visoki osmatrački stub , poput televizijskog tornja , opremljen najsavremenijom optičkom tehnikom , odakle bi naš nevidljivi junak u svakom trenutku video ceo kraj kao svoj dlan , a za drugog je bio zamislio brza kola , nalik na sportski dvosed , ali s gusenicama , kao na tenku , i sa sirenom na krovu u obliku harmonike , te bi , u takvom vozilu , kapetan Vuk mogao vrlo lako i brzo da obilazi i nadgleda varoš .

Pored varoši pružala su se polja zasejana žitom , voćnjaci , vinogradi , pašnjaci sa stokom , šume . Velika hidrocentrala u klisuri napajala je strujom varoš , nad kojom je , poput drugog sunca , visila ogromna sijalica , koja je tako jarko osvetljavala ulice da se izgubljena igla i u pola noći mogla naći . Dva tunela išlo je isnod naše najveće planine i povezivalo varoš najkraćim putem sa morem . Na nebu su krstarili avioni , helikopteri , sateliti i kola vučena krilatim belim konjima ( ujak je nacrtao konje radi uverljivosti svoje priče o vili Jezerkinji ) , na putevima su tutnjali kamioni i automobili , po reci plovili brodovi , u polju huktali vozovi . Izme&dstroke;u varoši i vrha naše planine , čuvene po lepotama , pružala se moderna žičara , tako da se u svako doba , pa i kad su putevi bivali neprohodni zbog velikih nanosa snega , moglo stići do planinskog hotela .

- Ovo je sjajno ! - uskliknuo je inženjer , oduševljen ujakovom vizijom , a onda je dodao tišim glasom : - Ali kako da se to ostvari ?

- To sam upravo hteo tebe da pitam , druže inženjeru ! - rekao je ujak .

Petar i ujak su se , po izlasku iz podruma , rastali kao stari , nerazdvojni prijatelji . Ujak je poklonio Ani veliki kaleidoskop , svoj dugogodišnji ručni rad .

Otad je Petar sve češće dolazio u našu kuću , obično u dane kad ujak nije bio na svadbama i na drugim proslavama . Nije bilo sumnje da inženjer i ujak zajedno rade na ostvarenju veličanstvenog projekta . Satima su se zatvarali u podrumu , iz kojeg su izlazili samo na ujnin pasulj . Po praznom loncu koji je iza njih ostajao , moglo se zaključiti da ih posao na projektu grozno iscrpljuje .

Slika na podrumskom zidu doživela je dosta izmena i dopuna , zbog kojih je morala da se proširi i na susedne . Petar je na svakom uglu ulice predvideo mali kiosk , u kome bi se prodavao čorbast pasulj . Ne može jedan grad da ima budućnost ukoliko se meštanima ne omogući da brzo i jeftino do&dstroke;u do svog omiljenog , tako reći nacionalnog jela - smatrao je inženjer , imajući na umu svog prijatelja Filipa , koji je naterao upravnike svih naših luksuznih hotela da u jelovnike kao svakodnevnu hranu obavezno ubace čorbast pasulj . A na svakom koraku , na svim oglasnim tablama , u hodnicima , autobusima i vozovima , biće istaknuto ujnino uputstvo za spravljanje pasulja . To uputstvo , kao velika mudrost koju prvo treba naučiti u životu , već je bilo ispisano pri vrhu podrumskog zida .

Uputstvo za spravljanje čorbastog pasulja .

Elementi : pasulj , suvo svinjsko meso ( rebra , kolenice , nogice , uši ) , slanina , crni i beli luk , crvena ( sušena ) paprika , brašno , ulje , biber , so .

Kuvarska operacija : pasulj se prebere , opere i potopi u oveći sud , u kojem odstoji jednu noć . Zrna isplivala na površinu izbace se kao kvarna .

Pasulj se , uz povremeno dolivanje vode , kuva na tihoj vatri pet časova , a posle toga se prelije zaprškom .

Napomene

1 ) najbolji pasulj - tetovac .

2 ) meso da ne bude i suviše masno .

3 ) najbolji luk - slatki , jabučasti .

4 ) paprike nabaviti u selu , one koje su sušene iznad nadvratnika , tako da će se miris divljine osećati i u samom jelu .

5 ) pasulj , po mogućnosti , kuvati na štednjaku koji se zagreva drvetom .

b ) najbolji je pasulj iz zemljanog lonca .

Ispod uputstva , sitnim slovima , u kojima se razaznaje inženjerov rukopis , pridodato je :

" Najvažnija napomena . Najbolji pasulj , ipak , sprema gazdarica ove kuće . Prona&dstroke;ite sto i jedan način da budete njen prijatelj . "

Nema sumnje da je taj naknadni zapis nastao posle neuspelog inženjerovog i ujakovog pokušaja da sami , u odsustvu ujne , naprave svoje omiljeno jelo .

Petar i ujak nisu znali odakle da počnu ostvarenje svog zamašnog i velelepnog projekta .

Ujaku je palo na um da bi njihov posao bio u mnogome olakšan ako bi konstruisali mašinu koja će , brzinom od pedeset kilometara na čas , izbacivati za sobom široke betonske i asfaltne trake . Bez dobrih puteva , nemoguće je bilo zamisliti brzi razvoj varoši , koja je imala da postane centar sveta , pa nimalo nije čudno što je inženjer , uvi&dstroke;ajući da se takva mašina može upotrebiti i za izbacivanje betonskih blokova , neophodnih za izgradnju mnogih objekata , prihvatio taj predlog i odmah se s prijateljem bacio na posao . Dvojica naučnika došla su do genijalne ideje da bi kao materijal koji bi se ubacivao u otvor mašine trebalo koristiti kamen i zemlju , čega ima u izobilju gotovo na svakom koraku . Samo je trebalo pronaći vezivni elemenat , materiju koja bi tu zdrobljenu i kašastu masu pretvarala u nešto poput betona i asfalta .

Inženjer i harmonikaš su izvršili bezbroj opita : mešali su i mućkali razne tečnosti u epruvetama , izlagali ih niskim i visokim temperaturama i podvrgavali strahovitim pritiscima u bezvazdušnom i vazdušnom prostoru , ali do te vezivne materije nisu mogli doći . Činilo im se da bi pre pronašli čarobnu formulu za pravljenje zlata nego taj novi i svestrani cement . Dvojica istraživača su zaključila da je neophodno zatražiti pomoć od naučnih ustanova i uglednih fizičara i hemičara širom naše zemlje i sveta . Usledila su pisma na raznim jezicima , poslata na sve četiri strane sveta . Odgovori ili nisu stizali ili su bili poražavajući : niko od poznatih naučnika nije bio ube&dstroke;en da će ta materija ikad biti prona&dstroke;ena .

Sve je to delovalo strašno obeshrabrujuće na dvojicu istraživača : ceo posao na ostvarenju projekta iznenada se prekidao . Petar i ujak su gorko uvi&dstroke;ali da bez širokih , modernih puteva nema ni razvoja varoši , bar ne onakvog kakav su oni zamislili , a jedini način da se putevi brzo i jeftino naprave , kao i čitav kompleks javnih i stambenih zgrada , bio je upotreba te čudesne mašine koja bi , u svakom trenutku , izbacivala na tone cementa i asfalta .

Celom njihovom poslu ujna se iz potaje podsmevala , smatrajući da je to čista besmislica i ludost . Doduše , to im nikad nije otvoreno rekla : za nju je bilo bolje da ujak luduje tu , u podrumu , nego da se vucara po kafanama i razbija glavu u jarkovima .

Godine su neosetno prolazile ( " kao reka ispod mosta " - voleo je da kaže ujak ) .

Lela se , odmah po Aninom ro&dstroke;enju , naglo osušila i poružnela ( lice joj se zbrčkalo , a i zabrkavila je , kao muškarac ) , još više se povukavši u ogromnu raskošnu kuću , odvojenu od varoši visokim kamenim zidom , gustim jasenovima i kestenovima i čoporom uhranjenih vučjaka . Više nije bilo tajna da joj svakog trećeg dana naš brijač brije noge , koje su postajale sve dlakavije , nalik na noge našeg poznatog fudbalera Zvrkija .

Njena kći rasla je i iz godine u godinu bivala sve lepša , nalik na majku iz devojačkih dana . Za svaki ro&dstroke;endan , Ana je dobijala od ujaka čudnovate poklone , remek-dela njegove mašte i njegovih zlatnih ruku : bicikl od drveta bez ijednog metalnog dela , sanke s automobilskim upravljačem , kašiku za cipele od volujske kosti , ljuljašku na električni pogon , prsten od belutka , maketu naše varoši . Ana je sve to brzo lomila , ili je bacala u podrum , me&dstroke;u starudiju , jer je bila okružena najmodernijim igračkama , koje su , zahvaljujući upornosti nadmene mame i vezama moćnog dede , iz dalekog sveta redovno stizale u našu malu i zabačenu varoš .

Ujak je Anu , kao i njenu majku , retko vi&dstroke;ao . Već ostareo , ujak više nije kao nekad , sedeći ispred najveće varoške kafane , dizao glavu na svaki bat ženskih potpetica , niti je do kraja pogledom ispraćao njihanje ženskih kukova , ali je , po uznemirenosti drugih , po rukama koje bi se , s cigaretama i čašama , iznenada ukočile u vazduhu , po usnama koje bi zanemele na pola rečenice , po žestokim psovkama , po iskolačenim očima , no mirisu cveća i dahu proleća , osećao i znao da ulicom gazi lepa Ana . Ujaka bi ponovo počinjala da boli glava , na šta je on radosno lupao šakom po stolu i naručivao duplu ljutu , usklikujući iz sveg grla :

- Živ sam još , majčice mila !

Lela se nekoliko puta , u vreme praznika i drugih dana kad je varoš bila krcata svetom , pojavljivala sa svojom kćeri na korzou , uzdignute glave , nadmena i ohola , likujući što po njenoj lepotici , po njenoj krvi , pljušte , kao prolećna kiša , požudni pogledi bezmalo svih varoških mladića . Stara svojeglavka i usamljenica je pokušala da tim nekolikim promišljenim šetnjama varoši stavi do znanja da njena kći još manje pripada tom svetu , u kom je ona , Lela , silom prilika živela , posle jedne nepromišljene i brzoplete ljubavi s nespretnim i šonjavim inženjerom , koji od svojih crteža i grafikona ništa drugo nije video .

A i Ana se , bar po nekim spoljnim obeležjima , vidno odvajala od varoši . Umorni ujak je odavno bio prestao da piše svoju antihroniku , ali da ju je nastavio u njoj bi bar jednu stranicu posvetio lepoj inženjerovoj kćeri .

Samo ujaku svojstvenim rečeničkim obrtima , biranim rečima najčistijeg varoškog govora , u stilu njegovih čuvenih predavanja iz života i fantastike koja je držao u našim kafanama , bilo bi opisano da je Ana prva u varoši , dok još sa svih ulica nije bila skinuta kaldrma i balega , provozala sportski dvosed italijanske proizvodnje , da su sneg naše planine zaparale prve kristalne skije na kojima su bile Anine noge , da je me&dstroke;u prvim devojkama u obližnjem selu jahala divljačne konje , ostavljajući za sobom izgažena polja trave i žita . Svi ti slučajevi , važni za ujakovu antihroniku , bili su , u osnovi , slični slučajevima po kojima se proslavila Anina majka , samo što su im vreme i drugačije okolnosti davali novi , savremeniji oblik .

- Iver ne pada daleko od klade ! - znao je da kaže ujak , poznati sakupljač poslovica ovog kraja .

Ujna se na sve to blago smešila , što je značilo da je ube&dstroke;ena da ujak greši . Ona je smatrala da Ana , na svu sreću , nema ništa zajedničko sa svojom majkom . Ujna je dovoljno nije poznavala , nije znala da li bi je sutra na ulici , u mnoštvu devojaka , mogla izdvojiti , ali je dobro pamtila po , na oko , nevažnoj nojedinosti , što je - po njenom čvrstom ube&dstroke;enju - pokazala pravu prirodu Aninog bića .

Na stočnoj pijaci jedna devojčica se čitavih desetak minuta igrala s prašnjavim jaganjcima , koji su je lizali po licu i rukama , ostavljajući joj na novoj bluzi i suknji tragove blatnjavih nožica i balavih gubica . Zajapurena od igre , devojčica se , na prvi poziv , pridružila dvema seljankama koje su užinale sir , luk , slaninu i crni , seljački hleb . Posmatrajući njeno lice , koje je sijalo od zdravlja i radosti , i krupne blistave zube ispod kojih su prštali zalogaji luka i hleba , ujna nije mogla da izdrži a da se ne raspita ko je ta umiljata devojčica ( tako je doznala da je to inženjerova jedinica ) .

Da je ujna bila u pravu , ubrzo je potvrdio glas o tome ( ovog puta nije ga proneo ujak ) da se Ana zagledala u nekog siromašnog , potpuno nepoznatog mladića , zvanog Pikaso . Začas su , kao da se radilo o opasnom kriminalcu , u ujninom kuhinjskom radio-centru bili poznati svi podaci o toj novoj varoškoj zvezdi , a njegova fotografija , veličine 89 x 59 , već je pokrivala središnji deo izloga čuvene firme Foto-Žika .

Ujna je već sve znala o Pikasu : bio je to visok , ri&dstroke;okos mladić , s potkresanom bradicom , sin neke raspuštenice , sobarice u našem hotelu , s kojom je živeo u natruloj baraci , u jednoj ovećoj sobi i maloj kuhinji . Mladić je školu napustio u drugom razredu gimnazije i odao se skitnji i besposličarenju , snalazeći se za džeparac kako je znao i umeo , najčešće sitnim kra&dstroke;ama , u kojima nikad nije bio uhvaćen , mada se sumnjalo da je u njih bio umešan . Majka mu je ( pakosnici su govorili da ona , za razne svoje usluge , od hotelskih gostiju dobija velike bakšiše ) kupila gitaru , u koju je , sedeći na mostu u letnje večeri svirao okružen vršnjacima .

A šta se desilo izme&dstroke;u dvoje mladih , kako je do ljubavi došlo , čime je to mali džeparoš osvojio bogatašku kćer , šta joj je rekao a šta ona njemu , koju je pesmu odsvirao i otpevao , na kom mestu su se prvi put poljubili - to je ostala velika tajna za varoš i zadugo izvor najčudesnijih i najneverovatnijih naga&dstroke;anja .

Čaršija je likovala : konačno se našao neko ko će doskočiti omraženoj Leli .

Visoki mladić zvani Pikaso postao je preko noći idol i zvezda naše varoši . Svi su pronalazili da je on izuzetno lep , pravi tip savremenog muškarca , rasni sportista . Svi su hvalili njegovo sviranje i pevanje , smatrajući da je prava šteta što u našu zabačenu varoš ne dolaze lovci na talente , koji bi mladića izbacili u same vrhove naše i svetske muzike . Svi su u njemu videli krajnje zanimljivu ličnost , koja se , kao u mnogim biografijama slavnih ljudi , od besposličara i džeparoša pretvorila u glavnu varošku zvezdu , romantičnog i neodoljivog zavodnika .

Cela varoš je preko noći izmenila ponašanje prema mladiću zvanom Pikaso . Sva krivica za njegovo napuštanje škole pala je na naše nastavnike , koji su se pokazali kao okoreli nazadnjaci , tako da je reforma varoškog školstva postala pitanje dana . Svi su ga ljubazno pozdravljali , častili ga pićem , nudili cigaretama , besplatno uvodili na fudbalske utakmice , obezbe&dstroke;ivali mu karte za filmske predstave , vodili na izlete , pozivali na ručkove i večere .

Pikaso se našao u čudu . Uvučen u vrtlog svih doga&dstroke;aja , a ne shvatajući u potpunosti šta se to oko njega zbiva , on nije mogao , poput slamke zahvaćene maticom , da bilo šta izmeni u onome što mu je varoš smišljeno pripremala . Varoš ga je obasipala nevi&dstroke;enom ljubavlju i pažnjom , al iza toga se krilo isto toliko mržnje i pakosti prema njegovoj devojci , odnosno prema njenoj majci ( Petra su , čim se s ujakom dao na suludi posao , odavno otpisali , smeštajući ga " s one strane zla " , kako bi svirač , najumnija naša književna glava , parafrazirao pesnika ) .

Nije bilo sumnje da je čaršija kovala mladića u zvezde samo zato što je nanosio teške udarce jednoj omraženoj osobi , iako on to uopšte nije želeo . Pri svemu tome , varoš nimalo nije zanimala budućnost dvoje zaljubljenih , a u krajnjem slučaju ni budućnost njihovog visokog siromašnog osvetnika .

Pikaso , izgleda , nije shvatao ( zbog te zablude se kasnije gorko kajao ) da bi malo ko iz varoši bio oduševljen ako bi se njihove kćeri zagledale u siromašnog gitaristu , poslednjeg romantičnog junaka našeg kraja , za šta su , bar u tom trenutku , u vreme njegove najveće slave , postojale velike mogućnosti .

Čak je i ujna , u svemu odmerena , raspirivala mit o mladom gitaristi . Iako ga , u dubini srca , nikad ne bi pozvala u kuću , na svoj čuveni pasulj , jer ga je smatrala običnom bitangom i besposličarem , ispredala je neverovatne priče o mladićevim vrlinama : skromnosti , uvi&dstroke;avnosti , pameti i vrednoći . I Pikasovu majku , koju je ranije ocrnjivala zbog nekih njenih usluga i smišljenih ljubaznosti prema hotelskim gostima , ujna je u svojim pričama prikazivala kao sveticu , ženu koja je i mladost i lepotu žrtvovala , radeći jedan mučan posao , za sreću svog sina .

Ujak , veliki dizač magle i prašine , ostao je zapanjen pred činjenicom da ga je čaršija nadmašila u širenju neverovatnih i izmišljenih priča . Duboko uvre&dstroke;en , prvi put u svom životu postao je najcrnji realista , slepo se držeći činjenica i ograničene varoške logike .

Ujak je smatrao da su sve priče o novoj varoškoj zvezdi preterane . Taj mladić , koga su - da mu se narugaju - prozvali Pikaso , običan je besposličar , sitni džepapoš ( ujaku je bar dva puta neprimetno sa stola digao cigarete ) , mala netalentovana vucibatina , kakvih u ovoj varoši ima na svakom ćošku . Ujak bi hteo da vidi ko bi od naših uvaženih i uglednih meštana želeo tog mladića za zeta . Svi bi se potrudili da ga odvoje od svojih kćeri , ako ne lepim rečima , onda pesnicama i motkama , kako je to već u našem kraju uobičajeno .

A mladićevo pevanje i sviranje - privodio je kraju ujak svoju govoranciju - ne vredi ni pet para . Nije kolegijalno da kaže , ali kad već mora , on će to reći : u Pikasovom pevanju i sviranju nema ni trunke mašte , sve je to zasla&dstroke;ena boza , daleko od pravog nadahnuća , daleko od prave sviračke i pevačke umetnosti , pa čak i one kafanske , koju ni sam ujak nije mnoga cenio .

Ni ujakova popularnost i nesumnjivi ugled u varoši nisu mogli da zaustave priče o mladom gitaristi , koje su dobile neslućene razmere . Više ni sama varoš nije znala šta je u njima istinito a šta izmišljeno .

U tim pričama je do poslednjih sitnica bilo poznato koji će sprat velike kuće pripasti mladencima , kakav će novi posao dobiti čistačica ( svi su pominjali , imajući u vidu njen dugi radni staž , mesta zamenika upravnika hotela ) , gde će mladoženja šiti svadbeno odelo , ko će sve biti pozvan na veselje ( ispostavilo se da Pikaso ima brojnu rodbinu u nekom planinskom selu , gde su , na vest o svadbi , svi počeli da prodaju imanja , nadajući se da će im novi , moćni prijatelji naći lake , državne poslove ) , ko će svirati , šta će se jesti i piti .

Nove obrte u ionako zamršene doga&dstroke;aje unela je Lela .

Jedne nedelje , ona je , s ogromnim vučjakom , banula u diskoteku , me&dstroke;u iznena&dstroke;ene devojke i mladiće . U zadimljenom polumraku , pronašla je Anu , izvukla je iz zagrljaja gitariste i odvalila joj tešku šamarčinu povukavši je k izlazu . Disk-džokej je prekinuo muziku i upalio osvetljenje .

Mladi gitarista , ošamućen iznenadnom navalom svetlosti , još uvek ne shvatajući šta se zbilo , nesigurno je ustao i pošao za devojkom , s ispruženom desnom rukom i poluotvorenih usta , kao da je hteo da protestuje , ali se stara nadmenka iznenada okrenula ( tad su svi iz blizine videli njeno zbrčkano , brkato lice , oko kojeg su obletali leptiri ) , prikovavši mladića na mestu ledenim pogledom . Pikaso je ostao nem i nepomičan , kao spomenik u parku , ispraćajući tužnim pogledom devojku koja je , vučena majčinom rukom , nestajala u vratima .

Dalji tok priče , koji se odvijao u starom zdanju bivšeg trgovca , jedino je bio poznat ujni . I ovog puta u njen kuhinjski radio-centar stizala su mnogobrojna i raznovrsna obaveštenja , koja je ona , posle provere i pažljivog odabiranja , povezivala u čvrstu celinu . Za celu priču njen prijatelj inženjer Petar nije joj bio ni od kakve koristi . On se i dalje s ujakom zatvarao u podrum , vodeći duge razgovore o projektu čije ostvarivanje još nisu bili počeli , najviše zbog neredovnih i obeshrabrujućih odgovora poznatih instituta i naučnika o njihovoj čudnoj mašini za brzo pravljenje puteva i stambenih blokova . Ni inženjer ni harmonikaš nisu poklanjali pažnju varoškim pričama , niti su na doga&dstroke;aj u diskoteci gledali tragično , a najmanje su mislili da su oni pozvani da se u neke stvari i lično umešaju .

Po ujninim proverenim obaveštenjima , razgovor izme&dstroke;u majke i kćeri bio je dug i žestok . Stara nadmenka rekla je Ani , uz podvikivanje i lupanje po stolu , da ona više ne sme da se vi&dstroke;a s tim sumnjivim mladićem . Ona dobro zna šta je ljubav - govorila je Lela - kako do&dstroke;e tako i pro&dstroke;e , i Ana će sama da se uveri da je bila u zabludi ako je mislila da je taj gitarista , taj mali lopov , čovek njenog života : bolje je da to uvidi odmah , pre nego što svoju sjajnu budućnost bude bacila u varoško blato i balegu i okužila mirisima rakije i belog luka koji se tu , u toj zabačenoj palanci , osećaju do samog neba . Svet nije samo dokle se prostire vidik iz naše varoši - objašnjavala je slikarka svojoj kćeri . - Nju , Anu , u najlepšim godinama , čeka Beograd , Pariz , čeka je cela zemaljska kugla , carevi , kraljevi i prinčevi , ako ne oni , u svakom slučaju bolji od tih varoških sitnih propalica , nesposobnih da neprimećeno ukradu i lubenicu s pijace . Lela ne bi mogla da joj oprosti da je izabrala iz ove varoši i nekog uljudnog momka , s fakultetskom diplomom , iz dobre i bogate porodice a kamoli što je našla nekog sitnog lopovčića , beskućnika i golog siromaška , glupog po svojoj prilici , od koga ništa valjano nikada neće postati i kome će najveća stvar u životu biti da joj napravi što više dece !

- Da , tako je rekla : beskućnika i siromaška ! - završavala je svoju priču ujna , dodajući da je Lela , pošto sva ube&dstroke;ivanja nisu pomogla , zabranila Ani svaki izlazak u varoš .

I zaista , Ana se više nigde nije pojavljivala . Mnogi su mislili da je otputovala svom moćnom i uticajnom dedi , koji od silnih poslova i čestih putovanja po svetu nije stizao da navrati u našu varoš . Me&dstroke;utim , dečaci koji su tražili jaja u gnezdima na drveću u blizini starog zdanja razbili su te glasine : oni su videli Anu kako se , okružena čoporom vučjaka , sunča na travi i brčka u dvorišnom bazenu , koji je , posle doga&dstroke;aja u diskoteci , izgra&dstroke;en za vrlo kratko vreme .

Po ujninoj priči ( a i cele varoši ) , Ana je , poput zatvorene lepotice u ledenom dvorcu , naglo kopnela zbog uskraćene ljubavi : niti je šta jela niti je imala sna . Nije se radovala ni suncu , ni mesecu , ni ptici na grani , ni rosi na listu - kako je govorila ujna , a ni skupocenim haljimama , lepim knjigama , zlatnom nakitu , pločama , foto-aparatima , kamerama , bazenu , kućnom bioskopu - kako su drugi , mla&dstroke;i , govorili .

Uzaludna su bila nastojanja i čuvenih lekara da je probude iz tog tužnog sna . Leka je bilo , ali on joj je , iako na dohvatu ruke , bio uskraćen . Svakog trenutka se očekivalo ono najgore : da će Ana svojom rukom prekratiti nevi&dstroke;ene ljubavne muke .

Ujna nije ni sanjala - njen kuhinjski radio-centar ovog puta je potpuno omanuo - da maturantkinja svakog jutra ustaje dobro ispavana , da se , zviždućući i pevajući , dugo tušira , da doručkuje s apetitom i natenane , da se u dvorištu , kao sita kučka , satima lenjo proteže na suncu .

Jednog kišnog jutra , dok se Ana tuširala , Lela je zavirila u njenu sobu i zaprepastila se kad je , zapljusnuta mirisima muškog tela , videla na podu tragove ogromnih patika , koji su vodili do prozora , u čijoj je blizini bila grana velikog jasena . Da je to stvarnost , da ne sanja , uverili su je izgužvani i prljavi krevetski čaršavi , koji su bestidno otkrivali tragove nedavnog žestokog ljubavnog okršaja . Lela je , pridržavajući se za zid , izašla iz sobe i potražila pse . Svi su spavali u svojim kućicama , naduvenih trbuha , pored ostataka sveže džigerice . Lela je zgrabila sekiru i pošla da im raspoluti glave , ali je i ovoga puta , u želji za osvetom , čije je pakleno ostvarenje već nazirala , stegla srce i stišala svoj bes .

Sledeće noći , negde pred zoru , grana pod mladim gitaristom , koji se upravo vraćao od ovoje drage , pukla je i ovaj je pao na šiljke , pravo na stomak ; noge su mu ostale da vise u dvorištu , a glava i ruke prema ulici . Onesvešćenog i poluhladnog , bez patika i čarapa , s dubokim psećim ugrizima na nogama , sa zida ga je u samo svanuće , uz pomoć radnika koji su odlazili na posao , skinuo kapetan Vuk , koji je , stalno budan , slučajno tuda prolazio . Mladić je odmah prebačen u bolnicu , a već posle deset minuta za njegov život se borila grupa najboljih varoških lekara .

Na mesto nesreće , pod pritiskom uskomešane varoši , još isto jutro je izašla milicija , ali ona nije mogla da utvrdi da li je grana već ranije bila prestrugana i pripremljena da se prelomi u trenutku kad se nesrećni mladić bude vraćao od svoje devojke .

Ovaj doga&dstroke;aj je konačno trgao Petra i ujaka iz njihovog podrumskog sanjarenja .

Ujak je bio strašno utučen zbog nesrećnog gitariste . Nedelju dana nije hteo da svira na javnim mestima , kao da je u varoši bila proglašena opšta žalost . Još jednom je ponovio ono što je mnogo puta rekao : protiv muzike silom se ništa ne može . Na njega su i pištolje potrzali , maltene tenkove slali , ali niko - kleo se ujak - u tom dvoboju s njim , kakvim-takvim harmonikašem , nije izašao kao pobednik i niti će izaći . Teško onoj ruci koja se podigne na muzičara , sasušiće se pre nego što ga je i takla ! - poručivao je ujak , zaboravljajući da su mu zubi u kafanama nekoliko puta bili izbijeni .

Petru je na ulici prišao glavom kapetan Vuk i skresao mu u lice : kao glava porodice , kao muško , kao njegov ratni drug , on mora da spere ljagu koja je pala na njega i njegovu porodicu . Ako je istina , kao što se priča po varoši , da Petar sprečava da se njegova kći uda za tog mladića samo zato što je ovaj običan golać i besposličar , ili zato što smatra da je sitni džeparoš ( ovu državu potkradaju više oni koji se smatraju njenim lojalnim gra&dstroke;anima ! ) , Vuk istog trenutka prekida s njim prijateljstvo i smatra da je ovaj izdao revoluciju .

Petar se kleo Vuku da on do mladićeve nesreće o svemu tome nije ništa znao i prvi put je zažalio što se upetljao s ujakom u poslove na projektu o ure&dstroke;enju naše varoši , koji su ga načisto odvojili od kuće i porodice . Sam inženjer je iznajmio vojni helikopter i iz Beograda doveo tri profesora Medicinskog fakulteta , sve se&dstroke;u do se&dstroke;e bradu , da učine sve što mogu za život mladog gitariste . Petar je svakog dana obilazio nesrećnog mladića , starajući se da bude okružen najvećom pažnjom i negom . A kad je trebalo da mladić , kome život više nije bio u pitanju , bude prebačen u banju , na višemesečni oporavak , Petar se lično pobrinuo da bude smešten u najboljem zavodu , u odeljenju za vrlo zaslužne i ugledne ljude .

Inženjer je prvi i obelodanio vest da će najkasnije za dva-tri meseca biti deda , pa se Pikaso već može smatrati njegovim zetom .

Ujna je skupila svu snagu i otvoreno rekla Petru ono što je odavno nameravala da mu kaže : da se oženio vešticom . Dokaza je bilo i ranije , a posle nesrećnog slučaja s mladićem oni su više nego očigledni .

Prvo : njegova žena je zlopogle&dstroke;a , konjobarka ! Grana je pukla od njenog pogleda !

Drugo : veštice su okružene belim leptirima , kao a&dstroke;eli golubovima , koji žive u njihovoj pokvarenoj duši . Ako bi neko ubio ili sažeo te leptire , došao bi i glavi veštice . Nije nimalo čudno što se Lela , na dan svoje svadbe , onesvestila kad je Filip , u pijanstvu , hteo da puca u leptire .

Treće : veštice su uvek okružene krvoločnim psima . One te životinje šalju da ljudima grizu srce . Ujna ne veruje da će gitarista dugo živeti - njemu su psi , dok je onesvešćen visio na zidu , već izjeli srce .

Četvrto : svaka brkata žena je veštica , a pogotovo ona koja ima dlakave noge , kao u krmače .

Peto : cela varoš se čudila kako se Lela , ispavši iz čamca , nije udavila iako nije znala da pliva , a nikom nije palo na pamet da jedino veštice ne mogu da potonu .

Najgore je što Lela može da nanese još zla . Sve veštice nasrću na malu decu , slatka im je krv , i ujna se strašno brine za sudbinu Petrovog unuka , koga Lela ionako nije želela . Malog , koji se još koprcao u Aninom stomaku , treba - smatrala je ujna - po svaku cenu zaštiti .

Petar , stari trezvenjak , čovek od cifara i formula , odmahnuo bi rukom na celu ujninu priču kao na bapske praznoverice , koje su , i posle revolucije , ostale da žive , ali ga pominjanje njegovog još nero&dstroke;enog unučeta nije ostavilo ravnodušnim .

Ostareli inženjer nije krio da se raduje budućem unučetu . Ceo projekt o ure&dstroke;enju naše varoši preko noći je pretrpeo velike izmene . Svakoj varoškoj četvrti je pridodato moderno obdanište , a više prostora je izdvojeno za parkove i igrališta .

U blizini reke , umesto hotela , planiran je dečji gradić , pravo carstvo dečjih snova i mašte . Ceo svet u malom bio je tu smešten : okeani i brze reke , pustinje i tropske šume , visoke planine i ledeni bregovi , kanjoni i nepregledne ravnice , svih devet planeta , na stotine većih zvezda i drugim nebeskih tela , sav mogući životinjski i biljni svet . Za upravnika tog dečjeg carstva Petar je unapred bio odredio svog najbližeg prijatelja , čuvenog svirača .

Ni ujak , za koga se sumnjalo da je &dstroke;avoljev šegrt , nije verovao ujni , ali je ipak upitao ima li ona još dokaza - crno na belo - da je njen i njegov prijatelj živeo i izrodio dete s vešticom .

- Proverite da li jede beli luk . Veštice ne jedu beli luk ! - rekla je ujna .

Ujak se hvatao za glavu , govoreći da ako je to nekakav dokaz , onda je i on sam veštac . Ujak u svom životu nije okusio beli luk , najviše iz profesionalnih razloga ( svakako , i švalerskih , što je krio ) : daleko bi on dogurao kao harmonikaš da je iz njegovih usta , dok je zaljubljenima pevao ia uvo , saudarao beli luk !

Najbolji način da se otkrije da li je neko veštica - nije se predavala ujna - jeste da se na Blagovesti ubije zmija , da joj se glava otkine i u peljusti stavi češanj belog luka , pa da se zatrpa u zemlju i čeka da luk izraste . Onaj ko otkine pero takvog luka i stavi ga za kapu može poznati sve veštice .

I ovaj ujnin recept za otkrivanje veštica bio je , bar u tom trenutku , potpuno besmislen : Blagovesti su bile daleko , a i neizvesno je da li će tog hladnog , martovskog dana neka zmija pomoliti glavu iz svoje rupe , pogotovu što su se one , posle ujakovog pronalaska , posle serijske proizvodnje njegovih rasterivača , zvončića , toliko noplašile i razbežale iza devet gora , da se već razmišljalo da se , kao retke zveri , otave pod zaštitu zakona ; isto tako , luku je potrebno , uz sunce i kišu , bar jedno leto da izbaci svoje pero .

Ujna je tad predložila ono što je čuvala kao svoj poslednji adut : neka Lelu , dok bude spavala , okrenu naopačke ( glavu da joj stave tamo gde su joj noge ) , pa će se u zoru uveriti da imaju posla s vešticom , samo - ako misle da je ostave u životu - neka ne zaborave da je vrate u prvobitni položaj .

Petar i ujak su s nećkanjem prihvatili predlog . Stare kukavice su se čitavih desetak minuta gurale pred vratima Leline spavaće sobe , nikako ne mogavši da se odluče ko će prvi kročiti unutra . Ujaku , koji je u gluvo doba noći s harmonikom upadao u groblja i koga su putevi odvodili i na &dstroke;avolje svadbe , kolena su se tresla kao da su od stakla . U sobu je prvi ušao inženjer , uzdajući se u svet cifara i formula i u sva čuda nauke , kojima je još uvek verovao .

Lelu , koja je spavala čvrstim snom , Petar i ujak namestili su onako kako im je ujna rekla : noge su joj stavili na uzglavlje , a glavu tamo gde su bile noge .

Čekajući zoru , inženjer i harmonikaš su ispraznili još dve boce rakije . Piće ih je omamilo i oni su na stolicama zaspali .

Iz sna ih je trgnulo pijukanje crne ptičice , slične kosu , koja je , okružena belim leptirima , obletala oko jastuka . Preplašeni i bunovni , pre nego što su pobegli iz sobe , setili su se da ženu , koja je i dalje spavala čvrstim snom , vrate u prvobitni položaj . Imali su šta i da vide : ptica i leptiri su uleteli u njena usta , a žena je počela brže da diše i pomiče kapke . Ujak i Petar su strčali niza stepenice , dok su za njima padale saksije , slike i lusteri , srušeni besnim pogledom bunovne žene .

Dva prijatelja bila su više nego zabrinuta . Osećali su da im preti velika opasnost , a ništa protiv nje nisu znali da preduzmu . Petar je predložio da se u pomoć pozovu Vuk i Filip , legendarni junaci ovog kraja , pa čak i čuveni udbaš Andrija Pauk , koji je uspešno jurio odmetnike u planinama , ali je , kad je bolje razmislio , odustao : oni su odavno bili raskinuli s praznovericama , ismejali bi ga i više bi mu doneli štete nego koristi .

Petar je sve re&dstroke;e odlazio kući . Spavao je u podrumu , na poljskom krevetu . Sva sreća što nije mogao da se mnogo brine oko Ane , koju je , već u poslednjem mesecu trudnoće , vidno potresenu nesrećom gitariste , smestio u porodilište .

Posao na projektu je potpuno stao . Glavna briga dvojice istraživača bila je kako da sačuvaju u životu još nero&dstroke;eno Pikasovo i Anino dete .

U podrumu se već danima pojavljivala jedna pirgava kokoška , koja je , u ćoškovima , izme&dstroke;u razne starudije , kljucala crviće i mušice . Petar i ujak su bili navikli na ovog čudnog gosta , nemog svedoka njihovih patnji . Kao nekom već svom , bliskom , davali su kokoški dobar deo svojih obroka , koje , onako snuždeni , često nisu prinosili ustima .

Čim je u podrumu primetila kokošku , ujna je , na zaprepašćenje Petra i ujaka , poletela na nju sa satarom u ruci . Kokoška je , bežeći porušila tegle , epruvete , mikroskope , grafikone i druge ure&dstroke;aje i nekako je , raskrvavljene glave , izletela kroz prozor , izmakavši u poslednjem trenutku teškom i oštrom gvož&dstroke;u .

- Šta će ti , ujna , kokoška kad spremaš pasulj za ručak ? - začudio se Petar .

- Bolje je da odeš kući . Imaćeš što i da vidiš ! - rekla je ujna .

Petar i ujak , već navikli na čuda , pojurili su k starom zdanju . U spavaćoj sobi , sva naduvena , s otvorenim ranama po čitavom telu , ležala je na samrti Lela . Oko nje je već bilo nekoliko lekara , koji su šapatom inženjeru saopštili da Leli , koja se iznenada i nazdravo razbolela , nema spasa .

Lela je umirala teško i dugo . Noge su joj se sušile i tanjile , obrastajući dugom i crnom dlakom , a glava naduvala i širila da se razlivala preko čitavog jastuka . Preklinjala je lekare da joj što pre prekrate muke .

- Mora da se muči ! Gresi su joj veliki ! - rekla je ujna .

Lela je umrla one večeri kad je ujna došla da je obi&dstroke;e . U prisustvu Petra , ujaka i lekara , ujna je stavila grumen zemlje na samrtničine grudi .

U istom trenutku Lela je odahnula s olakšanjem , a iz usta , koja su se raširila u blažen smešak , izleteli su beli leptiri i crna ptičica .

- Zatvarajte prozore ! - viknula je ujna , jureći maramom leptire .

Dok je prestravljeni ujak dotrčao do prozora , ptičica i veći broj leptira već su bili nestali u nebeskoj pomrčini .

Posle ženine sahrane , Petar je uklonio šiljke sa zida , otvorio širom dvorišnu kapiju , potkresao krošnje jasenova i kestenova , a vučjake rasterao .

Kad mu je unuče došlo na svet , inženjer je vidno promenio raspoloženje . Lice mu je sinulo kao u mladića . Zdravom muškarčiću , stari kum naše varoši , ujak , dao je ime Vuk . Svi su mislili da je to iz poštovanja prema Petrovom i harmonikaševom legendarnom prijatelju , koji se isto tako zvao . Niko nije ni sanjao da je ime dala ujna da bi dete zaštitila od veštica koje se vukova više boje nego živa ognja . Ujna nije mislila da je opasnost od veštica sasvim prošla . Lela je bila samo jedna od mnogih koje žive u našoj varoši .

Da bi to dokazala dvojici istraživača , koji su opet postali tvrdoglavi racionalisti , ujna ih je odvela na tavan starog zdanja i u jednom uglu im otkrila oveći lonac , pun tamne masti koja je zaudarala na crknutu ovcu . Tom mašću - objasnila je ujna - Lela se mazala kad god je odlazila na poselo veštica , gde se one dogovaraju kakvo će zlo naneti našoj varoši . Ako baš žele da vide jedno njihovo poselo i da se uvere o velikom broju tih &dstroke;avoljih posestrima , dovoljno je da se pomažu ovom mašću i izgovore reči : " Ni o kladu , ni o panj , ni o drvo , ni o kamen , ni o krušku Todorovu ! "

- Ma gde je ta Todorova kruška ? - pitao je ujak , koji je ceo kraj znao kao svoj džep , ali ni za kakvu Todorovu krušku nije čuo .

Ujna je , bez volje da objašnjava , odmahnula glavom .

Ujak , stari radoznalac , koji bi otrov popio ako bi mu rekli da je bolji od rakije , odmah je pristao , a i inženjer nije hteo da se odvaja od prijatelja u jednoj krajnje neizvesnoj situaciji . Pošto su se namazali mašću , prvi je , posle izgovorenih reči , kroz dimnjak odleteo inženjer . Za njim je krenuo i ujan , ali je reči pogrešno izgovorio :

- I o kladu , i o panj , i o drvo , i o kamen , i o krušku Todorovu !

Te pogrešne reči mnogo su koštale ujaka : dok je stigao na gumno iznad varoši , sastajalište veštica , isprobijao se udarajući o klade , panjeve , kamenje , drveće a najviše o jednu suvu krušku , valjda Todorovu , koja se nalazila u najgušćem delu našeg parka , da takve masnice nije zaradio kad bi se sabrala sva njegova pijana prevrtanja u jarugama i jarkovima .

Kod kruške ujak je zatekao večito budnog kapetana Vuka , koji je , pre nego što je svirač nastavio let , rekao :

- Ova kruška se osušila još pre pet godina , a niko da se seti da je poseče i posadi novu !

S tog čudnog izleta Petar i ujak su se vratili s poražavajućim vestima . Na tom skupu , koji su oni posmatrali iz prikrajka , bilo je najmanje dvesta veštica . Ceo sastanak je imao dva dela : radni i svečarski .

Radni deo je održan u jednoj polusrušenoj kući , gde su za govornicom , dok su sevali blicevi i zvrjale kamere , mnoge veštice izložile paklene planove za nanošenje što većeg zla našoj varoši . Suše , kiše , poplave , naleti muva , zarazne bolesti , ekonomski neuspesi , besposlica , političke sva&dstroke;e , skupoća - sve je to imalo da pogodi našu lepu i pitomu varoš .

Svečarski deo se sveo na bogatu večeru , na kojoj su , uz odgovarajući muzički ppogram ( uglavnom sastavljen od krajnje bezobraznih pesama , koje ujak , ni kad je bio najpijaniji , nije hteo da peva ) , pojedena bar dva pečena vola i popijeno oko dvadesetak buradi vina . Večera je završena tako što su sve veštice skandiranjem obećale da će do idućeg sastanka da izvade najmanje dvesta dečijih srca , kojima bi se posle pečenja , kao izvanrednom poslasticom , dobro zasladile .

U me&dstroke;uvremenu desili su se još neki doga&dstroke;aji koji su našu priču potpuno oblikovali i priveli kraju .

Ana je iznenada , ostavivši dete u varoši , otputovala svom dedi , u glavni grad , a odatle u Pariz , onako kako je njena majka predvi&dstroke;ala . Nije ni sačekala povratak svog mladića iz banje , čije se uspešno lečenje privodilo kraju . Ljubav - kako je naišla tako je i otišla , kao pljusak letnje kiše .

Nesrećni mladić , koji je iz bolnice izašao s jednom kraćom nogom , nije mogao da shvati šta se to dešava s Anom , i to baš u trenutku kad nisu više postojale nikakve smetnje da se njihova veza učvrsti i ozvaniči . Nije mogao da do&dstroke;e ni k sebi kad je varoš preko noći promenila svoj odnos prema njemu , kao da nije bio nikad njen ljubimac , idol , heroj . Sve povlastice te ljubavi bile su ukinute : čak su ga re&dstroke;e zvali na piće i nudili cigaretama . A i devojke , koje su mu se potajno udvarale dok je bio varoška zvezda , " siromašni osvetnik " , skroz su mu okrenule le&dstroke;a .

Mladić se vratio gitari : do kasno u noć svirao je i pevao na mostu , očekujući da će iz polumračnih i pustih ulica odnekud izbiti Ana , ili , neka druga devojka nalik na nju , prići mu , pomilovati ga po dugoj kosi i šapnuti mu : " Ljubavi moja ! "

Duboki mir je vladao u usnuloj varoši . Samo je reka , tiho šumeći , proticala ispod mosta .

Nedeljom pre podne , tužni gitarista izvodio je u šetnju svog sina , koji je živeo u okrilju svog dede , čuvenog inženjera i konstruktora .

Od ostvarenja velikolepnog projekta s podrumskog zida Petar i ujak nisu odustajali . U iščekivanju da im sine ideja kako da prona&dstroke;u vezivnu materiju potrebnu za njihovu ekspres-mašinu za pravljenje puteva i stambenih blokova , oni su u projekt uneli još neke izmene .

Po njihovom mišljenju , varoš je , po svaku cenu , trebalo zaštiti od veštica . Na isturenim prilazima varoši postavljena su najsavremenija raketna postrojenja čije su cevi bile uperene u daleke vrhove tamnih planina , gde su bila sastajališta veštica . Za svaki slučaj , i po ujninom nagovoru , oko cele varoši , i širini od jednog kilometra , polja su zasejana belim lukom , proverenim zaštitnim sredstvom protiv veštica , a u gustim šumama krstarili su čopori vukova , tako&dstroke;e stari krvnici &dstroke;avoljih sestara , za koje se - da uvek imaju svežeg ovčijeg mesa i tople jazbine - brinuo poseban gradski odbor , kao o životinjama koje je specijalni zakon uzeo pod zaštitu .

Zanemarivši sve sviračke i švalerske obzire , ujak više nije hteo da okusi nijedno jelo ukoliko nije bilo dobro začinjeno belim lukom .

U jeku rata , daleko u planinama , na slobodnoj teritoriji , odigrana je fudbalska utakmica izme&dstroke;u dve proslavljene proleterske brigade . U jednom timu igrala su i dva naša meštanina , Prle i Zvrki , dve čuvene polutke našeg kluba , koji je u punom sastavu , u pratnji najvatrenijih navijača , kao da ide na važnu utakmicu , otišao i partizane . Osim Prleta i Zvrkija , svi su izginuli , hrabro i neustrašivo , kako je to dolikovalo momcima koji su na zelenom ćilimu pored reke znali da na život i smrt brane boje svog kraja .

Ceo tim , s kompletnom fudbalskom opremom , i grupu najodanijih navijača , s trubama i talambasima , pod izgovorom da idu na utakmicu u obližnji grad , odveo je u partizane , pored udvojenih nemačkih straža , kapiten Prle , predratni komunista . Na domaku šuma , Prle je , kao pred početak igre , održao kraći govor : utakmica koja ih čeka je utakmica njihovog života , u kojoj , igrajući na svom terenu , pred punim gledalištem , moraju da pobede , jer brane najlepše , slobodarske boje naše varoši .

Već idućeg dana , napadom na žandarmerijsku stanicu i dizanjem u vazduh železničkog mosta , počela je njihova utakmica života , strašna i krvava . Za nekoliko godina većina naših fudbalera na najslavniji način se oprostila , za sva vremena , od igrališta . Samo su Prle i Zvrki nastavljali pobedonosnim putem partizanskih jedinica i , eto , stizali su , posle svih marševa i bitaka , da igraju za tim svoje brigade , koji je pobedio zahvaljujući , pre svega , dobroj igri naših čuvenih polutki .

Celu tu priču o njima proneo je niko drugi nego ujak , veliki ljubimac najpopularnijeg sporta u varoši i vatreni navijač našeg tima , čiju nijednu utakmicu , otkako je klub osnovan , nije propustio da gleda .

Odmah posle rata , Prle i Zvrki , sada već proslavljeni junaci , ne mnogo manje legende od Filipa , Vuka , Petra i Andrije , prvi su se svojski založili da se obnovi sjaj i slava kluba , nija je većina igrača hrabro izginula u ratu . Ogromnim uticajem i ličnim zalaganjem uspeli su da jedna od prvih radnih akcija bude obnova potpuno zapuštenog fudbalskog igrališta .

Sam ujak je s harmonikom išao na čelu omladinskih brigada , koje su u najkraćem roku očistile teren od korova i divljeg šiblja , pobile nove stative i napravile desetak drvenih klupa za gledaoce . U isto vreme , naši ribari su besplatno ispleli mreže za golove , a obućari sašili nekoliko lopti od najbolje gove&dstroke;e kože .

Ubrzo , od novih mladića , onih koji su loptu ganjali na poljančetu , stvorena je dobra ekipa , koja je nizala pobedu za pobedom , zahvaljujući više srčanosti i snazi nego fudbalskom znanju . Samo za jednu godinu ona je već uskočila u ligu višeg takmičarskog reda , a već posle nekoliko sezona igrala je u grupi u kojoj naš tim otkad postoji - a postoji odavno , još od godina kada je ujak , kao dečačić , šutirao krpenjače i bundeve - nikad nije bio . Za njegov uspeh bili su najzaslužniji , svakako , Prle i Zvrki . Prle kao glava i trener tima ( pri kraju rata jedan zalutali nemački metak odneo je Prletu parče pete , označivši kraj njegove fudbalske karijere ) , a Zvrki kao centarfor , igrač u dresu s brojem devet .

Zvrki je bio na vrhuncu fudbalske slave . Nije bilo halfa koji je mogao da zaustavi našeg razigranog centarfora : brz kao vetar , odličan dribler ( " na petodinarci može trojicu da okrene " , objašnjavao je ujak ) , provlačio se kroz iglene uši i nogom , i levom i desnom , glavom , le&dstroke;ima , ramenima , grudima ubacivao loptu u mrežu . Bilo je dovoljno da se naš centarfor , naša devetka trgne , razigra na da utakmicu reši za nekoliko minuta . Golovi su padali kao jabuke u vreću .

Našeg Zvrkija čuvala su po petorica igrača , cela protivnička odbrana , ali ih je on uvek , maštovitim i bravuroznim potezima , nadigravao , praveći ih smešnim , " teškim volinama " - kako je ujak govorio . Nasamareni bekovi i halfovi katkad su nasrtali na našeg momka &dstroke;onom , pesnicama , kolenima , što je kod publike izazivalo provalu nevi&dstroke;enog gneva .

Bezbroj puta , kad bi naša zvezda bila grubo oborena , milicija je imala grdne muke da spreči navijače da na samom igralištu ne isprebijaju protivničke igrače . Jednom je , čak , ujak , onako mali i žgoljav , promakao izme&dstroke;u čuvara reda i uleteo u igralište , ustremljujući se ovećim kamenom pravo na protivničkog beka , i svašta bi se dogodilo , pukla bi nevi&dstroke;ena bruka ( našem timu bi bilo zabranjeno da igra na svom terenu a oduzeli bi mu se i bodovi ) da slabašni svirač , kome je duša od pijančenja i nespavanja bila u nosu , nije svojim teškim , nezašniranim cokulama zakačio za neku džombu i tresnuo koliko je dug ( vetar mu je šešir odneo do centra ) , što je izazvalo provalu smeha , i me&dstroke;u gledaocima i me&dstroke;u igračima , i začas smirilo napetu situaciju .

Fudbalske utakmice bile su prava atrakcija naše varoši . S njima nisu mogli da se mere ni filmovi , ni vašari , ni cirkusi , ni berbe jabuka , izbori lepotica plaže i korzoa , takmičenja za najlepši glas , pozorišne predstave , koncert . Naša varoš postala je carstvo fudbala , iako su kožne lopte bile retke , a majstori krpenjača još uvek na ceni . Mnogi dečaci nisu propuštali nijedan trening našeg tima , satima čekajući iza golova da uhvate neku promašenu loptu i da je šutnu iz sve snage , srećni što će nekoliko dana moći da se hvale da su dodirnuli pravi fudbal . Na našim prvim asfaltiranim ulicama , kojima su vrlo retko prolazili automobili ( naprste su se mogli izbrojati ) šutirana su svinjska puvala , konzerve , jabuke , drvene pločice , re&dstroke;e prave gumene lopte .

Ujak , vatreni navijač , ovaku utakmicu očekivao je s velikim nestrpljenjem . Na sam dan utakmice , obrijan , namirisan , u najboljem odelu , odlazio je na igralište sat pre početka , okupljajući oko sebe one najbučnije , s čegrtaljkama , talambasima , trubama , bubnjevima , kantama , zvonima , čitav mali orkestar , kojim je , kao poznati harmonikaš , kao čovek od nesumnjive muzičke kulture , sjajno dirigovao . Svirač je u džepove odela trpao semenke , kikiriki , karamele , suvo grož&dstroke;e , orasnice , jabuke i kruške , što su mu sve , obično , drugi uzimali i jeli .

Posle utakmice , ujak je , zahvaljujući harmonici i ugledu svetskog čoveka bez kojeg nijedan važan doga&dstroke;aj u varoši nije mogao da pro&dstroke;e , bio jedan od retkih koji je imao pristupa u klupske prostorije : od kupatila pa do male sale , u kojoj su igrači , uz piće i dobro meze , proslavljali pobede ili se , eventualno , tešili zbog , sasvim retkih , poraza .

To što je uvek bio na licu mesta , u blizini Zvrkija i Prleta , ujak je obilato koristio : u bašti naše najpoznatije kafane , oko harmonikaševog stola , kome je začas pripajano još desetak , okupljalo se veliko društvo , čuveni navijač je bio glavna zvezda , svi su mu poručivali piće i nudili ga cigaretama ( ujak ih je stavljao u mali džep , za uvo i obod šešira ) samo da čuju šta on misli o utakmici i šta su izjavili Zvrki i Prle , naš najbolji igrač i najbolji trener .

Ujak je sve znao : šta Zvrki jede , pije , kad leže , koliko trenira , kakvi su mu planovi za budućnost , šta čita , koja je njegova najomiljenija izreka , ko je po njegovom mišljenju najbolji glumac naše varoši , koje ploče sluša . Isto tako i o Prletu : kako organizuje trening , koliko pažnje poklanja kondiciji igrača a koliko uigravanju , da li je za totalni ili klasični fudbal , kakav značaj pridaje psihologiji , zašto igračima dva dana uoči utakmice zabranjuje da spavaju sa ženama i devojkama ... Jednom jedinom rečenicom : ujak je bio neka vrsta prvih naših sportskih novina , koje će tek mnogo kasnije , uz veliku pomoć iz varoške kase , početi da izlaze , a da se sviraču , kao jednom od pionira našeg sportskog novinarstva , nikad neće odati javno priznanje , čak ni upisivanjem njegovog imena , bar sitnim slovima , u zaglavlju lista .

Najzanimljivije su bile ujakove priče o Zvrkijevom i Prletovom prijateljstvu . Pre rata , biće da se , kao najbolji fudbaleri , nisu podnosili - iz prostog razloga što je svako smatrao da je bolji fudbaler , kao što je i cela varoš o tome imala podeljeno mišljenje . S fudbalskog igrališta bitka za prestiž se prenela na devojke : više puta su se udvarali istim curama , koje obično nisu znale kome bi se privolele .

U partizane je Zvrkija poveo Prle , mladi komunista . Zvrki , inače gospodski sinčić , kolebao se da po&dstroke;e u partizane , čak i onda kad je ceo tim , zajedno s najvatrenijim navijačima , srećno promakao pored nemačkih straža . Tek na domaku šuma , posle Prletovog vatrenog i sjajnog govora , neke vrste poslednjih uputstava pred utakmicu života , u Zvrkiju je nestala kolebanja .

Rat je dve naše polutke i razdvajao i sastavljao . U jeku jedne od najvećih bitaka , Zvrki se vratio u obruč da iznese malaksalog i ranjenog druga . Po ujakovoj priči , kad je naš današnji centarfor , potpuno isrpen od danonoćnih bitaka i gladovanja , nameravao se vrati u obruč , iznenada se , iz guste šumske magle pojavila prelepa devojka plave kose , sa svetlim krugom oko glave , kao da je na njenom ramenu izgrevalo sunce , koja je , noseći čabricu mleka i tek ispečenu pogaču , mamila partizana da po&dstroke;e za njom , na drugu stranu , što dalje od nemačkog obruča . Naš centarfor , koji se već danima hranio lišćem i travom , kad je osetio miris pogače i video tako lepu devojku , naglo se pokolebao i gotovo odustao od namere da izbavi svog prijatelja . Ali kao što je pre rata odoleo brojnim potkupljivanjima protivničkih timova ( silne pare su mu davali da bar samo nekoliko puta promaši gol ) , tako i ovog puta , dok su mu se creva kidala od gladi , on nije zaboravio na druga , okrenuo se od devojke koja ga je mamila u sve gušću maglu i vratio se u obruč , u dolinu u kojoj su se ljudski životi krčkali kao čvarci u vrelom kazanu .

- Da li je Zvrki sanjao ili je zaista video tu devojku ? - nisu mogli da izdrže a da ne pitaju ujakovi pažljivi slušaoci .

Ujak bi , ljut što ga prekidaju u pričanju , sve začu&dstroke;eno pogledao , pa bi , po sto i prvi put , izvukao novčić , stavio ga na dlan da ga svi vide , zatvarao šaku i posle nekoliko trenutaka otvarao : novčića više nije bilo .

- Sanjao ili ne sanjao , da li je to zaista bila neka devojka ili &dstroke;avo , nije važno ! Važno je da je neko hteo da pokvari prijateljstvo naših igrača , ali , kao što vidite , u tome nije uspeo ! - objašnjavao je ujak umornim glasom , očajan što godinama mora da ponavlja neke najobičnije istine .

Ceo razgovor se pretvarao u žestoku prepirku o tome ko je najbolji fudbaler svih vremena naše varoši : Zvrki ili Prle . Iako Prle odavno nije igrao , što je u raspravi Zvrkiju davalo izvesnu prednost , mišljenja su i dalje bila podeljena : Zvrki je bio nenadmašan dribler , Prle je imao jak šut , Zvrki je bio brz , Prle je bio stabilan , Zvrki je dobro tukao glavom , Prle je bio majstor za slobodne udarce .

U jeku najveće slave , Zvrki se oženio ; Iznenada , preko noći . Kao prva zvezda oženio se još jednom zvezdom , lepom kafanskom pevačicom koja je tog leta stigla u našu varoš . Pesmom i pojavom mlada pevačica je napravila pravi dar-mar u varoši . Zbog nje je palo nekoliko žestokih tuča , polomljeno je bezbroj tanjira i čaša , tako da se u jednom trenutku u kafani nije imalo iz čega piti i jesti , nekoliko puta su menjana prozorska stakla i velika zidna ogledala , desetine neobuzdanih zaradilo je jednodnevne zatvore i platilo visoke kazne , a nekoliko radnika za noć je spiskalo plate i ušte&dstroke;evine .

Pevačica je bila celoj varoši zavrtela mozak . Mnogi muškarci su se preselili u kafanu , tu su spavali , jeli , kupali se , brijali , potpuno zaboravljajući na kuću , porodicu i poslove . U tome je prednjačio neki auto-prevoznik koji je do samog orkestra namestio bračni krevet ( upravi kafane redovno je plaćao zakupninu dvokrevetne sobe , bez kupatila i nužnika ) , preteći da će od njega napraviti mrtvački sanduk ako prelepa pevačica ne usliši njegove ljubavne izjave . Čak je i ujaka zahvatilo ludilo : dobrovoljno , bez ikakve naknade za svoj rad , postao je član orkestra , druga harmonika , i svake večeri , ošamućen blizinom mlade pevačice , izvodio je neverovatne vratolomije na svom izdrndalom instrumentu , da su svi očekivali da će i mrtvi , probu&dstroke;eni ujakovom majstorskom svirkom , u grupama početi da dolaze u kafanu , ako ni zašta drugo , ono bar na gutljaj vruće rakije i zalogaj kiselog kupusa . Ujak je svirao kao i u svojim najboljim , mladićkim godinama .

Mlada pevačica je hrabro i lukavo odolevala bezbrojnim ljubavnim nasrtajima . Bila je hladna prema svim ljubavnim izjavama , u kojima su joj se kleli na vernost do groba , nisu je zanimale kuće , vile , bazeni sa slatkom i morskom vodom , jahte , avioni i druga bogatstva koja su joj nu&dstroke;ena , na ljubav nije pristajala i pred isukanim noževima , pištoljima , sekirama i toljagama , nisu mogli da je osvoje ni oni koji su joj obećavali najbasnoslovnija putovanja pod nebeskom kapom varoši i sveta , a čak je i poznati varoški zavodnik moler Četka ostao praznih šaka .

Jedino Zvrkiju , glavnoj fudbalskoj zvezdi , nije mogla da odoli . Naš centarfor je vrlo jednostavno osvojio nadmenu lepoticu , tako da ceo slučaj ulazi u istoriju najuspešnijih osvajanja žena u našoj varoši . Naš junak , koji je retko odlazio u kafane , jedno veče se pojavio , seo za najudaljeniji sto od orkestra , popio kafu i popušio cigaretu ne obraćajući pažnju na bilo koga , onda je ustao , prišao pevačici , pogledao je pravo u oči , uzeo za ruku i , bez ijedne reči , izveo napolje , na zaprepašćenje mnoštva udvarača koji su tu noći provodili , srećni ako bi u prolazu vrhovima prstiju dotakli skut njenih raskošnih haljina .

Slava našeg tima iz dana u dan je rasla . Na svim javnim mestima - u kafanama , kasarnama , berbernicama , krojačnicama , obućarnicama , mesarnicama , bakalnicama , poslastičarnicama , čekaonicama , učionicama - visile su fotografije našeg tima , remek-delo varoškog fotografa Žike ( pet igrača čuči , šest stoji , loptu drži golman , sasvim levo trener ) , a pored njih i portreti našeg najboljeg centarfora Zvrkija .

Naš tim nije pobe&dstroke;ivao samo na svom terenu . Tome su dosta doprineli brojni navijači , koji su , predvo&dstroke;eni ujakom , dobro snabdeveni suvom hranom , vinom , rakijom i pivom , odlazili kamionima i u gradove iza devet gora da bodre svoje ljubimce .

Nekad su se s tih izleta vraćali i krvavih glava , na šta je ujak bio veoma ponosan , jer je to bio najbolji dokaz za njegove tvrdnje da i navijačima nije mnogo lakše od fudbalera .

Našu mirnu i idiličnu priču prekida pojava magle u varoši ( bar je na tom detalju uporno insistirao ujak ) , a ujedno je uvodi u početak priče o propasti našeg fudbalskog tima .

Cela priča ima bar stotinak verzija , ne računajući još toliko ujakovih , a u svima jedna jedina činjenica je sasvim izvesna : strašni i nemili doga&dstroke;aj se zaista zbio onog dana kad je grad preplavila gusta , dotada nevi&dstroke;ena magla . Priča se , kad se iz svih verzija izvuče bitno , svodi na sledeće :

Zvrki je pošao motorom u obližnje selo da donese , recimo , rakiju ( dosta sporenja je bilo da li je u pitanju bila rakija , ili sir , prase , orasi , luk , kajmak , jabuke , med ) , ali se s pola puta , zbog iznenadne i sve gušće magle , vratio kući i u svom ro&dstroke;enom krevetu zatekao ženu i svog najboljeg prijatelja Prleta . Naš trener je , poluobučen , uspeo da iskoči kroz prozor .

Zvrki nije mogao - od iznena&dstroke;enja - da do&dstroke;e k sebi . Pre nego što je izašao , ženi je rekao tek toliko da ne bi želeo da je zatekne u kući kad se bude vratio .

Dalja priča je mnogo pouzdanija , zahvaljujući mnogim očevidcima , iako i ona ima stotine verzija .

Zvrki je izašao kroz prozor , slep i gluv na pozdrave sveta izbio je na ulicu , spustio se prema reci , obučen i obuven zagazio u vodu , prešao na drugu obalu , udario glavom u debelu topolu , nije je zaobišao već se ispentrao uz nju i sišao s njene druge strane , nastavio uz brdo , došao na vrh , onda se spustio u dolinu , izbio na šumski put , zaustavio prvi kamion , vozač ga je pitao kud ide , fudbaler je rekao da će tamo kuda i on , stigao je u omanju varošicu , promuvao se ulicama , popeo se u putnički voz , seo u vagon drugog razreda i vratio se kući ( žena je već bila pokupila stvari i otišla ) sa strašnom mišlju : da mu je podvalio najbolji drug , onaj koga je na le&dstroke;ima izneo iz grotla smrti . Iz te misli rodila se druga , još strašnija i opasnija : da je Prle tim postupkom izdao revoluciju .

Tu istu misao ( sledimo i dalje osnovnu priču , komentarisanje verzija i nastojanje na potankostima odvelo bi nas daleko ) Zvrki je izgovorio posle nekoliko dana na partijskoj konferenciji , na kojoj se raspravljalo o razvoju poljoprivrede u našem kraju . Zvrkijev kratki govor dobio je tako&dstroke;e stotine verzija , a mi se , iz poštovanja prema ujaku , odlučujemo za verziju iz njegove gra&dstroke;e za antihroniku naše varoši .

" Drugarice i drugovi , kada sam polazio u partizane , tog maglovitog julskog jutra 1941 , godine , duboko su mi se u srce urezale reči mog druga sa sportskog terena Prleta , koje je izgovorio na brdu iznad naše varoši , na domaku šuma . Drug Prle je rekao - a on je tu , neka ispravi ako sam nešto zaboravio - da nas očekuje najvažnija utakmica u našem životu , koju ćemo igrati pred publikom koju u tom broju nijedan stadion na svetu nije video . Mi moramo pobediti , po cenu najvećih gubitaka i žrtava . Mnogi od nas će se zauvek oprostiti od igrališta . Ali treba da znamo da se borimo za ulazak u ligu kakva u svetu ne postoji , ligu slobode , sreće blagostanja , ljubavi . Niko ne može naneti poraz jednom timu koji se bori za slobodu , za novo , pravedno društvo , u kojem čovek čoveku neće biti vuk , u kojem ljudi neće nanositi jedni drugima zlo , bol ...

Ovih reči druga Prleta , koje sam , nadam se , dobro upamtio , sećao sam se za sve vreme ratovanja , kad mi je bilo najteže , one su me hrabrile , podsticale , davale snagu da istrajem .

( Kratak prekid . Tišim glasom . )

Na žaloet , drugovi , ovih dana drug Prle je izdao mene , izdao revoluciju , svoje reči od pre desetak godina sramno je pogazio , bacio ih u blato . U socijalizmu , u društvu za koje se i sam borio on je spavao sa ženom najboljeg prijatelja , saborca iz revolucije . Da je spavao sa ženom nekog klasnog neprijatelja , pa da čovek i razume ...

( Graja u sali . Predsedavajući lupa šakom u sto . ) "

Naš centarfor je grubo prekinut , uz objašnjenje da se na sastanku razgovora o razvoju poljoprivrede u našem kraju , a da se ovakvo izlaganje druga Zvrkija može protumačiti kao omalovažavanje sjajnih rezultata koje su naši radni ljudi u toj oblasti postigli .

Na istoj konferenciji Prle je , kao istaknuti društveni i sportski radnik , predložen za našeg predstavnika u sportskim organizacijama glavnog grada .

Bilo je očigledno da ni ljudi iz Komiteta a ni varoš ceo slučaj ne uzimaju tragično , pogotovo što od kafanske pevačice drugo nešto nisu ni očekivali . Sve ih je mnogo više zabrinjavalo da se posledice tog doga&dstroke;aja ne sruče na fudbalski klub . Pomiriti najboljeg igrača i najboljeg i jedinog trenera bilo je , bar za sada , nemoguće i neizvodljivo , a zatim , ipak , bio je važniji Zvrki : i najbolji trener ništa ne može da uradi ako nema bar jednog dobrog igrača , jednu zvezdu . Brzi Prletov premeštaj u glavni grad ( a što je označavalo i početak njegovog političkog uspona ) izdejstvovan je , najverovatnije , s namerom da se spase Zvrki , odnosno naš tim .

U ublažavanju tragedije koja je u crno zavila našu varoš , centar svetskog fudbala , vidnu ulogu je odigrao ujak . Kao najveći psiholog naše varoši , kao pesnik koji čuči u dnu svakog ljudskog srca , ujak se prihvatio mučnog i odgovornog posla da Zvrkija izvuče iz teškog psihološkog stanja .

Tri osnovna pitanja , pored mnogih nevažnih , vrzmala su se tih dana u Zvrkijevoj glavi , na koja je on pokušao , zajedno s ujakom , kao s prijateljem pred kojim nije imao tajne , da na&dstroke;e odgovor :

1 ) Da li je njegova žena tu svinjariju napravila smišljeno , s namerom da ponizi njega , Zvrkija , velikog fudbalera , u koga je bila do ušiju zaljubljena , da ga baci u prašinu , na kolena , kad toliki bekovi , služeći se i rukama i nogama , to nisu mogli da urade , i da u isto vreme ponizi i njegovog najboljeg prijatelja ( mora da se Prle bedno osećao što je izdao svog drugara zbog neke sumnjive kafanske pevačice ) , pojavljujući se u celoj situaciji kao pobednik , kao prava zvezda ?

2 ) Da li je to Prle uradio iz osvete , jer je bio , po Zvrkijevom mišljenju , lošiji fudbaler od njega ?

3 ) Nije li njegova žena obična namiguša , ne može da živi bez više muškaraca , sasvim je slučajno što je izbor pao na Prleta ?

Sva tri pitanja , s mnogobrojnim potpitanjima , imala su hiljadu svojih da i hiljadu svojih ne . A svako to da i ne imalo je hiljadu svojih priča . Raspravljajući sa Zvrkijem o celom slučaju , za vreme dugih i zamornih šetnji pored reke , ujak je shvatio da je ljudska misao strašno žilava i probojna : proći će i kroz vatru i kroz vodu , preko šuma i planina , otići će na nebo i pod zemlju , prevrnuće svaki list i kamenčić , sići će i u donji svet da do&dstroke;e do onoga čega , obično , nema .

Veliki maštar i tvorac čudesnih bajki naše varoši , osećao se inferiorno i bedno pred razbuktalom fantazijom uvre&dstroke;enog fudbalera , koji je u svakoj sitnici otkrivao hiljade značenja , bitnih za objašnjenje celog slučaja . Koliko su samo časova Zvrki i ujak izgubili pokušavajući da odrede tačan smisao Prletovog pikavca ugašenog u vinskoj čaši , jednog od mnogih tragova koje je trener ostavio posle neslavnog bekstva .

Zašto baš u čaši da ugasi cigaretu ? - pitao se Zvrki . - Nije li tim , u suštini drskim i bezobraznim gestom , trener hteo još više da ga uvredi ? Ili je to uradio nesvesno ? Kako sve to objasniti kad se zna da Prle i u kafani i na igralištu nije bacao opuške bilo gde , nikad pod noge , u tanjire i čaše , i kad se zna da je lično organizovao radne akcije da se igralište i tribine očiste od pikavaca , a da je duž klupa , na svakih pet metara , postavio pepeljare od praznih konzervi ? Zašto je ugašena tek pripaljena cigareta ? I ne izbija li drskost i nadmenost iz te grubo zgnječene i gotovo neispušene cigarete ? U kojem je to trenutku ura&dstroke;eno ? Šta je posle tog poteza došlo ? Šta je Prleta sprečilo da cigaretu ne popuši dokraja , na miru ? Da li se u tom trenutku smejao na račun svog prijatelja ? Itd .

Ujaku je pucala glava . Već je hteo da digne ruke od našeg najboljeg fudbalera . Ovaj je u svemu otkrivao trenerove podle namere , čak i u tome što je za igrače odre&dstroke;ivao dvodnevni karantin uoči utakmice , mada je bilo nepobitno dokazano da je to kratko uzdržavanje od seksa donosilo dobre rezultate našem timu .

Ujaku je , u vrlo teškoj situaciji , sasvim slučajno pomogao glavom i bradom . Prle , koji se , čekajući dan da po&dstroke;e za Beograd , skrivao od sveta i Zvkrija kao miš i rupi . Ujak je na Prleta nabasao u jednoj zabačenoj birtiji , i ovaj mu je , kao čoveku u koga je imao puno poverenje , potanko objasnio kako se sve to dogodilo .

Po ujakovoj priči , odnosno Prletovoj , ceo doga&dstroke;aj je neko vešto udesio da bi narušio prijateljstvo naših najboljih fudbalera . Taj neko je , donekle , u tome uspeo .

Ujak je tvrdio da se Prle , teško utučen , sa suzama u očima , kleo svim najdražim na svetu da ne zna kako se obreo u stanu svog prijatelja . Magla , koja se iznenada sručila na varoš , zatekla je našeg trenera na pecanju , u trenutku kad je riba najbolje radila . Magla je bila toliko gusta da se vrh štapa nije video . Iznenada , na jednom mestu , magla se proredila i tu se pojavila nepoznata , lepuškasta plavuša , gola do pojasa , koja je rukama i nemim pokretima usana mamila okasnelog ribolovca . Kao začaran , Prle je ispustio štap i krenuo za lepom neznankom , oko koje se u krugu , veličine fudbalskog centra , kao oko sveca , topila magla .

Devojka ga je vodila u centar varoši , glavnim ulicama , ne pazeći na pešačke prelaze i semafore , a Prle je koračao kao u snu , goreći od želje da je što pre stigne , dotakne , privuče k sebi . Ni na kraj pameti mu nije padalo da se upita kuda to ide , zašto na ulicama nije sreo nikog , zašto nijedan milicioner ne hapsi tu nepristojno obučenu devojku i zašto se svi automobili , bez obzira na svetlo na semaforima , zaustavljaju da propuste lepu golišavu plavušu .

Devojka je Prleta uvukla u jednu veliku zgradu , liftom ga ponela na osamnaesti sprat i uvela u neki ogroman stan . U salonu , pored raspaljenog kamima , na beloj medve&dstroke;oj koži , devojka se potnuno obnažila , donela dve čaše vina i zapalila dve cigarete . Prle je pošao k njoj , spreman da joj svakog trenutka padne u zagrljaj , ali mu je neznanka pokazala na plavi dres s brojem osam , prebačen preko fotelje . Prle je odmah shvatio da plavuša želi da on obuče svoj čuveni dres , koji već godinama nije nosio . Ni u jednom trenutku on nije stigao da se upita gde se to nalazi , čiji je to ogroman stan , kako da se popne liftom do osamnaestog sprata kad u našoj varoši najveća zgrada ima svega deset spratova , i otkud tu njegov dres , koji se nalazi u spomen-sobi našeg kluba , zaključan u vitrini .

Iz tog čudnog sna - da priču skratimo i privedemo kraju - Prleta je probudio tresak vrata , kojim je Zvrki objavio svoj dolazak . Prvo što je naš čuveni trener video bilo je : noćni stočić , na njemu slika njegovog prijatelja i dve dopola napunjene čaše vina - u jednoj ugašena cigareta . Onda je shvatio da se nalazi u malom Zvrkijevom stanu , u spavaćoj sobi , na bračnom krevetu , pored žene svog prijatelja , gole , raspletenih crnih kosa .

Ujak je čvrsto verovao da naš trener ne laže . Koliko je Prletu bilo teško , on je hteo da cuca sebi u glavu , ali ga je ujak sprečio , uveravajući ga da time samo ispunjava pakleni plan te bajne utvare .

I Zvrki je poverovao , doduše , ne odmah , celoj priči . U dugim šetnjama pored reke , on je došao do čvrstog zaključka : ta plava neznanka bila je u svemu nalik na onu koja ga je čekala po izlasku iz obruča . Čak se i pojavila u istim okolnostima , u najgušćoj magli . Ovoga puta , u svojim pokvarenim namerama ona je uspela .

Kako je to moguće ? Postoji li ta žena zaista ? - ozbiljno su se pitali ujakovi slušaoci , iako su već bili navikli na svakojaka čudesa .

Ovog puta ujak ništa nije rekao . S visine je pogledao sve prisutne , izvukao maramicu iz malog džepa , mahnuo svima ispred očiju , zgužvao je i raširio : iz maramice je , na veliko zaprepašćenje svih gostiju naše najveće kafane , prhnuo beli golub i vinuo se u nebo .

- Ljutu ! - rekao je ujak zabezeknutom konobaru i dodao : - Duplu !

Zvrki je čvrsto poverovao ujakovoj priči tek posle nekih doga&dstroke;aja koji su ubrzo usledili .

Ta ženska utvara , koja se , prema prilici , pretvarala čas u plavušu , čas u crnku , čas u ružnu , čas u lepu , navukla je Filipa da se založi da zaposlenje koje nije zasluživala dobije neka sumnjiva devojka , poslednja varoška namiguša , a i umalo na jednoj pozorišnoj predstavi nije otkrila legendarnog junaka , koji je , zahvaljujući samo lukavosti , u poslednjem trenutku pobegao iz sale i tako izbegao da ga varoš konačno upozna .

Udbaš Andrija Pauk , posle propijančene noći , našao se na školskom igralištu , na kome je dvadesetak učenica u belim gaćicama i majicama , nalik na buket rascvetalih ruža , igralo košarku . Sav očaran i zadivljen lepotom njihovih golišavih i čelnih tela , Andrija je , raširenih ruku , pošao prema mladim devojkama , kao da je me&dstroke;u njima ugledao plavokosu Engleskinju Meri . Ugledavši ga tako bunovnog , s ulepljenim lišćem na ćelavoj glavi , devojke su se uplašile i razbežale s igrališta , dok je Andrija , jednako šireći ruke , mucao :

- Zašto ? Zašto bežite ! ?

A ujak se jednog jutra pojavio s tamnim naočarima za sunce , koje ipak nisu mogle da sakriju da je sviraču jedno oko zatvoreno i okruženo masnicom . Cela varoš je već znala da je te noći neki poručnik , koji se nepredvi&dstroke;eno vratio s vežbe , zatekao u kući svirača sa svojom ženom kako - bar tako je tvrdio ujak - hrani mlekom slepiće u cokulama , i cela varoš je unapred znala da će ujak reći da ga je tamo odvela ta opasna i prevejana utvara .

Na sledećoj varoškoj partijskoj konferenciji , koja je usledila vrlo brzo , Zvrki se odrekao onoga što je na prethodnom sastanku rekao o svom drugu Prletu , koji je već bio otputovao za Beograd . Taj kratki govor navodimo opet iz ujakove antihronike :

" Drugarice i drugovi , Prle nije izdao revoluciju . Uveravam vas da joj je verniji nego ikada . Revolucija još nije završena . Još nisu savladali razni kontrarevolucionarni elementi , koji se svim i svačim služe . Oni menjaju svoje lice , nalazeći pak pribežište me&dstroke;u utvarama i privi&dstroke;enjima . Pošto ne mogu da razbiju naše idejno jedinstvo , oni pokušavaju da naruše naše drugarske odnose . Oni bi se najviše radovali ako bismo spavali sa ženama svojih najboljih prijatelja .

Ti isti kontrarevolucionarni elementi su pokušali da poseju razdor izmeću Prleta i mene , ali nisu uspeli .

Drugarice i drugovi , budimo na oprezu , otvorimo četvore oči i prona&dstroke;imo što pre neko sredstvo za rasterivanje magle " .

Zvrkija su onet prekinuli , rekavši mu da skreće diskusiju s glavne tačke : razvoj turizma u našoj varoši . Više nego očigledno je da turizam postiže lepe rezultate , a Zvrki prima o kontrarevolucionarnim elementima . Konferencija je završena tako što naš centarfor ovoga puta nije , na jedan diskretan način , izabran ni u jednu komisiju i rukovodeći organ .

Ništa nije moglo spasti naš tim od neizbežne propasti . Gubio je utakmicu za utakmicom . Naš čuveni Zvrki , centarfor oko koga se otimalo devet okolnih gradova , pružao je sve slabije i slabije partije . Maštovitost i duhovitost njegove igre , koja je dovodila do ushićenja ceo stadion , nestale su preko noći . Šutevi su mu bili mlaki i neprecizni . Dešavalo se da je po čitavih desetak minuta bio potnuno odsutan iz igre , lopte su ga udarale u glavu i noge a da ni prstom nije mrdao , što je samo bio znak da još nije raščistio s nekim od hiljadu zagonetnih pitanja koja su ga mučila .

Kraj Zvrkijeve fudbalske karijere bio je tužniji od kraja mnogo manje čuvenih igrača : bez cveća , počasnog gola , iznošenja sa igrališta na rukama , oproštajnih govora , svečane večere . Na njegovoj poslednjoj utakmici , koja se igrala po kiši i magli , lopta uopšte nije htela naš tim : prelazila im je preko nogu , bežala od njih , odlazila tama gde je ni u snu ne bi uputili . Naš tim je izgubio s rezultatom koji nije zabeležen u istoriji varoškog fudbala 33 : 0 ( " i slovima : trideset i tri prema nula " - govorio je ujak ) , kao da su svih dvadeset i dva igrača igrali na jedan gol . Na toj utakmici golman protivničkog tima napravio je čuveni " štos " , koji je kasnije uveliko korišćen kao otrcano pore&dstroke;enje kad god je bilo reči o slaboj igri navalnih igrača : skoknuo je u obližnju kafanu , pojeo deset ćevapčića i popio flašu piva , bez ikakve bojazni za svoj gol .

U jednom trenutku te nikakve igre Zvrki je ispod gaćica izvukao revolver i ispalio čitav šaržer u loptu .

- Zar je ne vidite ! ? Plavuša ! - uzvikivao je Zvrki , vitlajući revolverom , dok su preplašene sudije i igrači glavom bez obzira bežali sa igrališta .

Naš tim je , za nekoliko sezona , ponovo vraćen u ligu iz koje je , odmah posle rata , i krenuo . Nije nam ništa išlo naruku : ni novo igralište napravljeno po poslednjoj reči tehnike ( kamena podloga , drenaža , buseni trave izva&dstroke;eni s planinskih vrhova ) , ni mnogi mladići kojima je fudbal bio zanimanje , ni nova oprema , ni lopte nabavljene u inostranstvu , ni čitav klupski štab sastavljen od prvog , drugog , trećeg trenera , masera , lekara , psihologa .

Ujak , čovek starih vremena i zaljubljenim svoje mladosti , u svim novinama video je okolnosti koje neminovno vode ka pronasti jednog od najpopularnih sportova naše varoši . Još uvek glavna zvezda u bašti naše najveće kafane , ujak je i dalje pravio svoje usmene novine ( one su s pažnjom slušane , iako su u varoši već odavno izlazila dva dnevna imformativno-politička lista i jedan sportski ) , sipajući kao iz rukava pred svojim slušaocima jed i žuč na stanje u današnjem fudbalu :

1 ) Nema više dobrog fudbala čim su nestale divlje poljane ( tu su sada parkovi i stambene zgrade ) , s kojih su , obično , dolazili najbolji igrači .

2 ) Dobar fudbal neće nam doneti ni dresovi od prirodnih i veštačkih vlakana , ni kopačke nabavljene u inostranstvu . Stara je istina da utakmicu ne dobijaju dresovi i konačke , odnosno da je svaka puška u rukama Vuka Mandušića ubojita , kako je voleo da kaže ujak , najbolji poznavalac Njegoša u našoj varoši . Zvrki je u jednom dresu , iskrpljenom na stotinu mesta , igrao tri sezone , a ko ne veruje može taj dres , natopljen znojem našeg najboljeg fudbalera , videti u ujakovom podrumu , gde ga , u jednoj vitrini , drži kao najveću svetinju . Prle je svoju prvu utakmicu igrao u gumenim opancima , a kad su mu se kaiševi pokidali , nastavio je u vunenim čarapama , pa mu nije smetalo da zabije tri sjajna gola .

4 ) Ponajmanje će dobar fudbal doneti plate i nagrade fudbalerima , duge pripreme , bolje reći besplatna letovanja i zimovanja , na moru i planini . Zašto fudbalere tamo maze ? U ujakovo vreme , a to će reći u najslavnije vreme u istoriji varoškog fudbala , igrači su bili srećni ako bi posle utakmice dobili bocu piva i pljeskavicu od deset , s malo više luka .

Varoš je preko noći izgubila interesovanje za fudbal . Ujak se više nije pojavljivao na utakmicama , a nije imao dostojne zamene koja bi mogla preuzeti njegov orkestar najbučnijih navijača . Slike našeg tima i našeg ljubimca Zvrkija polako su nestajale s javnih mesta . Doduše , u dnevnim listovima povremeno su objavljivane fotografije naše druge čuvene zvezde , Prleta , koji je , odavno zaboravivši na našu varoš , u glavnom gradu vrlo uspešno krčio put ka političkoj slavi . U varoši je ostala legenda o dvojici naših najboljih fudbalera , koju je ujak , ponekad , za kafanskim stolom , podgrevao pričama o starim dobrim vremenima kada se igrao pravi fudbal .